Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

primetio veštac, propratilo nekoliko značajnih namigivanja.
Namignuti je trebalo krišom, ali izrazita mimika sitnog gnomovog lica
nikako nije mogla da ostane prikrivena.

– Pesnik je u pravu – ponovi Parsifal, kreveljeći se i žmirkajući. –
Do Hotle i Ine možemo već da dopljunemo. Ispred nas je Fen Karn,
same bestragije. Tamo bi nam teško s kolima išlo. Ako pak na Ini
sretnemo temersku vojsku, onda bismo s tim prtljagom našim...
mogli imati problema.

Zoltan se zamisli, ušmrknu.
– Dobro onda – reče najzad, pogledajući na ostatke kola koje je
ispirao lenji tok rečice O. – Delimo se. Munro, Figis, Jazon i Halev
ostaju. Ostali nastavljaju put. Konje ćemo morati da dodatno
opteretimo vrećama s provuntom i priručnom opremom. Munro,
znate šta treba da radite? Lopate imate?
– Imamo.
– Samo da ne ostanu vidljivi tragovi. A mesto dobro obeležite i
zapamtite!
– Bez brige.
– Stići ćete nas bez problema – Zoltan prebaci na rame ruksak i
sihil, namesti sekiricu za pojasom. – Idemo tokom O, zatim duž Hotle
do Ine. Ostajte zdravo.
– Zanima me... – promrsi Milva Geraltu kada je brojčano smanjeni
odred krenuo na put otpozdravljen mahanjem četvorice patuljaka koji
su ostali. – Zanima me šta su oni to imali u tim svojim sepetli-
sanducima što je trebalo da zakopaju a mesto obeleže? I to tako da
to ne vidi niko od nas.
– Nije naša stvar.
– Ne bih rekao – reče Neven poluglasno, oprezno vodeći Pegaza
preko oborenog drveća – da su u tim sanducima bile gaće za
presvlačenje. Oni velike nade polažu u tu furu. Dovoljno sam se s
njima isćaskao da bih se domislio u kom grmu leži zec i šta u tim
kovčezima skrivaju.
– A šta, po tvom mišljenju, oni tamo skrivaju?
– Svoju budućnost – pesnik se obazre oko sebe da proveri sluša li
ih ko. – Parsifal je po zanimanju brusač kamena, hoće da osnuje
svoju radionicu. Figis i Jazon su kovači, govorili su o kovačnici.

Halev Straton hoće da se ženi, a roditelji vereničini oterali su ga kao
golju. A Zoltan...

– Prestani, Nevene. Tračariš kao ženturača. Oprosti, Milva.
– Ne treba da se izvinjavaš.
Iza rečice, iza mračnog i močvarnog pojasa stare sastojine, šuma
se razređivala; izbili su na proplanak, niske brezike i suve livade. Išli
su lagano. Poveli su se za Milvinim primerom – ona je odmah pošto
su krenuli stavila na oblučje sedla pegavu devojčicu s pletenicama.
Neven je isto tako posadio dete na Pegaza, a Zoltan je na riđeg
ajgira stavio dvoje, a sam je išao sa strane, držeći uzde. Ali tempo
se nije ubrzavao, žene iz Kernova nisu mogle da ih stignu.

*
Skoro da je palo veče kada se posle bezmalo sat vremena
skretanja tamo-amo među gudurama i klancima Zoltan Čivaj
zaustavio, razmenio nekoliko reči s Parsifalom Šutenbahom, nakon
čega se okrenuo ostatku društva.
– Nemojte da mi se smejete i da se na mene derete – rekao je. –
Čini mi se da sam zalutao. Ne znam, majka mu stara, gde smo i
kuda treba da idemo.
– Ne trabunjaj koješta – iznervirao se Neven. – Kako ne znaš? Pa
upravljamo se tokom reke. A tamo, u klancu, naposletku, to je vaša
rečica O. Jesam li u pravu?
– Jesi. Ali obrati pažnju u kom pravcu ona teče.
– Đavo ti čorbu posrkao! To je nemoguće!
– Moguće je – sumorno će Milva, strpljivo izvlačeći suve listove i
iglice iz kose pegave devojčice koja je sedela na oblučju njenog
sedla. – Izgubismo se međ klisurama. Reka vrluda, izvija se
polukružno. Opisali smo luk.
– Ali to je i dalje rečica O – tvrdoglavo će Neven. – Budemo li se
držali rečice, nećemo zalutati. Rečice znaju da meandriraju,
priznajem, ali, na kraju krajeva, sve one bez izuzetka u nešto se
ulivaju. Takav je tertib u svetu.
– Ne mudruj, pevaču – namršti nos Zoltan. – Umukni malo, zar ne
vidiš da upravo razmišljam?
– Ne vidim. Ništa ne ukazuje na to da razmišljaš. Ponavljam,
držimo se rečnog toka i onda...

– Prestani – zareža Milva. – Ti si varošanin. Tvoja predstava sveta
opasana je zidinama, tamo tvoje mudrolije možda nešto i vrede.
Osvrni se oko sebe! Dolina jarugama izbrazdana, obale strme i
zarasle. Kako hoćeš duž reke da idemo? Padinom klisure, naniže, u
šikaru i baruštinu, pa opet nagore, pa nadole, pa nagore, konje za
uzde vodeći? Posle dve gudure tako će ti daha ponestati da ćeš
nasred padine ko pokošen pasti. Nevene, mi sa sobom vodimo žene
i decu. A domalo će i sunce zaći.

– Primetio sam. Ali dobro, ćutaću. Poslušaću predlog prekaljenih
tragača u šumi.

Zoltan Čivaj mlatnu po glavi lajavog papagaja, namota na prst
pramen brade, ljutito ga čupnu.

– Parsifale?
– Pravac u načelu znamo – gnom pogleda u sunce, koje je visilo
iznad samih krošnji drveća. – Dakle, prva koncepcija glasi: ostavimo
rečicu, vratimo se, izađimo iz gudura opet na suv teren i pođimo kroz
Fen Karn, kroz međurečje, sve do Hotle.
– Druga koncepcija?
– O je plitka. Mada posle poslednjih kiša nosi više vode nego
obično, možemo je prebroditi. Presecajmo meandre, gacajući po
potoku, kad god nam prepreči put. Držeći pravac prokaj sunca, izaći
ćemo pravo na mesto račvanja Hotle i Ine.
– Ne – progovori iznenada veštac. – Odmah predlažem da od
druge koncepcije odustanemo. Čak da o njoj i ne mislimo. Na toj
tamo obali pre ili kasnije upašćemo u neko od Kurikinih tropuća. To
su gadna mesta, kategorički preporučujem da se držimo podalje od
njih.
– Poznaješ, ubo, te terene? Bio si ovde nekada? Znaš kako da se
odavde iskobeljamo?
Veštac je načas zaćutao.
– Bio sam jednom tamo – reče potom, brišući čelo. – Pre tri godine.
Ali ujahao sam sa suprotne strane, sa istoka. Išao sam prema Brugi i
želeo sam da skratim sebi put. A kako sam se izvukao, ne sećam se.
Jer su me polumrtvog odvezli na kolima.
Patuljak ga je kratko gledao, ali mu više pitanja nije postavljao.
Ćutke su se okrenuli natrag. Žene iz Kernova išle su jedva,
saplićući se i oslanjajući se na štapove, ali nijedna se nijednom rečju

nije požalila. Milva je jahala odmah do vešca, pridržavajući rukama
devojče s pletenicama, već zaspalo u samaru.

– Cenim, Geralte – progovori ona odjednom – da su te tamo, na tim
tropućima, pre tri godine dobrano iseckali. Nekakvo čudovište,
pretpostavljam. Rizičan je taj tvoj poziv!

– Ne poričem.
– Ja znam – pohvali se iz pozadine Neven – kako je to tada bilo.
Bio si ranjen, neki trgovac te je izveo odatle, a zatim si na Prekorečju
pronašao Ciri. Pričala mi je o tome Jenefer.
Pošto ču to ime, Milva se blago osmehnu. Geraltovoj pažnji to nije
promaklo. Rešio je da u najbližem logorištu natrlja Nevenu nos zato
što ne može da obuzda laparanje svoje jezičine. Znajući pesnika,
ipak nije računao na efekte, tim pre što je Neven verovatno istrućao
sve što zna.
– Možda je ipak rđavo – reče malo zatim streličarka – što nismo
otišli na onu obalu, na tropuća. Ako si onda devojku pronašao...
Vilenjaci vele da, ako drugi put posetiš mesto gde ti se nešto desilo,
vreme može da se ponovi... Zovu to... Majku mu, zaboravila sam.
Konopac sudbine?
– Omča – ispravi je veštac. – Omča sudbine.
– Bljak! – namršti se Neven. – Hoćete li prekinuti više s tim
konopcima i omčama. Meni je jednom jedna vilenjakinja prorokovala
da ću se katilskom rukom na gubilištu oprostiti od ove doline plača.
Ne verujem, doduše, u tu vrstu jeftinih proročanstava, ali pre
nekoliko dana sanjao sam da me vešaju. Probudio sam se sav u
znoju, nisam mogao pljuvačku da progutam niti da dođem do daha.
Nerado zato slušam rasprave o vešalima.
– Ne govorim tebi, već vešcu – odgovori mu Milva. – A ti ne ćuli uši
pa gadosti nećeš ni čuti. Onda, Geralte? Šta ti kažeš na ovu omču
sudbine? Da smo do tropuća otišli, vreme bi se možebiti vratilo?
– Zbog toga je dobro što smo skrenuli – osorno odvrati veštac. –
Nemam ni najmanju želju da mi se taj košmar ponovi.

*
– Nema šta – klimnu glavom Zoltan, osvrćući se oko sebe. – Na
prelepo mesto si nas doveo, Parsifale.
– Fen Karn – promrmlja gnom, počešavši vrh dugačkog nosa. –
Ledina kurgana... Oduvek sam se pitao otkuda taj naziv...

– Sad znaš.
Prostrana kotlina ispred njih već je bila obavijena večernjom
izmaglicom iz koje su, kao iz mora, štrčali neprebrojni kurgani i
mahovinom prekriveni monoliti. Pojedine stene bile su samo
bezoblični masivi. Druge, ravno tesane, bile su oblikovane u obeliske
i menhire. Sledeće, bliže središtu ove kamene šume, bile su
grupisane u dolmene, turnule i kromlehe, poređane u krugove na
način koji isključuje delovanje prirode.
– Uistinu – ponovi patuljak. – Čarobno mesto za konačenje.
Vilenjačko groblje. Ako me sećanje ne vara, vešče, nedavno si
pominjao gulove? Onda znaj da ja osećam njihovo prisustvo među
ovim kurganima. Biće da su svi oni ovde. Gulovi, graveiri, aveti,
karakondžule, utvare, kompletna smotra. Svi sede ovde – i znate šta
se upravo došaptavaju? Da ne treba ništa za večeru da traže, sama
se prikučila.
– Da se vratimo? – šapatom predloži Neven. – Da zbrišemo odavde
dok se još koliko-toliko vidi?
– I ja tako mislim.
– Žene ni koraka više neće prevaliti – gnevno će Milva. – Deca im
iz ruku ispadaju. Konji su posustali. Sam si nas požurivao, Zoltane,
još malo, još malo, još koji hvat, ponavljao si. I šta sad? Dva hvata
unatrag? Bokluk! Bilo groblje ili ne bilo groblje, gde nam je zapalo, tu
ćemo noćevati.
– Ma nego šta – podrža je veštac, sjahujući s konja. – Ne paničite.
Ne vrvi svaka nekropola od čudovišta i utvara. Nikad nisam bio na
Fen Karnu, ali da je tu zaista opasno, čuo bih o tome.
Niko, pa ni Feldmaršal Gajdaš, nije ništa progovorio niti
komentarisao. Žene iz Kernova pokupiše svoju decu i posedaše u
tesnom krugu, ćutljive i vidno uplašene. Parsifal i Neven sapeše
konje i pustiše ih u visoku travu. Geralt, Zoltan i Milva približiše se
rubu livade, posmatrajući groblje koje je tonulo u mrak.
– Da stvar bude gora, i dalje je pun mesec – promrsi patuljak. – Au,
biće noćaske avetinjski praznik, osećam, videćemo mi svoga boga
od tih demona, osećam to... A šta ono svetli tamo na jugu? Nije
rumen?
– Nego šta je nego rumen – potvrdi veštac. – Opet je neko nekome
slameni krov nad glavom zapalio. Znaš šta, Zoltane, nekako se

bezbedno osećam ovde, na Fen Karnu.
– I ja ću se tako osećati kad grane sunce. Ukoliko od gulova

svanuće dočekamo.
Milva pročeprka po kesi, izvuče nešto sjajno.
– Srebrna oštrica – reče ona. – Čuvala sam je specijalno za ovakvu

priliku. Pet kruna me je na bazaru stajala. Takvom oštricom mogu
gula da ubijem, zar ne, vešče?

– Mislim da ovde nema gulova.
– Sam si rekao – zareža Zoltan – da su obešenika na drvetu gulovi
izglodali. A gde je groblje, tu su i gulovi.
– Ne uvek.
– Držim te za reč. Ti si veštac, stručnjak, branićeš nas, nadam se.
Marodere si sredio ko Panta pitu... Zar su gulovi gadniji od
marodera?
– Neuporedivo. Molio sam te da ne paničiš.
– A da li bi za vampira dovoljno dobra bila? – Milva navrnu srebrni
šiljak na šipku strele, ispitujući oštrinu vrhom prsta. – Ili za upira?
– Bi.
– Na mom sihilu – huknu Zoltan, obnažujući svoj mač – uklesana je
starostavnim runama magijska formula patuljaka. Neka samo koji gul
mojoj oštrici priđe, za sva vremena ima da me upamti. O, gledajte!
– Oho – zainteresova se Neven, koji im je upravo prišao. – Pa
kakve su to čuvene tajne rune patuljaka? Šta kaže ovaj natpis?
– Na rasap poganske fukare!
– Nešto se pomaklo u kamenju! – najednom dreknu Parsifal
Šutenbah. – Gul, gul!
– Gde?
– Onamo, onamo! Sakrio se među stenama!
– Jedan?
– Jednog sam video!
– Mora da je dobrano ogladneo, čim pokušava da nas zalogajne ne
sačekavši mrak da padne – reče patuljak, pljunu u ruke i snažno
dohvati dršku sihila. – Oho! Shvatiće ko bela lala da je pogubno biti
proždrljiv! Milva, ti mu nabij strelu u guzicu, a ja ću mu creva prosuti.
– Ništa ja tamo ne vidim – prosikta Milva sa zaperkom strele uz
bradu. – Ni korov da se zatalasa međ stenama. Da ti se nije pričinilo,
gnome?

– Nema šanse – pobuni se Parsifal. – Vidite li onu stenu što izgleda
kao polomljeni sto? Gul se tamo sakrio, upravo iza te stene.

– Ostanite ovde – Geralt brzim pokretom isuka mač iz korica na
leđima. – Čuvajte žene i pazite na konje. Ako gulovi krenu u napad,
životinje će pomahnitati. Odoh da vidim šta je to bilo.

– Sam poći nećeš – odlučno se pobuni Zoltan. – Onda, na
proplanku, dopustio sam ti samom da ideš, jer sam se od boginja
uplašio. I dve noći zaredom od sramote nisam oka sklopio. Nikad
više! Parsifale, a kuda si ti krenuo? U pozadinu? Ti si avet opazio, pa
sad ajde prvi; ne boj se, idem ja s tobom.

Oprezno stupiše među kurgane, trudeći se da ne šuškaju u korovu,
koji je Geraltu dopirao ponad kolena, a patuljku i gnomu do pojasa.
Približavajući se dolmenu na koji je pokazao Parsifal, podelili su se
lukavo, tako da preseku gulu puteve kojima bi mogao da im utekne.
Ali strategija se pokazala uzaludnom. Geralt je znao da će tako biti –
njegov vešterski medaljon nije čak ni zadrhtao, ni na šta nije
signalizirao.

– Ovde nema nikoga – konstatovao je Zoltan, osvrćući se. – Ni žive
duše. Samo ti se pričinilo, Parsifale. Lažna uzbuna. Nepotrebno si
nas prpom napumpao, guzoseru jedan!

– Video sam! – ražestio se gnom. – Video sam kako je preskakao
između kamenja! Mršav je bio, crn kao haračlija.

– Ćuti, glupi gnome, budem li te...
– Kakav je to čudan miris? – najednom upita Geralt. – Ne osećate?
– U stvari – patuljak onjuši kao ptičar. – Čudno smrdi.
– Bilje – Parsifal ušmrknu svojim osetljivim, dva cola dugim nosom.
– Pelen, bosiljak, žalfija, anis... Cimet? Koji je to đavo?
– Na šta smrde gulovi - Geralte?
– Na lešinu – veštac se hitro osvrte oko sebe, tražeći tragove u
travi, a onda se nekolikim brzim koracima vrati u oboreni dolmen i
lagano lupnu tilutom po kamenu.
– Izlazi – reče stisnutih zuba. – Znam da si tu. Brzo, ili ću gurnuti
gvožđe u rupu.
Iz savršeno maskirane jame pod stenama razleže se tihi škrgut.
– Izlazi – ponovi Geralt. – Nećemo ti ništa.
– Ni dlaka s glave ti neće pasti – slatkorečivo mu je garantovao
Zoltan, podižući iznad rupe sihil i opasno kolutajući očima. – Izlazi,

hrabro!
Geralt zamahnu glavom i odlučnim pokretom naredi mu da odstupi.

Iz rupe ispod dolmena ponovo se čuo škrgut i zapahnuo ih je oštar
začinsko-travarski miris. Malo zatim ugledaše prosedu glavu, a zatim
lice koje je plemenito krasio kvrgavi nos, lice ne tamo nekakvog gula,
već vitkog muškarca srednjih godina. Parsifal se nije varao.
Muškarac je u stvari malo podsećao na haračliju.

– Mogu li izaći bez bojazni? – upita, podižući na Geralta svoje crne
oči ispod blago posedelih obrva.

– Možeš.
Muškarac se iskobeljao iz rupe, otresao crnu odeždu, prevezanu
oko pojasa nečim što je ličilo na kecelju, popravio je platnenu torbu,
iznova proizvodeći talas travarskih mirisa.
– Predlažem da sklonite oružje, gospodo – izjavio je mirnim
glasom, prelazeći pogledom po putnicima koji su ga okruživali. –
Neće biti potrebno. Ja, kao što vidite, nikakvo oružje ne nosim.
Oružje nikada ne nosim. A pri sebi nemam, isto tako, ništa što bi se
moglo nazvati čestitim plenom. Ime mi je Emjel Regis, dolazim iz
Dilingena, vidar sam.
– Odao vas je miris, gos’n vidaru – reče Geralt, sklanjajući mač u
korice. – Imali ste neke naročite razloge da se krijete od nas?
– Naročite? – muškarac upravi na njega crne oči. – Ne. Pre bi se
reklo uopštene. Samo sam se preplašio od vas. Takva su vremena.
– Istina je – potvrdi patuljak i pokaza palcem na vatre od kojih se
rumenelo nebo. -Takva su vremena. Rekao bih da ste begunac, kao i
mi. Ipak me zanima kako to da se sami-samciti krijete među ovim
kurganima, a toliko ste daleko izbegli od rodnog Dilingena. Hajde de,
razne su sudbine ljudske, naročito u teška vremena. Mi smo se
uplašili vas, vi nas. U strahu su velike oči.
– Što se mene tiče, nemate brige – muškarac koji se izdavao za
Emjela Regisa nije spuštao pogleda s njih – nadam se da mogu da
računam na obostranost.
– Kako to? – Zoltan isceri zube široko se osmehujući. – Vi mislite
da smo mi razbojnici, ili šta? Mi smo, gos’n vidaru, takođe begunci.
Namerili smo se u pravcu temerske granice. Ako hoćete, možete
nam se priključiti. Zajedno je sigurnije i prijatnije nego kad si sam, a
nama travar može da zatreba. Vodimo žene i decu. Imate li među tim

smrdljivim melemima koje osećam nekakav lek za izguljenu kožu na
nogama?

– Nešto će se naći – tiho će vidar. – Rado ću pomoći. A što se
zajedničkog putovanja tiče... Zahvaljujem na pozivu, ali ja nisam
begunac, gospodo. Ja iz Dilingena nisam od rata pobegao. Ja ovde
živim.

– Kako to? – namršti se patuljak, povlačeći se korak unazad.
– Ovde stanujete? Ovde, na groblju?
– Na groblju? Ma ne. Imam kućerak u blizini. Pored kuće i dućana u
Dilingenu, razume se. Ali ovde sam preko leta, od juna do
septembra, od Kupale do ravnodnevice. Skupljam lekovito bilje i
korenje, od njihovih delova na licu mesta destilišem lekove i
eliksire...
– Ali da je rat, to znate – zaključio je, nije pitao Geralt. – uprkos
pustinjačkoj osami poizdalje od sveta i ljudi. Od koga znate?
– Od begunaca koji su ovuda prolazili. Na manje od dve milje
odavde nalazi se veliki logor na reci Hotli. Tamo su okupljene stotine
izbeglica, seljaka iz Bruge i Sodena.
– A temerska vojska? – zainteresovao se Zoltan. – Da li je krenula?
– Ništa o tome ne znam.
Patuljak opsova, zatim ždraknu na vidara.
– Ako živite ovde, gos’n Regise – otegnuto će – biće da onda noću
šetate između grobova. Nije vas strah?
– Čega bih se bojao?
– Presvetli gospodin je – Zoltan pokaza rukom na Geralta – veštac.
Nedavno je video tragove gulova. Lešožderača, razumete? A ne
treba vam veštac da biste znali da se gulovi drže grobalja.
– Veštac – vidar pogleda Geralta vidno zainteresovan. – Ubica
čudovišta. Gle-gle. Zanimljivo. Niste otkrili svojim drugarima, gos’n
vešče, da je ova nekropola stara preko petsto godina? Gulovi nisu u
jelu probirljivi, ali ne jedu ni kosti stare petsto godina. Ovde ih nema.
– Apsolutno me to ne brine – reče Zoltan Čivaj, osvrćući se. – E pa,
gos’n vidaru, izvolite u naš logor. Imamo hladnu konjetinu, valjda to
nećete odbiti?
Regis ga je dugo gledao.
– Zahvaljujem – reče napokon. – Ipak imam bolju ideju. Pozivam
vas kod sebe. Moj letnjikovac je, istina, više koliba nego kućica, i to

malena, ali ionako biste morali da noćivate na mesečini. Ali pored
kolibe je izvorska voda. I ognjište, na kojem možete podgrejati
konjetinu.

– Sa zadovoljstvom prihvatamo poziv – pokloni se patuljak. –
Možda gulova ovde i nema, ali ionako mi pomisao o noćevanju na
grobljištu ne prija naročito. Hajdemo, upoznaćete ostatak našeg
društva.

Dok su prilazili logorištu, konji su zanjištali, udarili kopitima o tlo.
– Stanite malo pod vetar, gos’n Regise – Zoltan Čivaj značajno
pogleda vidara. – Miris žalfije plaši sedlenike, a mene, sramota me je
da priznam, gadno podseća na vađenje zuba.

*
– Geralte – promrsi Zoltan čim je Emjel Regis nestao iza platna što
je zaklanjalo ulaz u kolibu. – Drž’mo oči otvorene. Taj smrdljivi travar
ne dopada mi se baš mnogo.
– Imaš neki konkretan razlog?
– Ne dopadaju mi se ljudi koji provode leto pored groblja, uz to
groblja veoma udaljenih od svog prebivališta. Zar ne raste bilje u
prijatnijim okolinama? Taj Regis mi liči na pljačkaša grobova. Vidari,
alhemičari i njima slični iskopavaju leševe iz trizništa da bi kasnije s
njih skidali ekstremitete.
– Eksperimenti. Ali za takve radnje koriste se sveži leševi. Ovo
groblje je veoma staro.
– To jeste činjenica – počeša se po bradi patuljak, posmatrajući
žene iz Kernova koje su spremale sebi ležaj pod žbunjem sremze
što je raslo oko vidareve kolibe. – Možda on pelješi po mogilama
skrivene skupocene predmete?
– Upitaj ga – odvrati Geralt slegnuvši ramenima. – Poziv u njegovu
nastambu primio si očas posla, nisi se skanjerao, a sad si najednom
podozriv kao usedelica kad joj udeljuju komplimente.
– Hmmm... – ušeprtljao se Zoltan. – Pomalo si u pravu. Ali rado bih
zavirio tamo šta on u toj svojoj potleušici ima. Tek tako, da se
uverim...
– Uđi tamo za njim i pravi se da hoćeš da pozajmiš viljušku.
– A što viljušku?
– A što da ne?

Patuljak ga je dugo gledao, i najzad je odlučio – bodrim korakom se
približio kućici, ljubazno zakucao u ragastov i ušao. Nije izlazio
čitavih nekoliko trenutaka, a onda se iznenada pojavio na vratima.

– Geralte, Parsifale, Nevene, izvolite. Videćete nešto zanimljivo.
Hajte, samo napred, bez snebivanja, gos’n Regis nas poziva.

Kućerak je iznutra bio mračan i ispunjen toplim mirisom koji je
ošamućivao i komešao se u nozdrvama, koji je udarao poglavito od
rukoveti trava i začinskog bilja što su visili po svim zidovima. Sav
nameštaj činili su njegova prostirka, takođe prekrivena travama, te
iskrivljeni sto pretrpan bezbrojnim staklenim, glinenim i porcelanskim
teglicama. Šturo svetlo koje je omogućavalo da se sve to vidi
dolazilo je od uglja u ognjištu čudnovate okruglaste peći koja je
podsećala na trbušastu klepsidru. Pećku je okruživala paučinasta
mreža svetlucavih cevi srednje debljine, izuvijanih u lukove i spirale.
Ispod jedne takve cevi stajao je drveni čabar u koji je nešto kapalo.

Kad je ugledao peć, Parsifal Šutenbah iskolači oči, razjapi usta,
uzdahnu, a zatim poskoči.

– Ho-ho-ho! – povika, neskriveno oduševljen. – Šta ja to vidim? Pa
to je najstvarniji mogući atanor povezan sa alembikom! Snabdeven
rektifikacionom kolonom i bakarnim hladnjakom. Prekrasan
primerak! Sami ste to konstruisali, gos’n vidaru?

– Razume se – skromno priznade Emjel Regis. – Bavim se izradom
eliksira, pa moram da destilišem, ekstrahujem petu esenciju, a isto
tako da...

Prekide, videvši kako Zoltan Čivaj lovi kapljicu koja curi iz cevi i
oblizuje prst. Patuljak je uzdahnuo, na njegovom rumenom licu
oslikavalo se neopisivo blaženstvo.

Neven ne izdrža, pa i sam proba. I tiho jauknu.
– Peta esencija – priznao je mljackajući. – I kanda šesta, ili čak i
sedma.
– Pa da... – blago se smeškao vidar. – Rekoh da je destilat...
– Domaća rakija – nenametljivo ispravi Zoltan. – I to kakva. Probaj,
Parsifale.
– Ali ja se ne razumem u organsku hemiju – rastreseno odvrati
gnom, koji je klečeći posmatrao detalje montaže alhemijske peći. –
Sumnjam da bih prepoznao sastojke...

– Destilat je od alraune – razveja sumnje Regis. – Obogaćen
bunikom. I fermentisan škrobnom masom.

– Dakle, kominom?
– Može i tako da se nazove.
– A možemo li da dobijemo po koju čašicu?
– Zoltane, Nevene – veštac prekrsti ruke na grudima – jeste li
gluvi? To je mandragora. Rakija je od mandragore. Ostavite se tog
kotlića.
– Ali dragi gospodine Geralte – alhemičar iščeprka veliku menzuru
između prašnjavih retorti i balona, brižljivo je izbrisa krpicom – nema
mesta strahu. Mandragora je upravo sezonirana , a proporcije su
brižljivo izvedene i precizno izmerene. Na škrobnu masu iščistio sam
pet unci alraune i samo pola drama bunike...
– Nije to u pitanju – Zoltan pogleda vešca, shvati odmah i oprezno
se povuče od peći – Nije stvar u tome, gos’n Regise, koliko ste
drama iščistili, već koliko dram alraune košta. Suviše je to skup
napitak za nas.
– Mandragora – zadivljeno šapnu Neven, pokazujući na gomilicu
krtola koje su podsećale na male šećerne repe. – To je mandragora?
Prava mandragora?
– Ženska varijanta – klimnu glavom alhemičar. – Raste u velikim
skupinama upravo na groblju, gde smo se i upoznali. Eto zbog čega
baš ovde provodim leto.
Veštac značajno pogleda Zoltana. Patuljak žmirnu. Regis se
poluglasno osmehnu.
– Molim vas, gospodo, ako ste raspoloženi, srdačno vas pozivam
na degustaciju. Shvatam vašu obzirnost, ali u sadašnjoj situaciji
slabe su mi šanse da donesem eliksire iz ratom zahvaćenog
Dilingena. Sve to ionako bi moralo da se upropasti, te tako ne
govorimo o cenama. Izvinite, ali imam samo jednu posudu za pijenje.
– Dovoljna je – promrmlja Zoltan, uzimajući menzuru i oprezno
zahvatajući iz čabrića. – U vaše zdravlje, gospodine Regise. Auh!
– Oprostite mi, molim vas – opet se osmehnu vidar. – Kvalitet
destilata zasigurno ima mnogo nedostataka... U suštini je to
polufabrikat.
– To je najlepši polufabrikat koji sam u životu popio – Zoltan je
dolazio do daha. – Evo ti, pesniče.

– Aaah... Majčice mila! Prvoklasan! Probaj, Geralte.
– U zdravlje domaćina – veštac se lagano nakloni prema Emjelu
Regisu. – Zaboravljaš na manire, Nevene?
– Blagoizvolite mi oprostiti, gospodo – uzvrati naklon alhemičar – ali
ja sam se odrekao svih stimulanata. Zdravlje više nije kao što je
nekad bilo, došlo je vreme za odricanje... od mnogih zadovoljstava.
– Nećete ni da srknete?
– Princip je u pitanju – mirno objasni Regis. – Principe koje sam
sebi odredim nikad ne kršim.
– Divim vam se i na principijelnosti vam zavidim – Geralt malčice
otpi iz menzure, pa nakon kratkog kolebanja otpi do dna. U
naslađivanju ukusom ometalo ga je pomalo suzenje očiju. Po želucu
mu se razlivala oživljavajuća toplota.
– Otići ću po Milvu – ponudio se, dodajući posudicu patuljku. –
Nemojte sve da iskapite dok se mi ne vratimo.
Milva je sedela blizu konja, zadirkujući se sa pegavom devojčicom
koju je ceo dan držala u svom samaru. Doznavši o Regisovoj
gostoprimljivosti, odmah je slegla ramenima, nije je trebalo dugo
moliti.
Kad su ušli u kolibu, društvo je bilo zaokupljeno posmatranjem
uskladištenih korenova mandragore.
– Prvi put vidim ovo – priznade Neven, okrećući među prstima
krtolasti rizom. – Zbilja, liči malo na čoveka.
– Koji se iskrivio od lumbaga – zaključi Zoltan. – A onaj drugi
pljunuta trudnica. A ovaj pak, da prostite, kao dvoje u jeboredu.
– Vama je samo jedno u glavi – Milva kočoperno nagnu napunjenu
menzuru, snažno se iskašljavši u šaku. – Bokte... Rakiještina ko
grom! Je l’ to zbilja od ljubišpice? Oho-ho, pijemo čarobnjački
napitak! Ne dešava se to svakog dana. Hvala, gos’n vidaru.
– Nema na čemu, zbilja mi je drago što vam prija.
Vrškom napunjena menzura išla je ukrug i popravljala raspoloženje,
podsticala razgovor i živahnost u društvu.
– Ta mandragora, kako sam čuo, to je zelen velike magijske snage
– čvrsto uveren reče Parsifal Šutenbah.
– I te kako – potvrdi Neven, a onda cugnu, strese se i stade da
priča. – Zar je malo balada na tu temu ispevano? Čarobnjaci koriste
mandragoru za eliksire – zahvaljujući njima, večno su mladi.

Čarobnice previše koriste mast od alraune, ta mast se naziva
glamarin. Kada se namaže takvom mašću, čarobnica postaje tako
lepa i očaravajuća da ti oči ispadnu. Treba da znate, isto tako, da je
mandragora jak afrodizijak i da se koristi za ljubavnu magiju; naročito
je efikasna kad ti se devojka opire. Otud i taj narodni naziv za
mandragoru: ljubišpica – samo ti to njoj daj, pa da vidiš kakva je
štrikerica!

– Glupane – prokomentarisala je Milva.
– A ja sam čuo – reče gnom, nagnuvši napunjen sud – da, kada se
koren alraune iz zemlje čupa, onda biljka plače i zapomaže kao živa.
– Još kako! – reče Zoltan, nalivajući iz čabra. – Da samo
zapomaže! Kažu da se mandragora tako strašno dere da čula mogu
da ti se oštete, a svrh toga vradžbine izvikuje i kletve baca na onog
ko je iz zemlje čupa. Ko se takvom riziku izlaže, taj i životom može
da plati!
– Vidim ja da se ovde isteruju ešekluci – Milva uze od njega
menzuru, ispi sa širokim zamahom i strese se. – Ne može biljka
takvu moć da ima.
– To je neosporna istina! – ushićeno povika patuljak. – Samo što su
promućurni travari našli način da se zaštite. Kad pronađeš alraunu,
treba koren da umotaš jednim krajem jedika, a za drugi kraj jedika
zavežeš psa...
– Ili svinju – dobaci gnom.
– Ili divljeg vepra – ozbiljno dodade Neven.
– Lupetaš, pesniče. Stvar je u tome da pseto ili svinja iz zemlje
mandragoru iščupa, onda će kletve i uroci koje biljka baci pasti na
životinju koja čupa, a travar će pak, daleko i bezbedno skriven u
šipražju, izvući živu glavu. Šta kažete, gos’n Regise, jesam li u
pravu?’
– Zanimljiva metoda – priznade alhemičar, zagonetno se
osmehujući. – Poglavito što je tako domišljata. Ali je i manjkava, jer
ima dalekosežne komplikacije. Pri svem tom, teorijski bi bio dovoljan
i sam jedik, bez životinje koja vuče. Ne očekujem od mandragore da
je kadra da prepozna ko učkur vuče. Kletve i uroci uvek bi trebalo da
padnu na konopac, koji je jeftiniji i manje zahtevan za rukovanje
nego pas, a o svinji da i ne govorim.
– Šalite se?

– Kakva crna šala! Kažem vam, divim se domišljatosti. Jer kako
god bilo, uprkos opšterasprostranjenom mišljenju, mandragora nije
sposobna da baca uroke i kletve – u svežem stanju to je veoma
toksična biljka, do te mere da truje čak i zemlju oko korena. Vrlo je
opasno ako prsnete svež sok na lice ili ranjenu ruku; štaviše, čak i
udisanje pare može da ima fatalne posledice. Ja koristim masku i
rukavice, što ne znači da bih išta imao da prebacim metodi jedika.

– Hm... – zamisli se patuljak. – A onaj užasni krik koji ispušta
alrauna kad je čupaš, je l’ to istina?

– Mandragora nema glasne žice – mirno odgovori alhemičar. – To
je tipično za biljke, zar ne? Otrov koji ispušta rizom ipak ima snažno
halucinogeno dejstvo. Glasovi, krici, šapati i drugi zvuci – nisu ništa
drugo do halucinacije koje proizvodi napadnuti centralni nervni
sistem.

– Eh, na smrt sam zaboravio – Neven, koji je upravo nagnuo
menzuru, prigušeno je beknuo. – Mandragora je jako otrovna! A ja
sam je uzimao u ruku! I sad još ločemo ovaj odvar ko ludi...

– Toksičan je isključivo svež koren alraune – umiri ga Regis. – Moj
je sezoniran i adekvatno pripremljen, a destilat je filtriran. Nema
razloga za strah.

– Naravno da nema – složio se Zoltan. – Brlja uvek ostaje brlja,
možeš da je pečeš od trubeljike, ribljih škrga i starih pertli. Daj čašu,
Nevene, jer čeka red.

Menzura koju su vrškom napunili obišla je krug. Svi su se udobno
smestili na glineni pod. Veštac se obrecnu i opsova, pa se bolje
namesti, jer mu je u sedećem položaju opet sevnulo u kolenu. Video
je da ga Regis pažljivo posmatra.

– Sveža rana?
– Ne baš. Ali dodijava. Imaš li neke trave koje bi uspešno stišale
bol?
– To zavisi od vrste bola – osmehnu se neprimetno travar. – I od
uzroka bola. Tvoj mi znoj, vešče, čudno miriše. Jesu li te lečili
magijom? Jesu li ti davali magične enzime i hormone?
– Davali su mi razne lekove. Nisam mogao ni da zamislim da bi se
oni još mogli nanjušiti u mom znoju. Imaš vraški osetljiv njuh,
Regise.

– Svako ima neku vrlinu koja će da uravnoreži mane. Kakvu su ti
tegobu lečili magijom?

– Imao sam polomljenu ruku i butnu kost.
– Pre koliko vremena?
– Pre više od mesec dana.
– I već hodaš? Neverovatno! Drijade iz Brokilona, je l’ da?
– Kako znaš?
– Pa samo drijade znaju lekove, samo su one sposobne da tako
brzo obnove koštano tkivo. Na vrhovima tvojih ruku vidim tamna
mesta, prodirali su tu korenčići koninhele i simbiotički izdanci
grimiznog gaveza. Samo drijade znaju da koriste koninhelu, a
grimizni gavez ne raste izvan Brokilona.
– Bravo. Besprekorna dedukcija. Mene, ipak, zanima nešto drugo.
Polomljene su mi butna kost i podlaktica. Jake bolove, međutim,
osećam u kolenu i u laktu.
– Tipično – klimnu glavom vidar. – Uz pomoć magije drijada
regenerisala ti se ozleđena kost, ali je to, istovremeno,
prouzrokovalo malu revoluciju u nervnim završecima. Sporedni,
neželjeni učinak najosetniji je u zglobovima.
– Možeš li da mi pomogneš?
– Nažalost, ne mogu. Dugo ćeš još nepogrešivo slutiti susnežicu.
Zimi se bolovi jače osećaju. Pa ipak, ne bih ti preporučivao jaka
umirujuća sredstva, naročito narkotike. Ti si veštac, u tvom slučaju to
je apsolutno nepreporučljivo.
– Izlečiće me onda tvoja mandragora – veštac podiže napunjenu
menzuru, koju mu upravo dodade Milva, ispi do dna i zakašlja se,
čak mu i oči zasuziše. – Već mi je bolje, sunce ti žareno!
– Nisam siguran – Regis se osmehnu zatvorenih usana – da lečiš
pravu bolest. Podsećam, takođe, da treba da lečiš uzroke, a ne
manifestacije.
– Ne u slučaju ovog vešca – frknu blago već rumeni Neven,
osluškujući razgovor. – Njemu će baš rakiještina dobro doći,
blagodetno će delovati na njegove brige.
– Tebi takođe – Geralt prostreli pogledom pesnika tako da se ovaj
zaledi. – Naročito ako ti se od nje jezičina oduzme.
– Radije na to ne bih računao – opet se osmehnu vidar. – U sastav
preparata ulazi i bunika. Mnoštvo alkaloida, među njima i

skopolamin. Pre nego što vas mandragora prodrma, svi ćete mi bez
sumnje dati besprekorne dokaze svoje elokvencije.

– Dokaze čega? – upita Parsifal.
– Oprostite. Jednostavnije rečeno – dokaze rečitosti.
Geralt se iskrevelji, tobože se osmehujući.
– Pametno – reče on. – Čoveku to često pređe u manir i onda
počne da koristi takve reči u svakodnevnom govoru. U takvom
sagovorniku ljudi tada vide arogantnu budalu.
– Ili alhemičara – reče Zoltan Čivaj, izlivajući u menzuru tekućinu iz
čabra.
– Ili vešca – frknu Neven – koji se načitao da bi mogao da imponuje
jednoj čarobnici. A čarobnice se, dragi moji, dragi moji, ne primaju ni
na šta tako kao na vajno ruho. Jesam li u pravu, Geralte? Hajde,
ispričaj nam nešto...
– Preskoči svoj cug, Nevene – hladno ga prekide veštac. – Na tebe
prebrzo deluju alkaloidi u toj rakiještini. Rastrtljao si se.
– A kako bi bilo, Geralte, da ti malo prestaneš s tim svojim
mistifikacijama – iskrevelji se Zoltan, – Neven nam mnogo toga nije
ispričao. Ništa ti tu ne možeš što si živa legenda, što se povest o
tvojim pustolovinama igra u marionetskim pozorištima. Povest o tebi
i o čarobnici pod imenom Ženever.
– Jenefer – poluglasno ga ispravi Regis. – Gledao sam tu
predstavu. Priču o lovu na džina, ako me sećanje ne vara.
– Bio sam s njim u tom lovu – pohvali se Neven. – Bilo je smešno,
kažem vam...
– Ispričaj je svima – Geralt ustade. – Dok pijuckaš, a ti nafiluj priču.
Ja odoh!
– Ehej! – kosnu se patuljak. – Što se vređaš, pa nema razloga...
– Nisi me razumeo, Zoltane, idem da olakšam bešiku. Šta ćeš –
bešika zna da pritisne i žive legende.

*
Noć je bila vraški hladna. Konji su topotali i frktali, para im je
udarala iz nozdrva. Oblivena mesečevom svetlošću, travareva
kućica izgledala je zbilja bajkovito. Baš kao kućica šumske
proročice. Veštac zakopča pantalone.
Milva, koja je izašla ubrzo za njim, nakašljala se nesigurno. Njena
dugačka senka izravnala se s njegovom.

– Zašto odugovlačiš, što se ne vratiš unutra? – upita ga. – Stvarno
su te naljutili?

– Nisu – osporio je.
– Pa koji đavo onda stojiš ovde tako sam, na mesečini?
– Računam.
– A?
– Od polaska iz Brokilona prošlo je dvanaest dana, za to vreme
sam prešao nekih šezdeset milja. Od Ciri me deli, ako je verovati
glasinama, oko dve i po hiljade milja, jer je ona u Nilfgardu, carskoj
prestonici. Prosta računica kaže da ću ovim tempom stići do nje za
godinu dana i četiri meseca. Šta kažeš na to?
– Ništa – Milva slegnu ramenima, ponovo se nakašlja. – Ne znam
da računam tako brzo kao ti. Da čitam i pišem – takođe ne znam.
Glupa sam, prosta devojka sa sela. Nikakvo sam ti društvo. Ne
možeš čak ni da ćaskaš sa mnom.
– Ne govori tako.
– Ali to je istina – silovito se okrete Milva. – Šta mi ti računaš te
dane i milje? Da bih te posavetovala? Obodrila te? Strah odagnala,
tugu stišala što te tišti gore nego bol u toj šantavoj nozi? Ne umem ja
to! Tebi drugi neko treba. Ona o kojoj je Neven govorio. Pametna,
obrazovana. Voljena.
– Neven je laprdalo.
– I te kako. Ali ponekad pametno laprda. Vratimo se unutra, hoću
još da pijem.
– Milva?
– Molim.
– Nikad mi nisi rekla zašto si odlučila da kreneš sa mnom.
– Nikad nisi ni pitao.
– Pitam te sada.
– Sada je prekasno. Ni sama više ne znam.

*
– Dobro ste se setili da se vratite – obradova se Zoltan kad ih
ugleda, čujno drugačijim glasom. – A mi smo ovde, zamislite, odlučili
da Regis krene s nama dalje na put.
– Stvarno? – veštac pažljivo pogleda vidara. – Otkuda ta iznenadna
odluka?

– Gospodin Zoltan – Regis nije skidao pogled s vešca – me je
uverio da je u mom kraju rat mnogo ozbiljniji nego što pričaju
izbeglice. Da se tamo vraćam, ne dolazi u obzir, a da ostanem u ovoj
pustinji – ni to mi se ne čini mudrim. Ni da usamljeno putujem, isto
tako.

– A mi, mada smo ti potpuno nepoznati, izgledamo ti kao neko s
kim je sigurno putovati. Dovoljan ti je jedan pogleđ?

– Dva – odvrati vidar s blagim osmehom. – Prvo, vidim da se
brinete o ženama, a drugo – brinete se i o njihovoj deci.

Zoltan glasno zakrešta, zagreba menzurom o dno čabra.
– Prividi mogu da zavaraju – našali se. – Možda mi nameravamo
da te žene prodamo u roblje? Parsifale, učini deder nešto s tim
aparatom. Odvrni malo taj ventil, hoćeš li? Mi bismo da pijemo, a to
čudo curka kao krv iz nosa.
– Hladnjak nije dovršio posao. Džibra će biti topla.
– Ne mari. Noć je hladna.
Mlaka rakiještina oštro je potakla razgovor. Neven, Zoltan i Parsifal
zarumeneli su se, glasovi su im se još više promenili – pesnik i gnom
su, u načelu, već blago mumlali. Izgladnelo društvo je žvakalo
hladnu konjetinu i grickalo ren koji su pronašli u kućici, roneći suze,
jer je ren bio ljut koliko i rakiještina, i podjarivao je diskusiju.
Regis se odjednom začudio kad se pokazalo da konačni cilj
putovanja nije enklava masiva Mahakam, drevna i bezbedna
naseobina patuljaka. Zoltan, koji je postao još brbljiviji od Nevena,
izjavio je da se u Mahakam ni u kom slučaju ne vraća, i dao je
oduška svojoj odbojnosti prema poretku koji tamo vlada, naročito
prema politici i apsolutnoj vlasti Bruvera Hoga, starešine Mahakama
i svih klanova patuljaka.
– Matora drtina! – dreknu i pljunu u vatru u peći. – Kad ga čovek
pogleda, ne zna da li je živ ili prepariran. Skoro da se i ne pomera,
što je i dobro, jer je svaki njegov pokret prdežom propraćen. Ne
razumeš ga šta govori kad mu je brada sva slepljena od užeglog
boršča. Ali on nad svima komanduje i svi moraju da igraju kako on
svira...
– Pa ipak je teško tvrditi da je Hogova politika rđava – ubaci Regis.
– Zahvaljujući njegovoj odlučnoj akciji, patuljci su se odvojili od
vilenjaka i više se ne bore zajedno sa Skoja’taelima. A zahvaljujući

tome, prestali su pogromi, zahvaljujući tome nije došlo do kaznene
ekspedicije u Mahakamu. Negovanje dobrih odnosa s ljudima može
biti plodonosno.

– Malo sutra! – uskopisti se Zoltan i nakrivi menzuru. – Što se tiče
Veverica, čičekanji nije bilo stalo ni do kakve lojalnosti prema
ljudima, on se više plašio toga da suviše mladih ne napusti rudnike i
kovačnice i ne ode s vilenjacima, jer u vojnim odredima mogu da se
prepuste slobodi i pustolovnom muškom duhu. Kad je ta pojava
prerasla u problem, Bruver Hog je te govnare gadno pritegao. Baš je
njega bilo briga što Veverice ubijaju ljude, fućkalo se njemu za
represiju koju su patuljci zbog toga trpeli, i za te vaše čuvene
pogrome. Ni brigeša njemu i onomad i sada, jer patuljci koji su se
naselili u gradovima važe za otpadnike. A što se opasnosti od
kaznenih ekspedicija na Mahakamu tiče – ne zasmejavajte me, dragi
moji. Ne postoji nikakva opasnost, a nije je ni bilo, jer se nijedan kralj
ne bi usudio ni prstom da dotakne Mahakam. A znate li zašto? E pa
reći ću vam: Mahakam, to je čelik. I to ne makar kakav. U Mahakamu
su nalazišta uglja, ruda magnetita, neiscrpna ležišta. Sve što je van
granica Mahakama pusta je jalovina.

– U Mahakamu je i tehnika na nivou – ubaci Parsifal Šutenbah. –
Rudarstvo i metalurgija! Visoke peći nisu tamo kao ona usrana plitka
ognjišta, već se koriste samokovi i parni čekići.

– Cugni deder, Parsifale – Zoltan dodade gnomu opet napunjen sud
– inače nas uguši tom svojom tehnikom. Za tehniku svi znaju. Ali da
Mahakam izvozi čelik – ne znaju. U Kraljevstva, i u Nilfgard takođe.
Bude li nas ko samo taknuo, uništićemo radionice i potopićemo
rudnike. A onda izvol’te pa hrastovim toljagama udrite, magarećim
čeljustima pobijte, kremenom krešite.

– A ti si tako ljut na Bruvera Hoga i na režim u Mahakamu – primeti
veštac – da odjednom počinješ da govoriš u množini.

– Nego šta – poletno potvrdi patuljak. – Pa to je solidarnost, zar ne?
Priznajem i da me je ponos malo poneo što smo mudriji od
razmetljivih vilenjaka. Nećete valjda da nam osporite? Vilenjaci su se
nekoliko stotina godina pretvarali da vas, ljudi, uopšte i nema. U
nebo su gledali, cveće mirisali, a kad bi čoveka videli, od njega bi
svoje nafrakane oči odvraćali. A kad se pokazalo da od toga ništa
nema, odjednom su se trgli i oružja se prihvatili. Rešili su da ubijaju i

da ih ubijaju. A mi, patuljci? Mi smo im se prilagodili. Ne, nismo vam
dali da nas podredite sebi, nemojte ni da sanjate o tome. Mi smo vas
sebi podredili. Ekonomski.

– Istinu govoreći – progovori Regis – vama je bilo lakše da se
prilagodite nego vilenjacima. Vilenjake integriše zemlja, teritorija. Vas
integriše klan. Gde je klan, tu je i otadžbina. Čak i u slučaju da neki
naročito kratkovid kralj napadne Mahakam, vi možete da potopite
rudnik i bez kajanja otputujete negde drugde. U neke druge,
udaljene planine. Pa i u gradove u kojima žive ljudi.

– Još kako! U vašim gradovima može sasvim lepo da se živi.
– Čak i u getima? – Neven udahnu vazduh nakon gutljaja destilata.
– A šta ima loše u getima? Draže mi je da živim među svojima. Šta
će mi integracija?
– Samo da nas u esnafe puste – Parsifal obrisa nos rukavom.
– Na kraju će nas jednom i pustiti – uvereno će patuljak. – Ako nas
ne puste, onda ćemo ošljariti ili ćemo osnovati sopstvene esnafe, pa
nek odluči zdrava konkurencija.
– Pa ipak, u Mahakamu je sigurnije nego u gradovima – primeti
Regis. – Gradove mogu u svakom trenutku da progutaju požari. Bilo
bi razumnije sačekati u planinama da rat prođe.
– Kome je po volji, samo neka tamo ide – Zoltan iskamči još iz
čabra. – Meni je draža sloboda, a nju u Mahakamu nećeš zastanuti.
Vi ne možete ni da zamislite starkeljinu vladavinu. Sad je uzeo da
reguliše društvena pitanja, kako to sam naziva. Na primer: mogu li
se oli ne mogu nositi tregeri; možeš li odmah da jedeš šarana u
aspiku oli treba da čekaš da se pihtije stegnu. Da li je svirka na
okarini u skladu s našom viševekovnom tradicijom oli je to pogubni
uticaj trule i dekadentne ljudske kulture. Koliko godina radnog staža
ti je potrebno da bi podneo molbu da ti se dodeli stalna žena. Kojom
rukom smeš da se brišeš. Na kojoj je razdaljini od rudnika
dozvoljeno zviždanje. I slične stvari od životnog značaja. Ne, momci,
ne vraćam se ja pod planinu Karbon. Nemam želju da provodim život
ispred rudokopa. Četrdeset godina u rupi, ukoliko se metan ranije ne
rasprdeka. Ali mi već imamo druge planove, je l’ tako, Parsifale? Mi
smo sebi već obezbedili budućnost...
– Budućnost, budućnost... – gnom otpi iz menzure, ušmrknu i
pogleda patuljka već pomalo zamagljenim očima. – Ne izlećimo pred

rudu, Zoltane. Još uvek mogu da nas uhvate, a onda su vešala naša
jedina perspektiva... Ili Drakenborg.

– Zaklopi laparalo – zareža patuljak, gledajući ga preteći. –
Razlaprdao si se!

– Skopolamin – tiho promrmlja Regis.
*

Gnom je naklapao. Milva je bila sumorna. Zoltan je, zaboravivši da
je već jednom to učinio, ispričao svima o Hogu, čičekanji, sreskom
poglavaru Mahakama. Geralt je, zaboravivši da je to već slušao,
opet slušao. Regis je takođe slušao, i čak je dodavao komentare,
uopšte mu nije smetalo to što je jedini trezan u već dobrano pijanom
društvu. Neven je prebirao po lauti i pevao:

Lepotice devojano, žbunovita planino,
Moj se jarac uspravio pred tvojom pećinom
– Idiot – prokomentarisala je Milva. Neven se nije uzrujao.
I s pećinom i sa snašom isto ti se hvata
Kokaj, krajcuj, otvorićeš, pa daj’ i od zlata.
– Pehar... – mumlao je Parsifal Šutenbah. – Čaša, dakle... Od
jednog parčeta mlečnog opala isklesan... Evo, ovoliki. Našao sam ga
na vrhu brda Montsalvat. Ivice su mu bile optočene jaspisima, a
postolje mu je bilo od zlata. Pravo čudo...
– Ne dajte mu više da pije – reče Zoltan Čivaj.
– Ček’, ček’ – zainteresovao se Neven, takođe već pomalo
mumlajući. – Šta se dogodilo s tim legendarnim peharom?
– Trampio sam ga za mazgu. Bila mi je potrebna mazga da bih
prevezao tovar... Korund i kristalizovani ugljenik. Gomilu toga sam
imao... Tovar, dakle, poteži, bez mazge nije bilo šanse... A i rašta mi
taj pehar?
– Korund? Ugalj?
– Što biste vi rekli rubini i dijamanti. Vrlo... eeee... upotrebljivo.
– I ja bih rekao.
– Za svrdla i za turpije. Za korita. Imao sam čitavu hrpu toga...
– Čuješ li, Geralte? – Zoltan odmahnu rukom, i mada je sedeo,
malne se ne prevrnu od tog zamaha. – Mali je, pa se brzo ušikao.
Sanjari hrpu dijamanata. Pazi, Parsifale, da ti se ne ostvari taj san!
Polovina sna. Ona polovina koja se ne tiče dijamanata!

– Snovi, pusti snovi! – Neven će. – A ti, Geralte? Opet sanjaš Ciri?
Jer treba da znaš, Regise, da Geralt ima proročke snove! Ciri je
Čedo Nenadnosti, Geralt je povezan s njom sponama sudbine, zato
mu u snove dolazi. Treba da znaš, isto tako, da mi u Nilfgard idemo
da bismo našu Ciri vratili, da bismo je od cara Emhira otrgnuli. Al’
furda je neće dočekati, mi ćemo je preoteti, neće stići ni da shvati!
Rekao bih vam više, momci, ali to je tajna. Strašna, duboka i
mračna’ tajna... Niko ne može to da sazna, shvatate? Niko!

– Ja nisam ništa čuo – ubeđivao ga je Zoltan, drsko gledajući u
vešca. – Kanda mi je uholaža upuzala u uvo.

– Te uholaže su prava pošast – priznade Regis, pretvarajući se da
kopa po uhu.

– U Nilfgard putujemo... – Neven se nasloni na patuljka da bi
održao ravnotežu, što se umnogome pokazalo kao greška. – To je,
kao što rekoh, tajna. Tajni cilj!

– I u suštini vešto skriven – klimnu glavom vidar, pogledajući u
Geralta, koji je ubledeo od srdžbe. – Kad čovek uzme da analizira
pravac vašeg kretanja, čak ni najsumnjičavija individua ne bi se
dosetila cilja putovanja.

*
– Šta ti je, Milva?
– Mani me se, budalo pijana.
– Gle, ona plače! Hej, gledajte...
– Beži, rekoh ti, guba te razgubala! – streličarka obrisa suze. – Jer
ako te otaslačim po nosu, stihoklepče kurokreti... Daj taj satljik,
Zoltane...
– Nekud se dede... – izmuca patuljak. – O, evo ga. Hvala ti,
vidaru... A kud ode, zavraga, Šutenbah?
– Izašao je. Pre nekog vremena. Nevene, podsećam te, obećao si
da ćeš da mi ispričaš povest o Čedu Nenadnosti.
– Ček’, ček’, Regise, samo da gucnem... I sve ću ti ispričati... O Ciri,
o vešcu... U detalje...
– Na rasap poganske fukare!
– Stišaj strasti, patuljče! Razbudićeš nejač pred kućom.
– Ne jedi se, streličarko. Drži, popij.
– Eh – Neven pređe blago zabludelim pogledom po kolibi – da me
sada vidi grofica De Letenhov...

– Ko?
– Nebitno. Dovraga, ova rakiještina zbilja dreši jezik... Geralte, da ti
sipam još? Geralte!
– Pusti ga – reče Milva. – Neka sanja.

*
Ambar na rubu sela treštao je od muzike, muzika je doprla do njih
još pre nego što su se približili, ispunila ih je uzbuđenjem.
Mimovoljno su počeli da se njišu u sedlima dok su konji išli korak
pred korak, najpre u ritmu muklog tutnjanja bubnja i baseta , a zatim,
pošto su se primakli, u taktu melodije na guslama i sviralama. Noć je
bila hladna, sijao je pun mesec, u lebdenju njegovog hladnog sijerka
šupa je, rasvetljena mlazevima svetla kroz pukotine u daskama,
izgledala kao bajkoviti čarobnjački dvorac.
Još od vrata šupe odzvanjao je žagor i udarao blesak, treperav od
senki plesnih parova.
Kad su ušli, muzika je smesta utihnula, rasplinula se u otegnutom,
falš akordu. Razigrani i oznojeni seljaci razmaknuše se; silazeći s
gumna utabanog plesnim koracima, skupiše se uza zidove i stubove.
Ciri, koja je išla pored Mistle, videla je oči devojaka razrogačene od
straha, primećivala je neumoljive, odrešite, na sve spremne poglede
muškaraca i momaka. Čula je sve jači šapat i gunđanje glasnije od
umerene zveke gajdi, od zuktavog gudenja i guslanja. Šapat.
Pacovi... Pacovi... Razbojnici...
– Ne bojte se – glasno reče Giselher, bacajući zanemelim
muzikantima nabijenu i zveckavu mošnju. – Došli smo da se
zabavimo. Teferič je za sve, zar ne?
– Gde je pivo? – Kajli protrese jandžikom. – I gde je gostoljublje?
– I što je ovde tako tiho? – Iskra se osvrnula unaokolo. – Sišli smo
ovamo s planina na zabavu. A ne na podušje.
Jedan od seljaka napokon preseče to kolebanje, priđe Giselheru s
glinenim kupom s kog se prelivala pena. Giselher prihvati s
naklonom, ispi, ljubazno i pristojno zahvali. Nekoliko seljaka orno
poklikta. Ali ostali su ćutali.
– Hej, joldžije – opet povika Iskra. – Radi ste vi zaigrati, al’ vas,
vidim, prvo treba razdrmati!
Uza zid šupe stajao je težak sto, prekriven glinenim posuđem.
Vilenjakinja zapljeska rukama, okretno poskoči na hrastovu ploču.

Što su brže mogli, seljaci pokupiše posuđe, a ono koje nisu stigli da
dohvate Iskra je odstranila energičnim šutom.

– E pa, gospodo svirci – podboči se rukama oko struka, zamahnu
kosom. – Pokažite šta umete. Muzika!

Brzo je potpeticama udarila takt. Bubanj ga ponovi, baset i šalmaj
pridružiše mu se kao pratnja. Melodiju prihvatiše frule i gusle,
podstičući Iskru da promeni korak i ritam. Vilenjakinja, raznobojna i
lagana kao leptir, prilagodi se s lakoćom, zaplesa. Seljaci
zapljeskaše.

– Falka! – povika Iskra, mršteći oči izdužene jakom šminkom. – S
mačem u ruci si brza! Da te vidim kako igraš! Pratićeš moj korak?

Ciri se oslobodi Mistline ruke, odreši maramu s vrata, skide beretku
i gunj. U jednom skoku nađe se na stolu pored vilenjakinje. Seljaci
čilo pokliktaše, bubanj i baset zabrundaše, gajde zavapiše.

– Svirajte, muzikanti! – dreknu Iskra. – Vatreno! Brže!
Podbočena, oštro zamahnuvši glavom, vilenjakinja zacupka
nogama, zaigra, otkuca potpeticama brz, ritmični stakato. Ciri,
opčinjena ritmom, ponovi korake. Vilenjakinja se zasmeja, poskoči,
promeni ritam. Ciri silovitim okretom glave strese kosu s čela,
savršeno ponovi korak. Obe zaplesaše istovremeno, jedna je bila
ogledalo drugoj. Seljaci su se drali, aplaudirali, vikali bravo. Gusle i
violine udariše u visoke tonove, rasparčavajući umerenu, ozbiljnu
huku baseta i zapevke gajdi.
Plesale su obe, prave kao strele, dodirujući se laktovima
podbočenih ruku. Blokeji potpetica udarali su ritam, sto se tresao i
podrhtavao, u svetlu lojanica i baklji kovitlala se prašina.
– Brže – požurivala je svirce Iskra. – Žustro!
To više i nije bila muzika, to je bilo bezumlje.
– Igraj, Falka! Pusti srcu na volju!
Potpetica, vrh čizmice, potpetica, vrh čizmice, potpetica, iskorak i
poskok, pokret ruke, šake na bedrima, potpetica, potpetica. Sto
podrhtava, svetlost se talasa, gomila se talasa, sve se talasa, čitava
šupa pleše, pleše, pleše. Gomila urla, Giselher urla, Ase urla, Mistle
se smeje, tapše, svi tapšu i topoću, šupa podrhtava, zemlja
podrhtava, svet se trese iz temelja. Svet? Kakav svet? Nema više
sveta, ničeg nema, samo ples, ples... Potpetica, vrh čizmice,
potpetica... Iskrin lakat... Groznica, groznica... Violine, svirale, baset i

gajde, bubnjar samo diže i spušta palice, izlišan je, takt udaraju one,
Iskra i Ciri, njihove potpetice udaraju tako da sto brekće i njiše se, da
brekće i njiše se čitava šupa. Ritam, ritam je u njima, muzika je u
njima, one su muzika. Pramenovi tamne Iskrine kose poskakuju na
čelu i na ramenima. Strune gusala udaraju u grozničave, vatrene,
najviše tonove u registru. Krv pulsira u slepoočnicama.

Samozaborav. Ponesenost.
Ja sam Falka. Oduvek sam bila Falka! Igraj, Iskra! Tapši, Mistle!
Violine i svirale završavaju melodiju oštrim, visokim akordom, Iskra i
Ciri punktiraju kraj plesa istovremenim treskom potpetica, laktovi im
se i dalje dodiruju. Obe su zadihane, treperave, mokre, priljubljuju se
jedna uz drugu, grle se, jedna drugoj prenose oznojenost, vrelinu i
sreću. Eksplozija šupe u gromoglasnom pokliču, u tapšanju na
desetine ruku.
– Falka, đavolice jedna – dahće Iskra. – Kad nam dosadi
razbojništvo, poći ćemo u svet da zarađujemo kao igračice...
I Ciri je zadihana. Ni reč ne može da progovori. Samo grca od
smeha. Niz obraz joj se sliva suza.
U gomili najednom krik, metež. Kajli silovito gurnu snažnog seljaka,
seljak gurnu Kajlija, dohvatiše se, sevnuše uzdignute pesti. Doskoči
Rit, u svetlosti baklji sevnu bodež.
– Prestanite! – prodorno povika Iskra. – Nećemo nikakvo džapanje!
– U ovoj noći samo ćemo da igramo! – vilenjakinja uzima Ciri za
ruku, obe lepršaju sa stola na gumno. – Svirci, svirajte! Ko hoće da
pokaže kako ume da skače nek izvoli s nama! Ajde da vidimo ko je
hrabar.
Baset monotono gruva, u gruvanje prodire otegnuto zavijanje gajdi,
potom visok, divlji zvuk gusala. Seljaci se smeju, jedni druge gurkaju,
pobeđuju kolebanje. Jedan, plećat i svetlokos, uzima Iskru. Drugi,
mlađi i vitkiji, nesigurno se pokloni Ciri. Ciri oholo zabacuje glavu, ali
se odmah potom osmehuje u znak prihvatanja. Momak steže ruke
oko njenog struka, Ciri stavlja svoje na njegova ramena. Dodir je
prostreljuje kao vatreni šiljak, ispunjava je žudnjom koja tutnji u njoj.
– Raspalite, muzikanti!
Šupa podrhtava od vriska, vibrira od ritma i melodije.
Ciri pleše.

Vampir ili upir, mrtvac što ga je Haos oživeo. Kada izgubi prvi život,
noću živi drugi. Iz groba na mesečevu svetlost izlazi i tragom njenim
istom stupa; napada uspavane devojke ili mlade nadničare, kojima
slatku krv sisa, iz sna ih ne budeći.

Fiziolog. Slovo o hodećim i letećim stvorenjima
Bela luka seljaci se nabokaše, a zarad još veće predohrane,
strukove česnika sebi oko vrata metnuše. Neki, osobito ženska
čeljad, čitave glavice belog luka meću i prišivaju gde god stignu.
Vascela ves po belome luku horibilno smrđaše, otroci pak mišljahu
da su kanda sebe zaštitili, a upira osujetili. Tako se čudom čuđaše
kadno upir u po noći dolete, i otnjud se ne prepade, no se zaradovan
smejati stade, sve zubima škrgućući i sprdačije čineći. „Baš dobro,
vikao je, što ste se začinili, domalo ću vas spuckati, a koja bi se
mesina smokom osmočila jošte bi mi bolje prijala. Pride se posolite i
pobiberite, a ni na senf ne zaboravite.“
Silvester Buđardo, Liber Tenebrarum ili Zbornik zastrašujućih ali
istinitih, naučno nikad nedokazanih priključenija
Mesečina zasinula, bleda sablast prominula
Haljinice šuškav dah...
Nije li te, momo, strah?
Narodna pesma

Četvrto poglavlje

Ptice su, kao i obično, predupredile izlazak sunca, ispunjavajući
sivu i maglovitu tišinu svitanja pravom eksplozijom cvrkuta. Kao i
obično, za polazak su prve bile spremne ćutljive žene iz Kernova i
njihova deca. Jednako brz i energičan pokazao se travar Emjel
Regis, priključivši im se sa svojom podnimačom i kožnom torbom o
ramenu. Ostatak društva, koji se noću obračunavao sa destilanom,
nije bio tako oran. Jutarnja svežina razbudila je i otreznila bekrije, ali
nije uspela da potpuno potre posledice delovanja domaće
mandragorine rakiještine. Geralt se u uglu potleušice prenuo s
glavom u Milvinom krilu. Zoltan i Neven, zagrljeni, ležali su na gomili
alrauninog korenja i tako su hrkali da su zanjihavali vence trava koji
su visili na zidovima. Parsifal se našao iza kolibe, sklupčan u žbunu
sremze i prekriven rogozinom koja je Regisu služila za brisanje
cipela. Čitava petorka odavala je jasne, mada izdiferencirane
simptome umora, i intenzivno je utoljavala žeđ pored izvora.

Kad su se ipak razvejale magle i kada je crvena kugla sunca
planula u krošnjama borova i ariša Fen Karna, društvo je već bilo na
putu, živo marširajući među kurganima. Predvodio je Regis, za njim
su koračali Parsifal i Neven, bodreći sebe pevanjem u dva glasa
balade o tri sestre i gvozdenom vuku. Za njima je topotao Zoltan
Čivaj, vukući za uzde žeravastog ajgira. Patuljak je na travarevom
imanju pronašao čvornovatu toljagu od jasenovog drveta, i sad je
udarao njome po svim menhirima pored kojih je prolazio i želeo je
davno preminulim vilenjacima večni otpočinak, dok je Feldmaršal
Gajdaš, koji je sedeo na njegovom ramenu, rogušio perje i s
vremena na vreme kreštao mrzovoljno, nerazgovetno i nekako
neuverljivo.

Pokazalo se da je najneotpornija na alraunin destilat Milva. Videlo
se da jedva hoda, znojila se, bila je bleda i ljuta kao ris, nije
odgovarala čak ni na čavrljanje devojčice s pletenicama u
vrančevom sedlu. Geralt nije pokušavao više da zapodene razgovor,
ni sam nije bio u najboljem raspoloženju.

Magla, a isto tako i glasno mada donekle polupijano pevanje o
peripetijama gvozdenog vuka, učiniše da na grupicu seljaka
natrapaše iznebuha i bez upozorenja. Seljaci su ih, međutim, već
izdaleka čuli i čekali, nepomično stojeći između monolita pobodenih

u zemlju, a njihove sive klašnje savršeno su ih maskirale. Malo je
nedostajalo da Zoltan Čivaj jednog od njih odalami toljagom, misleći
od njega da je nadgrobni kamen.

– Vidi, vidi! – povika. – Prostite, ljudi! Nisam vas primetio. Dobar
vam dan! Zdravo da ste!

Desetak seljaka neujednačenim horskim glasom otpozdravi,
namrgođeno posmatrajući društvo. Seljaci su u rukama stezali
lopate, pijuke i zašiljene, hvat dugačke rozge.

– Zdravo da ste – ponovi patuljak. – Reklo bi se da ste iz logora na
Hotli. Jesam pogodio?

Umesto odgovora, jedan od seljaka pokaza ostalima Milvinog
konja.

– Vranac – rekao je. – Vidite?
– Vranac – ponovi drugi i obliza usne. – Odista, vranac. Ko
poručen.
– A? – Zoltan je primetio poglede i gestove. – Jest’, vranac, i u šta s
tim? Pa to je konj a ne žirafa, nema se čemu čuditi. I šta se vi,
prikani, majate po ovom grobljištu?
– A vi? – seljak mrkim pogledom pređe po društvu. – Šta vi ovde
tražite?
– Kupili smo ovo zemljište – patuljak mu pogleda pravo u oči i lupnu
toljagom o menhir. – I premeravamo koracima nisu li nam koje jutro
zemlje zacepili.
– A mi ovde vampira jurimo!
– Koga?
– Vampira – ponovi razgovetno najstariji seljak, češući se po čelu
ispod filcane kape, krute od prljavštine. – Mora da mu je ovde negde
jazbina, prokletinja jedna. Jasikove kočeve naoštrismo, ima da
pusnika pronađemo i probodemo ga da se više ne digne!
– I osveštanu vodicu u dvojanici imamo, koju nam je blagosloveni
sveštenik uzajmio! – orno povika drugi seljak, pokazujući posudu. –
Poškropićemo krvopiju, nek na veke vekova iščezne!
– Oho-ho – reče Zoltan Čivaj s osmehom na licu. – Za lov ste se,
vidim, od glave do pete spremili, zorno naum zamislili i sve potanko
isplanirali. Vampir, velite? E pa onda imate sreće, dobri ljudi. Mi vam
stručnjaka za upire imamo, s nama je veš...
Prekide i tiho opsova jer ga veštac gadno ritnu u gležanj.

– Ko je tog vampira video? – upita Geralt, pogledom jasno dajući do
znanja svojim drugovima da ćute. – Otkud znate da ga baš ovde
treba tražiti?

Seljaci se došaptaše među sobom.
– Niko ga nije video – priznade najzad onaj s filcovanom kapicom. –
Niti ga je čuo. Kako da ga vidiš kad on noću leti, u mraku? Kako da
ga čuješ kad on krilima slepog miša leprša, bez šušnja i šuma?
– Vampira videli nismo – dodade drugi. – Ali tragovi strašnog
njegovog rufeta postoje. Otkako je mesec pun, svake noći nekog od
naših utvara ubije. Dvoje je već rastrgao, na komadiće pokidao.
Jednu ženu i jednog momčića. Užas, strah i trepet! Nesrećnike je
vampir na komadiće iskidao, svu krv im je sa žilama popio. Nećemo
valjda skrštenih ruku da treću noć čekamo?
– Ko je rekao da je to učinio baš vampir, a ne neki drugi predator?
Ko je došao na ideju da se vrzma po grobljištu?
– Bogougodni sveštenik je tako rekao. Učen i pobožan čovek,
bogovima hvala što se u našem logoru zadesio. Odmah je pogodio
da to vampir dolazi. Za kaznu, jer smo zanemarili da se molimo i za
hram priloge dajemo. On sade u logoru molitve vrši i pregzordizme
svakojake, a nama je pak naložio da grobnicu pretražimo u kojoj
mrtvac spava kad danak osvane.
– Baš ovde?
– A gde da grob vampirov tražiš ako ne na gromilama ? A to je pak
vilenjačko groblje, svako dete zna da su vilenjaci rasa podla i
bezbožna, svaki drugi vilenjak posle smrti postaje prokletnik! Svaka
rđa od vilenjaka dolazi!
– I od felčera – potvrdi Zoltan ozbiljnim klimanjem glavom. – Istina
je. Svako dete zna. Je li daleko taj logor koji ste pominjali?
– Blizu je...
– Ama ne kazujte im previše, oče Ovsenjače – zareža seljak sve do
obrva zarastao u bradu, onaj koji je prethodno već pokazivao
odbojnost. – Đavo bi ih znao koji su pa oni, sumnjive su to kesedžije.
Dela, dela! Nekder već jednom daju tog konja, pa nek idu svojim
putem.
– Bogme, živa istina – reče stariji seljak. – Valja nam posao
svršavati, vreme leti. Davajte konja. Tog vranog. Treba nam da
bismo vampira pronašli. Skini, mladojko, to dete sa samara.

Milva, koja je sve vreme ravnodušno zurila u nebo, pogleda seljaka
i crte lica gadno joj se izoštriše.

– Ti to meni nešto, čivčijo?
– Jašta, tebi. Davaj vranca, treba nam.
Milva obrisa oznojeni vrat i stisnu zube, a izraz njenih umornih očiju
postade skoro vučji.
– Šta vi hoćete, ljudi? – veštac se osmehnu, pokušavajući da ublaži
napetu situaciju. – Šta će vam konj kog tako ljubazno tražite?
– A kako drukčije grob upirov pronaći? Mutlak groblje valja obići na
vranom ždrepcu, i kod kog groba ždrebac stane i ne može da se s
mesta pomakne – tamo vampir leži. Tad ga treba iskopati i jasikovim
kocem proburaziti. Ne protivite se, nego vidite šta ćete, mi tog
vranca moramo imati!
– A druge boje dlake ne mož’ biti? – pomirljivo upita Neven,
pružajući Pegazove uzde ka seljaku.
– Ajak!
– Onda ste nagraisali – kroz stisnute zube procedi Milva. – Jer ja
konja ne dam.
– Kako ne daš? Nisi čula šta rekosmo, curo? Nužda nam je.
– Vama je, meni nije.
– Postoji mirno rešenje – progovori Regis blagim glasom. – Kako
shvatam, gospođica Milva protivi se da svog vranca da u tuđe ruke...
– Jašta – streličarka žestoko otpljunu. – Stresem se na samu
pomisao.
– Da bi vuk bio sit i koze na broju – mirno nastavi vidar – neka
gospojica Milva na svom vrancu sama obiđe nekropolu.
– Nisam valjda munjena da po groblju jašem!
– Ama, tebe, curo, niko i ne moli! – povika onaj s bradom sve do
obrva. – Za to junačina, đida treba, a ne kiklja koja kraj zaprške s
varjačom treba da stoji. Cura, dakako, kasnije i može od koristi biti,
jer su protiv vampira umnogome delatne suze devojačke; kad njima
upira poškropiš, u ugarak se pretvori. Ali suze niz belo lice treba da
prosiplje čista i još netaknuta mladica. Sva je prilika da ti nisi takva
vođevica . Međer ti ni za šta nisi.
Milva učini brz korak napred i nezadrživim pokretom zamahnu
desnicom. Raspali, seljakova glava odskoči, čime su bradati vrat i
podbradak postali izvanredan cilj. Devojka učini drugi korak i odalami

ga direktno, korenom otvorene šake, pojačavajući snagu udarca
okretom u kukovima i plećima. Seljak se sitnim koracima zanese
unazad, zaplete se u svoje opanke pertlaše i sruši se, a udarac
njegovog potiljka o menhir glasno odjeknu.

– Evo ti da vidiš sad za šta sam – glasom drhtavim od besa reče
streličarka, masirajući pesnicu. – Ko je đida a ko uz zapršku s
varjačom treba da stoji. Nemaš megdan s kim da deliš, brajko moj,
ako pesnicama nemaš s kim da se dohvatiš. Posle pesničenja, ko je
iroj i ljudina, taj stoji na nogama, a ko bizgov i dumlek, po zemlji se
pružio. Slažete se, čivčije?

Seljaci se nisu žurili da potvrde, gledali su u Milvu otvorenih usta.
Onaj sa filcanom kapicom kleknu pored oborenog druga i blago ga
lupnu po obrazu. Bez odjeka.

– Ubi ga – jauknu, podižući glavu. – Pogubi ga. Kako to tako,
devojko? Kako to tek tako da čoveka dohvatiš i ubiješ?

– Nisam htela – šapnula je Milva, a ruke su joj klonule i lice joj je
sve bleđe postajalo. A onda je učinila nešto čemu se niko nije nadao.

Okrenula se, zateturala, čelom o menhir naslonila i ispovraćala.
*

– Šta mu je?
– Blagi potres mozga – odgovori Regis, ustajući i zakopčavajući
torbu. – Lobanja mu je čitava. Već se osvestio. Seća se šta se
dogodilo, seća se kako se zove. To na dobro sluti. Žive emocije
gospođe Milve bile su, na sreću, neosnovane.
Veštac pogleda streličarku, koja je sedela malo dalje kraj stene,
očiju uprtih u daljinu.
– To nije nežna gospojica, podatljiva na tu vrstu emocija –
promrmljao je. – Mislim da je za to ipak kriva jučerašnja rakiještina s
bunikom.
– Ona je i ranije povraćala – tiho ubaci Zoltan. – Prekjuče, u ranu
zoru. Svi su još spavali. Ja mislim da je to zbog gljiva koje smo ždrali
u Turlouu. I mene je dva dana stomak boleo.
Regis dobaci vešcu čudan pogled ispod svojih prosedih obrva,
zagonetno se osmehnu, zavijajući se u crni vuneni ogrtač. Geralt
priđe Milvi, nakašlja se.
– Kako se osećaš?
– Gadno. Šta je s čivčijom?

– Ništa mu neće biti. Osvestio se. Regis mu je ipak zabranio da
ustaje. Seljaci montiraju nosila koja će vući dva konja, tako ćemo ga
odvesti u logor.

– Uzmite moga vranca.
– Uzeli smo Pegaza i riđana. Tako je zgodnije. Ustani, vreme je da
krenemo.

*
Brojno ojačana bratija podsećala je sada na pogrebnu povorku i
vukla se u taktu posmrtnog marša.
– Šta kažeš za tog njihovog vampira – upita vešca Zoltan Čivaj. –
Veruješ li u tu priču?
– Nisam video ubijene žrtve, pa ne mogu ništa da kažem.
– To je javni švindleraj – reče Neven čvrsto uveren. – Čivčije su
govorile da su žrtve bile raskomadane. Vampir ne komada. Grize u
arteriju i ispija krv, ostavljajući dva jasna traga očnjaka. Žrtva često
preživljava. Čitao sam o tome u specijalističkoj literaturi. Tamo su,
takođe, bile gravire na kojima su tragovi ujeda vampira na
devičanskim labuđim vratovima. Potvrdi, Geralte.
– Šta da potvrdim? Nisam video te gravire. S devicama se takođe
slabo snalazim.
– Ne zbijaj šegu. Tragove vampirskih ujeda morao si videti ne
jednom i ne dvaput. Da li si se ikada susreo sa slučajem da je
vampir rastrgao žrtvu na komade?
– Ne. To se ne događa.
– U slučaju vaših vampira to se nikada ne događa – blagim glasom
progovori Emjel Regis. – Koliko znam, ne kasape tako strašno kao
alp, katakana, mulo, bruksa i nosferat. Prilično brutalno sa
posmrtnim ostacima žrtve odnose se, međutim, fleder i ekimu.
– Bravo – Geralt ga pogleda s neskrivenim divljenjem. – Nisi
preskočio nijednu vrstu vampira. I nisi pomenuo nijednog od
mističnih vampira, koji postoje samo u bajkama. Znanje koje, zbilja,
imponuje. Ne možeš, dakle, da ne znaš i to da se ekim i fleder nikad
ne mogu sresti na našem podneblju.
– Onda? – frknu Zoltan, vitlajući svojom jasenovom toljagom. – Ko
bi, dakle, na našem podneblju rastrgao tu ženu i tog momka? Sami
su se raskomadali u nastupu očajanja?

– Dosta je dugačka lista čudovišta kojima bi se mogao pripisati taj
ispad, a započinje ga čopor podivljalih pasa, uobičajene pošasti u
ratno vreme. Ne možete da zamislite na šta su sve spremni takvi psi.
Polovina žrtava koje se pripisuju haotičnim čudovištima u stvari
imaju veze sa podivljalim avlijanerskim džulovima.

– Isključuješ, dakle, čudovišta?
– Nipošto. To bi mogao da bude štrigun, harpija, graveir, gul...
– A ne vampir?
– Ne bih rekao.
– Čivčije su se pozivale na nekog sveštenika – podsetio je Parsifal
Šutenbah. – Da li se sveštenici razumeju u vampire?
– Neki se razumeju u mnogo toga, njihovo mišljenje obično vredi
čuti. Nažalost, to se ne odnosi na sve.
– Naročito ne na one koji se vuku po šumama s izbeglicama – frknu
patuljak. – To je najverovatnije nekakav pustinjak, mračni odšelnik iz
pustare. Uputio je seljačku ekspediciju na tvoje grobljište, Regise.
Nijednom nisi primetio nikakvog vampira dok si sakupljao
mandragoru u večerja pune mesečine? Čak ni maleckog?
Ovolikacnog?
– Ne, nikad – usiljeno se osmehnu vidar. – Ali nije ni čudo. Vampir,
kao što ste upravo čuli, leprša u mraku na krilima slepog miša,
bešumno. Lako ga je prevideti.
– I lako uočiti tamo gde ga nema i gde ga nikad nije ni bilo – potvrdi
Geralt. – Kad sam bio mlađi, protraćio sam podosta vremena i
energije jurcajući za priviđenjem i praznoverjem koje je plastično
opisivalo celo selo, s primićurem na čelu. Jednom sam dva meseca
živeo u zamku koji je, tobože, pohodio vampir. Vampira nije bilo.
Dobro su me tamo hranili.
– Bez sumnje, dešavalo ti se, ipak, da su glasine o vampiru bile
opravdane – reče Regis, ne gledajući u vešca. – Mislim da tada nisi
traćio vreme i energiju. Ubijao si čudovište svojim mačem?
– Dešavalo se.
– Obrni-okreni – reče Zoltan – seljaci imaju sreće. Mislim da malo
sačekam u tom njihovom logoru na Munroa Brija i na momke, a i
vama će koristiti odmor. Šta god da je ubilo ženu i dečka, jadna
njemu majka sada, kad je u logoru veštac.

– Kad smo već kod toga – stisnutih usana će Geralt – molim vas da
ne širite okolo ko sam i kako se zovem. Molba se u prvom redu
odnosi na tebe, Nevene.

– Kako ti je volja – odmahnu glavom patuljak. – Mora da imaš
razloga. Dobro je da si nas na vreme upozorio, jer se logor već vidi.

– I čuje – dodade Milva, prekidajući dugo ćutanje. – Strašno
larmaju.

– To što dopire do nas – pametovao je Neven – to je obična
simfonija izbegličkog logora. Kao i obično, napisana za stotine
ljudskih glasova i ništa manje krava, ovaca i gusaka. Solo deonice
izvode žene koje se svađaju, deca koja se deru, petao koji kukuriče
ili, ako se ne varam, magarac kome su gurnuli čičak pod rep. Naslov
simfonije: Ljudska košnica u trudu dovijanja za samoodržanjem.

– Simfonija je – primeti Regis, mrdajući nozdrvama svog skladnog
nosa – kao i obično, akustično-olfaktorna. Od ljudske košnice u trudu
dovijanja za samoodržanjem dopire raskošan miris kuvanog kupusa,
povrća bez kojeg, vidi se, nema opstanka. Karakterističan mirisni
akcenat stvaraju i efekti fizioloških potreba koje se obavljaju gde ko
stigne, najčešće na obodima logorišta. Nikad mi nije bilo jasno zašto
se borba za opstanak povezuje sa odsustvom volje za kopanjem
nužnika.

– Đavo vas odneo s tim vašim mudrovanjima – iznervirala se Milva.
– Od stotine reči dovoljne su samo tri: smrdi na govna i kupus!

– Govna i kupus uvek idu u paru – reče Parsifal Šutenbah. – Jedno
poteruje drugo. Perpetuum mobile.

*
Čim su kročili u bučni i smrdljivi logor, među logorske vatre, kola i
kolibe, dospeli su u središte interesovanja svih okupljenih izbeglica,
kojih je bilo oko dvesta, a možda i više. Zainteresovanost je imala
brz i neočekivan odjek – neko je odjednom viknuo, neko zaurlao,
neko se nekom odjednom oko vrata bacio, neko je počeo divljački da
se smeje, a neko podjednako divlje da jeca. Grdan metež se
napravio. Iz te kakofonije muške, ženske i dečje dreke teško je bilo
isprva zaključiti o čemu se radi, ali je stvar najzad izašla na čistac.
Dve žene iz Kerna koje su zajedno s njima putovale pronašle su u
logoru muža i brata, a mislile su da su nestali bez glasa u ratnom
vihoru. Radosti i suzama nije bilo kraja.

– Ovakve banalne i melodramatične stvari – sa ubeđenjem reče
Neven, pokazujući prstom potresnu scenu – mogu da se dese samo
u pravom životu. Ako bih tako završio jednu od svojih balada,
nemilosrdno bi mi se narugali.

– Nema sumnje – potvrdi Zoltan. – Pri svem tom, takve banalnosti
znaju da nas razvedre. Lakše je srcu kad nekom sudbina nešto
podari nego da stalno otima. Sad smo kvit s tim ženama. Vodili smo
ih, a vodili, i na kraju ih dovedosmo, zdravo đaci! Hajdemo, šta ćemo
mi ovde?

Veštac je u trenu poželeo da predloži da još pričekaju, jer je
računao da će neka od tih žena naći za shodno, da će poželeti da
makar rečju izrazi zahvalnost, blagodarnost patuljku. Pa ipak,
predomislio se kad je video da ništa na to ne ukazuje. Obradovane
susretom, žene ih uopšte više nisu primećivale.

– Šta čekaš? – Zoltan ga pronicljivo pogleda. – Da te cvećem
obaspu? Da te medom nahrane? Hajdemo, nemamo mi šta ovde da
tražimo.

– Potpuno si u pravu.
Nisu odmakli daleko kada ih je zaustavio piskutavi glasić. Stigla ih
je pegava devojčica s pletenicama. Bila je zadihana, a u rukama je
držala poveći buket poljskog cveća.
– Hvala vam – zapiskutala je – što ste brinuli o meni, bratu i mami.
Što ste bili tako dobri prema nama. Ubrala sam cveće za vas.
– Hvala ti – rekao je Zoltan Čivaj.
– Dobri ste – dodade devojčica, stavljajući u usta kraj pletenice. –
Ja uopšte ne verujem u ono što je govorila strina. Vi uopšte niste
gnusni kepeci ilegalci. Ti nisi sedo kopile iz pakla poniklo, a ti, čika
Nevene, uopšte nisi kreštavi ćuran. Strina je neistinu govorila. A ti,
teta Marija, nisi nikakva vrtirepka s lukom, nego si samo teta Marija i
ja tebe volim. Za tebe sam ubrala najlepše cvetove.
– Hvala ti – reče Milva malo izmenjenim glasom.
– Svi ti zahvaljujemo – ponovio je Zoltan. – Hej, Parsifale, gnusni
kepecu ilegalče, dadni deder detetu na rastanku neki suvenir, nešto
za uspomenu. Imaš li u džepu neki suvišni kamen?
– Imam. Uzmi, devojčice. To je silikat aluminijuma i berilijuma,
popularno nazvan...

– Smaragd – dovrši patuljak. – Ne zaluđuj dete, ionako neće
zapamtiti.

– Kako je lep! Zelenkast! Mnogo, mnogo vam hvala!
– Igraj se u zdravlju.
– I nemoj da ga izgubiš – promrmlja Neven. – Jer taj kamenčić
vredi koliko i mali majur.
– Ma ajde – Zoltan zadenu na kalpak različak koji je dobio od
devojčice. – Kamen ko kamen, šta tu ima da se priča. U zdravlju
ostaj, devojčice. A mi hajdemo, sešćemo negde pored plićaka,
sačekaćemo Brija, Jazona Vardu i ostale. Svakog časa mogu da
naiđu. Čudo da ih tako dugo ne vidim. Zaboravio sam, dovraga, da
im oduzmem karte. Kladim se da sede negde i da cepaju briškulu!
– Trebalo bi konje nakarmiti i napojiti – reče Milva. – Hajdemo do
reke.
– Možda se i za nas nađe neko toplo jelo – dodade Neven. –
Parsifale, osvrni se po logoru i upotrebi svoj nos. Ješćemo tamo gde
najukusnije kuvaju.
Na njihovo blago iznenađenje, pristup reci bio je ograđen, čuvali su
ga seljaci, pa su za vodopoj tražili po groš za konja. Milvu i Zoltana
razbesneše njihove šale, ali Geralt, koji je gledao da izbegne
skandale i publicitet, umirio ih je, a Neven je izvadio novčiće koje je
iščeprkao iz džepova.
Uskoro se tu našao i Parsifal Šutenbah, sumoran i besan.
– Jesi našao nešto da prezalogajimo?
Gnom istrese sline i obrisa prste u runo ovce koja je prolazila tuda.
– Našao sam. Ali ne znam hoće li nam biti dovoljno. Ovde za sve
traže da se plati, a cene su im budi bog s nama. Brašno i geršla po
kruna za funtu. Tanjir tanke supe dva nobla. Lončić čikova upecanih
u Hotli košta koliko i funta dimljenog lososa u Dilingenu.
– A pića ?
– Merica ovsa za talir.
– Koliko? – dreknu patuljak. – Koliko?
– Koliko, koliko – zareža Milva. – Konje pitaj koliko. Pašće kad im
naredimo da travu brste! Uostalom, ovde trave i nema.
Sa očiglednim činjenicama nije imalo o čemu da se diskutuje. Nije
pomoglo ni oštro cenkanje sa seljakom koji je ovsom raspolagao.
Seljak je uzeo Nevenu ostatak groša, progutao je uz to i nekoliko

Zoltanovih psovki koje ga uopšte nisu uzrujale. Ali konji su rado
porinuli njuške u džakove sa obrokom.

– Proklete derikože! – dreknu patuljak, oslobađajući se besa
lupanjem toljage u točkove kola koja su prolazila. – Čudo da ti daju
da dišeš za džabe, što ne traže pola groša za udisaj! Ili petaka za
iskenjano gomilče!

– Više fiziološke potrebe – potpuno ozbiljno izjavi Regis – imaju
svoju cenu. Vidite ovu ceradu raširenu na motkama? I seljaka koji
stoji pored nje? Špekuliše čarima sopstvene ćerke. Ugovara cenu.
Upravo sam video kako prihvata piletinu.

– Zlo se piše vašoj rasi, ljudi – sumorno će Zoltan Čivaj. – Svako
razumno biće na ovom svetu, kad padne u bedu, siromaštvo i
nesreću, obično se sjati kod svojih saplemenika, da bi teško vreme
lakše prebrodilo, jer jedni druge pomažu. A među vama, ljudima,
svako samo gleda kako će na tuđoj nesreći da zaradi. Kad je glad,
onda se hrana ne deli, nego se proždire onaj ko je najslabiji. Takvo
muftarenje vučji je zakon, oni dopuštaju najzdravijim i najjačim
jedinkama da prežive. Ali među vama koji imate razum takva
selekcija obično omogućava da preživi i dominira najveći šljam.
Zaključke i prognoze izvucite sami.

Neven se silovito usprotivi, prebacujući patuljcima da su oni još
veće gulikože i još veći materijalisti, ali su ga Zoltan i Parsifal
zaglušili, istovremeno i gromko usnama podražavajući zvuk prdeža,
što je u obe rase važilo za znak krajnjeg omalovažavanja
argumenata sopernika u diskusiji. Kraj svađe označilo je naglo
pojavljivanje grupe seljaka koju je predvodio poznati im lovac na
vampire, starac s filcanom kapicom.

– Mi povodom Klompe – reče jedan od seljaka.
– Ne kupujemo – zarežaše u isti glas patuljak i gnom.
– Radi se o onom što ste mu glavu razbili – brzo objasni drugi
seljak. – Mi smo bili naumili da ga ženimo.
– Nemam ništa protiv njega – gnevno će Zoltan. – Želim mu sve
najbolje na novom životnom putu. Zdravlja, sreće, uspeha.
– I mnoštvo Klompica – dodade Neven.
– Čujte, gospodo – reče seljak. – Vama je do šurke, a kako mislite
da mi sada njega ženimo? Kad je on, pošto ste mu mozak razbili,
načisto pobrljavio, dan od noći ne razlikuje.

– Sad, baš toliko loše nije – obrecnu se Milva, gledajući u zemlju. –
Rekla bih da mu je već bolje. Mnogo mu je bolje nego jutros.

– Ne znam ja kako je Klompa bio jutros – odvrati seljak. – Ali sam
zato video kako je stajao pred rukunicom uspravno postavljenom i
raspredao joj da je krasna devojka. Pih, šta tu ima da se priča.
Ukratko rečeno: platićete krvninu.

– Šta?
– Kad vitez vojnika ubije, ima krvninu da plati. Tako u zakonu piše.
– Ja nisam vitez! – dreknu Milva.
– To prvo – podrža je Neven. – A drugo, to je bio nesrećan slučaj.
Treće, Klompa je živ i nema govora o krvnini, već u najboljem slučaju
o obeštećenju, to jest degeneku. A četvrto – mi novca nemamo.
– Onda konje dajte.
– Ma nemoj! – Milva neprijateljski začkilji očima. – Ti si se, čivčijo,
kanda razbesneo. Pazi samo da nisi prekardašio.
– U materrrinu! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.
– Gle, ptica je rekla suštinu – otegnuto će Zoltan Čivaj, lupkajući
sekiricom zadenutom za pojas. – Znajte, zemljodelci, da ni ja nemam
najbolje mišljenje o majkama onih kojima je samo zarada na pameti,
čak i na račun razbijene glave svog zavičajca. Odlazite, ljudi. Ako
odete iz ovih stopa, obećavam vam da vas neću goniti.
– Nećete da platite – onda neka vam viša vlast presudi.
Patuljak zaškrguta zubima i već posegnu za oružjem kad ga Geralt
uhvati za lakat.
– Mirno. Kako bi hteo da rešiš taj problem? Da ih poubijaš?
– A što bih ih odmah ubijao? Dovoljno je da ih pošteno osakatim.
– Dosta više, dovraga – prosikta veštac, a zatim se okrenu seljaku.
– A ko je vršilac te više vlasti koju pominjete?
– Starešina u našem taboru, Hektor Labs, primićur iz spaljenog sela
Breza.
– Vodite nas onda k njemu. Sporazumećemo se nekako.
– On je sada zauzet – saopšti seljak. – Sudi veštici.
– Gle, vidite onu gungulu prokaj javora? Uhvatili su vešticu koja je s
upirom imala urotu.
– Opet vampir! – Neven raširi ruke. – Čujete? Opet oni po svome.
Ako po groblju ne kopaju, onda za vešticama, za upirovim

družbenicama jurcaju. Ljudi, a možda biste umesto što orete, sejete i
žanjete mogli vešci da postanete?

– Samo vi šegu terajte, samo se vi sprdajte – reče seljak. –
Sveštenik je ovde, a sveštenik je sigurniji nego veštac. Sveštenik je
rekao da vampir s vešticom skupa rabotu posluje. Veštica upira
priziva i žrtve mu pokazuje, a vid svima pomračuje da bi obnevideli.

– I pokazalo se da je u stvari tako – dodade drugi. – Među nama je
bila veštica izdajnica. Ali sveštenik je njene čari proniknuo i sad
ćemo da je spalimo.

– A i kako bi drugačije – promrmlja veštac. – Pa dobro, da bacimo
pogled na taj vaš sud. I da popričamo s gospodinom starešinom o
nezgodi koja je zadesila nesretnog Klompu. Da razmotrimo nekakvu
nadoknadu. Je l’ tako Parsifale? Kladim se da će se još neki kamičak
naći u nekom od tvojih džepova. Vodite nas, ljudi.

Povorka je krenula u pravcu razgranatog jasena pod kojim se
crnelo od usplahirenih ljudi. Držeći se malo sa strane, veštac je
pokušavao da zapodene razgovor s jednim seljakom koji je spolja
delovao relativno pristojno.

– Kakva je to veštica što su je zarobili? Stvarno je praktikovala
magiju?

– Eh, gospodine – promrsi seljak – otkud ja znam. Ta cura je neka
protuva, tuđa. Po mom mišljenju, nije baš umno zdrava. Izrasla, a
svejednako s mališanima se igra, i sama kao kakav malac, nit romori
nit govori. Ama ko će ga znati, svi kažu da je s upirom beščasluke
činila i bajala.

– Svi sem nje same – tiho reče Regis, koji je išao pored vešca. –
Jer kanda ona nit romori nit govori ako je nešto pitaš. Tako mi se
čini.

Za dublje isleđivanje nije bilo vremena, jer su već bili pod javorom.
Propustili su ih kroz gomilu, istina – ne bez Zoltanove pomoći i
njegove jasenove toljage.

Devojku od oko šesnaest godina vezali su za lotre kola natovarenih
vrećama, široko su joj razmaknuli ruke. Devojka je nožnim prstima
jedva dodirivala zemlju. Priđoše, svukoše s nje ćenarku i otkriše
mršave ruke, na što je vezana žrtva reagovala prevrtanjem očiju i
glupavom mešavinom kikotanja i jecanja.

U blizini je raspaljena vatra. Neko je svojski raspirivao gorenje
uglja, neko drugi kleštima je uzimao potkovice i brižljivo ih stavljao u
žar. Nad celom bulumentom uznosio se sveštenikov krik.

– Podla veštice! Bezbožnice! Priznaj istinu! Pogledajte je, ljudi,
pijana je od nekakvih đavoljih trava! Pogledajte je! Veštičarenje joj je
na licu ispisano!

Sveštenik je bio mršav, lice mu je bilo suvo i tamno kao dimljena
riba. Crna odora visila je na njemu kao na ofingeru. Na vratu mu je
svetlucao simbol svetinje. Geralt nije mogao da prepozna koje je to
božanstvo; uostalom, nije se u to baš razumeo. Slabo ga se ticao
panteon, koji se u poslednje vreme umnožavao. Sveštenik je ipak,
bez sumnje, pripadao nekoj novijoj verskoj sekti. Starije sekte bavile
su se praktičnijim stvarima od hvatanja devojaka, njihovog vezivanja
za kola i pujdanja zatucane rulje protiv njih.

– Od najranijih početaka istorije žena je žarište svekolikog zla!
Oruđe Haosa, saučesnica zavere protiv sveta i ljudskog roda. Žena
se vazda za telesnom pohotom povodi! Zato tako rado služi
demonima, da bi mogla da zadovolji svoju nenasitnu požudu i svoje
protivprirodne žudnje.

– Odmah ćemo saznati više o ženama – promrmlja Regis. – To je
fobija, u čistom, kliničkom obliku. Bogougodni muž mora da često
sanja vaginu dentata.

– Mogu da se kladim da je još gore – odvrati mrmljanjem Neven. –
Dajem glavu da on čak i na javi neprekidno mašta o običnoj,
bezuboj. Pa mu je neizbačeno seme udarilo u glavu.

– A devojka ometena u razvoju za to će da plati.
– Ako neko ne zaustavi tog pobudalelog mračnjaka – zareža Milva.
Neven značajno i s nadom pogleda vešca, ali Geralt izbegnu
njegov pogled.
– A čega su naši današnji porazi i nesreće plod ako ne ženskog
bajanja? – i dalje je urlao sveštenik. – Ta ko je drugi do kraljeve
čarobnice izdao na ostrvu Taned, atentat na kralja Redanje su
skovale! Niko drugi do vilenjačka veštica iz Dol Blatane huška na
nas Veverice! Vidite sada do kakvog zla je dovelo zavereništvo sa
čarobnicama! Tolerisanje njihovih prljavih rabota! Zatvaranje očiju na
njihovu samovolju, njihovu drsku gordost, njihovo bogatstvo! A ko je
tome kriv? Kraljevi! Uobraženi vladari odrekli su se bogova, odstranili

su sveštenike, preuzeli njihova nadleštva i mesta u savetima, a
mrske čarobnice zasuli počastima i zlatom! I eto kakvim je to plodom
urodilo!

– Aha! Dakle, ovde leži skriveni vampir – reče Neven. – Pogrešio si,
Regise. Ovde je reč o politici, a ne o vagini.

– I o novcu – dodade Zoltan Čivaj.
– Zaista vam kažem – urlao je sveštenik – pre nego što stupimo u
borbu s Nilfgardom, da očistimo najpre sopstvenu kuću! Belim
gvožđem taj čir sažežimo! Vatrenim krštenjem ga očistimo! Ne
dopustimo da živi onoj koja petlja s vradžbinama!
– Ne dopustimo! Na lomaču s njom!
Devojka vezana za kola histerično se nasmejala, kolutajući očima.
– Ček’, ček’, polako – progovori užasno visoki sumorni seljak koji je
do tada ćutao. Oko njega se okupila grupica isto tako ćutljivih
muškaraca i nekoliko namrgođenih žena. – Dosad, bogme, samo to
kreštanje čusmo. Da krešti može svako, pa i vrana. Od tebe,
bogougodniče, kanda nešto više od običnog kreštanja možemo da
čujemo.
– Mene i moju reč bi degradirao, starosto Labse? Svešteničku reč?
– Ništa ja ne bih vegetirao – grmalj otpljunu na zemlju i povuče
suknene čakšire. – Ta cura je siroče i protuva, niko i ništa za mene.
Ako se pokaže da je s upirom urotu imala, drž’te je, ubijte je. Ali
doklen sam ja u selu glavešina, dotle će se kažnjavati samo oni koji
su krivi. Ako ćete da kaznite, dokaz o krivici na sunce!
– E pa, sad ćete da vidite! – viknu sveštenik, dajući znak svojim
slugama, onima koji su nedavno stavljali potkovice u vatru. – Dokaz
na sunce! Tebi, Labse, i svim prisutnim!
Sluge iznesoše iza kola osmuđeni kotlić s drškom i postaviše ga na
zemlju.
– Evo dokaza! – riknu sveštenik i šutnu kotlić, koji se prevrnu. Na
zemlju pljusnu retka tečnost, ostavljajući na pesku tragove
šargarepe, trake neprepoznatljive trave i nekoliko sitnih kostiju.
– Veštica je kuvala magičnu konkokciju! Eliksir pomoću kog je u
vazduhu letela! Svome ljubavniku vampiru, da bi s njim opštila i nova
zločinstva kovala! Znam ja čarobnjačke stvari i načine, znam ja od
čega je taj dekokt! Veštica je živog mačka skuvala!
Gomila se stresla od groze.

– Strahota – zadrhta Neven. – Skuvati živo stvorenje? Beše mi žao
cure, ali malo je predaleko otišla...

– Začepi! – prosikta Milva.
– Evo dokaza! – dreknu sveštenik, podižući koščicu iz bare koja se
pušila. – Ovo je neoboriv dokaz! Mačja kost!
– To je ptičja kost – hladno zaključi Zoltan Čivaj, mršteći se. – Kreja
ili golub. Cura je tek malo supe sebi skuvala i to je sve!
– Ćut, paganski podzemljaru – dreknu sveštenik. – Ne huli, jer će te
bogovi osuditi rukama pobožnih ljudi! Tvrdim da je odvar od mačka!
– Od mačka! Nesumnjivo od mačka! – zakreštaše seljaci oko
sveštenika. – Cura je imala mačka! Crnog mačka! Svi su videli da je
imala! Svuda je s njim lunjala! A gde je sada taj mačak? Nema ga!
Skuvan je!
– Skuvan! Skuvan za dekoktum!
– Drugi nam dokaz ne treba! U vatru s vešticom! Al’ prvo je
mukama izvrgnimo! Nek sve prizna!
– U materrrinu! – zakrešta Feldmaršal Gajdaš.
– Šteta tog mačka – odjednom glasno reče Parsifal Šutenbah. –
Lep je bio, debeo. Krzno mu se sijalo kao antracit, oči behu kao dva
kimofana , brkovi dugi, a rep debeo kao razbojnička toljaga! Mačak
ko upisan! Mora da je silu miševa slistio!
Seljaci se utišaše.
– A otkud vi to znate, gos’n gnome? – progunđa jedan. – Kako vi
možete znati kako je taj mačak izgledao?
Parsifal Šutenbah otrese sline, obrisa prste o nogavice.
– Jer eno ga tamo – na kolima sedi. Vama iza leđa.
Seljaci se okrenuše ko po komandi, zamrmljaše, gledajući mačka
koji je sedeo na zavežljajima. A mačak je pak, ne hajući za opšte
interesovanje koje je privukao na sebe, zadigao zadnju nogu uvis i
usredsređeno lizao svoj tur.
– I eto, pokazalo se – reče u mukloj tišini Zoltan Čivaj – da je vaš
neoborivi dokaz mačku pod rep, bogougodni čoveče. Koji će drugi
dokaz biti? Možda mačka? Bilo bi dobro da ih sparimo, pa da se
razmnože, nijedan glodar ne bi prišao žitnici dokle strela dobacuje.
Nekoliko seljaka je prasnulo, neki drugi, među njima starosta
Hektor Labs, otvoreno su se zacerekali. Sveštenik je pomodreo.

– Upamtiću te, hulniče! – zaurlao je, pokazujući prstom na patuljka.
– Kobolde bezbožni! Kreaturo mraka! Otkuda ti ovde? Ne šuruješ li i
ti s vampirom? Čekaj dok kaznimo vešticu, pa ćemo onda tebe da
preslišamo. Ali prvo da veštici sudimo! Već se potkovice žare u uglju,
videćemo šta će grešnica da otkrije, gde će koža da joj zacvrči!
Garantujem vam da će sama zločin bajanja da prizna; treba li vam
drugog dokaza od priznanja?

– Treba, jašta da treba – reče Hektor Labs. – Jer kad bi i vama
raspaljene potkovice na pete pribili, verujem da biste priznali čak i da
ste dovršili bezdelstvo s kobilom. Fuj! Vi ste božji čovek a tako
pričate!

– Tako je, ja sam božji čovek! – zaurla sveštenik, nadvikujući sve
jače gunđanje gomile. – U božju pravdu verujem, u kaznu i osvetu! I
u sud božji! Neka pred božji sud veštica stane! Sud božji...

– Sjajna ideja – prekide ga glasno veštac, istupajući iz gomile.
Sveštenik ga odmeri zluradim pogledom, seljaci prestaše da
gunđaju, gledali su otvorenih usta.
– Sud božji – nastavi Geralt u potpunoj tišini – to je potpuno sigurna
i bezuslovno pravedna stvar. Ordalije su prihvatili i svetovni sudovi i
one imaju svoja pravila. U slučaju da su optuženi žena, dete, starac
ili hendikepirana osoba, dozvoljeno je da sudu pristupi branitelj.
Istina, gospodine starešino Labse? Prijavljujem se za branitelja
optužene. Ogradite bojište. Ko je siguran u to da je ova devojka kriva
i ko se ne boji suda božjeg, neka dođe da se bori sa mnom.
– Gle! – povika sveštenik, i dalje ga merkajući pogledom. – Nije li to
odveć lukavo, nepoznati milostivi gospodine? Na dvoboj pozivaš?
Na prvi pogled vidi se da se raniš mačem po krajini! Na svoj mač
banditski sud božji prepuštaš?
– Ako vam mač nije po volji, bogougodniče – otegnuto saopšti
Zoltan Čivaj, koji je stajao pored Geralta – i ako vam ovaj milostivi
gospodin ne odgovara, možda bih ja bio dostojan? Molim, nek
optužitelj devojke izađe meni na dvoboj sekirama.
– Ili meni lukom i strelom – mršteći se, istupila je i Milva. – Po jednu
strelu na sto koraka.
– Vidite li, ljudi, kako se brzo množe branitelji veštičini? – povika
sveštenik, nakon čega se okrete i iskrevelji lice u lukavi osmeh. –
Dobro, potucala, prihvatam u ordalijum sve troje. Uskoro će se sud

božji izvršiti, pa ćemo videti šta je veštica grešila, a i vašu vrlinu
ćemo proveriti u isti mah! Ali ne mačevima, sekirama, kopljima ili
strelama! Velite da znate pravila suda božjeg? I ja ih znam. Ovo su
potkovice u uglju usijane, do beline usijane! Vatreno krštenje! Dela,
pristaše vradžbina! Koji potkovice iz vatre izvadi i meni ih donese i
ne bude imao opekotina, taj će dokazati da u veštice nema krivice.
Ako pak što drugo sud božji pokaže, onda smrt i na vas i na nju! Kao
što rekoh!

Zlovoljno gunđanje staroste Labsa i njegove grupe zaglušiše
entuzijastični urlici većine okupljene oko sveštenika, koja je nanjušila
zabavu i predstavu. Milva pogleda u Zoltana, Zoltan u vešca, a
veštac u nebo i potom u Milvu.

– Veruješ li u bogove? – upita je poluglasno.
– Verujem – tiho promrsi streličarka, gledajući ugalj u vatri. – Ali ne
mislim da bi želeli da lupaju glave vrelim potkovicama.
– Od vatre do tog kurlova svega su tri koraka – prosikta kroz
stisnute zube Zoltan. – Izdržaću nekako, radio sam u topionici...
Molite se ipak za mene tim svojim bogovima...
– Samo časak – Emjel Regis stavi patuljku ruku na rame. –
Zaustavite te svoje molitve.
Travar priđe vatri, pokloni se svešteniku i publici, a onda se brzo
nagnu i stavi ruku u vrelo ugljevlje. Masa dreknu uglas, Zoltan
opsova, Milva zari prste u Geraltovu ruku. Regis se ispravi, mirno
pogleda na potkovicu u svojoj ruci, do beline usijanu, i bez žurbe
pođe ka svešteniku. Ovaj ustuknu, ali se zaglavi među seljake koji su
mu stajali iza leđa.
– Ako se ne varam, to ste želeli, blagočestivi? – upita Regis
podižući potkovicu. – Vatreno krštenje? Ako je tako, mislim da je
božja presuda jednoznačna. Devojka je nevina. Njeni branitelji su
nevini. Ja sam, zamislite, takođe nevin.
– Po... po... pokažite ruku... – promuca sveštenik. – Ima li’,
opekotina...?
Travar se osmehnu na svoj način, stisnutih usana, zatim premesti
potkovicu u levu ruku, a desnu, potpuno zdravu, pokaza najpre
svešteniku, a onda, podižući je visoko, svima. Gomila zaurla.
– Čija je ovo potkovica? – upita Regis. – Neka je uzme onaj ko je
njen vlasnik.

Niko se nije prijavio.
– To je đavolski trik! – zaurla sveštenik. – I ti si sam čarobnjak, ili si
đavo otelotvoreni!
Regis hitnu potkovicu na zemlju i okrete se.
– Izvršite onda na meni egzorcizam – hladno mu predloži. –
Slobodno. Ali sud božji se već izvršio. Čuo sam da podrivanje
rezultata ordalije jeste jeres.
– Gubi se, nestani! – dreknu sveštenik, izmahujući pred nosom
travara amajlijom i izvodeći drugom rukom kabalističke pokrete. –
Nestani u paklenom bezdanu, nečastivi! Nek se zemlja pod tobom’
provali...
– Dosta je bilo! – gnevno viknu Zoltan. – Hej, ljudi! Gospodine
starosto Labse, nameravate li još dugo da gledate ovu budalaštinu?
Nameravate li...
Patuljkov glas zagluši užasna dreka.
– Niiilfgaaard!
– Konji sa zapada! Konji! Nilfgard napada! Spasavaj se ko može!
Logor se u trenutku pretvorio u totalni pandemonijum. Seljaci
pojuriše ka svojim kolima i kolibama, prevrćući i gazeći jedni druge.
Užasna rika vinula se u nebesa.
– Naši konji! – dreknu Milva, praveći oko sebe buku pesnicama i
šutevima. – Naši konji, vešče! Za mnom, brzo!
– Geralte! – dreknu Neven. – Spasavaj!
Gomila ih je razdvojila kao talase razbijene o obalu, u tren oka
povukla je Milvu za sobom. Geralt, koji je držao Nevena za kragnu,
nije dao da ga ponese, jer se na vreme uhvatio za kola za koja je
bila vezana devojka optužena za vradžbine. Kola su ipak naglo
cimnula i krenula s mesta, a veštac i pesnik su pali na zemlju.
Devojka je počela da maše glavom i histerično se smeje. Kako su se
kola udaljavala, smeh je jenjavao i gubio se u opštem urlanju.
– Izgaziće me! – drečao je Neven ležeći na zemlji. – Smrskaće me!
Upomoć!
– U materrrinu! – zakrešta nevidljivi Feldmaršal Gajdaš.
Geralt podiže glavu, ispljunu pesak i ugleda više nego smešan
prizor.
Opštoj panici nisu poklekle samo četiri osobe, jedna od njih protiv
svoje volje. To je bio sveštenik, koga je gvozdenom hvataljkom

paralisao starosta Hektor Labs stegnuvši mu vrat. Druge dve osobe
bile su Zoltan i Parsifal. Gnom je brzim pokretom strgnuo otpozadi
odoru svešteniku, a naoružan kleštima, patuljak je izvadio iz vatre
usijanu potkovicu i ubacio je bogougodniku u gaće. Pošto ga je Labs
pustio iz zagrljaja, sveštenik pojuri napred kao kometa s repom koji
se dimio, a njegovo urlanje stopilo se s rikanjem gomile. Geralt je
video kako su starosta, gnom i patuljak hteli da čestitaju jedni
drugima uspešni ordalijum kad se pravo na njih svalio sledeći talas
svetine koja je panično bežala. Sve je nestalo u prašini koja se
dizala, veštac više ništa nije video – nije, uostalom, imao ni vremena
da gleda, zauzet spasavanjem Nevena, koga je opet oborio s nogu
vepar što je slepo jurcao. Kad se Geralt nagnuo da podigne pesnika,
tada su mu s kola koja su pored njih tandrkala pravo na leđa pale
merdevine. Težina ga prilepi za zemlju, i još pre nego što je stigao da
ih strese sa sebe, preko lestvica je pretrčalo petnaestak osoba. Kad
je najzad stigao da se oslobodi, uz tresku i lupnjavu prevrnula su se
još jedna kola pored njega, pa su na vešca pala tri džaka pšeničnog
brašna, čija je funta ovde koštala jednu krunu. Džakovi su se
razvezali i svet je utonuo u beli oblak.

– Ustaj, Geralte! – drao se trubadur. – Ustaj, dovraga!
– Ne mogu – zastenja veštac zaslepljen dragocenim brašnom,
oberučke se hvatajući za koleno kroz koje mu je sevao parališući
bol.
– Spasavaj se, Nevene...
– Neću te ostaviti!
Sa zapadne ivice logora dopirali su stravični krici, koji su se mešali
s tutnjavom potkovanih kopita i rzanjem konja. Krici i tutnjava
pojačaše se odjednom, prekri ih zvuk zvona, škripa i topot gvožđa
koje se udara sa gvožđem.
– Bitka! – povika pesnik. – Biju se!
– Ko s kim? – Geralt je silovitim pokretima nastojao da očisti oči od
brašna i pleve. Nešto je u blizni gorelo, obavijao ih je užaren dah i
klube smrdljivog dima. Topot se pojačavao u ušima, zemlja je
zadrhtala. Prvo što je video u oblaku prašine bile su na desetine
konjskih putišta u galopu. Svuda unaokolo. Nadjačao je bol.
– Pod kola! Sakrij se pod kola, Nevene, inače će nas pregaziti!

– Ne mrdajmo... – zaječa pesnik prilepljen za zemlju. – Lezimo...
Čuo sam da konj nikad neće da pregazi čoveka koji leži...

– Nisam siguran – izdahta Geralt – da li je svaki konj čuo za to. Pod
kola! Brzo!

U tom trenutku jedan od konja koji nije znao za ljudsku poslovicu
šutnu ga po glavi u letu. U veščevim očima odjednom zablistaše sva
crvena i zlatna sazvežđa na nebeskom svodu, a malo potom
neprobojni mrak pokri nebo i zemlju.

*
Pacovi đipiše, probuđeni otegnutim krikom koji je tutnjao
umnogostručenim ehom po zidovima pećine. Ase i Rif dohvatiše
mačeve. Iskra glasno opsova, jer je udarila glavom o ispust u steni.
– Šta je bilo? – dreknu Kajli. – Šta se desilo?
U pećini je vladao mrak, mada je napolju sijalo sunce – Pacovi su
nadoknađivali neprospavanu noć provedenu u samarima bežeći
pred hajkom.
Giselher je stavio luč na žar, raspalio ga je, podigao, prišao mestu
gde su spavali Ciri i Mistle, kao i obično, podalje od ostatka bande.
Ciri je sedela oborene glave, Mistle ju je grlila.
Giselher je podigao baklju. Ostali su se takođe približili. Mistle je
prekrila krznom Cirina gola ramena.
– Čuj, Mistle – ozbiljno je rekao harambaša Pacova. – Nikad se
nisam mešao u to šta vas dve radite na jednoj postelji. Nikad nisam
rekao reč uvrede i podsmeha. Uvek se trudim da gledam u drugom
pravcu i da ne primećujem. To je vaša stvar i vaše sklonosti, sve dok
to radite diskretno i tiho. Ali ovog puta ste malo preterale.
– Ne budi glup – prasnu Mistle. – Šta ti zamišijaš? Devojka je
vrištala u snu! To je bio košmar!
– Ne deri se. Je l’ istina, Falka?
Ciri klimnu glavom.
– Tako je strašan bio taj san? Šta si sanjala?
– Ostavi je na miru!
– Začepi, Mistle. Šta kažeš, Falka?
– Nekoga koga sam nekada poznavala – izgrcala je Ciri. – pregazili
su konji. Kopita... Osećala sam kako me melju... Osećala sam
njegov bol... Glava i koleno... Još uvek me boli... Izvinite, probudila
sam vas.

– Ne izvinjavaj se – Giselher pogleda na stisnute usne Mistline. –
Mi treba vama da se izvinimo. A san? Pa šta da radiš, svakom može
da se desi da tako sanja. Svakome.

Ciri zatvori oči. Nije bila sigurna da li je Giselher u pravu.
*

Otrezni ga šut noge.
Ležao je glave oslonjene o točak prevrnutih kola; odmah pored
njega bio je zgrčeni Neven. Taj koji ga je šutnuo, pokazalo se, bio je
landskneht u aketonu i s okruglim šlemom na glavi. Pored njega je
stajao drugi. Obojica su držali za uzde konje, za sedla su bili okačeni
samostreli i štitovi.
– Jesu ovo mlinari ili koji je ovo đavo?
Drugi landskneht slegnu ramenima. Geralt je video da Neven ne
skida pogled sa štitova. I sam je već odavno bio primetio da su na
štitovima bili krinovi. Amblem kraljevstva Temerije. Iste takve znake
nosili su i drugi konjički strelci, od kojih je sve vrvelo u okolini. Većina
je bila zauzeta hvatanjem konja i pljačkanjem vlasništva pokojnika.
Koji su većinom nosili crne nilfgardske ogrtače.
Logorište je i dalje bilo ruševina u dimu posle juriša, ali već su se
pojavili seljaci koji su se spasli i nisu predaleko pobegli. Konjanički
strelci s temerskim krinovima poterivali su ih u gomilu, vikali su na
njih.
Milva, Zoltan, Parsifal i Regis nigde se nisu videli.
Tik pored Geralta sedeo je junak nedavnog procesa za vradžbine,
crni mačor, ravnodušno ga gledajući žutozelenim očima. Veštac se,
malo začudio, jer mačke obično nisu podnosile njegovu blizinu. Za
razmišljanje o nesvakidašnjoj pojavi nije imao vremena pošto ga je
jedan od landsknehta drmnuo vrhom kopija.
– Ustajte, obojica! Opa, ovaj sedi ima mač!
– Baci oružje! – povika drugi, pozivajući ostale. – Mač na zemlju,
samo brzo, jer ću te glejvom probosti!
Geralt je poslušao. U glavi mu je odzvanjalo.
– Koji ste pa vi?
– Putnici – rekao je Neven.
– Možeš misliti! – prasnu lever. – Putujete kući? Pošto ste šmugnuli
od svoje zastave i grba? U ovom logoru ima mnogo takvih putnika

koji su se od Nilfgarda prepali, što im vojnički hleb nije prijao! Neke
starešine su čak naši poznanici, iz našeg voda!

– Te putnike sada drugo putovanje čeka – zakikota se drugi. –
Kratko! Uzbrdo, na granu!

– Nismo mi dezerteri! – dreknu pesnik.
– Pokazaće se ko ste. Podnećete izveštaj nadležnima.
Iza obruča konjaničkih strelaca pomolio se odred lake konjice koju
je predvodilo nekoliko teško naoružanih, s prekrasnim perjanicama
na šlemovima.
Neven je posmatrao vitezove, otresao sa sebe brašno i doveo u red
svoje ruho, a onda je pljunuo u šake i začešljao razbarušenu kosu.
– Ti, Geralte, ćuti – upozori ga pesnik. – Ja ću pregovarati. To su
temerski vitezovi. Razbili su Nilfgardijce. Ništa nam neće. Znam ja
kako se s rukopoloženim vitezovima razgovara. Treba im pokazati
da nemaju posla sa ordijom, nego sa sebi ravnima.
– Imaj milosti, Nevene...
– Ne sekiraj se, sve će biti dobro. Ja sam ti maher za dijalog sa
viteštvom i plemstvom, polovina Temerije me zna. Hej, mičite se s
puta, sluge! Da porazgovaram ja s vašim gospodarima!
Landsknehti pogledaše kolebljivo, ali podigoše spuštena koplja,
razmaknuše se. Neven i Geralt krenuše ka vitezovima. Pesnik je
koračao ponosno i s gospodskim izrazom lica, koji je slabo prilikovao
iskrzanom i ubrašnavljenom kabašu.
– Stani! – dreknu na njega jedan oklopnik. – Ni korak dalje! Koji ste
pa vi?
– A ko to mene pa pita? – Neven se podboči. – I zašto? Ko ste vi,
bogomdana gospodo, da nevine putnike zulumćarite?
– A ko si ti da propituješ, goljo jedna? Odgovaraj na pitanja!
Trubadur nakrivi glavu, pogleda grbove na štitovima i tunike
vitezova.
– Tri crvena srca na zlatnom polju – primeti. – Iz toga proishodi da
ste Obri. Na vrhu grba turnirska kragna , mora da ste prvorodni sin
Anzelma Obrija. Roditelja vašeg vrlo dobro znam, gos’n viteže. A vi,
gos’n bukaču, šta vi to tamo na srebrnom štitu nosite? Međ glavama
grifona stub crni? Grb porodice Paperbrok, ako nisam omanuo, a ja
u takvim stvarima retko omanem. Stub, kako kažu, odražava
klikeraše porodice.