Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

– Prestani, dovraga – jauknu Geralt.
– Ja sam čuveni pesnik Neven! – uzoholi se bard, ne obraćajući
pažnju na njega. – Zacelo ste čuli za mene! Vodite nas, dakle,
svome vođi, starešini, da s ravnim sebi, kako sam navikao, mogu da
razgovaram!
Oklopnici nisu reagovali, ali izraz njihovih lica bio je sve
nesimpatičniji, a gvozdene rukavice sve snažnije su se utiskivale na
ukrasnim dizginama. Neven očito to nije primetio.
– Dobro, šta je s vama? – upita nadmeno. – Šta ste se tako
zablenuli, viteže? Tako je, vama govorim, gos’n Crni Stube! Što
takve grimase pravite? Ko vas je to slagao da ćete izgledati
muževnije, dostojanstvenije i opasnije ako žmirkate i isturite donju
vilicu? Prešli ste se. Izgledate kao neko ko nedelju dana nije imao
sreće da se čestito iskenja!
– Vodite ih! – dreknu landsknehtima prvorodni sin Anzelma Obrija,
koji je nosio grb s trima srcima. Crni Stub iz roda Paperbrok obode
svoga ata mamuzama.
– Vodite ih! U okove ugursuze!

*
Išli su za konjima, vukli su ih na konopcima, ručni zglobovi bili su im
vezani za oblučje sedla. Išli su, a često trčali, jer jahači nisu žalili ni
sedlenike ni zarobljenike. Neven je dvaput pao, a nekoliko se puta
vukao stomakom po drumu i drao sve dok se ne bi sažalili. Tada bi
ga podigli na noge, i ne baš obzirno požurivali motkom koplja. I terali
su ih dalje. Oči su im suzile od prašine koja ih je zaslepljivala,
svrdlala im u nosu, gušila ih. Žeđ im je palila grla.
Jedno je bilo utešno – put po kom su ih terali vodio je na jug. Geralt
je najzad putovao u pravom smeru, i to sasvim brzo. Ipak, nije se
radovao. Jer potpuno je drugačije taj put zamislio.
Na cilj su dospeli u trenutku kad je Neven promukao od izvikivanih
psovki pomešanih sa vapajem za milost, a Geraltov bol u laktu i
kolenu postao takvo mučenje da je veštac počeo da razmatra da
preduzme radikalne, makar i očajničke akcije.
Dospeli su do vojnog logora postavljenog oko razorenog, napola
izgorelog utvrđenja. Iza obruča straže, konjoveza i dima logorskih
vatri ugledali su plamenicima ukrašene šatore vitezova koji su
okruživali prostrano i prometno dvorište iza ograde od kolja koja je

bila razvaljena i sva od dima pocrnela. Pokazalo se da je to dvorište
u utvrđenju kraj njihove iznuđene šetnje.

Ugledavši valov za pojenje konja, Geralt i Neven napeše konopce.
Konjanici nisu isprva bili voljni da ih puste da se napiju vode, ali se
sin Anzelma Obrija setio navodnog Nevenovog poznanstva s
njegovim ocem, pa je poželeo da bude milostiv. Uguraše se među
konje, napiše se, umiše lica vezanim rukama. Cimanje konopaca
ubrzo ih vrati u stvarnost.

– Koga ste mi to opet doveli? – upita visoki i vitki vitez u
bruniranom, bogato pozlaćenom panciru, ritmično udarajući
buzdovanom o ukrašeni kuis . Nemojte mi reći da su to još jedni
špijuni.

– Špijuni ili dezerteri – potvrdi sin Anzelma Obrija. – Ulovili smo ih u
logoru kod Hotle, pošto smo satrli nilfgardsku konjičku izvidnicu. To
je svakako sumnjivi element!

Vitez u pozlaćenom oklopu othuknu, zatim pažljivo pogleda
Nevena, i mlado mada strogo lice odjednom mu se razvedri.

– Glupost! Odvežite ih!
– To su nilfgardski špijuni! – zapenušao je Crni Stub iz roda
Paperbroka. – Naročito ovaj odrpanac, lajavi krelac. Veli pesnik da
je, lopuža jedna!
– Nije, ubo, slagao – osmehnu se vitez u pozlaćenom panciru. – To
je bard Neven. Znam ga. Skinite mu okove. I ovom drugom takođe.
– Sigurni ste, gospodine grofe?
– To je bilo naređenje, viteže Paperbrok.
– Nisi znao da mogu da ti budem od koristi, ha? – promrmlja Neven
Geraltu, trljajući korenove šaka, utrnule od okova. – Sada znaš. Moja
slava mene prestiže, svuda me znaju i uvažavaju.
Geralt nije komentarisao, zauzet masiranjem svojih ručnih
zglavaka, bolnog kolena i lakta.
– Budite ljubazni pa oprostite ovim mladićima njihovu gorljivost –
reče vitez kome su se obraćali sa ‘grofe’. – U svima vide nilfgardske
špijune. Svaka konjička izvidnica dovodi mi nekoliko njih koji se
učine sumnjivi. Što će reći – one koji po bilo čemu odskaču od ordije
koja se dala u bežaniju. A vi, milostivi Nevene, i te kako se
razlikujete. Otkud se stvoriste kod Hotle, sa izbeglicama?

– Bio sam na putu iz Dilingena u Maribor – slagao je pesnik dok si
okom trepnuo – kad smo upali u taj pakao ja i moj... kolega po peru.
Sigurno ga znate. Ime mu je... Giraldus.

– Ma znam, znam, čitao sam – pohvali se vitez. – Čast mi je,
gospodine Giralduse. Ja sam Danijel Ečeveri, grof Garamone. Tako
mi časti, maestro Nevene, mnogo toga se promenilo od vremena
kad ste pevali na dvoru kralja Foltesta!

– Nesumnjivo mnogo.
– Ko bi pomislio – namrgodi se grof – da će do ovoga doći. Verden
potčinjen Emhiru, Bruga praktično već osvojena, Soden u plamenu...
A mi se povlačimo, neprekidno se povlačimo... Oprostite, htedoh
reći: izvodimo taktički manevar. Nilfgard unaokolo pali i pljačka, sve
je bliže Ini, malo nedostaje da izvrši opsadu tvrđava Majene i
Razvana, a temerska vojska i dalje izvodi taj manevar.
– Kada sam kod Hotle ugledao krinove na vašim štitovima – reče
Neven – mislio sam da je to već ofanziva.
– Kontraudarac – ispravi ga Danijel Ečeveri. – I borbeno izviđanje.
Prešli smo Inu, uništili smo nekoliko konjičkih izvidnica i nekoliko
odreda Skoja’taela koji su sejali požare. Vidite šta je ostalo od
garnizona u Jermeriji koje smo uspeli da odbijemo. A utvrđenja
Karkano i Vidort spaljena su do temelja... Čitav jug je u krvi, u
plamenu i dimu... Ah, dosađujem vam, milostiva gospodo, pa vi
dobro znate šta se događa u Brugi i Sodenu kad je dotle došlo da sa
izbeglicama odatle tumarate. A moje junačine mislile da ste špijuni!
Još jednom molim da mi oprostite. I pozivam vas na ručak. Pojedini
plemići i oficiri radi će biti da vas upoznaju, gospodo pesnici.
– Za nas je to istinska čast, gospodine grofe – kruto se nakloni
Geralt. – Ali vreme nas poteruje. Mora da se na put kreće.
– Molim vas da se ne ustručavate – osmehnu se Danijel Ečeveri. –
Običan skromni vojnički obrok. Srnetina, jarebice, kečiga i tartufi...
– Odbijanje bi značilo nepoštovanje – reče Neven i proguta
pljuvačku, odmerivši vešca značajnim pogledom. – Poziv prihvatamo
bez oklevanja, gos’n grofe. Da li je vaš šator onaj bogati, u plavo-
zlatnim bojama?
– Nije. To je šator glavnokomandujućeg. Plavo i zlatno boje su
njegove otadžbine.

– Kako to? – začudi se Neven. – Bio sam siguran da je ovo vojska
Temerije. Da vi ovde upravljate.

– To je izdvojeni odred temerske vojske. Ja sam oficir za vezu kralja
Foltesta; ovde služi, takođe, veliki deo temerskog plemstva sa svojim
odredima, koji, poretka radi, imaju na štitovima znak krinova. Ali
stožer ovog korpusa predstavljaju podanici drugog kraljevstva. Vidite
li barjak ispred šatora?

– Lavovi – zaustavi se Geralt. – Zlatni lavovi na plavom polju. To, to
je amblem...

– Cintre – potvrdi grof. – To su emigranti iz kraljevstva Cintre, koju
je sada okupirao Nilfgard. Njima upravlja maršal Visegerd.

Geralt se okrete nameravajući da izjavi grofu da ga hitne stvari
primoravaju da ipak odustane od srnetine, kečiga i tartufa. Nije
stigao. Ugledali su grupu koja se približavala k njima, na čijem čelu
je išao stasit, trbušast i sed vitez s plavim ogrtačem i sa zlatnim
lancem na panciru.

– Evo, gospodo pesnici, evo ga upravo maršal Visegerd, glavom i
bradom – reče Danijel Ečeveri. – Dozvolite mi, Vaša milosti, da vam
predstavim...

– Nije potrebno – prekide ga promukli glas maršala Visegerda, koji
je upirao pogledom u Geralta. – Već smo jedan drugom bili
predstavljeni. U Cintri, na dvoru kraljice Kalante. Onog dana kada je
bila veridba princeze Pavete. Bilo je to pre petnaest godina, ali mene
sećanje dobro služi. A ti, barabo, vešče, sećaš li se ti mene?

– Sećam se – klimnu glavom Geralt i poslušno ispruži ruke
vojnicima da mu ih vežu.

*
Danijel Ečeveri, grof Garamone, pokušao je da se zauzme za njih
još onda kada su landsknehti posadili vezanog Geralta i Nevena na
klupicu u šatoru. Sada, kad su na naredbu maršala Visegerda
landsknehti izašli, grof je ponovio svoja nastojanja.
– Ovo je pesnik i trubadur Neven, gospodine maršale – ponovio je.
– Ja ga poznajem. Ceo svet ga poznaje. Ne nalazim da je prikladno
da ga ovako tretiramo. Jemčim rečju viteškom da nije nilfgardski
špijun.
– Nemojte da jemčite nepromišljeno – zareža Visegerd, ne skidajući
pogleda sa zarobljenika. – Možda i jeste pesnik, ali ako je uhvaćen u

društvu ove hulje vešca, ja u tom slučaju za njega ne bih jemčio. Vi,
izgleda, i dalje ne možete da predstavite sebi kakva nam je ptičica
pala šaka.

– Veštac?
– Nego šta. Geralt, koga zovu Vuk. Ista ona hulja koja je dala sebi
pravo na Cirilu, Pavetinu ćerku, Kalantinu unuku, istu onu Ciri o kojoj
se danas toliko govori. Premladi ste, grofe, da biste pamtili vremena
kad je ta afera bila predmet govorkanja na mnogim dvorovima, ali ja
sam, tako stvari stoje, svojim očima sve to video.
– A šta to njega može da vezuje sa princezom Cirilom?
– To pseto – Visegerd pokaza na Geralta prstom – doprineo je da
Pavetu, ćerku kraljice Kalante, daju za Dunija, protuvu s juga za koju
niko nije čuo. Iz veze s tom pasjom sortom rodila se kasnije Cirila,
predmet njihove podle zavere. Jer treba da znate da je to kopile, taj
Duni, blagovremeno vešcu obećao devojku kao nadoknadu za to što
će mu se omogućiti brakosočetanije. Zakon Nenadnosti, razumete?
– Ne baš. Ali nastavite, blagočestivi gospodine maršale.
– Veštac je – Visegerd je ponovo upro prstom u Geralta – posle
Pavetine smrti hteo da otme devojčicu, ali Kalante to nije dopustila,
sramno ga je najurila. Ali on je dočekao odgovarajući trenutak. Kad
je izbio rat sa Nilfgardom i kad je Cintra pala, oteo je Ciri, koristeći
ratno zamešateljstvo. Skrivao je devojku, mada je znao da je mi
tražimo. A na kraju mu je dosadila i prodao ju je Emhiru.
– To je laž i kleveta! – dreknu Neven. – U tome nema ni trunke
istine!
– Ćuti, svirče, jer ću narediti da ti gužvom zapuše usta. Povežite
činjenice, grofe. Veštac je imao Cirilu, sada je ima Emhir var Emreis.
A veštac je ulovljen u prethodnici isturenog nilfgardskog odreda. Šta
to pokazuje?
Danijel Ečeveri slegnu ramenima.
– Šta to pokazuje? – ponovi Visegerd naginjući se nad Geraltom. –
Šta, đubre jedno? Pričaj! Od kada špijuniraš za Nilfgard, pseto?
– Ne špijuniram ni za koga.
– Narediću da kaiševe od tebe iskroje.
– Naredite.
– Gospodine Nevene – progovori odjednom grof Garamone. – Biće
korisnije ako počnete sa objašnjenjima. Što pre to bolje.

– Još davno bih ja to učinio – prasnu pesnik – ali kad mi milostivi
gospodin maršal preti ućutkivanjem! Mi smo nevini, sve su to
ovejane izmišljotine i ogavne klevete. Cirilu su s ostrva Taned oteli, a
Geralta su teško ranili dok ju je branio. Svako to može da potvrdi.
Svaki čarobnjak koji je bio na Tanedu. I sekretar države Redanje,
gospodin Sigismund Dajkstra.

Neven naglo ućuta, setivši se da upravo Dajkstra uopšte nije
prikladan da bude svedok odbrane, a pozivanje na čarobnjake iz
Taneda isto tako neće baš poboljšati njihov položaj.

– Beskrajno je besmisleno – nastavi brzo i glasno – teretiti Geralta
za to da je oteo Ciri u Cintri! Geralt je devojčicu pronašao dok je,
devojčica posle pokolja u gradu tumarala po Prekorečju, a sakrio ju
je ne od vas, već od nilfgardskih agenata koji su je proganjali. I mene
su ti agenti uhvatili i mučili da bih im odao gde se Ciri skriva! Ali ni
reč im nisam zucnuo, a ti agenti već trunu u grobu. Nisu znali s kim
se kače!

– Vaše junaštvo – ubaci grof – ipak je bilo uzaludno. Emhir na kraju
ima Cirilu. Kao što je opštepoznato, namerava da se njome oženi i
učini je caricom Nilfgarda. Sada ju je proglasio kraljicom Cintre i
okoline, što nama stvara izvesne probleme.

– Emhir je – izjavi pesnik – mogao da posadi na Cintrin tron koga
kod je hteo. A Ciri, s koje god strane da posmatraš, na taj presto ima
pravo.

– Pravo? – dreknu Visegerd tako da je njegova pljuvačka štrcnula
po Geraltu. – Malo sutra! Emhir je može uzeti za ženu, njegova je
volja. I njoj i detetu koje joj napravi može kočoperno i hirovito da
dodeljuje privilegije i titule. Kraljica Cintre i Skeliških ostrva – što da
ne! Kneginja Bruge? Pfalcgrofica Sodena? Molim lepo, pokorno se
klanjamo! A zašto, ponizno pitam, zašto ne i kraljica Sunca i
sizerenka Meseca? Ta prokleta, okaljana krv nema nikakvih prava na
presto! Prokleta krv, čitava ženska linija tog roda – to su prokleta,
podla čudovišta, počev od Rijanon! Kao Cirilina prababa, Adalija,
koja je sa svojim rođakom bešasluke činila, kao i njena čukunbaba,
Lepa Raspusnica Mjurijel, koja je beščinija tvorila kako je s kim
stigla! Rodoskvrna kopilad, sustrimci tog roda nižu se jedno za
drugim!

– Tiše, gospodine maršale! – nadmeno će Neven. – Ispred vašeg
šatora okačena je zastava sa zlatnim lavovima, a vi ste u trenu
spremni da kopiletom proglasite Cirinu baku, Kalante, Lavicu iz
Cintre, za koju je većina vaših vojnika prolivala krv u Marnadalu i kod
Sodena.

Visegerd u dva koraka pređe razdaljinu koja ga je delila od Nevena,
uhvati pesnika za žabo i podiže ga sa stolice. Maršalovo lice,
maločas tek tu i tamo crvenim pečatima posuto, dobi sada boju
dubokog heraldičkog crvenila. Geralt se veoma uplaši za svog
prijatelja, ali na sreću, odjednom u šator upade ađutant i uzbuđenim
glasom sve obavesti o hitnim i važnim vestima koje je donela
izvidnica. Visegerd snažnim pokretom odgurnu Nevena na klupicu i
izađe.

– Uh... – zastenja pesnik, vrteći glavom i vratom. – Malo je falilo da
me zadavi... Možete li mi malo popustiti ove konopce, gospodine
grofe?

– Ne, gospodine Nevene, ne mogu.
– Vi verujete u te gluposti da smo mi špijuni?
– To u šta ja verujem nema nikakve veze. Svejedno morate ostati
vezani.
– Pa kad se nema kud – nakašlja se Neven. – Kakav je to đavo
ušao u vašeg maršala? Zašto se najednom ustremio na mene kao
soko na šljuku?
Danijel Ečeveri osmehnu se popreko.
– Kad ste spomenuli vojničku vernost, nehotično ste zagrebali po
bolnom čiru, gospodine pesniče.
– Kako to? Kakav čir?
– Ti vojnici oplakali su ovu Cirilu kad je do njih doprla vest o njenoj
smrti. A zatim je počela da kola nova vest. Pokazalo se da je
Kalantina unuka živa. Da je u Nilfgardu i da uživa milost cara
Emhira. Tada je došlo do masovnog dezerterstva. Shvatate li da su ti
ljudi odbacili kuće i porodice, pobegli u Soden i Brugu, u Temeriju, jer
su hteli da se biju za Cintru, za Kalantinu krv. Želeli su da se bore za
slobodu zemlje, hteli su da isteraju iz Cintre zavojevača, da provere
da li je Kalantina potomkinja povratila presto. A šta se pokazalo? Da
se Kalantina krv vraća na presto Cintre u slavi i hvali...
– Kao marioneta koju vrti Emhirova ruka, koji ju je i oteo.

– Emhir se njome ženi. Hoće da je posadi pored sebe na carskom
prestolu, potvrđujući tako titulu i lensko pravo. Da li se tako postupa
s marionetama? Cirilu su videli na carskom dvoru poslanici iz Kovira.
Tvrde da nije ostavljala utisak nekoga ko je silom doveden. Cirila,
jedina potomkinja Cintrinog prestola, vraća se na taj presto kao
saveznica Nilfgarda. Takve vesti su se raširile među vojnicima.

– Vesti koje su raširili nilfgardski agenti.
– To mi je poznato – klimnu glavom grof. – Ali vojnici to ne znaju.
Kad hvatamo dezertere, kažnjavamo ih vešanjem, ali ja ih pomalo
razumem. To su Cintrijci. Oni hoće da se biju za svoja, a ne za
temerska ognjišta. Pod sopstvenom, a ne temerskom komandom.
Pod sopstvenom zastavom. Oni vide da su se ovde, u ovoj vojsci,
njihovi zlatni lavovi pognuli pred temerskim krinovima. Visegerd je
imao osam hiljada vojnika, od toga pet hiljada rođenih Cintrijaca,
ostalo su bili temerske pomoćne trupe i vitezovi dobrovoljci iz Bruge i
Sodena. U ovom trenutku korpus broji šest hiljada. A dezertirali su
isključivo oni iz Cintre. Visegerdova vojska desetkovana je bez bitke.
Razumete li šta to za nega znači?
– Gubi prestiž i položaj.
– Naravno. Neka još nekoliko stotina dezertira, i kralj Foltest će mu
oduzeti bulavu. Već je u ovom trenutku teško nazvati ovaj korpus
cintrijskim. Visegerd se batrga, hoće da zaustavi to bežanje, zato širi
glasine o neizvesnom, premda sigurno nezakonitom poreklu Ciri i
njenih predaka.
– Što vi – Geralt nije mogao da se uzdrži – slušate s očitim
gađenjem, grofe.
– Primetili ste? – blago se osmehnu Danijel Ečeveri. – Visegerd ne
zna moj rodoslov, ja sam sa tom Ciri u srodstvu. Mjurijel, grofica
Garamone, zvana Lepa Raspusnica Mjurijel, Cirina čukunbaba, bila
je, takođe, moja prababa. O njenim ljubavnim avanturama kruže
legende u mom rodu, pa mi se isto tako ne mili da slušam kad
Visegerd imputira mojoj prababi rodoskvrne sklonosti i kurvanje na
sve strane. Ali ja ne reagujem. Jer sam vojnik. Da li me dobro
razumete?
– Razumemo – reče Geralt.
– Ne razumemo – reče Neven.

– Visegerd je vođa tog korpusa, koji ulazi u sastav temerske armije.
A Cirila u Emhirovim rukama opasnost je za korpus, pa i za vojsku, a
tim samim i za mog kralja i moju zemlju. Ne nameravam da
oponiram glasinama o Cirili koje Visegerd širi, niti da podrivam
autoritet vođe. Naumio sam čak i da ga podržim u dokazivanju da je
Cirila kopile i da nema prava na presto. Ne samo što se neću
suprotstaviti maršalu, ne samo što neću dovoditi u pitanje njegove
odluke i naređenja, nego ću ih upravo podržati. I izvršiću ih, ako
treba.

Veštac iskrevelji usta u znak osmeha.
– Sad valjda razumeš, Nevene? Gospodin grof ni trenutka nije
mislio da smo mi špijuni, inače nam ne bi dao tako podrobna
objašnjenja. Gospodin grof zna da smo nevini. Ali ni prstom neće
mrdnuti ako Visegerd izda naređenje da nas pogube.
– Da li to znači... Da li to znači da...
Grof skrenu pogled.
– Visegerd je – reče tiho – besan. Imali ste gadan peh time što ste
dopali njegovih šaka. Naročito vi, gospodine vešče. Za gospodina
Nevena ću se postarati da...
Prekinuo ga je ulazak Visegerda, koji je i dalje bio crven i soptao
kao priplodni pastuv. Maršal priđe stolu, tresnu buzdovanom u mape
koje su prekrivale sto, zatim se okrete prema Geraltu i proši ga
pogledom. Veštac nije oborio pogled.
– Ranjeni Nilfgardijac kog je uhvatila izvidnica – procedi Visegerd –
uspeo je na putu da skine zavoj i iskrvario je, izgubivši svest. Draže
mu je bilo da umre nego da doprinese porazu i smrti svoje sabraće.
Hteli smo da ga iskoristimo, a on nam je u smrt sad izmakao, kroz
prste nam je procurio, nikakvi nam tragovi nisu ostali sem njegove
krvi. Dobar nauk. Šteta što vešci ne prenose takve pouke kraljevskoj
deci koju uzimaju da vaspitavaju.
Geralt je ćutao, ali pogled i dalje nije obarao.
– Šta je, čudovište? Šta je, skotino? Paklena nakazo? Čemu si
otetu Cirilu naučio? Kako si je vaspitao? Svi vide i znaju kako! Taj
izrod, živi, baškari se na nilfgardskom tronu samo tako! A kad je
Emhir odvede u krevet, zacelo mu se tako i raskreči, kurveština
jedna!

– Poneo vas je bes – progunđa Neven. – Je li viteški to, gospodine
maršale, da se na jedno dete svaljuje krivica za sve? Dete koje je
Emhir na silu priveo?

– Ima i za silu odgovora! Upravo viteških, upravo kraljevski
dostojanstvenih! Bila bi to zaista kraljevska krv! Našla bi nož, našla
bi delić slomljenog stakla, šilo, najzad! Mogla je, kučka, sebi zubima
da pregrize žile na korenu šake! Mogla je da se o svoju čarapu
obesi!

– Ne želim više da vas slušam, gospodine Visegerde – tiho reče
Geralt. – Neću više da vas slušam.

Maršal je čujno zaškrgutao zubima, nagnuo se.
– Nećeš – reče glasom koji je drhtao od jarosti. – Onda dobro, jer ja
više ionako nemam šta da ti kažem. Samo jedno. Onda, u Cintri, pre
petnaest godina, mnogo se govorilo o sudbini. Mislio sam tada da su
to gluposti. Pa ipak, to je bila tvoja sudbina, vešče. Od te noći tvoja
sudbina je već bila presuđena, crnim runama među zvezdama
zapisana. Ciri, Pavetina ćerka, tvoja je sudbina. I tvoja smrt. Jer za
Ciri, za Pavetinu ćerku, ima da visiš.

Operaciji „Kentaur“ brigada je pristupila kao zaseban odred IV
konjičke armije. Dobili smo podršku u obliku tri čete lake verdenske
konjice, koje sam dodelio vojnoj grupi „Vremde“. Ostatak brigade, po
uzoru na operaciju u Edirnu, podelio sam na vojne grupe „Zivers “ i
„Mortejsen “ – svaka se sastojala od četiri eskadrona.

Iz rejona prikupljanja kod Drajšota izašli smo u noći između četvrtog
i petog avgusta. Naredba za grupe glasila je: zauzeti liniju Vidort-
Karkano-Jermerija, prebaciti se preko reke Ine, uništavati neprijatelja
na koga naiđeš, ali zaobilaziti veće punktove otpora. Izazivati
požare, naročito noću, osvetljivati put divizionima IV armije, izazivati
paniku među civilnim stanovništvom i dovoditi do zagušenja
spajanjem svih komunikacijskih arterija u neprijateljskoj pozadini.
Simulirati okruženje i u pravcu stvarnih obruča potiskivati
neprijateljske odrede koji se povlače. Vršiti eliminaciju izabranih
grupa civila i zarobljenika, buditi ustravljenost, širiti paniku i slamati
moral neprijatelja.

Ove zadatke brigada je izvršila s velikom vojničkom posvećenošću.
Elan Trahe, Za cara i otadžbinu, Dični vojni put VII derlanjske
konjičke brigade.

Peto poglavlje

Milva nije stigla da dotrči i spase konje. Videla je kako ih kradu, ali
je bila bespomoćna. Najpre ju je ponela pomahnitala i uspaničena
gomila, zatim su joj put zagradila kola koja su jurcala, potom se
zaglavila u vunenom stadu ovaca što su blejale, kroz koje je morala
da se probija kao kroz snežne smetove. A onda, već kod Hotle,
samo ju je skok u iđirotom zaraslu priobalnu baru spasao od mačeva
Nilfgardijaca koji su nemilosrdno pljačkali begunce nabijene uz reku,
ne štedeći ni žene i decu. Milva se bacila u vodu i prebacila na drugu
obalu, delom gacajući, delom plivajući nauznak među leševima koje
je nosila struja.

I dala se u poteru. Zapamtila je u kom su pravcu šmugnuli seljaci
koji su ukrali Ukljevu, Pegaza, riđeg ajgira i njenog vranca. A u oputi
od like ukraj vrančevog sedla bio je i njen dragoceni luk. Šta je tu je,
mislila je, pljuskajući naokolo vodu koja joj se u trku cedila iz cipela –
oni koji su preostali moraju zasad sami da se snalaze. Kako god
znam i umem, mislila je, prinuđena sam da vratim svoj luk i konje.

Najpre je povratila Pegaza. Pesnikov kastrat omalovažavao je to
što ga po bokovima obadaju opanci od like, pet para nije davao za
pokliče požurivanja neveštog jahača, i nije ni mislio da galopira,
kretao se kroz brezovu šumu tromo, lenjo i sporo. Kukavac je ostao
znatno u pozadini, iza ostalih konjokradica. Kad je čuo i ugledao iza
leđa Milvu, bez razmišljanja je sjahao i šmugnuo u šipražje,
oberučke pridržavajući čakšire. Milva ga nije jurila, savladala je u
sebi uzavrelu žudnju da ga prebije na mrtvo ime. Uskočila je u sedlo
u trku, oštro, da su zazveckale sve strune laute koja je kanapom bila
privezana za bisage. Vešta s konjima, primorala je kastrata da
galopira. Tačnije, primorala ga je na tromi hod koji je za Pegaza bio
galop.

Ali čak je i taj pseudogalop bio dovoljan, jer je bekstvo konjokradica
zaustavio sledeći netipični konj. Jogunasta veščeva Ukljeva,
doratasta kobila na koju se Geralt toliko puta ljutio i zaricao se da će
da je zameni drugim sedlenikom, makar magarcem, mazgom ili čak
jarcem. Milva je stigla lopove u trenutku kada je Ukljeva, razdražena
neumešnim povlačenjem dizgina, oborila jahača na zemlju, a ostali
seljaci, iskočivši iz sedala, trudili su se da obuzdaju pomahnitalo
kobilino džilitanje. Bili su tako zaokupljeni time da su uočili Milvu tek

kada je naletela na njih jašući Pegaza, pa je jednoga šutnula u lice i
slomila mu nos. Dok je padao, urlajući i dozivajući božju pomoć,
prepoznala ga je. Bio je to Klompa. Seljak koji očigledno nije imao
sreće s ljudima. A naročito ne s Milvom.

Milvi je, nažalost, sreća takođe okrenula leđa. Nije, zapravo, bila
kriva sreća, već njena arogancija i praksom stečena samouverenost
da je u stanju da dvojicu seljaka sama propisno izdeveta. Ali kad je
iskočila iz sedla, dobila je najednom pesnicom u oko i nije ni znala
kad se našla na zemlji. Isukala je nož, odlučna da im se krvi napije,
ali je dobila po glavi debelom motkom koja je od udarca počela da se
osipa i zaslepljuje je trulim delovima drveta i korom koja je otpadala.
Zaglušena i zaslepljena, ipak je uspela da dohvati koleno seljaka koji
je i dalje udarao po njoj polomljenim štapom, a seljak je neočekivano
zaurlao i pao. Drugi je dreknuo, zaklanjajući glavu obema rukama.
Milva protrlja oči i ugleda ga kako se brani od udaraca pletenim
gajtanom kojim ga je šibao jahač na srebrnastom konju. Đipila je, iz
zaleta je šutnula srušenog seljaka u vrat. Konjokradica zakrklja, ritnu
se, raskreči se, a Milva smesta to iskoristi, ulažući sav svoj bes u
precizno ciljanje na odgovarajuće mesto. Seljak se sklupčao, privio
šake uz međicu i zaurlao tako da se lišće počelo osipati s breza.

Jahač na sivcu se za to vreme nosio s drugim seljakom i sa
Klompom, kome je nos krvario; obojicu ih je oterao u šumu udarcima
korbača. Okrenuo se natrag da bi ošinuo onog koji je zavijao, ali je
konja zaustavio, jer Milva je već stigla da skoči na svog vranca, već
je imala u ruci luk i strelu na tetivi. Tetiva je bila tek napola
zategnuta, ali je vrh strele već ciljao pravo u jahačeve grudi.

Načas su gledali jedno u drugo, jahač i devojka. Zatim je jahač
sporim pokretom izvukao iz pojasa strelu sa dugim zapercima i bacio
je Milvi pod noge.

– Znao sam – mirno je rekao – da ću imati prilike da ti vratim tvoju
strelu, vilenjakinjo.

– Nisam vilenjakinja, Nilfgardijče.
– Nisam Nilfgardijac. I pusti više taj luk. Da sam ti želeo zlo,
zadovoljio bih se posmatranjem toga kako te maltretiraju.
– Đavo bi ga znao – procedila je kroz zube – koji si pa ti i šta mi
želiš. Ali hvala ti što si mi pritekao u pomoć. I hvala ti za moju strelu.
I za onu hulju što sam ga na proplanku promašila.

Išutiran i sklupčan, konjokradica se gušio u jecajima, priljubljujući
lice uz stelju. Jahač nije gledao u njega. Gledao je u Milvu.

– Hvataj konje – rekao je. – Moramo što pre da se sklonimo od
reke, vojska prečešljava šume na obema obalama.

– Moramo? – namrgodila se, spuštajući luk. – Zajedno? A od kada
smo mi to svoji? Od kada smo bratija?

– Objasniću ti – Nilfgardijac okrenu konja, uhvati uzde žeravastog
ždrepca – ako mi daš vremena.

– Stvar je u tome što nemam vremena. Veštac i ostali...
– Znam, ali nećemo ih spasti ako dopustimo da nas ubiju ili uhvate.
Drži konje i bež’mo u prašumu. Požuri.

*
Zove se Kahir, setila se Milva, bacajući pogled na čudnog saputnika
s kojim joj je zapalo da sedi u vetrolomu. Čudni Nilfgardijac koji kaže
da nije Nilfgardijac. Kahir.
– Mislili smo da su te ubili – promrmlja ona. – Riđan je bez jahača
dojahao...
– Imao sam malu pustolovinu – suvo odvrati muškarac – sa
trojicom kao vukodlaci dlakavih razbojnika. Iskočili su na mene iz
zasede. Konj je pobegao. Razbojnici ga nisu stigli, išli su pešice. Pre
nego što sam uspeo da prigrabim novog sedlenika, već sam bio
daleko iza vas u pozadini. Tek sam vas jutros stigao. Ispred samog
logorišta. Prešao sam reku nizvodno i čekao sam na obali. Znao
sam da ćete otići na istok.
Jedan od konja skrivenih u joviku je zafrktao, zatoptao. Smrkavalo
se. Komarci su im nasrtljivo zujali oko ušiju.
– Tiho je u šumi – reče Kahir. – Vojske su otišle. Bitka je završena.
– Završen je pokolj, hteo si reći.
– Naša konjica... – zamuca, nakašlja se. – Carska konjica je udarila
na logor, a tada su s juga krenule u napad vaše vojske. Valjda
temerske.
– Ako je bitka već gotova, onda se tamo treba vratiti. Pronaći
vešca, Nevena i ostale.
– Razumnije je da sačekamo da padne mrak.
– Ovde je nekako strašno – tiho je rekla Milva, stežući luk. –
Tropuće je tako mračno da te žmarci podilaze. Tobož je tiho, a vazda

nešto šušti u žbunju... Veštac je govorio da gulovi vole da se vrzmaju
po ograšju... A seljaci su bajoslovili o vampiru...

– Nisi sama – odvrati poluglasno Kahir. – Strašnije je čoveku koji je
sam.

– Zaista – shvatila je šta joj govori. – Ti već dve nedelje ideš u
korak za nama, sam kao pustinjak. Vučeš se za nama, a svuda
unaokolo tvoji... Mada, kako tvrdiš, nisi Nilfgardijac, ali oni jesu tvoji.
Đavo me odneo ako razumem... Umesto da se svojima vratiš, ti
vešca pratiš. Zašto?

– Duga je to priča.
*

Kad se visoki Skoja’tael nagnuo nad njim, Strojken, koji je bio
vezan za štap, zažmurio je od straha. Kažu da nema ružnih
vilenjaka, da su svi do jednog kao upisani, da se takvi rađaju.
Verovatno je legendarni vođa Veverica bio lep kada se rodio, ali
sada, kad je njegovo lice po dijagonali presecao gadan ožiljak,
deformišući mu čelo, obrve, nos i obraz – od lepote svojstvene
vilenjacima nije ostalo ništa.

Unakaženi vilenjak seo je na obližnji panj.
– Ja sam Isengrim Foltijarna – reče on, ponovo se nagnuvši nad
zarobljenikom. – Od pre četiri godine borim se s ljudima, tri godine
predvodim odred. Brat mi je pao u bici, pa sam sahranio i njega, i
četiri rođaka, i preko četiristo braće po oružju. Vaš car mi je saveznik
u borbi, i to sam više puta dokazivao prenošenjem špijunskih
informacija vašim službama, pomaganjem vašim agentima i
rezidentima, likvidacijom osoba koje ste odredili.
Foltijarna ućuta, dade znak prstima u rukavicama. Skoja’tael koji je
stajao u blizini podiže sa zemlje nevelik lagav izrađen od brezove
kore. Iz lagava je mirisalo nešto slatko.
– Nilfgard mi je bio i jeste mi saveznik – ponovi vilenjak s ožiljkom.
– Zato isprva nisam verovao kad me je moj obaveštajac upozoravao
da mi se sprema zaseda. Da ću dobiti nalog za susret nasamo sa
nilfgardskim emisarom, a kad dođem, biću ulovljen. Nisam verovao
sopstvenim ušima, ali budući po prirodi oprezan, otišao sam na
mesto susreta nešto ranije i ne sam. Koliko sam se samo začudio i
razočarao kad se pokazalo da me na mestu tajnog sastanka, umesto
emisara, čeka šestorica žbirova opremljenih ribarskom mrežom,

kožnom kacigom sa gužvom za zapušavanje usta i kaftanom koji se
zakopčavao kaiševima i kopčama. Oprema, rekao bih, koju
standardno koristi vaša obaveštajna služba prilikom kidnapovanja.
Nilfgardski obaveštajci hteli su da mene, Foltijarnu, živog uhvate, da
mi usta zapuše, u ludačku košulju me obuku i nekuda me takvog
odvedu. Zagonetna stvar, rekao bih, koja zahteva objašnjenje. Drago
mi je što je barem jedan od tih žbirova koji su me u zasedi čekali – a
taj im je, bez sumnje, bio vođa – živ uhvaćen i što će sada sve lepo
da mi objasni.

Strojken stisnu zube i okrete glavu da ne gleda izranavljeno
vilenjakovo lice. Draže mu je bilo da gleda u lagav od brezove kore,
u čijoj su blizini zujale dve ose.

– Sada ćemo, dakle – nastavi Foltijarna, brišući maramom oznojeni
vrat – malo da popričamo, gospodine kidnaperu. Da vam objasnim
nekoliko detalja da bismo olakšali konverzaciju. U ovom lagavu
nalazi se javorov sirup. Ne bude li naš razgovor tekao u duhu
obostranog razumevanja i dalekosežne iskrenosti, pomenutim
sirupom ćemo ti svojski pomazati glavu. Naročito ćemo se pobrinuti
za oči i uši. Pa ćemo te položiti na mravinjak, upravo na onaj po
kome trče simpatični i radeni insekti. Dodaću da se ova metoda
savršeno dokazala već u slučaju nekoliko Dh’oina i an’givara koji su
se prema meni pokazali tvrdoglavi i nedovoljno iskreni.

– Ja sam u carskoj službi! – dreknu špijun, ubledevši. – Ja sam
oficir specijalnih carskih službi, vršilac dužnosti kod gospodina
Vatjea de Ridoa, vikonta Ejdona! Zovem se Jan Strojken!
Protestujem!

– Fatalnim spletom okolnosti – prekide ga vilenjak – ovdašnji crveni
mravi, alavi na javorov sirup, nikad nisu čuli za gospodina De Ridoa.
Počnimo! O tome ko je izdao naređenje da me kidnapujete neću ni
pitati, jer je to jasno. Moje prvo pitanje, dakle, glasi: kuda je trebalo
da me odvedete?

Nilfgardski špijun trgnuo se u konopcima, zatresao je glavom, jer
mu se učinilo da mravi već puze po njegovim obrazima. Ipak je
ćutao.

– Nema nam druge – prekinu ćutanje Foltijarna, dajući rukom znak
vilenjaku koji je u rukama držao lagav. – Namažite ga.

– Trebalo je da vas prevezem do Verdena, do zamka Nastrog! –
zavrišta Strojken. – Po naređenju gospodina De Ridoa!

– Zahvaljujem. A šta me je čekalo u Nastrogu?
– Istraga...
– O čemu biste me ispitivali?
– O događajima na Tanedu! Preklinjem vas, odvežite me! Sve ću
vam reći!
– Pa naravno da ćeš reći – uzdahnu vilenjak, protežući se. –
Pogotovo sad kad smo već pregrmeli početak, a to je najteže.
Nastavi.
– Naređeno mi je da vas primoram da priznate gde se skrivaju
Vilgeforc i Rjens. I Kahir Maur Difrin, Kelahov sin.
– Zanimljivo. Postavljaju mi zamku da bi me ispitivali o Vilgeforcu i
Rjensu? A šta ja mogu da znam o njima? Šta mene može da
povezuje sa njima? A to s Kahirom je još veći štos. Njega sam vam
poslao, kao što ste i hteli, vezanog. Zar isporuka nije do vas stigla?
– Ubijen je odred koji je poslat na ustaljeno mesto susreta... Kahir
nije bio među ubijenima...
– Aha! A gospodin Vatje de Rido je posumnjao? Ali umesto da
jednostavno pošalje odredima sledećeg emisara i traži objašnjenja,
on odmah postavlja klopku na mene. Naređuje da me vodite u
Nastrog i saslušavate me. O događajima na Tanedu.
Špijun je ćutao.
– Nisi shvatio? – vilenjak je nagnuo nad njim svoje strašno lice. –
To je bilo pitanje. Glasilo je: o čemu je reč?
– Ne znam... To ne znam, kunem se...
Foltijarna pokretom ruke izdade naredbu. Strojken je vikao,
bacakao se, zaklinjao se da pod milim bogom ništa više ne zna,
plakao je, mahao glavom i pljuvao sirup kojim su mu u debelom sloju
namazali lice. Tek pošto su četvorica Skoja’taela uzda da ga nose u
pravcu mravinjaka, odlučio je da govori. Mada su posledice mogle
biti strašnije od mrava.
– Gospodine, bude li ko o tome šta saznao, ja sam gotov... Ali
priznaću vam... Video sam tajna naređenja. Prisluškivao sam... Sve
ću vam reći...
– To je očigledno – klimnuo je glavom vilenjak. – Rekord u
mravinjaku, koji iznosi sat i četrdeset minuta, postigao je jedan oficir

iz specijalnih odreda kralja Demavenda. Ali i on je na kraju
progovorio. Onda, počni. Brzo, koncizno i konkretno.

– Car je siguran da su ga na Tanedu izdali. Izdajica je Vilgeforc iz
Rogevena, čarobnjak. I njegov pomoćnik po imenu Rjens. A pre
svega Kahir Maur Difrin ep Kelah. Vatje... Gospodin Vatje nije
siguran niste li i vi umešali svoje prste u tu izdaju, makar i
nesvesno... Zato je naredio da vas uhvate i krišom odvedu u
Nastrog... Gospodine Foltijarna, ja dvadeset godina radim u
obaveštajnoj službi... Vatje de Rido mi je treći šef.

– Konciznije, molim te. I prestani da se treseš. Ako budeš sa mnom
iskren, imaš šanse da poslužiš još nekolikim šefovima.

– Mada su to držali u najdubljoj tajnosti, ja sam znao... Znao sam
koga je to trebalo Vilgeforc i Kahir da uhvate na ostrvu. I po svemu
sudeći, nije im pošlo za rukom. Jer u Lok Grim je dovezena ta... Ta
tamo... Ma ta princeza iz Cintre. Mislio sam da je to uspeh, da će
Kahir i Rjens dobiti titule barona, a da će taj čarobnjak postati u
najmanju ruku grof... Car je, međutim, pozvao Šumsku Sovu... Što
će reći gospodina Skelena i gospodina Vatjea, naredio je da uhvate
Kahira... I Rjensa, i Vilgeforca... Svi koji su mogli nešto da znaju o
Tanedu i o tome što se tamo desilo trebalo je da budu izvrgnuti
mučenju... I vi isto tako... Nije teško bilo pretpostaviti... Da je to... Da
je to bila izdaja. Da je u Lok Grim dovezena lažna princeza...

Špijun se zadihao, nervozno je hvatao vazduh ustima lepljivim od
javorovog sirupa.

– Odvežite ga – naredio je svojim Vevericama Foltijarna. – I neka
umije lice.

Naređenje je momentalno izvršeno. Malo zatim organizator
neuspele zasede već je stajao oborene glave ispred legendarnog
vođe Skoja’taela. Foltijarna ga je ravnodušno posmatrao.

– Istresi valjano sirup iz ušiju – reče mu najzad. – Izoštri sluh,
napregni pamet kako prilikuje špijunu s višegodišnjom praksom.
Dokazaću svoju lojalnost caru, daću pun izveštaj o stvarima koje vas
zanimaju. Ti ćeš pak sve, od reči do reči, ponoviti Vatjeu de Ridou.

Agent revnosno klimnu glavom.
– Polovinom Blate, to jest, prema vašoj računici, početkom juna –
počeo je vilenjak – stupila je sa mnom u vezu Enid an Gleana,
čarobnica, poznata kao Frančeska Findaber. Na njen zahtev uskoro

je došao u moj odred nekakav Rjens, verovatno faktotum Vilgeforca
iz Rogevena, takođe čarobnjaka. U najdubljoj tajnosti razrađen je
plan akcije koja je imala za cilj da se eliminiše jedan broj čarobnjaka
za vreme sabora na ostrvu Taned. Plan mi je predstavljen kao akcija
koja uživa punu podršku cara Emhira, Vatjea de Ridoa i Stefana
Skelena, u suprotnom ne bih pristao da sarađujem sa Dh’oine, bilo
da jesu ili nisu čarobnjaci, jer sam u životu video previše provokacija.
Potvrda da je carstvo angažovano u tu aferu bio je brod kojim je na rt
Bremervord dovezen Kahir, Kelahov sin, koji je dobio specijalno
punomoćje i naređenja. U skladu s tim naređenjima izvukao sam iz
odreda specijalnu grupu koja je trebalo da bude isključivo pod
Kahirovom komandom. Znao sam da grupa ima zadatak da uhvati i
dovede sa ostrva izvesnu osobu.

– Na Taned smo – nastavi malo zatim Foltijarna – doplovili brodom
kojim je stigao Kahir. Rjens je imao amajlije pomoću kojih je
maskirao brod čarobnjačkom maglom. Uplovili smo u pećinu ispod
ostrva. Odatle smo dospeli do podzemlja Garstanga.

– Već u podzemlju smo znali da nešto nije kako treba, da je Rjens
dobio nekakve telepatske signale od Vilgeforca. Znali smo da ćemo
morati da uđemo u borbu koja se već vodila. Bili smo spremni, što je
bilo dobro, jer smo odmah nakon izlaska iz podzemnih hodnika upali
u pakao.

Vilenjak je grdno namrgodio unakaženo lice, baš kao da mu sama
uspomena pričinjava bol.

– Posle početnih uspeha stvari su počele da se komplikuju. Nismo
uspeli da eliminišemo sve kraljevske čarobnjake, pretrpeli smo velike
gubitke. Poginulo je i nekoliko čarobnjaka koji su bili u zaveri, drugi
su spasavali svoju kožu i teleportirali se. U jednom trenutku nestao
je Vilgeforc, zatim je nestao Rjens, a ubrzo posle njih i Enid an
Gleana. Njen nestanak shvatio sam kao konačni signal za povratak.
Nisam ipak izdavao naređenje, čekao sam da se vrate Kahir i
njegova grupa, koja je odmah na početku krenula, da bi obavila
svoju misiju. Pošto se nisu vraćali, počeli smo da ih tražimo.

– Iz grupe se – Foltijarna je pogledao u oči nilfgardskom špijunu –
nije spasao niko, svi su zverski ubijeni. Kahira smo našli na
stepenicama koje vode do Tor Lare, kule koja je u vreme borbe
eksplodirala i osula se u ruševine. Bio je ranjen i onesvešćen, bilo je

očigledno da nije izvršio misiju koja mu je poverena. Od onoga ko je
bio cilj te misije u okolini nije bilo ni traga, a odozdo, od Aretuze i
Loksije, već su jurili kraljevi vojnici. Znao sam da im Kahir nikako ne
može dopasti šaka, jer bi to značilo da Nilfgard aktivno učestvuje u
akciji. Pokupili smo ga i pobegli u podzemlje, u kavernu. Ukrcali smo
se na brod i otplovili. Od odreda nas je ostalo dvanaest, većinom
ranjenika.

– Vetar nam je išao naruku. Isplovili smo zapadno od Hirunduma,
sakrili smo se u šumama. Kahir je probao da cepa na sebi zavoje,
izvikivao je nešto o ludoj devojci zelenih očiju, o Laviću iz Cintre, o
vešcu koji je poklao njegove ljude iz grupe, o Galebovoj kuli i o
čarobnjaku koji je leteo kao ptica. Tražio je konja, naređivao da se
vratimo na ostrvo, pozivao se na carske naloge, što sam u datoj
situaciji morao shvatiti kao buncanje bezumnika. U Edirnu, kao što
smo znali, već je besneo rat, mislio sam da je važnije da brzo
obnovim desetkovani odred i ponovo se borim protiv Dh’oine.

– Kahir je i dalje bio s nama kad sam u pretincu za poruke našao tu
vašu tajnu naredbu. Zamislio sam se. Mada Kahir evidentno misiju
nije izvršio, ništa nije ukazivalo na to da je bio kriv za izdaju. Ali
nisam predugo razmišljao, shvatio sam da je to vaša stvar i da sami
treba da je razjasnite. Kahir se vezivanju nije opirao, bio je miran,
kao da je od svega odustao. Naredio sam da ga posade u drveni
sanduk i da poznanik hav’car pomogne da ga otpreme u mesto koje
je bilo naznačeno u pismu. Priznajem da nisam bio voljan da
redukujem odred da bi on imao oružanu pratnju. Ne znam ko je ubio
vaše ljude na mestu susreta. A koje je to mesto bilo, znao sam
isključivo ja. Ako vam, dakle, ne odgovara verzija po kojoj je potpuno
slučajno uništen vaš odred, onda izdajnike tražite u svojim redovima,
jer ste, pored mene, samo vi znali termin i mesto.

Foltijarna ustade.
– To je sve. Sve navedene informacije su istinite. Ni u kazamatima
Nastroga ne bih vam rekao više od ovog. Laži i konfabulacije kojima
bih, mogućno je, pokušavao da zadovoljim islednika i dželate, više bi
vam odmogle nego pomogle. Ništa više ne znam, naročito ne znam
gde borave Vilgeforc i Rjens; ne znam, isto tako, da li ste u pravu što
ih sumnjičite za izdaju. Izjavljujem, takođe jasno, da ništa ne znam o
princezi iz Cintre, ni o pravoj, ni o lažnoj, Rekao sam sve što sam

znao. Računam da gospodin De Rido i Stefan Skelen neće više
poželeti da mi postavljaju zasede. Dh’oine odavno pokušavaju da
me uhvate ili da me ubiju, stoga sam uobičajio da bezobzirno
istrebljujem sve busijaše. Ubuduće, isto tako, neću ispitivati da li je
neki od busijaša slučajno podanik Vatjea ili Skelena. Neću imati ni
vremena ni želje za takva ispitivanja. Jesam li bio jasan?

Strojken klimnu glavom, proguta pljuvačku.
– Uzmi konja, špijune, i nosi se iz mojih šuma.

*
– Znači, dželatu su te u tom sanduku vozili – promrmlja Milva. –
Sad mi je jasno, mada ne baš sve. I zbog čega ti sada, umesto da se
sakriješ negde, za vešcem ideš? On je na tebe žestoko ogorčen...
Dvaput ti je život spasao...
– Tri puta.
– Dva puta sam videla. Mada nisi ti taj koji je vešcu kosti izlomio,
kao što sam isprva mislila, ne znam nije li opasno da mu opet pod
mač srljaš. Mnogo tih vaših smutnji ja ne razumem, ali mene si
spasao i neka dobrota ti se vidi u očima... Kazaću ti, Kahire, kratko:
čim se veštac seti onih koji su njegovu Ciri u Nilfgard kidnapovali,
onda zubima škrguće, da sve pršti i varniči. Ako bi ga tad pljunuo,
pljuvačka bi zacvrčala.
– Ciri – ponovi Kahir. – Lepo je zove.
– Nisi znao?
– Ne. Oko mene su je uvek nazivali Cirila, ili Lavić iz Cintre... A kad
je bila sa mnom... Jer jednom je bila sa mnom... Ni reč jednu nije
progovorila. Mada sam joj spasao život.
– Đavo će sve to pohvatati – zavrtela je glavom Milva. – Zamršene
su te vaše sudbine, Kahire, zapletene i zapetljane. Nije to za moju
pamet.
– A kako se ti zoveš? – upita je odjednom.
– Milva... Marija Baring. Ali zovi me Milva.
– Veštac se namerio u pogrešnom pravcu, Milva – reče Kahir malo
potom. – Ciri nije u Nilfgardu. Nije u Nilfgard kidnapovana. Ako je
uopšte i kidnapovana.
– Kako sad pa to?
– Duga je to priča.

*

– Nebesa, otvorite se! – dok je stajala na pragu, Fringila je pognute
glave začuđeno posmatrala prijateljicu. – Šta si to uradila s kosom,
Asire?

– Oprala sam je – suvo odvrati Asire var Anahid. – I frizirala. Molim
te, uđi i sedi. Silazi s fotelje, Merlin! Pis!

Čarobnica sede na mesto koje joj nerado oslobodi crna mačka, ne
prestajući da posmatra frizuru svoje prijateljice.

– Prestani da se iščuđavaš – Asire dotače rukom bujne i sjajne
uvojke. – Rešila sam da se malo promenim. Uostalom, ugledala sam
se na tebe.

– Mene su – zakikota se Fringila – uvek smatrali za čudakinju i
buntovnicu. Ali kad tebe budu videli na akademiji ili na dvoru...

– Na dvoru se ne pojavljujem – preseče Asire. – A na akademiji će
morati da se priviknu. Ta ovo je trinaesti vek. Krajnje je vreme da
odbacimo predrasude da briga o spoljašnjem izgledu svedoči o
čarobničinoj lakomislenosti i plitkoumnosti.

– I nokti takođe – Fringila blago zažmirka svojim zelenim očima,
kojima ništa nije moglo da promakne. – Ne prepoznajem te, draga
moja.

– Jednostavna magična formula – hladno odvrati čarobnica – bila bi
ti dovoljna da zaključiš da sam to ja, a ne nekakav doplgenger. Baci
čaroliju, ako moraš. A onda pređi na ono za šta sam te pitala.

Fringila Vigo pomazi mačku, koja joj se otirala o list na nozi, prela i
istezala se uvis, pretvarajući da je to gest naklonosti a ne
zabašurena sugestija crnokosoj čarobnici da ustane iz fotelje.

– Tebe je pak – reče ona, ne podižući glavu – molio za uslugu
senešal Kelah ep Grufid, zar ne?

– Istina je – potvrdi tiše Asire – Kelah me je posetio, očajan, molio
me je za pomoć, da se zauzmem za njega, da spasem njegovog
sina, koga je Emhir naredio da uhvate, izvrgnu mučenju i pogube.
Kome da se obrati ako ne svojoj rođaki? Maur, Kelahova supruga,
Kahirova majka, moja je sestričina, najmlađa ćerka moje rođene
sestre. I pored toga ništa mu nisam obećala. Jer ništa u vezi s tim ne
mogu da učinim. Nedavno su se odigrale stvari koje mi ne dopuštaju
da skrećem pažnju na sebe. Objasniću ti, ali pošto čujem informacije
za koje sam te zamolila da mi ih daš.

Fringila Vigo krišom odahnu s olakšanjem. Bojala se da će
prijateljica ipak poželeti da se angažuje u tu spletku s Kelahovim
sinom Kahirom, spletku koja je mirisala na gubilište. I da će je
zamoliti za pomoć koju ona ne bi mogla da odbije.

– Polovinom jula meseca – počela je – čitav dvor okupljen u Lok
Grimu imao je prilike da se divi petnaestogodišnjoj devojčici,
navodno princezi Cintre, koju je, uostalom, Emhir za vreme
audijencije neprekidno titulisao kao kraljicu i tretirao je tako milostivo
da su se raširile čak i glasine o njegovom brzom sklapanju braka.

– Čula sam – Asire pogladi mačku, mrzovoljnu što joj je Frangila
zauzela mesto, i koja je sada pokušavala da izvrši aneksiju njene
fotelje. – I dalje se govori o tom nesumnjivo političkom
brakosočetaniju.

– Mada ispotiha i ne tako često. Jer Cintrijku su odveli u Darn
Rovan. U Darn Rovanu, kao što znaš, češće drže državne
zatvorenike – kandidatkinje za caricu ređe.

Asire nije komentarisala. Čekala je strpljivo, posmatrajući svoje
nedavno lakirane nokte.

– Nesumnjivo se sećaš – nastavi Fringila Vigo – kako nas je sve
pre tri godine okupio Emhir i naredio nam da lociramo mesto
boravka izvesne osobe. Na teritoriji Severnih kraljevstava.
Nesumnjivo pamtiš kako je bio besan pošto nam nije uspelo. Albriha,
koji je objasnio da je s takve razdaljine nemoguće sondiranje, a
očitavanje na ekranu da i ne pominjemo, izgrdio je na pasja kola. A
sad slušaj: nedelju dana posle čuvene audijencije u Lok Grimu, kad
je proslavljana pobeda izvojevana kod Alderzberga, Emhir je u
dvorskoj sali video Albriha i mene. I počastvovao nas blagoizvolevši
da s nama razgovara. Smisao njegovog iskaza, malo trivijalizujući,
bio je sledeći: ,,Vi ste džabalebaroši, indolentni lenjivci. Vaši
mađioničarski trikovi staju me čitavo bogatstvo, a koristi od njih
nema nikakve! Zadatak s kojim nije izašla na kraj čitava vaša,
žaljenja dostojna, akademija, običan astrolog obavio je za četiri
dana.“

Asire var Anahid frknu s omalovažavanjem, ne prestajući da miluje
mačku.

– Brzo i lako sam saznala – nastavila je Fringila Vigo – da taj
astrolog čudotvorac nije bio niko drugi do proslavljeni Ksartizijus.

– Tada su tragali za tom devojkom iz Cintre, kandidatkinjom za
caricu. Ksartizijus ju je pronašao. I onda? Jesu li ga postavili za
državnog sekretara? Za šefa neizvodljivih poslova?

– Nisu. Bacili su ga u tamnicu već posle nedelju dana.
– Bojim se da ne razumem kakve to ima veze sa Kelahovim sinom
Kahirom.
– Strpi se malo. Dozvoli mi da idem po redu, to je neophodno.
– Oprosti. Da čujem dalje.
– Sećaš se šta nam je dao Emhir kad smo pre tri godine kretali u
potragu?
– Pramen kose.
– Tako je – Fringila posegnu rukom u mošnju. – Evo ovaj pramen
svetle kose šestogodisnje devojčice. Sačuvala sam ga. A treba da
znaš da brigu o cintrijskoj princezi izolovanoj u Darn Rovanu vodi
Stela Kongreve, grofica od Lidertala. U više navrata Stela mi je
dugovala zahvalnost, zato sam bez problema dobila drugi pramen
kose. Evo ovaj. Nešto je tamnija, ali kosa s vremenom potamni. Ipak,
i pored svega, ti pramenovi pripadaju potpuno različitim osobama.
Ispitala sam, u to nema nikakve sumnje.
– Gotovo da sam isto to slutila – priznala je Asire var Anahid – čim
sam čula da je Cintrijka izolovana u Darn Rovanu. Astrolog ili se na
račun toga našalio, ili je dopustio da ga uvuku u zaveru koja ima za
cilj da Emhiru isporuči pogrešnu osobu. Zaveru koja će Kahira ep
Kelaha koštati glave. Hvala ti, Fringila, sve je jasno.
– To nije sve – zavrte glavom crnokosa čarobnica. – Prvo, nije
Ksartizijus našao Cintrijku, nije je on odveo u Lok Grim. Astrolog je
počeo sa horoskopima i astromantijom odmah pošto je Emhir
shvatio da su mu doveli lažnu princezu i pošto je počeo intenzivno
da traži pravu. A u tamnicu je stara budala otišla zbog obične greške
u veštini ili prepredenjaštvu. Koliko sam uspela da otkrijem, odredio
je mesto boravka tražene osobe u radijusu od sto milja. A pokazalo
se da je taj teren pustinja, divlja pustoš negde čak iza masiva Tir
Tohair, iza izvora Velde. Stefan Skelen, koga su tamo poslali,
pronašao je samo škorpione i supove.
– Ne bih očekivala više od tog Ksartizijusa. Ali na Kahirovu sudbinu
to neće uticati. Emhir je plahovit, ali nikog ne osuđuje na mučenje i
na smrt tek tako, bezosnovano. Neko, kao što si sama rekla, učinio

je da u Lok Grim dospe lažna princeza umesto prave. Neko je
pronašao dvojnicu. Dakle, zavera je postojala, a Kahir je u nju bio
umešan. Ne isključujem da je to bilo nesvesno. Da su njega samo
iskoristili.

– Da je to tako bilo, onda bi ga iskoristili do kraja. On bi lično
dovezao Emhiru dvojnika. A Kahir je nestao netragom. Zašto? Pa
njegov nestanak mora da je izazvao sumnje. Da li je mogao da
očekuje da će Emhir prepoznati prevaru na prvi pogled? Jer ju je
prepoznao. Uvek bi je prepoznao, pošto je imao...

– Pramen kose – prekide Asire. – Pramen kose šestogodišnje
devojčice. Fringila, tu devojčicu Emhir ne traži tri godine, već mnogo
duže. Izgleda da je Kahir dopustio da ga uvuku u nešto gadno, u
nešto što je počelo dok je on još uvek jahao na štapu koji podražava
konja. Hm... Ostavi mi te pramenove kose. Želela bih da oba pomno
osmotrim.

Fringila Vigo sporo odmahnu glavom, namršti zelene oči.
– Ostaviću ti ih, ali budi oprezna, Asire. Ne uplići se u gadne stvari.
Jer to može da privuče pažnju na tebe. A na početku razgovora si
pomenula da ti to ne ide naruku. I obećala si da ćeš otkriti razloge.
Asire var Anahid ustade, priđe prozoru, zagleda se u tornjeve i
pinakle koji su sijali na svetlosti zalazećeg sunca Nilfgarda, carske
prestonice zvane Grad Zlatnih Kula.
– Jednom si rekla, a ja sam zapamtila – rekla je Asire, ne osvrćući
se – da magija ne treba da bude podeljena nikakvim granicama. Da
dobro magije treba da bude najviše dobro, dobro koje stoji iznad svih
vrsta podela. Da bi bilo dobro da postoji neka vrsta tajne
organizacije... Nešto kao konvent ili loža...
– Spremna sam – prekide višeminutno ćutanje Fringila Vigo,
nilfgardska čarobnica. – Odlučna sam i spremna sam da pristupim.
Hvala za ukazano poverenje i priznanje. Kada i gde će se održati
okupljanje te lože, prijateljice moja, puna zagonetki i tajni?
Asire var Anahid, nilfgardska čarobnica, okrete se. Na njenim
usnama titrala je senka osmeha.
– Uskoro – rekla je. – Uskoro ću ti sve objasniti. Ali pre toga, da ne
zaboravim... Daj mi adresu te tvoje modistkinje, Fringila.

*

– Nikakve vatre – šapnula je Milva, zagledana u tamnu obalu iza
reke koja je sijala na mesečini – ni žive duše tamo nema, vidim. U
logoru je bilo oko dvesta izbeglica. Zar niko nije živu glavu izvukao?

– Ako su carski vojnici imali prevagu, onda su sve oterali u ropstvo
– odvrati šapatom Kahir. – A ako su pobedili vaši, onda su ih odveli i
otišli.

Približiše se obali, trsci koja je obrastala močvaru. Milva je nagazila
na nešto i odskočila; ugušila je krik videvši ukočenu ruku koja se
pomaljala iz blata, pokrivena pijavicama.

– To je samo leš – promrmija Kahir, držeći je za ruku. – Naš.
Derlanjac.

– Ko?
– Sedma derlanjska konjička brigada. Srebrni škorpion na rukavu.
– Za ime bogova - trgnu se naglo devojka, stežući luk u oznojenoj
ruci. – Čuo si taj glas? Šta je to bilo?
– Vuk.
– Ili gul... Ili drugi osuđenik. Tamo, u logoru, takođe mora da mnogo
leševa leži... Dovraga, neću noću da idem na onu obalu!
– Sačekaćemo do zore... Milva? Šta to ovde tako čudno...
– Regis... – streličarka priguši vrisak, njušeći miris pelena, žalfije,
korijandera i anisa. – To si ti, Regise?
– Ja- travar se bešumno promoli iz mraka. – Brinuo sam za tebe.
Vidim da nisi sama.
– Dobro vidiš – Milva pusti Kahirovu ruku, koja je već isukivala mač.
– Ja nisam sama, a ni on više nije sam. Ali duga je to priča, što bi
neki rekli. Regise, šta je bilo sa vešcem? S Nevenom? Sa ostalima?
Znaš li šta se s njima dogodilo?
– Znam. Imate li konje?
– Imamo. Sakrili smo ih u vrbaku...
– Onda da krenemo na jug, Hotlinim tokom. Bez odugovlačenja.
Pre ponoći moramo biti kod Jermerije.
– Šta je sa vešcem i s pesnikom, jesu li živi?
– Živi su. Ali su ih muke snašle.
– Kakve muke?
– Duga je to priča.

*

Neven zastenja, upinjući se da se okrene i zauzme makar malo
udobniji položaj. Pa ipak, bio je to neizvodljiv zadatak za nekog ko je
ležao na gomili iverice i piljevine i bio sputan konopcima kao šunka
spremna za dimnjenje.

– Nisu nas na licu mesta obesili – zastenjao je. – Zbog toga
možemo da se nadamo, u tome je sva naša nada...

– Ajde prestani – veštac je ležao mirno, gledajući u mesec vidljiv
kroz rupu na krovu šupe za drva. – Znaš zašto nas Visegerd nije
odmah obesio? Zato što treba da budemo javno pogubljeni, u zoru,
kad čitav korpus bude spreman za pokret. U propagandne svrhe.

Neven ućuta. Geralt je čuo kako uzbuđeno dahće.
– Ti još imaš šanse da se izvučeš – rekao je da bi ga umirio. –
Visegerd želi da sprovede osvetu na meni, ti s tim nemaš ništa. Tvoj
poznanik grof izvući će te iz škripca, videćeš.
– Malo sutra – odvrati bard, na veščevo čuđenje, potpuno mirno i
razborito. – Nema šanse! Ne ponašaj se prema meni kao prema
detetu. Prvo, u propagandne svrhe uvek su bolja dva obešenika
nego jedan. Drugo, za svedoka lične osvete nema poštede. Ne,
brate, omastićemo mi konopac obojica, i te kako!
– Prestani, Nevene. Lezi s mirom i smišljaj ujdurme.
– Kakve ujdurme, dođavola?
– Bilo kakve.
Pesnikovo nagvaždanje smetalo je vešcu da se koncentriše, a
razmišljao je intenzivno. Mogao je očekivati da svakog trenutka u
drvenu šupu upadnu temerski obaveštajci, kojih je, nesumnjivo, bilo
u Visegerdovom korpusu. Špijuni bi zasigurno poželeli da ga ispitaju
o raznim detaljima u vezi s događajima u Garstangu na ostrvu
Taned. Geralt, istina, nije znao nikakve detalje, ali je ipak znao da će,
pre nego što mu agenti poveruju, već biti veoma, veoma bolestan.
Sve njegove nade svodile su na to da Visegerd, zaslepljen mržnjom,
nije razglasio vest o tome da su ga uhvatili. Obaveštajci bi mogli da
požele da otmu zarobljenike iz kandži razbesnelog maršala, da ih
odvedu u vrhovnu komandu. Tačnije, da u vrhovnu komandu odvedu
ono što od zarobljenika ostane posle prvog dela saslušavanja.
Pesnik je, u međuvremenu, smislio ujdurmu.
– Geralte, treba da se pravimo da nešto mnogo važno znamo! Da
smo zaista špijuni ili nešto u tom stilu. Tada...

– Nevene, imaj milosti.
– Možemo da pokušamo i da potkupimo stražare. Sakrio sam nešto
novca. Dublone , ušiveni su u postavu čizme. Za crne dane...
Pozvaćemo stražare...
– A oni će ti oduzeti sve što imaš i još će te i dokrajčiti.
Pesnik mrzovoljno progunđa nešto, ali ućuta. Iz dvorišta su dopirali
pokliči, konjski topot i, što je najgore, miris vojničkog pasulja, za koji
bi u tom trenutku Geralt dao sve kečige i sve tartufe na svetu.
Stražari koji su stajali ispred šupe lenjo su razgovarali, cerekali su
se, s vremena na vreme se otegnuto iskašljavajući i pljujući. Bili su to
profesionalni vojnici, to se videlo po iznenađujućoj sposobnosti
sporazumevanja pomoću rečenica sklopljenih isključivo od zamenica
i uvredljivih psovki.
– Geralte?
– Šta je?
– Pitam se šta se desilo sa Milvom... Sa Zoltanom, Parsifalom,
Regisom... Nisi ih video?
– Ne. Uopšte ne isključujem da su ih za vreme bitke ucmekali ili
pregazili konjima. Tamo, u logoru, leš preko leša je ležao.
– Ne verujem – odlučno izjavi Neven s nadom u glasu. – Ne
verujem da su takvi prevejanci kao Zoltan i Parsifai... Ili Milva...
– Prestani da se zavaravaš. Čak i ako su preživeli – neće nam
pomoći.
– Zašto?
– Iz tri razloga. Prvo, imaju svoje brige. Drugo, ležimo vezani u šupi
koja se nalazi u centru logora korpusa od nekoliko hiljada vojnika.
– A treći razlog? Pominjao si tri razloga.
– Treće – odvrati veštac umornim glasom – čašu čuda za ovaj
mesec prelio je susret žene iz Kernova i njenog izgubljenog muža.

*
– Tamo – vidar je pokazivao tačkice plaminjanja logorskih vatri. –
Tamo je utvrđenje Jermerija, aktuelni logor predstraže temerskih
vojski koncentrisanih ispod tvrđave Majene.
– Tamo su vešca i Nevena zarobili? – Milva se ispravi u
uzengijama. – Auh, bogme gadno!... Tamo mora da je čopor
naoružanog naroda, a straže svud naokolo. Neće biti lako tamo se
prikrasti.

– Nećete ni morati da se prikradate – odvrati Regis, koji je silazio s
Pegaza. Kastrat je otegnuto zafrktao, okrenuo glavu, očito se gadio
vidarevih biljnih mirisa koji su ga golicali u nosu.

– Nećete morati da se prikradate – ponovio je. – Sam ću to da
sredim, a vi sačekajte s konjima tamo gde se presijava reka, vidite
li? Ispod najsvetlije zvezde Sedam koza. Tamo se Hotla uliva u Inu.
Kad izvučem vešca iz nebranog grožđa, upraviću ga na onu stranu.
Tamo ćete se sastati.

– Mnogo je on nadmen – promrsi Kahir Milvi, kad su, sjahavši s
konja, stajali već blizu jedno drugog. – Sam, bez ičije pomoći, on će
njega iz nebranog grožđa da izvlači, jesi li čula? Ko je on?

– Zbilja ne znam – odvrati Milva. – Da može da izvlači, u to
verujem, juče je na moje oči izvukao rukom potkovicu iz užarenog
ugljevlja.

– Čarobnjak?
– Ne – osporio je Regis, koji je dokazao da ima natprosečno osetljiv
sluh. – Zar je, uostalom, toliko važno ko sam? Ni ja tebi nisam tražio
lične podatke.
– Ja sam Kahir Maur Difrin ep Kelah.
– Zahvalan sam ti i zadivljen – u vidarevom glasu začuo se blagi
podsmeh. – Skoro bez nilfgardskog akcenta u nilfgardskom
prezimenu.
– Nisam...
– Dosta! – preseče Milva. – Nije vreme za koškanje i dangubljenje.
Regise, veštac čeka da ga spaseš.
– Ne pre ponoći – hladno će vidar, gledajući u mesec. – Imamo
vremena za razgovor. Ko je ovaj čovek, Milva?
– Ovaj čovek je – streličarka se, pomalo ljuta, zauzela za Kahira –
mene spasao iz nevolje. Ovaj čovek će reći vešcu, kada se s njim
bude sastao, da ide u pogrešnom pravcu. Ciri nije u Nilfgardu.
– Stvarno otkrovenje! – vidarev glas je postao blaži. – A odakle vam
to, poštovani Kahire, Kelahov sine?
– Duga je to priča.

*
Neven već duže nije ništa progovorio kad je jedan od vojnika na
straži na pola psovke svoj govor prekinuo, drugi se nakašljao, a

možda i jauknuo. Geralt je znao da su ih bila trojica, pa je napregao
uvo da čuje, ali treći vojnik nije ni najmanjeg glasa ispustio.

Veštac je čekao, zaustavljajući dah, ali ono što je doprlo malo zatim
do njegovih ušiju nije bila škripa vrata koja otvara spasilac. Uopšte
nije bilo to. Čuo je ujednačeno, tiho, višeglasno hrkanje. Stražari su
prosto zaspali na dužnosti.

Odahnuo je, bezglasno opsovao, i već je hteo da ponovo uroni u
razmišljanja o Jenefer kad njegov vešterski medaljon snažno zadrhta
oko vrata, a nozdrve mu ošinu miris pelena, bosiljka, korijandra,
žalfije i anisa. I đavo će ga znati čega sve još ne.

– Regis? – prošapta s nevericom, bezuspešno pokušavajući da
podigne glavu iz iverja.

– Regis – odvrati šapatom Neven, pomičući se i šuškajući. – Niko
drugi tako ne smrdi... Gde si? Ne vidim te...

– Tiše.
Medaljon je prestao da podrhtava, Geralt ču pesnikov uzdah pun
olakšanja, a odmah potom fijukanje sečiva koje seče konopac.
Časak zatim Neven je već stenjao od bola izazvanog ponovnim
cirkulisanjem krvi, što je prigušivao grizenjem svoje pesnice.
– Geralte – nejasna, lelujava senka vidareva pojavila se pored
njega; momentalno je presekao konopac. – Kroz logorske straže
morate sami da se probijete. Upravljajte se na istok, prema
najsvetlijoj zvezdi Sedam koza. Pravo prema Ini. Tamo vas čeka
Milva s konjima.
– Pomozi mi da ustanem...
Stao je prvo na jednu, pa na drugu nogu, grizući pesnicu.
Nevenova cirkulacija već se stabilizovala. I veštac je časak potom
već bio sposoban.
– Kako da izađemo? – odjednom upita pesnik. – Stražari pored
vrata hrču, ali mogu...
– Ne mogu – šapatom ga prekinu Regis. – Samo pazite kad budete
izlazili. Mesec je pun, dvorište je osvetljeno vatrama. Iako je noćni
sat, u čitavom logoru vlada pokret, ali tim bolje. Patroldžijama je već
dojadilo da se dovikuju. Izlazite. Srećno!
– A ti?
– Ne brinite za mene. Ne čekajte me i ne osvrćite se.
– Ali...

– Nevene – prosikta veštac. – Ne treba da brineš o njemu, jesi li
čuo?

– Izlazite – ponovi Regis. – Srećno. Doviđenja, Geralte.
Veštac se okrete.
– Hvala ti što si nas spasao – rekao je. – Ali bolje bi bilo da se više
nikad ne sretnemo. Razumeš me?
– U potpunosti. Ne gubite vreme.
Šiljboci su spavali u živopisnim pozama, hrkali su i mljackali.
Nijedan nije čak ni zadrhtao dok su se Geralt i Neven iskradali kroz
odškrinuta vrata. Nijedan nije reagovao kada je veštac bez
ustručavanja svukao s dvojice ručno izrađene debele ogrtače.
– To nije običan san – prošapta Neven.
– Naravno da nije – Geralt je, skriven u mraku uza zid šupe, gledao
po centralnom trgu logorišta.
– Shvatio sam – uzdahnu pesnik. – Regis je čarobnjak?
– Ne. Nije čarobnjak.
– Izvukao je potkovicu iz ugljevlja. Uspavao je stražare...
– Prekini da pričaš i koncentriši se. Još nismo na slobodi. Zaogrni
se ogrtačem i idemo preko dvorišta. Ako nas neko zaustavi,
pravićemo se da smo vojnici.
– Dobro. U tom slučaju, kazaću....
– Pretvaraćemo se da smo glupi vojnici. Idemo.
Presekli su dvorište logorišta držeći se podalje od levera,
koncentrisanih pored upaljenih kantica sa katranom i logorskih vatri.
Po dvorištu su se tu i tamo vrzmali ljudi, pa dvojica ljudi više nisu
upadali u oči. Nisu pobudili ničiju sumnju, niko ih nije pozvao niti
zaustavio. Brzo i bez problema izašli su iza ograde od kolja.
Sve je išlo tako glatko, čak preglatko. Geralt se opet uznemirio, jer
je instinktivno osećao opasnost, a to osećanje je raslo kako su se
udaljavali od centra logorišta, umesto da se smanjuje. Ponavljao je u
sebi da u tome nema ničeg čudnog – u centru ushodanog sveta čak
ni noću nisu obraćali pažnju na njih, pretio im je samo alarm ako bi
neko primetio uspavane stražare pored vrata drvene šupe. Sada su
se, međutim, približavali perimetru na kom su stražari morali biti
budni. To što su išli iz pravca logora nije im bilo od pomoći. Veštac je
imao na umu širenje pojave dezerterstva u Visegerdovom korpusu, i

bio je siguran da su stražari imali strogu naredbu da budno motre na
one koji bi hteli da napuste logor.

Mesečina je bila jasna, tako da Neven nije morao da pipa po
mraku. Veštac je na takvoj svetlosti video isto kao i danju;
zahvaljujući tome, uspeli su da prođu dve vedete i da sačekaju u
žbunju da prođe konjička patrola. Pred nosom im je bio tamni jovik,
izgledalo je da leži već izvan obruča straža. Sve je išlo glatko.
Preglatko.

Pogubno za njih pokazalo se nepoznavanje vojničkih običaja.
Niska i mračna ada jovika bila je privlačna jer je davala skrovište.
Ali otkad je sveta i veka, bilo je vojnika koji su ležali u žbunju onda
kad je trebalo da drže stražu, pa su otud oni koji su bili budni morali
da vode računa kako o neprijatelju, tako i o revnjivim oficirima iz
sopstvenih redova, koji bi neočekivano poželeli da krenu u kontrolu.
Tek što su Geralt i Neven zašli u jovik, pred njih iskočiše neke
prilike. I oštrice sulica.
– Lozinka?
– Cintra! – ispali ko iz topa Neven.
Vojnici se horski zacerekaše.
– Jao, ljudi, ljudi – reče jedan. – Jeftine li mašte! Da neko tako
nešto originalno smisli! Ni manje ni više nego Cintra! Nostalgija
proradila, je li? Dobro. Tarifa ista kao i juče.
Neven čujno zaškrguta zubima. Geralt je merkao situaciju i šanse.
Bilo je veoma gusto.
– Hajde de – požuri ih vojnik. – Hoćete da prođete: platite
drumarinu, a mi ćemo zažmuriti. Hitro, jer patroldžije samo što nisu.
– Evo – pesnik promeni način govora i akcenat. – Samo da sednem
i izujem čizmu, jer u čizmi mi je...
Više nije ni stigao da kaže. Četvorica levera oboriše ga na zemlju,
dvojica uzeše da mu izuvaju čizme. Onaj koji mu je tražio lozinku
pocepao je ušitak sa unutrašnje strane sara. Nešto se prosulo sa
zveketom.
– Zlato! – razdra se vođa. – Izuvajte i drugog! I patroldžije ajndlujte!
Pa ipak, nije bilo nikoga ko bi izuvao i ajndlovao, jer se deo stražara
bacio na kolena u potrazi za dublonima razbacanim oko lišća. Ostali
su se, međutim, tukli oko druge Nevenove čizme. Sad ili nikad,

pomisli Geralt, te zveknu vođu po vilici, pa ga, dok je padao, još i
nogom šutnu po glavi. Tragači za zlatom nisu to čak ni primetili.

Neven je hitro đipio i šmugnuo u žbunje, lepršajući obojcima. Geralt
je trčao za njim.

– Pomagajte! Pomagajte! – zavrišta oboreni komandir straže, a
potom ga u tom vrištanju podržaše drugovi. – Paaatroooldžije,
ovamo!

– Ugursuzi! – drao se Neven dok je trčao. – Probisveti! Novac ste
mi uzeli!

– Štedi dah, budalo! Vidiš li šumu? Trkom onamo!
– Uzbuna! Uzbunaaaa!
Trčali su. Geralt je besno opsovao kad je čuo krike, zvižduke,
konjski topot i rzanje. Za njima. Ispred njih. Njegovo čuđenje kratko
je trajalo, bio je dovoljan jedan pažljiv pogled. Pokazalo se da je ono
za šta je mislio da je spasonosna šuma u stvari lava konjice koja je
suktala ka njima, kao ogroman talas.
– Stani, Nevene! – viknuo je, a onda se okrenuo u pravcu patrole
koja je galopirala za njima i prodorno zazviždao na prstima.
– Nilfgard! – razdrao se koliko ga je grlo nosilo. – Nilfgard napada!
U logor! U logor se vraćamo, budalo! Da damo znak za uzbunu!
Nilfgard!
Jahač koji je prednjačio u patroli što je jurila za njima zaustavi
konja, pogleda u datom pravcu, dreknu od užasa i htede da se vrati.
Ali Geralt je shvatio da je ionako već dosta učinio za cintrijske lavove
i temerske krinove. Doskočio je do vojnika i veštim pokretom oborio
ga iz sedla.
– Penji se, Nevene! I drži se!
Pesniku nije trebalo dvaput reći. Konj se blago ugnu pod teretom
dodatnog jahača, ali pošto su ga sada obadale četiri pete, oštro je
zagalopirao. Najezda Nilfgardijaca predstavljala je sada mnogo veću
opasnost od Visegerda i njegovog korpusa, pa su galopirali duž
obručeva logorske straže, nastojeći da što brže nestanu s linije koja
je svaki čas mogla da se razbukta u okršaju dveju vojski. Nilfgardijci
su ipak bili blizu i uočili su ih. Neven je dreknuo, Geralt se osvrnuo i
shvatio da crni zid nilfgardskih jurišnika počinje da pušta crne pipke
potere. Odlučno je upravio konja prema logoru, pretičući u galopu
stražare koji su bežali. Neven se ponovo razdrao, ali ovog puta

bespotrebno. Veštac je jednako dobro video konjicu koja je jurišala
prema njima iz pravca logora. Uzbunom mobilisani vojnici
Visegerdovog korpusa našli su se u sedlima zadivljujućom brzinom.
A Geralt i Neven našli su se u kljusi.

Nije bilo izlaza. Veštac ponovo promeni pravac bežanije i iscedi iz
konja sve njegove mogućnosti galopiranja, u nastojanju da se
izmakne opasno suženoj pukotini između čekića i nakovnja. Kad je
zasjala nada da će ipak uspeti, noćni vazduh je najednom zašumeo
od zaperaka. Neven je urliknuo, ovog puta zaista glasno, zario je
prste u Geraltove bokove. Veštac je osetio da mu nešto toplo curi niz
vrat.

– Drži se! – uhvati pesnika za lakat i snažno ga pribi sebi uz leđa.
– Drži se, Nevene!
– Ubiše me! – zaarlauka pesnik, suviše glasno za nekog ko je
ubijen. – Krvarim! Umirem!
– Drži se!
Kiša strela i klinova koja je sa obe strane pljuštala – za Nevena
tako fatalna – donela im je izbavljenje. Usijana paljba dveju vojski
naglo je popustila, pa je tek stvoren međufrontalni netučen prostor
ostao dovoljno dugo prazan da konj izvuče iz klopke oba jahača.
Geralt je bez milosti poterivao vranca da i dalje galopira, jer i pored
toga što se pred njima ukazivala spasiteljska šuma, za njima su i
dalje tutnjala kopita. Konj je zarzao, sapleo se, i možda bi uspeli da
umaknu, ali je Neven najednom zajaukao i svom snagom se srušio s
konja, povukavši iz sedla i Geralta. Geralt refleksivno zategnu
dizgine, konj se prope, pa se obojica stuštiše na zemlju među niske
borove. Pesnik se bespomoćno skljokao i nije se digao, samo je
jaukao tako da je paralo uši. Bočna strana glave i leva ruka bili su
mu u krvi, koja je na mesečini crno bleskala.
Vojske iza njih sudariše se s tutnjavom, zvekom i urlicima. Ali
uprkos ključanju uzavrele bitke, nilfgardska potera nije na njih
zaboravljala. Galopirala su za njima trojica jahača.
Veštac je skočio, osećajući u sebi narastanje talasa hladnog besa i
mržnje. Skočio je u susret poteri, odvlačeći pažnju konjanika od
Nevena. Ali ne zato da bi se žrtvovao za prijatelja. Želeo je da ubija.
Prvi, istureni jahač nalete na njega podignute sekire, ali se nije
mogao nadati da će naleteti na vešca. Geralt se bez po muke

izmače udarcu, uhvati za ogrtač Nilfgardijca nagnutog u sedlu, prste
druge ruke zari mu za široki pojas. Snažno cimnuvši, povuče
konjanika iz samara, stušti se na njega, prignječi ga. Tek tada je
shvatio da nema nikakvo oružje. Uhvatio je oborenog vojnika za
gušu, ali nije ga mogao pridaviti, ometao ga je u tome gvozdeni
goržet. Nilfgardijac u svom otimanju mlatnu vešca oklopnom
rukavicom, raspara mu obraz. Veštac ga prignječi čitavim telom,
napipa na širokom pojasu mizerikordiju , istrgnu je iz korica. Oboreni
vojnik to oseti i zaurla. Geralt odgurnu ruku sa srebrnim škorpionom
na rukavu koja ga je i dalje udarala, podiže bodež da udari.

Nilfgardijac zakrklja.
Veštac mu zari mizerikordiju u otvorena usta. Do balčaka.
Kad je ustao, video je konje bez jahača, leševe i odred koji se
udaljava ka mestu gde se vodi bitka. Cintrijci iz logora slistili su
nilfgardsku poteru, a pesnika i one koji su se borili na zemlji uopšte
nisu primetili u mraku među niskim borovima.
– Nevene, gde si pogođen? Gde je strela?
– U gla... glavi... Zarivena je u glavu...
– Ne lupaj gluposti! Dovraga, imao si sreće... Samo te je okrznulo...
– Krvarim...
Geralt povuče gunj i pocepa rukav košulje. Oštrica strele okrznula
je Nevena iznad uha i ostavila mu gadnu posekotinu koja je dopirala
do slepoočnice. Pesnik je svaki čas pritiskao uz ranu uzdrhtale ruke,
a onda je gledao krv koja mu je obilato kapala po šakama i
manžetnama. Pogled mu je bio nepriseban. Veštac je shvatio da ima
pred sobom čoveka kome je prvi put u životu pričinjen bol i koji je
prvi put ranjen. Koji je prvi put u životu video svoju krv u tolikoj
količini.
– Ustaj – rekao je, navrat-nanos obavijajući trubadurovu glavu
rukavom košulje. – To nije ništa, Nevene. To je samo ogrebotina...
Ustaj, moramo da brišemo odavde...
Noćna bitka na ledini je ključala, škripa gvožđa, rzanje konja i dreka
postajali su sve jači i jači. Geralt je brzo uhvatio dva nilfgardska
sedlenika, ali se pokazalo da je samo jedan potreban. Neven je
uspeo da ustane, ali se smesta tromo spustio u sedeći položaj,
zaječao i zajecao razdiruće. Veštac ga je podigao, prodrmusao,
posadio u sedlo. Sam je seo otpozadi i poterao konja. Na istok –

onamo gde je, na nebu, iznad već vidljive bledoplave trake
praskozorja sijala najsvetlija zvezda u sazvežđu Sedam koza.

*
– Samo što nije svanulo – reče Milva, ne gledajući u nebo, već u
svetlucavu površinu reke. – Somovi se na bele ribe okomili. A od
vešca i Nevena ni traga ni glasa. Au! A da nije Regis nešto
zabrljao?...
– Ne prizivaj đavola – promrmlja Kahir, popravljajući kolan
žeravastog ajgira, kog je vratio natrag.
– Pu, pu... Mada u neku ruku tako jeste... Ko se s tom vašom Ciri
upetlja, taj kao da je glavu na panj poturio... Ta devojka donosi
nesreću... Nesreću i smrt.
– Pljuni, Milva.
– Pu, pu, pu, da ne čuje Zlo... Ala je hladno, sva drhtim... I žedna
sam, a u reci pored obale opet sam videla leš koji se raspada.
Bljak... Muka mi je... Mislim da ću se ispovraćati.
– Evo ti – Kahir joj dodade manjerku. – Napij se. I sedi pored mene,
zagrejaću te.
Još jedan som udario je u plićaku u jato ukljeva, jato riba raspršilo
se po površini vode kao srebrni grad.
U pojasu mesečine zatreperio je šišmiš ili pomrakuša.
– Ko to može znati – procedi zamišljeno Milva, priljubljena uz
Kahirovu mišicu – šta će biti sutra? Ko će reku preći, a ko pod
zemljicu vrgnuti?
– Biće što treba da bude. Odagnaj te misli.
– Ne bojiš se?
– Bojim se. A ti?
– Meni je muka.
Dugo su ćutali.
– Reci mi, Kahire, kad si se ti s tom Ciri sreo?
– Prvi put? Pre tri godine. Dok su trajale borbe za Cintru. Izvodio
sam je iz grada. Pronašao sam je kad je sa svih strana bila okružena
požarom. Jezdio sam kroz vatru, kroz plamen i dim, držao sam je u
rukama, a i ona je bila kao plamen.
– I šta?
– Plamen ne možeš da držiš u rukama.

– Ako Ciri nije u Nilfgardu – rekla je posle dugog ćutanja – ko je
onda to?

– Ne znam.
*

Drakenborg, redanjska luka pretvorena u logor za interniranje
vilenjaka i drugih subverzivnih elemenata, imao je svoju mračnu
tradiciju, stvorenu tokom tri godine svog postojanja. Jedan deo te
tradicije bilo je vešanje u zoru. Drugi deo bilo je okupljanje osuđenika
na smrt u velikoj, zajedničkoj ćeliji, odakle su ih u praskozorje vodili
na vešala.

Osuđenike su grupisali u ćelije od po petnaestak, a svakog jutra
vešali su po dvojicu, trojicu, ponekad četvoricu. Ostali su čekali na
svoj red. Dugo. Često i po nedelju dana. One koji su čekali zvali su u
logoru Veselnici. Jer atmosfera u ćeliji smrti uvek je bila vesela. Prvo,
zatvorenicima su posluživali kiselo i veoma razvodnjeno vino koje su
u logorskom žargonu nazivali „suvo Dajkstra“, pošto nije bila tajna da
je predsmrtno piće posluživano osuđenicima po ličnom naređenju
šefa redanjske obaveštajne službe. Drugo, iz ćelije smrti više nikog
nisu izvodili u zlokobnu podzemnu Vešernicu na saslušanje, a
stražarima je bilo zabranjeno da se iživljavaju nad zatvorenicima.

Te noći tradicija je, takođe, bila zadovoljena. U ćeliji u kojoj su se
nalazila šestorica vilenjaka, jedan poluvilenjak, jedan hobit, dvojica
ljudi i jedan Nilfgardijac bilo je veselo.

„Suvo Dajkstra“ solidarno su izlivali u limeni tanjir i hlaptali su ne
pomažući se rukama, jer su na taj način imali najviše izgleda da se
barem blago opiju cvičekom. Samo jedan vilenjak, Skoja’tael iz
razbijenog Jorvetovog odreda, kog su nedavno gadno iskasapili u
Vešernici, ostao je miran i ozbiljan, i urezivao je na zidnoj gredi
natpis: Sloboda ili smrt. Na stotine takvih natpisa videlo se na tim
gredama. Ostali zatvorenici, takođe u skladu sa tradicijom, pevali su
ukrug himnu Veselnika, anonimnu, u Drakenborgu iskomponovanu
pesmu, čije su reči zatvorenici učili u barakama dok su tokom noći
slušali zvuke koji dopiru iz ćelije smrti, znajući da će doći red i na
njihov nastup u horu.

Obešena tela lelujaju
Ritmično svijaju grcaja kras
Pesmu svoju složno druzi poju

Setno i ljupko stapa im se glas
Svaki veselnik bučno lumpuje
I svak pamti časak u tišini:
Pod nogama kad mu škanj oture
Ugaslo oko bludi u tmini
Lupnu reza, zaškripa brava. Veselnici prekinuše pesmu. Ulazak
stražara u zoru moglo je da znači samo jedno – hor će za koji tren
biti smanjen za nekoliko glasova. Pitanje je samo bilo čiji će to
glasovi biti.
Stražari uđoše hrpimice. Nosili su konopce kojima će vezati ruke
onima koje vode na vešala. Jedan je ušmrknuo, uzeo je palicu pod
pazuh, razmotao je pergament, nakašljao se.
– Ehel Trogelton!
– Trageltan – ispravio ga je vilenjak iz Jorvetovog odreda. Još
jednom je pogledao u naškrabani natpis i ustao s mukom.
– Kozmo Baldenveg.
Hobit je glasno progutao pljuvačku. Nazarjan je znao da su ga
uhapsili kao optuženog za diverziju koju je vršio po naređenju
nilfgardske obaveštajne službe. Baldenveg ipak nije priznavao
krivicu i uporno je tvrdio da je oba konja ukrao na svoju inicijativu i za
svoju zaradu, a da Nilfgard s tim nema ništa. Ali očito mu nisu
verovali.
– Nazarjan!
Nazarjan je poslušno ustao, pružio je stražarima ruke da mu ih
vežu. Kad su izveli svu trojicu, ostatak Veselnika nastavio je da
peva.
Obešena tela lelujaju
Ritmično svijaju grcaja kras
Pesmu njinu vetri talasaju
Refrena zvučnog pronosi se glas
Zora je plamtela u grimiznom crvenilu. Najavljivala je prekrasan,
sunčan dan.
Himna Veselnika, zaključio je Nazarjan, dovodila je u zabludu.
Obešenici nisu mogli da odigraju živahan obešenički ples, jer nisu
vešani na vešala sa poprečnom gredom, nego na obične stubove
ukopane u zemlju. Pod noge im nisu podmetali škanjeve, već
praktične, niske brezove panjeve s tragovima česte upotrebe.

Anonimni stihoklepac koji je pre godinu dana bio pogubljen nije
mogao da to zna u vreme kad je pesma nastajala. Kao i svaki
obešenik, detalje je saznao kratko pred smrt. U Drakenborgu
egzekucija nikad nije bila javno izvršavana. Pravedna kazna, a ne
sadistička osveta. Te reči su, takođe, pripisivane Dajkstri.

Vilenjak iz Jorvetovog odreda stresao je sa sebe ruke stražara; ne
časeći časa, popeo se na panj i dao da mu stave omču oko vrata.

– Žive...
Panj mu izmakoše ispod nogu.
Za hobita je trebalo podmetnuti dva panja, jedan preko drugog.
Navodni diverzant nije pokušavao da izvikuje nikakve patetične
pokliče. Koprcao se energično kratkim nogama i ostao je da visi na
stubu. Glava mu je bespomoćno pala na pleća.
Stražari uhvatiše Nazarjana, a Nazarjan odjednom odluči.
– Govoriću! – iskrklja. – Daću iskaz! Imam važne informacije za
Dajkstru!
– Malo si zakasnio – nepoverljivo reče Vaskonj, zamenik
komandanta Drakenborga za politička pitanja, koji je asistirao
prilikom egzekucija. – Prekasno mašta proradi kod svakog drugog
među vama na prizor vešala!
– Ne izmišljam! – Nazarjan se otimao iz dželatovih ruku. – Imam
informacije!
Nepunih sat vremena kasnije Nazarjan je sedeo u samici i
oduševljavao se lepotom života, emisar je stajao pored konja,
spreman, žestoko se češao po perineumu, a Vaskonj je čitao i
proveravao izveštaj namenjen Dajkstri.
Pokorno obaveštavam presvetlog gospodina grofa da je zločinac po
imenu Nazarjan, osuđen za napad na kraljevskog službenika,
priznao sledeće: postupao je po naređenju nekakvog Rjensa, na
mlad mesec u julu ove godine; zajedno sa svojim ortacima,
vilenjačkim sustrirnkom Siruom i Jaglom, učestvovao je u ubistvu
jurista Kodringera i Fena u gradu Dorijan. Jagla je tamo ubijen, dok
je sustrimak Siru oba jurista ubio i kuću njihovu zapalio. Zločinac
Nazarjan sve na tog Sirua svaljuje, negira svoju krivicu tvrdeći da je
taj sam ubijao, ali to je sigurno zbog straha od vešala. Što pak
presvetlog gospodina može zainteresovati: pre zločina koji je izvršen
na tim juristima, ovi zločinci, što će reći Nazarjan, sustrimak Siru i

Jagla, pratili su vešca, nekakvog Geralda iz Rivije, koji je s juristom
Kodringerom imao tajne sporazume. Zločinac Nazarjan ne zna u
vezi s čim su ti sporazumi, jer pred njim ni pomenuti Rjens, ni
poluvilenjak Siru nisu tajne iznosili. Ali kada je Rjensu podnet
izveštaj o zakulisnim mahinacijama, naredio je da se juristi pobiju.

Još je priznao zločinac Nazarjan: ortak njegov Siru iz kuće jurista
ukrao je dokumenta koja su Rjensu dostavljena u Kareras, u krčmu
„Kod lisca prepredenjaka“. O čemu su Rjens i Siru tamo razgovarali,
Nazarjanu nije poznato, ali sutradan su sva tri prestupnika pošla u
Brugu i tamo su četvrtog dana po mladom mesecu oteli mladu
devojku iz kuće od crvene opeke na čijim su vratima bile prikucane
mesingane makazice. Gospođicu ovu je Rjens magičnim napitkom
omamio, a zločinci Siru i Nazarjan u velikoj žurbi čezama su je u
Verden odvezli, u utvrđenje Nastrog. A sada ono na što naročito
želim da skrenem pažnju presvetlom gospodinu grofu: zločinci su
otetu devojku predali nilfgardskom komandantu tvrđave uveravajući
ga da se oteta devojka zove Cirila iz Cintre. Komandant je, kako
ističe zločinac Nazarjan, umnogome bio uzbuđen tom vešću.

Navedene informacije u strogoj tajnosti presvetlom gospodinu grofu
prosleđujem. Tačan protokol saslušanja isto tako ću poslati, čim ga
pisar pravilno prepiše. Ponizno presvetlog gospodina grofa za
instrukcije molim, šta mi sa zločincem Nazarjanom valja činiti. Oli da
dam da ga korbačem izlemaju, ne bi li se još čega prisetiti
blagoizvoleo, oli bih ga, shodno kanonskom zakoniku, na vešala
ispratiti mogao?

Ostajem s poštovanjem...
Vaskonj je energično potpisao izveštaj, stavio pečat i pozvao
emisara.
Sa sadržajem izveštaja Dajkstra je bio upoznat još istog dana
uveče. Filipa Ejlhart sutradan u podne.

*
Kada se konj na kojem su jahali veštac i Neven pomolio iz
priobalnog jovika, Milva i Kahir bili su veoma iznervirani. Još pre toga
su čuli odjeke bitke, voda reke Ine prenosila je zvuke na veliku
razdaljinu.
Dok je pomagala pesniku da se izvuče iz sedla, Milva je videla
Geraltov izraz ukočenosti kad je ugledao Nilfgardijca. Nije stigla ni

reč da izusti, nije, uostalom, stigao ni veštac, pošto je Neven
očajnički ječao i malaksavao. Položili su ga na pesak, pod glavu su
mu podmetnuli smotani ogrtač. Milva se već spremala da promeni
provizorni zavoj natopljen krviju kad je osetila na ramenu ruku i
nanjušila poznat miris pelina, anisa i drugih trava. Po svom starom
običaju, Regis se pojavio niotkud i neznano kako.

– Dopusti – rekao je, izvlačeći iz provalije svoje torbe medicinske
utenzilije i instrumente. – Ja ću se time pozabaviti.

Kad je vidar sklonio zavoj sa rane, Neven je bolno zajaukao.
– Mirno – reče Regis, ispirajući ranu. – Nije to ništa. Malo krvi.
Samo malo krvi... Lepo miriše tvoja krv, pesniče.
I upravo tada veštac je odreagovao tako da je to iznenadilo Milvu.
Krenuo je prema konju i izvukao dugi nilfgardski mač iz korica
prikačenih ispod lista sedla.
– Skloni se od njega – zareža, stojeći iznad travara.
– Lepo miriše ta krv – ponovi Regis, ne obraćajući na vešca ni
najmanju pažnju. – Ne osećam u njoj miris zaraze koja bi u rani na
glavi mogla da ima fatalne posledice. Arterija i vena nisu oštećene...
Sad će da peče.
Neven zastenja, silovito uvuče vazduh. Mač u veščevoj ruci
zadrhta, zasja svetlošću koja se odbila od reke.
– Staviću nekoliko šavova – reče Regis, i dalje ne obraćajući pažnju
ni na vešca ni na njegov mač. – Budi muško, Nevene.
Neven je bio muško.
– Gotovo je – Regis je uzeo da stavlja zavoj. – Do svadbe će se,
trivijalno govoreći, zaceliti. Rana baš po meri pesnika, Nevene.
Hodaćeš kao vojni heroj, ponosno, sa zavojem na čelu, a ženska
srca koja te budu gledala topiće se kao vosak. Da, uistinu poetska
rana. Nije isto što i pogođen stomak. Razvaljena utroba, rasporeni
bubrezi i creva, prosuta sadržina i izmet, upala trbušne maramice...
Evo, gotovo je. Geralte, sada sam ti na raspolaganju.
Regis ustade, a veštac mu tad nasloni mač uz gušu. Pokretom tako
brzim da je promakao očima.
– Povuci se – zareža na Milvu. Regis nije ni zadrhtao, mada je
oštrica mača bila nežno oslonjena o njegov vrat. Streličarki zastade
dah videvši da se travareve oči u mraku razbuktavaju čudnom,
mačjom svetlošću.

– Ajde, nastavi – mirno reče Regis. – Guraj.
– Geralte – zajauka sa zemlje Neven, potpuno svesno. – Da li si ti
potpuno poludeo? Pa on nas je od vešala spasao... Ranu mi je
previo...
– Spasao je u logoru i devojku i nas – tiho ga je podsetila Milva.
– Ćutite. Ne znate ko je on.
Travar se nije ni pomakao. A Milva je najednom preneraženo uočila
ono što je trebalo već odavno da uoči.
Regis nije bacao senku.
– U stvari – izgovarao je sporo Regis – vi i ne znate ko sam ja. A
vreme je da saznate. Zovem se Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa.
Živim na ovom svetu četiristo dvadeset osam godina po vašem
računanju, a šeststo četrdeset dve godine po vilenjačkoj računici.
Potomak sam brodolomnika, nesrećnih bića zarobljenih među vama
posle kataklizme koju vi nazivate Konjunkcijom sfera. Blago rečeno,
važim za monstruma. Za krvožednog monstruma. A sada sam
naišao na vešca koji se profesionalno zamajava eliminacijom takvih
kao što sam ja. To je sve.
– I dovoljno je – Geralt spusti mač. – Previše. Gubi se odavde,
Emjele Regise Nešto Tamo Nekako Tamo. Nosi se.
– To je nečuveno – našali se Regis. – Dopustićeš mi da odem?
Meni, koji sam opasan za ljude? Veštac treba da iskoristi svaku
priliku da eliminiše takve opasnosti.
– Hvataj maglu. Nestani, i to brzo.
– Koliko daleko treba da se udaljim? – sporo je pitao Regis. –
Najzad, ti si veštac. Znaš me. Kad obaviš to što treba da obaviš,
završiš to što treba da završiš, sigurno ćeš se vratiti u ove krajeve.
Znaš gde živim, gde boravim, čime se bavim. Gonićeš me?
– Nije isključeno. Ako budu davali nagradu. Ja sam veštac.
– Želim vam uspeha – Regis zakopča torbu, razgrnu ogrtač. – Ostaj
zdravo. Ah, još nešto. Koliko bi visoka morala da bude nagrada za
moju glavu da bi poželeo da se pomučiš? Koliko me ceniš?
– Vraški skupo.
– Laskaš mojoj taštini. A konkretno?
– Tornjaj se, Regise.
– Otišao sam, samo me pre toga proceni, molim te.

– Za običnog vampira uzimao sam koliko za dobrog konja
sedlenika. A ti nisi običan.

– Koliko?
– Sumnjam da bi bilo ko mogao to da plati – veščev glas bio je
hladan kao led.
– Razumem i zahvaljujem – vampir se osmehnu, ovog puta
otkrivajući zube. Na taj prizor Milva i Kahir ustuknuše, a Neven
priguši prestrašeni vrisak.
– Ostajte zdravo. Želim vam uspeha.
– Ostaj zdravo, Regise; mi tebi takođe.
Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa otrese ogrtačem, zaogrnu se
njime energično i nestade. Jednostavno nestade.

*
– A sada – Geralt se okrete, još uvek držeči u ruci obnaženi mač –
red je na tebe, Nilfgardijče...
– Ne može – gnevno ga prekide Milva. – Muka mi je više od ovoga.
Na konje, čistimo se odavde! Krici se rekom pronose, nećemo se ni
osvrnuti a neko će nam za vrat stati!
– Ne idem s njim.
– Onda idi sam! – besno je dreknula Milva, više se nije šalila. – Na
drugu stranu! Dosta mi je više tvojih raspoloženja, vešče! Regisa si
oterao mada ti je život spasao, ali to je tvoja stvar. Ali Kahir je
spasao mene, on mi je drug! A tebi ako je neprijatelj, onda se vraćaj
u Jermeriju, široko ti polje! Tamo te tvoji prijatelji već s konopcem na
vešalima čekaju!
– Ne galami.
– Onda ne stoj tu ko klada. Pomozi mi da popnem Nevena na
konja.
– Spasla si naše konje? I Ukljevu?
– On ju je spasao – pokretom glave pokazala je na Kahira. – Hajde.
Polazimo.

*
Prebacili su se preko Ine. Jahali su desnom obalom, duž reke, kroz
plitke rukavce, kroz vrbake i stara rečna korita, kroz močaline i
slatine koje bruje od žabljeg kreketanja, kvakanja nevidljivih plovki i
grogotovaca. Dan se razbuktao od crvenog sunca, zaslepljujuće je
zasjao na površini jezera prekrivenoj žutim lokvanjima, a oni su

skrenuli ka mestu gde se jedan od brojnih rukavaca Ine ulivao u
Jarugu. Sada su jahali kroz mračne, tmušave šume u kojima je
drveće izrastalo pravo iz bara zelenih od vodene leće.

Milva je jahala na čelu, pored vešca, sve vreme mu je poluglasno
prepričavala ono što joj je Kahir preneo. Geralt je ćutao kao zaliven,
nijednom se nije osvrnuo, nije pogledao u Nilfgardijca koji je jahao
pozadi i pomagao pesniku. Neven bi ponekad zastenjao, opsovao i
žalio se na bol u glavi, ali se junački držao, nije zastajao. To što je
dobio natrag svog Pegaza i lautu prikačenu za sedlo znatno je
popravilo njegovo raspoloženje.

Oko podneva su opet ujahali na osunčane močvarne livade iza
kojih se prostirao široki proplanak Velike Jaruge. Probili su se kroz
stara rečna korita, pregazili rukavce i mrtvaje. I naišli su na ostrvo,
suvo mesto sred močvara i ada između brojnih rečnih rukavaca.
Ostrvo je bilo zaraslo u žbunje i trsku, na njemu je raslo nekoliko
drveta, golih, usahlih, belih od izmeta kormorana.

Milva je prva zapazila čamac u tršćaku, mora da ga je struja tu
donela. Prva je, isto tako, ugledala proplanak među trskama,
savršeno pogodan za predah.

Zaustavili su se, i veštac je zaključio da je vreme da razgovara sa
Nilfgardijcem, u četiri oka.

*
– Na Tanedu sam ti život poštedeo. Bilo mi te je žao, balavče.
Najveća greška koju sam počinio u životu. Pred zoru sam poštedeo
višeg vampira koji sigurno ima na savesti ne samo jedan ljudski
život. Trebalo je da ga ubijem. Ali nisam mislio o njemu jer mi je na
pameti bilo samo jedno: da se dočepam kože onih koji su učinili
nažao Ciri. Zakleo sam se da će krvlju platiti oni koji su joj šta nažao
učinili.
Kahir je ćutao.
– Tvoji doživljaji, koje mi je Milva ispričala, ništa ne menjaju. Iz njih
proističe samo jedno: na Tanedu nisi uspeo da otmeš Ciri, mada si
se veoma trudio. Sad se vučeš za mnom da bih te ponovo do nje
odveo. Da bi opet mogao da staviš svoje šape na nju, jer , će ti onda
možda car život pokloniti, možda te na vešala neće poslati.
Kahir je ćutao. Geralt se loše osećao. Vrlo loše.

– Ona je zbog tebe noćima vrištala – zarežao je. – U njenoj dečjoj
glavici u košmar si se pretvorio. A bio si i jesi samo oruđe, samo
bedni slugeranja svoga cara. Ne znam šta si joj učinio da bi postao
njen košmar. A najgore je što ne razumem zašto i pored svega toga
ne mogu da te ubijem. Ne razumem šta me to zadržava.

– Možda to – tiho reče Kahir – što uprkos svim pretpostavkama i
prividima ti i ja imamo nešto zajedničko.

– Baš me zanima šta to.
– Kao i ti, i ja hoću da spasem Ciri. Kao ni ti, ne uzrujavam se kad
to nekog iznenadi i začudi. Kao ni ti, nemam nameru da se bilo kome
za to pravdam.
– To je sve?
– Nije.
– Da čujem još onda.
– Ciri jaše kroz prašnjavo selo – sporo će Nilfgardijac. – Sa šestoro
mladih ljudi. Među njima je i kratko ošišana devojka. Ciri pleše u šupi
na stolu i srećna je...
– Milva ti je ispričala moje snove?
– Nije. Ništa mi nije ispričala. Ne veruješ mi?
– Ne.
Kahir obori glavu, pročeprka potpeticom po pesku.
– Zaboravio sam – rekao je – da ne možeš da mi veruješ, da
nemaš poverenja u mene. Razumem to. Ali sanjao si, kao i ja, još
jedan san. San koji nikome nisi ispričao, jer sumnjam da bi bilo kome
želeo da ga ispričaš.

*
Može se reći da je Servadio prosto imao sreće. Došao je u Loredo
bez namere da špijunira nekog konkretnog. Ali selo nisu uzalud zvali
Razbojnička naseobina. Loredo je ležao pored Razbojničkog puta,
hajdučija i lopovi iz čitave okoline iznad Gornje Velde svraćali su
ovde, susretali se da razmene ili prodaju plen, da se snabdeju,
odmore ili zabave u probranom razbojničkom društvu. Selo su
nekoliko puta palili, ali su ga malobrojni stalni i brojni privremeni
stanovnici stalno ponovo gradili. Živeli su od razbojnika, živeli su u
priličnom izobilju. A špiclovi i denuncijatori poput Servadija uvek su
imali šansu da dobiju u Loredu neku informaciju koja je za prefekta
vredela nekoliko florena.

Sad je Servadio računao na malo više florena. Jer su u selo stigli
Pacovi.

Predvodio ih je Giselher, sa strane su išli Iskra i Kajli. Iza njih su
jahale Mistle i ona nova, pepeljaste kose, koju su zvali Falka. Ase i
Rif išli su na začelju povorke, vodeći za sobom rezervne konje, koje
su nesumnjivo ukrali i koje će da prodaju. Bili su umorni, prašnjavi,
ali su se u sedlima bodro držali, rado su otpozdravljali na pozdrave
drugova i poznanika iz Loreda kod kojih su bili u gostima. Čim su
sjahali s konja i čim su ih počastili pivom, pristupili su bučnim
pregovorima s trgovcima i šanerima. Svi izuzev Mistle i one nove,
pepeljaste kose, koja je nosila mač prebačen preko leđa. One su
pošle među tezge koje su, kao i obično, zapremale trg. Loredo je
imao svoje tržne dane, kada su razbojnici svoju ponudu robe činili
naročito bogatom i raznovrsnom. Danas je upravo bio takav dan.

Servadio je oprezno hodao za devojkama. Da bi zaradio, morao je
da ocinkari, da bi ocinkario, morao je da prisluškuje.

Devojke su gledale šarene marame, perle, vezene bluze, šabrake,
ukrasne čeone remenove za konje. Prebirale su po robi, ali nisu
kupovale. Mistle je skoro sve vreme držala ruku na ramenu
pepeljastokose.

Špiclov se oprezno približio, pretvarao se da gleda remenje i
pojaseve na saračevoj tezgi. Devojke su razgovarale, ali tiho, nije
mogao da razume šta, a plašio se da priđe bliže. Mogle su da
primete, da posumnjaju.

Na jednoj tezgi prodavala se šećerna vuna. Devojke su prišle,
Mistle je kupila dva štapića omotana slatkim oblakom, jedan je
pružila pepeljastokosoj, koja ga je nežno štrpnula. Beli čuperak
zalepio joj se za usnu. Mistle joj ga obrisa opreznim, nežnim
pokretom. Pepeljastokosa je pogleda širom otvorenih očiju boje
smaragda, polako oliza usne, nasmeši se, vragolasto nakrivivši
glavu. Servadija podiđe drhtaj, hladan znoj obli ga od vrata prema
lopaticama. Setio se priča koje su kružile o razbojnicama.

Mislio je da se krišom povuče, bilo je jasno da ništa ne prisluškuje
niti špijunira. Devojke nisu razgovarale ni o čemu važnom. Međutim,
nedaleko odatle, tamo gde su se okupile pustahijske starešine,
Giselher, Kajli i ostali bučno su se prepirali, cenkali, drali se, i svaki
čas podmetali krigle pod slavinicu za istakanje na buretu. Oni su

davali veće mogućnosti Servadiju da nešto sazna. Jedan od Pacova
mogao je da ispusti reč, barem pola reči koja će odati najskorije
planove bande, njihov put ili cilj. Ako uspe da čuje i na vreme
prenese vest prefektovim vojnicima ili nilfgardskim agentima koji se
živo interesuju za Pacove – onda mu je nagrada praktično već u
džepu. Kada bi pak na bazi njegove informacije prefekt uspeo da
postavi zamku, Servadio bi već mogao da računa na znatni priliv
gotovine. Kupiću ženi kožuh, mislio je grozničavo. Deci napokon
cipelice i neke igračke... A sebi...

Devojke su se šetale duž tezgi, oblizujući se i štrpkajući sa štapića
šećernu vunu. Servadio je najednom shvatio da ih posmatraju. I da
na njih pokazuju prstima. Znao je one koji su na njih pokazivali, znao
je razbojnike i konjokradice iz bande Pinte zvanog Čuporep.

Razbojnici razmeniše nekoliko provokativno glasnih opaski,
zacerekaše se. Mistle je zažmirkala, stavila je ruku preko ramena
pepeljastokosoj.

– Gugutke – frknu jedan od Čuporepovih lopova, klipan s brkovima
koji su izgledali kao svežnjevi kučina. – Glete kako će se kljunovima
dodirnuti!

Servadio je video da je pepeljastokosa zadrhtala, video je kako
Mistle stiska prste na njenim plećima. Razbojnici se zacerekaše
horski. Mistle se lagano okrete, nekoliko ih se smesta prestade
smejati. Samo je onaj s kučinastim brkovima bio ili previše pijan ili
potpuno bez pameti.

– Možda bi jednoj od vas momak dobrodošao? – priđe bliže,
izvodeći gnusne i nedvosmislene gestove. – More, takve kao vi treba
zdravo mrcodaviti, očas posla biste se od nastranosti izlečile. Hej!
Tebi govorim, ti...

Nije ni stigao da je dotakne. Pepeljastokosa se sklupčala kao zmija
u napadu, mač je sevnuo i udario pre nego što je ispuštena šećerna
vuna i stigla da padne na zemlju. Bradati se zateturao, zagrgoljio kao
ćuran, krv iz prerezanog vrata šiknula je u potoku. Devojka se
ponovo sklupčala, doletela potom u dva plesna koraka, zasekla još
jednom, talas sukrvice šiknuo je na tezge, telo se srušilo, pesak oko
nje je momentalno pocrveneo. Neko je viknuo. Drugi razbojnik se
sagnuo, izvukao nož iz korica, ali u istom trenutku pao je ošinut
metaliziranom drškom Giselherovog biča.

– Jedan leš je dosta! – dreknu harambaša Pacova. – Ovaj je sam
kriv, nije znao s kim se kači! Povuci se, Falka!

Pepeljastokosa je tek sada spustila mač. Giselher podiže ćemer i
protrese njime.

– Prema zakonima našeg bratstva, platiću za ubijenog. Pošteno,
onoliko talira koliko vaga kaže da ima funti šugavog strva! I time
završavamo kavgu! Šta kažete, drugari? Hej, Pinto, šta veliš?

Iskra, Kajli, Rif i Ase stajali su iza harambaše. Lica su im bila
skamenjena, ruke na drškama mačeva.

– Pošteno – javi se iz grupe Čuporepovih bandita nizak, krivonogi
muškarac u kožnom zuponu. – Pravo zboriš, Giselhere. Kavgi je tu
kraj.

Servadio proguta pljuvačku, nastojeći da se utopi u gomilu koja ih je
već okruživala. Odjednom oseti da nema ni najmanju želju da se
vrzma ni oko Pacova ni oko pepeljastokose devojke koju su zvali
Falka. Odjednom je shvatio da nagrada koju je prefekt obećao
uopšte nije tako visoka kao što je mislio.

Falka je spokojno vratila mač u korice i osvrnula se oko sebe.
Servadio se prenerazio kad je video da njeno sitno lice odjednom
menja izraz i grči se.

– Moja šećerna vuna – žalostivo je zastenjala devojka gledajući na
slatkiš koji se valjao u prljavom pesku. – Ispala mi je moja šećerna
vuna...

Mistle ju je zagrlila.
– Kupiću ti drugu.

*
Veštac je sedeo na pesku u tršćaku, sumoran, srdit i zamišljen.
Gledao je kormorane koji su sedeli na posranom drvetu.
Kahir je posle razgovora nestao u žbunju i nije se pojavljivao. Milva
i Neven tražili su nešto za jelo. U čamcu koji je nanela struja otkrili su
pod mrežama bakarni kotlić i korpu s povrćem. U priobalnom pojasu
postavili su trščanu vršku, sami su gacali pored obale i udarali
štapovima po vodenom rastinju da bi tako pognali, ribe u klopku.
Pesnik se već dobro osećao, hodao je kao junak sa zavojima na
glavi, kao paun se šepurio.
Geralt je bio zamišljen i ljut.

Milva i Neven izvukli su vršku i počeli da psuju, jer se umesto
očekivanih somova i pastrmki unutra srebrio i koprcao sitnež.

Veštac ustade.
– Dođite ovamo, oboje! Ostavite tu vršku i dođite ovamo. Imam
nešto da vam kažem.
– Vraćajte se kući – počeo je bez uvijanja, pošto su prišli tako mokri
i smrdljivi od riba. – Na sever, prema Mahakamu. Ja dalje idem sam.
– Šta?
– Naši se putevi razilaze, Nevene. Dosta je igre. Vraćaj se kući da
pišeš pesme. Milva će te odvesti kroz šume... Šta je bilo?
– Ništa – Milva je naglim pokretom zabacila kosu s ramena. – Ništa.
Govori, vešče. Zanima me šta ćeš reći.
– Nemam više ništa da kažem. Idem na jug, na drugu obalu Jaruge.
Kroz nilfgardske teritorije. To je opasan i dalek put. A ja više ne
mogu da odugovlačim. Zato ću poći sam.
– Pošto se oslobodiš neugodnog prtljaga – mahnu glavom Neven. –
Kuršuma u nozi koji usporava hodanje i pravi probleme. Drugim
rečima, mene.
– I mene – dodade Milva, gledajući u stranu.
– Čujte – reče Geralt, već znatno mirnije. – To je moja lična stvar.
To se vas ništa ne tiče. Neću da stavljate glavu u torbu za nešto što
se samo mene tiče.
– To se tiče isključivo tebe – polako ponovi Neven. – Niko ti nije
potreban. Društvo ti smeta i usporava kretanje. Ne očekuješ pomoć
ni od koga i sam nemaš nameru da ni na kog računaš. Svrh toga,
voliš samoću. Da li sam nešto zaboravio da pomenem?
– Naravno – gnevno odvrati Geralt. – Zaboravio si da zameniš
svoju praznu glavu glavom sa mozgom. Da ti je strela otišla jedan
col udesno, idiote, tada bi ti gavrani iskljucali oči. Ti si pesnik, imaš
maštu, pokušaj da zamisliš takvu sliku. Ponavljam: vi se vraćate na
sever, ja idem u suprotnom pravcu. Sam.
– Pa idi – Milva gipko ustade. – Možda misliš da ću te moliti? Idi,
vešče, s milim bogom! Dođi, Nevene, spremićemo nešto za jelo.
Glad me mori, a kad njega slušam, muka mi je.
Geralt okrenu glavu. Posmatrao je zelenooke kormorane koji su
sušili krila na granama usranog drveta. Odjednom oseti oštar miris
trava i besno opsova.

– Zloupotrebljavaš moje strpljenje, Regise.
Vampir, koji se pojavio niotkud i ne zna se kad, nije se uzrujao, seo
je pored njega.
– Moram da promenim zavoj pesniku – rekao je mirno.
– Onda idi kod njega. A od mene se drži podalje.
Regis uzdahnu, uopšte nije imao nameru da ode.
– Slušao sam malopre tvoj razgovor s Nevenom i streličarkom –
reče bez podsmeha u glasu. – Treba odati priznanje tvom talentu da
pridobijaš za sebe ljude. Mada se čini da se čitav svet okomio na
tebe, ti omalovažavaš drugove i saveznike koji hoće da ti pomognu.
– Zlo i naopako! Mene će vampir da uči kako da se ophodim s
ljudima. Šta ti znaš o ljudima, Regise? Jedino znaš ukus njihove krvi.
Cicvaru ti dečju, počeo sam još i da razgovaram s tobom?
– Zlo i naopako – priznade vampir, potpuno ozbiljno. – Počeo si.
Možda hoćeš da čuješ savet?
– Ne, neću. Ne treba mi.
– Tačno, zaboravio sam. Saveti ti ne trebaju, saveznici ti ne trebaju,
bez saputnika ćeš, isto tako, da putuješ. Cilj tvog pohoda je privatan,
lični cilj, i više, karakter cilja zahteva da ga realizuješ sam, lično.
Rizik, opasnost, trud, borbu sa sumnjom moraš da preuzmeš ti, i
isključivo ti. Jer to su elementi pokajanja, otkupa grehova koji želiš
da zadobiješ. Vatrenog krštenja, rekao bih. Proći ćeš kroz vatru koja
pali, ali i očišćava. Sam, usamljen. Jer kad bi te neko u tome
podržao, pomogao ti, uzeo na sebe makar delić tog vatrenog
krštenja, tog bola, tog pokajanja, time bi te osiromašio. Svojim
saučesništvom lišio bi te delića ispaštanja koje je samo tvoje.
Isključivo ti imaš dug da platiš, a nećeš da plaćaš tako što ćeš se
istovremeno zaduživati kod drugih poverilaca. Je l’ ti to logično?
– Čak začuđujuće trezveno. Tvoje prisustvo me razdražuje,
vampiru. Ostavi me nasamo sa mojim ispaštanjem, molim te. I s
mojim dugom.
– Iz ovih stopa – Regis ustade. – Sedi, razmisli. Savet ću ti ipak
dati. Potreba za ispaštanjem, za vatrenim krštenjem koje očišćava,
osećanje krivice – to nisu stvari na koje možeš sam da polažeš
isključivo pravo. Za razliku od bankarstva, život prepoznaje dugove
koji se plaćaju zaduživanjem kod drugih.
– Odlazi, molim te.