Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

Ja sam vaš, lozinku i odgovor znam... Od Foltijarne dolazim,
presvetli gospodine... Čekam ovde, kao što je dogovoreno...

– Oni tamo – ko su?
– Moja pratnja – havekar se još dublje pokloni. – Neki tamo
vilenjaci...
– Zarobljenik?
– Na kolima. U mrtvačkom sanduku.
– U sanduku? – grom je delimično zaglušio besno rikanje onog sa
šlemom s nasalom. – Nećeš se izvući tek tako! Gospodin De Rido
izdao je naređenje da zarobljenik treba da se dovede živ!
– Živ je, živ – izmumla ubrzano trgovac. – Kao što je i naređeno... U
sanduku je, ali je živ... Nije moja ideja bila taj sanduk, presvetli
gospodine... To je Foltijarna...
Jahač lupnu nadžakom o stremen, dade znak. Trojica konjanika
iskočiše iz sedala i povukoše šatorsko platno s tarnica. Pošto
zbaciše na zemlju sedla, ćultar i svežanj amova, u svetlu munje
Geralt zaista ugleda sanduk od sveže borovine. Pa ipak, nije
zagledao suviše radoznalo. Osećao je studen koja mu je podilazila
vrhove prstiju. Znao je šta će se desiti.
– Kako to tako, presvetli gospodine? – progovori havekar, gledajući
u robu koja je letela na mokro lišće. – Moje dobro s tarnica mi
istačete.
– Kupujem sve ovo. Zajedno sa zapregom.
– Oooo – na trgovčevo u bradu zaraslo lice ispuza ljigav osmeh. –
A pa to je skroz druga pesma. To će biti... Da razmislim... Pet stotina,
da prostite, ako je u temerskoj valuti. Ako je pak u vašim florenima,
onda četrdeset pet.
– Tako jeftino? – frknu jahač, avetinjski se osmehujući iza nasala. –
Priđi.
– Pazi, Nevene – prosikta veštac, neopazice raskopčavajući kopču
na ogrtaču. Zagrmelo je.
Havekar priđe jahaču, naivno računajući na svoju životnu
transakciju. To i jeste bila transakcija njegovog života, možda ne
najbolja, ali zasigurno poslednja. Jahač se uspravi u uzengijama i
zamahnu, te mu nabi nadžak u proćelavo teme. Trgovac pade bez
jauka, zadrhta, zamahnu rukama, uzora potpeticama mokri tepih

lišća. Jedan od onih koji su vršljali po tarnicama zabaci remen
kočijašu oko vrata i stegnu ga, drugi dojuri, probode ga bodežom.

Jedan od konjanika u tren oka podiže samostrel na rame, nišaneći
u Nevena. Pa ipak, Geralt je u rukama već držao mač, izbačen iz
havekarovih kola. Uhvativši oružje na polovini sečiva, hitnu njim kao
kopljem. Proburaženi samostrelac pade s konja, i dalje s izrazom
beskrajne začuđenosti na licu.

– Beži, Nevene!
Neven dojuri do Pegaza i divljim skokom uskoči u sedlo. Skok je
ipak bio malo suviše divalj, pesnik nije bio baš toliko uvežban. Ne
stigavši da se uhvati za oblučje, pade na zemlju s druge strane
konja.
I to mu je spaslo život, oštrica mača jahača koji je napadao zafijuka
rasecajući vazduh nad Pegazovim ušima. Kastrat se uplaši, cimnu,
sudari s konjem napadača.
– To nisu vilenjaci! – riknu jahač sa šlemom s nasalom, vadeći mač
iz korica. – Žive ih hvatajte! Žive!
Jedan od tih što iskočiše iz kola pod uticajem naredbe se pokoleba.
Geralt je, međudm, stigao da isuče svoj mač i nije se kolebao ni
sekunde. Entuzijazam dvojice ostalih rashlađivala je pomalo fontana
krvi koja se slivala po njima. On je to iskoristio i secnuo je drugog. Ali
konjanici su mu već bili za vratom. Izmigolji se ispod njihovih
mačeva, parirao je udarcu, izveo manevar i najednom osetio oštar
bol u desnom kolenu, kao da pada. Nije bio ranjen. Samo mu je u
Brokilonu lečena noga otkazala poslušnost bez upozorenja.
Pešak koji je nasrnuo na njega ušicama sekire najednom zajeca i
zakotrlja se kao da ga je neko snažno gurnuo. Pre nego što je pao,
veštac ugleda strelu s dugim zapercima zabijenu u napadačevu
slabinu do polovine šipke strele. Neven dreknu, dreku zagluši grom.
Geralt, koji se uhvatio za kolski točak, ugleda u svetlosti munje
plavokosu devojku s nategnutim lukom kako iskače iz jošika. I
konjanici su je zapazili. Nisu mogli da je ne zapaze jer je jednome od
njih, koji se preturio preko konjske sapi, oštrica njene strele grlo
pretvorila u grimiznu pulpu. Trojica preostalih, među njima vođa sa
šlemom s nasalom, pošto proceniše opasnost, s tutnjem
zagalopiraše prema streličarki, pokrivajući se konjskim vratovima.
Držali su da je to dovoljan zaklon od strela. Prešli su se.

Marija Baring, zvana Milva, nategla je luk. Nišanila je smireno,
tetive priljubljene uz lice.

Prvi napadač dreknuo je i skotrljao se s konja, stopalo mu se
zakačilo za uzengiju, potkovana kopita su ga zdrozgala. Drugoga je
strela bukvalno počistila iz sedla. Treći, vođa, već je bio blizu, već se
uspravljao u uzengijama, podigao mač da zada udarac. Milva nije ni
trepnula; neustrašivo gledajući napadača, napela je luk i s razdaljine
od pet koraka natakla mu strelu pravo u lice, tik uz čelični nasal.
Strela ga stubokom prošiša, zbaci mu s glave šlem. Konj ne uspori
galop, a jahač, koji je ostao bez šlema i znatnog dela lobanje, još
nekoliko trenutaka sedeo je u sedlu, a onda se lagano nagnuo i
pljusnuo u kaljugu. Konj zarza i otrča dalje.

Geralt s mukom ustade, promasira nogu koja ga je bolela, ali,
začudo, delovala je sasvim sposobno, mogao je bez problema da
stane na nju, mogao je da hoda. Bočno od njega, na zemlji se
kobeljao Neven, sklanjajući sa sebe leš rasporenog grla koji ga je
pritiskao. Pesnikovo lice imalo je boju negašenog kreča.

Milva se približi, vadeći usput strelu iz ubijenog.
– Hvala ti – rekao joj je veštac. – Nevene, zahvali joj. To je Milva
Baring. Njoj treba da zahvalimo što smo živi ostali.
Milva izvadi strelu iz drugog leša i pogleda zakrvavljeni vrh. Neven
nešto promumla, učini reverenciju, mada malo drhturavo, a onda
pade na kolena i izbljuva se.
– Ko je ovaj? – upita streličarka brišući vrh strele o mokro lišće, te
stavljajući strelu u tobolac. – Tvoj pajtaš, vešče?
– Da. Zove se Neven. On je pesnik.
– Pesnik – Milva pogleda trubadura, koji je već nasuvo povraćao,
pa podiže pogled. – Ako je tako, ajde da razumem. Mada ne
razumem zbog čega on ovde povraća umesto da negde u tišini rime
piše. Uostalom, šta me se tiče.
– Donekle te se i tiče. Spasla si mu život. Kao i meni.
Milva obrisa lice poprskano krvlju, na kojem je i dalje mogao da se
vidi trag zategnute tetive. Mada je gađala više puta, trag je bio samo
jedan – tetiva je svaki put nalegala na isto mesto.
– Bila sam u joviku još dok ste razgovarali s havekarom – rekla je. –
Nisam želela da me hulja vidi, a i nije bilo nužno. A onda su dojahali
ti drugi i prigustilo je. Nekoliko si ih dobrano izranjavio. Barataš

mačem – svaka ti čast! Mada još uvek ćopaš. Trebalo je da ostaneš
još u Brokilonu, da lečiš tu šantavu nogu. Pogoršaće ti se stanje, pa
ćeš možda do kraja života ćopati, valjda ti je to jasno?

– Preživeću.
– I ja bih rekla. Jer sam te u stopu pratila da te upozorim. I da te
natrag vratim. Ništa neće biti od tvog pohoda. Na jugu je rat. Od
Drajšota ide na Brugu nilfgardska vojska.
– Odakle znaš?
– Pa evo i odavde – devojka širokim pokretom ruke pokaza na
leševe i konje. –Ta to su Nilfgardijci! Ne vidiš im sunce na
šlemovima? Vez na šabracima? Diž’te se da hvatamo maglu, uskoro
bi mogli novi da se pojave. Ovi su došli kao izvidnica.
– Mislim – zavrte Geralt glavom – da to nije bila izvidnica ili
prethodnica. Došli su oni ovamo po nešto drugo.
– A po šta, baš me zanima?
– Po ono – reče on i pokaza na kovčeg od borovine koji je ležao na
kolima, potamneo od kiše. Kiša je već slabije padala i prestalo je da
grmi. Bura se premeštala ka severu. Veštac podiže mač koji je ležao
na lišću, uskoči u kola, tiho psujući, jer ga je koleno i dalje ipak
podsećalo na bol.
– Pomozi mi da otvorim.
– Šta to činiš, mrtvaca bi hteo... – Milva prekide, videvši otvore
probušene na poklopcu. – Nalet ga bilo! Havekar je u ovoj krntiji
živog stvora vozio?
– To je nekakav zarobljenik – Geralt podiže polugom poklopac. –
Trgovac je ovde čekao Nilfgardijce da bi im ga predao. Razmenili su
lozinku i odgovor.
Poklopac se s treskom odvojio, otkrivajući čoveka kojem su ruke i
noge kožnim omčama bile pričvršćene za bočne strane kovčega.
Veštac se nagnu. Pažljivije osmotri. Pa još jedared, još pažljivije. I
opsova.
– Molim lepo – otegnuto reče. – Kakav sjurpriz! Ko bi se tome
nadao?
– A ti ga, vešče, poznaješ?
– Iz viđenja – gadno se osmehnu. – Skloni nož, Milva. Ne seci mu
omče. Vidim da je to unutrašnja nilfgardska stvar. Ne treba da se
mešamo. Ostavimo tako kao što jeste.

– Da li ja to dobro čujem? – odazva se iza njihovih leđa Neven. I
dalje je bio bled, ali je radoznalost nadjačala druge emocije.

– Ostavićeš u šumi vezanog čoveka? Pretpostavljam da si
prepoznao nekoga s kim imaš neraščišćene odnose, ali to je
zarobljenik, dovraga! Zarobili su ga ljudi koji su vrebali na nas i
malne nas nisu ubili. Neprijatelj naših neprijatelja...

Prekide, videvši da veštac izvlači nož iz korica. Milva se tiho
nakašlja. Tamnoplave oči zavezanog, koje su se do malopre mrštile
od kapi kiše, sada su se raširile. Geralt se nagnu i raseče omču koja
je vezivala njegovu levu ruku.

– Pogledaj, Nevene – reče, hvatajući zarobljenika za koren šake i
podižući mu oslobođenu ruku. – Vidiš ovaj ožiljak na ruci? To mu je
Ciri napravila. Na ostrvu Taned, pre mesec dana. To je Nilfgardijac.
Došao je na Taned samo zato da bi odveo Ciri. Zasekla ga je,
braneći se od otmice.

– Ničemu ta odbrana nije koristila – promrsi Milva. – Pa ipak, sve
mislim da ovde nešto vodu ne pije. Ako je ovaj tvoju Ciri s ostrva za
Nilfgard otimao, u čemu je onda štos što je u ovaj kovčeg dospeo?
Zašto ga je havekar upravo Nilfgardijcima predavao? Izvadi mu iz
usta krpenu gužvu, vešče. Možda će nam nešto reći.

– Uopšte ne želim da ga slušam – muklo reče Geralt. – Već me
ruka svrbi da ga bocnem dok ovako leži i gleda. Jedva se
suzdržavam. Kad progovori, neću odoleti. Nisam vam sve o njemu
rekao.

– Ne snebivaj se onda – reče Milva i slegnu ramenima. – Probodi
ga kad je takav nitkov. Samo požuri, jer vreme ističe. Rekoh već,
Nilfgardijci samo što nisu. Idem po svog konja.

Geralt se ispravi, puštajući ruku vezanom. Ovaj umah izvadi sebi
gužvu iz usta i ispljunu je. Ali nije progovarao. Veštac mu baci nož na
grudi.

– Ne znam šta si im zgrešio da te strpaju u taj sanduk, Nilfgardijče
– reče. – I ne tiče me se. Evo ti ova britva, pa se sam oslobađaj.
Čekaj ovde svoje ili beži u šumu, kako ti je volja.

Zarobljenik je ćutao. Sputan i strpan u drveni kovčeg, izgledao je
još bednije i bespomoćnije nego na Tanedu, a tamo ga je Geralt
video na kolenima, ranjenog, kako se trese od straha u lokvi krvi.

Izgledao je i znatno mlađe. Po veščevoj proceni, nije imao više od
dvadeset pet godina.

– Poštedeo sam ti život na ostrvu – dodao je. – Poštedeću ti ga i
sada. Ali ovo je poslednji put. Kad te sledeći put budem video, ubiću
te kao psa. Padne li ti na pamet da svoje pajtose nahuškaš u poteru
za nama, slobodno ponesi taj kovčeg sa sobom. Dobro će ti doći.
Hajdemo, Nevene.

– Samo hitro! – povika Milva, okrećući galopom sa staze koja je
vodila na sever. – Ama ne tuda! U šume, pasja te rđa ne ubila, u
šume!

– Šta se desilo?
– Od Vrpce ide ka nama žgam božji konjanika! To su Nilfgardijci!
Šta ste zinuli? Na konje, pre nego što im dopadnemo šaka!

*
Bitka za selo trajala je već dobrih sat vremena, i još uvek ništa nije
ukazivalo na primicanje kraju. Pešadinci, koji su se branili iza
kamenih zidina, ograda i kola postavljenih kao barikade, odbili su
već tri napada konjice što je jurišala na njih po nasipu. Širina nasipa
nije omogućavala konjanicima da uhvate frontalni zamah, a
pešadincima je omogućila da koncentrišu odbranu. Na kraju se svaki
nalet konjice razbijao o barikade, iza kojih su očajni landsknehti
besno odbijali rulju jahača kišom klinova i strela. Konjica izložena
vatri unezvereno se kretala i komešala, a onda su je branitelji
napadali brzim kontranapadom, pljačkajući i odnoseći što god su
mogli da poharaju berdišima, gizarmama i kovanim bojnim
mlatilima. Konjica se povlačila do jezera, ostavljajući ljudske i
konjske leševe, pešadinci su se krili iza barikade i zasipali su
neprijatelja bestidnim i pogrdnim imenima. Posle nekog vremena
konjica se postrojavala i ponovo napadala.
I tako ukrug.
– Zanima me ko se protiv koga bije? – po ko zna koji put pitao je
Neven, nerazgovetno, jer je upravo držao u ustima dvopek koji je
iskamčio od Milve i pokušavao da ga smekša.
Sedeli su na samoj ivici urvine, dobro pokriveni smrekama. Mogli su
da posmatraju bitku bez bojazni da će ih neko videti. Tačnije, morali
su da je posmatraju. Drugog izlaza nisu imali. Ispred njih se odvijala
borba, iza njih su gorele šume.

– Nije teško pogoditi – Geralt je nerado odlučio da najzad odgovori
na Nevenovo pitanje. – Konjanici su Nilfgardijci.

– A pešadinci?
– Pešadinci nisu Nilfgardijci.
– Konjanici su regularna konjica iz Verdena – rekla je Milva, dotada
sumorna i sumnjivo ćutljiva. – Na atilama imaju našivene šahovnice.
A ti u selu su bruganski najamnici, vojničine! Po barjaku se
raspoznaju.
U suštini, razrahaćeni još jednim uspehom, landsknehti su poboli
iznad šanca zeleni barjak s belim sidrišnim krstom. Geralt je pažljivo
gledao, ali ranije taj barjak nije zapazio, branioci su ga podigli tek
sada. Očito se negde na početku bitke zagubio.
– Hoćemo li još dugo ovde sedeti? – upita Neven.
– Eto ti ga sad – progunđa Milva – zapitkuje. Osvrni se oko sebe.
Vidi da li ti je dupe još uvek na mestu.
Neven nije morao da se obazire ni da se okreće. Čitav vidokrug bio
je prugast od stubova dima. Najgušće se dimilo na severu i zapadu,
tamo gde je neka vojska potpalila šume. Dimilo se i na jugu, tamo
kuda su krenuli dok im put nije preprečila bitka. Ali za tih sat
vremena, koliko su proveli na brežuljku, dim je počeo da se diže i na
istoku.
– Pri svem tom – nastavi streličarka malo zatim, gledajući u Geralta
– mene, vešče, uistinu zanima šta ti se sada mota po glavi. Iza nas
je Nilfgard i prašuma u plamenu, a šta je pred nama, to sam
promišljaš. Šta to, ubo, kuješ?
– Nisam promenio planove. Sačekaću da prođe ova makljaža i
krećem na jug. Na Jarugu.
– Kanda si s uma sišao? – iskrevelji se Milva. – Pa vidiš valjda šta
se dešava. Golim okom se vidi da to nije kojekakvo potucanje
obesnih bandi, već rat pravi da ne mož’ biti praviji. Nilfgard i Verden
butum udaraju. Na jugu su već sigurno prešli Jarugu, jamačno i
čitavu Brugu, a možda je i Soden u plamenu...
– Moram da stignem do Jaruge.
– Divno. A potom?
– Naći ću čamac, otploviću nizvodno, pokušaću da se dokopam
ušća. Pa onda na brod... Odatle, dovraga, mora da plove neki
brodovi...

– U Nilfgard? – frknu. – Ne menjaš planove?
– Ne moraš da me pratiš.
– Doista ne moram. I slava bogovima, jer ja smrt ne tražim. Da je
se bojim – pa i ne bojim je se, samo moram da ti kažem: kad im daš
da te ubiju, to i nije neka umetnost.
– Znam – mirno odgovori veštac. – Izvežban sam. Ne bih odlazio
onamo da ne moram. Ali moram, zato i idem. Ništa me neće
zadržati.
– Oho – odmeri ga Milva. – Kakav glas! Kao da neko nožem drlja
po starom loncu. Kad bi te sada car Emhir čuo, jamačno bi gaće od
straha napunio. Hod’te amo, hod’te, straže moje, odredi moje i čete
carske, zlo i naopako, eno vešca, tek što nije, već u Nilfgard
uplovljava, krunu će mi oteti, života me lišiti! Propali smo!
– Prestani, Milva.
– Ma nije nego! Vreme je da ti neko najzad istinu u oči saspe. Tako
me guba do pasa a živina od pasa pojela ako sam ikada većeg
tutumraka videla! Emhiru si navro curu da otimaš? Zar caricu
izabranicu? Onu koju je kraljevima oteo? U Emhira su ljute kanžde –
što ćape ne puštaju. Ni kraljevi nisu kadri da se mere s njim, a ti mu
za vrat kidišeš?
Nije odgovorio.
– U Nilfgard si se nameračio – ponovi Milva, sažaljivo odmahujući
glavom. – Sa carem da vojuješ, nevestu mu preotmeš? A je l’ ti palo
na pamet šta može da se desi? Kad u dvore dospeš, pa tu Ciri
zatekneš gde svilu prede i na svili sedi, a na njoj kadifa i žeženo
zlato, šta ćeš da joj kažeš? Za me, mila, pođi ti, carske dvore ostavi,
čatrljicu od blata ima mi da sklepamo, drač da vršemo i o gloginjama
živimo. Pogledaj se samo na šta ličiš – odrpanac ćopavi. Pa i taj
vrskaput i cipele od drijada si na poklon dobio, od nekog ranjenika u
Brokilonu, od pokojnog vilenjaka si ih nasledio. Znaš li šta će da
bude kad te tvoja gospa ugleda? U oči će ti pljunuti, izružiti te i
ispsovati, sluge će dozvati, napolje te izbaciti i pse na tebe napujdati.
Milva je govorila sve glasnije, pred kraj je skoro vrištala. Ne samo
od jarosti nego i zato da bi nadglasala buku koja je postajala sve
jača. Odozdo je zagrmelo na desetine, možda stotine grla. Na
bruganske landsknehte počeo je još jedan napad. Ali ovog puta s
dve strane istovremeno. Odeveni u modre tunike sa šahovnicama,

Verdenci su galopirali po nasipu, a iza jezera, udarajući u flankirajući
položaj branitelja, iskoči snažan odred konjice s crnim ogrtačima.

– Nilfgard – kratko reče Milva.
Ovog puta pešadija iz Bruge nije imala nikakve šanse. Konjica se
probila kroz zapreke i u tren oka mačevima raskomadala branitelje.
Barjak sa krstom je pao. Deo pešaka bacio je oružje i predao se, deo
se trudio da pobegne u pravcu šume. Ali iz pravca šume napadao je
treći odred, horda nejednako uniformisanih lako naoružanih jahača.
– Skoja’taeli – reče Milva i ustade. – Shvataš li sad, vešče? Dopire
li ti do mozga šta se događa? Nilfgard, Verden i Veverice na gomili.
Rat. Kao u Edirnu pre mesec dana.
– To je desant – zavrte glavom Geralt. – Pljačkaški pohod. Samo
konjica, nema pešadije.
– Pešadija osvaja utvrđenja i redute. Šta misliš, od čega je onaj
dim? Iz sušnice?
Odozdo, iz seoceta, dopirali su divlji, užasni krici begunaca koje su
stizali i sekli odredi Veverica. S krovova kućeraka suktali su dim i
plamenovi. Jak vetar osušio je slamene krovove posle jutarnjeg
pljuska, požar se munjevito širio.
– Eto – promrsi Milva – odoše s dimom i ves i les. A samo što su ga
posle rata obnovili. Dve godine u znoju lica svoga postavljali su
kosturove kuća, a sad će sve da izgori za samo nekoliko časaka.
Pouku iz toga treba izvući!
– Kakvu? – strogo upita Geralt.
Nije odgovorila. Dim se dizao visoko, dosezao je urvinu, štipao je
oči koje su suzile. Iz vatre su odjekivali krici. Neven je najednom
ubledeo kao krpa.
Zarobljenici su saterani u gomilu, oko njih je napravljen obruč. Na
naredbu viteza sa šlemom s crnom perjanicom, konjanici su počeli
da ih seku i probadaju nenaoružane. One koji su padali gazili su
konjima. Obruč se stezao. Krici koji su dopirali do urvine više nisu
ličili na ljudske glasove.
– I mi treba da idemo na jug? – upita pesnik, upadljivo gledajući
vešca. – Kroz ove požare? Onamo odakle ide najezda ovih koljača?
– Čini mi se – Geralt je odugovlačio s odgovorom – da nemamo
drugog izbora.

– Imamo – rekla je Milva. – Mogu da vas odvedem kroz šume na
Sovine brežuljke i ponovo u Kejen Trejs. U Brokilon.

– Kroz šume u plamenu? Kroz isturene jedinice od kojih smo se
jedva sklonili?

– To je sigurnije nego put na jug. Do Kejen Trejsa je samo četrnaest
milja, a ja znam puteve.

Veštac je gledao u dolinu, u selo koje je nestajalo u požaru.
Nilfgardijci su već svršili sa zarobljenicima, konjica se formirala u
kolonu za marš. Šarolika horda Skoja’taela krenula je drumom koji
vodi na istok.

– Ja se ne vraćam – odvrati odlučno Geralt. – Ali Nevena odvedi u
Brokilon.

– Ne! – pobuni se pesnik, mada još nije povratio normalnu boju lica,
– Idem s tobom.

Milva mahnu rukom, podiže tulac i luk, učini korak prema konjima,
odjednom se okrete.

– Dođavola! – zareža. – Predugo sam i suviše često vilenjake
spasavala od propasti. Ajak! Ne mogu ja da gledam kako neko gine!
Odvešću vas do Jaruge, lude glave. Ali ne južnim, nego istočnim
putem.

– I tamo gore šume.
– Provešću vas kroz vatru. Navikla sam.
– Ne moraš to da radiš, Milva.
– Naravno da ne moram. Onda, uzjahujmo! Krećemo već jednom!

*
Nisu daleko odmakli. Konji su se jedva probijali kroz gustiš i zarasle
stazice, a nisu se usuđivali da koriste puteve – odasvud je do njih
dopirala tutnjava i zveka približavanja vojske. Sumrak ih je iznenadio
sred ožbunjenih jaruga, zaustavili su se da konače. Nije padala kiša,
nebo je bilo svetlo od mesečine.
Našli su relativno suvo mesto, seli su, umotavši se u japundže i
ćultare. Milva je ispitivala okolinu. Čim se udaljila, Neven je dao
oduška svojoj dugo sputavanoj radoznalosti koju je u njemu budila
brokilonska streličarka.
– Devojka kao košuta – mrmljao je. – Ti baš imaš sreće da srećeš
takve, Geralte. Vižljasta i zgodna, hoda kao da pleše. Bedra su joj
malo preuska za moj ukus, a ramena malčice preširoka, ali je

ženstvena, ženstvena... Te dve jabučice spreda, oho-ho... Košulja
samo što joj ne pukne...

– Ućuti, Nevene.
– Na putu – i dalje je maštao pesnik – desilo mi se da je slučajno
dodirnem. Butina, kažem ti, kao od mermera. Da vidiš, nije tebi bilo
dosadno tih mesec dana u Brokilonu...
Milva, koja se upravo vratila iz obilaska okoline, čula je teatralni
šapat i primetila poglede.
– O meni pričaš, pesniče? U šta si se to zagledao čim sam leđa
okrenula? Ptica mi se posrala na leđa?
– I dalje ne možemo da se načudimo tvom streljačkom umeću –
isceri zube Neven. – Na takmičenju u streljaštvu malo bi se našlo
tvojih konkurenata.
– Pričam ti priču.
– Čitao sam – Neven značajno ždraknu u Geralta – da najbolje
streličarke možeš naći među Zerikankama, u stepskim plemenima.
Neke, navodno, sebi odseku levu dojku da im ne bi smetala u
natezanju luka. Kažu da grudi predstavljaju prepreku za tetivu.
– Mora da je to neki pesnik izmislio – frknu Milva. – Sedne i
baljezgarije piskara, pero u nošu umače, a gluperde mu veruju. Šta
to treba da znači, da gađaju sisama? Tetiva se primiče licu, telo
postaviš bočno, evo ovako. Ništa tetivi ne stoji na putu. Kakva
budalaština je to o sečenju sisa, zamisao neke dokone glave kojoj su
samo ženske sise na pameti.
– Hvala ti za pohvalne reči o pesnicima i poeziji. I za obuku iz
streljaštva. Dobra arma, luk. Znate šta? Mislim da će se upravo u
tom pravcu razviti vojna veština. U ratovima u budućnosti ljudi će se
boriti na daljinu. Biće pronađeno tako dalekodometno oružje da će
protivnici moći da se ubijaju međusobno a da pritom jedni druge ne
vide uopšte.
– Koješta – kratko oceni Milva. – Luk je dobra stvar, a vojevanje je
kad đida na đidu kidiše na udaljenosti dužine mača, pa jak slabog
ščepa, glavu mu razbuca. Tako je vazda bilo a tako će i biti. Pa kad
njima dođe kraj, onda je i vojevanju kraj. A video si i kako se vojuje.
U onom selu ispod nasipa. Eh, šta tu ima da se priča. Idem malo da
obiđem. Konji ržu, kao da neki vučić okolo ide...

– Kao košuta – Neven je otprati pogledom. – Hm... A ako se ipak
vratimo u selo pored brane koje je pomenula, i ono što ti je rekla kad
smo sedeli kraj utrine... Zar ne misliš da je ipak bila malo u pravu?

– U kom smislu?
– U pogledu... Ciri – blago zamuca pesnik. – Naša lepa i brzometna
devojana, čini se, ne razume odnos između tebe i Ciri; ona misli,
kako mi se čini, da nameravaš da budeš konkurent nilfgardskom
caru za njenu ruku. Da je to pravi motiv tvog pohoda u Nilfgard.
– U tom smislu, dakle, nimalo nije u pravu. A u kom onda jeste?
– Stani malo, ne padaj u vatru. Već pogledaj istini u oči. Uzeo si Ciri
u svoje okrilje i smatraš da si njen staratelj. Ali ona nije obična
devojka. Ona je kraljevsko dete, Geralte. Ma šta tu ima da se priča,
suđeni su joj presto, dvor, kruna. Ne znam da li baš nilfgardska. Ne
znam da li je Emhir za nju najbolji muž.
– Pa i ne znaš.
– A ti znaš?
– Očito želiš da nešto zaključiš – rekao je Geralt. – Ali nemoj da se
mučiš, znam ja tvoje zaključke. Da nema smisla spasavati Ciri od
sudbine koja joj je suđena od dana rođenja. Jer je spasena Ciri
spremna da dozove sluge i izbaci nas napolje. Da nam je zato bolje
da odustanemo. Nije li tako?
Neven zausti da kaže nešto, ali mu Geralt ne dade da dođe do reči.
– Devojku – glas mu se sada sve više menjao – nije oteo ni zmaj ni
zli čarobnjak, nisu je odveli pirati da bismo je otkupili. Ona ne sedi u
kuli, u tamnici, ni u kavezu, ne more je glađu i ne mrcvare je. Baš
naprotiv. Na damastu spava, iz srebrnog posuđa jede, u svilu i kadifu
odenuta, cakli se od zlata, gledaj samo kako će da je krunišu.
Ukratko, srećna je. A kojekakav veštac, koji joj je zlehudom sudbom
na put stao, uskopistio se da tu sreću satre, pokvari, probušenim, od
nekakvog vilenjaka nasleđenim cipelama pogazi. Je l’ tako?
– Nisam tako mislio – progunđa Neven.
– Nije tebi to govorio – začu se Milva koja se odjednom pomolila iz
mraka, nakratko nećkala, pa sela pored vešca. – To je on meni
uputio. Moje su mu reči tako zaparale uho. U nastupu ljutnje to sam
govorila, nisam mislila... Oprosti mi, Geralte. Znam kako je kad ti
neko u živu ranu kandžu zarije... Hajde, ne ljuti se. Neću više.
Opraštaš mi? Zar treba da ti temenam u znak izvinjenja?

Ne čekajući odgovor ni odobrenje, zagrli ga čvrsto oko vrata i
poljubi u obraz. Snažno joj je stegnuo ruku.

– Primakni se – nakašlja se. – I ti, Nevene. Zajedno... biće nam
toplije.

Dugo su ćutali. Po nebu obasjanom rumeni plovili su oblaci,
zaklanjajući treperenje zvezda.

– Hoću nešto da vam ispričam – reče najzad Geralt. – Ali obećajte
da se nećete smejati.

– Pričaj.
– Čudne sam snove imao u Brokilonu. Najpre sam mislio da su to
priviđenja. Nešto u mojoj glavi. Vidite, na Tanedu su me zdravo
odalamili po glavi. Ali od pre nekoliko dana sanjam isti san. Uvek isti
san.
Neven i Milva su ćutali.
– Ciri – nastavi malo zatim – ne spava u dvorcu pod brokatnim
baldahinom. Jaše kroz neko prašnjavo selo... Seljaci na nju prstom
pokazuju. Nekim je nepoznatim imenom dozivaju. Psi je ujedaju.
Ona nije sama. Tamo su i drugi. Kratko ošišana devojka, ona drži
Ciri za ruku... Ciri joj se osmehuje. Ne dopada mi se taj osmeh. Ne
dopada mi se njena jaka šminka... A najmanje mi se dopada to što
njenim tragom ide smrt.
– Pa gde je onda ta devojka? – promrsi Milva, privijajući se uz
njega kao mačka. – Nije u Nilfgardu?
– Ne znam – s mukom reče veštac. – Ali taj isti san sanjao sam već
nekoliko puta. Stvar je u tome što ja u takve snove ne verujem.
– Glup si onda. Ja verujem.
– Ne znam – ponovi Geralt. – Ali osećam. Ispred nje je vatra, a iza
nje smrt. Moram da požurim.

*
U zoru je počela kiša. Ne kao prethodnog dana, kad je oluju pratio
jak ali kratkotrajan pljusak. Nebo je posivelo i prekrilo se olovnim
talogom. Počelo je da rominja; sitno, ujednačeno i dosadno je sipilo.
Išli su na istok. Milva je vodila. Kad joj je Geralt skrenuo pažnju na
to da je Jaruga na jugu, streličarka je zabrundala i podsetila ga da je
ona vodič i da zna šta radi. Nije više progovarao. Najzad, važno je
bilo to što su išli. Pravac nije bio toliko važan.

Jahali su u tišini, mokri, prozebli, zgrčeni na samarima. Držali su se
šumskih puteva, promicali su među šumskim usecima, presecali su
ceste. Zavlačili su se u gustiš kad čuju topot kopita konjice koja je
išla putevima. U širokom luku zaobilazili su ratničku dreku i vrevu.
Projahivali su pored sela zahvaćenih požarom, pored zgarišta koja
su se dimila i žarila, prolazili su kroz naselja i naseobine od kojih su
ostali samo crni kvadrati izgorele zemlje i oštar smrad paljevine
namočene kišom. Zaplašivali su jata vrana koje su kljuvale po
lešinama. Promicali su pored grupa i kolona seljaka pognutih pod
teretom zavežljaja, koji su bežali od rata i požara, seljaka otupelih,
koji bi na pitanja reagovali samo podizanjem bojažljivih, zbunjenih,
nemih očiju, pogledom praznim usled muke i nesreće koja ih je
snašla.

Jahali su na istok, kroz vatru i dim, kroz slotu i maglu, a pred
njihovim očima tkalo se platno sa scenama iz rata. Sa ratnim
prizorima.

Prizor u kome je na đermu, toj debeloj crnoj crti koja je štrčala u
ruševinama spaljenog sela, visio goli leš. Glavom okrenutom nadole.
Krv iz masakrirane međice i stomaka slivala mu se na grudi i lice,
slivala se i visila kao ledenice niz kosu. Na leđima leša videla se
runa Ard. Nožem urezana.

– An’givare – reče Milva, zabacivši mokru kosu s vrata. – Ovde su
bile Veverice.

– Šta znači to angivare?
– Denuncijant.
Prizor konja, osedlanog čilaša pokrivenog crnim čultanom. Konj
nesigurno stupa po ivici bojnog polja, vijuga između gomile leševa i u
zemlju zabijenih patrljaka kopalja, tiho i dirljivo njišti, vuče za sobom
iznutrice iz rasporenog trbuha. Nisu mogli da dođu do njega – osim
konja, po ograšju su kružili moroderi koji su gulili i pljačkali
usmrćene.
Prizor raspete devojke, blizu spaljenog seoskog imanja, gole,
okrvavljene, zagledane u nebo staklenim očima.
– Kažu da je rat muška stvar – zareža Milva. – A prema ženi
nemaju milosti, moraju sebi da puste na volju. Junačine, do moga!
– U pravu si. Ali to nećeš promeniti.

– Već jesam. Pobegla sam od kuće. Nisam želela da metem po
kućerku i ribam podove. I da čekam dok ne dođu, dok kuću ne
potpale, a mene na pod obore i...

Nije dovršila, poterala je konja.
A kasnije je bio prizor sa smolarnicom. Tada je Neven ispovraćao
sve što je tog dana pojeo, što će reći dvopek i polovinu suvog
bakalara.
U smolarnici su se Nilfgardijci – a možda i Skoja'taeli – razračunali
sa jednim brojem zarobljenika. Koji je broj bio u pitanju, ni izdaleka
se nije moglo utvrditi. Jer su u raspravi poslužili ne samo strele,
mačevi i koplja već i u smolarnici pronađeni drvosečarski alat –
sekire, maklje i testere za raspolućivanje.
Bilo je i drugih prizora, ali Geralt, Neven i Milva više ih nisu pamtili.
Izbacili su ih iz sećanja.
Oguglali su.

*
Tokom sledeća dva dana nisu prešli ni dvadeset milja. I dalje je
kišilo. Posle letnje suše, žedna zemlja već se sita napila vode,
šumski putići pretvorili su se u blatnjava klizališta. Magle i izmaglice
oduzele su im mogućnost da posmatraju dim požara, ali je smrad
paljevine ukazivao na to da je vojska svejednako u blizini i da i dalje
pali sve što vatra može da razgori.
Izbeglice nisu videli. U šumi su bili sami. Barem su tako mislili.
Geralt je prvi čuo rzanje konja koji je išao u stopu za njima. S
kamenim izrazom na licu okrenuo je Ukljevu. Neven je zinuo, ali mu
je Milva pokretom naredila da ćuti, izvadila je luk iz sagajdaka pored
sedla.
Onaj ko je išao za njima pomolio se iz gustiša. Video je da ga
čekaju i zaustavio je konja, riđeg ajgira. Stajali su tako u tišini koju je
prekidao samo šum kiše.
– Zabranio sam ti da ideš za nama – napokon je rekao veštac.
Nilfgardijac, kog je Neven poslednji put video u mrtvačkom
sanduku, zario je pogled u mokru grivu. Pesnik ga je jedva
prepoznao odevenog u verižnjaču, kožni kaftan i ogrtač, bez sumnje
svučene s nekog od nastradalih pored havekarovih tarnica. Upamtio
je ipak mlado lice koje nije uspela da promeni retko izrasla bradica
od vremena avanture pod bukvom.

– Zabranio sam ti – ponovi veštac.
– Zabranio si – najzad je priznao mladić. Govorio je bez
nilfgardskog akcenta. – Ali ja moram.
Geralt skoči s konja, predade uzde pesniku. I izvuče mač.
– Silazi – mirno mu reče. – Vidim, i pusat si da ti se nađe poneo.
Odlično. Nikako nisam mogao da te sečem nenaoružanog. Sad je
druga pesma. Silazi.
– Neću se s tobom tući. Ne želim.
– Pretpostavljam zašto. Kao svi tvoji zemljaci, milija ti je druga vrsta
borbe. Kao u onoj smolarnici pored koje mora da si prošao ako si za
nama išao. Silazi kad ti kažem.
– Ja sam Kahir Maur Difrin ep Kelah.
– Nisam tražio da mi se predstaviš. Naredio sam ti da siđeš.
– Neću da siđem. Neću da se bijem s tobom.
– Milva – veštac namignu streličarki. – Učini mi uslugu, ubij konja
na kojem sedi.
– Ne! – Nilfgardijac podiže ruku pre nego što je Milva stigla da
nasadi strelu na tetivu. – Nemoj, molim te. Sjahaću.
– Bolje bi ti bilo. A sad isuči svoj mač, sinko.
Mladić skrsti ruke na grudima.
– Ubij me ako hoćeš. Ako ti je draže, naredi toj vilenjakinji da me
ubije iz luka. Neću da se bijem s tobom. Ja sam Kahir Maur Difrin...
Kelahov sin. Hoću... Želim da vam se priključim.
– Kanda sam te prečuo. Ponovi.
– Želim da vam se priključim. Ideš da tražiš devojku. Hoću da ti
pomognem. Moram da ti pomognem.
– Ovaj je lud – Geralt se okrenu Milvi i Nevenu. – S uma je sišao. S
bezumnikom posla imamo.
– Dobro bi nam došao – promrsi Milva. – Ko bog!
– Razmisli o njegovom predlogu, Geralte – našali se Neven. – Na
kraju krajeva, to je nilfgardski plemić. Možda ćemo uz njegovu
pomoć moći lakše da se dočepamo...
– Jezičinu za zube! – strogo ga prekide veštac. – Hajde, vadi meč,
Nilfgardijče.
– Neću da se bijem. I nisam Nilfgardijac. Ja sam iz Vikovara, a
zovem se...
– Ne tiče me se kako se zoveš. Laćaj se oružja.

– Neću.
– Vešče – Milva se nagnu u sedlu, ispljunu na zemlju. – Vreme leti,
a kiša nas natapa. Nilfgardijac neće da se bori s tobom, a ti, mada
praviš stroge izraze lica, ne bi ga baš hladnokrvno ubio. Hoćemo li
ovde tako da dreždimo sve dok ne pocrkamo? Da ja lepo nabijem
strelu u slabinu njegovom riđanu, pa da idemo dalje svojim putem.
Peške nas neće stići.
Kahir, Kelahov sin, jednim skokom uzjaha riđastog ajgira, uskoči u
sedlo i dade se u galop ponovo, vriskom poterujući sedlenika da
brže grabi. Veštac je načas gledao za njim, a onda je uzjahao
Ukljevu. Ćutke. I nije se osvrtao.
– Starim – promrmljao je posle nekog vremena, kad je Ukljeva
stigla Milvinog vranca. – Počinjem da imam skrupule.
– Dešava se to starim ljudima – streličarka ga saosećajno pogleda.
– Odvar od medunike pomaže u tome. A sad bar stavi jastuče na
sedlo.
– Skrupule – ozbiljno objasni Neven – ne šuljeve, Milva. Brkaš
pojmove.
– A ko bi shvatio ta vaša mudrovanja! Vazda pričate, samo to i
umete! Ajmo, nastavimo put!
– Milva – upita malo zatim veštac, štiteći lice od kiše koja ih je
šibala u galopu. – Ubila bi konja na kom je sedeo?
– Ne bih – priznala je nevoljno. – Konj ničemu nije kriv. A i taj
Nilfgardijac... Kog đavola on za nama ide? Šta on to priča da mora
da pomogne?
– Đavo nek me nosi ako znam.

*
I dalje je kišilo kad su odjednom došli nakraj šume i izašli na drum
koji je vijugao među brežuljcima s juga na sever. Ili obrnuto, zavisno
od gledišta.
Ono što su videli na drumu iznenadilo ih je. To su već videli.
Izvrnuta i rasporena kola, leševi konja, razbacani zavežljaji, egbe i
krbulje. I ofucani, u čudnovatim pozama ukočeni oblici koji su
donedavno još bili ljudi.
Priđoše bliže, bez straha, jer je očito bilo da se pokolj nije desio
danas, juče ili prekjuče. Već su naučili da razluče takve stvari, a
možda su već osećali životinjskim instinktom, koji su u njima protekli

dani probudili i izoštrili. Naučili su i da pretražuju ograšja, jer su
ponekad – retko – uspevali da sred razbacanog imetka pronađu i
brašnenicu ili vrećicu krme.

Zaustavili su se pored poslednjeg furgona obestrvljene kolone,
furgona gurnutog u jarak, nagnutog na glavčinu polomljenog točka.
Ispod kola je ležala krupna žena s neprirodno iskrivljenim vratom.
Kragnu kabaša pokrivali su zmijoliki tragovi usahle krvi što se slivala
iz rastrgnute ušne školjke s koje je pokidana minđuša. Na arnjevima
koji su prekrivali kola video se natpis: Vera Levenhaupt i sinovi.
Sinova nije bilo na vidiku.

– To nisu seljaci – stisnutih usana rekla je Milva. – To su trgovci. Išli
su s juga, od Dilingena ka Brugi, ovde su ih dograbili. Nije dobro,
vešče. Već sam mislila da ovde skrenemo na jug, ali sad uistinu više
ne znam šta da radim. Dilingen i čitava Bruga već su bez sumnje u
nilfgardskim rukama; do Jaruge, dakle, nećemo stići. Moramo dalje
na istok, kroz Turlou. Tamo su šume i nenastanjeni predeli, vojska
tuda neće prolaziti.

– Ne idem na istok – protestovao je veštac. – Moram da dospem do
Jaruge.

– Dospećeš – odvrati ona iznenađujuće mirno. – Ali bezbednijim
putem. Ako odavde na jug kreneš, upašćeš pravo u čeljust
Nilfgardijcima. Ništa nećeš postići time.

– Dobiću na vremenu – zareža Geralt. – Ako idem na istok, stalno
sam u gubitku. Rekoh vam, ne mogu da dozvolim da...

– Tišina – reče odjednom Neven, okrećući konja. – Prestanite
načas s pričom.

– Šta se desilo?
– Čujem... pevanje.
Veštac odmahnu glavom. Milva je frknula.
– Pesniče, haluciniraš.
– Tišina! Ućutite! Neko peva, kažem vam! Ne čujete?
Geralt navuče kapuljaču, Milva takođe načulji uši; malo potom
pogleda vešca i ćutke klimnu glavom.
Muzički sluh nije prevario trubadura. Ono što se činilo nemogućim
pokazalo se kao istina. Stajali su, eto, usred šume, na kišici koja je
rominjala, na putu pokrivenom leševima, a do njih je dopiralo
pevanje. S juga je neko nailazio, pevajući bodro i veselo.

Milva cimnu uzde vrančeve, spremna da pobegne, ali je veštac
zaustavi. Bio je radoznao. Jer pevanje koje su čuli nije bio poj
pešadije koja maršira tutnjeći u višeglasju – preteći i ritmično, niti
kočoperna pesma konjanika. Pevanje koje se približavalo nije budilo
strah. Upravo suprotno.

Kiša je šumila u požutelom lišću. Počeli su da razaznaju reči
pesme. Vesele pesme, koja je u tom pejzažu rata i smrti delovala
kao nešto tuđe, neprirodno i apsolutno neprikladno.

Vidi ‘amo vučinu gde veselo đipa
Zube kezi, repom maše i šapom sve sipa
Što li se razigrala ta šumska beštija?
Još s’ nije oženila, dok se tako izvija!
Um-ta, um-ta, uhu-ha!
Neven se odjednom zasmeja, izvuče ispod mokrog kaputa lautu, ne
obazirući se na veščevo i Milvino siktanje, trgnu strune i zapeva kao
pratnja na sav glas:
Vid’ ‘amo, vučina ide ko prebijena
Repa podvijena, oka suzom zamagljena
A što li nam se sneveselila beštija?
Biće da se juče oženila il’ verila!
– Ehej-hej!!! – odvratiše posve izbliza brojni glasovi.
Buknu gromki smeh, neko je prodorno zazviždao na prstima, nakon
čega se iza okuke na putu pomolila čudna ali živopisna bratija, koja
je marširala u koloni jedan za drugim i rasprskivala blato ritmičnim
kloparanjem teškim čizmetinama.
– Patuljci – konstatovala je poluglasno Milva. – Ali to nisu
Skoja’taeli. Nemaju upletene brade.
Dolazilo ih je šestoro. Bili su odeveni u kratke kapute s kapuljačama
što su se prelivali u sivim i smeđim nijansama, kakve su obično nosili
patuljci za vreme lapavice. Geralt je znao da su takvi kaputi potpuno
nepromočivi zbog višegodišnje impregniranosti katranom, prašinom
s puteva i ostacima masnog jestija. Taj praktični pokrovac nasleđivao
je najstariji sin od oca, nosili su ga isključivo zreli patuljci. Patuljak je
postajao zreo onda kada mu je brada dosezala do pojasa, što je
obično bivalo kad navrši pedeset pet godina.
Nijedan od patuljaka koji su se približavali nije izgledao kao mlađi
od toga. Ali ni kao stariji.

– Vode ljude – promrmlja Milva, pokretom glave pokazujući Geraltu
grupicu koja se pomaljala iz šurne za šestoricom patuljaka.

– Zacelo su izbeglice, čim su se natovarili zavežljajima.
– Pa i oni sami su dobrano natovareni – zaključi Neven.
U stvari, svaki patuljak je teglio prtljag pod kojim bi za kratko vreme
posrnuo mnogi čovek, pa i konj. Pored običnih ruksaka i jandžika,
Geralt je uočio i zakatančene škrinje, povelik bronzani kotlić i nešto
što je ličilo na malu komodu. Jedan je na leđima nosio kolski točak.
Onaj koji je išao na čelu nije nosio prtljag. Za pojasom je imao
neveliku sekiru, na leđima dugi mač u koricama zavijenim kožama
prugastih mačaka, a na ramenu zelenog, mokrog i nakostrešenog
papagaja. Upravo on ih je pozdravio.
– Zdravo da ste! – zaurla, pošto nasred puta stade i podboči se. –
Vremena su takva da je bolje vuka u gori sresti negoli čoveka, a ako
ga već sretneš, onda si spremniji da ga pozdraviš klinom samostrela
negoli toplom rečju! Ali ko te pojanjem pozdravlja, ko se muzikom
predstavlja, taj mora da je čovek na mestu! Ili, izvinjavam se, žena
na mestu! Zdravo da ste! Ja sam Zoltan Čivaj.
– Ja sam Geralt – predstavi se nakon kratkog kolebanja veštac. – A
onaj koji je pevao – to je Neven. A ovo je Milva.
– Pas ti materrr! – zakrešta papagaj.
– Zatvori kljun – zareža na pticu Zoltan Čivaj. – Oprostite. Mudra je
al’ nepristojna ova prekomorska ptičurina. Deset talira za ovo čudo
dadoh. Zove se Feldmaršal Gajdaš. A ovo su ostali iz moje družine:
Munro Bri, Jazon Varda, Halev Straton, Figis Merluzo i Parsifal
Šutenbah.
Parsifal Šutenbah nije bio patuljak. Ispod mokre kapuljače umesto
zamršene brade virio je dug i špićast nos koji je pouzdano ukazivao
na to da pripada staroj i plemenitoj rasi gnoma.
– A oni tamo – Zoltan Čivaj pokaza na grupicu koja je podalje
zastala i okupila se – to su izbeglice iz Kernova. Kao što vidite, sve
same žene i nejač. Bilo ih je više, ali su ih Nilfgardijci pre tri dana
opkolili, posekli i raspršili. Naišli smo na njih u šumi i sada idemo
zajedno.
– Hrabri ste – dopustio je veštac sebi da primeti. – Posred puta
idete i pevate.

– Rekao bih da nam ni plačni marš ne bi ništa rešio – reče patuljak.
– Od Dilingena smo išli kroz šume, ćutali smo i krili smo se, a kad su
vojske prošle, izašli smo na drum, da nadoknadimo izgubljeno vreme
– rekavši to, pogleda po ograšju.

– Na ovakve prizore – reče, pokazujući rukom na leševe – navikli
smo. Od samog Dilingena, od Jaruge, po putevima jedino smrt... Vi
ste bili s njima?

– Ne. Nilfgardijci su posekli trgovce.
– Nisu Nilfgardijci – zavrte glavom patuljak, gledajući pobijene
neostrašćena izraza lica. – Skoja’taeli. Redovna vojska ne bakće se
s vađenjem strela iz leševa. A dobra oštrica strele staje pet kruna.
– Razume se – promrsi Milva.
– Kuda idete?
– Na jug – smesta odvrati Geralt.
– Ne bih vam savetovao – Zoltan Čivaj opet zavrte glavom. – Tamo
je pravi pakao, vatra i pogibija. Dilingen je već sigurno osvojen, sve
veći broj Crnih prelazi Jarugu, svakog časa preplaviće celu dolinu na
desnoj obali. Kao što vidite, oni su i ispred nas, na severu, idu na
grad Brugu. Zato je jedini razumni pravac za bežanje – istok.
Milva je značajno pogledala vešca, a veštac se uzdržao od
komentara.
– Mi upravo smeramo na istok- nastavio je Zoltan Čivaj. – Jedina
šansa je da se sakrijemo iza fronta, a sa istoka, od reke Ine, kreće
se, naposletku, temerska vojska. Išli bismo, dakle, šumskim
putevima do brda Turlou, zatim Starim drumom u Soden, do reke
Hotle, koja se uliva u reku Inu. Ako hoćete, možemo zajedno. Ako
vam ne smeta što je tempo spor. Vi imate konje, a nas usporavaju
izbeglice.
– Pri svem tom – progovori Milva, gledajući ga pronicljivo – vama
to, nekako, ne smeta. Patuljak je kadar da, čak i s prtljagom, po
trideset milja dnevno prepešači, bezmalo koliko i konjanik. Ja
poznajem Stari drum. Bez begunaca biste stigli do Hotle otprilike za
tri dana.
– To su žene i deca – Zoltan Čivaj isturi napred bradu i stomak. –
Nećemo da ih ostavimo sudbini na milost i nemilost. Ili imate neki
drugi predlog?
– Ne – reče veštac. – Nemamo drugi predlog.

– Drago mi je što to čujem. Nije me, dakle, prevario prvi utisak.
Onda? Idemo li zajedno?

Geralt pogleda Milvu, streličarka klimnu glavom.
– Dobro – Zoltan Čivaj primeti taj znak. – Onda, put pod noge, pre
nego što nas ovde na cesti neka konjička izvidnica presretne. Ali
ponajpre, Jazone, Munro, proverite kola blagovremeno. Ako tamo
ima ičega što bi nam poslužilo, daj šta daš. Figise, proveri da li naš
točak odgovara tom malom furgonu. Bio bi nam baš kako treba.
– Odgovara! – dreknu malo zatim onaj koji je maločas teglio točak.
– Ko saliven!
– Je l’ vidiš, mamlaze? A juče si se unezverio kad ti kazah da taj
točak uzmeš i nosiš! Nameštaj sad! Pomozi mu, Haleve!
Kola pokojne Vere Levenhaupt izvukli su iz jendeka na put za
impozantno kratko vreme, skinuli su s njih ceradu i sve nepotrebne
elemente. Za tren oka su na njih natovarili sav prtljag. Posle kratkog
premišljanja, Zoltan Čivaj je naredio da se na kola ukrcaju i deca.
Nisu tako spremno prihvatili taj nalog – Geralt je primetio da se
izbeglice drže po strani i na distanci od patuljaka.
Neven je s vidljivim gađenjem posmatrao dvojicu patuljaka koji su
isprobavali komade garderobe svučene s leševa. Ostali su
prekopavali po kolima, ali nisu nailazili ni na šta dovoljno dobro da bi
ga uzeli. Zoltan Čivaj ispusti zvižduk kroz prste, dajući im do znanja
da je vreme da privode kraju grabež, a onda stručno odmeri
pogledom Ukljevu, Pegaza i Milvinog vranca.
– Sedlenici – zaključi, mršteći nos u znak neodobravanja. – Znači,
ni za šta. Figise, Haleve, drž'te rudu. Menjaćemo se za zapregom.
Pookreeet!

*
Geralt je bio siguran da će patuljci brzo odbaciti osvojena kola kad
se ona budu pošteno zaglavila na nekom od šumskih puteva, ali se
varao. Kepeci su bili snažni kao bikovi, a pokazalo se da su šumski
putevi koji vode na istok travnati i ne suviše gliboviti. I dalje je kišilo
bez prestanka. Milva je postala sumorna i ljuta, pa ako je uopšte i
progovarala, činila je to samo da bi izrazila svoje uverenje da će
konjima svakog časa popucati omekla rožina na kopitima. Zoltan
Čivaj se u znak odgovora oblizivao, posmatrao kopita i hvastao se
kako majstorski priprema konjetinu, što je Milvu izluđivalo.

Držali su se u određenom redu, u čijem su centru bila kola, koja su
na smenu vukli. Ispred kola je marširao Zoltan, pored njega je na
Pegazu jahao Neven, koji se podbadao s papagajem. Iza kola su
jahali Geralt i Milva, na kraju se vuklo šest žena iz Kernova.

Predvodnik je obično bio Parsifal Šutenbah, dugonosi gnom. Po
visini i snazi zaostajao je za patuljcima, jednak im je bio po
izdržljivosti, a po spretnosti ih je znatno nadilazio. Dok je hodao,
stalno je vijugao, zavirivao po žbunovima, izbijao napred i nestajao,
a onda se najednom pojavljivao i nervoznim, majmunskim pokretima
davao izdaleka znak da je sve u redu i da može da se ide dalje.
Ponekad se vraćao i brzo izveštavao o preprekama na putu. Kad
god bi se vratio, donosio je za četvoro dece koja su sedela na kolima
po šaku kupina, oraha ili neke čudne ali veoma ukusne rizome.

Tempo im je bio strahovito spor, hodali su po šumskim putevima tri
dana. Nisu naišli ni na kakvu vojsku, nisu videli dim ni odbleske
požara. Nisu ipak bili sami. Izviđač Parsifal više puta je prijavljivao
grupe izbeglica koje se kriju u šumama. Nekoliko takvih grupa je
prošlo, i to brzo, jer izrazi lica seljaka naoružanih vilama i levčama
nisu baš pozivali na uspostavljanje kontakta. Pao je predlog da ipak
pokušaju da pregovaraju i da ostave neku od grupa izbeglih žena iz
Kernova, ali se Zoltan usprotivio, a Milva ga je podržala. Žene
uopšte nisu bile zainteresovane da napuste družinu. Bilo je to utoliko
čudnije jer su prema patuljcima pokazivale izrazito odbojan stav,
ispunjen strahom i rezervom, nisu skoro uopšte progovarale, a na
svakom stajalištu držale su se po strani.

Geralt je ponašanje žena pripisivao tragediji koju su nedavno
preživele, a ipak je sumnjao da uzrok mrzovolje mogu biti i dosta
slobodni maniri patuljaka. Zoltan i njegova družina psovali su
podjednako gadno i često kao i papagaj zvani Feldmaršal Gajdaš,
samo što im je repertoar bio bogatiji. Pevali su vulgarne pesmice, u
čemu ih je, uostalom, pratio Neven. Pljuvali su, istresali nos u prste i
ispuštali gromke bazdrke, koji su obično predstavljali povod za
smeh, pošalice i takmičenja. U žbunje su odlazili isključivo zbog
zaista velike nužde, za lakše nužde nisu se paštili odlaženjem
predaleko. To je naposletku toliko razgnevilo Milvu da je pošteno
iskrpila Zoltana kad se u zoru ispišao na još topli pepeo od vatre, ne
dajući ni pet para za gledalište. Izružen na pasja kola, Zoltan se

nimalo nije zbunio i izjavio je da se samo licemeri, dvoličnjaci i
potencijalni denuncijatori stidljivo skrivaju dok izvode takve radnje, i
da se takvi po tome i prepoznaju. Elokventno objašnjenje ipak nije
ostavilo nikakav utisak na streličarku. Ona je patuljke na pasje
obojke izružila, i obilato ih počastila s još nekoliko vrlo ozbiljnih
pretnji, što je rezultiralo njihovim poslušnim odlaženjem u grmlje. S
tim što su odlazili grupno, da se ne bi izložili opasnosti da ih proglase
za perfidne denuncijatore.

Novo društvo potpuno je, međutim, promenilo Nevena. Pesnik se s
patuljcima spajtao, pogotovo kad se pokazalo da su neki čuli za
njega i da čak znaju njegove balade i kuplete. Neven se nije odvajao
od Zoltanove družine. Nosio je štepanu jaknu koju je iskamčio od
patuljaka, raspadnuti šešir s perom zamenio je kicoškim kalpakom
od kuninog krzna. Opasao se širokim, mesingom okovanim pojasom,
za koji je zadenuo poklonjeni mu nož, koji kao da je u krvi ogrezao.
Tim nožem obično bi se ubo u preponu svaki put kad bi pokušao da
se sagne. Na sreću, brzo je negde izgubio ubilački bodež, a drugi
više nije dobio.

Lutali su kroz guste šume koje su obrastale padine Turloua. Šume
su delovale izumrlo, nije bilo ni traga divljači, videlo se da je
poplašena od vojske i izbeglica. Nisu imali šta da ulove, mada im
glad trenutno nije pretila. Patuljci su vukljali sa sobom poprilično
provijanta, a kad se utrošio – do čega je brzo došlo, jer je mnogo
usta valjalo nahraniti – Jazon Varda i Munro Bri su nestali, tek što se
smrklo, noseći sa sobom praznu vreću. Kad su se pred zoru vratili,
nosili su sa sobom dva puna džaka. U jednom je bila paša za konje,
u drugom geršla, brašno, sušena govedina, tek načet kotur sira, čak
i ogromni sudžuk – specijalitet u vidu svinjskog želuca nadevenog
iznutricama, prešovan između dve daščice u obliku duvaljke s
mehom za raspaljivanje vatre u peći.

Geralt je pretpostavljao odakle im taj plen. Nije odmah
komentarisao, već je sačekao zgodan trenutak. Kad je ostao
nasamo sa Zoltanom, učtivo je zapodenuo razgovor o tome vidi li on
ikakvog ogrešenja u tom potkradanju drugih izbeglica, koje, pri svem
tom, ništa manje ne gladuju od njih i jednako se teško kao oni bore
da prežive. Patuljak je ozbiljno odvratio da se, naravno, veoma toga
stidi, ali šta će kad mu je takav karakter.

– Moja ogromna mana je – objasnio je – moja nepresušna dobrota.
Ja, jednostavno, moram da činim dobro. Pa ipak, razuman sam
patuljak i znam da ne mogu svima da udovoljim. Ako bih nastojao da
budem dobar prema čitavom svetu i svakom njegovom biću, bila bi
to onda kap pitke vode u slanom moru, drugim rečima: jalov trud.
Zato sam rešio da budem dobar u konkretnom smislu, da dobro koje
činim ne bude uzaludno. Dobar sam za sebe i za svoje neposredno
okruženje.

Geralt nije postavljao više pitanja.
*

Za vreme logorovanja na jednom mestu, Geralt i Milva su malo
duže razgovarali sa Zoltanom Čivajem, nepopravljivim i okorelim
altruistom. Kad su u pitanju bile ratne vojne operacije, bio je upućen.
Barem je ostavljao takav utisak.

– Napad je – pričao je, svaki čas utišavajući kreštavog Feldmaršala
Gajdaša, koji je prosipao psovke – počeo od Drajšota, u svitanje
sedmog dana posle Lamasa. S nilfgardskom je išla i zaverenička,
verdenska vojska, jer je Verden, kao što znate, sada pod carskim
patronatom. Kretali su se brzo, paleći sva sela iza Drajšota i satirući
brugansku vojsku u redutama. A na tvrđavu Dilingen krenula je s
druge strane Jaruge nilfgardska Crna pešadija. Prešli su reku na
najmanje očekivanom mestu. Most su podizali iz čamaca; za pola
dana su ga postavili, verujete li?

– Više se ničemu ne treba čuditi – promrsi Milva. – Bili ste u
Dilingenu kad je počelo?

– U blizini – odvrati zamumuljeno patuljak. – Kad su do nas stigle
vesti o napadu, već smo bili na putu ka gradu Brugi. Na drumu je
nastao džumbus, crnelo se od izbeglica, jedni su brisali s juga na
sever, drugi sa severa na jug. Zabarikadirali su cestu, pa smo bili
zaglavljeni. A Nilfgardijci su, pokazalo se, bili faktički i ispred i iza
nas. Oni koji su išli od Drajšota morali su da se razdvoje. Rekao bih
da je veliki nalet konjice krenuo na severoistok, upravo ka gradu
Brugi.

– Crni su, dakle, već severno od Turloua. Mi smo, kanda, u sredini,
između dva isturena odreda. U praznoj sredini.

– U sredini jesmo – priznade patuljak. – Al’ u praznoj nismo. Carske
vojne jedinice pokrivaju sa strane Veverice, verdenski dobrovoljci i

razne neformalne jedinice, a oni su još gori od Nilfgardijaca. Ti takvi
Kernov su spalili, i nas potom malne nisu ucmekali, jedva smo uspeli
u šume da zdimimo. Stoga nos ne pomaljamo iz prašume. I ostrožni
treba da budemo. Kad do Starog druma dođemo, držaćemo se toka
rečice Hotle do Ine, a iznad Ine ćemo morati već da se sretnemo s
temerskom vojskom. Vojničine kralja Foltesta sigurno su već došli
sebi od iznenađenja i oduprli se Nilfgardijcima.

– Kamo sreće da je tako – reče Milva gledajući u vešca. – Uza sve,
stvar je u tome što nas hitne i važne stvari teraju na jug. Mi smo
mislili da od Turloua krenemo na jug, prema Jarugi.

– Ne znam ja šta vas to u te krajine poteruje – Zoltan ih podozrivo
ždraknu. – Nuto grdne muke vas su prinuždile kad za njih glavu u
torbu turate.

Spusti glas, počeka, ali niko nije žurio da mu objasni. Patuljak se
počeša po zadnjici, nakašlja se, ispljunu.

– Ne bih se začudio – reče napokon – da Nilfgard već drži u šaci
obe obale Jaruge sve do samog ušća Ine. A do kog mesta na Jarugi
vi treba da odete?

– Ni u jedno konkretno – Geralt je odlučio da odgovori. – Samo
nam je do reke bitno, da čamcem dospemo do ušća.

Zoltan ga pogleda i nasmeja se. Ućutao je momentalno, čim je
shvatio da to nije bila šala.

– Treba priznati – reče malo zatim – da fine staze vi snujete, al’
bolje se snovanja okanite! Čitava južna Bruga je u plamenu, pre
nego što do Jaruge stignete, ili će vas na kolac nabiti ili ćete okovani
u Nilfgardu sužnjevati. Ako biste čak nekim čudom do reke i dospeli,
za spust do ušća šanse su vam nikakve. Pomenuo sam vam most
na čamcima koji spaja Cintru sa bruganskom obalom. Taj most,
pouzdano to znam, čuvaju i danju i noću, tuda ništa, sem lososa,
rekom ne protiče. Vaši hitni i važni poslovi moraju da zaborave na
hitnost i važnost. Spram potke snuj osnovu. Tako ja to vidim.

Izraz lica i pogled Milvin jasno su svedočili o tome da i sama ima
takvo gledište. Geralt nije komentarisao. Osećao se veoma rđavo.
Kost leve podlaktice i desno koleno i dalje su bole kljove tupog,
svrdlajućeg bola, koji su pojačavali napor i sveprisutna vlaga.
Dozlogrđivala su mu, isto tako, prodorna, deprimirajuća, neizrecivo

neprijatna osećanja, nepoznata osećanja s kojim se do sada nije
sretao i s kojima nije znao kako bi na kraj izašao.

Bespomoćnost i rezignacija.
*

Posle dva dana kiša je prestala, pomolilo se sunce. Šume su
izdisale izmaglicu i maglu koja se brzo raspršavala, ptice su iz sve
snage nadoknađivale susnežicom iznuđenu tišinu. Zoltan se
odobrovoljio i naložio je da se zaustave na duže, a zatim je najavio
da će duže hodati i da će za jedan dan stići do Starog druma.

Žene iz Kernova su sve granje unaokolo uresile crnilom i sivilom
sušene odeće, a same su se, tek u litke odevene, sakrile u žbunje i
prčkale jestije. Razodeveni mališani, razigrani, na osoben način
mutili su dostojanstveni mir prašume koja je isparavala. Neven je
snom nadoknađivao pretrpljeni umor. Milva je nekud nestala.

Patuljci su se aktivno odmarali. Figis Merluzo i Munro Bri krenuli su
u potragu za gljivama. Zoltan, Jazon Varda, Halev Straton i Parsifal
Šutenbah seli su blizu kola i bez predaha su igrali briškule, svoju
omiljenu kartašku igru, kojoj su posvećivali svaki slobodan trenutak,
čak i za vreme proteklih kišnih večeri.

Veštac bi ponekad seo i navijao, sada je isto uradio. Komplikovana
pravila te igre, svojstvene patuljcima, i dalje nije mogao da shvati, ali
bio je zadivljen izuzetno brižno izrađenim kartama i oslikanim
figurama. U poređenju s kartama koje su igrali ljudi, karte patuljaka
bile su prava remek-dela poligrafije. Geralt se još jednom uverio u
veoma naprednu tehniku bradatog malog naroda – i to ne samo u
rudarstvu, topioničarstvu i metalurgiji. To što patuljcima njihova
vičnost u konkretnoj kartaškoj disciplini nije mnogo pomogla u
monopolizaciji tržišta proisticalo je iz činjenice da su karte među
ljudima i dalje bile manje popularne od kockica, a hazarderi među
predstavnicima ljudske rase nisu poticali iz onih grupa koje pažnju
posvećuju estetici. Ljudi kartaroši, koje je veštac često imao prilike
da posmatra, igrali su uvek umrljanim kartončićima, toliko prljavim da
si morao da ih mukotrpno odlepljuješ od prstiju pre nego što ih staviš
na sto. Figure su bile oslikane toliko aljkavo da si damu od puba
mogao da razlikuješ samo po tome što je pub sedeo na konju. A
sam konj je, uostalom, više ličio na kljakavu lasicu.

Nije bilo nikakvih izgleda da slike na kartama patuljaka tako
pobrkaš. Paž koji je, doduše, nosio krunu bio je kralj, dama je bila
sisata i lepa, a, naoružan helebardom, pub je bio kočoperni brka. Te
figure su se na jeziku patuljaka zvale hraval, vaina i balet, ali Zoltan i
njegova družina uživali su u poigravanju zajedničkog jezika s
ljudskim nazivima.

Sunce je grejalo, šuma isparavala, Geralt je navijao.
Osnovni princip briškule kod patuljaka bilo je nešto što podseća na
licitaciju na stočnoj pijaci – po intenzitetu, po jačini glasa licitanata.
Zatim se par koji izvikuje najvišu ‘cenu’ trudio da osvoji što veći
‘rušvet’, što je drugi par na sve načine ometao. Igra je bila glasna i
gruba, a pored svakog igrača ležao je debeli štap. Retko su se tim
štapovima šibali, ali su njima često izmahivali.
– Kako to igraš, žgadijo? Šta činiš to, mrsomude? Što izlaziš s
listovima umesto sa srcima? Ti misliš da je meni spas da pratim
srcima? Uh, sad bih ti motkom razbucao tu glavurdu!
– Imao sam četiri lista sa pubom, mislio sam da optimiziram!
– Četiri lista, nije nego! Valjda si i svoje gudalo računao kad si karte
u krilu držao. Mućni glavom, Stratone, nisu ovo školske skainije!
Ovde se karte igraju! Al’ i golukur bi gazdu nadigrao kad bi dobre
karte dobio! Deli, Varda.
– Triling zvona.
– Mali pehar, kupa!
– Kralj u kupu, ni po prknu. Dvostruki ulog, listovima!
– Briškula!
– Ne spavaj, Haleve. Bio je dvostruki ulog s briškulom! Šta licitiraš?
– Veliki pehar, zvona.
– Pratim. Gle! I šta sad? Nijedna kariga? Šta je sinovci, prpa, a?
Varda. Parsifale, namigneš li mu još jedared, tako ću te zviznuti po
vidu očinjem da do zime nećeš moći da namigneš.
– Pub.
– Dama!
– Pažom na damu! Damu zaburdisanu! Tučem i, gle-gle, ostaju mi
srca ako budem tropa! Pub, punat, štrocaj...
– I kariga za ultimu! Ko je bez aduta nek vidi kako će da se čupa! I
još punat! Šta kažeš sad, Zoltane? Došao si mi na sicer!

– Videste li gnoma baksuza? E, govedo ono brdsko! Uh, ala bih ti
sad motkom razbucao tu...

Pre nego što je Zoltan za motkom posegnuo, iz šume dopre do njih
užasna dreka.

Geralt đipi prvi. Opsova u trku, jer mu opet sevnu bol u kolenu.
Odmah za njim pohita Zoltan Čivaj, dohvativši iz kola svoj mač
omotan mačjim krznom. Parsifal Šutenbah i ostali patuljci trčali su za
njima, naoružani motkama; otpozadi ih je stizao Neven, razbuđen
drekom. Bočno, iz šume, iskočili su Figis i Munro. Bacivši korpe sa
gljivama, oba patuljka dohvatiše i odvukoše decu koja su bežala.
Neznano otkuda, pojavi se Milva, u trku izvuče strelu iz tobolca
pokazujući vešcu mesto odakle je krik dopirao. Nepotrebno. Jer
Geralt je čuo, video i već znao u čemu je stvar.

Vrištalo je jedno dete, pegava, možda devetogodišnja, devojčica s
pletenicama. Stajala je kao ukopana nekoliko koraka pred kamarom
istrulelog drveća. Geralt doskoči do nje munjevitom brzinom, uhvati
je pod pazuh, prekidajući divlje pištanje, krajičkom oka loveći pokret
između debala. Povuče se brzo, padajući na Zoltana i njegove
patuljke. Milva, koja je takođe uočila da se među deblima nešto
miče, nategnu luk.

– Nemoj! – prosiktao je. – Sklanjaj ovo dete, brzo. A vi svi, natrag.
Samo mirno. Ne pravite nagle pokrete.

Isprva im se činilo da se pomerilo jedno istrulelo deblo; zbilja, kao
da je skliznulo sa osunčane kamare i potražilo senku u drveću. Tek
kad su pažljivije pogledali, mogli su da uoče delove netipične za
jednu kladu – pre svega četiri para tankih nogu kvrgavih zglobova
koji su se uzdizali iznad uprljanog, isprskanog i nazglavke
podeljenog oklopa.

– Samo polako – tiho ponovi Geralt. – Nemojte ga provocirati. Neka
vas ne zavara njegova prividna nepomičnost. Nije agresivan, ali zna
da se munjevito kreće. Ako se oseti ugrožen, može da napadne, a
za njegov otrov nema protivotrova.

Čudovište se polagano uspuzalo na kladu. Posmatralo je ljude i
patuljke, lagano okrećući svoje iskolačene oči. Skoro da se i nije
pomicalo. Čistilo je krajeve parožaka, podižući jedan po jedan i
brižljivo ih štrpkajući impozantnim, oštrim hitinskim vilicama.

– Toliko dreke – odjednom bez emocija reče Zoltan, stajući pored
vešca – da pomislih da je nešto zaista strašno. Na primer, konjanik
sa dobrovoljcem iz verdenske jedinice. Ili javni tužilac. A ono, gle,
nekakav nabujali paukoliki zglavkar. Prirodi treba odati priznanje za
raznolikost oblika u kojima može da se ispolji.

– Više ne može – odvrati Geralt. – To što tamo sedi jeste kljunata
bosmina. Tvorevina haosa. Postkonjunkcioni relikt u izumiranju, ako
znaš o čemu govorim.

– Naravno da znam – patuljak mu pogleda u oči. – Mada nisam
veštac, maher za Haos i takva stvorenja. Ali žarko želim da znam
kako veštac izlazi na kraj sa postkonjunkcionim reliktom. Da budem
precizniji, zanima me kako će to da uradi. Upotrebićeš svoj mač ili ti
je draži moj sihil?

– Fin komad oružja – Geralt baci pogled na mač koji je Zoltan
izvukao iz korica od laka omotanih mačjim krznom. – Ali neće mi biti
potrebno.

– Baš me zanima – ponovi Zoltan. – Je l’ treba da stojimo i gledamo
jedni druge? Da čekamo dok se relikt ne oseti ugroženim? A možda
da se okrenemo i pozovemo u pomoć Nilfgardijce? Šta predlažeš,
ubico čudovišta?

– Donesite s kola kutlaču i poklopac od kazana.
– Šta?
– Ne raspravljaj se s maherom, Zoltane – progovori Neven.
Parsifal Šurenbah pohita do kola i za tren oka donese predmete
koje je Geralt tražio. Veštac namignu drugarima, pa onda iz sve
snage stade da udara kutlačom po poklopcu.
– Dosta! Dosta! – dreknu malo zatim Zoltan Čivaj, pokrivajući
šakama uši. – Bestraga ti glava, kutlaču ćeš polomiti! Zglavkar je
pobegao! Već je pobegao, cicvaru ti detinju!
– Još kako je pobegao – oduševi se Parsifal. – Da sve praši! Mokro
je, a za njim se praši, crko dabogda!
– Kljunata bosmina – hladno objasni Geralt, dodajući patuljcima
blago izvijen kuhinjski pribor – neobično je osetljiva i sluh joj je oštar.
Nema uši ali čuje čitavim svojim telom, ako tako mogu da kažem.
Naročito joj je teško da podnese metalne zvuke. Tada doživljava
bol...

– Čak i u dupetu – prekide Zoltan. – Znam, jer sam ga i ja osetio
kad si počeo da lupaš po poklopcu. Ako čudovište ima osetljiviji sluh
od mene, onda saosećam s njim. Neće se vraćati ovamo? Neće
dovesti svoje pajtaše?

– Mislim da na svetu i nije ostalo baš mnogo njegovih pajtaša.
Sama kljunata bosmina se, takođe, neće brzo vratiti u ove krajeve.
Nemate čega da se plašite.

– O čudovištima neću da diskutujem – natmuri se patuljak. – A tvoj
koncert na limenim instrumentima dopro je sigurno sve do Skeliških
ostrva, ne bih isključio da nekakvi ljubitelji muzike već kreću u ovom
pravcu, bolje da nas ne zateknu ovde kad prispeju. Kupimo šatore,
momci! Hej, žene, oblačite se i prebrojte decu! Pokret! Idemo!

*
Kad su se zaustavili da konače, Geralt je rešio da objasni
nejasnoće. Zoltan Čivaj ovog puta nije seo da igra briškule; lako ga
je odvukao u stranu da obave pravi muški razgovor. Počeo je bez
ikakvog okolišanja.
– Govori, otkud znaš da sam veštac?
Patuljak ždraknu na njega i lukavo se osmehnu.
– Mogao bih da se razmećem pred tobom svojom moći zapažanja.
Mogao bih da kažem da sam primetio kako ti se menjaju oči u
sumrak i na suncu. Mogao bih reći da sam patuljak iskusan i da sam
o Geraltu iz Rivije štošta čuo. Ali istina je banalna. Ne gledaj me tako
mrko. Ti si diskretan, ali tvoj prijatelj bard peva i brblja, usta ne
zatvara. Eto otud znam koja ti je profesija.
Geralt se suzdržao od daljeg ispitivanja. I s pravom.
– Ajde de – nastavi Zoltan. – Neven je sve istrtljao. Mora da je
osetio da mi cenimo iskrenost, a to da smo vam prijateljski
naklonjeni nije morao da naslućuje, jer mi svoje sklonosti ne krijemo,
Ukratko: znam zašto ti se tako žuri na jug. Znam kakvi te to važni i
hitni poslovi vode u Nilfgard. Znam koga tamo hoćeš da tražiš. I to
ne samo iz pesnikovog govorkanja. Pre rata sam živeo u Cintri i čuo
sam priče o Čedu Nenadnosti i belokosom vešcu kome je
Nenadnost bila suđena.
Geralt ni ovog puta nije komentarisao.
– Uostalom – nastavi patuljak – to je već pitanje ugla gledanja.
Oterao si tu zglavkavu gaduriju premda si veštac, a veščeva je misija

valjda da takva čudovišta istrebljuje. Ali čudovište ništa rđavo nije
učinio tvojoj Nenadnosti, pa ti je bilo žao mač tek tako da sučeš,
samo si ga oterao, lupajući u poklopac. Jer ti sad nisi veštac, već
plemeniti vitez koji nedužnoj i otetoj devi u pomoć hita.

– Vazda mi tu očima sevaš – dodade, i dalje ne mogavši da dočeka
odgovor ili komentar. – Vazda izdaju njušiš, uznemiren, kao da će se
otkrivena tajna okrenuti protiv tebe. Ne brigaj. Do Ine ćemo zajedno
stići, jedni drugima ćemo pomoći. Ti imaš isti cilj kao i mi: preživeti i
dalje živeti. Da bi plemenitu misiju nastavio. Ili da bi samo normalno
živeo, da se u smrtnom času ničega ne bi stideo. Ti misliš da si se
promenio. Da se svet promenio. A svet je isti kakav je i ranije bio,
isti. I ti si isti kao što si bio. Ne sekiraj se.

– Odustani od te zamisli o odvajanju – Zoltan nastavi monolog,
nepometen veščevim ćutanjem – i od zamisli da sam putuješ na jug,
preko Bruge i Sodena do Jaruge. Moraš da nađeš drugi put do
Nilfgarda. Ako hoćeš, daću ti savet...

– Nemoj da mi daješ savete – Geralt izmasira koleno, koje već
nekoliko dana nije prestajalo da ga boli. – Mani me s tvojim
savetima, Zoltane.

*
Pronašao je Nevena, koji je navijao u partiji briškola između
patuljaka. Bez reči uhvati pesnika za rukav i odvuče ga u šumu.
Neven je odmah shvatio šta je posredi, dovoljan je bio jedan pogled
u veščevo lice.
– Brbljivče – tiho će Geralt. – Lajavče. Alapajdo. Jezičinu ti pod
kamenčinu valja staviti, somino jedna. Sto uzlova na jeziku svezati.
Trubadur je ćutao, ali mu je izraz lica bio nadmen.
– Kada se pronelo da sam s tobom drugoljuban – nastavi veštac –
neki razumni ljudi čudili su se tom poznanstvu. Čudili su se tome što
ti dopuštam da putuješ sa mnom. Savetovali su mi da te negde u
nekoj pustoši opljačkam, zadavim, bacim u sušiku, pospem steljom.
Uistinu žalim što ih nisam poslušao.
– Je l’ to baš tolika tajna ko si ti i šta smeraš? – odjednom se diže
Neven. – Da li pred svima moramo da se krijemo i pretvaramo? Ti
patuljci... Oni su nam drugari...
– Nemam ja drugara – zareža. – Nemam. I ne želim da ih imam. Ne
trebaju mi. Razumeš?

– Naravno da razume – reče Milva iza njegovih leđa. – Razumem i
ja. Tebi, vešče, niko nije potreban. Često to daješ do znanja.

– Ovo nije moj privatni rat – silovito se okrete Geralt. – I ne treba mi
pratnja delija, jer ja ne idem u Nilfgard da bih spasao svet, srušio
imperiju zla. Idem kod Ciri. Zato moram da idem sam. Oprostite ako
to ružno zvuči, ali ostali me ne interesuju. A sad odlazite. Hoću da
budem sam.

Kad se malo zatim okrenuo, shvatio je da je samo Neven otišao.
– Opet sam sanjao – kratko izjavi. – Milva, ja gubim vreme. Ja
gubim vreme! Ja sam joj potreban. Njoj je potrebna pomoć.
– Pričaj – tiho je rekla. – Izbaci to iz sebe. Makar i strašno bilo,
izbaci.
– Nije bilo strašno. U tom mom snu ona je plesala. Plesala je u
nekakvoj zadimljenoj baraci. I bila je, zavraga, srećna. Muzika je
svirala, neko se drao. Cela baraka se tresla od vriske i cike... A ona
je plesala, plesala, lupkala potpeticama. A nad krovom te proklete
barake, u hladnom, noćnom vazduhu... plesala je smrt. Milva...
Marija... Ja sam joj potreban.
Milva skrenu pogled.
– I ne samo njoj – šapnula je.
Ali tako da on ne čuje.

*
Na sledećem stajalištu veštac je pokazao zanimanje za sihil,
Zoltanov mač, na koji je stigao da baci pogled za vreme avanture sa
kljunatom bosminom. Patuljak je spremno isukao oružje iz korica od
lakovog drveta obavijenih mačjim krznom.
Mač je bio dug oko četrdeset cola, težio je ne više od trideset pet
unci. Oštrica mača, koja je znatnim delom po dužini bila prekrivena
tajanstvenim runama, imala je plavičast odblesak i bila je oštra kao
britva – mogao si, uz malo veštine, da se njome obriješ. Balčak dug
dvanaest cola, omotan ukrštenim trakama gušterove kože, imao je
umesto jabučice valjkasti mesingani navršak, nakrsnica je bila
veoma mala i majstorski izrađena.
– Fina stvarčica – Geralt kratko zamahnu sihilom, izvede batut koji
proprati fijuk, improvizujući brz udarac levom rukom i munjevito
prelazeći u paradu visokom sekundom dekster. – Zbilja, fino parče
gvožđa.

– Vidi ti njega! – frknu Parsifal Šutenbah. – Parče gvožđa! Deder ti
to malo bolje pogledaj, jer ćeš još malo reći da ni pet para ne vredi.

– Nekad sam imao bolji mač.
– Nema spora – slegnu ramenima Zoltan. – Jer je nesumnjivo
poticao iz naših kovačnica. Vi vešci mačevima vešto vitlate, ali ih
sami ne pravite. Takvi mačevi se samo kod nas u Mahakamu, pod
planinom Karbon, kuju.
– Patuljci tope čelik – dodade Parsifal – i iskivaju slojevite drške. Ali
zato se mi gnomi bavimo brušenjem i oštrenjem, u svojim
radionicama i svojom tehnologijom, kojom smo nekada izrađivali
gvihire, najbolje mačeve na svetu.
– Mač koji sada nosim – Geralt obnaži sečivo – potiče iz Brokilona,
iz katakombi na Krajg Anu. Dobio sam ga od drijada. To je vilenjačko
sečivo, staro sto ili čak dvesta godina.
– On se uopšte ne razume – povika gnom, uzimajući mač u ruku i
prelazeći po njemu prstima. – Izrada je vilenjačka, to se vidi. Balčak,
nakrsnicu, jabučicu – takođe su radili vilenjaci, a oni su ga i
zavarivali, gravirali, cizelirali, ukrašavali. Ali sečivo se kovalo i oštrilo
u Mahakamu. I istina je da su ih izrađivali pre nekoliko vekova, jer se
odmah vidi da je čelik nesolidan, a obrada primitivna. Evo, približi mu
Zoltanov sihil, vidiš li razliku?
– Vidim. I odaje utisak da moj nije ništa gore izrade.
Gnom frknu i odmahnu rukom. Zoltan se nadmeno osmehnu.
– Sečivo – objašnjavao je glasom mentora – treba da seče, a ne da
odaje utisak i da ga čovek ceni po utisku. Stvar je u tome što je tvoj
mač obična kompozicija čelika i gvožđa, a moj sihil ima sečivo od
legure oplemenjene grafitom i boraksom.
– Savremena tehnika! – ne izdrža Parsifal, pomalo grozničavo, jer
je diskurs nepromašivo skretao na teme koje je dobro poznavao. –
Konstrukcija i kompozicija sečiva, brojni slojevi mekog jezgra koji su
okovani tvrdim, a ne mekim čelikom...
– Polako, polako – obuzdavao ga je patuljak. – Metalurga od njega
nećeš napraviti, Šutenbah, ne dosaduj mu detaljima. Ja ću mu to
prosto objasniti. Dobar, tvrd čelik s magnetitnim slojem, vešče,
neviđeno je teško naoštriti. Zašto? Jer je tvrd! Kad ne raspolažeš
tehnologijom, kojom ni mi nismo nekada, a kojom vi ni do danas ne
raspolažete, a hteo bi da imaš oštar mač – e onda je jezgro sečiva

tvrđe nego oštrica, ivice su skovane od mekšeg čelika. Upravo
takvom uprošćenom metodom izrađen je tvoj brokilonski mač.
Savremena sečiva izrađuju se na suprotan način – meko jezgro,
tvrda oštrica. Obrada zahteva dosta vremena jer podrazumeva
spajanje i lameliranje mekih i tvrdih delova metala, što podrazumeva
naprednu tehnologiju. Ali na kraju dobiješ oštricu koja može u
vazduhu da preseče bačenu mašnu od batista.

– Tvojim sihilom se može izvesti tako nešto?
– Ne – nasmeši se patuljak. – Tako naoštrene uzorke možeš na
prste izbrojati i retko koji je izašao izvan Mahakama. Ali garantujem ti
– ljuska one krbave krabe neznatan otpor pružila bi sihilu. Iseckao
bih je na porcije i čak se ne bih ni umorio.
Diskusija o mačevima i metalurgiji trajala je još neko vreme. Geralt
je osluškivao sa zanimanjem, iznosio svoja iskustva, upotpunjavao
znanje, raspitivao se za ovo i ono, posmatrao i isprobavao Zoltanov
sihil. Nije znao da će već sutradan teoriju da upotpuni praksom.

*
Prvi znak o tome da su u blizini naseljeni ljudi bila je ravno složena
gomila drva za ogrev sred iverice i kora što ju je na šumskom putu
zapazio Parsilal Šutenbah, koji je prednjačio ispred svih.
Zoltan je zaustavio povorku i poslao gnoma da izvidi. Parsifal je
nestao, a pola sata kasnije vratio se jurcajući, uzbuđen i zadihan,
izdaleka gestikulirajući. Dotrčao je, ali umesto da odmah krene da
izveštava, uhvatio se prstima za dugačak nos i istresao ga je tako
gadno da je odjekivalo kao svirka na pastirskom bušenu .
– Ne plaši divljač – zareža Zoltan Čivaj. – I pričaj. Šta je to ispred
nas?
– Nastamba – prošapta gnom, brišući prste o peševe svoga
kabaša, koji je imao mnoštvo džepova. – Na proplanku. Tri kućerka,
ambar, par straćara... U dvorištu trčka pas, iz dimnjaka se vije dim.
Jestije se tunak sprema. Ovsenica. S mlekom.
– Ti si im to u kujnu već ulazio? – nasmeja se Neven. – U lonac si
im zavirivao? Otkud znaš da je ovsenica?
Gnom ga nadmeno pogleda, a Zoltan se gnevno obrecnu.
– Ne vređaj ga, pesniče. On nanjuši hranu na milju. Ako kaže da je
ovsenica, onda je ovsenica. Majku mu, ne dopada mi se to.
– A što? Meni se ovsenica dopada. Pojeo bih je rado.

– Zoltan je u pravu – reče Milva. – A ti, Nevene, ćuti, jer to nije
poezija. Ako je ovsenica u mleku kuvana, onda kravu imaju. A kmet
koji dim prismotri kravu uzima i nestaje u prašumi. Što baš taj nije
strugnuo? Skrenimo u šumu, zaobiđimo to mesto u luku. Gadno mi
to miriše.

– Polako, polako – promrmlja patuljak. – Da pobegnemo – to ćemo
uvek stići. A možda je rat već gotov? Možda je najzad krenula
temerska armija? Šta mi znamo u ovoj prašumi? Možda je
odlučujuća bitka već negde bila, možda je Nilfgard odbijen, možda je
front već iza nas, seljaci se sa stokom vraćaju kućama? Treba
proveriti, raspitati se. Figise, Munro, obojica ovde ostanite, otvorene
oči držite. Mi odosmo u izvidnicu. Ako bude bezbedno, oglasiću se
kao kobac.

– Kao kobac? – nemirno zavrte bradom Munro Bri. – Pa ti s
podražavanjem ptičjih glasova nemaš blage veze, Zoltane.

– U tome i jeste stvar. Kad čuješ čudan glas koji ne podseća ni na
šta, to ću biti ja. Parsifale, vodi. Geralte, ideš s nama?

– Svi ćemo poći – reče Neven i sjaha s konja. – Ako bude zaseda,
sigurniji smo kad nas ima više.

– Ostavljam vam Feldmaršala – Zoltan skide papagaja s ramena i
predade ga Figisu Merluzou – Kad ptičurina krene da pizdara na sav
glas, ode nam dovraga naše prikradanje. Hajdemo.

Parsifal ih je brzo odveo nakraj šume, u gusto žbunje divljeg
jorgovana. lza žbunja teren se blago spuštao, naslojavala se tamo
gomila iskrčenih debala. Iza nje se prostirao širok proplanak.
Oprezno su izvirili.

Gnomov izveštaj bio je precizan – na sredini proplanka faktički su
stajale tri kolibe, ambar i nekoliko busenovima skrivenih straćara. U
dvorištu se presijavala baruština stajskog đubriva. Zgrade i omanji
pravougaonik zapuštenog prostora okruživao je nizak, delimično
razvaljeni plot, iza plota se motao mrki pas. S krova jedne kolibe
suktao je dim, lenjo puzao po upalom slamenom krovu.

– U stvari – prošapta Zoltan njuškajući – ukusno miriše taj dim.
Naročito kad imaš u vidu da su se nozdrve navikle na smrad
paljevine. Na vidiku nema ni konja ni straže, to je dobro, jer nisam
isključivao da pangalozi kojekakvi nešto ovde prčkaju i uzure.

– Poći ću tamo – izjavila je Milva.

– Ne – pobunio se patuljak. – Ti suviše ličiš na Vevericu. Ako tebe
prismotre, mogu da se poplaše, a u strahu ljudi postaju neuračunljivi.
Poći će Jazon i Halev. A tebi neka je luk narihtan da ih, ako zatreba,
zakloniš. Parsifale, potpraši pete sa ostalima. Budite pripravni ako
zatrubi za povratak.

Jazon Varda i Halev Straton oprezno su izašli iz gustiša i krenuli ka
zgradama. Marširali su polako, oprezno se osvrćući sa strane.

Pas ih je odmah nanjušio, besno zalajao, optrčavajući dvorište, nije
reagovao na umiljata cmoktanja i zviždanja patuljaka. Vrata kolibe su
se otvorila i Milva je momentalno podigla luk i skladno zategla tetivu.
I istog časa ju je opustila.

Na prag je izašla niska, pozamašna devojčica s dugim pletenicama.
Povikala je nešto, mašući rukama. Jazon Varda raširi ruke, te i on
povika. Devojčica stade da vrišti – čuli su dreku ali nisu mogli da
razaznaju reči.

Ali do Jazona i Haleva te reči mora da su doprle i mora da su na
njih delovale, jer su oba patuljka kao po komandi izvela okret nazad i
trkom pojurila prema žbunu jorgovana. Milva je opet nategla luk,
okretala je oštricu strele tražeći cilj.

– Šta je, dovraga? – zakrklja Zoltan. – Šta se dešava? Od čega oni
tako kidaju? Milva?

– Umukni – prosikta streličarka, i dalje okrećući oštricu strele od
kolibe do kolibe, od straćare do straćare. Ali i dalje nije nalazila
nijedan cilj. Devojka s pletenicama nestade u kolibi, zatvori za
sobom vrata.

Patuljci se dadoše u bežaniju, kao da su im svi demoni Haosa za
petama. Jazon je nešto urlao, možda je psovao. Neven najednom
ublede.

– On viče... O, majčice!
– Kakva za... – Zoltan prekide, jer su Jazon i Halev već stizali,
zacrvenjeni od naprezanja. – Šta je bilo? Pričajte!
– Boleština... – povika Halev. – Velike boginje...
– Jeste li dodirivali nešto? – Zoltan Čivaj se naglo povuče, umalo
oborivši Nevena. – Dodirivali ste nešto u dvorištu?
– Nismo... Pas nije dao da priđemo...
– Zahvalni da budemo lajavom šapovu – Zoltan podiže pogled u
nebo. – Dajte mu bogovi dug život i hrpu kostiju, višu od Karbon

planine. A devojčica, ona zdepasta, je l’ ona imala kraste?
– Nije. Ona je zdrava. Bolesnici leže u poslednjoj kolibi, njena

svojta. Mnogi su već pomrli, govorila je. Jao meni, Zoltane, vetar je
na nas vejao.

– Prestanite više da cvokoćete – reče Milva, opuštajući luk. – Ako
zaražene niste dodirivali, ništa vam neće biti, ne bojte se. Ako su to
zaista boginje. Tokmo je devojče samo htelo da vas poplaši.

– Ne – ospori Jazon, i dalje drhteći. – Iza straćare je bila rupa... i u
njoj leševi. Devojče nema snage da mrtve pogrebe, pa ih u jamu
ubacuje...

– Ajd sad, Nevene – Zoltan glasno ušmrknu. – Eto ti tvoje ovsenice.
Ali mene je nešto prošao apetit. Kupimo se odavde, brzo.

Iz pravca dvorišta čuo se razlajali pas.
– Da se sakrijemo – prosikta veštac, kleknuvši.
Iz proseka s druge strane proplanka iskrsnu grupa konjanika,
zviždeći i jalakajući u galopu okružila je zgrade, zatim je prodrla u
dvorište. Jahači su bili naoružani,, ali nisu svi nosili iste boje. Upravo
suprotno, odeveni su bili šaroliko i haotično, tako da je i njihovo
naoružanje delovalo kao da je pukim slučajem kompletirano. I to ne
iz oružnice, nego sa ograšja.
– Trinaestorica – brzo ih izbroja Parsifal Šutenbah.
– Koji su sad pa ti?
– Nit su Nilfgardijci, nit regularna vojska – oceni Zoltan. – A ni
Skoja’taeli. Dobrovoljci, rekao bih. Neformalna jedinica.
– Ili maroderi.
Konjanici su se drali, jurcali po dvorišcu. Pas je, ćušnut vrhom
koplja, pobegao. Devojčica s pletenicama iskoči na prag i vrisnu. Ali
ovog puta upozorenje nije delovalo, ili ga nisu shvatili ozbiljno. Jedan
od konjanika je dogalopirao, uhvatio devojčicu za pletenicu, povukao
je s praga i odvukao u baruštinu. Drugi su skočili s konja, pomogli,
izvukli devojčicu nakraj dvorišca, svukli s nje litak i svalili je na hrpu
trule slame. Devojče se žestoko branilo, ali nije imalo šanse. Samo
se jedan maroder nije priključio zabavi, pazio je konje privezane za
plot. Devojka je otegnuto, prodorno vrisnula. A zatim kratko, bolno. A
zatim više ništa nisu čuli.
– Ratnici! – đipila je Milva. – Junačine, pas im mater njihovu!
– Ne boje se boginja – zavrte glavom Jazon Varda.

– Strah je – promrmlja Neven – ljudska stvar. U njima više ničeg
ljudskog nije ostalo.

– Krome iznutrica – ishrakta Milva, brižno postavljajući strelu na
tetivu – koje ću im začas proburaziti, nitkovima.

– Trinaest ih je – značajno reče Zoltan Čivaj. – A i konje imaju. Stići
ćeš jednog ili dvojicu, ostali će nas opkoliti. Sem toga, to je možda
izvidnica. Đavo bi ga znao koja sila ide za njima.

– Treba mirno to da gledam?
– Ne – Geralt popravi mač na leđima i povesku na čelu. – Dosta mi
je gledanja. Dosta mi je pasivnosti. Ali oni i ne treba da se rasprše.
Vidiš onog koji drži konje? Kad tamo dođem, obori ga iz samara. Ako
uspeš, onda još jednog. Ali tek kad priđem.
– Ostaće ih jedanaest – streličarka se okrete.
– Znam da brojim.
– Ostaće i boginje – promrsi Zoltan Čivaj. – Otići ćeš tamo, navući
ćeš nam zarazu... Dovraga, vešče! Sve nas izlažeš opasnosti
zarad... Pas ti mater, to nije devojka koju tražiš!
– Umukni, Zoltane. Vratite se do kola, sakrijte se u šumi.
– Idem s tobom – promuklo izjavi Milva.
– Ne. Štiti me izdaleka, tako ćeš mi pomoći.
– A ja? – upita Neven. – Šta ja da radim?
– Što i obično. Ništa.
– Ti si poludeo... – zareža Zoltan. – Sam na takvu rulju... Šta je
tebi? Junaka bi hteo da izigravaš, izbavitelja devica?
– Umukni.
– Nek me đavo nosi! Čekaj. Ostavi svoj mač. Mnogo ih je, bolje da
ne moraš da popravljaš udarce. Uzmi moj sihil. Njime je dovoljno
jednom zaseći.
Veštac prihvati patuljkovo oružje bez kolebanja i bez reči. Još
jednom pokaza Milvi marodera koji je čuvao konje. A zatim preskoči
preko panjeva i brzim korakom krenu ka kolibama.
Sunce je sijalo. Zrikavci su se razbežavali pod nogama.
Čuvar konja ga je opazio i izvukao koplje iz tulca pored sedla. Imao
je dugu, raščerupanu kosu, koja je padala na iskidanu, zarđalom
žicom popravljanu verižnjaču. Nosio je nove-novcate čizme sa
svetlucavim kopčama, videlo se da ih je skoro ukrao.

Stražar viknu, tada iza ograde izađe drugi maroder. Taj je nosio
pojas s mačem na vratu i upravo je zakopčavao čakšire. Geralt je
već bio sasvim blizu. Iz pravca kamare slame čuo je štektanje onih
koji su se zabavljali na devojci. Disao je duboko, a svaki dah
pojačavao je u njemu žudnju za ubijanjem. Mogao je da se smiri, ali
nije želeo. Hteo je da malo uživa.

– A ko si ti? Stani! – povika dugokosi, merkajući koplje u ruci. – Šta
ti hoćeš?

– Dosta mi je gledanja.
– Štaaaa?
– Znači li ti nešto ime Ciri?
– Kad ti ja...
Maroder nije stigao više ništa da kaže. Sivopera strela pogodi ga
posred grudi i zbaci sa samara. Pre nego što je maroder pao na
zemlju, Geralt je već čuo šum zaperaka druge strele. Drugi lever
dobio je oštricu strele u stomak, nisko, između šaka koje su držale
šlic. Zaurlao je kao životinja, savio se napola i poleteo leđima na
ogradu, rušeći i lomeći vrljike.
Pre nego što su ostali stigli da dođu sebi i late se oružja, veštac je
već bio među njima. Patuljkov mač je zasvetlucao i zapevao, u poju
čelika laganog kao perce i oštrog kao britva bilo je divlje žudnje za
krvlju. Posečena tela skoro da nisu davala otpora. Vešcu je krv linula
na lice, nije imao vremena da je obriše.
Ako su maroderi čak i mislili da se biju, prizor pokošenih tela i
sukrvice koja je štrcala u potocima načisto ih je obeshrabrio. Jednom
su pantalone bile svučene do kolena, nije stigao ni da ih podigne,
dobio je u vratnu arteriju i srušio se nauznak, smešno njišući još
uvek nezadovoljenu muškost. Drugi, potpuno ćosav, pokrio je glavu
obema rukama, a sihil mu ih je isekao obe, u korenu šake. Ostali su
se raspršili, rastrčali na razne strane. Veštac ih je jurio, proklinjući u
sebi bol koji mu je opet pulsirao u kolenu. Nadao se da mu noga
neće otkazati poslušnost.
Dvojicu je stigao da pritisne uz plot; oni su pokušali da se brane,
zaklanjajući se mačevima. Paralisani jezom, činili su to tromo.
Veščevo lice ponovo je zaprskivala krv iz arterije koju je poseklo
sečivo patuljaka. Ali zato su ostali iskoristili vreme, stigli su da
pobegnu, već su uzjahivali konje. Jedan je smesta pao, pogođen

strelom, lepršajući i poskakujući kao riba što je iskočila iz mreže.
Dvojica su obadali konje u galop. Samo jedan je, međutim, uspeo da
pobegne, jer se na bojnom polju odjednom pojavio Zoltan Čivaj.
Patuljak je zavitlao sekirom i hitnuo njome, pogađajući tako jednog
begunca posred leđa. Maroder je zaurlao, izleteo iz sedla, ritao se
nogama. Poslednji se priljubio uz konjski vrat, preskočio jamu punu
leševa i odgalopirao prema proseku.

– Milva! – povikaše u isti mah veštac i patuljak.
Streličarka je već trčala prema njemu, zaustavila se, ukočila se u
raskoračnom stavu. Opustila je nategnuti luk i polako počela da ga
diže, sve više i više. Nisu čuli škripu tetive, Milva nije ni promenila
položaj, nije čak ni zadrhtala. Strelu su videli tek onda kada je
skrenula u letu i pojurila nadole. Jahač je visio na konju, pernata
šipka strele štrčala mu je iz ramena. Ali nije pao. Ispravio se, ispustio
krik i poterao sedlenika u još žešći galop.
– Kakav luk! – zadivljeno je zastenjao Zoltan Čivaj. – Kakav
pogodak!
– Mani me s takvim pogotkom – veštac obrisa krv sa lica. – Žgadija
je pobegla i dovešće kompanjone.
– Pogodila ga je! A bila je kanda na dvesta koraka udaljena!
– Mogla je da nišani u konja.
– Konj ničemu nije kriv – ljutito prošapta Milva, prilazeći im.
Otpljunula je, gledajući jahača koji nestaje u šumi. – Promaših hulju
jer sam se malko zadihala... Uteče gad, neka samo jezdi, dabogda
ga strela moja sa stoca oborila!
Iz proseka je do njih doprlo rzanje konja, a odmah potom i
zastrašujući vrisak ubijenog čoveka.
– Oho-ho! – Zoltan zadivljeno pogleda streličarku. – Nije daleko
odmakao! Nisu naivne te tvoje tataranke. Jesu li otrovne? Ili su to
možda čini? Najzad, ako je ugursuz i zakačio boginje, boleština ne
napreduje tako brzo!
– Nisam to ja – Milva značajno pogleda vešca. – Niti boginje. Ali
mislim da znam ko je.
– Znam i ja – patuljak zagrize brk lukavo se smeškajući. – Primetio
sam da se vazda osvrćete, znam da nekoji za nama u potaji jaše. Na
riđanu ždrepcu. Ne znam šta je i kako je, ali ako vam to prepjatstvija
ne čini... Šta me se tiče.

– Naročito što koristi imamo od te straže u pozadini – rekla je Milva
značajno gledajući u Geralta. – Jesi li siguran da ti je taj Kahir
neprijatelj?

Veštac nije odgovorio. Vratio je Zoltanu mač.
– Hvala. Opasno seče.
– U dobrim je rukama bio – sevnu zubima patuljak. – Čuo sam priče
o vešcima, ali... poseći osmoricu za nepuna dva minuta...
– Nemam čime da se hvalim. Nisu znali da se odbrane.
Devojče s pletenicama podiže se u stav četvoronoške, zatim stade
na noge, zatetura se; drhtavim rukama je bezuspešno pokušavala
da popravi na sebi ostatke pocepanog litka. Veštac se začudi videvši
da ni u čemu, apsolutno ni u čemu, ne liči na Ciri, a još malopre bi se
zakleo da izgleda kao njena bliznakinja. Devojka nekoordinisanim
pokretom obrisa lice, teturavim korakom krenu ka kolibi. Ne
zaobilazeći bare.
– Hej, čekaj – povika Milva. – Hej ti... Treba li ti pomoći? Hej!
Devojka čak i ne pogleda u njenom pravcu. Na pragu se saplete,
umalo pade, pridrža se za ragastov. I zalupi za sobom vrata.
– Ljudska zahvalnost ne zna za granice – reče patuljak. Milva se
pomače kao opruga, lice joj se ukoči.
– Za šta bi ona trebalo da bude zahvalna?
– Tačno – dodade veštac. – Za šta?
– Za maroderske konje – Zoltan ne obori pogled. – Za meso, neće
morati da ubija krave. Vidi se da je na boginje otporna, a sad joj ni
glad više ne preti. Preživeće. A to da je, zahvaljujući tebi, propustila
dužu zabavu i vatru iz tih koliba shvatiće tek za nekoliko dana, kad
pribere misli. Hajdemo odavde, pre nego što do nas dopiri kužni
vazduh. Hej, vešče, kud si ti krenuo? Po izraze zahvalnosti?
– Po čizme – hladno odvrati Geralt, naginjući se nad dugokosim
maroderom koji je iskolačio u nebo mrtve oči. – Izgleda da će mi ove
biti ko salivene.

*
Sledećih dana jeli su konjetinu. Čizme sa svetlucavim kopčama bile
su sasvim udobne. Nilfgardijac po imenu Kahir i dalje je jahao za
njima na svom riđem ajgiru, ali se veštac nije osvrtao.
Razabrao je, napokon, zagonetna pravila igre briškule i čak je i
zaigrao s patuljcima. Ali partiju je izgubio.

O događaju na proplanku u prašumi nisu razgovarali. Nije imalo
smisla.

Mandragora ili bunovina, biljka iz porodice pomoćnica, obuhvata
zeljasto bilje bez stabljike, s repastim korenjem u kojem se nazire
sličnost sa ljudskim stvorenjem; listovi su skupljeni u rozetu. M.
autumnalis ili officinalis, koja se u malom obimu uzgaja u Vikovaru,
Rovanu i Imlaku, retko raste divlje. Zelene bobice koje kasnije
požute jedu se sa sirćetom i biberom, lišće se koristi presno. Koren
m. danas je cenjen u medicini i farmaciji, ranije je imao značajnu
ulogu u sujeverju, naročito kod severnih naroda; od mandragore su
izrađivane ljudske figure (alrauna, alrun) i one su se čuvale u
kućama kao dragocen talisman. Smatralo se da štite od bolesti, da
donose sreću u parnicama, ženama su garantovale plodnost i lak
porođaj. Oblačili su im haljinice i za vreme mladine odevali ih u novu
odeću. Korenjem mandragore se trgovalo, a cena im je dostizala i do
šezdeset florena. U istu svrhu koristili su se korenovi divlje tikve (v.).
Verovalo se da se koren mandragore koristi za bajanje i čarobnjačke
prečišćivače, a takođe i otrove; to sujeverje ponovo je postalo
aktuelno za vreme hajki na veštice. Tako je za korišćenje
mandragore u zločinačke svrhe bila optužena Lukrecija Vigo (v.), a i
legendarna Filipa Alhard (v.) koristila je mandragoru kao otrov.

Efenberg i Talbot,
Encyclopaediae Maxima Mundi, tom IX

Treće poglavlje

Stari drum se unekoliko promenio od vremena kad je veštac
poslednji put njime putovao. Svojedobno ravan, ravnim bazaltnim
blokovima popločan utrenik, koji su vekovima ranije gradili vilenjaci i
patuljci, postao je sada ruina čije rupe zjape. Mestimično iskopane
jame bile su tako duboke da su podsećale na male kamenolome.
Tempo hodanja se usporio, patuljcima su kola s grdnom mukom
lavirala između jama, zapinjala su na svakom koraku.

Zoltan Čivaj znao je zašto je put tako uništen. Nakon poslednjeg
rata sa Nilfgardom, objasnio im je, građevinski materijal postao je
izuzetno tražen. Ljudi su se tada setili da je Stari drum neiscrpan
izvor tesanog kamena. A kako je utrenik bio zapušten, smešten u
bestragiji i nije vodio nikuda, još je od starina izgubio značaj za
transport i malo kome je služio, uništavali su ga bez mere i bez
milosti.

– Vi ste sve svoje veće gradove – žalio se patuljak dok je papagaj
kreštao sipajući psovke – složno podizali na temeljima koje smo
napravili vilenjaci i mi. Ispod manjih dvoraca i gradića postavljali ste
svoje temelje, ali za fasade i dalje koristite naše kamenje. Pritom sve
vreme ponavljate da napredak i razvoj postoje zahvaljujući vama,
ljudima.

Geralt nije komentarisao.
– Ali vi čak ni da uništavate ne znate pametno – psovao je Zoltan,
komandujući još jednoj akciji izvlačenja točkova iz rupa. – Što ne
vadite kamenje postepeno, sa ivica puta? Kao deca ste! Umesto da
jedete celu krofnu, vi umačete prst u marmeladu u sredini, a ostalo
kao bezukusno bacate.
Geralt je objašnjavao da je svemu kriva politička geografija.
Zapadni rub Starog druma leži u Brugi, istočni u Temeriji, sredina,
međutim, u Sodenu, svako kraljevstvo uništava svoje parče prema
sopstvenom uverenju. Odgovarajući na to, Zoltan je masno okrpio
kraljeve izražavajući koliko za njih mari, navodeći gadosti koje
njihova politika dozvoljava, dok je Feldmaršal nadometnuo svoje
stanovište u pogledu kraljevskih matera.
Što su dalje odmicali, bilo je sve gore. Zoltanovo poređenje s
krofnom i marmeladom pokazivalo se kao sve manje tačno – put je
više ličio na kiselo testo iz kog su marljivo iščeprkani svi apetisani i

suvo grožđe. Izgledalo je kao da se neumitno primiče trenutak kada
će se kola razbiti ili načisto i nepovratno zaglaviti. Spaslo ih je ipak
isto ono što je put uništilo. Naišli su na stazu koja je vodila u
jugoistočnom pravcu, stazu što su je prelazila i utabala teška vozila
kojima se prevozio opljačkani tesani kamen. Zoltan se obradovao,
konstatovao je da put nepogrešivo vodi ka jednom od utvrđenja na
reci Ina, gde se nadao da će već naići na temersku vojsku. Patuljak
je duboko verovao u to da će, verovatno kao i za vreme prethodnog
rata, upravo preko reke Ine, iz Sodena krenuti kontraudarac severnih
kraljevina, koji će Nilfgard razoriti, nakon čega će preživeli biti
beščasno strugnuti iza Jaruge.

I zaista, čim su promenili pravac kretanja, opet su bili bliže ratu.
Noću je nebo ispred njih odjednom osvetljavala silna rumen, danju
su pak uočavali stubove dima koji su obeležavali horizont na jugu i
istoku. Pošto ipak i dalje nije bilo sigurno ko bije i pali a ko je i
prebijen i zapaljen, kretali su se oprezno, šaljući Parsifala Šutenbaha
u daleke izvidnice.

Jednog jutra doživeli su iznenađenje – stigao ih je konj bez jahača,
riđi ajgir. Zeleni šabrak s nilfgardskom šarom obeležavale su tamne
muzge krvi. Nisi mogao da prepoznaš da li je to krv konjanika koji je
ubijen pored kola havekara, ili je razlivena kasnije, kad je konj već
dobio novog vlasnika.

– Eto, rešili smo problem – reče Milva, gledajući Geralta. – Ukoliko
je to zaista bio problem.

– Pravi problem je u tome što ne znamo ko je jahača sa sedla
zbacio – promrmlja Zoltan. – I da li nam taj neko ide za petama,
tragom našim i tragom straže naše nekadašnje u zaleđini.

– To je bio Nilfgardijac – procedi Geralt kroz zube. – Govorio je
gotovo bez akcenta, ali su izbegli seljaci mogli da raspoznaju...

Milva okrete glavu.
– Trebalo ga je onda poseći, vešče – tiho je rekla. – Bila bi mu
lakša smrt.
– Izašao je iz kovčega – odmahnu glavom Neven, upadljivo
gledajući Geralta – da bi trunuo u nekakvom rovu.
Na tome se završio epitaf Kahiru, sinu Kelahovom, Nilfgardijcu
puštenom iz kovčega koji je tvrdio da nije Nilfgardijac. Više o njemu
nisu razgovarali. Pošto Geralt, i pored višekratnih upozorenja, ipak

nije bio voljan da se rastane s ćudljivom Ukljevom – riđana je
uzjahao Zoltan Čivaj. Patuljak nogama nije mogao da dohvati
uzengije, ali je ajgir bio blag i lako je bilo njime upravljati.

*
Noćni obzor još je svetleo od rumeni, a pramenovi dima su se danju
dizali u nebo, prljajući plavetnilo. Uskoro su naišli na spaljene
zgrade, vatra je još uvek puzala po ugljenisanim gredama. Nadomak
tih zgarišta sedelo je osam odrpanaca i pet pasa, solidarno
zaokupljenih oglodavanjem mesa s nabrekle, delimično dimljene
konjske crkotine. Kad su videli patuljke, učesnici gozbe poplašeno se
razbežaše. Ostali su samo jedan čovek i jedan pas, koje nikakva
opasnost nije bila u stanju da odvoji od nakostrešenih rebara
crkotine. Zoltan i Parsifal pokušali su da ispitaju čoveka, ali ništa nisu
saznali. Čovek je samo cvileo, drhtao, sležući ramenima uvlačio
glavu i davio se od ogrizine oglodane s kostiju. Pas je režao i
otkrivao zube sve do ivice desni. Konjski strv odvratno je bazdeo.
Rizikovali su i nastavili su da idu putem koji ih je uskoro doveo do
sledećeg zgarišta. Tu je spaljeno veliko selo u čijoj blizini mora da je,
takođe, došlo do bitke, jer su odmah iza ruševina u dimu ugledali
sveži kurgan. A na izvesnoj udaljenosti iza kurgana rastao je na
raskršću ogroman hrast. Na hrastu su visili žirevi.
I ljudi.

*
– Treba to pogledati – odlučio je Zoltan Čivaj, završavajući diskusiju
o riziku i opasnosti.
– Za kog đavola – uskopisti se Neven – hoćeš da gledaš obešene,
Zoltane? Da bi ih odrao? Odavde se već vidi da nemaju čak ni
cipele.
– Budalo. Ne mislim na cipele, već na vojnu situaciju. Na razvoj
događaja na pozornici ratnih operacija. Šta se kerebečiš? Ti si
pesnik, ne znaš šta je strategija.
– Iznenadiću te. Znam.
– A ja ti kažem da ti ne bi prepoznao strategiju čak ni onda kad bi
iskočila iz žbunja i šutnula te u dupe.
– Istina, takvu strategiju ne bih prepoznao. Strategije koje iskaču iz
žbunja ostavljam patuljcima. One koje vise na drveću isto tako.

Zoltan odmahnu rukom i pohita ka drvetu. Neven, koji nikad nije
znao da obuzda radoznalost, potera Pegaza i pođe za njim nogu
pred nogu. Geralt je posle kratkog razmišljanja krenuo za njima.
Video je da Milva ide za njim.

Vrane koje su lešinarile nisu žurile da se sklone pošto su ih videle,
graktale su i šuškale krilima. Neke su odletele u šumu, druge su
samo presele na više grane snažnog drveta, zainteresovano
posmatrajući Feldmaršala Gajdaša, koji je s patuljkovog ramena
gadno častio njihove majke.

Prvi od sedam obešenih imao je na grudima tablicu s natpisom
Narodni izdajnik. Drugi je visio kao Kolaborant, treći kao Vilenjački
cinkaroš, četvrti kao Dezerter. Peti obešeni bila je žena u
pocepanom i okrvavljenom litku, obeležena kao Nilfgardska kurva.
Dvojica obešenih nisu imali tablu, iz čega se dalo zaključiti da su
visili slučajno.

– Dobro je – obradova se Zoltan Čivaj, pokazujući table. – Vidite li?
Tuda su prošle naše vojske. Naši momci prešli su u ofanzivu, odbili
su agresora. I imali su, kao što vidim, vreme za odmor i ratničke
razonode.

– I šta to nama znači?
– To da se front već pomerio, a od Nilfgardijaca nas deli temerska
vojska. Bezbedni smo.
– A onaj dim ispred nas?
– To su naši – sigurnim glasom izjavi patuljak. – Pale sela u kojima
su Veverice imale konak ili provuntu. Front je već iza nas, kažem
vam. Od ove raskrsnice ide južni put, koji vodi u Jermeriju, tvrđavu
koja leži na mestu račvanja Hotle i Ine. Put izgleda solidno, možemo
njime ići. Nilfgardijaca se više ne moramo plašiti.
– Gde ima dima, tu ima i vatre – progovori Milva. – A gde gori, tu
možeš i da se opečeš. Zato mislim da je glupo upravljati se vatrom.
Glupo je ići putem kojim konjica može očas posla da nas okruži.
Bolje da nestanemo u šumama.
– Tuda su prošli Temerijci ili vojska iz Sodena – patuljak je ostajao
pri svome. – Front je iza nas. Možemo bez bojazni da tutnjimo
drumom; ako i sretnemo vojsku, biće to naša vojska.
– Rizično je – zavrtela je glavom streličarka. – Ako si ti takva
vojničina, Zoltane, onda znaš da Nilfgard uobičava da isturene

jedinice pušta daleko. Možda ovde jesu bili Temerijci, ali mi ne
znamo šta je ispred nas. Nebo na jugu toliko se crni od dima,
nesumnjivo gori upravo ta tvoja tvrđava u Jermeriji. U tom slučaju mi
nismo iza fronta, nego smo na frontu. Možemo da nagazimo na
vojsku, na marodere, na razularene pangaloze, na Veverice.
Hajdemo prema Hotli, ali šumskim krčenicima.

– Tako je – podržao ju je Neven. – Ni meni se taj dim ne dopada.
Čak i ako je Temerija prešla u ofanzivu, pred nama još uvek mogu
biti nilfgardski eskadroni koji idu kao prethodnica. Crni prave duboke
upade na neprijateljsku teritoriju. Idu u pozadinu, spajaju se sa
Skoja’taelima, mutljaju i vraćaju se. Sećam se dešavanja u Gornjem
Sodenu za vreme prethodnog rata. Isto tako sam mišljenja da treba
ići šumama. U šumama nam ništa ne preti.

– Ne bih ja bio tako siguran – Geralt pokaza na poslednjeg među
obešenima, koji je, iako se visoko klatio, umesto nogu imao
kandžama izorane patrljke s kostima što su štrčale. – Pogledajte,
ovo je gulovska rabota.

– Utvara? – Zoltan Čivaj se povuče, pljunu. – Lešojedaca?
– I te kako. Noću se moramo čuvati u šumama.
– Pas ti materrr! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.
– Uze mi reč iz usta, ptico – namršti se Zoltan Čivaj. – Bogme, u
škripcu smo. Onda, šta ćemo? U šumu, među utvare, ili putem kojim
gaze maroderi i vojske?
– U šume – uvereno će Milva. – Što gušće. Draži su mi gulovi nego
ljudi.

*
Išli su šumama, isprva oprezni, napeti, reagovali su na svaki šušanj
u šipražju. Ubrzo im se ipak vratilo samopouzdanje, raspoloženje i
raniji tempo. Nisu naišli ni na gulove, ni na tragove njihovog
prisustva, pa ni one najmanje. Zoltan se šalio da mora da su aveti i
svi drugi demoni saznali o vojsci koja dolazi, a ako su čudovišta i
videla marodere i verdenske dobrovoljce u akciji, onda su se sakrila
u najdublje i najdivljije guštake, gde i sada sede, tresu se i cvokoću
očnjacima.
– I čuvaju utvarkinje, svoje žene i kćeri – režala je Milva. –
Monstrumi znaju da ratnik u povorci ni ovcu ne poštedi. A ako na vrbi
visi ženska rubina , i rupom u drvetu zadovoljiće se gazija.

Neven, koji već duže nije gubio polet i raspoloženje, naštimovao je
lautu i počeo da komponuje prigodni kuplet o vrbama, dupljama i
pohotljivim ratnicima, a paruljci i papagaj su se nadmetali ko će više
rima da mu ponudi.

*
– A – ponovi Zoltan.
– Šta? Gde? – upita Neven, ispravljajući noge u uzengijama i
zagledajući u klanac, tamo gde je pokazivao patuljak. – Ništa ne
vidim!
– A.
– Ne čaketaj kao papagaj. Šta ‘a’?
– Rečica – mirno odvrati Zoltan. – Desna pritoka Hotle. Zove se A.
– Aaa...
– Ama kakvi, more! – zasmeja se Parsifal Šutenbah. – Rečica A
uliva se u Hotlu u njenom gornjem toku, a odavde je to poprilično
daleko. Ovo je O, a ne A.
Uvala čijim je dnom tekla rečica uprošćenog imena zarasla je bila u
koprivu koja je patuljcima pešacima dopirala preko glave, prodorno
je mirisala na mentu i trulo drvo i odjekivala neprekidnim
kreketanjem žaba. Padine su joj bile strme i upravo se to pokazalo
kao pogubno. Kola Vere Levenhaupt, koja su od početka putovanja
hrabro podnosila nepoćudnosti sudbine i koja su savlađivala sve
prepreke, izgubila su bitku sa rečicom O. Iskliznula su iz ruku
patuljaka koji su ih vozili, sjurila se skakućući na samo dno klisure i
razletela se u paramparčad.
– U majččč... inu!–zakrešta Feldmaršal Gajdaš dajući kontrapunkt
horskom vrisku Zoltana i njegovih drugara.

*
– Istinu govoreći – ocenio je Neven, posmatrajući ostatke vehikla i
razbacanog prtljaga – možda je i bolje što se tako desilo. Ta vaša
pokvarena kola samo su usporavala marš, večito su bile muke s
njima. Pogledaj realno, Zoltane. Ionako smo imali sreće da nas niko
nije iznenadio i da nas ne juri. Kad bismo bili prinuđeni da se čistimo
na brzaka, onda bismo morali kompletan furgon da odbacimo, a u
njemu je čitav vaš imetak, koji u datoj situaciji treba spasavati.
Patuljak se rasrdi i besno nešto progunđa u bradu, ali Parsifal
Šutenbah iznenadno podrža trubadura. Podršku je, kao što je