Andžej Sapkovski - VATRENO KRŠTENJE Naslov originala Andrzej Sapkowski CHRZEST OGNIA

primaju. A vi, čiko, pričajte nam ne o Jenefer, nego o Ciri i o
Pacovima, kako su harali i lemali...

– Kuš, blesani! – reče Konor, zamišljen i smrknut. – Ako još nešto
danas treba da čujemo, onda nek to bude po nekom redu.
Pripovedite nam, čiko, o vešcu i njegovoj družini, kako su na Jarugu
krenuli...

– Ja hoću o Jenefer – zapiskuta Nimue.
– I ja – javi se Orla, njena starija sestra. – O njoj i o veščevoj
ljubavi. Kako su se voleli. Ali da bude srećan kraj, čiko! Neću da
umru, neću!
– Kuš, ludo jedna, koga još ljubav zanima! O ratu hoćemo da
slušamo, o vojevanju!
– O maču veščevom!
– O Ciri i o Pacovima!
– Jezik za zube, balavci – Konor ih oštro pogleda. – Inače, ako vas
ovim štapom dohvatim, videćete svoga boga! Rekao sam – po redu.
Neka čika nastavi o vešcu, o tome kako je putovao s Nevenom, s
Milvom...
– Tako je! – zapiskuta opet Nimue. – O Milvi bih da čujem, o Milvi!
Jer ja ću, ako me čarobnjaci ne budu hteli, streličarka postati!
– Onda smo izabrali – reče Konor. – U pravi čas, jer čika samo što
nije zadremao, gle kako mu seda glava klone, kao kosac nosom
kljuca... Hej, čiko! Ne spavaj! O vešcu nam pripovedaj. Odande kad
je na Jarugi nastala družina.
– Uza sve, najpre – ubaci se Bronik – da nas znatiželja ne bi
pritiskala, recite nam, čiko, makar malčice i o drugima. Šta je s njima
bilo. Makar ukratko recite o Jenefer i o Ciri, molimo vas. Lakše ćemo
dočckati da se u selo vratite i priču nam nastavite.
– Jenefer – zakikota se deka Zviždov – iz čarobnjačkog zamka po
imenu Ćelavo brdo, uz pomoć magijske formule je izletela. I pravo u
more je pljusnula. U okeanu besne talasi, oštro stenje vreba. Al’ ne
bojte se, za čarobnicu to su trice, nije se utopila. Na ostrvo Skelige je
dospela, tamo je saveznike našla. Jer vidite, jed se veliki u njoj
prema čarobnjaku Vilgeforcu skupljao. Uverena da je on Ciri oteo,
smislila je da ga otkrije i gadno mu se osveti, a Ciri oslobodi. To je
sve. Drugi put ću ispričati kako je to bilo.
– A Ciri?

– Ciri je jednako s Pacovima harala, pod imenom Falka se skrivala.
Omilio joj je život razbojnički, jer premda niko zaonda to znao nije, u
toj devojci bilo je gneva i svireposti, ono najgore što se u svakom
čoveku krije u njoj je na vrh isplivavalo i prevagu nad dobrim malo-
pomalo odnosilo. Eh, kako su grdno pogrešili vešci iz Kaer Morhena
što su je učili da ubija! Sama pak Ciri ni slutila nije da kad u smrt
drugoga odvodi – smrt joj samoj za petama hodi. Jer joj je strašni
Bonart već za petama bio. Bilo je zapisano da će se sresti, Bonart i
Ciri. Ali o tome ću vam drugi put pričati. Sad pak o vešcu da čujete.

Deca su se utišala, obruč oko starca su stezala, slušala ga. Suton
je padao. Prekodan prijateljske konoplje, malinjak i slez koji je ukraj
kuće rastao, odjednom se u ogroman mrki bor pretvoriše. Šta u
njemu šuška? Da li je to miš, ili strašni plamenooki vilenjak? A
možda štrigun ili baba Jaga koja se na decu uskopistila? Da li to vo u
štali topoće ili opet, ko pre sto godina, ratnički konji svirepih
zavojevača preko Jaruge prelaze? Da li je to leganj nad strehom
prhnuo, ili možda vampir, krvi ožedneo? Il’ pak lepa čarobnica koja je
magičnom formulom ka dalekom moru odlepršala?

– Veštac Geralt je – poče pripovedač – zajedno sa svojom novom
bratijom u Angren krenuo, među močvare i šume borove. Zaonda su
tamo borovi bili, he-he, al’ to kao sada nije, sada više takve borovine
nigde sem u Brokilonu nema... Bratija je na istok odjezdila, uzvodno
Jarugom, prema tropućima Crne šume. Dobro im je tako skupa bilo,
ali kasnije, he-he... Ispričaću kako je bilo...

Tekla je, ispredala se bajka o davno minulim, zaboravljenim
vremenima. Deca su slušala.

*
Veštac je sedeo na panju, na vrhu urvine s koje se širio pogled na
lugove i trščake na obali Jaruge. Sunce je zalazilo. Ždralovi su se
vinuli iz močvara, zatrubili su, leteći u formaciji klina.
Sve se ubatalilo, pomisli veštac, pogledajući u ruševinu drvosečine
kolibe i na tanak dim koji se dizao iz Milvine vatre. Sve je u bestraga
otišlo. A tako je dobro krenulo. Čudnu sam družinu imao, ali sam je
imao. Imali smo pred sobom cilj, blizak, realan, konkretan. Kroz
Angren na istok, ka Ked Duu. Baš nam je dobro krenulo. Ali moralo
je sve da ode naopako. Peh ili usud?
Odjekivalo je trubljenje ždralova.

*
Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa je predvodio, jašući na
doratastom nillgardskom ajgiru, kojeg je osvojio veštac kod
Jermerije. Premda je sprva ajgir zbog vampira i njegovog travarskog
mirisa negodovao, brzo se prilagodio i nije pravio više problema od
Ukljeve, koja je pored njega jahala i koja je znala gadno da se ritne
kad je ujede stršljen. Iza Regisa i Geralta jahao je na Pegazu Neven,
sa glavom u zavojima, kočoperna izraza lica. Na putu je pesnik
komponovao ritmičnu junačku pesmu čije su ratnička melodija i rime
brujale od sećanja na nedavne avanture. Delo je izrazito sugerisalo
da se upravo autor i izvođač pesme pokazao kao najjunačniji junak
za vreme tih avantura. Na kraju povorke išli su Milva i Kahir Maur ep
Kelah. Kahir je jahao na svom riđanu, kog je uspeo da vrati, vukući
za sobom čilaša natovarenog delom njihove skromne opreme.
Izašli su napokon iz priobalnih močvarnih oblasti na uzvišeniji i
suvlji teren, na brežuljke s kojih su na jugu mogli da posmatraju
svetlucavu traku Velike Jaruge, na severu pak visoko i stenovito
predgorje dalekog masiva Mahakama. Vreme je bilo prekrasno,
sunce je grejalo, papatači su prestali da ujedaju i zuje oko ušiju.
Cipele i nogavice su se osušile. Na osunčanim padinama, žbunovi
kupina crneli su se od plodova, konji su nalazili travu, potoci koji su
se slivali s brežuljaka donosili su kristalno čistu vodu punu pastrmki.
Kad je pala noć, mogli su da založe vatru i čak legnu pored nje.
Rečju, sve je bilo savršeno, i trebalo je da im se raspoloženje
popravi. Ali nije. A zašto je bilo tako, pokazalo se na jednom od prvih
mesta na kojima su se ulogorovali.

*
– Sačekaj malo, Geralte – počeo je pesnik, osvrćući se i
nakašljavajući se. – Ne žuri sa ulogoravanjem. Milva i ja bismo želeli
da nasamo s tobom porazgovaramo. Reč je... o Regisu.
– Aha – veštac najzad položi suvarke na zemlju. – Počeli ste da se
plašite? Kasno ste se setili.
– Prekini – iskrevelji se Neven. – Prihvatili smo ga kao druga,
izjavio je da će da nam pomogne u traženju Ciri. Omču mi je sa
glave strgao, to mu zaboraviti neću. Ali, dovraga, osećamo nekakav
strah. Čudiš se? Pa čitav život tražio si i ubijao takve kao što je on.

– Njega nisam, a i ne nameravam. Je l’ vam ta izjava dovoljna? Ako
nije, mada mi se srce zbog toga steže, za te tvoje zebnje ne znam
mere lečenja. Paradoksalno – ali od svih nas jedino se on u lečenje
razume.

– Prekini, rekoh ti – iznervirao se trubadur. – Ne razgovaraš s
Jenefer, poštedi sebe i nas zamršene elokvencije. Na prosto pitanje
prosto nam odgovaraj.

– Pa pitaj. Bez zamršene elokvencije.
– Regis je vampir. Nije tajna čime se vampiri hrane. Šta će biti kad
on pošteno izgladni? Da, da, videli smo, jeo je riblju čorbu, od tada
jede i pije s nama, potpuno normalno, kao svako od nas. Ali da li...
da li će biti u stanju da gospodari svojom žudnjom... Geralte, moram
li da te vučem za jezik?
– Zagospodario je nad žudnjom za krvi, mada je bio blizu, kad se
tvoja prolivala iz glave. Kad te je previo, čak ni prste nije polizao. A
onda, za vreme punog meseca, kad smo se od mandragorine brlje
bili ponapijali i u njegovoj kolibi zaspali, imao je savršenu priliku da
nas dohvati. Jesi proveravao, jesi našao neke tragove na svom
labuđem vratu?
– Ne sprdaj se, vešče – progunđa Milva. – Pa ti vampire bolje
poznaješ nego mi. Vidim da se s Nevenom šegačiš, daj onda bar
meni odgovori. Ja sam u prašumi odrastala, škole nisam pohađala,
zatucana sam. Pa ipak, ne treba se tome rugati, nisam ja tome kriva.
Sramota me je da priznam, al’ i ja se malo bojim tog... Regisa.
– Razloga za strah nije da nema – klimnu veštac glavom. – To je
takozvani viši vampir. Neobično opasan. Kad bi nam neprijatelj bio, i
ja bih ga se plašio. Ali, dovraga, on je iz nepoznatih mi razloga naš
drug. Upravo nas vodi na Ked Du, druidima, koji mogu da mi
pomognu da saznam nešto o Ciri. Očajan sam, želeo bih da tu
šansu iskoristim, ne bih od nje da odustanem. Zato sam njegovo
vampirsko društvo prihvatio.
– Samo zbog toga?
– Ne – odvrati Geralt, kolebljivo, ali se najzad odlučio da bude
iskren. – Ne samo zato. On... On postupa časno. U logoru kod Hotle,
za vreme suđenja devojci, nije se nećkao da učini ono što treba iako
je znao da će ga to demaskirati.

– Izvukao je usijanu potkovicu iz vatre – setio se Neven. – He,
punih nekoliko trenutaka držao ju je u rukama i nije čak ni grimasu
napravio. Niko od nas ni sa pečenim krompirom to ne bi uspeo.

– Otporan je na vatru.
– Šta još može?
– Kad poželi, može da postane nevidljiv. Pogledom može da
začara, u dubok san da prevari, učinio je to sa stražarima u
Visegerdovom logoru. Da se pretvori u šišmiša i da tako leti. Mislim
da te stvari može da radi samo noću i za vreme punog meseca. Ali
možda i grešim. Već me je nekoliko puta iznenadio, možda još kakvu
guju u nedrima krije. Slutim da je on neobičan čak i među vampirima.
Savršeno se upodobljava čoveku, i to godinama. Konje i pse koji
mogu da osete njegovu pravu prirodu zavarava travarskim mirisom,
koji mu je vazda pri ruci. Ali ni moj medaljon na njega ne reaguje, a
trebalo bi. Ponavljam, njega je nemogućno meriti običnim aršinom.
Za ostalo ga sami pitajte. On je naš drug. Ne bi trebalo među nama
da bude nedorečenosti, tim pre ni uzajamnog nepoverenja i
strahova. Vratimo se u logor. Pomoći ćete mi s tim suvarcima.
– Geralte?
– Molim, Nevene.
– Kada bi... Pitam samo teorijski... Kada bi...
– Ne znam da li bih uspeo da ga ubijem – odgovori veštac učtivo i
iskreno. – Zbilja bih više voleo da to ne isprobavam.

*
Neven je veščev savet ozbiljno shvatio i odlučio je da objasni
nejasnoće i razveje sumnje. Učinio je to čim su nastavili s
putovanjem, i izveo to s taktičnošću koja mu je bila svojstvena.
– Milva! – povika odjednom za vreme jahanja, krišom pogledajući u
vampira. – Mogla bi malo napred da kreneš s tim svojim lukom, da
ustreliš nekog jelenka ili divljeg vepra. Dosta nam je, dovraga,
kupina i gljiva, riba i bezupki . Za promenu bih pojeo parče pravog
mesa. Šta veliš na to, Regise?
– Molim? – vampir podiže glavu iznad konjskog vrata.
– Meso! – ponovi jasno pesnik. – Nagovaram Milvu da ulovi nešto.
Da li ti se jede sveže meso?
– Jede mi se.
– A krv, da li bi sveže krvi popio?

– Krv? – Regis proguta pljuvačku. – Ne. Kad je u pitanju krv,
zahvaljujem. Ali vi, ako vam je po volji, samo izvolite.

Geralt, Milva i Kahir ostadoše bez reči. Duga, teška, grobna tišina.
– Znam šta hoćeš, Nevene – sporo je govorio Regis. – I slobodan
sam da te utešim. Da sam vampir, to vam je jasno, ali krv ne pijem.
Tišina postade teška kao olovo. Ali Neven ne bi bio Neven kad ne
bi progovorio.
– Verovatno si me rđavo shvatio – reče naizgled nemarno. – Nisam
mislio na...
– Ja ne pijem krv – prekide Regis. – Odavno. Odvikao sam se.
– Kako to, odvikao si se?
– Najnormalnije.
– Stvarno ne shvatam.
– Oprosti. To je lična stvar.
– Ali...
– Nevene – veštac nije izdržao, okrete se u sedlu. – Regis je
malopre rekao da se otkačiš. Samo što je to pristojnije izrazio. Budi,
dakle, toliko uljudan i zapuši najzad svoju gubicu.

*
Posejano zrno nemira i neizvesnosti ipak je proklijalo i izbilo. Kad
su se zaustavili da konače, atmosfera je i dalje bila teška i
nategnuta, nije je opustila čak ni masna, osam funti teška kazarka
koju je ustrelila Milva, a koju su potom oblepili glinom, ispekli i pojeli,
oglodali do najsitnije koščice. Glad su utolili, ali je nemir ostao.
Razgovor se nije vezivao ni pored titanskih napora Nevenovih.
Pesnikovo pričanje pretvorilo se u monolog, tako očigledan da je i
sam to primetio i zaćutao. Grobnu tišinu koja je vladala pored
upaljene vatre remetilo je samo šuškanje sena koje su žvakali konji.
Uprkos kasnom noćnom satu, niko nije zaspivao. Milva je grejala
vodu u kotliću koji je bio okačen nad vatrom i širila je iznad pare
izgužvane zaperke strela. Kahir je popravljao pokidanu kopču na
čizmama. Geralt je deljao štapić. A Regis je prelazio očima po
svima.
– Dobro de – rekao je napokon. – Vidim da je neizbežno. Čini se da
je odavno trebalo da vam objasnim neke stvari...
– Niko to od tebe ne traži – Geralt ubaci u vatru dugo i pomno
deljani kočić i podiže glavu. – Meni tvoja objašnjenja ne trebaju. Ja

sam staromodan tip, kad nekome pružim ruku i prihvatim ga kao
druga, onda to za mene znači više nego sklopljen ugovor u prisustvu
beležnika.

– I ja sam staromodan – odazva se Kahir, i dalje pognut nad
čizmom.

– Za drugu modu i ne znam – suvo odvrati Milva, uvlačeći narednu
strelu u paru koja se dizala iz kotla.

– A Nevenovo brbljanje ne uzimaj k srcu – dodade veštac. – Takav
je on. A nama ne moraš da se poveravaš ni pravdaš. Ni mi se tebi
nismo poveravali.

– Pa ipak, smatram – blago se osmehnu vampir – da želite da
čujete ono što ću vam reći, mada uopšte ne morate. Osećam
potrebu da budem iskren prema onima kojima pružim ruku i
prihvatim ih kao drugare.

Ovog puta niko nije progovorio.
– Treba da počnem od toga – reče malo zatim Regis – da su
neosnovani svi strahovi koji se mogu dovesti u vezu s mojom
vampirskom prirodom. Ne bacam se ni na koga, ne prikradam se
noću da zarijem zube u vrat onog ko spava. I ne radi se samo o
mojim drugovima, prema kojima nisam ništa manje staromodan
nego što su oni staromodnjaci. Ja se krvi ne dotičem. Uopšte i
nikada. Odvikao sam se od krvi kada mi je postala problem. Opasan
problem koji nisam mogao lako da rešim.
– Zaista je udžbenički primer to – nastavi malo potom – kako je
problem nastao i kako je rđave odlike stekao. U mladosti sam svojoj
voleo... hmmm... da se zabavim u dobrom društvu; po tome se,
uostalom, od svojih vršnjaka ni po čemu nisam razlikovao. I sami
znate kako to ide, pa i vi ste bili mladi. Kod vas ipak postoji sistem
zabrana i ograničenja: tutorstvo roditelja, staratelja, te starešinstvo,
te pretpostavljeni, najzad – moral. Kod nas toga nema. Omladina
ima potpunu slobodu i ona to i koristi. I stvara sopstvene obrasce
ponašanja, glupe, razume se, obrasce – dakako balavurdijski
nedotupavne. Nećeš da piješ? Koji si ti onda vampir? On ne pije?
Šta onda i da ga zovemo, samo će da nam pokvari zabavu! Nisam
želeo da kvarim zabavu, a mogućnost da ne budem prihvaćen u
društvu užasavala me je. Tako su krenule zabave. Terevenka i obest,
lumperaj i karambol, kad god je pun mesec, letiš u selo i pijančiš,

kako na koga naletiš. Najgadnije, najgore vrste... hmmm... tečnosti.
Ništa nam nije značilo čija je, samo nek je... hmmm... hemoglobin...
Jer kakva je to zabava bez krvi?! Ni vampiricama se ne usuđuješ da
priđeš ako prethodno malko ne gucneš.

Regis ućuta, zamisli se. Niko nije komentarisao. Geralt oseti silnu
želju da se napije.

– Postajalo je sve bučnije – nastavi vampir. – I kako je vreme
prolazilo, sve je gore i gore bivalo. Dešavalo se da budem toliko
navučen da se po tri-četiri dana ne vraćam u kriptu. Od
svojevremeno smešno male količine znao sam da izgubim kontrolu,
ali to nije bila prepreka da se zabava nastavi. A drugari ko drugari.
Jedni su me prijateljski obuzdavali, pa sam se na njih naljutio. Drugi
su me nagovarali, izvlačili iz kripte na bančenja, tja! Čak su mi
podmetali... hmmm... objekte. I zabavljali se na moj račun.

Milva, i dalje jednako zauzeta obnavljanjem izgužvanih zaperaka na
strelama, gnevno nešto promrsi. Kahir je završio popravku čizme i
ostavljao je utisak da spava.

– Kasnije su se – nastavio je Regis – počeli pojavljivati simptomi za
uzbunu. Zabava i društvo postali su za mene drugorazredni, više mi
nisu ni trebali, ono što je bilo dovoljno i istinski važno bila je krv,
popijena čak...

– Sa odrazom u ogledalu? – ubaci Neven.
– Još gore – mirno odgovori Regis. – Ja nemam odraz u ogledalu.
Ćutao je neko vreme.
– Upoznao sam jednu... vampiricu. To je moglo da bude, a
verovatno i jeste bilo, nešto ozbiljno. Prestao sam da ludujem. Ali ne
zadugo. Otišla je od mene. A ja sam počeo dvostruko više da pijem.
Očajanje, žalost – kao što znate, to su savršena opravdanja. Svima
se čini da razumeju. Čak se i meni činilo da razumeju. A ja sam
samo prilagođavao teoriju praksi. Dosadan sam vam? Već
završavam. Naposletku sam počeo da radim nedopustive, apsolutno
neprihvatljive stvari, stvari koje ne radi nijedan vampir. Počeo sam
da letim u pijanom stanju. Jedne noći momci su me poslali u selo po
krv, a ja sam promašio devojku koja ide ka bunaru i u zaletu sam
opalio u obzidu... Seljaci me umalo nisu umlatili, na sreću, nisu znali
kako to da učine... Izboli su me kocima, odrubili mi glavu, polili me

svetom vodicom i zakopali. Možete da zamislite kako sam se osećao
kad sam se probudio.

– Zamišljamo – rekla je Milva, gledajući strelu. Svi su je čudno
pogledali. Streličarka se nakašljala i okrenula glavu. Regis se
slabašno osmehnuo.

– Bližim se kraju priče – rekao je. – U grobu sam imao dosta
vremena da razmislim o sebi...

– Dosta? – upita Geralt. – Koliko mnogo?
Regis ga pogleda.
– Profesionalna radoznalost? Oko pedeset godina. Kad sam se
regenerisao, rešio sam da se dovedem u red. Nije bilo lako, ali
nekako sam izašao na kraj sa svim tim. Od tada ne pijem.
– Uopšte? – promucao je Neven, radoznalost je prevagnula. –
Uopšte? Nikada? Pa...
– Nevene – Geralt podiže obrve. – Savladaj se. Stavi prst na čelo. I
ćuti.
– Izvinite – progunđa pesnik.
– Ne izvinjavaj se – reče umirujuće vampir. – A ti, Geralte, nemoj da
ga grdiš. Razumem njegovu radoznalost. Ja, ili – tačnije – ja i mit o
meni predstavljamo sve ljudske strahove. Teško je tražiti od čoveka
da se oslobodi strahova. Strahovi vrše u čovekovoj psihi ulogu ništa
manje važnu od svih ostalih emocionalnih stanja. Psiha lišena
strahova bila bi osakaćena psiha.
– Zamisli – reče Neven, vraćajući samouverenost – da u meni ne
budiš užasnutost. Da li bih u tom slučaju bio osakaćen?
Geralt načas pomisli da će Regis pokazati zube i isceliti Nevena od
pretpostavljene osakaćenosti, ali se prešao. Vampir nije inklinirao ka
teatralnim gestovima.
– Govorio sam ti o strahovima ukorenjenim u svesti i podsvesti –
objasnio je mirno. – Neka te ne pogodi ova metafora, ali svraka se
ne boji šešira i kaputa na štapu, i kad već prelomi strah, onda sedne
na strašilo. Ali kad vetar strašilo zatrese, ptica pobegne.
– Svrakino ponašanje objašnjava se borbom za opstanak - primeti
iz mraka Kahir.
– Svrake su vama mozak popile – frknula je Milva. – Ne boji se
svraka strašila nego čoveka, jer čovek na nju baca kamen i strelu.

– Tako je, to je borba za opstanak – potvrdi Geralt. – Ali u ljudskom,
ne u svračjem izdanju. Hvala ti, Regise, na objašnjenju, potpuno ga
prihvatamo, mani se čeprkanja po bezdanu ljudske podsvesti. U
pravu je Milva. Razlozi panične ljudske prestravljenosti prizorom
ožednelog vampira nisu iracionalni, već su odraz želje za
opstankom.

– Da čujemo stručnjaka – vampir se diskretno nagnu prema njemu.
– Mahera, kojem profesionalni ponos ne bi dozvolio da uzima novac
za borbu sa umišljenim strahovima. Uvaženog vešca unajmićemo
samo za borbu protiv zla koje je stvarno i od kog direktno preti
opasnost. Profesionalac sigurno hoće da nam objasni zašto je
vampir veće zlo nego aždaja ili vuk. Pri čemu i vuk i aždaja takođe
imaju očnjake.

– Možda zbog toga što vuk i aždaja koriste očnjake kada su gladni
ili kada se brane, nikada zarad zabavljanja, probijanja leda u društvu
ili pobeđivanja stidljivosti spram suprotnog pola.

– Ljudi to ne znaju – momentalno odvrati Regis. – Ti to znaš
odavno, a ostali deo društva tek od malopre. Većina je duboko
uverena da za vampire krv nije zabava nego hrana – samo krv, i
samo ljudska krv. A krv je životodavna tečnost, gubitak krvi je
slabljenje organizma, slabljenje vitalnosti. Shvatite to ovako:
čudovište koje proliva našu krv naš je smrtni neprijatelj. A čudovište
koje na našu krv vreba jer se njome hrani dvostruko je zlo: pojačava
svoju vitalnost nauštrb naše – da bi njegova vrsta cvetala, naša
mora da se ugasi. Napokon, takvo čudovište je odvratno, jer mada
znamo životodavnu vrednost krvi, ona nam je odvratna. Da li bi se
neko od vas napio krvi? Sumnjam. A postoje ljudi koji na sam prizor
krvi malaksavaju ili se onesvešćuju. U nekim društvima žene se
nekoliko dana u mesecu smatraju nečistima i izoluju se...

– Verovatno kod divljaka – prekide ga Kahir. – A kad vidite krv,
onesvešćujete se samo vi Nordlinzi.

– Bludimo po stranputicama – podiže glavu veštac – zastranili smo
s pravog puta u gustiš sumnjive filozofije. Da li ti, Regise, misliš da bi
ljudima predstavljalo neku razliku kad bi znali da ih tretirate ne kao
plen već kao konobu? Gde ti tu vidiš iracionalni strah? Vampiri
isisavaju iz ljudi krv, upravo to je nepobitna činjenica. Čovek koga
vampir tretira kao cunet votke gubi snagu, to je takođe očigledno.

Čovek osušen, ako mogu da se tako izrazim, definitivno gubi
vitalnost. Obično umire. Oprosti, ali strah od smrti ne možeš stavljati
u istu vreću sa gađenjem na krv. Mesečnice ili druge krvi.

– Govorite tako mudro da mi se u glavi vrti – frknula je Milva. – A
ionako se sve te mudrosti vrte oko onog što je ispod ženske suknje.
Filozofi usrani.

– Ostavimo načas simboliku krvi – reče Regis. – Jer ovde zaista
mitovi imaju izvesno obrazloženje u činjenicama. Koncentrišimo se
na mitove koji nemaju obrazloženja u činjenicama, a koji su pak
rasprostranjeni. Pa svako zna da onaj koga je vampir ugrizao i sam
mora da postane vampir. Je l’ tako?

– Istina je – reče Neven. – Bila je balada...
– Poznaješ li osnove aritmetike?
– Studirao sam svih sedam slobodnih umetnosti. A diplomu sam
dobio summa cum laude.
– U vašem svetu posle Konjunkcije sfera ostalo je oko hiljadu
dvesta viših vampira. Za potpune apstinente, jer pored mene ima još
dosta takvih, ravnotežu predstavlja broj onih koji piju preko mere,
kao što sam ja u svoje vreme. U proseku, vampir pije za svaki pun
mesec, jer pun mesec za nas je praznik koji smo navikli da...
hmmm... da zalijemo. Ako to primenimo na ljudski kalendar i
prihvatimo dvanaest punih meseci u godini, teorijski dobijamo cifru
od četrnaest hiljada četiristo ugrizenih ljudi godišnje. Od Konjunkcije,
shodno vašem računanju vremena, prošlo je oko hiljadu pet stotina
godina. Prostim množenjem dobijamo podatak da u sadašnjem
trenutku na svetu teorijski treba da postoji dvadeset i jedan milion
šeststo hiljada vampira. Ako pak računicu upotpunimo geometrijskim
priraštajem...
– Dosta – uzdahnu Neven. – Nemam računaljku, ali broj mogu da
zamislim. U stvari, ne mogu da zamislim. Znači, mogućnost da se
zarazite vampirizmom glupost je i izmišljotina.
– Hvala – Regis se naklonio. – Pređimo na sledeći mit, koji glasi:
vampir je čovek koji je umro, ali ne sasvim. U grobu ne truli i u prah
se ne pretvara. Svež i rumen leži u mogili, spreman da izađe i ujeda.
Otkuda takav mit ako ne iz vašeg podsvesnog i iracionalnog gađenja
prema uvaženopočivšim? Ukazujete poštovanje, izdajete pomene
pokojnicima, maštate o besmrtnosti, u vašim mitovima i legendama

svaki čas neko vaskrsne, smrt pobeđuje. Ali kad bi vaš cenjeni
pokojni pradeda faktički iz groba najednom ustao i pivo zatražio,
nastala bi panika. I ne čudi me. Organska materija, u kojoj se
odigravaju životni procesi, podleže degradaciji koja se neprijatno
manifestuje. Smrdi, rastače se u mazivo. Besmrtni duh, neizbežni
element vaših mitova, sa odvratnošću odbacuje smrdljivu crkotinu i
uzleće. Čist je, možeš ga spokojno slaviti. Pa ipak, izmislili ste
ogavnu vrstu duha koja ne odleće, ne napušta leš, koja čak i ne
smrdi. To je odvratno i neprirodno! Živi mrtvac za vas je najodvratnija
od odvratnih anomalija. Neki kreten je čak skovao termin
‘vedogonja’, kojim nas često častite.

– Ljudi su – osmehnu se blago Geralt – primitivna i zatucana rasa.
Teško mogu potpuno da razumeju i na pravi način nazovu stvorenje
koje vaskrsava, iako je kočićima izbodeno, glave odrubljene, u zemlji
već pedeset godina zakopano.

– Teško je, zbilja – vampir se nije potresao zbog šale. – Vaša rasa,
koja je pretrpela mutacije, ima sposobnost regeneracije noktiju, kose
i kože, ali ne može da prihvati činjenicu da postoje rase koje su u
tom pogledu savršenije. Ta nesposobnost ipak ne proističe iz
primitivizma. Baš naprotiv: proističe iz egocentrizma i uverenja o
sopstvenoj savršenosti. Nešto što je od vas savršenije obavezno
biva gadna aberacija. A gadna aberacija prelazi u mit. U sociološke
svrhe.

– Ništa od svega toga ne razumem – mirno je izjavila Milva,
sklanjajući kosu sa čela repom strele. – Pa ipak, jasno mi je da o
bajkama govorite, a za bajke i ja znam, iako sam glupa devojka iz
šume. Mnogo me čudi što se ti uopšte sunca ne bojiš, Regise. U
bajkama sunce vampira pretvara u pepeo. Je l’ i to onda deo bajke?

– I te kako – potvrdi Regis. – Vi verujte da je vampir opasan samo
noću, prvi zrak sunca pretvara ga u prah. U osnove mita, koji se
ispredao kraj prvobitnih ognjišta, utkali ste svoju solarnost, svoj
stenotermni organizam, ritam smenjivanja dana i noći, koji
pretpostavlja dnevnu aktivnost. Za vas, noć je hladna, mračna, zla,
pogibeljna, puna opasnosti; izlazak sunca označava pak još jednu
pobedu u borbi za opstanak, novi dan, nastavak egzistencije.
Sunčeva svetlost donosi rasvetu i toplotu, zraci sunca, koji su za vas
oživljujući, doneće uništenje neprijateljskim vam čudovištima. Vampir

se raspada u pepeo, trol podleže petrifikaciji, vukodlak se
odvukodlačava, goblin nestaje kud ga noge nose. Noćne grabljivice
vraćaju se u svoje jazbine, prestaju da prete. Sve do zalaska sunca
svet pripada vama. Ponavljam i podvlačim: mit je nastao pored
pradavnih logorskih vatri. Sada je samo mit, jer svoja prebivališta vi
već i osvetljavate i ogrevate, i mada vama i dalje upravlja solarni
ritam, uspeli ste da anektirate noć. Mi viši vampiri takođe smo otišli
malo napred od svojih prvobitnih kripti. Anektirali smo dan. Analogija
je kompletna. Jesi li zadovoljna objašnjenjem, Milva?

– Ajak! – streličarka odbaci strelu.–Ali biće da sam shvatila. Učim.
Slovesna ću biti. Sociolocija, akdvocija, srudtucija, vukodlacija. U
školama, kažu, prutom po turu šibaju. S vama učenje više srcu sliši.
Glava zericu boli, al’ je makar tur ceo.

– Jedna stvar se ne dovodi u pitanje i lako ju je uočiti – reče Neven.
– Sunčevi zraci te ne promeću u pepeo, Regise, sunčeva toplota na
tebe utiče koliko i ona užarena potkovica koju si čilo izvukao iz vatre
golom rukom. Ako se pak vratimo na tvoje analogije, za nas, ljude,
dan će uvek ostati prirodno vreme za aktivnosti, a noć prirodno
vreme za otpočinak. Takva nam je fizička konstrukcija – danju, na
primer, vidimo bolje nego noću. Izuzetak je Geralt, koji i noću vidi
jednako dobro, ali on je mutant. Da li je i kod vampira to bila stvar
mutacije?

– Moglo bi se i tako reći – složio se Regis. – Mada smatram da
dovoljno dugo prisutna mutacija prestaje da bude mutacija i postaje
evolucija. Ali to što si govorio o fizičkoj konstrukciji jeste tačno.
Prilagođavanje sunčevoj svetlosti za nas bi predstavljalo teško
prihvatljivu nuždu. Ako bismo hteli da preživimo, morali bismo da se
u tom smislu upodobimo ljudima. Da pribegnemo mimikriji, rekao bih.
Koja, uostalom, ima svoje posledice. Metaforički rečeno: legli bismo
u bolesnički krevet.

– Molim?
– Ima osnova za razmišljanja da je duže izlaganje sunčevoj
svetlosti ubojito. Prema skromnoj računici, postoji teorija da će za
nekih pet hiljada godina ovaj svet nastanjivati samo lunarna, noću
aktivna stvorenja.
– Dobro je što to neću doživeti – uzdahnu Kahir, a onda snažno
zevnu. – Ne znam kako vas, ali mene pojačana dnevna aktivnost

upravo podseća na neophodnost noćnog sna.
– I mene – protegnu se veštac. – A do izlaska ubojitog sunca ostalo

je još samo nekoliko sati. Pre nego što nas san ipak skoli... Regise,
u okvirima učenja i proširivanja znanja, rasprši još koji mit o
vampirizmu. Jer mogu da se kladim da ti je još neki preostao.

– Razume se – klimnu glavom vampir. – Još jedan. Poslednji, ali
nipošto ponajmanje važan. To je mit koji je nastao po diktatu vaših
seksualnih fobija.

Kahir tiho otpuhnu.
– Mit sam ostavio za kraj – Regis ga odmeri pogledom – i sam ga
ne bih, taktički, ni pomenuo, ali Geralt me je isprovocirao, pa vam ga
zato neću uskratiti. Ljudima najjače rukovode strahovi seksualne
prirode. Devica koja se onesvešćuje u naručju vampira koji je sisa,
mladunac koji je prepušten na milost i nemilost odvratnim praksama
vampirice koja bludi usnama po njegovom telu. Tako to zamišljate.
Oralno nasilje. Vampir parališe žrtvu strahom i primorava je na oralni
seks. Ili pre na ogavnu parodiju oralnog seksa. A takav seks, koji
isključuje prokreaciju, jeste nešto odvratno.
– Govori u svoje ime – promrmlja veštac.
– Čin koji nije krunisan prokreacijom već sladostrašću i smrću –
nastavio je Regis. – Učinili ste od toga zlehudi mit. Sami podsvesno
maštate o nečemu takvom, ali se bojite da to date partneru ili
partnerki. To za vas, dakle, čini ovaj mitološki vampir, koji time
narasta do očaravajućeg simbola zla.
– Šta sam rekla? – dreknu Milva, tek što joj je Neven objasnio šta je
Regis mislio. – Samo im je jedno na pameti! Mudro počne, na
dupetu dočne!

*
Trubljenje ždralova lagano je utihnulo u daljini.
Sutradan, prisećao se veštac, krenuli smo na put znatno
raspoloženiji. I tada, totalno neočekivano, opet nas je sustigao rat.

*
Putovali su kroz zemlju obraslu divljim borovima, praktično
nenaseljenu i strateški malo važnu, za osvajače neprivlačnu. Mada
je Nilfgard bio blizu, a od carskih zemalja odvajao ih je samo poloj
Velike Jaruge, bio je to rubež nelak za pohođenje. Tim je veće bilo
njihovo iznenađenje.

Dolaženje do saznanja da je rat bilo je manje spektakularno nego u
Brugi i Sodenu, gde je horizont noćima svetleo od rumeni, a danju je
pramenove crnog dima presecalo plavetnilo. Ovde, u Angreni, nije
bilo tako atraktivno. Bilo je gore. Odjednom su ugledali jato vrana
koje su divlje kreštale kružeći nad šumom, a ubrzo potom naišli su
na leševe. Mada su mrtva tela bila razgolićena, razodenuta, i
nemoguće ih je bilo identifikovati, na njima su se vrlo jasno videli
tragovi nasilne smrti. Ti ljudi su bili ubijeni u bici, što nije ni po jada:
većina leševa ležala je u šipražju, ali pojedini su, jezivo osakaćeni,
visili na granama drveća obešeni za ruke ili noge, izvirivali su
ugljenisani udovi na ugaslim lomačama, štrčali na kočevima. I
smrdeli su. Čitav Angren je odjednom počeo da odvratno, strahovito
bazdi na varvarizam.

Nije dugo potrajalo a već su morali da se pritaje u jarcima i
šikarama, jer i zdesna i sleva, spreda i straga, zemlja se rastutnjala
od kopita konjice, a jedan po jedan odred prolazio je pored njihovog
skrovišta, dižući prašinu.

*
– I opet – mahao je glavom Neven – opet ne znamo ko koga bije i
zbog čega. Opet ne znamo ko je iza nas a ko ispred nas. Ko napada
a ko odstupa. Kuga ih pomorila! Ne sećam se da li sam vam već to
govorio, ali zaključujem da rat uvek liči na požarom zahvaćen
kupleraj...
– Govorio si – prekide ga Geralt. – Sto puta smo već čuli.
– Zbog čega se ovde biju? – pesnik sočno otpljunu. – Zarad smreke
i poloja? Ova zemlja ništa drugo i nema!
– Među onima što su ležali u žbunju – reče Milva – bilo je i
vilenjaka. Odredi Skoja’taela jezde, kao i uvek, ovuda, dok
dobrovoljci iz Dol Blatane i Modrih planina idu za Temeriju. Neko
hoće da im prepreči taj put. Tako mislim.
– Nije isključeno – složio se Regis – da temerska vojska ovde pravi
hajke na Veverice. Ali previše je nešto te vojske u okolini. Bojim se
da su Nilfgardijci ipak prešli Jarugu.
– I ja se bojim da je tako – izbekelji se blago veštac, gledajući na
Kahira, koji je i dalje ostajao kao okamenjen. – Leševi koje smo
videli jutros nosili su tragove nilfgardskog načina ratovanja.

– Nisu ništa bolji jedni od drugih – zareža Milva, iznenada uzimajući
mladog Nilfgardijca u odbranu. – A na Kahira se ti ne beči, jer vas
obojicu ista i najčudnovatija sudba spaja. On je gotov bude li Crnima
šaka dopao, a ti si kod Temeraca za dlaku omču izbegao. Zaludu se
pitamo koja nam je vojska za leđima a koja je pred nama, ko su naši
a ko njihovi, koji dobri a koji zli. Sada su nam svi nedruzi, svejedno
kakve boje nose.

– U pravu si.
*

– Zanima me – reče Neven sledećeg dana, kad su se ponovo
pritajili u jendeku, očekujući narednu kavalkadu. – Vojska galopira po
brdima da se zemlja trese, a odozdo, iz pravca Jaruge, dopire zvuk
sekira. Drvoseče seku šumu kao da se ništa ne događa. Čujete li?

– Možda to nisu drvoseče? – zamisli se Kahir. – Možda je i to
vojska? Nekakvi saperski poslovi?

– Ne, to su drvoseče – zaključi Regis. – Očito ništa nije u stanju da
prekine eksploataciju angrenskog zlata.

– Kakvog zlata?
– Osmotrite to drveće – vampir je opet progovorio arogantnim
tonom sveznajućeg mudraca koji poučava nedotupavne mališane.
Takvim tonom je često govorio, što je Geralta jedilo.
– To drveće – ponovi Regis – to su kedrovi, javori i angrenski
borovi. Veoma dragocen materijal. Sa svih strana ovde su triftovi,
ovde se debla i balvani odasvud niz reku otiskuju. Posvuda su
krčevine, a sekire dan i noć praskaju. Rat koji vidimo i čujemo dobija
smisao. Nilfgard je, kao što znate, zauzeo ušće Jaruge, Cintru i
Verden, kao i Gornji Soden. U ovom trenutku verovatno i Brugu i deo
Donjeg Sodena. To znači da drvo koje se splavlja u Angrenu već
opskrbljuje carske pilane i brodogradilišta. Severna kraljevstva
pokušavaju da trift zaustave, Nilfgardijci bi, naprotiv, hteli da se
drveće seče i splavlja što više.
– A nas, kao i obično, zadesio peh – mahnuo je glavom Neven. –
Jer treba da idemo u Ked Du, baš kroz samo središte Angrena i tog
drvenog rata. Zar nema, dovraga, drugog puta?

*
Isto to pitanje, prisećao se veštac, zagledan u zalazak sunca nad
Jarugom, postavio sam Regisu, čim se topot kopita u daljini utišao,

čim se smirilo i čim smo put mogli da nastavimo.
*

– Drugi put do Ked Dua? – zamislio se vampir. – Da bismo brda
zaobišli, vojskama se s puta sklonili? Naravno da takav put postoji.
Ne baš ugodan i ne baš bezbedan, duži put, ali tuda vojske
garantovano nećemo sretati.

– Govori.
– Možemo da skrenemo na jug i pokušamo da se probijemo preko
nizije u meandrima Jaruge. Kroz Izgit. Znaš Izgit, vešče?
– Znam.
– Jahao si nekada kroz hrastovo-grabove šume?
– Razume se.
– Mir u tvom glasu kao da svedoči da prihvataš ideju – odvrati
vampir nakašljavajući se. – Petoro nas je, veštac, ratnik i streličarka
uz to. Iskustvo, dva mača i luk. Da bi se suprotstavio nilfgardskom
naletu, to je premalo, ali za Izgit bi trebalo da je dovoljno.
Izgit, pomisli veštac. Trideset i kusur kvadratnih milja močvara i
blata, išaranih jezercima. I baruštinama razdeljene mračne hrastovo-
grabove šume u kojima rastu čudnovata drveta. Jedna imaju ljuskom
pokrivena debla, u podnožju kao luk krtolasta, stanjuju se u visinu,
ka pljosnatim i gustim krošnjama. Druga su niska i naherena, zasela
na čvornovatim, kao oktopod izuvijanim džombama korena, a na
njihovim golim granetinama klembese se brade mahovine i usahlo
močvarno rastinje. Te brade se stalno porniču, ali ih ne talasa vetar,
već otrovni blatni gas. Izgit ili Močvarica. Smrdušica bi bio tačniji
naziv.
A u baruštinama, močvarama, u jezercima i ribnjacima zaraslim u
vodenu leću i rogolist – sve kipti od života. Tamo ne borave samo
dabrovi, žabe, kornjače i vodena perad. Izgit se roji od mnogo
opasnijih čudovišta, koja imaju klešta, pipke i krake kojima su navikli
da hvataju, sakate, dave i kidaju. Toliko tih čudovišta ima da niko nije
sve uspeo da ih upozna i klasifikuje. Čak ni vešci. On sam takođe je
retko lovio u Izgitu i, uopšte, u Donjem Angrenu. Oblast je bila slabo
naseljena, malobrojno nastanjeni ljudi na obali močvara navikli su se
da tretiraju čudovišta kao sastavni deo krajolika. Poštovali su ih, ali
im je retko padalo na pamet da unajme vešca da ih tamani. Retko,
ali ne nikada. Geralt je, dakle, poznavao Izgit i njegovu grozomoru.

Dva mača i luk, pomislio je. I iskustvo, moja vešterska praksa. U
grupi bi trebalo da uspemo. Naročito kad ja krenem ispred svih i kad
budem mogao da motrim na sve. Na trula stabla, na hrpe vodenog
rastinja, žbunje, travnato busenje, biljke, čak orhideje. Jer na Izgitu
čak i orhideja ponekad izgleda kao cvet, a u stvari je otrovna
krabzila. Nevena valja muštrati, paziti da nešto ne dotakne. Tim pre
što tamo ima poprilično bilja koje rado upotpunjava svoju hlorofilnu
ishranu parčetom mesa. Rastinja čiji izdanci u dodiru s kožom deluju
jednako efikasno kao otrov krabzile. I gas, naravno. Otrovna
isparenja. Treba paziti da usta i nos budu pokriveni...

– Onda? – Regis ga prenu iz razmišljanja. – Prihvataš plan?
– Prihvatam. Krećemo.

*
Nešto me je tada spopalo, sećao se veštac, da ne govorim ostatku
društva o planu pohoda kroz Izgit. Da zamolim Regisa da se ni on
time ne hvali. Sam ne znam zašto sam oklevao. Danas, kad je sve
otišlo u propast, mogao bih sebe da ubeđujem u to da sam obratio
pažnju na Milvino ponašanje. Na probleme koje je imala. Na
evidentne simptome. Ali to ne bi bila istina. Ništa nisam primetio, a
ono što sam primetio omalovažio sam. Kao budala. I išli smo i dalje
na istok, oklevali smo da skrenemo ka močvarama.
S druge strane, dobro je što smo oklevali, pomislio je, izvadivši mač
i dodirujući palcem sečivo oštro kao britva. Da smo tada krenuli ka
Izgitu, danas ne bih imao ovo oružje.

*
Još od svitanja nisu ni videli ni čuli nikakvu vojsku. Milva je jahala
napred, daleko ispred ostatka društva. Regis, Neven i Kahir su
ćaskali.
– Kad bi ti druidi samo hteli da nam pomognu da rešimo problem sa
Ciri – brinuo se pesnik. – Sretao sam druide i, verujte mi, bili su to
namćori od kojih vajde nema, osobenjaci podivljali. Može da se desi
da s nama uopšte ne budu hteli da razgovaraju, a nekmoli da
upotrebe magiju.
– Regis poznaje neke od tih iz Ked Dua – podseti veštac.
– A je l’ se to poznanstvo računa od pre trista ili četiristo godina?
– Znatno je mlađeg datuma – uveravao ih je zagonetno osmehnuti
vampir. – Uostalom, druidi su dugovečni. Stalno borave na vazduhu,

u netaknutoj i iskonskoj prirodi, a to savršeno utiče na zdravlje. Diši
punim plućima, Nevene, puni ih šumskim vazduhom, tako ćeš biti
zdrav.

– Od tog šumskog vazduha – zajedljivo će Neven – samo što mi
čekinje nisu ižđikale, uzma te uzela! Noćima sanjam gostionicu, pivo
i kupatilo. A iskonsku prirodu nek bi iskonska rđa pretucala,
sumnjam, uostalom, u njen izbaviteljski uticaj na zdravlje, naročito
psihičko. Pomenuti druidi su najbolji primer, jer to su podivljali
osobenjaci. Potpuno su otkačeni kad je u pitanju ta njihova priroda i
njena zaštita. Malo li sam puta bio svedok njihovim peticijama
vlastima! Da se zabrani lov, da se drveće ne seče, da se reke ne
zagađuju otpadom i slične gluposti. A vrhunac budalaštine bio je
kada se kod kralja Etaina u Cidarisu pojavila čitava delegacija
urešena imelinim vencima. Baš sam tada bio tamo.

– Šta su hteli? – zainteresova se Geralt.
– Cidaris je, kao što znate, jedno od kraljevstava u kojima većina
stanovništva živi od ribolova. Druidi su tražili od kralja da izda
naređenje da mora da se koristi određena veličina oka mreže, i da
se strogo kažnjavaju oni koji bi upotrebljavali mreže sa manjom
veličinom oka od predviđene. Etain je zinuo, a imelaši su objasnili da
su ta oka jedini način da se pojedine vrste riba od nestanka zaštite.
Kralj ih je izveo na verandu, pokazao more i ispričao kako je njegov
najsmeliji moreplovac jednom plovio na zapad dva meseca i vratio
se, jer je slatke vode na korablji ponestajalo, a kopna na horizontu
niotkud nije bilo. Da li oni, druidi, zamišljaju, upitao je, da rezerve
ribe iz takvog mora mogu da se iscrpu? I te kako, potvrdili su imelaši;
mada će morsko ribolovstvo nesumnjivo najduže opstati kao način
dobijanja hrane direktno iz prirode, nastupiće vreme kad će ribe
ponestati i kad će se narod s glađu suočiti. Zato je bezuslovno
potrebno u ribolov s većim okama mreže ići, odrasle ribe loviti,
podmladak štititi. Etain je upitao kada će to, po mišljenju druida, da
nastupi to strašno gladomorno vreme, a oni na to rekoše da će se to
desiti, po njihovim prognozama, za nekih hiljadu godina. Kralj se s
njima ljubazno oprostio i zamolio ih da ponovo za nekih hiljadu
godina navrate, tada će da razmisli. Imelaši šalu nisu razumeli,
počeli su da negoduju, pa su ih izbacili napolje.

– Takvi su kakvi su, ti druidi – potvrdio je Kahir. – Kod nas, u
Nilfgardu...

– E, sad sam te uhvatio! – trijumfalno povika Neven. – Kod nas, u
Nilfgardu! Još juče, kad sam te zvao Nilfgardijcem, đipao si kao da te
je stršljen ujeo! Onda se ipak odluči najzad, Kahire, ko si.

– Za vas – slegnu ramenima Kahir – moram biti Nilfgardijac, jer
vidim da vas ništa neće razuveriti. Strogo uzevši, ipak, znajte da se
takvim imenom u Carstvu služe samo rođeni stanovnici prestonice i
najbliže joj okoline, na donjoj Albi. Moja loza potiče iz Vikovara, što
će reći...

– Umuknite! – komandovala je silovito i ne baš ljubazno Milva, koja
je jahala ispred njih. Svi su smesta ućutali i zaustavili konje, već
naučeni da je to znak da devojka vidi, čuje ili instinktivno oseća
nešto što može da pojede; onda se tome već približava i gađa
strelom. Milva je u stvari nategla luk, ali nije iskočila iz sedla. Nije bio
lov posredi. Geralt joj je oprezno prišao.

– Dim – rekla je kratko.
– Ne vidim.
– Onjuši.
Njuh nije varao streličarku, mada je dim bio neznatan. To nije bio
dim požara ni zgarišta. Taj dim je prijatno mirisao. Dopirao je s vatre
na kojoj se nešto peklo.
– Da zaobiđemo? – upitala je poluglasno Milva.
– Samo da bacimo pogled – odgovorio je veštac, sjahavši s kobile i
pružajući uzde Nevenu. – Dobro je da znamo pored čega smo prošli.
I ko nam je iza leđa. Hajde sa mnom. Ostali neka ostanu u sedlima.
Budite oprezni.
Iz šipražja na ivici šume pucao je vidik na široki proplanak, prizor
ravno poređanih drveta. Tanušni pramen dima upravo se dizao iznad
hvata drva. Geralt se malo uspokojio – u okvirima onog što se videlo
ništa se nije pomeralo, a među hvatovima drva bilo je premalo mesta
da bi se tamo mogla kriti neka veća grupa. To je videla i Milva.
– Nema konja – šapnula je. – To nije vojska. Drvoseče, kako vidim.
– I ja mislim. Ali hajde da proverimo, štiti me.
Kad se približio, oprezno vrludajući među gomilama debala, začuo
je glasove. Prišao je bliže. I veoma se začudio, jer sluh ga nije varao.
– Škartam, kupe!

– Kupe, špade!
– Briškula!
– Buso, strišo!
– Ha-ha-ha! Igram lišo. Napolu akužavam, tri punta pripetavam !
– Živi bili pa videli! Jesi munjen, Jazone? Hajd’ sad, Štrocaj! Kralja
bacaj!
– Imam adut, pazi sada. Motri mote koje dajem! Slepče jedan,
zapušiću ti te rupe kad ti metnem nos u dupe!...
Veštac bi, možda, i dalje bio oprezan – briškulu bi bilo ko mogao da
igra, a ni ime Jazon nije bilo retko. Pa ipak, sred tih uzbuđenih
glasova izdvajalo se dobro mu poznato, promuklo kreštanje.
– Pas ti materrr!
– Zdravo, momci – Geralt se pomoli iza hvata drveta. – Drago mi je
što vas vidim. Naročito ponovo u punom sastavu, čak s papagajem.
– Đavo ti čorbu posrkao! – Zoltan Čivaj ispusti karte od
iznenađenja, a onda se brzo podiže sa zemlje, tako naglo da
Feldmaršal Gajdaš zaleprša krilima i prestrašeno dreknu. – Tako me
strela usred počeoka ne ubila, pa to je veštac! Ili je to fatamorgana?
Parsifale, vidiš li isto što i ja?
Parsifal Šutenbah, Munro Bri, Jazon Varda i Figis Merluzo okružiše
Geralta i na njega nagrnuše, desnicu mu zagrljajima ispritiskaše. A
kad se iza gomile drva i ostatak družine pomolio, i radovanje se
nadasve zaorilo.
– Milva! Regis! – uskliknu Zoltan, sve ih grleći. – Neven, živ, mada
sa zavojem na glavi! Šta sad veliš, svirče zvrndavi, na još jednu
melodramatičnu banalnost? Život, kanda, nije poezija! A znaš li
zašto? Zato što ne podleže kritici.
– A gde vam je Halev Straton? – osvrnu se Neven.
Zoltan i ostali naglo ućutaše i uozbiljiše se.
– Halev – reče najzad patuljak, ušmrknuvši – u zemljici ispod breze
počiva, daleko od svojih ljubljenih vrhova i planine Karbon. Kad su
kod reke Ine na nas Crni nasrnuli, suviše je sporo nogama prebirao,
do šume nije stigao... Mačem je po glavi dobio kad je pao,
rogatinama su ga izboli. Hajde, razvedrite se, mi smo njega već
oplakali. Treba da se veselimo. Vi ste se pak u punom sastavu iz
gužve u logoru izvukli. Štaviše, bratija vam je brojno ojačana.

Kahir blago obori glavu pod ozbiljnim patuljkovim pogledom, ništa
ne reče.

– Ajde, sedajte – pozvao ih je Zoltan. – Ovčetinu pečenu imamo.
Pre nekoliko dana na ovčicu nabasasmo, tužnu i usamljenu. Pa da je
ne bi čija ruka zla ili glad umorila, il’ vučja čeljust da je ne bi rastrgla,
mi je milosrdno zaklasmo i u jestije pretvorismo. Sedajte. A ti,
Regise, molim te, dođi na trenutak. I ti, Geralte, takođe.

Iza hvata debala sedele su dve žene. Jedna je dojila odojče; kad je
videla prilike koje prilaze, smerno se okrenula. Malo dalje, mlado
devojče s rukom uvijenom u ne baš čiste krpe igralo se na pesku s
dvoje dece. Nju je veštac smesta prepoznao, čim je podigla na njega
svoje zamagljene, ravnodušne oči.

– Odvezali smo je od kola, koja su već bila zapaljena – objasnio je
patuljak. – Umalo da ipak skonča onako kako je hteo onaj sveštenik
koji se na nju uskopistio. Vatreno krštenje je pri svem tom prošla.
Plamen ju je liznuo, sve do mesa propržio. Previli smo je kako smo
umeli i znali, salom smo je namazali, ali slabo se nešto zaceljuje.
Vidaru, ako bi mogao...

– Iz ovih stopa.
Kad je Regis hteo da odmota zavoj, devojka je zacvilela, povlačeći
se i pokrivajući lice zdravom rukom. Geralt se približio da je pridrži,
ali ga vampir zaustavi. Pogleda duboko u devojčine ošamućene oči, i
ona se smesta uspokoji, primiri. Glava joj meko pade na grudi. Nije
ni zadrhtala kad je Regis oprezno odlepio prljavu krpu i namazao
opečenu ruku mašću koja je oštro i čudno mirisala.
Geralt okrenu glavu, pogleda u one dve žene, u dvoje dece, pa u
patuljka. Zoltan se nakašlja.
– Te žene i tu decu našli smo kad smo već bili ovde, u Angreni. Sve
je to, jadno ne bilo, samo i mučeno, ustrašene i izgladnele izbeglice,
te smo ih prihvatili, staramo se o njima. Tako je ispalo.
– Tako je ispalo – ponovi Geralt, osmehujući se blago. –
Nepopravljiv si altruista, Zoltane Čivaju.
– Svako ima svoje mane. Ti pak i dalje svom devojčurku u pomoć
hrliš.
– I dalje. Mada su se stvari iskomplikovale.
– Zbog tog Nilfgardijca koji je nekad za tobom išao, a sad se bratiji
pripojio?

– Delimično. Zoltane, odakle su ove izbeglice? Od koga su bežali?
Od Nilfgardijaca ili od Veverica?

– Teško je reći. Mališani blage veze nemaju, žene su slabo
razgovorljive i dure se ne zna se zašto. Opsuješ li pred njima, prdneš
li – ko bulke se zacrvene... Nebitno. Ali sreli smo i druge begunce,
od njih smo saznali da ovde haraju Nilfgardijci. Verovatno naši stari
poznanici, isturena jedinica koja ide sa zapada, preko Ine. Ali ovde
su takođe verovatno i odredi koji su došli sa juga. Preko Jaruge.

– A s kim se bore?
– To je zagonetka. Drvoseče su pominjale vojsku koju predvodi
nekakva Bela kraljica. Ona tuče Crne. Navodno se čak do one obale
Jaruge sa svojom vojskom otisnula, ognjem i mačem u carske
zemlje ulazi.
– Koje bi to mogle biti vojske?
– Nemam pojma. – Zoltan se počeša po uhu. – Vidiš, svakog dana
neki naoružani odredi kopitima ovde šumske puteve oru, ali ne
pitamo ko su. Sakrijemo se u žbunje...
Razgovor prekide Regis, koji je završavao posao sa izgorelom
devojčinom rukom.
– Zavoj treba svakog dana menjati – rekao je patuljku. – Ostavljam
vam mast i til koji se ne lepi za opekotinu.
– Hvala ti, vidaru.
– Ruka će joj zarasti – rekao je tiho vampir, gledajući u vešca. – Na
mladoj koži ponekad ni ožiljak ne ostane. Gore je to što se u glavi te
nesrećnice dešava. Moje masti to ne mogu da izleče.
Geralt je ćutao. Regis je obrisao ruke krpom.
– Sudbina ili prokletstvo – rekao je poluglasno. – Osećaš u krvi
bolest, svu srž njenu, a ne možeš da izlečiš...
– E pa – uzdahnu Zoltan – kožu da krpiš to je jedno, ali kad se
razum ćerdiše, tu pomoći nema. Samo da paziš i brineš se... Hvala ti
na pomoći, travaru. Ti si se, kako vidim, veščevoj bratiji priključio?
– Tako je nekako ispalo.
– Hmm – Zoltan pogladi bradu. – I kojim putem nameravate Ciri da
tražite?
– Idemo na istok, na Ked Du, u druidski krug. Računamo na pomoć
druida...

– Pomoći nema niotkuda – progovori zvonkim, metalnim glasom
devojka s rukom u zavoju ispod gomile naslaganih drva. – Pomoći
nema niotkuda. Samo krv. I vatreno krštenje. Vatra prečišćava. Ali i
ubija.

Regis snažno uhvati za ruku zablenutog Zoltana, pokretom mu
naredi da ćuti. Geralt, koji je znao šta je hipnotički trans, ćutao je i
nije se ni pomerio.

– Ko je krv prolivao i ko je krv pio – govorila je devojka, ne dižući
glavu – taj će krvlju platiti. Tri dana proći neće, jedno će umreti u
drugom, a onda će nešto umreti u svakom. Pomalo će umirati, po
malčice... A kad se na kraju gvozdene putine pohabaju i suze
presahnu, tada će umreti i ono što je preostalo. Umreće čak i ono što
nikad ne umire.

– Govori – tiho i blago reče Regis. – Govori, šta vidiš.
– Maglu. Kulu u magli. To je Lastavičja kula... Na jezeru koje je u
led okovano.
– Šta još vidiš?
– Maglu.
– Šta osećaš?
– Bol...
Regis nije stigao da postavi sledeće pitanje. Devojka je cimnula
glavom, divljački je vrisnula, zacvilela. Kad je podigla oči, u njima je
zaista i bila jedino magla.

*
Zoltan je posle tog događaja, prisećao se Geralt prelazeći prstima
po oštrici pokrivenoj runama, počeo da ceni Regisa, nije mu se više
obraćao onako familijarno kao ranije. Shodno Regisovoj molbi,
ostalima nisu ni reči izustili o čudnom događaju. Veštac svemu tome
nije pridavao naročitu težinu. Već je viđao slična padanja u trans i
smatrao je da pričanje hipnotizovanih osoba nije predskazivanje
nego ponavljanje ulovljenih misli i podsvesnih sugestija hipnotizera.
Istini za volju, u ovom slučaju to nije bila hipnoza, već vampirske čini,
i Geralt je još neko vreme dumao šta je to još omađijana devojka
mogla da uhvati iz Regisovih misli da je trans duže potrajao.
Pola dana putovali su zajedno s patuljcima i njihovim štićenicima.
Zatim je Zoltan Čivaj zaustavio marš i odveo vešca u stranu.

*

– Došlo je vreme da se rastajemo – izjavio je kratko. – Mi smo,
Geralte, odlučili. Na severu se već plavi Mahakam, ova dolina vodi
pravo u planine. Dosta je bilo pustolovina, vraćamo se svojima. U
Karbon planinu.

– Razumem.
– Drago mi je zbog toga. Želim sreću i tebi i tvojoj bratiji. Čudnoj
bratiji, ako smem da primetim.
– Žele da mi pomognu – tiho reče veštac. – Za mene je to novina.
Zato sam odlučio da ne ispitujem razloge.
– Pametno – Zoltan povuče s leđa svoj sihil u koricama od laka
omotanim mačjim krznom. – Drži ovo, uzmi. Pre nego što nam se
putevi raziđu.
– Zoltane...
– Ne pričaj nego uzimaj. Mi ćemo taj rat u planinama presedeti,
rašta nam te starokovke. Al’ dok pivo budem pio, milo će mi biti da
pomislim da britki sihil iz Mahakama u dobroj desnici zvekeće, da u
dobrom podvigu kosi i seče. Da se neće obrukati. A i ti, kad sečivom
tim staneš da čerečiš Cirine tirane, raščereči makar jednog za
Haleva Stratona. I seti se Zoltana Čivaja i kovačnice patuljaka.
– Budi siguran – Geralt uze mač, prebaci ga preko leđa – da ću se
setiti. Na ovom šugavom svetu, Zoltane Čivaju, dobrota, čestitost i
pravednost gadno tonu u zaborav.
– Nego kako – patuljak začkilji očima. – Zbog toga ja neću
zaboraviti ni tebe ni marodere na šumskom proplanku, ni Regisa ni
užarene potkovice. Ako ćemo već o uzajamnosti...
Obesi glas, nakašlja se, prokrklja grlo i ispljunu.
– Mi smo, Geralte, opljačkali trgovca kod Dilingena. Bogatuna koji
je na havekarskoj trgovini brke omastio. Kad je zlato i dragulje na
kola utovario i iz grada maglu uhvatio, mi smo ga u zasedi sačekali.
Kao lav je svoj imetak branio, u pomoć dozivao, nadžakom je
nekoliko puta po glavi dobio, i već je potom miran i tih bio. Sećaš se
kovčega koje smo teglili, na kolima vozili, a na kraju kod rečice O u
zemlju zakopali? Upravo tamo je bilo opljačkano havekarsko blago.
Razbojnički plen, na kojem nameravamo da svoju budućnost
gradimo.
– Zašto mi to govoriš, Zoltane?

– Jer mi se čini da te nisu tako davno podvaladžijske lukavštine
obmanule. Ono što si nekada za dobro i istinito držao pokazalo se
kao lepa maska pod kojom su podlost i pokvarenost. Tebe je lako
prevariti, vešče, jer ti ne ispituješ motive. Ali ja ne želim da te
obmanjujem. Nemoj gledati te žene i tu decu, ne odmeravaj u
patuljku pred sobom plemenitu poštenjačinu. Pred tobom stoji
razbojnik, bandit, možda i ubica. Jer ne isključujem da je opljačkani
havekar skapao u rovu pored dilingenskog druma.

Dugo su ćutali, gledajući u daleke planine koje su na severu tonule
u oblake.

– Zdravo ostaj, Zoltane – reče najzad Geralt. – Možda će sile u čije
postojanje polako prestajem da sumnjam omogućiti da se još nekad
sretnemo. Želeo bih da bude tako. Želeo bih da mogu da te
upoznam sa Ciri, želeo bih da ona može tebe da upozna. Ali čak i
ako se to ne desi, znaj da te neću zaboraviti. Zdravo ostaj, Zoltane.

– Daćeš mi ruku? Meni, razbojniku i banditu?
– Bez dvojbe. Jer mene više ne može ništa tako lako prevariti kao
nekad. Jer premda motive ne ispitujem, učim pomalo da pod maske
zavirujem.

*
Geralt je zamahnuo sihilom i presekao napola noćnu leptiricu u letu.
Pošto smo se sa Zoltanom i njegovom grupom rastali, prisećao se,
u šumama smo nabasali na putujuću grupu seljaka. Deo njih se
razbežao kad nas je video, ali nekoliko ih je Milva zadržala, preteći
im lukom. Momke su, kao što se pokazalo, Nilfgardijci donedavno
držali u zarobljeništvu. Terali su ih da cepaju drva kedrova, ali pre
nekoliko dana neki odred je napao stražare i oslobodio ih. Sada su
se vraćali kućama. Neven je uporno nastojao da otkrije ko su bili ti
osloboditelji; strogo i radoznalo ih je ispitivao.

*
– Ti vojnici – ponovi seljak – Beloj kraljici služe. Tamane Crne samo
tako! Rekoše da su kao gorile u dušmanskoj pozadini.
– Kao ko?
– Pa kao gorile.
– Gorile! Pasja te rđa ne ubila! – izbeči se Neven i odmahnu rukom.
– Kuku, ljudi... Ama pitam ja vas kakve znake nošaše ti vojnici?

– Različite, gospodine. Naročito konji. Pešadija pak tako nešto
crveno.

Seljak uze grančicu i našara na pesku oblik romba.
– Lozanž – začudi se Neven, koji beše potkovan u heraldici. – To
nije temerski ljiljan, nego lozanž. Grb Rivije. Zanimljivo. Do Rivije ima
odavde dobrih dvesta milja. A da ne pominjem činjenicu da su armije
Lirije i Rivije potpuno uništene za vreme borbi za Dol Angru i kod
Alderzberga, a zemlja je pod nilfgardskom okupacijom... Ništa ne
razumem!
– To je normalno – prekide veštac. – Dosta priče. Na put.

*
– Aha! – povika pesnik, koji je sve vreme razmišljao i analizirao
informacije koje je izvukao od seljaka. – Sad mi je jasno! Ne gorile,
nego gerilci. Partizani! Borba u neprijateljskoj pozadini, razumete?!
– Razumemo – klimnu glavom Kahir. – Jednom rečju, na toj teritoriji
Nordlinzi sada vode partizanski rat. Nekakvi odredi, zacelo oformljeni
od ostataka vojski Lirije i Rivije, razbijenih polovinom jula kod
Alderzberga. Čuo sam za tu bitku kad sam bio kod Veverica.
– Smatram da je vest ohrabrujuća – izjavi Neven, ponosan što je on
uspeo da dešifruje zagonetku o gorilama. – Čak i da su seljaci
pobrkali heraldičke simbole, ni tad nemamo ništa s temerskom
vojskom. A ne verujem da je do rivijskih gerilaca već doprla vest o
dvojici špijuna koji su nedavno zagonetno šmugnuli ispod vešala
maršala Visegerda. Kad bismo na te partizane natrapali, onda bismo
imali šanse da nešto slažemo i izvučemo se.
– Možeš na to da računaš – reče Geralt, umirujući Ukljevu koja se
ritala. – Ali, iskreno govoreći, više bih voleo da na njih ne nabasamo.
– Pa to su tvoji zemljaci, vešče- reče Regis. -Ta zovu te Geraltom iz
Rivije.
– Ispravka – hladno odvrati veštac. – Ja sam sebe tako nazivam, iz
estetskih razloga. Ime s takvim dodatkom budi kod mojih klijenata
veće poštovanje.
– Shvatam – osmehnu se vampir. – A što si izabrao baš Riviju?
– Izvlačio sam šibice označene raznim zvučnim imenima. Tu
metodu mi je sugerisao moj daskal vešterski. Ne odmah. Tek kada
sam se zainatio da uzmem ime Geralt Rože Erik di Ot-Belgard.

Vesemir je to proglasio smešnim, pretencioznim i kretenskim.
Izgleda da je bio u pravu.

Neven glasno frknu, tendenciozno pogledajući u vampira i
Nilfgardijca.

– Moje višečlano prezime – reče Regis, pomalo uvređen tim
pogledom – jeste pravo prezime. I u skladu s vampirskom tradicijom.

– I moje takođe – požuri s objašnjenjem Kahir. – Maur je ime moje
majke, a Difrin pradede. I nema u tome ničeg smešnog, pesniče. A ti
sam, zanima me, kako se zoveš? Pa Neven je očigledno pseudonim.

– Nije mi dopušteno da svoje pravo prezime koristim i odajem –
tajanstveno odgovori bard, ponosno dižući nos uvis. – Suviše je
čuveno.

– A mene zdravo ozlojedi – najednom se uključi u razgovor Milva,
koja je već neko vreme bila ćutljiva i sumorna – kad mi tepaju Maja,
Marija, Marilka. Kad neko takvo ime čuje, odmah misli da mu je
slobodno da me po dupetu klepi.

*
Smrkavalo se. Ždralovi su odleteli, njihovo kliktanje udhnulo je u
daljini. Stišao se i vetrić koji je vejao od planina. Veštac je stavio sihil
u korice.
To je bilo ujutru. Ujutru, a po podne je počela da se otkriva afera.
Mogli smo ranije da posumnjamo, pomislio je. Ali ko bi to od nas,
izuzev Regisa, mogao da zna? Razume se, svi smo primetili da
Milva često povraća ujutru. Ali često smo jeli takve stvari da su se
svima creva prevrtala. Neven je takođe povraćao dva puta, a Kahir
je jednom dobio takav proliv da je preneraženo mislio da je zakačio
dizenteriju. A to što je devojka svaki čas sjahivala s konja i odlazila u
žbunje uzimao sam za prehladu bešike.
Koja sam budala bio.
Regis je, čini mi se, slutio istinu. Ali je ćutao. Ćutao je sve do
trenutka kad mu je to bilo onemogućeno. Kad smo se zaustavili da
logorujemo u napuštenoj drvosečinoj kolibi, Milva ga je odvukla u
šumu i dugo je s njim razgovarala, na trenutke dosta glasno. Vampir
se vratio iz šume sam. Vario je i mešao nekakve trave, zatim je
odjednom sve nas pozvao u kolibu. Počeo je uzdržano, svojim
iritantnim mentorskim tonom.

*

– Obraćam se svima – poče Regis – jer predstavljamo družinu i
snosimo zajedničku odgovornost. Ništa ovde ne menja činjenica što
najverovatnije među nama nema onog ko snosi najveću
odgovornost. Direktnu, da se tako izrazim.

– Budi jasniji, dovraga – iznervira se Neven. – Družina,
odgovornost... Šta je Milvi? Od čega je bolesna?

– To nije bolest – tiho će Kahir.
– Barem ne u doslovnom značenju te reči – potvrdi Regis. –
Devojka je trudna.
Kahir klimnu glavom u znak da je pretpostavljao. Neven je,
međutim, zanemeo. Geralt zagrize usnu.
– Koji mesec?
– Odbila je, i to prilično nepristojno, da mi kaže bilo kakav datum,
kao i datum poslednje menstruacije. Ali ja se u to razumem. To će
biti deseta nedelja.
– Odustani, dakle, od patetičnih poziva na direktnu odgovornost –
sumorno reče Geralt. – To nije nijedan od nas. Ako si imao u tom
smislu bilo kakve sumnje, ovim ih raspirujemo. Samo si u jednom
imao neprikosnoveno pravo – kad si govorio o kolektivnoj
odgovornosti. Ona je sada sa nama. Svi smo odjednom unapređeni
u muževe i očeve. Slušamo napeto šta će reći medikus.
– Uredna, pravilna ishrana – počeo je da nabraja Regis. – Bez
ikakvih stresova. Zdrav san. I uskoro neće smeti više da jaše.
Svi su dugo ćutali.
– Shvatili smo – reče napokon Neven. – Imamo problem, gospodo
muževi i očevi.
– Veći nego što mislite – rekao je vampir. – Ili manji. Sve zavisi od
gledišta.
– Ne razumem.
– A trebalo bi – promrmlja Kahir.
– Zatražila je – nastavi malo zatim Regis – da joj spravim i dam
jedan lek koji je izuzetno radikalan i jak... Smatra da će tim
farmakonom rešiti problem. Odlučna je.
– Dao si joj?
Regis se nasmešio.
– Bez saglasnosti drugih očeva?

– Lek koji ti ona traži – tiho će Kahir – nije čudesna panaceja. Imam
tri sestre i znam šta govorim. Ona, izgleda, misli da će uveče popiti
odvar i sutradan krenuti s nama na put. Nema govora. Sledećih
deset dana nema ni govora o njenom sedanju na konja. Pre nego
što joj daš taj lek, Regise, moraš to da joj kažeš. A da joj lek daš, to
možeš tek onda kad joj nađemo postelju. Čistu postelju.

– Shvatio sam – klimnuo je glavom Regis. – Jedan glas za. A ti,
Geralte?

– Šta ja?
– Gospodo draga – vampir pređe preko njih svojim tamnim očima. –
Ne pretvarajte se da ne razumete.
– U Nilfgardu – reče Kahir, crveneći i obarajući glavu – o takvim
stvarima odlučuje isključivo žena. Niko nema prava da utiče na njenu
odluku. Regis je rekao da je Milva odlučna da upotrebi taj...
medikament. Samo zbog toga, isključivo zbog toga počeo sam o
tome nehotično da razmišljam kao o svršenom činu. I o posledicama
te činjenice. Ali ja sam stranac koji ne zna... Koji ne treba uopšte ni
da se javlja za reč. Oprostite mi.
– Za šta? – začudi se trubadur. – Zar ti misliš da smo mi neki
divljaci, Nilfgardijče? Da smo primitivna plemena koja se
prilagođavaju nekim šamanskim tabuima? Očigledno je da samo
žena može da donese takvu odluku, to je njeno neotuđivo pravo.
Ako se Milva odluči na...
– Umukni, Nevene – zareža veštac. – Umukni, molim te lepo.
– Drugačijeg si mišljenja? – pridiže se pesnik. – Ti bi da joj zabraniš
ili...
– Umukni, dovraga, jer ne garantujem za sebe! Regise, ti sprovodiš
među nama nekakav plebiscit, rekao bih. Što? Pa ti si medikus.
Sredstvo koje ti ona traži... Tako je, sredstvo, jer reč medikament mi
nekako ne odgovara... Samo ti možeš da joj to sredstvo prigotoviš i
daš. I učinićeš to kad te ponovo zamoli. Nećeš odbiti.
– Sredstvo sam već pripremio – Regis pokaza svima flašicu od
tamnog stakla. – Ako ponovo zatraži, neću je odbiti. Ako ponovo
zatraži.
– Pa šta onda hoćeš? Našu saglasnost? Opšte prihvatanje? To
očekuješ?

– Dobro znaš šta hoću – reče vampir. – Savršeno osećaš šta treba
da se radi. Ali pošto pitaš, odgovoriću. Tako je, Geralte, u tome je
stvar. Tako je, upravo to treba učiniti. Ne, nisam ja onaj koji to
očekuje.

– Možeš li da budeš jasniji?
– Ne mogu, Nevene – odgovori vampir. – Ne mogu da budem
jasniji. Tim pre što za tim nema potrebe. Je l’ tako, Geralte?
– Tako je – veštac nasloni čelo na spojene šake. – Tako je, pasja te
rđa ne ubila. Ali zašto gledaš u mene? Ja to da uradim? Ja to ne
umem. Ne znam. Nisam za tu ulogu kadar... Uopšte, razumete me?
– Ne – opovrgnu Neven. – Uopšte ne razumemo. Kahire, razumeš
li ti?
Nilfgardijac pogleda u Regisa, pa u Geralta.
– Mislim da razumem – sporo reče. – Rekao bih.
– Aha – klimnu glavom trubadur. – Aha, Geralt je iz cuga razumeo,
Kahir misli da razume. A meni je očigledno potrebno prosvetljenje,
ali prvo mi se naređuje da ćutim, a onda čujem da nema potrebe da
razumem. Zahvaljujem. Dvadeset godina služim poeziji, dovoljno
dugo da znam da postoje stvari koje ili iz cuga razumeš, ili ih nikad
ne razumeš.
Vampir se osmehnu.
– Ne poznajem nikoga – reče – ko bi to lepše iskazao.

*
Potpuno se smrklo. Veštac je ustao.
Šta bude nek bude, pomisli. Od toga pobeći neću. Nema više šta
da se odugovlači. To treba uraditi. Treba i tačka.

*
Milva je usamljeno sedela pored male vatre koju je raspalila u šumi,
u vetrolomu, daleko od drvosečine kolibe u kojoj je noćivao ostatak
družine. Nije zadrhtala kad je čula njegove korake. Baš kao da ga je
očekivala. Samo se primakla, praveći mu mesto na srušenom deblu.
– Onda? – strogo reče ona, ne čekajući da on bilo šta kaže. –
Gadnu sam vam kašu zamesila, reci?
Nije odgovorio.
– Nisi ni pretpostavljao kad smo kretali, zar ne? Kad si me u
družinu primao? Veliš – šta mari što je prostog kova, zatucana
seljančica? Pristao si da krenem s vama. Govoriti s njom o nečem

pametnom, dumao si, to baš i ne ide, ali je pomoć kadra dati. Zdrava
je ko dren, strela joj je hitroletna, dupe u sedlu neće odrati, a kad
zagusti, neće se utronjati, biće od nje vajde. Kad ono – ne da vajde
od nje nema, nego nam još teret naprtila. Klip pod noge poturila.
Malaksala glupača ko kakva ženturača!

– Zašto si pošla sa mnom? – upita tiho. – Zašto nisi ostala u
Brokilonu? Pa znala si...

– Znala sam – brzo prekinu ona. – Ta sa drijadama sam bila, a one
žensko odmah prozru, ne možeš im sakriti. Brže su prokljuvile nego
ja... Ali nisam očekivala da ću tako brzo malaksati. Mislila sam, biće
prilike, ispiću odvar od ražne glavnice ili čega drugog, nećeš ni
primetiti, nećeš se dosetiti.

– Nije to tako jednostavno.
– Znam. Vampir mi je rekao. Predugo sam čekala, otezala, kolebala
se. Sad neće ići više tako glatko...
– Nije mi to bilo na pameti.
– Guba ga razgubala! – reče malo potom Milva. – Pomisli samo da
sam Nevena držala u rezervi! Sve sam ovarisala da se on pretvara,
da je metiljav, slab, na rđave uslove nesviknut, da uskoro neće moći
da ide i da ćeš morati da ga ostaviš. Mišljah da ću se, ako prigusti,
vratiti s Nevenom... Kad ono: Neven delija, a ja...
Glas joj se odjednom slomio. Geralt ju je zagrlio. I istog časa je
znao da je to bio gest na koji je čekala, koji joj je jako bio potreban.
Grubost i okorelost brokilonske streličarke najednom iščileše, grlio je
uzdrhtalu, blagu, uplašenu devojku. Tišinu koja se odužila, međutim,
ipak je ona prekinula.
– Tako si mi i onda rekao... U Brokilonu. Da će mi trebati... nečija
ruka. Da ću noću vikati, u mraku... Ovde si, osećam tvoju ruku prokaj
svoje... A još uvek bih da vrištim... A što drhtiš?
– Ništa. Uspomena.
– Šta će biti sa mnom?
Nije odgovorio. Pitanje nije njemu bilo upućeno.
– Kod nas, pored reke, tata mi je jednom pokazao... crnu osu koja
polaže jaja u živu gusenicu. Iz jaja se izlegu ose, gusenicu živu
pojedu... Iznutra... Sada u meni tako nešto čuči. U meni, unutra, u
mom stomaku. Raste, samo raste, i živu će me proždrati...
– Milva...

– Marija. Ja sam Marija, a ne Milva. Kakva sam ja lunja? Ja sam
kvočka koja jaja nosi, a ne lunja... Milva se osmehivala dok je s
drijadama na ograšju iz okrvavljenih leševa strele čupala, oštre strele
još kako je štedela, jer bi zijan učinio ko bi strelu oštru ostavio. A ko
bi i dalje disao, prsa podizao i spuštao, njega bi krk nožem preko
grla! Takvu im je sudbu izdajom spremala i tome se smejala... Krv je
njihova sad zaziva. Krv tamošnja, kao otrov osinji, ždere Mariju
iznutra. Marija će da plati za Milvu.

Ćutao je. Najviše zato što nije znao šta da kaže. Devojka se još
više oslonila na njegovu ruku.

– Vodila sam odred Skojat’aela u Brokilon – tiho je rekla. – Bilo je to
na Žganicama, u junu, u nedelju pred Ivanjske kresove. Sagnali su
nas, tuča je izbila, pobegli smo nas sedmoro na konjima: pet
vilenjaka, jedna vilenjakinja i ja. Do Vrpce pola milje, ali konjanici iza
nas, konjanici ispred nas, a okolo mrak, mlaka, močvara... Noću smo
se sakrili u vrbaku, trebalo je da odahnemo i mi i konji. Tada se
vilenjakinja razodenula bez reči, legla, a prvi vilenjak do nje...
Ukočila sam se, nisam znala šta da radim... Da odem, da se
pretvaram da ne vidim? Krv mi u slepoočnicama tutnji, a ona
najednom kaže: ,,Ko zna šta će sutra biti? Ko će Vrpcu preći a ko
pod zemljicu vrgnuti? En’ca minne.“ Tako je rekla: s malčice ljubavi.
Samo tako, rekla je, može se pobediti smrt. I strah. Oni su se bojali,
ona se bojala, i ja sam se bojala... Pa sam se i ja svukla i legla blizu,
ćultar sam pod leđa prostrla... Kad me je prvi zagrlio, zube sam
stegnula, jer sam nespremna bila, uplašena, suva... Ali on je mudar
bio, jer je vilenjak, naizgled istom momčić... Mudar... Osećajan...
Mirisao je na mahovinu, travu i rosu... Ka drugom sam sama ruke
ispružila... Rado... S malčice ljubavi? Đavo bi ga znao koliko je u
tome bilo ljubavi a koliko straha, ali straha je bilo više, u to sam
sigurna... Jer ljubav je bila pretvorna, mada dobro odigrana, ali
pretvorna, kao u vašarskoj igri, kao u misteriji, jer tamo, kad su
glumci uspešni, onda i zaboraviš šta je gluma a šta istina. A u strahu
smo bili. Zaista smo bili.

Ćutao je.
– I smrt nismo pokorili. U zoru su dvojicu ubili pre nego što smo do
Vrpce stigli. Od trojice koja su preživela nijednog više svojim očima
nisam videla. Majka mi je govorila da devojka uvek zna čiji plod u

utrobi nosi... Ali ja ne znam. Ja čak ni imena tih vilenjaka nisam
znala, otkuda sam mogla da znam? Reci!

Ćutao je. Njegova ruka govorila je umesto njega.
– A uostalom, što bih i znala. Vampir će uskoro da mi odvar
pripremi... Ostavićete me u nekom selu... Ne govori, ćuti. Znam
kakav si ti. Ti čak ni ćudljivu kobilu nećeš ostaviti, drugom je nećeš
zameniti, mada pretiš vazda. Nisi ti od onih koji ostavljaju. Ali sada
moraš. Posle odvara od ražne glavnice u samar sesti neću. Ali i ovo
znaj: kad ozdravim, krećem u stopu za vama. Jer bih želela da
pronađeš svoju Ciri, vešče. Da je uz moju pomoć pronađeš i vratiš.
– Zato si pošla sa mnom – rekao je brišući čelo.
– Zato.
Oborila je glavu.
– Zato si pošla sa mnom – ponovio je. – Krenula si da pomogneš
da se spase tuđe dete. Htela si da se odužiš. Da platiš dug pod
kojim si bila još onda kada si kretala, tako si mislila... Tuđe dete za
svoje. A ja sam ti obećao pomoć ako ti zatreba. Ne mogu ti pomoći,
Milva. Veruj mi da ne mogu.
Sada je ćutala ona, a on nije mogao, nije smeo više da ćuti.
– Onda, u Brokilonu, ja sam se zadužio kod tebe i zarekao sam se
da ću ti dug vratiti. Nepromišljeno. Nerazumno. Pritekla si mi u
pomoć u trenutku kad mi je zaista bila veoma potrebna. Nema
načina da se takav dug plati. Neki tvrde da svaka, apsolutno svaka
stvar na svetu ima svoju cenu. To je neistina. Postoje stvari koje
nemaju cenu, koje su bescene. Najlakše ih je prepoznati po tome što
su jednom izgubljene – zauvek izgubljene. Sam sam izgubio mnogo
takvih stvari. Zbog toga danas ne mogu da ti pomognem.
– Upravo si pomogao – odvratila je, vrlo spokojno. – Čak i ne znaš
kako si mi pomogao. Sad odlazi, molim te. Ostavi me samu. Odlazi,
vešče. Odlazi pre nego što načisto rasturiš moj svet.

*
Kad su u osvit zore nastavili put, Milva je išla napred, smirena i
nasmešena. A kada je Neven, koji je jahao iza nje, počeo da prebira
po lauti, zviždukala je u taktu melodije.
Geralt i Regis su bili na kraju povorke. U jednom trenutku vampir je
pogledao vešca, osmehnuo se, klimnuo glavom s poštovanjem i
divljenjem. Bez reči. Zatim je izvukao iz svoje medicinske vrećice

malenu flašu od tamnog stakla, pokazao ju je Geraltu. Osmehnuo se
opet i hitnuo bočicu u žbunje.

Veštac je ćutao.
*

Pošto se zaustaviše da napoje konje, Geralt odvuče Regisa u
stranu.

– Menjamo plan – oporo izjavi. – Nećemo ići kroz Izgit.
Vampir je kratko ćutao, zurio je u njega svojim crnim očima.
– Da ne znam – reče najzad – da te kao vešca samo stvarne
opasnosti plaše, pomislio bih da si uzrujan zbog nerazumnog
brbljanja nenormalne žene.
– Ali znaš. Pa razmisli logičnije.
– Razume se. Ipak, želeo bih da ti skrenem pažnju na dve stvari.
Prvo, stanje u kojem se nalazi Milva nije ni bolest ni hendikep.
Devojka mora da brine o sebi, ali je potpuno zdrava i potpuno fizički
sposobna. Rekao bih čak sposobnija, zbog hormona...
– Ostavi se mentorskog i visokoparnog tona – prekide ga Geralt. –
Jer počinje da mi ide na nerve.
– To je bila prva stvar koju sam želeo da kažem – podseti Regis. –
Drugo: kad Milva bude videla tvoju preteranu brigu, kad shvati da je
tetošiš i drhtiš nad njom kao nad jajetom koje može da se slomi,
razbesneće se. A onda će doživeti stres, koji nipošto nije
preporučljiv. Geralte, ja ne želim da budem mentor. Želim da budem
racionalan.
Veštac nije odgovorio.
– Ima i treća stvar – dodade Regis, i dalje ga streljajući pogledom. –
Ne teraju nas entuzijazam i avanturizam da idemo kroz Izgit, nego
nužda. Po brdima haraju vojske, a mi moramo da dospemo do
druida u Ked Duu. Mislio sam da ti se žuri, da ti je stalo da što pre
dobiješ informacije i pritekneš svojoj Ciri u pomoć.
– Stalo mi je – skrenu pogled veštac. – Veoma mi je stalo. Želim da
spasem Ciri i vratim je. Donedavno sam mislio po svaku cenu. Pa
ipak, po tu jednu ne. Tu cenu neću da platim, taj rizik ne smem da
prihvatim. Nećemo ići kroz Izgit.
– Koja je alternativa?
– Druga obala Jaruge. Krenućemo uzvodno, daleko od baruština.
Kad pređemo Jarugu, ponovo ćemo se popeti do Ked Dua. Ako to

bude bilo teško, onda ćemo otići samo nas dvojica. Ja ću preplivati,
a ti ćeš kao slepi miš preleteti. Šta me gledaš tako? Pa valjda je
samo mit ili sujeverje to da je reka za vampira prepreka. Ili možda
grešim?

– Ne grešiš. Ali mogu da letim samo kad je pun mesec.
– To su samo dve nedelje. Kad dospemo na mesto, biće već skoro
pun mesec.
– Geralte – reče vampir, ne spuštajući pogleda s vešca. – Čudan si
ti čovek. Ne u pejorativnom smislu. Dobro onda, odustajemo od
Izgita, opasnog za ženu u drugom stanju. Prebacićemo se na drugu
obalu Jaruge, za koju misliš da je bezbednija.
– Umem da procenim stepen rizika.
– Ne sumnjam.
– Milvi i ostalima ni reči. Ako pitaju, to je deo našeg plana.
– Naravno. Počinjemo da tražimo čamac.

*
Nisu tražili dugo, a ono što su našli nadmašilo je njihova
očekivanja. To nije bio čamac nego skela. Našli su je skrivenu u
vrbama, vešto maskiranu granama i bokorima ševara; odavao ju je
konopac koji ju je spajao s levom obalom. Našli su i skeledžiju.
Sakrio se u žbunju dok su se oni primicali, ali ga je Milva otkrila i
izvukla odatle vukući ga za kragnu, isterujući i njegovog pomoćnika,
momka idiotskog lica kao od brega odvaljenog. Prevoznik se tresao
od straha, a pogled mu je švrljao tamo-amo kao par miševa po
pustom ambaru.
– Na onu obalu? – zastenjao je kad je saznao šta od njega hoće. –
Ni za šta! Tamo je nilfgardska zemlja, a sad je ratno vreme! Uhvatiće
me i na kolac će me nabiti. Neću da plovim, pa makar me ubili!
– Mogli bismo da te ubijemo – zaškrguta zubima Milva. – Pre toga
možemo da te prebijemo. Zucni samo još jednom pa ćeš videti da
možemo.
– Ratne prilike – vampir prostreli pogledom skeledžiju – sigurno te
ne ometaju u krijumčarenju, ha, dobri čoveče? Za to i služi tvoja
skela, mudro ukotvljena daleko od kraljevskih i nilfgardskih dacija,
ako se ne varam. Onda, hajde, porinjuj je.
– Tako će biti razumnije – dodade Kahir, gladeći balčak mača. –
Budeš li odugovlačio, prevešćemo se bez tebe, sami, a tada će tvoja

skela da ostane na drugoj obali, pa ćeš, da bi je vratio, morati da
plivaš prsno. A ovako ćeš prevesti i nas i vratićeš se. Sat vremena
ćeš se plašiti, a onda ćeš zaboraviti na to.

– A budeš li se opirao, nedotupavče – zareža opet Milva – tako ću
te mlatnuti da nas do zime nećeš zaboraviti.

Pred čvrstim argumentima koji ne podležu diskusiji, skeledžija je
popustio i ubrzo je cela družina bila na skeli. Neki konji, naročito
Ukljeva, opirali su se i nisu hteli da brode, ali skeledžija i njegov
tupavi pomoćnik staviše im nosne brunde. To su izveli s toliko
veštine da se videlo da im nije bio prvi put da krijumčare ukradene
konje preko Jaruge. Tupson-grmalj stade da okreće točak koji je
skelu pokretao i transport je otpočeo.

Kad su isplovili na poloj i kad ih je vetar zapahnuo, raspoloženje im
se popravilo. Transport preko Jaruge bila je nova, izražajna etapa,
koja je ukazivala na napredak u putovanju. Pred njima je bila
nilfgardska obala, pograničje, granica. Svi su odjednom živnuli. Čak i
glupavi skeledžijin pomoćnik počeo je odjednom da zvižduće i
pevuši neku kretensku melodiju. I Geralt je osećao čudnu euforiju,
kao da će se iz jovika na levoj obali svakog časa pomoliti Ciri i
radosno vrisnuti pošto ga ugleda.

Umesto toga, vrisnuo je skeledžija. I nimalo radosno.
– Za ime bogova! Propadosmo!
Geralt pogleda u pokazanom pravcu i opsova. Među jovama na
visokoj obali blesnuše panciri, zatutnjaše kopita. Za časak se leva
obala zavrvela od konjanika.
– Crni! – dreknu skeledžija, ubledevši i ispustivši točak. –
Nilfgardijci! Smrt! Nek su nam bogovi u pomoći!
– Drži konje, Nevene! – razdrala se Milva, pokušavajući jednom
rukom da izvuče luk iz korica od like. – Drži konje!
– Nisu to carski vojnici – rekao je Kahir. – Ne bih rekao...
Njegov glas zaglušiše pokliči konjanika na pristaništu. I skeledžijina
dreka. Poteran drekom, nedotupavni pomoćnik uze sekiru, zamahnu
i udari oštricom po konopcu. Skeledžija mu pomože s drugom
sekirom. Konjanici na pristaništu to videše, pa i oni u dreku udariše.
Nekoliko njih je ugazilo u vodu i uhvatilo konopac. Neki su se
plivajući bacili prema skeli.

– Ostavite taj konopac! – dreknu Neven. – To nisu Nilfgardijci, ne
secite konopce...

Ipak je bilo prekasno. Presečeni konopac potonuo je u vodu, skela
je blago zaokrenula i počela da plovi nizvodno. Konjanici na obali
udariše u stravičnu dreku.

– Neven je u pravu – sumorno će Kahir. – To nisu carski vojnici...
Jesu na nilfgardskoj obali, ali to nisu Nilfgardijci.

– Sigurno nisu, pa prepoznajem znake! – povika Neven. – Orlovi i
lozanži! To su simboli Lirije! To su lirijski gerilci! Hej, ljudi...

– Sakrij se za bok broda, budalo!
Pesnik je, kao i obično, prečuo upozorenja, želeći da sazna u čemu
je stvar. I tada su u vazduhu zafijukale strele. Deo njih odbio se s
lupnjavom o bok skele, deo je preleteo iznad i pljusnuo u vodu. Dve
strele poletele su pravo na Nevena, ali je veštac već imao u ruci mač
– skočio je i brzim udarcima odbio obe.
– Sunce ti žarko! – zastenja Kahir. – Odbio je, odbio je dve strele!
Neviđeno! Još nisam tako nešto video!...
– A nećeš ni videti. Prvi put sam u životu uspeo da odbijem dve!
Sakrijmo se za bok skele!
Vojnici sa pristaništa su ipak prestali da ih gađaju kad su videli da
struja navraća skelu pravo na njihovu obalu. Zapenušala se voda
oko konja poteranih u reku. Na mestu gde će skela prispeti skupljalo
se sve više i više konjanika. Bilo ih je najmanje dvesta.
– Pomagajte! – zavapi skeledžija. – Hvatajte motke, presvetli
gosponi, nosi nas na obalu!
U cugu su shvatili, a motaka je, na sreću, bilo dovoljno. Regis i
Neven držali su konje, Milva, Kahir i veštac pomagali su skeledžiji i
njegovom nedotupavnom saslužitelju. Sada kada je zaveslalo pet
motaka, skela je učinila zaokret i brže zaplovila, vidno klizeći ka
sredini reke. Vojnici na obali opet digoše graju, opet dohvatiše
lukove, nekoliko strela opet je zafijukalo, jedan konj je divljački
zanjištao. Jačom strujom nošena, skela je sada, srećom, brzo
plovila, i od obale se sve brže udaljavala, izmičući se strelometu.
Već su plovili sredinom reke, polojem. Skela se kretala kao govno
kroz odušku. Konji su topotali i rzali, cimajući Nevena i vampira, koji
su držali uzde. Konjanici na obali su se drali i pretili im pesnicama.
Geralt je odjednom zapazio među njima jahača na belom konju koji

izmahuje mačem i izdaje naređenja. Malo zatim kavalkada se
povukla u šumu i zagalopirala ivicom strme obale. Zableskali su
panciri u priobalnom šipražju.

– Neće odustati – zastenjao je skeledžija. – Znaju da je iza okuke
brzak koji će nas opet poterati ka obali... Drž’te motke nagotovs,
presvetla gospodo! Kad nas struja na desnu obalu navrne,
moraćemo jako da zapnemo da struju savladamo i da se iskrcamo...
Inače smo nagraisali...

Plovili su, okrećući se i lagano krmaneći ka desnoj obali, ka visokoj,
strmoj škarpi nakostrešenoj od krivih borova. Leva obala, ona od
koje su se udaljavali, zaravnjivala se, sve više se spuštala prodirući
u reku polukružnim, peskovitim rtom. Na rt su dogalopirali jahači, u
zaletu su jurišali u vodu. Pored rta je očito bio plićak, sprud, jer su
konjanici već dosta duboko zašli u reku pre nego što je voda dosegla
konjima do stomaka.

– Dospećemo im na strelomet – sumorno je ocenila Milva. –
Sakrijte se.

Strele ponovo zazviždaše, neke zalupaše po daskama. Struja koja
se odbijala od spruda, međutim, brzo je odnosila splav prema oštrom
zavoju na desnoj obali.

– Sad hvatajte motke! – pozva skeledžija, koji se tresao. – Hitro,
iskrcavajmo se pre nego što nas brzak povuče!

Nije to bilo tako lako. Struja je bila brza, voda duboka, a skela
velika, teška i nezgrapna. Spočetka uopšte nije popuštala pred
njihovim upinjanjem, sve dok motke konačno nisu snažno zagrabile
po dnu. Izgledalo je da će uspeti kad Milva najednom ispusti vrljiku i
bez reči pokaza desnu obalu.

– Ovog puta... – Kahir obrisa znoj sa čela. – Ovog puta to je
zasigurno Nilfgard.

I Geralt je to video. Jahači koji su se iznenada pojavili na desnoj
obali nosili su crne i zelene ogrtače, a njihovi konji imali su
karakteristične oglavnike sa naočnjacima. Bilo ih je najmanje stotinu.

– E sad načisto propadosmo... – zaječao je skeledžija. – Majčice
mila, to su Crni!

– Motke u ruke! – riknu veštac. – Motke u ruke, ka struji! Dalje od
obale!

Opet se to pokazalo kao nelak zadatak. Struja na desnoj obali bila
je jaka, gurala je skelu pravo pod visoku kosinu nasipa, odakle su
čuli da dopiru pokliči Nilfgardijaca. Kad je malo potom, oslonjen na
motku, Geralt podigao pogled, video je iznad glave borove grane.
Strela odapeta sa vrha škarpe zarila se u palubu skele skoro
vertikalno, blizu njega. Drugu strelu, koja je letela ka Kahiru, odbio je
udarcem mača.

Milva, Kahir, skeledžija i njegov pomoćnik više se nisu odgurivali od
dna, već od obale, od škarpe. Geralt je bacio mač, uhvatio motku i
pomogao im, i skela opet zaplovi prema poloju. Ali i dalje su bili
opasno blizu desne obale, a po obali je već galopirala potera. Nisu
stigli da se udalje a škarpa se završavala, i na ravnu, trskom obraslu
obalu prispevali su Nilfgardijci. U vazduhu zafijukaše zaperci strela.

– Sakrijmo se!
Skeledžijin saslužitelj odjednom se čudno zakašljao, pritku je u
vodu ispustio. Geralt ugleda okrvavljenu oštricu i četiri cola strele
koja mu je virila iz leđa. Kahirov žeravac stade kao ukopan, bolno
zarza, mlatarajući prostreljenim vratom, obori Nevena i iskoči preko
boka skele. Ostali konji takode su rzali i gurali se, skela je
podrhtavala od udaraca kopita.
– Držite konje! – povika vampir. – Drž...
Najednom prekide, pade leđima na bok skele, sede, nagnu glavu.
Iz grudi mu je štrčala crnopera strela.
I Milva je to videla. Besno je dreknula, za luk posegnula, prosula
ispred sebe strele iz tobolca. I počela da gađa. Brzo. Strelu po strelu.
Nijedna nije promašila cilj.
Na obali se zakuvalo. Nilfgardijci su se povukli u šumu, ostavljajući
u trsci ubijene i ranjenike koji su zapomagali. Skriveni u gustišu, i
dalje su gađali, ali su oštrice već jedva dopirale do njih, a brza struja
nosila je skelu ka sredini reke. Za nilfgardske streličare razdaljina je
bila prevelika da bi pogodili cilj. Ali ne i za Milvu.
Među Nilfgardijcima se odjednom pojavio oficir s crnim ogrtačem,
sa šlemom na glavi na kojem su se vijorila vrana krila. Vikao je,
izmahivao buzdovanom, pokazivao donji tok reke. Milva je široko
razmaknula noge, tetivu primakla ustima, kratko je nišanila. Strela je
zašumela u vazduhu, oficir se poguri unazad u samaru i klonu u
rukama vojnika koji ga pridržaše. Milva opet nategnu luk, ispusti

tetivu. Iz grla jednog od Nilfgardijaca koji pridržavaše oficira razleže
se razdirući krik i on pade s konja. Ostali se izgubiše u šumi.

– Maestralni pogoci – spokojno reče Regis iza veščevih leđa. – Ali
bolje se držite tih vrljika. Još uvek smo suviše blizu obale, a nosi nas
ka plićaku.

Streličarka i Geralt se okrenuše.
– Živ si? – upitaše ga jednoglasno.
– Mislili ste da mi jedan štapić nešto može? – odgovori vampir
pokazujući crnoperu strelu.
Nisu imali kad da se čude. Skelu je opet vrtela rečna struja i ona je
plovila ka poloju. Na rečnoj okuci, međutim, ponovo je iznikla plaža,
rečni rukavac i plitki peščani sprud, a na obali se zacrnelo od
Nilfgardijaca. Neki su ulazili u reku, opravljali lukove. Svi dograbiše
motke, uključujući i Nevena. Uskoro su motke prestale da dodiruju
dno, struja je iznela skelu na tišak .
– Dobro je – kaza Milva, bacajući motku. – Sad više neće moći da
nas uhvate...
– Jedan je dopro do spruda! – pokaza Neven. – Nateže luk!
Sakrijmo se!
– Neće pogoditi – hladno je procenila Milva.
Strela je pljusnula u vodu dva hvata od kljuna skele.
– Opet nateže! – dreknu trubadur, ždraknuvši iza boka skele.
– Pazite!
– Neće pogoditi – ponovo će Milva, nameštajući tulac na levoj
podlaktici. – Luk mu je dobar, ali njemu dolikuje ko krmači klepetuša.
Žesti se. Kad odapne strelu, sav se trese i podrhtava kao da ima
pundravce u dupetu. Držite konje, da me koji ne drmne.
Ovog puta Nilfgardijac je prebacio cilj, strela je zviznula iznad skele.
Milva je podigla luk, stala u raskoraku, brzo nategnula tetivu do
obraza i spustila je nežno, čak ni delić cola nije promenila položaj.
Nilfgardijac se skljokao u vodu kao gromom pogođen, ponese ga
rečna struja. Njegov crni ogrtač naduo se kao balon.
– Tako se to radi – Milva je spustila luk. – Ali za njega je kasno da
uči.
– Ostali galopiraju za nama – Kahir pokaza na desnu obalu. –
Garantujem da se neće zaustaviti, pošto je Milva pogodila njihovog

oficira. Reka vijuga, ne sledećoj okuci struja će nas opet odvući na
njihovu obalu. Oni to znaju i čekaće...

– Sad nas druga briga mori – zastenjao je skeledžija, ispravljajući
kolena, ostavljajući ubijenog saslužitelja. – Sad brzo treba da se
dokopamo leve obale... Za boga miloga, između dve vatre smo... I to
sve zbog vas, gospodo! Vama na dušu ta prolivena krv...

– Umukni i drži motku!
Na levoj, ravnoj obali, koja je već bila blizu, pojavljivalo se sve više
konjanika u kojima je Neven prepoznao lirijske partizane. Urlali su,
izmahivali rukama. Geralt je među njima opazio jahača na belom
konju. Nije bio siguran, ali činilo mu se da je jahač žena. Plavokosa
žena u panciru, ali bez šlema.
– Šta to oni izvikuju? – načuljio je uši Neven. – Kraljicu nekakvu
pominju?
Dreka na levoj obali se pojačala. Jasno su čuli zveket oružja.
– Biju se – kratko je ocenio Kahir. – Pogledajte, iz šume izlaze
carski vojnici. Nordlinzi su bežali od njih. A sad su u škripcu.
– A izlaz iz tog škripca bila je skela – reče Geralt i pljunu u vodu. –
Rekao bih da su želeli da spasu makar svoju kraljicu i starešine, da
ih prebace skelom na drugu obalu. A sad smo im mi tu skelu
preoteli. Ne milimo im se sada, bogami...
– A trebalo bi – reče Neven. – Skela ne bi spasla nikoga nego bi ih
odvela pravo u ruke Nilfgardijcima na desnoj obali. I nama bi bolje
bilo da izbegavamo desnu obalu. S Lirijcima se može pregovarati, ali
Crni će nas bez milosti potući.
– Ovo nas sve brže i brže nosi – oceni Milva, takođe pljujući u vodu
i gledajući u pljuvačku koja se udaljava. – I sredinom tiška. Mogu da
nam pljunu pod prozor, i jedni i drugi. Blage okuke, ravne obale, u
trsku zarasle. Plovimo Jarugom nizvodno, neće nas stići. Brzo će im
dojaditi.
– Malo sutra – jauknu skeledžija. – Pred nama je Crveni trift... Tamo
je most, i plićak, zaglaviće se skela... Preteknu li nas, tamo će nas
sačekati...
– Neće nas Nordlinzi preteći – Regis pokaza s krme na levu obalu.
– Dosta im je svoje brige.
Zbilja, na desnoj obali bio se ljuti boj. Centar je bio duboko u šumi, i
to se jedino moglo naslutiti po ratničkim pokličima, ali na mnogim

mestima crni i šareni jahači nosili su se mačevima u priobalnoj vodi,
leševi su s pljuskom padali u reku Jarugu. Žagor i zveket oružja
utihnuli su, skela je majestetično, ali dosta brzo plovila nizvodno.

Plovili su sredinom reke, a na obalama pokrivenim rastinjem nisu
se čuli odjeci potere. Geralt je već počinjao da se nada da će se sve
dobro završiti kad su ugledali pred sobom drveni most koji je spajao
obale. Reka ispod mosta zapljuskivala je sprudove i naplavine
nanosa, a na najvećem takvom ostrvcetu bio je jedan od stubova
mosta. Na desnoj obali bio je trift – videli su oborena debla, hvatove,
kamare drva.

– Tamo je svuda oseka - prosapta skeledžija. – Samo se sredinom
može ploviti, pravo od ostrva. Struja nas nosi baš tamo, samo držite
motke u rukama, dobro će nam doći da se ne zaglavimo...

– Na tom mostu je vojska – reče Kahir natkriljujući šakom čelo. –
Na mostu i na triftu...

Tu vojsku su već svi videli. I svi su videli kako na tu vojsku
odjednom iz šume iza trifta naleće horda konjanika u crnim i zelenim
ogrtačima. Bili su već toliko blizu da su se mogli čuti ratnički pokliči.

– Nilfgard – oporo zaključi Kahir. – Oni su nas jurili. U tom slučaju,
Nordlinzi su oni koji su na triftu...

– Motke u šake! – dreknu skeledžija. – Dok se oni biju, mi možemo
da im šmugnemo!

Nisu šmugnuli. Već su se previše približili mostu kad je po njemu
naglo zatutnjalo od trčanja levera. Leveri su preko verižnjača nosili
bele atile, ukrašene crvenim lozanžom. Većina ih je imala samostrele
koje su u tom trenutku oslonili na balustradu i nišanili u skelu koja se
približavala mostu.

– Ne gađajte, vere vam! – dreknu Neven koliko ga je grlo nosilo. –
Ne gađajte! Mi smo vaši!

Leveri nisu čuli. Ili nisu hteli da čuju.
Paljba iz samostrela donela je tragične posledice. Od ljudi je bio
pogođen samo skeledžija, koji je i dalje pokušavao da krmani
motkom. Klin ga je proburazio. Kahir, Milva i Regis na vreme su se
sakrili za bok skele. Geralt se latio mača i odbio jedan klin, ali bilo ih
je previše. Neven, koji se stalno drao i mahao rukama, nekim čudom
nije pogođen. Pa ipak, kiša strela napravila je pravi masakr među
konjima. Pogođen trima oštricama, na kolena je pao neosedlani

sivac. Pao je, džilitajući se, Milvin vranac, pao je Regisov dorastasti
ajgir. Pogođena u bedro, Ukljeva je stala kao ukopana i iskočila
preko boka skele.

– Staniteeee! – drao se Neven. – Mi smo vaši!
Ovog puta je imalo efekta.
Nošena strujom, skela se sa škripom zarila u sprud i ukočila se. Svi
su poiskakali na ostrvce ili u vodu, bežeći od kopita konja koji su se
od muke džilitali. Poslednja je bila Milva, jer su se njeni pokreti
odjednom užasno usporili. Pogođena je klinom, pomislio je veštac,
videvši kako se devojka nespretno kobelja preko boka skele, kako se
bespomoćno stropoštava na pesak. Priskočio joj je u pomoć, ali je
vampir bio brži.
– Nešto se u meni otkinulo – devojka je govorila veoma sporo i
veoma neprirodno. A zatim je prislonila ruke na međicu. Geralt je
video kako se nogavica vunenih pantalona crveni od krvi.
– Sipaj mi to na ruke – Regis mu pruži flašicu koju je izvukao iz
torbe. – Sipaj mi to na ruke, brzo.
– Šta joj je?
– Pobačaj. Daj mi nož, moram da joj rasečem odeću. I skloni se.
– Ne – rekla je Milva. – Želim da bude pored mene.
Niz obraz joj se skotrljala suza.
Most iznad njihovih glava zatutnjao je od vojničkih čizama.
– Geralte! – urlao je Neven.
Veštac, videvši šta vampir radi Milvi, zbunjeno okrenu glavu. Video
je kako po mostu jure, glavom bez obzira, vojnici u belim atilama. Sa
desne obale, iz pravca trifta, i dalje je dopirala dreka.
– Beže – prosapta Neven, priskačući mu i hvatajući ga za rukav. –
Nilfgardijci su već na desnom mostobranu. Tamo i dalje traje bitka,
ali većina vojnika perja na levu obalu! Čuješ li? Moramo i mi da
hvatamo maglu!
– Ne možemo – stisnuo je zube Geralt. – Milva je imala pobačaj.
Neće moći da hoda.
Neven gadno opsova.
– Nosićemo je – izjavio je. – To nam je jedina šansa...
– Nije jedina – rekao je Kahir. – Geralte, na most.
– Zašto?

– Zaustavićemo bežaniju. Ako ti Nordlinzi dovoljno dugo budu držali
desni mostobran, možda ćemo uspeti da izmaknemo onima na levoj
strani.

– Kako misliš da zaustaviš bežaniju?
– Već sam bio vojskovođa. Penji se na stub i na most!
Dospevši na most, Kahir je na licu mesta pokazao da zaista ima
iskustva u obuzdavanju panike među vojnicima.
– Kuda, fukaro? Kuda, žgadijo?! – riknuo je, naglašavajući svaki
glas pesnicom, koja je obarala begunca na gredu mosta. – Stanite!
Stanite, barabe proklete!
Neki od begunaca – ali ni izdaleka svi – zaustavili su se,
preneraženi rikom i bleskom mača kojim je Kahir živopisno vitlao.
Drugi su pokušavali da mu šmugnu iza leđa. Ali i Geralt je već
isukao mač i pridružio se zaustavljanju vojnika.
– Kuda? – viknuo je, i u mestu snažno posadio jednog vojnika. –
Kuda? Stoj! Vraćaj se!
– Nilfgard, gospodine! – povika landskneht. – Tamo su seča i
pokolj! Puštajte nas!
– Kukavice – zaurla Neven, koji se uspentravao na most, glasom
kakvim ga Geralt nikad ranije nije čuo da progovara. – Rđe, odljudi!
Strine pudljive! Hteli ste da zbrišete, svoju kožu spasavate? Na
beščast bi da služiš, ljudska opačino?
– Žgam božji ih je, gos’n viteže! Nećemo izdurati!
– Stotinara su ubili... – prostenja drugi. – Desetari šmugnuli! Smrt
nam je za petama!
– Odoše nam glave!
– Vaši drugovi – povika Kahir, vitlajući mačem – još uvek vojuju na
mostobranu i triftu! Još uvek vojšte! Na sramotu i crn obraz neka je
onome ko im sada u pomoć ne pritekne! Za mnom!
– Nevene – prosikta veštac. – Siđi. Ti i Regis morate nekako Milvu
odvući na levu obalu. Zašto još uvek tu stojiš?
– Za mnom, momci! – drao se Kahir, vitlajući mačem. – Za mnom, u
koga je vere! Na trift! Udri, ubij!
Dvadesetak vojnika zamahnulo je oružjem i prihvatilo poklič,
glasovima koji izražavaju različite stepenove odlučnosti. Neki od onih
koji su već bili pobegli, postideše se, okrenuše i priključiše se

mostovnoj armiji. Vojsci na čije su čelo odjednom stali veštac i
Nilfgardijac.

Vojska bi možda zaista pošla na trift, ali se na mostobranu
odjednom zacrneše ogrtači konjanika. Nilfgardijci su prokrčili sebi put
kroz odbrambeni zid i probili su se na most, topot konjskih kopita
razlegao se po gredama mosta. Deo zaustavljenih vojnika opet se
dao u trk, deo je neodlučno stao. Kahir je opsovao. Na nilfgardskom.
Ali niko sem vešca nije na to obratio pažnju.

– Što smo počeli treba i da završimo – zareža Geralt, stežući mač u
ruci. – Idemo na njih! Ovu našu vojsku treba za borbu da zagrejemo.

– Geralte – Kahir zastade, pogleda u njega nesigurno. – Hoćeš li
da... da ubijam svoje? Ne mogu...

– Serem ja na taj rat – zaškrguta zubima veštac. – Ovde je važna
Milva. Pristupio si družini – odluči se! Ideš li sa mnom ili staješ na
stranu onih s crnim plaštevima? Brzo!

– Idem s tobom.
I tako se zbilo – jedan veštac i jedan Nilfgardijac koji je s njim savez
sklopio divlje zaurlaše, mačevima zavitlaše. Dvojica drugara, dvojica
sapatnika bez razmišljanja u susret zajedničkim neprijateljima
pohitaše, u neravnopravnu borbu se upustiše. Bilo je to njihovo
vatreno krštenje. Krštenje zajedničkog okršaja, jarosti, mahnitosti i
smrti. Jurišala su, smrti u oči gledajući, dvojica drugara. Tako su
mislili. Nisu znali da neće tog dana umreti, da upravo na tom mostu
preko reke Jaruge neće život skončati. Nisu znali da im je drugačija
smrt bila suđena. Na drugom mestu i u drugom vremenu.
Nilfgardijci su imali na rukavima srebrno vezene škorpione. Kahir je
usmrtio dvojicu brzim pokretima svog dugačkog mača. Geralt je
posekao dvojicu udarcima sihila. Zatim je skočio na balustradu
mosta; trčeći po njoj, napadao je ostale. Bio je veštac, bez po muke
je održavao ravnotežu. Nilfgardijci koji su na njih jurišali, međutim,
bili su zatečeni i začuđeni pred njegovim akrobacijama. I tako
zamišljene i iznenađene, kosili su ih udarci patuljkove oštrice, koja je
prolazila kroz verižnjaču kao kroz sir. Krv je prskala po klizavim
daskama i gredama mosta.
Brojno već snažna mostovska vojska, koja je posmatrala
nadmoćnost oružja svojih vođa, ispustila je horski poklič, i u tom
pokliču odjekivao je obnovljeni vojnički i sve čvršći borbeni duh. I

tako se zbilo da su se malopređašnji panični begunci bacili na
Nilfgardijce kao besni vukovi, raspalili su da udaraju mačevima i
sekirama, ubadaju kopljima, tuku močugama i helebardama. Pucale
su balustrade, konji su poletali u reku zajedno s konjanicima s crnim
ogrtačima. Razlarmana vojska navalila je na mostobran, i dalje
gurajući ispred sebe Geralta i Kahira, svoje slučajne vođe, ne
dozvoljavajući im da urade ono što su hteli da urade. A hteli su da se
povuku krišom, vrate se po Milvu i šmugnu na levu obalu.

Na triftu je ključala borba. Nilfgardijci su opkolili vojnike koji nisu
pobegli i odsekli ih od mosta, a oni su se besno branili iza barikada
napravljenih od kedrovih i borovih balvana. Kada su ugledali
pristizanje odstupnice, šaka branilaca radosno je pokliknula. Pomalo
nesmotreno i prerano. Zbijeni klin onih koji su im priticali u pomoć
potisnuo je i počistio Nilfgardijce s mosta. Sada, međutim, na
mostobranu, na njih se u kontraudaru stuštila konjica iz flankirajućeg
položaja. Da nije bilo tih barikada i hvatova drvne građe koji su
zaustavljali kako bežanje, tako i nalet konjice, pešadija bi u tren oka
bila rasturena. Priterani uz gomilu naslaganih drva, vojnici krenuše u
ljutu bitku.

Za Geralta je to bilo nešto nepoznato, potpuno nova vrsta borbe.
Nije bilo ni govora o mačevanju i radu nogu, bio je to samo haotičan
pokolj i neprestano pariranje udarcima koji su leteli sa svih strana. I
dalje je ipak koristio ne baš zasluženu privilegiju vođe – vojnici su se
skupljali oko njega, štitili su mu bokove, zaklanjali leđa, čistili front
ispred njega, praveći mu mesto s kog je mogao da udari i zada
smrtonosan ubod. Ali masa je postajala sve veća. Veštac i njegova
vojska borili su se već rame uz rame s raskrvavljenom i iscrpljenom
šačicom branilaca barikade, većinom patuljcima plaćenicima. Borili
su se u opsadnom obruču.

A onda je buknula vatra.
Jedna od bočnih strana barikade, između trifta i mosta, bila je velika
gomila borovih grana i grančica, kao jež bodljikava, nesavladiva
prepreka za konje i pešadiju. Sada je ta gomila stajala u vatri – neko
je na nju bacio baklju. Branioci su se povlačili pod naletom žara i
dima. Zbijeni, zaslepljeni, smetali su jedni drugima, počeli su da
padaju pod udarcima Nilfgardijaca u jurišu.

Stvar je spasao Kahir. Iskusan ratnik, nije dozvolio da mu na
barikadi opkole vojsku koju je oko sebe okupio. Od Geraltove grupe
bio se otcepio, ali se sada vraćao. Čak je i konja sa crnim čultanom
osvojio, i dok je mačem unaokolo sekao, nasrtao je na vojnike u
flankirajućem položaju. Za njim su se, sumanuto urlajući, u netučen
prostor probijali halebardari i kopljanici u atilama sa znakom crvenog
lozanža.

Geralt je sklopio prste u znak Ard i njime je udario u lomaču koja je
gorela. Nije očekivao veliki efekat, jer je već nedelju dana bio bez
vešterskih eliksira. Ali efekat je postigao. Lomača je eksplodirala i
rasula se, odasvud je varničilo.

– Za mnom! – zaurlao je, ošinuvši po slepoočnici Nilfgardijca koji se
probijao do barikade. – Za mnom! Kroz vatru!

I pošli su, rasturajući kopljima gomilu koja je i dalje gorela, gađajući
nilfgardske konje cepanicama koje su hvatali golim rukama. Vatreno
krštenje, pomislio je veštac, dok je kao lud mačem tukao i udarcima
parirao. Trebalo je da kroz vatru prođem zarad Ciri. A ja kroz vatru
prolazim u okršaju koji me se ni najmanje ne tiče. Koji uopšte ne
razumem. Kroz vatru koja treba da me očisti, a ona mi samo prlji
kosu i lice.

Krv kojom je bio poprskan cvrčala je i isparavala.
– Napred, momci! Kahire! K meni!
– Geralte! – Kahir počisti iz sedla još jednog Nilfgardijca. – Na
most! Probijaj se s ljudima na most! Zbijajmo odbranu...
Nije dovršio, jer je na njega u galopu pojurio jahač u crnom
naprsniku, bez šlema, razbarušene, okrvavljene kose. Kahir je
parirao udarcu dugog mača, ali se srušio s konja koji je priseo na
sapi. Nilfgardijac se nagnu da ga prikuca za zemlju. Ali to ne učini,
zaustavi se u pokretu. Na njegovoj naramenici sijao je srebrni
škorpion.
– Kahir! – viknuo je začuđen. – Kahir ep Kelah!
– Mortejsen... – i u Kahirovom glasu, iako je ležao na zemlji,
osećalo se čuđenje.
Patuljak koji je trčao pored Geralta u osmuđenoj i nagoreloj atili s
crvenim lozanžom uopšte nije gubio vreme da se čudi bilo čemu.
Zamahnuo je i zario rogatinu u Nilfgardijčev stomak; gurajući motku
koplja, svalio ga je iz sedla. Drugi je doskočio, teškom čizmom

nagazio crni naprsnik oborenog vojnika, zario oštricu koplja pravo u
njegovo grlo. Nilfgardijac je zakrkljao, ispljunuo krv i zaorao po pesku
svojim mamuzama.

Istog časa veštac oseti u krstima udarac nečeg tvrdog i teškog.
Kolena su mu klecnula. Srušio se pošto je čuo silan trijumfalni urlik.
Video je kako jahači sa crnim ogrtačima perjaju u šumu. Čuo je kako
po mostu tutnje kopita konjice koja je s leve obale pristizala, koja je
nosila barjak s orlom okruženim crvenim lozanžima.

I tako se za Geralta okončala velika bitka za most na reci Jaruzi,
bitka o kojoj u kasnijim hronikama nema ni najmanjeg pomena.

*
– Ne brinite, presvetli gospodine – rekao je ranar, kuckajući i
dodirujući veščeva leđa. – Most je dignut u vazduh. Ne preti nam
potera s one obale. Vaši drugovi i ova žena takođe su bezbedni. To
vam je supruga?
– Nije.
– Ah, a ja sam mislio... Pri svem tom, strašna je, dragi moj,
nepravda koju rat čini bremenitim vođenicama ...
– Ćutite, ni reči o tome. Kakve su to zastave?
– Ne znate za koga ste se borili? Čudo, čudo... To je vojska Lirije.
Vidite, lirijski crni orao i rivijski crveni lozanži. Gotovo je. Samo ste se
ugruvali. Malo će vas krsta boleti, ali to nije ništa. Ozdravićete.
– Hvala.
– Ja vama treba da zahvaljujem. Da vi niste s mosta udarili,
Nilfgard bi nas na onoj obali sve do jednog poubijao. Ne bismo
pobegli pred poterom... Kraljicu ste spasli! U zdravlju ostajte, gos’n!
Odoh sad, drugi me ranjenici čekaju.
– Hvala.
Geralt je sedeo na balvanu, umoran, bolan i ravnodušan. Sam.
Kahir je negde nestao. Između stubova napola slomljenog mosta
tekla je zlatno-zelena Jaruga, svetlucajući u blesku sunca koje se
spuštalo ka zapadu.
Podigao je glavu, čuvši korake, lupu potkovica i škripu verižnjača.
– To je on, milostiva gospo. Dopustite da vam pomognem da siđete.
– Ostafi me.
Geralt podiže glavu. Pred njim je stajala žena u panciru, žena
veoma svetle kose, skoro kao njegove. Shvatio je da joj kosa nije

svetla, nego seda, mada ženino lice nije bilo obeleženo znacima
starenja. Zrelosti, svakako. Ali ne i starosti.

Žena pritisnu na usne maramicu od batista sa čipkanim rubovima.
Maramica je bila okrvavljena.

– Ustanite, gospodine – šapnu Geraltu jedan od vitezova koji su
stajali sa strane. – I poklonite se. To je kraljica.

Veštac ustade. I pokloni se, savlađujući bol u krstima.
– Ti fi odbranio moft?
– Molim?
Žena odmače maramicu od usta, ispljunu krv. Nekoliko crvenih
kapljica pade na dekorisani naprsnik.
– Njeno veličanstvo Meve, kraljica Lirije i Rivije – reče vitez s
ljubičastim ogrtačem ukrašenim zlatnim vezom – pita vas da li ste vi
junački vodili odbranu mosta na Jarugi.
– Tako je nekako ispalo.
– Tako je ifpalo! – kraljica se trudila da se nasmeje, ali joj nije baš
uspevalo. Iskreveljila se, gadno i nerazgovetno opsovala i ponovo
otpljunula. Pre nego što je stigla da pokrije usta, veštac je ugledao
gadnu ranu, primetio da joj nedostaje nekoliko zuba. Ulovila je
njegov pogled.
– To me je – reče zaklonjena maramicom, gledajući mu u oči –
neka fukava opaufila pfavo po uftima. Fitnica.
– Kraljica Meve – izgovorio je sa emfazom onaj u ljubičastom
ogrtaču – tukla se u prvoj liniji, junački, viteški, stojeći nasuprot
nadmoćnijim snagama Nilfgarda! Ta rana boli, ali ne ruži! A vi ste
spasli i nju i naš korpus. Kad su nekakve izdajice zauzele i otele
skelu, taj most je bio za nas jedini spas. A vi ste ga herojski
odbranili...
– Pfestani, Odo. Kako se sofeš, junafe?
– Ja?
– Dabome, vi – vitez u ljubičastom pogleda ga preteći. – Šta je s
vama? Ranjeni ste? Kontuzovani? U glavu pogođeni?
– Ne.
– Odgovorite onda kad vas kraljica pita! Vidite da su joj usta
ranjena, da teško govori!
– Pfestani, Odo.
Ljubičasti se naklonio, zatim je pogledao u Geralta.