Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

– Evo, idem iz ovih stopa.
Vampir otiđe, priključi se Nevenu i Milvi. Dok je menjao zavoj
Nevenu, sve troje su debatovali šta bi mogli da pojedu. Milva je
istresla iz vrške sitnež i vrlo kritički ga pogledala.
– Nema šta da se misli – rekla je. – Treba nadenuti te male
bubašvabe na grančice i ispeći ih na žaru.
– Ne – odmahnu Neven tek previjenom glavom. – To nije dobra
ideja. Riba je premalo, nećemo se od njih najesti. Predlažem da od
njih napravimo supu.
– Supa od riba?
– Naravno. Imamo gomilu te sitneži, imamo so – Neven je
ilustrovao prstima svoje nabrajanje. – Imamo luk, šargarepu, peršun,
celer sa listom. I kotlić. Kad sve to saberemo, imaćemo supu.
– Dobro bi došli neki začini.
– Oh – nasmešio se Regis, posegnuvši u torbu. – S tim neće biti
problema. Bosiljak, najgvirc, biber, lovorov list, žalfija...
– Dosta, dosta – zaustavi ga Neven. – Dovoljno je, mandragora
nam u supi ne treba. Dobro, na posao. Očisti ribu, Milva.
– Čisti je sam! Gle ti njih! Misle da će, ako imaju žensko u društvu,
ona da im dirinči u kuhinji! Doneću vodu i založiću vatru. A s tim
čikovima sami se bakćite.
– Nisu to čikovi – rekao je Regis. – To su klenovi, crvenperke, okun
i krupatica.
– Ha! – ne izdrža Neven. – Vidim da se razumeš u ribe.
– U mnoge stvari se razumem – priznade vampir neostrašćeno, bez
ponosa u glasu. – Učio sam štošta.
– Kad si tako učen – Milva je još jednom dunula u vatru, a onda
ustala – onda učeno očisti ove ribice. Ja odoh po vodu.
– Moći ćeš ceo kotao da doneseš? Geralte, pomozi joj!
– Moći ću – frknu Milva. – A njegova mi pomoć ne treba. On ima
sopstvene, lične stvari, ne valja da mu smetamo.
Geralt okrete glavu, pretvarajući se da ne čuje. Neven i vampir
vešto su čistili riblji sitnež.
– Jadna će to supa biti – zaključi Neven, vešajući kotao iznad vatre.
– Dobro bi nam došla, majku mu, neka veća riba.
– Može li ova? – iz tršćaka se najednom pomoli Kahir, noseći preko
leđa štuku tri funte tešku, koja je i dalje povijala rep i pomerala

škrgama.
– Oho-ho! Kakav krasotan! Gde si ga izbunario, Nilfgardijče?
– Nisam Nilfgardijac. Potičem iz Vikovara, a zovem se Kahir...
– Dobro, dobro, već smo čuli. Odakle ti ta štuka, pitao sam?
– Izmajstorisao sam rašlju. Mamac su mi bile žabe. Zabacio sam u

jamu kod obale. Štuka se momentalno upecala.
– Sve sami stručnjaci – zavrte glavom u zavoju Neven. – Šteta što

nisam predložio biftek, sigurno biste doneli kravu. Ali da se
prihvatimo onoga što imamo. Regise, sve male ribe sruči u kotao, s
glavama i repovima. Štuku treba fino da pripremimo. Umeš li Nilf...
Kahire?

– Umem.
– Onda na posao. Geralte, dođavola, je l’ misliš da dugo tamo sediš
uvređeno? Čisti povrće!
Veštac ustade poslušno; seo je, ali demonstrativno daleko od
Kahira. Pre nego što je stigao da se požali da nema nož,
Nilfgardijac, odnosno Vikovarac – dao mu je svoj, izvlačeći drugi iz
korica. Geralt ga je prihvatio, promumlavši izraz zahvalnosti.
Zajednički posao išao je glatko. Pun ribljeg sitneža i povrća, kotao
je uskoro zaklokotao i zapenušao se. Vampir je vešto pokupio penu
kašikom koju je izdeljala Milva. Kad je Kahir pripremio i isekao štuku,
Neven je ubacio u kotao rep, peraje, hrbat i zubatu glavu grabljivice,
promešao je.
– Njam-njam, al’ miriše. Kad se sve to skuva, procedićemo što je za
bacanje.
– Na obojke, valjda – iskreveljila se Milva, deljući još jednu kašiku.
– Kako da cedimo kad rešeto nemamo?
– Ali draga Milva – osmehnu se Regis. – Ne ide to tako. Ono što
nemamo lako ćemo zameniti onim što imamo. To je isključivo pitanje
inicijative i pozitivnog mišljenja.
– Idi dovraga s tim tvojim učenim brbljanjem, vampiru.
– Procedićemo kroz moju verižnjaču – reče Kahir. – Šta mari, posle
ću je isprati.
– Treba je i pre toga isprati – izjavi Milva. – U suprotnom ja tu supu
neću jesti.
Ceđenje je prošlo kako treba.

– Sada ubacuj štuku u odvar, Kahire – naredio je Neven. – Ala
miriše, njam-njam. Ne ubacujte više drva, nek samo svetluca.
Geralte, gde se guraš s tom kašikom! Sad se više ne meša!

– Ne deri se. Nisam znao.
– Neznanje – nasmeši se Regis – nije opravdanje za nepromišljeno
delanje. Kad se nešto ne zna, kad čovek sumnja, onda je dobro da
se posavetuje...
– Umukni, vampiru! – Geralt ustade i okrenu im leđa. Neven se
namrgodi.
– Uvredio se, gledajte ga.
– Takav je on – zaključila je Milva, pućeći usne. – Zvocalo. Ako ne
zna šta da radi, samo priča i vređa se. Još vam to nije jasno?
– Jasno je odavno – tiho reče Kahir.
– Još bibera –Neven obliza kašiku, mljacnu. – Još soli. Ah, sada je
kako treba. Sklonimo kotao s vatre. Majku mu, al’ je vruće! Nemam
rukavice...
– Imam ja – reče Kahir.
– A meni – Regis uhvati kotao s druge strane – meni ne trebaju.
– Dobro – pesnik obrisa kašiku o pantalone. – Onda, bratijo, da
sedamo. Prijatno! Geralte, čekaš specijalni poziv? Na poklisara i
fanfare?
Svi sedoše tesno pribijeni uz kotao na pesku i dugo se čulo samo
otmeno srkanje, prekidano duvanjem u kašike. Pošto su pojeli
polovinu odvara, počeli su oprezno da love delove štuke; najzad su
kašike drapale po dnu kotla.
– Ala sam se naždrala – zastenjala je Milva. – Dobra ti je bila
zamisao s tom čorbicom, Nevene.
– Baš tako – priznade Regis. – Šta kažeš, Geralte?
– Kažem hvala – veštac s mukom ustade, izmasira koleno, u kojem
je opet počinjalo da ga žiga. – Dovoljno? Trebaju li fanfare?
– Uvek je s njim tako – odmahnu rukom pesnik. – Ne uzbuđujte se
zbog njega. Ionako imate sreće, meni je dopalo da budem sa njim
onda kad se svađao s onom svojom Jenefer, bledolikom lepoticom s
kosom boje ebanovine.
– Diskretnije – opomenu ga vampir. – I ne zaboravi, on ima
problema.
– Probleme treba rešavati – prigušeno će Kahir.

– Dabome – reče Neven. – Ali kako?
Milva je frknula, udobno se zavalila na vrelom pesku.
– Vampir je učen. Nesumnjivo zna kako.
– Nije stvar u znanju, nego u veštom ispitivanju konjunktura –
staloženo će Regis. – Posle ispitivanja konjunktura, dolazi se do
zaključka da imamo posla s nerešivim problemom. Čitav taj
poduhvat nema izgleda za uspeh. Verovatnoća da pronađemo Ciri
ravna je nuli.
– Ali to nije mogućno – rugala se Milva. – Treba misliti i pozitivno i
inicijativno. To je kao i sa tim sitom: pošto ga nemamo, zamenićemo
ga nečim drugim. Tako mi se barem čini.
– Donedavno smo mislili – nastavi vampir – da je Ciri u Nilfgardu.
Da dotle dospemo i da je oslobodimo ili ukrademo, delovalo nam je
kao prezahtevan poduhvat. A sada, sudeći po Kahirovim
doživljajima, mi uopšte ne znamo gde je Ciri. Teško je govoriti o
inicijativi kad nemamo pojma gde da je usmerimo.
– Šta onda da radimo? – lecnula se Milva. – Veštac je uporan da
idemo na jug...
– Za njega – osmehnu se Regis – strane sveta nemaju naročito
značenje. Svejedno mu je na koju stranu da krene, samo da ne sedi
besposleno. Uistinu vešterski princip. Svet je pun Zla, dovoljno je da
ideš kud te oči nose i da uništavaš Zlo na koje nailaziš, na taj način
služićeš dobru. Ostalo će doći samo od sebe. Drugačije rečeno: sve
je u pokretu, cilj ne predstavlja ništa.
– Koješta – komentarisala je Milva. – Uza sve, njegov cilj je Ciri. Po
tome – Ciri nije ništa?
– Šalio sam se – priznade vampir, i dalje ždrakajući u Geralta, koji
je bio okrenut leđima. – S ne baš mnogo takta. Izvinjavam se. U
pravu si, draga Milva. Nama je cilj Ciri. A pošto ne znamo gde je
ona, imalo bi smisla da to saznamo i u odgovarajućem pravcu
počnemo da delamo. Primećujem da fenomen Čeda Nenadnosti sav
kipti od magije, sudbine i drugih natprirodnih elemenata. A ja
poznajem nekoga ko se u takvim stvarima izvrsno snalazi i sigurno
će nam pomoći.
– Gle – obradova se Neven. – A ko je to? Gde je? Je li daleko?
– Bliže od prestonice Nilfgarda. Tačnije, sasvim blizu. U Angreni.
Na toj obali Jaruge. Govorim o druidskom krugu, koji ima svoje

sedište u borovim šumama na Ked Duu.
– Krećemo iz ovih stopa!
– A zar niko od vas – iznervirao se na kraju Geralt – ne nalazi da je

uputno da mene pitate za mišljenje?
– Tebe? – okrenu se Neven. – Pa ti pojma nemaš šta treba da

radiš. Čak i za supu koju si pokusao imaš nama da zahvališ. Da nije
bilo nas, ostao bi gladan. I mi bismo bili gladni da smo čekali da ti
nešto uradiš. Taj kotao čorbe plod je zajedničkog rada. Rezultat
grupnog delanja družine ujedinjene u zajedničkom cilju. Shvataš li to,
druškane?

– A kako bi on to shvatio? – iskreveiji se Milva. – Pa on je vazda
sam, svagda sam sa sobom, kao panj, bez ikoga. Usamljenik. Vuk
samotnjak! Vidi se da nikakav lovac nije, nije taj na šumu obiknuo.
Vukovi u lov nikad sami ne idu! Vuk samotnjak – mani me s tim!
Koješta, puka ćiftinska baljezgarija! Ali on to ne razume!

– Shvata, shvata on to – osmehnu se Regis stisnutih usana, na svoj
način.

– On samo tako glupo izgleda – potvrdi Neven. – Ali sve vreme
računam na to da će mu se najzad prohteti, te da će mozak
napregnuti. Možda će štošta ispravno zaključiti? Možda će shvatiti
da samotnjacima dobro ide od ruke jedino samonapastvovanje?

Kahir Maur Difrin ep Kelah bio je taktičan i ćutao je.
– Idite svi dođavola – reče najzad veštac, stavljajući kašiku u saru.
– Idite dođavola vi, složna bratijo idiota, ujedinjena zajedničkim
ciljem koji niko od vas ne razume. I neka i ja idem dođavola.
Ovog puta su i ostali, po ugledu na Kahira, taktično ćutali. Neven,
Marija Baring, zvana Milva, i Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa.
– Al’ sam društvance ubo – nastavi Geralt, vrteći glavom. – Braća.
po oružju! Junačka bratija. Šta mi drugo preostaje nego da slegnem
ramenima. Stihoklepac s lautom. Divlja i lajava poludrijada-polužena.
Vampir na pragu svoje pedesete banke. I prokleti Nilfgardijac koji
uporno tvrdi da nije Nilfgardijac.
– A na čelu bratije veštac koji boluje od griže savesti,
bespomoćnosti i nemogućnosti da donese odluku – mirno dovrši
Regis. – Zbilja, predlažem da putujemo inkognito da ne bismo
izazivali senzacije.
– I smeh – dodade Milva.

Kraljica odvrati: ,,Ne traži milost od mene nego od onih kojima si
čarima svojim naškodila. Hrabro si zla dela činila, hrabra ostani i
sada kad te stižu potera i pravda. Nije u mojoj moći da ti grehe
opraštam.“ Tadar veštica kao mačka zafrkta, zablistaše joj oči. „Stiže
mene moja propast, kraljice", viknula je, ,,ali ni tvoja od tebe nije
daleko. Setićeš se ti još u času strašne smrti Lare Doren i njene
kletve. A i to znaj da će prokletstvo moje stići i tvoje potomke do
desetog kolena." Shvativši ipak da u grudima kraljičinim neustrašivo
bije srce, zla vilenjačka čarobnica prestade da laže i preti, kletvom
da straši, počela je kao kuja da cvili za pomoć i pomilovanje...

Bajka o Lari Doren, verzija ljudskog roda
... ali usrdna moljenja nisu omekšala kameno srce Dh’oine,
nemilosrdnih, okrutnih ljudi. A kad se Lara, moleći za milost - ne više
za sebe, nego za svoje dete – uhvati za vrata od karuca, na
kraljevsku naredbu dželat zamahnu kordom i odseče joj prste. A kad
je u noći ljuti mraz stegao, Lara ispusti poslednji dah na bregu u
šumi, rodivši kćerkicu, koju je čuvala ostacima toplote što je u njoj
tinjala. I mada je okolo bila noć, studen i vejavica, na bregu je
odjednom došlo proleće i procvetali su cvetovi feainewedd. Do
danas takvi cvetovi cvetaju samo na dva mesta: u Dol Blatani i na
brdu na kojem je skončala Lara Doren ep Šijadal.
Bajka o Lari Doren, vilenjačka verzija

Šesto poglavlje

– Molila sam te – gnevno odbrusi Ciri, koja je ležala nauznak. –
Molila sam te da me ne dotičeš.

Mistle povuče ruku i travku kojom je golicala Ciri po vratu, ispruži se
postrance i zagleda u nebo, podmetnuvši ruke ispod ošišanog vrata.

– Čudno se ponašaš u poslednje vreme, Sokolice.
– Neču da me dodiruješ i tačka!
– To je samo zabava.
– Znam – Ciri zatvori usta. – Samo zabava. Sve je to bila samo
zabava. Ali mene je prestalo da zabavlja, znaš? Uopšte me više ne
zabavlja!
Mistle opet leže nauznak. Dugo je ćutala, zagledala u plavetnilo
ispresecano iskidanim pramenovima oblaka. Visoko iznad šume
kružio je jastreb.
– Zbog tvojih snova – reče najzad. – To je sve zbog tvojih snova, je
l’ da? Skoro svake noći budiš se sa vriskom. To što si nekad
proživela vraća ti se u snovima. Znam to.
Ciri nije odgovorila.
– Nikad mi o sebi nisi govorila – Mistle opet prekide tišinu. – O tome
šta si preživela. Ni o tome odakle si. Ni da li imaš bližnjih...
Ciri se silovito počeša po vratu, ovog puta bila je to samo
bubamara.
– Imala sam bližnje – reče muklo, ne gledajući u drugaricu. – Što će
reći, mislila sam da ih imam... Da postoje oni koji bi me pronašli čak i
ovde, na kraju sveta, samo kad bi hteli... Ili kad bi bili živi. Oh, a šta
si htela, Mistle? Da ti pričam o sebi?
– Ne moraš.
– Onda dobro. Jer bi to ionako bila samo zabava. Kao i sve među
nama.
– Ne razumem – Mistle okrete glavu – zašto ne odeš ako ti je sa
mnom tako loše.
– Neću da budem sama.
– I to je sve?
– To je mnogo.
Mistle zagrize usnu. Pre nego što je ipak stigla bilo šta da kaže,
čule su zvižduk. Đipile su obe, otresle se od iglica sa zemije, skočile
na konje.

– Počinje zabava – reče Mistle, uskačući na sedlo i vadeći mač –
koju odnedavno voliš više nego sve ostale zabave, Falka. Nemoj
misliti da nisam primetila.

Ciri zlovoljno obode konja petama. Pognaše padinom klanca,
navrat-nanos, i već su čule jalakanje ostalih Pacova, koji su izletali iz
šumarka s druge strane puta. Obruč zasede se zatvarao.

*
Privatna audijencija bila je gotova. Vatje de Rido, vikont Ejdona, šef
vojne obaveštajne službe cara Emhira var Emreisa, izašao je iz
biblioteke, klanjajući se kraljici Doline cvetova ljubaznije nego što je
to iziskivao dvorski protokol. Poklon je istovremeno bio veoma
oprezan, a Vatjeovi pokreti razrađeni i uzdržani – carski špijun nije
skidao oka sa dva ocelota što su izmilela pod nogama vilenjačke
vladarke. Zlatooki mačori delovali su lenjo i sanjivo, ali Vatje je znao
da to nisu maskote, već budni stražari, spremni da u tren oka
pretvore u krvavu pulpu svakog ko bi se približio kraljici na rastojanju
manjem od protokolom propisanog.
Frančeska Findabar, zvana Enid an Gleana, Margeta iz Dolina,
sačekala je da se za Vatjeom zatvore vrata, a potom je pomilovala
ocelote.
– Možeš, Ida – rekla je.
Ida Emean ep Sivni, vilenjačka čarobnica, slobodna Aen Seidhe iz
Modrih planina, za vreme prijema čarolijom učinjena nevidljivom,
materijalizovala se u uglu biblioteke, popravila haljinu i cinober-riđu
kosu. Oceloti su reagovali samo neznatno šireći oči. Kao i sve
mačke, videle su nevidljivo, nisi mogao da ih prevariš tako prostom
čarolijom.
– Počinje već da me razdražuje taj festival špijuna – reče zajedljivo
Frančeska, zauzimajući udobniji položaj na stolu od ebanovine. –
Henselt iz Kedvena nedavno mi je poslao ‘konzula’, Dajkstra je u Dol
Blatanu uputio ‘trgovačku misiju’. A sad još i superšpicl Vatje de
Rido! Ah, a ranije se ovde vrzmao Stefan Skelen, Veliki Carski Niko i
Ništa. Ali odbila sam da ga primim. Ja sam kraljica, a Skelen je
nikogović. Makar zvanični nikogović.
– Stefan Skelen – polako je govorila Ida Emean – bio je i kod nas,
gde je imao više sreće. Razgovarao je sa Filavandrelom i
Vanadainom.

– I kao što je Vatje mene, ispitivao ih je o Vilgeforcu, Jenefer,
Rjensu i Kahiru Mauru Difrinu ep Kelahu?

– Između ostalog. Iznenadićeš se, ali više ga je zanimala originalna
verzija proročanstva Itline Egli ep Evenijen, naročito fragmenti koji
govore o Aen Hen Ihaer, Drevnoj krvi. Interesovala ga je i Tor Lara,
Galebova kula, i legendarni portal koji je nekada vezivao Galebovu
kulu sa Tor Zireaelom, Lastavičjom kulom. To toliko liči na ljude,
Enid, da računaju da je dovoljno da nam daju znak klimanjem
glavom pa da im odmah rasvetlimo tajne i zagonetke koje se sami
upinjemo da razmrsimo već stotinama godina.

Frančeska podiže ruku i zagleda se u prstenje.
– Zanima me – reče – da li Filipa zna za neobična zanimanja
Skelena i Vatjea? I Emhira var Emreisa, kome obojica služe?
– Rizično bi bilo pretpostaviti da ne zna – Ida Emean pronicljivo
pogleda kraljicu – i na savetovanju u Montekalvu i pred Filipom i
pred celom ložom prećutati ono što mi znamo. To ne bi baš lepo
svetlo bacilo na nas... A hteli bismo da loža postoji. Hteli bismo da
nama, vilenjačkim čarobnicama, veruju, da nas ne sumnjiče ni za
kakvu dvostruku igru.
– Stvar je u tome što mi vodimo dvostruku igru, Ida. I što se pomalo
igramo vatrom. Belim Plamenom Nilfgarda...
– Vatra pali – Ida Emean pogleda kraljicu svojim jarko našminkanim
očima – ali i očišćava. Kroz vatru treba proći. Treba rizikovati, Enid.
Ta loža treba da postoji, treba da počne da deluje, u punom sastavu.
Dvanaest čarobnica, i među njima ta jedna o kojoj govori
proročanstvo. Čak i ako je igra, računajmo na poverenje.
– A ako je provokacija?
– Ti bolje znaš osobe koje su u to umešane.
Enid an Gleana se zamislila.
– Šila de Tankarvil – reče najzad – to je skrivena usamljenica, nema
nikakvih veza. Tris Merigold i Keira Mec su ih imale, ali sada su obe
emigrantkinje, kralj Foltest je proterao iz Temerije sve čarobnjake.
Margaritu Lo Antij interesuje samo njena škola, ništa van toga.
Naravno, u ovom trenutku sve tri su pod snažnim uticajem Filipe, a
Filipa je zagonetka. Sabrina Glevisig ne odustaje od političkih uticaja
koje ima u Kedvenu, ali neće odati ložu. Suviše je privlači vlast koju
loža daje.

– A Asire var Anahid? I ona druga Nilfgardijka koju ćemo upoznati u
Montekalvu?

– Slabo šta znam o njima – blago se osmehnula Frančeska. – Ali
čim ih budem videla, znaću više. Čim budem videla šta oblače i kako
se oblače.

Ida Emean zažmuri svojim našminkanim očima, ali se uzdrža od
postavljanja pitanja.

– Ostaje statueta od nefrita – rekla je malo potom. – I dalje
nesigurna i zagonetna figurina od nefrita, koja se pominje u
Ithlinespeath. Verovatno je kucnuo čas da joj damo da se izjasni. I
da je upoznamo s onim što je čeka. Da ti pomognem u
dekompresiji?

– Ne, sama ću to učiniti. Znaš kakve mogu biti reakcije na
raspakivanje. Što manje svedoka, manje će bolan biti udarac za njen
ponos.

*
Frančeska Findaber još jednom je proverila da li je čitavo dvorište
hermetički izolovano od ostatka dvorca zaštitnim poljem koje
zaklanja pogled i prigušuje zvuke. Zapalila je tri crne sveće
postavljene u svećnjacima smeštenim u konkavne, ogledalima
obložene reflektore. Svećnjaci su stajali unutar kružnog mozaika
pavimentuma, na mestima koja su predstavljala osam znakova Vike,
vilenjačkog zodijaka, tačnije na simbolima koji označavaju Beletejn,
Lamas i Jule. U zodijačkom krugu bio je još jedan, manji krug, posut
magičnim simbolima, koji je uokvirivao pentagram. Na trima
simbolima manjeg kruga Frančeska je postavila omanje gvozdene
tronožne stalke, na njih je pažljivo i oprezno montirala tri kristala.
Kristali su odozdo bili brušeni tako da njihovo dno tačno nalegne na
oblik završetaka stalka, pa je to postavljanje silom prilika moralo da
bude precizno, ali Frančeska je sve proverila nekoliko puta. Više je
volela da ne bude rizika od greške.
U neposrednoj blizini šumila je fontana, iz mermernog bokala koji je
u rukama držala mermerna vodena nimfa prskala je voda, slivala se
u četiri potoka na kameni pod pomerajući listove žutog lokvanja,
između kojih su promicale zlatne ribice.
Frančeska otvori kovčežić, izvadi iz njega malu figurinu od nefrita,
na dodir penastu, postavi je tačno na sredinu pentagrama.

Povuče se, još jednom pogleda u grimoar koji je ležao na stočiću,
duboko udahnu, podiže ruke i izgovori magičnu formulu.

Sveće momentalno svetlije zasjaše, fasete kristala blesnuše i
briznuše pramenovima svetlosti. Pramenovi se ustremiše na figurinu,
koja momentalno izgubi boju – od zelene je postala zlatna, a malo
zatim prozirna. Vazduh je zatrepereo od magijske energije koja je
udarala o zaštitne ekrane. Iz jedne sveće iskakale su iskre, na podu
zaplesaše senke, mozaik ožive i stade da menja oblike. Frančeska
nije spuštala ruke, nije prekidala inkantaciju.

Figurina je munjevito narastala, pulsirala i dobovala, menjala
strukturu i oblik poput oblaka dima koji je puzao po kamenom podu.
Svetlost koja je udarala iz kristala prostreljivao je dim, u tim
sjaktavim mlazovima pojavili su se pokret i masa koja se
zgušnjavala. Još malo, i u centru magičnih krugova pokazala se
najednom ljudska figura. Crnokosa žena koja bespomoćno leži na
podu.

Sveće se rascvetaše od pramičaka dima, kristali izgubiše sjaj.
Frančeski klonuše ruke, ispruži prste i obrisa znoj sa čela.

Crnokosa žena na kamenom podu, sva sklupčana, stade da viče.
– Kako se zoveš? – glasno je upitala Frančeska.
Žena se istegnu, zaurla, pritiskajući obe ruke na potrbušje.
– Kako se zoveš?
– Je... Jenef... Jeneeefeeer!!! Jaoooj...
Vilenjakinja odahnu s olakšanjem. Žena se i dalje uvijala, urlala je,
udarala pesnicama o kameni pod, pokušavala da povraća.
Frančeska je strpljivo čekala. I mirno. Samo časak ranije bila je
figurina od nefrita – zato je žena patila, bilo je to vidljivo. I normalno.
Ali mozak joj je bio neoštećen.
– Dobro, Jenefer – posle duže pauze reče Frančeska, prekidajući
jauke. – Možda je već dosta, šta kažeš?
Jenefer se s teškom mukom pribra, stade da baulja četvoronoške,
obrisa nos podlakticom, osvrnu se neprisebno. Njen pogled pređe
preko Frančeske, kao da vilenjakinja nije ni bila u dvorištu, zaustavi
se i ožive tek pošto je ugledala fontanu iz koje šiklja voda. Dopuzavši
do nje sa ogromnim trudom, Jenefer se ispentrala preko zida fontane
i s pljuskom stuštila u jezerce. Zagrcnula se, počela da hukće, kašlje
i pljuje; najzad, razgrćući vodene krinove, doprla je četvoronoške do

mermerne vodene nimfe i sela, naslonivši se leđima o podnožje kipa.
Voda joj je dopirala do grudi.

– Frančeska... – izmucala je, dodirujući opsidijansku zvezdu na
vratu i gledajući u vilenjakinju nešto svesnijim pogledom. – Ti...

– Ja. Čega se sećaš?
– Upakovala si me... Dovraga, upakovala si me?
– Upakovala i raspakovala. Čega se sećaš?
– Garstanga... Vilenjaka. Ciri. Tebe. I petsto kvintala koji su mi se
najednom sručili na glavu... Sad znam šta je to bilo. Artefakt
kompresije...
– Sećanje ti radi. To je dobro.
Jenefer obori glavu, pogleda među butine, nad kojima su promicale
zlatne ribice.
– Naredi kasnije da promene vodu u ribnjaku, Enid – promumlala
je. – Upravo sam se unutra ispiškila.
– Sitnica – osmehnula se Frančeska. – Ipak, obrati pažnju da li se u
vodi vidi krv. Dešava se da kompresija uništi bubrege.
– Samo bubrege? – Jenefer je oprezno udahnula. – U meni valjda
više nema nijednog zdravog organa... Barem se tako osećam.
Dođavola, Enid, ne znam čime sam zaslužila ovakav tretman...
– Izađi iz ribnjaka.
– Neću. Dobro mi je ovde.
– Znam – dehidracija.
– Vraga! Degradacija! Degeneracija! Zašto si mi to učinila?
– Izađi, Jenefer.
Čarobnica ustade s mukom, oberučke se pridržavajući za
mermernu vodenu nimfu. Stresla je sa sebe lokvanje, snažnim
pokretom pocepala je i svukla sa sebe haljinu s koje se slivala voda,
stala je gola ispred fontane, pod potočićima koji su curili. Pošto je
popila vode i isprala se, izašla je iz jezerceta, sela na ivicu bazena,
iscedila kosu, osvrnula se oko sebe.
– Gde sam to ja?
– U Dol Blatani.
Jenefer obrisa nos.
– Gužva na Tanedu još traje?
– Ne. Završila se pre mesec i po dana.

– Mora da sam bila mnogo grešna prema tebi, Enid – reče Jenefer
malo potom. – Mora da sam ti se navrh glave popela. Ali možeš reći
da smo poravnale račune. Pošteno si mi se osvetila, mada možda
malo suviše sadistički. Nisi mogla da se zadovoljiš time da mi
prerežeš grlo?

– Ne pričaj gluposti – vilenjakinja iskrevelji usne. – Upakovala sam
te i iznela sam te iz Garstanga da bih ti spasla život. Vratićemo se na
to, ali nešto kasnije. Evo ti peškir, izvoli. Evo ti čaršav. Novu haljinu
dobićeš kad se budeš okupala. Na odgovarajućem mestu, u kadi s
toplom vodom. Već si dovoljno naškodila zlatnim ribicama.

*
Ida Emean i Frančeska pile su vino. Jenefer je pak ispijala ogromne
količine glukoze i soka od šargarepe.
– Da sumiramo – rekla je, pošto je čula Frančeskin izveštaj. –
Nilfgard je pokorio Liriju, zajednički s Kedvenom raskomadao Edirn,
spalio Vengerberg, Verden učinio svojim vazalom, upravo osvaja
Brugu i Soden. Vilgeforc je bez traga nestao. Tisaja de Friz je izvršila
samoubistvo. A ti si postala kraljica Cvetne doline, car Emhir ti se
krunom i žezlom odužio za moju Ciri, koju je tako dugo tražio, a koju
sad ima i koristi je kako mu se prohte. Mene si upakovala i mesec i
po dana me držala u kutiji kao statuetu od nefrita. I sigurno očekuješ
da ću ti za to zahvaliti.
– Bio bi red – hladno odvrati Frančeska Findaber. – Na Tanedu je
bio nekakav Rjens, za koga je pitanje časti bilo da te usmrti sporo i
okrutno, a Vilgeforc je obećao da će mu to omogućiti. Rjens te je
jurio po celom Garstangu. Ali nije te našao, jer si već bila figurina od
nefrita ispod mog dekoltea.
– I bila sam ta figurina četrdeset sedam dana.
– Tako je. Ja sam pak mogla mirno da odgovorim da Jenefer iz
Vengerberga nije u Dol Blatani kad su me pitali. Jer su pitali za
Jenefer, ne za figurinu.
– Šta se promenilo te si se najzad odlučila da me otpakuješ?
– Mnogo toga. Odmah ću ti objasniti.
– Prvo mi objasni nešto drugo. Na Tanedu je bio Geralt, veštac.
Sećaš se, predstavila sam ti ga u Aretuzi. Šta je s njim bilo?
– Smiri se, živ je.
– Mirna sam. Govori, Enid.

– Tvoj veštac je za samo jedan sat učinio više nego što je bilo koji
drugi veštac učinio za čitav život – rekla je Frančeska. – Da ne
raspredam: polomio je nogu Dajkstri, odsekao glavu Artou Teranovi i
zverski je posekao unaokolo desetak Skoja’taela. Ah, skoro da sam
zaboravila: probudio je još i nezdravo uzbuđenje Keire Mec.

– Strašno – Jenefer se gadno namršti. – Ali Keira je već valjda
došla sebi? Nije valjda da je još uvređena na njega. To što ju je
uzbudio pa je nije zveknuo sigurno proističe iz toga što nije bilo
dovoljno vremena, ne zato što je nije dovoljno poštovao. Uveri je u to
u moje ime.

– Sama ćeš imati prilike da to učiniš – hladno reče Margeta iz
Dolina. – I to ubrzo. Vratimo se ipak stvarima prema kojima se
neuspešno praviš da si ravnodušna. Tvoj veštac je tako srčano
branio Ciri da je postupio vrlo nerazumno. Bacio se na Vilgeforca. A
Vilgeforc ga je masakrirao. To što ga nije ubio sigurno je samo stoga
što nije bilo vremena, ne zato što se nije dovoljno potrudio. I šta
onda? I dalje ćeš se pretvarati da te to ne pogađa?

– Ne – grimasa na Jeneferinim usnama nije više izražavala ruganje.
– Ne, Enid, to me pogađa. A moja ganuća pojedine osobe će uskoro
izbliza upoznati. Imaš moju reč.

Kao što je prethodno nije potreslo ruganje, Frančesku sada nije
potresla ni izrečena pretnja.

– Tris Merigold je teleportirala iskasapljenog vešca u Brokilon –
rekla je. – Koliko znam, drijade ga tamo i dalje leče. Navodno je
dobro, ali bolje da ne pomalja nos odande. Gone ga Dajkstrini agenti
i obaveštajne službe svih kraljeva. Tebe takođe.

– Čime sam takvo priznanje zavredela? Pa ja Dajkstri ništa nisam
polomila... Nemoj mi reći, sama ću pogoditi. Nestala sam netragom
sa Taneda. Niko ne pretpostavlja da sam sletela u tvoj džep,
redukovana i upakovana. Svi su uvereni da bežim u Nilfgard zajedno
sa svojim saveznicima zaverenicima. Svi osim pravih zaverenika,
razume se, ali oni nikoga neće razuveriti. Elem, rat traje,
dezinformacija je moćna arma, sečivo koje uvek mora biti dobro
naoštreno. A sada, posle četrdeset sedam dana, došlo je vreme da
se to oružje upotrebi. Moja kuća u Vengerbergu je izgorela, mene
traže. Nema druge nego se priključiti odredima Skoja’taela. Ili se na
drugi način uključiti u borbu za slobodu vilenjaka.

Jenefer srknu sok od šargarepe, upre pogled u oči Ide Eman ep
Sivni, koja je ostajala jednako mirna i tiha.

– Onda, gospojice Ida, slobodna Aen Seidhe iz Modrih planina?
Jesam li pogodila sudbinu koja mi je upisana? Što ćutite kao
zalivene?

– Ja, gospođo Jenefer – odgovori riđokosa vilenjakinja – ćutim kad
nemam ništa pametno da kažem. Uvek je bolje tako nego ispredati
neutemeljene pretpostavke i uznemirenost zabašurivati brbljanjem.
Pređi na stvar, Enid. Objasni Jenefer u čemu je stvar.

– Pretvaram se u uho – Jenefer dodirnu prstima opsidijansku
zvezdu na somotu. – Govori, Frančeska.

Margeta iz Dolina naslonila je podbradak na sklopljene šake.
– Danas je druga noć punog meseca – izjavila je. – Za koji časak
teleportiraćemo se u dvorac u Montekalvo, gde je sedište Filipe
Ejlhart. Učestvovaćemo u zasedanju organizacije koja bi trebalo da
te interesuje. Magija je za tebe uvek predstavlja najvišu vrednost,
iznad svih podela, sporova, političkih izbora, ličnih interesa, pizmi,
resantimana i animoziteta. Zasigurno će te obradovati vest da je
nedavno nastao skelet institucije, nešto poput tajne lože sazvane
isključivo za odbranu interesa magije, koja treba da nadgleda mesto
koje magiji, shodno različitim hijerarhijama stvari, pripada. Koristeći
privilegiju da mogu da predložim nove članice pomenute lože, dala
sam sebi pravo da preporučim dve kandidatkinje: Idu Emean ep
Sivni i tebe.
– Kakva neočekivana čast i napredovanje – našalila se Jenefer. – Iz
magičnog nebića pravo u tajnu, elitnu i svemoćnu ložu koja je iznad
ličnih pizmi i resantimana. Samo, jesam li ja za to pogodna? Hoću li
naći u sebi dovoljno karakterne snage da se oslobodim pizme prema
osobama koje su mi oduzele Ciri, iskasapile mi muškarca prema
kom nisam ravnodušna, a mene samu...
– Sigurna sam – prekide je vilenjakinja – da ćeš naći u sebi
dovoljno karakterne snage, Jenefer. Poznajem te i znam da imaš
takvu snagu u sebi. Ne manjka ti ni ambicije, koja treba da razveje
sumnje u pogledu napredovanja i počasti koje ti se smeše. Ako ipak
to hoćeš, reći ću ti direktno: predlažem te za ložu jer smatram da si
osoba koja to zaslužuje i koja može znatan doprinos da da
zajedničkom cilju.

– Hvala – podsmešljivi osmejak nije silazio sa čarobničinih usana. –
Hvala ti, Enid. Zbilja osećam kako me ispunjavaju ambicija, gordost i
samoobožavanje. Gotova sam da puknem svakog časa. I to pre
nego što počnem da razmišljam zašto umesto mene ne predložiš za
tu ložu još jednog vilenjaka iz Dol Blatane ili vilenjakinju iz Modrih
planina.

– U Montekalvu ćeš – hladno odgovori Frančeska – saznati zašto.
– Više bih volela da mogu odmah.
– Reci joj – promrsi Ida Emean.
– U pitanju je Ciri – posle kratke zamišljenosti reče Frančeska,
upravljajući u Jenefer svoje neprozirne oči. – Loža je za nju
zainteresovana, a niko ne zna devojku tako dobro kao ti. Ostalo ćeš
saznati na licu mesta.
– U redu – Jenefer se energično počeša po lopatici. Koža, osušena
zbog kompresije, nepodnošljivo ju je svrbela. – Reci mi samo ko još
ulazi u sastav lože? Sem vas i Filipe?
– Margarita Lo Antij, Tris Merigold i Keira Mec. Šila de Tankarvil iz
Kovira. Sabrina Glevisig. I dve čarobnice iz Nilfgarda.
– Međunarodna ženska federacija?
– Može se i tako nazvati.
– One zasigurno mene i dalje drže za Vilgeforcovu saučesnicu.
Hoće li me prihvatiti?
– Mene su prihvatile. Za ostalo ćeš se postarati sama. Tražiće ti
izveštaj o tvojim vezama sa Ciri. Od samog početka, koji se zbog
tvog vešca odigrao pre petnaest godina u Cintri, sve do događaja od
pre mesec i po dana. Apsolutno je neophodno da budeš iskrena i da
govoriš istinu. To će biti potvrda tvoje lojalnosti prema konventu.
– Ko kaže da treba nešto da se potvrđuje? Nije li prerano govoriti o
lojalnosti? Nisu mi čak poznati statut i program te ženske
internacionale...
– Jenefer – vilenjakinja blago namršti pravilne obrve. – Ja sam te
predložila za ložu, ali ne nameravam da te na bilo šta primoravam. A
naročito ne na lojalnost. Imaš izbor.
– Pretpostavljam kakav je.
– Dobro pretpostavljaš. Ali i dalje je to slobodan izbor. Što se mene
tiče, ja te ipak svesrdno nagovaram da izabereš ložu. Veruj mi, tako
ćeš pomoći svojoj Ciri mnogo delotvornije nego da se bacaš naslepo

u kovitlac događaja, čemu si veoma sklona, kako mi se čini. Ciri preti
smrt. Spasti je može samo naše zajedničko delanje. Kad čuješ ono
što će biti rečeno u Montekalvu, uverićeš se da sam govorila istinu...
Jenefer, ne dopadaju mi se ti odblesci u tvojim očima. Obećaj mi da
nećeš pokušavati da pobegneš.

– Neću – zavrte glavom Jenefer, pokrivajući rukom opsidijansku
zvezdu oko svog vrata. – Neću ti obećati, Frančeska.

– Želela bih lojalno da te upozorim, draga moja. Svi stacionarni
portali u Montekalvu su blokirani. Ko god bi bez Filipinog odobrenja
hteo tamo da uđe ili odatle izađe obreo bi se u tamnici čiji su zidovi
obloženi dvimeritom. A sopstveni teleport nećeš otvoriti ako ne
raspolažeš komponentama. Neću da ti oduzimam tvoju zvezdu, jer
moraš da budeš pri čistoj svesti. Ali pokušaš li s vragolijama...
Jenefer, to ne mogu dopustiti... Loža ne može dopustiti da bezumno i
usamljeno juriš da spasavaš Ciri i tražiš osvetu. Ja i dalje imam tvoju
matricu, imam tvoj algoritam čarobne formule. Opet ću te redukovati
i upakovati u figurinu od nefrita. Ako treba i na nekoliko meseci. Ili
čak godina.

– Hvala na upozorenju. Ali ionako ti neću obećati.
*

Fringila Vigo se pretvarala, ali bila je nervozna i napeta. Sama je
često osuđivala mlade nilfgardske čarobnjake da beskritički podležu
stereotipnim mišljenjima i predstavama, sama je redovno ismevala
trivijalnu predstavu tipične čarobnice sa Severa, oblikovanu
intrigama i propagandom – veštački lepe, arogantne, tašte i
pokvarene do granica perverzije, a često i van tih granica. Sada,
ipak, što se više presedanjima u teleportaciji približavala zamku
Montekalvo, to je bila nesigurnija šta će zateći na mestu sabora
tajanstvene lože. I šta je tamo čeka. Pomahnitala imaginacija
poturala joj je slike ubojito lepih žena s dijamantskim ogrlicama na
obnaženim grudima s nakarminisanim bradavicama, žena s vlažnim
usnama i očima koje svetlucaju od alkohola i narkotika. Očima svoje
uobrazilje Fringila je već videla kako se savetovanja tajnog konventa
pretvaraju u divlju i raspusnu orgiju uz frenetičnu muziku, upotrebu
afrodizijaka, robova oba pola i probrane rekvizite.

Poslednji teleport ostavio ju je između dva stuba od crnog
mermera, usta su joj bila suva, oči suzile od vetra magije, rukom je

grčevito stezala ogrlicu od smaragda koja joj je pokrivala grudi
uokvirene četvrtastim izrezom haljine. Pored nje se materijalizovala
Asire var Anahid, takođe primetno iznervirana. Fringila je ipak imala
osnova da pretpostavlja da njenu prijateljicu smućuje novo i za nju
netipično ruho: skromna ali veoma elegantna haljina boje hijacinta,
upotpunjena malom i skromnom ogrlicom od aleksandrita.

Nervoza je momentalno iščezla. U velikoj hali koja je svetlela od
magičnih lampiona bilo je hladno i tiho. Nigde nisi mogao da primetiš
golog crnca koji udara u bubanj, niti devojke sa šljokicama oko
bedara kako plešu na stolu, nije se osećao miris hašiša i španske
mušice. Nilfgardskim čarobnicama iz stopa je poželela dobrodošlicu
Filipa Ejlhart, gospodarica zamka, elegantna, ozbiljna, ljubazna i
poslovna. Druge prisutne čarobnice približile su se i predstavile, a
Fringila je s olakšanjem odahnula. Čarobnice sa Severa bile su lepe,
živopisne, svetlucale su od nakita, ali u očima naglašenim toniranim
senkama nije bilo tragova omamljujućih sredstava i nimfomanije. Niti
je bilo koja imala otkrivene grudi. Upravo suprotno, dve su bile
neobično skromno zakopčane pod vratom – stroga, u crno odevena
Šila de Tankarvil, i mlađana Tris Merigold, plavih očiju i prekrasne
kestenjaste kose. Crnokosa Sabrina Glevisig i plavuše Margarita Lo
Antij i Keira Mec nosile su dekoltirane haljine, ali ne mnogo dublje od
Fringiline.

Očekivanje drugih učesnica konventa ispunili su konvencionalni
razgovori, za vreme kojih su sve one imale priliku da kažu nešto o
sebi, a taktične izjave i opaske Filipe Ejlhart brzo i vešto su lomile
led, mada je jedini led u okolini bio onaj na bifeu na kojem je bilo
brdo ostriga. Drugi led se nije osećao. Šila de Tankarvil,
istraživačica, smesta je pronašla mnoštvo zajedničkih tema s
istraživačicom Asire var Anahid; Fringilu je pak brzo osvojila vesela
Tris Merigold. Razgovor je tekao uz halapljivo zalaganje ostrigama.
Nije jela samo Sabrina Glevisig, tipična potomkinja kedvenskih
pustara, koja je dopustila sebi da izrazi svoj prezir prema ‘klizavim
gadostima’ i pokaže želju za parčetom hladne srnetine sa šljivama.
Filipa Ejlhart, umesto da reaguje na uvredu nadmenom hladnoćom,
povukla je konopac sa zvoncetom, i malo potom upadljiva i bešumna
služinčad donela je jela od mesa. Fringilino iznenađenje bilo je
ogromno. Šta da se radi – koliko ljudi, toliko ćudi.

Teleport između stubova blesnuo je i čujno zavibrirao. Na licu
Sabrine Glevisig odslikalo se beskrajno čuđenje. Keiri Mec upale su
u led i ostrige i nož. Tris je prigušila uzdah.

Iz portala su izašle tri čarobnice. Tri vilenjakinje. Jedna s kosom
boje starog zlata, jedna vatrenoriđa, jedna zift-crna.

– Dobro došla, Frančeska – reče Filipa. U njenom glasu nije se čula
emocija što su je izražavale njene oči, koje su brzo zažmurile. –
Dobro došla, Jenefer.

– Dobila sam privilegiju da zauzmem dve fotelje lože – melodično je
rekla vilenjakinja kose boje starog zlata kojoj su se obratili kao
Frančeski, nesumnjivo primetivši Filipinu začuđenost. – Ovo su moje
kandidatkinje. Svima poznata Jenefer iz Vengerberga i Ida Emean
ep Sivni, Aen Saevherne iz Modrih planina.

Ida Emean blago klimnu svojom riđom glavom, njena lepršava
haljina boje narcisa zašuška.

– Nadam se – osvrnu se Frančeska – da smo sada sve na okupu.
– Nedostaje samo Vilgeforc – prosikta tiho, ali s jasno izraženom
zluradošću Sabrina Glevisig, gledajući popreko na Jenefer.
– I u podzemlju skriveni Skoja'taeli – promrmlja Keira Mec. Tris ju je
pogledala ledenim pogledom.
Filipa je pristupila predstavljanju. Fringila je sa zanimanjem
posmatrala Frančesku Findaber, Enid an Gleanu, Margetu iz Dolina,
čuvenu kraljicu Dol Blatane, vladarku vilenjaka, koji su odnedavno
dobili svoju zemlju. Glasine o Frančeskinoj lepoti, zaključi Fringila,
nisu bile preterane.
Riđokosa i krupnooka Ida Emean pobudila je vidno interesovanje
svih prisutnih, uključujući i obe čarobnice iz Nilfgarda. Slobodni
vilenjaci iz Modrih planina nisu održavali nikakve odnose ne samo s
ljudima nego ni sa živim saplemenicima koji žive blizu ljudi. A
malobrojni od slobodnih vilenjaka, Aen Saevherne, Znalci, bili su
enigma koja se graničila s legendom. Malo ko, čak i među
vilenjacima, mogao je da se pohvali bližim kontaktom sa Aen
Saevherne. Ida se izdvajala u grupi ne samo bojom kose. U njenom
nakitu nije bilo nijednog unca plemenitog metala, ni karat dragog
kamena – nosila je isključivo bisere, korale i ćilibar.
Izvor najvećih emocija ipak je bila treća prispela čarobnica, Jenefer,
kose crne kao gavran, u odeći crne i bele boje, koja, uprkos prvom

utisku, nije bila vilenjakinja. Njeno pojavljivanje u Montekalvu mora
da je ostavilo snažan utisak i nije za svakoga bilo najprijatnije
iznenađenje. Fringila je osećala auru antipatije koja je poticala od
nekih čarobnica.

Kad su joj predstavili nilfgardske čarobnice, Jenefer se zaustavila
na Fringilinim ljubičastim očima. Oči su bile umorne i podočnjake čak
ni šminka nije uspela da prikrije.

– Mi se poznajemo – konstatovala je Jenefer, dodirujući svoju
opsidijansku zvezdu oko vrata.

U sali najednom zavlada težak tajac, pun očekivanja.
– Videle smo se već – ponovila je Jenefer.
– Ne sećam se – Fringila je suspregnula pogled.
– Ne čudim se. Ja ipak dobro pamtim lica i figure. Videla sam te sa
brda Soden.
– Onda nema govora o grešci – Fringila Vigo ponosno podiže glavu
i pređe pogledom po svima. – Bila sam na brdu Soden.
Filipa Ejlhart preduhitri odgovor.
– Bila sam i ja – reče. – I mnogo čega se sećam. Pa ipak mi se čini
da prekomerno naprezanje sećanja i nepotrebno čeprkanje po njemu
ne može da nam donese ovde, u ovoj sali, bilo kakvu korist. Ono što
nameravamo da ovde preduzmemo više je u službi zaboravljanja,
opraštanja i pomirenja. Slažeš se sa mnom, Jenefer?
Crnokosa čarobnica zabaci sa čela vijugave lokne.
– Kad napokon budem saznala šta nameravate ovde da
preduzmete, onda ću ti reći, Filipa, s čim se slažem, a s čim ne –
odgovorila je.
– U tom slučaju, najbolje je da krenemo bez odugovlačenja. Molim
vas da zauzmete mesta.
Mesta za okruglim stolom – sem jednog – bila su označena.
Fringila je sedela pored Asire var Anahid, imala je sa desne strane
upravo slobodnu stolicu, koja ju je odvajala od Šile de Tankarvil, iza
koje su zauzele mesta Sabrina Gievisig i Keira Mec. Levo od Asire
sedele su Ida Emean, Frančeska Findaber i Jenefer. Tačno
prekoputa Asire smestila se Filipa Ejlhart, kojoj je s desne strane bila
Margarita Lo Antij, a s leve Tris Merigold.
Sve stolice imale su doručja izrezbarena u obliku sfingi.

Filipa je počela. Ponovo je pozdravila prisutne i odmah prešla na
stvar. Fringila, kojoj je Asire podnela detaljan izveštaj o prethodnom
sastanku lože, nije iz uvoda saznala ništa novo. Nisu je iznenadile ni
deklaracije o pristupanju konventu koje su podnele sve čarobnice,
kao ni prvi glasovi u diskusiji. Bila je ipak blago zbunjena, jer su se ta
prva mišljenja odnosila na rat koje je Carstvo vodilo s Nordlinzima, a
naročito na nedavno otpočetu operaciju u Sodenu i Brugi, za vreme
koje je carska vojska vodila oružanu borbu sa temerskom vojskom. I
pored predviđene apolitičnosti konventa, čarobnice nisu mogle da
sakriju svoje poglede. Neke je evidentno onespokojavalo prisustvo
Nilfgarda na kapijama. Fringili su se izmešala osećanja.
Pretpostavljala je da osobe koje su toliko obrazovane treba da
razumeju da Carstvo donosi na Sever kulturu, dobrobit, poredak i
političku stabilnost. S druge pak strane, ni sama nije znala kako bi
reagovala kad bi se njenoj kući približavala strana vojska.

Filipi Ejlhart su očito dozlogrdile diskusije o vojnim temama.
– Rezultat rata niko nije u stanju da predvidi – rekla je. – Štaviše,
takvo predviđanje lišeno je smisla. Pogledajmo najzad na tu stvar
hladne pameti. Prvo, rat nije baš toliko veliko zlo. Više bih se bojala
posledica prenaseljenosti, koje bi u ovoj etapi razvoja poljoprivrede i
industrije značile totalnu katastrofu izazvanu glađu. Drugo, rat je
nastavak politike vladara. Koliko će vladara od onih koji su trenutno
na vlasti živeti za sto godina? Nijedan - razume se. Koliko će
dinastija izdržati? Nemogućno je predvideti. Današnji teritorijalni,
dinastički sporovi, današnje ambicije i današnje nade – za sto
godina biće samo beleška u prašnjavim hronikama. Ako se pak mi
ne obezbedimo, ako damo da nas uvuku u rat, i mi ćemo se samo u
prašinu pretvoriti. Ako, međutim, pogledamo malo svrh barjaka, ako
zatvorimo uši za ratne i patriotske vriske, izdržaćemo. A moramo da
izdržimo. Moramo, jer ćemo da snosimo odgovornost. Ne prema
kraljevima i njihovim interesima, pojedinačnim i koncentrisanim na
jedno kraljevstvo. Mi smo odgovorni za ceo svet. Za napredak. Za
promene koje napredak donosi. Odgovaramo za budućnost.
– Tisaja de Friz bi to drugačije opisala – rekla je Frančeska
Findaber. – Ona je uvek mislila na odgovornost prema običnim,
prostim ljudima. Ne u budućnosti, nego ovde i sada.
– Tisaja de Friz je mrtva. Da je živa, bila bi ovde s nama.

– To svakako – osmehnula se Margeta iz Dolina. – Ali mislim da se
ne bi složila s teorijom o ratu kao remedijumu od problema gladi i
prenaseljenosti. Obratite pažnju na tu poslednju reč, poštovane
sosedateljke. Savetovanje ćemo održati služeći se zajedničkim
jezikom, da bismo se lakše sporazumele. Ali za mene je to strani
jezik. Sve mi je više tuđ. U jeziku moje majke ne postoji reč
‘prenaseljenost’, a reč ‘previlenjenost’ bi u njemu bila neologizam.
Nezaboravnu Tisaju de Friz pogađala je sudbina običnog čoveka. A
ako se ja pitam, ništa manje važna nije ni sudbina običnih vilenjaka.
Svesrdno podržavam ideju da se mislima grabi napred i da današnji
dan vidimo kao što ga vide efemeride. Ali žao mi je što moram da
konstatujem da današnji dan uslovljava sutrašnji, a bez sutrašnjice
neće biti budućnosti. Možda je vama, ljudima, smešno plakanje nad
žbunom jorgovana koji je izgoreo u ratnom vihoru, pošto jorgovana
neće ponestati; ili neće biti baš tog cveća, ali biće drugog – eto, biće
akacija. Oprostite mi ove botaničke analogije. Ali primite k znanju da
je ono što je za vas, ljude, pitanje politike za nas, vilenjake, pitanje
fizičkog opstanka.

– Ne zanima me politika – glasno je izjavila Margarita Lo Antij,
rektorka akademije za magiju. – Ja jednostavno ne želim da devojke
čijem sam se obrazovanju posvetila budu upotrebljene kao
kondotjeri, i da im se pritom zamazuju oči sloganima o ljubavi za
otadžbinu. Otadžbina tih devojaka je magija, tome ih učim. Ako moje
devojke neko uvuče u rat, postavi ih na novo brdo Soden, one će biti
gubitnice nezavisno od rezultata na polju bitke. Shvatam na šta nas
upozoravaš, Enid, ali mi treba da se bavimo budućnošću magije, a
ne rasnim problemima.

– Mi treba da se bavimo budućnošću magije – ponovila je Sabrina
Glevisig. – Ali budućnost magije uslovljava status čarobnjaka. Naš
status. Značaj koji imamo. Ulogu koju vršimo u društvu. Poverenje,
poštovanje i verodostojnost, opšte uzdanje u to da smo korisne, da
je magija neophodna. Alternativa koja je pred nama prosta je: ili
gubimo status i ostajemo izolovane u kuli od slonovače, ili smo u
službi. Pa i u službi na brdu Soden, čak i kao kondotjeri...

– Ili kao sluškinje i trčkarala? – Tris Merigold zbaci s ramena svoju
prekrasnu kosu. – Oborenih glava, gde car okom a mi skokom? Jer,

naposletku, takvu će nam ulogu dodeliti Pax Nilfgardijana ako
zavlada svuda.

– Ako zavlada – reče naglašeno Filipa. – Mi nemamo alternative. Mi
moramo da služimo – ali magiji, ne kraljevima i carevima, ne njihovoj
današnjoj politici. Ne pitanjima rasne integracije, jer je i ona
prepuštena današnjim političkim ciljevima. Naš konvent, drage moje
dame, nije sazvan da bismo se prilagođavale današnjoj politici i
svakodnevnim promenama na liniji fronta. Nije sazvan zbog toga da
bismo grozničavo tražile adekvatna rešenja za date situacije,
menjajući boju kože kao kameleon. Uloga naše lože treba da bude
aktivna. I potpuno obratno. Da se ostvaruje svim dostupnim nam
načinima.

– Ako dobro razumem – podiže glavu Šila de Tankarvil – nagovaraš
nas na to da aktivno utičemo na tok događaja. Svim načinima. I onim
bespravnim?

– O kom to zakonu govoriš? O zakonu za sitnu boraniju? O
zakonima koji su upisani u kodekse koje smo same obradile i
diktirale kraljevskim juristima? Nas obavezuje samo jedan zakon.
Naš zakon!

– Razumem – osmehnula se čarobnica iz Kovira. – Aktivno ćemo
se uključiti u tok događaja. Ako nam vladarska politika i dalje ne
bude po volji, najnormalnije ćemo je promeniti, je l’ tako Filipa? A
možda je bolje da odmah srušimo te krunisane budale, da ih
detronizujemo i najurimo? Možda da odmah preuzmemo vlast?

– Postavljale smo već na tronove vladare koji su nam odgovarali.
Naša greška je bila u tome što se nismo držale trona magije. Nikada
magiji nismo davale apsolutnu vlast. Vreme je da popravimo tu
grešku.

– Misliš na sebe, naravno? – Sabrina Glevisig nagnula se preko
stola. – Naravno, na prestolu Redanje? Njeno visočanstvo Filipa
Prva? S Dajkstrom kao princem supružnikom?

– Ne mislim na sebe. Ne mislim na kraljevstvo Redanju. Imam na
umu veliko Severno kraljevstvo, u koje će se razviti današnje
Kovirsko kraljevstvo. Imperiju čija snaga treba da bude jednaka
snazi Nilfgarda, zahvaljujući čemu će se tasovi na vagi sveta, koji se
u ovom trenutku kolebaju, najzad uravnotežiti. Imperiju kojom će
upravljati magija što ćemo je mi uzneti na tron, oženivši naslednika

kovirskog trona čarobnicom. Da, dobro ste čule, drage sosedateljke,
pogledajte u pravom smeru. Da, ovde, za ovaj sto, upravo na to
prazno mesto, posadićemo dvanaestu čarobnicu lože. A potom
ćemo je posaditi na presto.

Zavladao je tajac koji je prekinula Šila de Tankarvil.
– Suštinski ambiciozan projekat – rekla je s dozom podsmeha u
glasu. – Suštinski dostojan svih nas koje ovde sedimo. Potpuno
obrazlaže ustanovljavanje takvog konventa. Manje uzvišeni zadaci,
makar lebdeli na granici realnog i izvodljivog – bili bi za nas uvreda.
Bilo bi to kao kad bi astrolabom zakucavao ekser. Ne, ne, bolje
odmah da postavljamo sebi potpuno neizvodljive zadatke.
– Zašto neizvodljive?
– Smiluj se, Filipa – reče Sabrina Glevisig. – Nijedan kralj se nikad
neće oženiti čarobnicom, nijedno društvo neće prihvatiti čarobnicu
na tronu. Prepreka tome je drevni običaj. Koliko god to glupo bilo,
tako je.
– Postoje takođe – dodala je Margarita Lo Antij – prepreke, rekla
bih, tehničke prirode. Osoba koja može da se poveže sa kovirskim
domom morala bi da ispunjava niz uslova, kako s našeg gledišta,
tako i s kovirskog. Ti uslovi se uzajamno isključuju, očigledno jedni
drugima protivreče. Nisi to primetila, Filipa? Po nama, to treba da
bude osoba koja je magijski školovana, potpuno predana magiji, koja
razume svoju ulogu i sposobna je da je vešto izvrši, neprimetno, bez
sumnji. Bez dirigenata i suflera, bez neke sive eminencije koja stoji u
pozadini, protiv koje se uvek pri prvom prevratu okreće gnev rokoša .
To ujedno mora da bude i osoba koju će Kovir sam, bez vidnog
pritiska s naše strane, odabrati za ženu i naslednicu trona.
– To je očigledno.
– A šta misliš – koga će da izabere nepritisnuti Kovir? Devojku iz
kraljevskog roda koja je već ko zna koje pokolenje kraljevske krvi.
Devojku mlađanu koja prilikuje mlađanom princu. Devojku koja može
da rađa, jer je u pitanju dinastija. Tako postavljena prepreka
isključuje tebe, Filipa, isključuje mene, isključuje čak i Keiru i Tris,
najmlađe među nama. Isključuje takođe i sve brucoškinje iz moje
škole, koje su, uostalom, i za nas slabo zanimljive, jer su to pupoljci
s još uvek nepoznatom bojom latica; nezamislivo je da bilo koja od
njih može da sedne na dvanaesto, prazno mesto za ovim stolom.

Drugim rečima, čak i kad bi čitav Kovir poludeo i bio sklon da prihvati
brak kraljevića i čarobnice, nećemo naći takvu čarobnicu. Ko onda
treba da bude Kraljica Severa?

– Devojka kraljevskog roda – odvrati mirno Filipa. – U čijim venama
teče kraljevska krv, krv nekolikih velikih dinastija. Mlada i sposobna
da rađa. Devojka nesvakidašnjih magijskih i proročkih sposobnosti,
devojka za koju predskazanja kažu da nosi u sebi Drevnu krv. Ona
za koju će uloga koju obavlja biti kao pesma, bez dirigenata, suflera,
pokrovitelja i sive eminencije, jer je tako sudbinom predodređeno.
Devojka čije su faktičke sposobnosti poznate i biće poznate samo
nama. Cirila, ćerka Pavete iz Cintre, unuka Lavice Kalante. Drevna
krv, Ledeni plamen Severa, Rušiteljka i Obnoviteljka, čiji je dolazak
prorokovan stotinama godina ranije. Ciri iz Cintre, Kraljica Severa. I
njena krv, iz koje će se roditi Kraljica sveta.

*
Kada su videli kako iz zasede Pacova izleću dva jahača pratioca
kočija, smesta su se okrenuli i dali u bekstvo. Nisu imali šanse.
Giselher, Rif i Iskra presekoše im put i posle kratke borbe ucmekaše
ih bez skanjeranja. Na dvojicu preostalih, koji su bili spremni da
očajnički brane kočije u koje su bila upregnuta četiri grošasta sivca,
baciše se Kajli, Ase i Mistle. Ciri je bila razočarana i veoma besna.
Nisu joj ostavili nikog. Izgledalo je da nije imala koga da ubije.
Ali bio je tu još jedan jahač, koji je jahao ispred kočija kao pratilac,
lako naoružan, na brzom konju. Mogao je da pobegne ali nije.
Okrenuo se, zavitlao mačem i krenuo pravo na Ciri.
Dala mu je da dojaše, čak je i blago zaustavila konja. Kad je udario,
podižući se u uzengijama, obesila se sa sedla, vešto izbegavši
oštricu, smesta je izronila, oštro se odbijajući od uzengija. Jahač je
bio brz i vešt, uspeo je da udari još jednom. Ovog puta je parirala
ukoso; kad se mač okliznuo, posekla je jahača odozdo, kratko, u
šaku, zavitlala mačem iz finte naciljavši mu lice, a kad je mahinalno
pokrio glavu levom rukom, vešto je okrenula mač u ruci i šljisnula ga
ispod pazuha, udarcem koji je satima uvežbavala u Kaer Morhenu.
Nilfgardijac je skliznuo iz sedla, pao je, digao se na kolena, zaurlao
divljački, silovitim pokretima pokušavajući da zaustavi krv koja mu je
šikljala iz posečenih arterija. Ciri ga je načas posmatrala, kao i
obično fascinirana prizorom čoveka koji se zagriženo i iz sve snage

bori sa smrću. Sačekala je da iskrvari. A onda je otišla, ne osvrnuvši
se.

Napad iz zasede bio je gotov. Pratnja je bila potučena do nogu. Ase
i Rif zaustaviše kočiju uhvativši dizgine dvaju priprežnih konja s
boka. Odgurnut s desnog priprežnog konja, postiljon, mlađani
momak u šarenoj livreji, klečao je na zemlji, plakao i molio za milost.
Kočijaš je takođe bacio dizgine i molio za milost, sklopivši ruke kao
za molitvu. Giselher, Iskra i Mistle odgalopirali su do kočija, Kajli je
skočio s konja i cimnuo vratanca. Ciri je dojahala bliže, sišla s konja,
i dalje držeći u ruci mač pokriven krvlju.

U kočiji je sedela debela matrona u robroni i sa čepcom na glavi,
grlila je mladu i užasno bledu devojku u crnoj haljini s kragnom od
gipira, zakopčanoj pod vratom. Ciri je primetila veoma lepu gemu
pridevenu za haljinu.

– Kakvi lepotani! – povika Iskra, gledajući zapregu. – Prekrasne
pegice, kao naslikane! Dobićemo za ova četiri konja nekoliko florena!

– A kočiju će – Kajli se isceri ženi i devojci – povući do grada
kočijaš i postiljon, pošto stave na sebe napršnjake. A kad bude
uzbrdica, obe gospojice će da im pomognu!

– Gospodo razbojnici! – zastenja matrona u robroni, čiji je ljigavi
osmeh Kajlija užasavao više nego okrvavljeno gvožđe u Cirinim
rukama. – Apelujem na vašu čast! Nemojte obeščastiti ovu mladu
devicu!

– Hej, Mistle – povika Kajli, osmehujući se podrugljivo. – Ovde se,
kako čujem, apeluje na tvoje poštenje!

– Začepi – izbekelji se Giselher, još uvek u sedlu. – Nikome nisu
duhovite te tvoje pošalice. A ti, ženo, budi s mirom. Mi smo Pacovi.
Ne ratujemo sa ženama i ne činimo im nažao. Rife, Iskra, ispregnite
kasače. Mistle, hvataj sedlenike. I kidamo odavde!

– Mi Pacovi ne ratujemo sa ženama – ponovo je iskezio zube Kajli,
zureći u ubledelo lice devojke u crnoj haljinici. – Samo se ponekad
zabavimo s njima, ako to žele. Želiš li, gospojice? Ne svrbi li te
slučajno nešto među nožicama? Hajde, nemaš čega da se stidiš,
dovoljno je da klimneš glavicom.

– Pokažite više poštovanja! – viknula je lomnim glasom dama u
robroni. – Kako smeš tako da se obraćaš presvetloj baronici,
gospodine razbojniče!

Kajli se zacereka, a onda se usiljeno pokloni.
– Molim za oproštaj. Nisam želeo da vređam. Šta, zar ne smem da
pitam?
– Kajli! – povika Iskra. – Dolazi ovamo! Šta tu dangubiš! Pomozi
nam da ispregnemo konje! Falka, pokret!
Ciri nije odvajala pogled od grba na vratima kočija, srebrnog
jednoroga na crnom polju. Jednorog, mislila je Ciri. Jednom sam
videla takvog jednoroga... Kada? U drugom životu? A možda je to
bio samo san?
– Falka, šta je s tobom?
Ja sam Falka. Ali nisam oduvek bila. Nisam oduvek bila Falka.
Trgla se, stisla usne. Bila sam neprijatna prema Mistle, pomislila je.
Uvredila sam je. Moram joj se nekako izviniti.
Stavila je nogu na stepenik kočije, zagledana u gemu na haljini
blede devojke.
– Daj to – reče kratko.
– Kako se usuđuješ? – zagrcnu se matrona. – Znaš li kome se
obraćaš? To je presvetla baronica Kasadeje!
Ciri se osvrnu da proveri ne čuje li je neko.
– Baronica? – prosikta. – Niska titula. Čak i da je ovo štene
kontesa, dužna je da preda mnom kleči, da joj tur bude pri zemlji, a
glavica nisko. Daj broš! Šta čekaš? Hoćeš da ti i korset pokidam?

*
Tajac koji je zavladao nakon Filipinog saopštenja za stolom brzo je
zamenio žagor. Čarobnice su se utrkivale da izraze začuđenost i
nevericu, tražile su objašnjenje. Neke su bez sumnje znale više o toj
Cirili ili Ciri, koja je predviđena da bude vladarka Severa, drugima
ime nije bilo nepoznato ali su znale manje. Fringila Vigo nije znala
ništa, ali je sumnjala i imala različite pretpostavke, koje su vrludale
ponajviše oko jednog pramena kose. Asire, koju je poluglasno nešto
upitala, ipak je ćutala, pa je time i njoj naložila da ćuti. Za reč se
ponovo javila Filipa Ejlhart.
– Većina nas videla je Ciri na Tanedu, gde je svojim vidovnjaštvom
izvedenim u transu izazvala veliko zamešateljstvo. Neke od nas
imale su s njom blizak, čak veoma blizak kontakt. Mislim na tebe,
Jenefer. Vreme je da progovoriš.

*

Kad je Jenefer počela da pripoveda okupljenima o Ciri, Tris
Merigold je pažljivo posmatrala prijateljicu. Jenefer je govorila mirno i
bez emocija, ali Tris ju je poznavala suviše dugo i suviše dobro.
Viđala ju je već u raznim situacijama, pa i u onim stresnim, mučnim,
koje bi je učinile bolesnom. Jenefer je bez sumnje sada bila u takvoj
situaciji. Izgledala je utučeno, umorno i bolesno.

Čarobnica je pripovedala, a Tris, koja je znala kako pripovest, tako i
osobu na koju se povest odnosila, diskretno je posmatrala sve koji
su slušali. Naročito dve čarobnice iz Nilfgarda. Neobično drugačiju
Asire var Anahid, odnegovanu, ali i dalje nesigurnu u šminkanju i
modiranju. I Fringilu Vigo, tu mlađu, simpatičnu, prirodno šarmantnu i
skromno elegantnu, sa zelenim očima i crnom kosom kao što je
Jeneferina, mada manje bujnom, kratko ošišanom i ravno
začešljanom.

Ni jedna ni druga Nilfgardijka nisu odavale utisak zbunjenosti
zamršenim tokom Cirine povesti, mada je Jenefer dugo i dosta
zbrkano govorila. Počela je od čuvene ljubavne afere Pavete iz
Cintre i začaranog mladića Ježa, govorila je o Geraltovoj ulozi i o
Zakonu Nenadnosti, o sudbini koja vezuje vešca i Ciri. Jenefer je
ispripovedala o susretu Ciri i Geralta u Brokilonu, o ratu, o njenom
nestanku i o tome kako je pronađena, o Kaer Morhenu. O Rjensu i
nilfgardskim agentima koji su pratili devojčicu. O tome kako se
školovala u Melitelinom hramu, o Cirinim zagonetnim
sposobnostima.

Slušaju okamenjenih izraza lica, pomisli Tris gledajući u Asire i
Fringilu. Kao sfinge. Jasno je da nešto prikrivaju, samo me zanima
šta. Da li prikrivaju začuđenost, jer nisu znale koga je to Emhir doveo
u Nilfgard. Ili možda to što sve odavno znaju, možda i bolje od nas?
Jenefer će uskoro početi da govori o Cirinom odlasku na Taned, o
proročanstvu koje je izgovorila u transu a koje je dovelo do silnog
zamešateljstva. O krvavoj bici u Garstangu, zbog koje je Geralt bio
masakriran, a Ciri odvedena. Tada će prestati da se pretvaraju,
pašće maske. Svi znaju da je iza afere na Tanedu stajao Nilfgard. A
kad sve oči budu uprte u vas, Nilfgardijke, nećete imati kud,
moraćete da propevate. A tada će se razjasniti nekoliko stvari,
možda ću čak i ja tada doznati više. Kako je Jenefer nestala sa
Taneda, zašto se odjednom pojavila ovde, u Montekalvu, u

Frančeskinom društvu. Ko je i kakvu ulogu igra Ida Emean,
vilenjakinja, Aen Saevherne iz Modrih planina. Zbog čega imam
utisak da Filipa Ejlhart i dalje govori manje nego što zna, mada
deklariše odanost i vernost magiji a ne Dajkstri, s kojim neprekidno
održava prepisku.

I možda ću napokon doznati ko je zaista Ciri. Ciri, za njih Kraljica
Severa, a za mene vešterka pepeljaste kose iz Kaer Morhena, o
kojoj uvek mislim kao o svojoj mlađoj sestri.

*
Fringila Vigo je čula ponešto o vešcima, o profesionalnim ubicama
čudovišta i zveri. Pažljivo je slušala Jeneferinu pripovest, obraćala
pažnju na boju njenog glasa, posmatrala joj lice. Nije se dala
prevariti. Snažna emotivna veza između Jenefer i te Ciri, koja je sve
prisutne zanimala, bila je očigledna. Zanimljivo je i to što su i
čarobnica i veštac bili očito u jakoj emotivnoj vezi. Fringila se dala u
razmišljanje, ali su joj smetali povišeni glasovi.
Pretpostavljala je već da su se neke od okupljenih za vreme
pobune na Tanedu nalazile u neprijateljskim taborima, pa je uopšte
nije čudila antipatija koja je za stolom oživljavala u obliku zajedljivih
primedbi što su iznenada bile upućene Jenefer, koja je podnosila
izveštaj. Delovalo je da će se okrenuti na svađu, što je ipak sprečila
Filipa Ejlhart, grubo lupivši šakom o sto, tako da su pehari i čaše
zazveckali.
– Dosta! – viknula je. – Ućuti, Sabrina! Ne daj da te isprovociraju,
Frančeska! Dosta više o Tanedu i Garstangu. To je već prošlost!
Prošlost, sa žaljenjem pomisli Fringila, prošlost na koju su one,
mada u različitim taborima, imale uticaja. Pripadale su toj prošlosti,
znale su šta čine i zašto. A mi, carske čarobnice, ništa ne znamo.
Faktički smo kao trčkarala, pomisli, koja znaju po šta su ih poslali, ali
ne i zašto. Dobro je, pomisli ona, da nastaje ta loža. Đavo će ga
znati kako će se to završiti, ali dobro je da počinje.
– Nastavi, Jenefer – oglasi se Filipa.
– Nemam više šta da kažem – stisnula je usne crnokosa čarobnica.
– Ponavljam da mi je Tisaja de Friz naredila da dovedem Ciri u
Garstang.
– Najlakše je sve svaliti na mrtve – zareža Sabrina Glevisig, ali
Filipa je ućutka silovitim pokretom.

– Nisam htela da se mešam u ono što se dogodilo u Aretuzi noću –
nastavi Jenefer, poblede i vidno se uzruja. – Htela sam da uzmem
Ciri i pobegnem iz Taneda. Ali Tisaja me je ubedila da će
pojavljivanje devojke u Garstangu biti šok za mnoge, a njeno
prorokovanje u transu osujetiće konflikt. Ne svaljujem krivicu na nju,
jer sam ja isto mislila. Obe smo pogrešile. Pa ipak je moj greh veći.
Da sam ostavila Ciri da se Rita o njoj brine....

– Što je bilo, bilo je – prekide je Filipa. – Svako može da pogreši.
Čak i Tisaja de Friz. Kada je Tisaja prvi put videla Ciri?

– Tri dana pred početak sabora – reče Margarita Lo Antij. – U Gors
Velenu. I ja sam je tada upoznala. I čim sam je videla, znala sam da
je neobično stvorenje!

– Neobično neobična – progovori Ida Emean ep Sivni, koja je dotad
ćutala. – Jer je u njoj koncentrisano nasleđe neobične krvi. Hen
Ihaer, Drevne krvi. Nasledni materijal koji predodređuje neobične
sposobnosti onoga ko tu krv nosi u sebi. I veliku ulogu koju će
odigrati. Koju mora da odigra.

– Jer to tako žele vilenjačke legende, mitovi i proročanstva? – upita
zajedljivo Sabrina Glevisig. – Čitava stvar od početka mi miriše na
bajku i fantaziju! Sad više sumnji nemam. Drage moje dame,
predlažem da se za promenu bavimo nečim ozbiljnim, racionalnim i
realnim.

– Priklanjam čelo pred trezvenom racionalnošću, koja je snaga i
izvor svih prevaga vaše rase – blago se osmehnu Ida Emean. – Pa
ipak, ovde, u krugu osoba koje su sposobne da naprave korist od
moći koja se ne može uvek racionalno objasniti i analizirati, pomalo
mi neprikladno deluje to omalovažavanje vilenjačkih proročanstava.
Naša rasa nije tako racionalna i ne crpe snagu iz racionalnosti. I
pored toga što postoji nekoliko desetina hiljada godina.

– Nasledni materijal koji se zove Drevna krv, o kojoj govorimo,
pokazao se ipak kao manje otporan – primeti Šila de Tankarvil.

– Čak i vilenjačke legende i proročanstva, koje uopšte ne
omalovažavam, priznaju Drevnu krv za potpuno uništenu, odumrlu.
Zar to nije istina, Ida? Na svetu više nema Drevne krvi. Poslednja
koja ju je imala bila je Lara Doren ep Šijadal. Sve znamo legendu o
Lari Doren i Kregenanu iz Lida.

– Ne sve – reče Asire var Anahid, prvi put se javljajući za reč. –
Vašu mitologiju sam proučavala letimično i ne znam za tu legendu.

– To nije legenda – rekla je Filipa Ejlhart. – To je istinita istorija.
Među nama je, isto tako, neko ko savršeno poznaje ne samo priču o
Lari i Kregenanu nego i njene posledice, one će pak sigurno sve
zainteresovati. Molimo te, uzmi reč, Frančeska.

– S obzirom na to što govoriš – osmehnula se kraljica vilenjaka –
proističe da ništa manje nisi upućena u stvar od mene.

– Nije isključeno. Ali ipak te molim da ti to ispričaš.
– Da bi testirala moju iskrenost i lojalnost prema loži – klimnula je
glavom Enid an Gleana. – Dobro. Molim sve prisutne da se udobno
smeste, jer pripovest nije kratka.

*
– Povest o Lari i Kregenanu je autentična, ali je sada već toliko
prožeta bajkovitim ornamentima da je slabo prepoznatljiva. Postoje,
takođe, ogromne razlike između ljudske i vilenjačke verzije legende,
ali u obema verzijama provejavaju šovinizam i rasna mržnja. Zato ću
odbaciti ornamente i preći ću na činjenice. I tako, Kregenan iz Lida
bio je čarobnjak, Lara Doren ep Šijadal vilenjačka čarobnica, Aen
Saevherne, Znalac, jedna od nosilaca Hen Ihaer, Drevne krvi,
zagonetne i nama vilenjacima. Prijateljstvo, a zatim ljubavnu vezu
između njih dvoje radosno su prihvatile obe rase, mada su se uskoro
pojavili neprijatelji, odlučni protivnici koncepcije spajanja ljudske i
vilenjačke magije. Kako među vilenjacima, tako i među ljudima, našli
su se oni koji su to smatrali za izdaju. Bilo je takođe i nekih do danas
nejasnih sporova lične prirode, ljubomore i zavisti. Ukratko: zbog
nameštene intrige, Kregenan je usmrćen. Lara Doren, izmučena i
proganjana, umrla je od iscrpljenosti u nekoj pustari, rodivši kćerku.
Dete je čudom bilo spaseno. Usvojila ju je Cero, kraljica, Redanje.
– Bila je prestravljena kletvom koju je na nju bacila Lara kad joj je
Cero odbila pomoć i isterala je na hladnoću – ubacila se Keira Mec.
– Da nije prigrlila dete, nju i čitav njen rod zadesile bi strašne
katastrofe...
– Upravo to su bajkoviti ornamenti od kojih je odustala Frančeska –
prekide je Filipa Ejlhart. – Držimo se činjenica.
– Proročke sposobnosti Znalaca iz Drevne krvi jesu činjenica –
rekla je Ida Emean, podižući pogled na Filipu. – A sugestivni motiv

proroštva koji se u svim verzijama legende ponavlja navodi na
razmišljanje.

– Navodi danas i navodio je nekada – potvrdi Frančeska. – Glasine
o Larinoj kletvi nisu utihnule, ponovo su skrenule pažnju na sebe
sedamnaest godina kasnije, kada je devojčica po imenu Rijanon,
koju je usvojila Cero, izrasla u devojku čija je lepota bacala u
zasenak čak i lepotu njene majke. Usvojena Rijanon nosila je
zvaničnu titulu redanjske princeze, a zanimale su se za nju mnoge
vladarske kuće. Kad je među mnogim konkurentima Rijanon najzad
odabrala Goidemara, mladog kralja Temerije, malo je nedostajalo da
glasine o kletvi unište brak. Pojačanom snagom glasine su, ipak,
krenule da kolaju tri godine posle venčanja Goidemara i Rijanon. Za
vreme Falkinog ustanka.

Fringila, koja nikad nije čula ni za Falku ni za njen ustanak, podigla
je obrve. Frančeska je to primetila.

– Za Severna kraljevstva – objasnila je – bili su to tragični i krvavi
događaji, do danas živi u sećanju, mada je otada prošlo više od sto
godina. U Nilfgardu, u kome u to vreme Sever nije imao skoro
nikakvih kontakata, stvar sigurno nije bila poznata, zato ću sebi
dopustiti da ukratko podsetim na neke činjenice. Falka je bila ćerka
Frajdanka, redanjskog kralja. Iz braka iz kog se razveo kada mu je u
oči upala lepa Cero, ona ista koja je kasnije usvojila Larino dete.
Sačuvan je dokument koji opširno i zamršeno iznosi uzroke razvoda,
ali se sačuvao takođe i portret prve Frajdankove žene, koji više o njoj
govori, o kovirskoj plemićkinji, nesumnjivo poluvilenjakinji, ali kod
koje definitivno prevagu odnose ljudske odlike. Oči lude odšelnice,
kosa utopljenice, usta gušterice. Ukratko: gaduricu su poslali u Kovir
zajedno s njenom jednogodišnjom kćerkicom Falkom. I uskoro su i
jedna i druga pale u zaborav.

– Falka je – nastavi malo zatim Enid an Gleana – podsetila na sebe
posle dvadeset pet godina, kad je podigla ustanak i kada je gotovo
sopstvenom rukom ubila oca, Cero i dvojicu polubraće. Oružani
ustanak isprva je buknuo kao legalna borba prvorodne naslednice za
tron koji joj pripada, borba koju je podržavao deo temerskog i
kovirskog plemstva, ali se ubrzo preobrazila u seljačku bunu
ogromnih razmera. Obe strane su činile užasne zločine. Falka je
ušla u legendu kao krvavi demon; u suštini je verovatnije to da je

jednostavno prestala da gospodari situacijom i večito novim i novim
parolama koje su ispisivane na ustaničkim zastavama. Smrt
kraljevima, smrt čarobnjacima, smrt sveštenicima, plemstvu,
bogatašima i gospodarima, uskoro smrt svemu što živi, jer se više
nije mogao obuzdati taj krvožedni mrak. Ustanak je počeo da se širi i
na druge zemlje.

– Nilfgardijci su takođe pisali o tome – prekide vidno zajedljivo
Sabrina Glevisig. – A gospođice Asire i Vigo nesumnjivo su o tome
čitale. Skrati, Frančeska. Pređi na Rijanon i na trojke iz Hutborga.

– Molim lepo. Rijanon, tadašnju suprugu Goidemara, kralja
Temerije, a kćerku Lare Doren koju je usvojila Cero, slučajno su
ulovili Falkini ustanici i zarobili u zamku Hutborg. U trenutku kad su
je zarobili bila je trudna. Zamak se branio još dugo posle ugušenja
ustanka i pošto je Falka pogubljena, ali Goidemar ga je najzad
preuzeo u jurišu i oslobodio je ženu. S troje dece, dvema
devojčicama koje su već hodale i s dečakom koji je pokušavao da
hoda. Rijanon je poludela. Razjareni Goidemar razapinjao je u
mukama sve zarobljenike, i iz delića priznanja koje su prekidala
arlaukanja sklopila se čitljiva slika.

– Falka, koja je svoju lepotu nasledila više od svoje babe
vilenjakinje nego od svoje majke, štedro je darivala svojim čarima
sve svoje ‘hetmane’, od šljahte do običnih atamana i koljača,
obezbeđujući time sebi njihovu vernost, odanost. Ostala je najzad u
drugom stanju i rodila je dete tačno u ono vreme kada je u Hutborgu
zarobljena Rijanon donela na svet blizance. Falka je naredila da
njeno novorođenče dodaju Rijaninoj deci. Kažu da je tada izjavila da
su samo kraljice dostojne časti da budu dojilje njenoj kopiladi, i da
takva sudbina čeka sve krunisane ženke u novom poretku, koji će
ona, Falka, uspostaviti posle pobede.

– Problem je bio u tome što niko, pa ni Rijanon, nije znao koje je od
troje dece Falkino dete. Pretpostavljali su s velikom verovatnoćom
da je to jedna od devojčica, jer je Rijanon navodno rodila devojčicu i
dečaka. Ponavljam, navodno, jer i pored hvalisavih Falkinih
deklaracija, decu su dojile obične, seljačke dojilje. Rijanon se skoro
ničega nije sećala pošto se od ludila najzad izlečila. Razume se,
rodila je. Razume se, donosili su joj ponekad u krevet trojke i
pokazivali joj ih. Ništa više.

– Tada su pozvali čarobnjake da ispitaju trojke i ustanove ko je ko.
Goidemar je bio tako ogorčen da je hteo da, pošto otkrije koje je
Falkino kopile, dete pogubi, i to javno. To nismo mogli da dopustimo.
Pošto je ustanak ugušen, na uhvaćenim ustanicima izvođena su
neviđena zverstva – trebalo je to napokon okončati. Egzekucija
deteta koje još nije navršilo ni dve godine – možete li da zamislite?
Tek bi nastale legende! A već su ionako počele da kolaju glasine da
je zbog kletve Lare Doren sama Falka rođena kao čudovište, što je
naravno bila besmislica. Falka se rodila pre nego što je Lara
upoznala Kregenana. Ali nekako je malo ko želeo da računa godine.
Čak su i u Oksenfurtskoj akademiji krišom pisali i objavljivali
pamflete i apsurdne dokumente. Vraćam se ipak na ispitivanja koja
preduzimamo na zahtev Goidemarov...

– Preduzimamo? – podiže glavu Jenever. – Što će reći ko?
– Tisaja de Friz, Augusta Vagner, Leticija Sarbone i Hen Gedimdejt
– staloženo će Frančeska. – U taj odbor uključili su kasnije i mene.
Bila sam mlada čarobnica, ali čistokrvna vilenjakinja. A moj otac...
Biološki, jer me se odrekao... Bio je Znalac. Znala sam šta je gen
Drevne krvi.
– A takav gen je otkriven u Rijanon, kad ste ispitivali nju i kralja pre
ispitivanja dece – zaključila je Šila de Tankarvil. – I kod dvoje dece,
što je omogućilo da se otkrije Falkino kopile, koje je lišeno gena.
Kako ste spasli dete od kraljevog gneva?
– Vrlo jednostavno – osmehnula se vilenjakinja. – Pravili smo se da
ne znamo. Objašnjavali smo kralju da stvar nije nimalo laka, da i
dalje ispitujemo, ali da takva ispitivanja iziskuju vreme... Dosta
vremena. Goidemar, čovek u suštini dobar i plemenit, brzo se smirio
i uopšte nas nije požurivao, a trojke su rasle i trčale po palati, budeći
radost kraljevskog para i čitavog dvora. Amavet, Fiona i Adela.
Jedno nalik drugom kao tri vrapca. Pažljivo smo ih posmatrali, jasno,
i svaki put bi se javile sumnje, naročito ako bi neko dete napravilo
neki džumbus. Fiona je jednom s prozora prosula sadržinu noše
pravo na velikog konetabla, taj ju je glasno prozvao đavolovim
kopiletom i oprostio se od službovanja. Nešto kasnije, Amavet je
namazao stepenice lojem, pa je jedna dvorska dama, pošto su joj
zbog toga ruke bile u udlagama, progunđala nešto o prokletoj krvi i
istom se oprostila od dvora. A larmadžije nižeg porekla čekali su

stub srama i kandžija, pa su zato svi brzo naučili da drže jezik za
zubima. Čak se i jedan baron vrlo starog roda, koga je Adela
pogodila u tur iz luka, ograničio samo na...

– Ne raspredajmo sad o nestašlucima mališana – preseče je Filipa
Ejlhart. – Kada su, najzad, Goidemaru rekli istinu?

– Nikad mu je nisu rekli, Nije pitao za nju, a nama je to odgovaralo.
– Ali da li ste znali koje dete je bilo Falkino kopile?
– Naravno. Adela.
– Nije Fiona?
– Ne. Adela. Umrla je od kuge. Đavolsko kopile, prokleta krv, ćerka
demonske Falke, za vreme epidemije, uprkos kraljevom protestu,
pomagala je sveštenicima u bolnici u podgrađu i, spasavajući
bolesnu decu, sama se zarazila i umrla. Imala je sedamnaest
godina. Godinu dana kasnije, njen pseudobrat Amavet ušao je u
ljubavnu avanturu s groficom Anom Kamene i ubili su ga razbojnici
koje je unajmio grof. Istog dana umrla je i Rijanon, dotučena i
skrhana smrću dece koju je obožavala. Tada nas je Goidemar
ponovo sazvao. Za poslednju preživelu iz čuvene trojke, princezu
Fionu, interesovao se kralj Cintre, Koram. Hteo je da je njegov sin,
takođe Koram, uzme za ženu, ali pošto je znao za glasine, nije želeo
da ženi sina s mogućim kopiletom Falkinim. Garantovali smo mu
svojim autoritetom da je Fiona legalno dete. Ne znam da li je
poverovao, ali mladi su se dopali jedno drugom i tako je Rijanonina
ćerka, čukunbaba vaše Ciri, uskoro postala kraljica Cintre.
– Unoseći u dinastiju Korama čuveni gen, koji ste vi i dalje tražili.
– Fiona – staloženo reče Enid an Gleana – nije bila nosilac gena
Drevne krvi. Mi smo ga još tada nazvali Larinim genom.
– Kako to?
– Nosilac Larinog gena bio je Amavet, a naš eksperiment je i dalje
trajao. Jer Ana Kamene, zbog koje su izgubili život ljubavnik i muž,
budući i dalje u žalosti za obojicom, rodila je blizance. Dečaka i
devojčicu. Otac je nesumnjivo bio Amavet, jer je devojčica bila
nosilac gena. Dobila je ime Mjurijel.
– Lepa Raspusnica Mjurijel? – začudila se Šila de Tankarvil.
– Mnogo kasnije – osmehnula se Frančeska. – Isprva je bila Ljupka
Mjurijel. Činjenica je da je to bilo ljupko, slatko dete. Kad je navršila
četrnaest godina, već su je zvali Mjurijel Blagostivog Oka. Mnogi

muškarac utonuo je u tim njenim očima. Najzad su je dali za
Roberta, grofa Garamone.

– A dečak?
– Krispin nije bio nosilac gena pa nas nije ni zanimao. Izgleda da je
poginuo u nekom ratu, jer mu je samo rat bio u glavi.
– Čekaj – prekide je Sabrina silovitim pokretom razbarušujući kosu.
– Pa Lepa Raspusnica Mjurijel bila je majka Adalije zvane Gatara...
– Poklapa se – potvrdila je Frančeska. – Zanimljiva osoba ta
Adalija. Snažan Izvor, savršen materijal za čarobnicu. Nažalost, nije
želela da bude čarobnica, draža joj je bila uloga kraljice.
– A da li je bila nosilac gena? – upita Asire var Anahid.
– Interesantno, nije.
– Tako sam i mislila – klimnu glavom Asire. – Larin gen može da se
prenese trajno samo po ženskoj liniji. Ako je nosilac gena muškarac,
gen se gubi u drugom, najdalje u trećem kolenu.
– Posle toga se, međutim, aktivira – rekla je Filipa Ejlhart.
– Adalija, koja nije imala gen, bila je, najzad, Kalantina majka, a
Kalante, Cirina baka, bila je nosilac Larinog gena.
– Prva posle Rijanon – najednom se oglasi Šila de Tankarvil. –
Pogrešili ste, Frančeska. Bila su dva gena. Jedan, onaj pravi, bio je
skriven, latentan, prevideli ste ga kod Fione, pometeni snažnim i
izražajnim Amavetovim genom. Ali to što je imao Amavet nije bio
gen već aktivizator. Gospođa Asire je u pravu. Aktivizator koji dolazi
iz muške linije već je u Adaliji bio tako slabo izražajan da ga niste
otkrili. Adalija je bila prvo dete Lepe Raspusnice, naredno koleno
zasigurno nije imalo čak ni traga aktivizatora. Latentni gen Fionin
zacelo bi nestao u njenim muškim potomcima, najdalje u trećem
kolenu. Ali nije nestao, i ja znam zašto.
– Dođavola! – prosikta kroz zube Jenefer.
– Izgubila sam se – izjavila je Sabrina Glevisig – u gustišu te
genetike i genealogije.
Frančeska privuče sebi tacnu s voćem, ispruži ruku, promrmlja
magičnu formulu.
– Oprostite mi na dibidus vašarskoj psihokinezi – osmehnula se,
naređujući crvenoj jabuci da se podigne visoko iznad stola. – Ali uz
pomoć levitirajućeg voća sve ću lakše objasniti, i ukazati na grešku
koju smo počinili. Ova crvena jabuka je Larin gen, Drevna krv.

Zelena jabuka predstavlja latentni gen. Nar je pseudogen,
aktivizator. Počinjemo. Ovo je Rijanon, crvena jabuka. Njen sin,
Amavet, on je nar. Amavetova ćerka, Lepa Raspusnica Mjurijel, i
njegova unuka Adalija, i dalje su narovi, pri čemu poslednji u
nestajanju. A ovo je druga linija: Fiona, Rijanonina ćerka, zelena
jabuka. Njen sin Korbet, kralj Cintre, on je zelena jabuka. Korbet i
Elen Kedvenjska imaju sina Dagorada, on je zelena jabuka. Kao što
ste primetili, u dve naredne generacije rađaju se isključivo muški
potomci, gen nestaje, već je vrlo slabašan. Na samom dnu imamo
sada ipak nar i zelenu jabuku. Adalija, princeza Maribora, i Dagorad,
kralj Cintre. I njihova zajednička ćerka, Kalante. Crvena jabuka.
Preporođen, snažan Larin gen.

– Fionin gen – klimnula je glavom Margarita Lo Antij – susreo se sa
aktivizatorom Amavetovim preko bračnog incesta. Niko nije obratio
pažnju na srodnost? Nijedan od kraljevskih heraldičara i hroničara
nije obratio pažnju na javno rodoskvrnuće?

– Nije to bilo tako javno. Ana Kamene nije razglašavala da su njeni
blizanci bila kopilad, jer bi muževljeva porodica uskoro razbaštinila i
nju i decu, oduzeli bi im grb, titulu i imetak. Glasine su se, razume
se, pojavile, i uporno su kružile, i to ne samo u narodu. Muža za
Kalante, koja je bila obeležena incestom, trebalo je tražiti u dalekom
Ebingu, gde glasine nisu doprle.

– Dodaj toj piramidi dve naredne crvene jabuke, Enid – rekla je
Margarita. – Sada, u skladu sa ispravnim zapažanjem gospođe
Asire, preporođeni Larin gen ide glatko po ženskoj liniji.

– Tako je. Evo je Paveta, Kalantina ćerka. I Pavetina ćerka, Cirila.
Jedina naslednica Drevne krvi u ovom trenutku, nosilac Larinog
gena.

– Jedina? – oštro je upitala Šila de Tankarvil. – Mnogo si sigurna u
sebe, Enid.

– Šta imaš na umu?
Šila je naglo ustala, svojim nakićenim prstima gađala u činiju s
voćem i naterala na levitaciju ostalo voće, uništavajući i menjajući u
raznobojnu gungulu čitavu Frančeskinu shemu.
– Ovo imam na umu – rekla je hladno, pokazujući na haotični
kovitlac voćki. – Jer to su mogućne genetičke kombinacije. I toliko
znamo koliko ovde vidimo. Što će reći – ništa. Vaša greška se

osvetila, Frančeska, izazvala je lavinu grešaka. Gen se slučajno
otkrio, posle sto godina, u vremenu u kom su se mogli odigrati
događaji o kojima nemamo pojma. Tajni događaji, skriveni, tuširani.
Predbračna deca, vanbračna deca, tajno usvojena, čak poturena.
Incesti. Ukrštanje rasa, krv zaboravljenih predaka koja se pojavljuje
u docnijim kolenima. Zaključak: pre sto godina imali ste gen na
dohvatu ruke, čak ste ga u svojim rukama imali. I izmakao vam se.
Greška, Enid. Greška, greška! Suviše stihije, suviše slučajnosti.
Premalo kontrole, premalo ingerencije u slučajnosti.

– Nismo imali posla sa opitnim kunićima – stisnutih usana reče Enid
an Gleana – nismo ih mogli zatvarati u kaveze i sparivati.

Fringila je, prateći pogled Tris Merigold, zapazila kako Jeneferine
ruke stežu odjednom rezbarene naslone stolice.

*
Ono što u ovom trenutku spaja Jenefer i Frančesku, grozničavo je
mislila Tris, i dalje izbegavajući pogled svoje prijateljice – to je
koristoljublje. Jer, opet nije moglo da prođe bez ukrštanja i gajenja.
Da, tako je, jer to što one planiraju sa Ciri i princem iz Kovira, mada
naizgled neverovatno, zapravo je vrlo realno. One su to već radile.
Postavljale su na tronove koga su htele, stvarale su veze i dinastije
kakve su želele, kakve su im bile pogodne. U promet su stavljane
čarolije, afrodizijaci, eliksiri. Kraljice i princeze odjednom su sklapale
čudnovate, često morganatske brakove, često uprkos svim
planovima, namerama i ugovorima. A kasnije su onima koje su
želele da rađaju, a nije trebalo, davale tajna sredstva za prekidanje
trudnoće. One pak koje nisu želele da rađaju, a trebalo je da rađaju,
umesto obećanih sredstava dobijale su placebo, vodu i sladić. Otuda
sva ta neverovatna orođavanja. Kalante, Paveta... i Ciri. Jenefer je u
to bila upletena. A sada joj je žao. I u pravu je. Dođavola, ako Geralt
sve to sazna...

*
Sfinge, mislila je Fringila Vigo. Sfinge izrezbarene na doručjima
fotelje. Da, to treba da postane znak i amblem lože. Znanje, tajna,
tišina. One su sfinge. One bez truda postižu ono što žele. Za njih je
sklapanje braka Kovira i te njihove Ciri obična sitnica. One imaju
moć. One imaju znanje. I sredstva. Vrednost brilijantne Sabrinine
ogrlice dostiže bezmalo visinu čitavog platnog bilansa šumovitog i

scenovitog Kedvena. Bez napora bi ostvarile svoje planove. Ali ima
jedna začkoljica...

*
Aha, pomislila je Tris Merigold, najzad počinje da se govori o
onome od čega je trebalo početi. Od otrežnjujuće činjenice koja
splašnjava entuzijazam, od činjenice da je Ciri u Nilfgardu, da je u
Emhirovoj vlasti. Veoma daleko od planova koji se ovde kuju...
– Ne dovodi se u pitanje – govorila je Filipa – da je Emhir odavno
vrebao na Cirilu. Svi su mislili da je poenta bila u sklapanju političkog
braka sa Cintrom i uzimanja u posed feuda koji devojci zakonski
pripada. Pa ipak, nije isključeno da ovde nije posredi politika, nego
gen Drevne krvi, koji Emhir hoće da uvede u carsku liniju. Ako Emhir
zna ono što znamo mi, onda je mogućno da će poželeti da se
proročanstvo ostvari u njegovoj lozi, da buduća Kraljica Sveta bude
rođena u Nilfgardu.
– Ispravka – ubaci se Sabrina Glevisig. – Nije Emhir taj koji to hoće,
nego nilfgardski čarobnjaci. Samo su oni mogli da otkriju gen i upute
Emhira u njegovo značenje. Prisutne dame iz Nilfgarda sigurno će
poželeti da potvrde i objasne svoju ulogu u intrigi.
– Čudi me – ne izdrža Fringila – ta vaša tendencija da se linija
intriga traži u dalekom Nilfgardu, dok pak pretpostavke nalažu da
zaverenike i izdajice tražite na prostorima koji su vam znatno bliži.
– Zapažanje je koliko direktno toliko i tačno – Šila de Tankarvil
ošinula je pogledom Sabrinu, koja se spremala na ripostu. –
Informacija o Drevnoj krvi procurila je u Nilfgard od nas, sve
pretpostavke na to ukazuju. Zar ste zaboravile na Vilgeforca?
– Ja nisam – u Sabrininim crnim očima zaplamsao je načas plamen
mržnje. – Ja nisam zaboravila!
– Doći će vreme i za njega – zloslutno je sevnula zubima Keira
Mec. – Ali zasad nije on u pitanju, nego to što tu, za nas tako važnu,
Drevnu krv – Ciri – ima u rukama Emhir var Emreis, car Nilfgarda.
– Car – izjavi spokojno Asire, skrenuvši pogled na Fringilu – ništa
nema u rukama. Devojka koju drži u Darn Rovanu ne nosi nikakav
izvanredni gen. Obična je do banalnosti. Van svake sumnje je da to
nije Ciri iz Cintre. To nije devojka koju je car tražio. A tražio je onu
koja nosi gen. Čak je i pramen njene kose imao. Ja sam tu kosu
ispitala i našla sam nešto što nisam razumela, ali sada razumem.

– Ciri, dakle, nije u Nilfgardu – tiho reče Jenefer. – Ona nije tamo.
– Nije – ozbiljno je potvrdila Filipa Ejlhart. – Emhir je prevaren,
podmetnuli su mu dvojnicu. Sama to znam od juče. Raduje me ipak
iskreno priznanje gospođe Asire. Ono potvrđuje da naša loža već
funkcioniše.

*
Jenefer je teško uspevala da suzbije podrhtavanje ruku i usana.
Samo mirno, ponavljala je sebi, polako, ne otkrivaj se, vrebaj priliku.
I slušaj, slušaj, sakupljaj inforrnacije. Sfinga. Budi sfinga.
– A onda taj Vilgeforc – Sabrina je tresnula pesnicom o sto. – Nije
nas Emhir namagarčio, nego ta naočita hulja od čarobnjaka.
Namagarčio je i Emhira i nas!
Jenefer je smirivala sebe duboko udišući vazduh. Asire var Anahid,
čarobnica iz Nilfgarda, koja se očigledno osećala nelagodno u tesnoj
haljini, pričala je o nekom mladom nilfgardskom plemiću. Jenefer je
znala o kome je reč i nesvesno je stezala pesnicu. Crni vitez s
krilima na šlemu, košmar iz Cirinih buncanja... Osećala je na sebi
Frančeskin i Filipin pogled. Dok je pak Tris, čiji je pogled nastojala da
privuče, izbegavala da se susretne s njenim očima. Dovraga, mislila
je Jenefer, s mukom dozivajući na lice izraz ravnodušnosti, ala sam
se uvalila! U kako sam gadnu zamku ubacila tu devojku. Dovraga,
kako ću pogledati vešcu u oči...
– Imaćemo savršenu priliku – povikala je uzbuđenim glasom Keira
Mec – da vratimo Ciri i da se ujedno dočepamo kože Vilgeforcove.
Da dupe pomerimo toj hulji.
– A pre tog pomeranja morali bismo da pronađemo Vilgeforcovo
skrovište – našali se Šila de Tankarvil, čarobnica iz Kovira, prema
kojoj Jenefer nikad nije gajila naročitu simpatiju. – Do sada to
nikome nije pošlo za rukom. Čak ni nekima koje sede za ovim
stolom, damama koje su u tu potragu neštedimice ulagale i svoje
vreme i svoje natprosečne talente.
– Pronađena su već dva od brojnih Vilgeforcovih skrovišta – hladno
odvrati Filipa Ejlhart. – Dajkstra intenzivno traga za ostalima, a ne
bih ga omalovažila. Tamo gde podbaci magija, često pomognu
špijuni i doušnici.

*

Jedan od agenata koji je pratio Dajkstru pogleda u tamnicu, naglo
se povuče, osloni o zid i ublede kao krpa; izgledalo je kao da će
začas da se onesvesti. Dajkstra je memorisao da mekušca treba da
premesti u pisarnicu. Ali čim je sam zavirio u ćeliju, smesta je
promenio mišljenje. Želudac mu se podigao do guše. Nije smeo,
međutim, da se kompromituje pred potčinjenima. Bez žurbe je
izvukao iz džepa parfimisanu maramicu, prislonio je na nos i usta, te
se nagnuo nad golim posmrtnim ostacima koji su ležali na kamenom
podu.

– Stomak i materica rasporeni – dijagnostikovao je, upinjući se da
ostane staložen i hladnokrvan. – Veoma vešto, hirurškom rukom. Iz
devojke je izvađen plod. Dok su joj to radili, bila je živa. Ali to nije
rađeno ovde. Jesu li sve u takvom stanju? Lenepe, tebi se obraćam.

– Nisu... – agent zadrhta, skloni pogled s leša. – drugima su
polomljeni vratovi uvrtanjem garote . Nisu bile trudne... Ali izvršićemo
sekciju...

– Koliko ih je ukupno pronađeno?
– Četiri, pored ove ovde. Nijednu nismo mogli da identifikujemo.
– Nije istina – suprotstavio se iza maramice Dajkstra. – Ja sam već
stigao da identifikujem ovu ovde. To je Zoli, najmlađa ćerka grofa
Lanijera. Ona koja je pre godinu dana nestala bez vesti. Baciću
pogled na ostale.
– Neke je vatra dokusurila – rekao je Lenep. – Teško će ih biti
poznati... Ali sem toga... Pronašli smo...
– Govori, prekini da mucaš.
– U onom bunaru – agent pokaza na rupu koja je zjapila u podu –
nalaze se kosti. Mnogo kostiju. Nismo stigli da ih izvučemo i
ispitamo, ali glavu dajem da će sve to biti kosti mladih devojaka. Kad
bismo zamolili čarobnjake, možda bismo i mogli da ih raspoznamo...
I da obavestimo njihove roditelje, koji i dalje traže izgubljene
kćerke...
– Nipošto – Dajkstra se naglo okrenu. – Ni reči o ovome što je ovde
pronađeno. Nikome. A naročito ne čarobnjacima. Posle onog što
sam ovde video gubim poverenje u njih. Lenepe, da li su gornji nivoi
detaljno ispitani? Nije pronađeno ništa što bi nam pomoglo u
traganjima?

– Ništa, gospodine – Lenep obori glavu. – Čim je vest doprla do
nas, dojurili smo u zamak punim galopom. Ali prekasno smo stigli.
Sve je izgorelo. Strahovito jaka vatra. Magična, bez ikakve sumnje.
Samo što ovde, u tamnicama, čarolija nije na sve delovala. Ne znam
zašto...

– A ja znam. Paljenje nije izvodio Vilgeforc, već Rjens, ili drugi
čarobnjak-faktotum. Vilgeforc ne bi počinio grešku, ne bi nam ostavio
ništa sem crnog taloga na zidovima. Da, on zna da vatra
prečišćava... I zatire tragove.

– Zatire, dabome – promrmlja Lenep. – Nema čak dokaza da je taj
Vilgeforc ovde uopšte bio...

– Isfabrikujte takve dokaze – Dajkstra odmaknu maramicu od lica. –
Je l’ treba da vas učim kako se to radi? Ja znam da je Vilgeforc ovde
bio. U podzemlju, sem leševa, ništa nije sačuvano? Šta je tamo, iza
onih gvozdenih vrata?

– Dopustite, gospodine – agent uze iz pomoćnikovih ruku baklju. –
Pokazaću vam.

Nije bilo sumnje da je magično paljenje koje je trebalo da pretvori u
pepeo sve što se nalazilo u podzemlju bilo smešteno upravo ovde, u
prostranoj prostoriji iza gvozdenih vrata. Greška u čarobnoj formuli u
znatnoj je meri uništila taj plan, ali požar je svakako bio velik i jak.
Vatra je ugljenisala regale na jednom od zidova, porazmeštala i
istopila staklene posude, sve je pretvorila u smrdljivu masu.
Nenarušen je ostao sto s limenom pločom i dve stolice čudnovatih
oblika uzidane u pod. Čudnovatih oblika koji ne ostavljaju mesta
sumnji u svoju svrhu.

– To je tako konstruisano – proguta pljuvačku Lenep, pokazujući
stolice i pričvršćene držače na njima – da bi se noge držale raširene.
Široko raširene.

– Fukara- zareža kroz stisnute zube Dajkstra. – Prokleta žgadija...
– U slivniku ispod drvene fotelje – tiho je nastavljao agent – pronašli
smo tragove krvi, izmeta i urina. Gvozdena fotelja je nova-novcita,
verovatno nikad nije bila ni korišćena. Ne znam šta o tome da
mislim...
– A ja znam – rekao je Dajkstra. – Ta gvozdena je bila spremljena
specijalno za nekoga. Za nekoga koga je Vilgeforc sumnjičio za
specijalne sposobnosti.

*
– Uopšte ne omalovažavam Dajkstru i njegove špijune – rekla je
Šila de Tankarvil. – Znam da je potrebno vreme da bismo pronašle
Vilgeforca. Zanemarimo li motiv lične osvete, koji je, izgleda,
opsesija nekima od prisutnih dama, dopustiću sebi da primetim da
uopšte nije sigurno da Vilgeforc ima Ciri.
– Ako je nema Vilgeforc, ko je onda ima? Bila je na ostrvu. Nijedna
od nas, koliko sam razumela, nije je odatle teleportovala. Nema je
Dajkstra, kao što je nema ni nijedan od kraljeva – to znamo. A u
ruševinama Galebove kule nije pronađeno njeno telo.
– Tor Lara – sporo je izgovarala Ida Emean – svojevremeno je
skrivala vrlo snažan portal. Da li isključujete mogućnost da je
devojka pobegla iz Taneda tim portalom.
Jenefer pokri oči trepavicama, zari nokte u glave sfingi na
doručjima fotelja. Samo polako, pomislila je. Samo polako. Osetila je
na sebi Margaritin pogled, ali nije podigla glavu.
– Ako je Ciri ušla u teleport iz Tor Lare – nešto izmenjenim glasom
rekla je rektorka Aretuze – onda se plašim da planove i projekte koje
imamo možemo da zaboravimo. Bojim se da Ciri možda više nikada
nećemo videti. Sada već nepostojeći, portal Galebove kule bio je
oštećen, izvitoperen. Ubojit.
– O čemu mi ovde govorimo? – prasnula je Sabrina. – Da bi u Kuli
uopšte mogao da otkriješ teleport, da bi uopšte mogao da ga vidiš,
treba da upotrebiš magiju četvrtog stepena! A za pokretanje portala
potrebne su arhivirtuozne sposobnosti! Ne znam ni da li bi Vilgeforc
uspeo to da izvede, a nekmoli kakva petnaestogodišnja šiparica!
Kako, uopšte, možete tako nešto da pretpostavljate? Ko je, po vama,
ta devojčica? Šta je to što je u njoj?

*
– Da li je važno – protegnuo se Stefan Skelen, zvani Šumska Sova,
koroner cara Emhira var Emreisa – šta je to što je u njoj, gospodine
Bonarte? I da li uopšte u njoj nešto postoji? Ja sam zainteresovan za
to da ona uopšte ne postoji. Platiću vam za to sto florena. Ako vam
je volja, a vi proveravajte šta je u njoj – pre ubistva ili posle ubistva –
kako vam je draže. Cena se neće povećati čak ni ako nešto nađete,
upozoravam vas svečano i lojalno.
– A ako je dopremim živu?

– Ni tako.
Ogromnog rasta, ali koščat kao raga, muškarac kog su zvali Bonart
sukao je svoje sede brčiće. Drugu ruku naslonio je na mač, kao da je
sve vreme hteo da sakrije od Skelenovog pogleda rezbariju na
balčaku.
– Treba da donesem glavu?
– Ne – iskrevelji se Šumska Sova. – Šta će mi njena glava? Da je
konzervišem u medu?
– Dokaz.
– Verujem vam na reč. Vi ste slavni, Bonarte. I pouzdani, isto tako.
– Hvala na rečima pohvale – lovac na nagrade se osmehnu, a
Skelen, mada je pred krčmom imao dvadeset naoružanih ljudi,
videvši taj osmeh oseti trnce u leđima. – Tako bi trebalo da bude, a
retko biva. Gospodi baronima i gospodi Varnhnagenima moram
glave svih Pacova da pokažem, inače neće platiti. Ako vam Falkina
glava nije neophodna, nećete imati ništa protiv, upovaja , da je
pridružim ostalima?
– Da biste pobrali i drugu nagradu? A profesionalna etika?
– Ja, presvetli gos’n Skelene – zažmirka Bonart – ne tražim da mi
plaćaju za ubijanje, nego za uslugu koju ubijanjem činim. A uslugu
činim i vama i Varnhagenima.
– Logično – složi se Šumska Sova. – Radite kako smatrate da
treba. Kad mogu da očekujem da ćete doći da preuzmete uplatu?
– Brzo.
– Što će reći?
– Pacovi odlaze na Banditsku bogazu, misle da prezime u
planinama. Preseći ću im put. Dvadeset dana, ne duže.
– Sigurni ste u pravac njihovog kretanja?
– Bili su kod Fen Aspre, tamo su opljačkali konvoj i dvojicu
trgovaca. Harali su i kod Tifija. Noću su potom upali u Drui, tamo su
se izđipali na seoskom teferiču. Najzad su došli u posetu Loredu.
Tamo, u Loredu, ta Falka je posekla čoveka, i to tako da do danas o
tome govore dok im zubi cvokoću. Zato sam i pitao šta je to što u toj
Falki čuči?
– Možda to što čuči i u vama – našali se Stefan Skelen. – Mada i
ne, oprostite. Vi ne uzimate novac za ubijanje, već za izvršene
usluge. Majstor ste svog zanata, Bonarte, solidan ste profesionalac.

Struka kao svaka druga? Posao koji se okaljava? Posao za koji si
plaćen, od kojeg treba da živiš? Vidi, vidi!

Lovac na nagrade gledao ga je dugo. Tako dugo da je s usana
Šumske Sove napokon nestao smešak.

– Odista – rekao je. – Mora da se živi. Čovek zarađuje za život
onim što ume da radi. Drugi onim što mora da radi. Uza sve, malo se
kom zanatliji, sem ako nije neka kurva, posrećilo u životu tako kao
meni. Plaćen sam za obavljanje zanata koji iskreno i istinski volim.

*
Predlog da naprave pauzu da bi se okrepile i osvežile grla osušena
od govorenja iznela je Filipa, a Jenefer ga je s olakšanjem, radošću i
nadom podržala. Brzo se ipak pokazalo da su nade bile uzaludne.
Margaritu, koja je očito želela da s njom porazgovara, Filipa je brzo
odvukla na drugi kraj sale. Tris Merigold, koja joj se približila, pratila
je Frančeska. Vilenjakinja je bez ženiranja kontrolisala razgovor.
Jenefer je ipak videla nemir u Trisinim modrim očima. Tris je bez
sumnje već čitavom dušom bila odana loži. I bez sumnje je osećala
da je Jeneferina lojalnost i dalje kolebljiva.
Tris je pokušala da je obraduje, uveravala ju je da je Geralt u
Brokilonu bezbedan i da će uz brigu i trud drijada povratiti zdravlje.
Kao i obično, dok je govorila o Geraltu, rumenela se. Mora da ju je
fino zadovoljio, pomislila je, ne bez zlovolje, Jenefer. Takve kao što
je on nije ranije poznavala. Brzo ga zaboraviti neće. I dobro je što je
tako.
Primila je senzacionalnu vest prividno ravnodušnim sleganjem
ramena. Nije marila ni za to što ni Tris ni Frančeska nisu poverovale
u njenu ravnodušnost. Želela je da bude sama, želela je da im to
stavi do znanja.
Shvatile su.
Stala je na daleki kraj bifea, posvetila se ostrigama. Jela je pažljivo
– i dalje je osećala bolove, posledice kompresije. Bojala se da pije
vino, nije znala kako će reagovati.
– Jenefer?
Okrenula se. Fringila Vigo se blago osmehnula gledajući kratki nož
koji je Jenefer držala u stisnutoj ruci.
– Vidim i osećam – rekla je – da bi više volela da rasporiš mene
nego tu ostrigu. I dalje si neprijateljski raspoložena?

– Loža – hladno odvrati Jenefer – iziskuje uzajamnu lojalnost.
Prijateljstvo nije obavezno.

– Nije i ne sme ni da bude – nilfgardska čarobnica osvrnula se po
sali. – Prijateljstvo ili nastaje dugotrajnim procesom ili je spontano.

– Slično je i s neprijateljstvom – Jenefer otvori ostrigu i proguta
njenu sadržinu zajedno s morskom vodom. – Ponekad vidiš nekog u
deliću sekunde, upravo pre nego što će te oslepiti, i već ti se ne
dopada.

– Oh, stvar s neprijateljstvom stoji znatno složenije – reče Fringila i
zažmirka. – Uzmimo da neko ko stoji na vrhu brda i uopšte ga ne
prepoznaješ komada u deliće tvog prijatelja, na tvoje oči. Uopšte ga
ne vidiš i ne poznaješ, ali ti se ne dopada.

– Dešava se – slegla je ramenima Jenefer. – Sudbina se često
našali s nama.

– Sudbina je – tiho reče Fringila – praktično neuračunljiva, kao
razmaženo dete. Prijatelji ti nekad okrenu leđa, a neprijatelje možeš
da iskoristiš. Možeš, na primer, da porazgovaraš s njima u četiri oka.
Niko ne pokušava da ti zasmeta, niko te ne prekida, ne prisluškuje
te. Svi misle o čemu mogu da razgovaraju one dve žene neprijatelji.
Ni o čem suštinskom. Razmenjuju otrcane fraze, jedna drugu
podbadaju.

– Nesumnjivo – klimnula je glavom Jenefer – svi tako misle. I
potpuno su u pravu.

– Tim bolje – Fringila se nije omela – u takvim uslovima još nam je
pogodnije da pokrenemo jedno pitanje, važno i ne banalno.

– Šta imaš na umu?
– Bekstvo koje planiraš.
Jenefer, koja je otvarala drugu ostrigu, umalo se nije ubola u prst.
Osvrnula se oko sebe krišom, onda pogledala u Nilfgardijku ispod
trepavica. Fringila Vigo blago se osmehnula.
– Budi ljubazna, dodaj mi nož. Za ostrige. Vaše ostrige su izvrsne.
Kod nas, na jugu, nije lako nabaviti takve. Naročito sada, u uslovima
vojne blokade... Blokada je vrlo loša stvar. Zar ne?
Jenefer se tiho zagrcnula.
– Primetila sam – Fringila je progutala ostrigu, posegnula rukom za
drugom. – Da, Filipa nas gleda. I Asire. Asire sigurno strepi zbog
moje lojalnosti prema loži. Lojalnosti koja je u opasnosti. Ona je

spremna da pomisli da ću podleći sažaljenju. Hmmm... Voljeni
muškarac izmasakriran. Devojka koja joj je kao ćerka nestala je –
možda je zarobljena, možda joj preti smrt? A možda će je samo
iskoristiti kao kartu u kockarskoj igri? Časna reč, ja ne bih izdržala.
Pobegla bih odavde smesta. Molim te, uzmi nož. Dosta više s ovim
ostrigama, moram da pazim na liniju.

– Blokada, kao što si tek blagoizvolela primetiti – šapnula je
Jenefer, gledajući u zelene oči nilfgardske čarobnice – vrlo je loša
stvar. Upravo gadna. Onemogućava ti da učiniš ono što bi želeo.
Blokadu možeš da suzbiješ ako imaš... sredstva. Koja ja nemam.

– Računaš li na to da ću ti ih ja dati? – Nilfgardijka se zagledala u
krbavu ljusku ostrige koju je i dalje držala u ruci. – O, to uopšte ne
dolazi u obzir. Ja sam lojalna prema loži, a loža, razume se, ne želi
da pohitaš u pomoć voljenim osobama. Osim toga, ja sam tvoj
neprijatelj, kako to možeš da zaboraviš, Jenefer?

– Tačno. Kako to da zaboravim?
– Prijateljicu bih – tiho reče Fringila – upozorila da, čak i ako ima
komponente za magičnu formulu teleportacije, neće uspeti
neopaženo da slomi blokadu. Takva operacija iziskuje vreme i suviše
upada u oči. Malo je bolji neki neupadljivi, stihijski privlačivač.
Ponavljam: malo. Teleportacija na bazi improvizovanog privlačivača,
kao što bez sumnje znaš, vrlo je rizična. Svojoj prijateljici koja bi se
na tako rizičan potez odlučila ne bih to savetovala. Ali ti mi nisi
prijateljica.
Fringila je nagnula ljušturu koju je držala u ruci i prosula na sto
malo morske vode.
– I time ćemo završiti ovaj banalni razgovor – rekla je. – Loža od
nas zahteva samo uzajamnu lojalnost. Prijateljstvo, na sreću, nije
obavezno.

*
– Teleportirala se – zaključila je hladno i bez emocija Frančeska
Findaber, čim se stišao metež izazvan Jeneferinim nestankom. –
Nemamo zašto da padamo u vatru, drage moje. Sada više ništa ne
možemo da učinimo. Predaleko je. Ja sam pogrešila. Sumnjala sam
da njena opsidijanska zvezda maskira eho magične formule...
– Kako je ona to izvela, dovraga? – dreknula je Filipa. – Eho je
mogla da priguši, to nije teško. Ali kojim čudom je otvorila sebi

portal? Montekalvo ima blokadu!
– Nikad mi se nije dopadala – slegnula je ramenima Šila de

Tankarvil. – Nikad nisam podržavala njen životni stil. Ali nikada
nisam sumnjala u njene sposobnosti.

– Ona će sve izlajati! – razdrala se Sabrina Glevisig. – Sve o loži!
Otići će pravo kod...

– Gluposti – živo ih prekinu Tris Merigold, gledajući Frančesku i Idu
Emean. – Jenefer nas neće odati. Nije odavde pobegla zbog toga da
bi nas odala.

– Tris je u pravu – podržala ju je Margarita Lo Antij. – Ja znam
zašto je pobegla, koga hoće da spasava. Ja sam obe videla, nju i
Ciri zajedno. I sve razumem.

– A ja ništa ne razumem! – dreknula je Sabrina i opet je nastala
galama.

Asire var Anahid nagnula se ka prijateljici.
– Ne pitam te zašto si to uradila – šapnula je. – Ne pitam kako si to
uradila. Pitam: kuda?
Fringila Vigo neznatno se osmehnula, gladeći prstima izrezbarenu
glavu sfinge na doručju fotelje.
– A odakle bih znala – odvratila je šapatom – s koje su obale ove
ostrige?

Itlina, tačnije Itlina Egli, Evenijenina ćerka, legendarna vilenjačka
isceliteljka, astrološkinja i gatara, čuvena po svojim proročanstvima,
predskazanjima i prozorljivostima, od kojih je najčuvenije Aen
Ithlinnespeath, Proročanstvo Itlinino. Više puta ispisivano i u mnogim
oblicima objavljivano, Proročanstvo je u različitim epohama veliku
popularnost doživljavalo, a komentari, ključevi i objašnjenja koji su joj
priključivani približavali su tekst tekućim događajima, što je ojačavalo
uverenje o velikoj I. jasnovidosti. Naročito se pripisuju I.
predskazanja Severnih ratova (1239-1268), Velike zaraze (1268,
1272. i 1294), Krvavog rata dva jednoroga (1309-1318) i najezde
Haka (1350). Imala je I. i vizije klimatskih promena, koje su se
uočavale od kraja XIII veka (Bela studen, koju su sujeverni uvek
držali za početak kraja sveta i povezivali sa najavljenim dolaskom
Razoriteljke (v.)). Ovaj pasus iz I. proročanstva predstavlja povod za
sramni lov na veštice (1272-1276) i uzrokovao je smrt mnogih žena i
nesrećnih devojaka koje su proglašavali za Razoriteljkinu
inkarnaciju. Brojni istraživači danas I. proglašavaju za legendarnu
ličnost, a ‘proročanstva’ za potpuno savrerneno fabrikovani apokrif i
lukavo literarno prepredenjaštvo.

Efenberg i Talbot,
Encyclopaedia Maxima mundi, tom X

Sedmo poglavlje

Deca koja su opkolila putujućeg pripovedača Zviždova protestovala
su, dižući neopisivu i haotičnu graju. Naposletku je kao portparol i
predstavnik zajedničkog stava istupio Konor, kovačev sin, najstariji,
najjači i najhrabriji, koji je pripovedaču uručio dvojanicu čorbe od
kiselog kupusa i krompira zaprženih sa čvarcima.

– Kako to tako? – dreknu. – Kako to tako, čiko? Kako to: to je sve
za danas? Pa zar tako da nam bajku završite? U takvoj neizvesnosti
da nas ostavite? Hoćemo da znamo šta je bilo posle. Nećemo da
čekamo dok ponovo u selo ne dođete, jer to može biti za pola godine
ili godinu! Pričajte nam dalje!

– Sunce je zašlo – odvrati starčić. – Vreme je da idete u krpe,
mališani! Kad sutra za poslom budete zevali, pa stenjali, šta će
roditelji vaši kazati? Ja ću da vam kažem šta će reći. Opet im je stari
Zviždov pripovedao do ponoći, dečje glavice bilinama je udručavao,
spavati im nije davao. Pa kad, međer, opet u selo naiđe, ništa mu za
jelo ne dajte, ni geršle, ni valjuške, ni pečene slanine, nego istom
čiču oterajte, jer od bajki njegovih samo muke i nevolje imamo...

– Ma neće tako reći! – povikaše u horu mališani. – Pričajte nam još,
čiko! Molimo vas!

– Hmmm – zamumla starac, gledajući u sunce koje je nestajalo iza
vrhova drveća na drugoj obali Jaruge. – Neka bude. Ali da se
dogovorimo: neka jedan skokne u kolibu i kiselog mleka mi donese
da bih grlo malo nakvasio. Ostali nek razmisle o kome da pričam, jer
o svima ne bih stigao da ispripovedam ni do sutra. Birajte: o kome
sada, a o kome drugi put.

Dečurlija se opet razgalami, jedni druge su nadvikivali.
– Tišina! – viknu Zviždov, mahnuvši štapom. – Rekao sam da birate
a ne da džaveljate. Onda? Da čujem – čija ćemo priključenija?
– O Jenefer – zapiskuta Nimue, najmlađa među slušaocima, zbog
visine prozvana Kepec, koja je mazila macu što joj je spavala u krilu.
– Pričajte nam šta je dalje bilo sa čarobnicom, čiko. Kako je ona to iz
tog koven... kovetna na Ćelavom brdu nestala, uz pomoć magije, da
spasava Ciri. Ja bih to da čujem. Jer ja ću, kad porastem, da
postanem čarobnica.
– Baš ćeš! – povika Bronik, mlinarev sin. – Još ti, Kepecu, bale s
nosa cure, bolje ih obriši, jer balavce na zanat kod čarobnjaka ne