Slavomir Nastasijevic-Gvapo

 

SLAVOMIR NASTASIJEVIĆ

GVAPO

DELTA PRESS · PROSVETA
BEOGRAD, 1983.

By

2

 

Posveć eno Milici Milovanović ,
dobrom drugu i prijatelju.
 Autor 

3

 

UVOD

Na Iberijskom poluostrvu1 već   je bilo na izmaku neolitsko doba.2 Po
uvalama i klisurama, gde su bili naselja nije su se horde3  još služile
kamenim oruđe  m, ljudi su prič ali sedeć i uveče  pored vatre, da se negde
daleko, č ak preko Velike planine.4  pojavila strela s metalnim vrhom,
toliko oštrim, da izdaleka može probiti kožu debelog bika i grudi surog
medveda. Ona pogađ a srnu na velikoj daljini i obara kraguja u visokom
letu. Pored vatre se prič alo o noževima i sekirama koje ljudi
upotrebljavaju s one strane Velike planine. Govorilo se da su ti ljudi
surovi ratnici, da uništavaju či tave horde, da su stalno u pokretu, da za
sobom vuku zarobljenike i na odmorištima ih kolju u ča  st svojih bogova,
da piju ljudsku krv koja im daje hrabrost i snagu.

Sve ovo priča  la su č etiri mladića  iz jedne horde koju su uništili Kelti.
Te se reči  proneše od horde do horde, od vatre do vatre, dok ne obiđo  še
celo Iberijsko poluostrvo. Mladić i su bili zarobljeni. Posle mnogo muka
uspeli su da pobegnu pobivši stražare. Krijuć i se i probijajući  se kroz
šume i moč vare, jedva su stigli živi do prve horde srodne njihovoj. Ljudi
odeveni u životinjske kože prihvatiše ih, nahraniše i saslušaše njihovu
prič u. Gotovo cela horda s nevericom prihvati pripovest o tome kako
surovi došljaci upotrebljavaju oružje od metala, kako šišaju ovce, predu
vunu i od nje prave tkanine za odelo.

Ipak, prič a što su je doneli č etiri mladića  , pronese se, od usta do
usta, meć u druge horde i dobi konač an oblik.

Istina je da su Kelti u to doba lutali tražeć i dobru ispašu za stoku,
zdravo podneblje i mesto gde ima dosta divljač i, posebno bizona i divljih
konja. Tada su prvi put prešli preko Pirineja, iz Galije,5 „zemlje č uda". Išli
su dolinom Amre, gde je u to vreme bio jedini put za Španiju.

Kelti su bili na konjima. Naoružani kopljima, strelama i mač evima od
metala, izazivali su užas meć u domorocima.

Potrebno je nešto više reć i o Keltima i izneti ono što istorija
pouzdano zna o njima.

Bili su indogermanskog porekla, hrabri, lukavi i živahni. Njihov
nemirni duh uvek ih je podsticao na pokret, pljač ku i rat. Savršeni
ukrotitelji divljih konja, u sve svoje pohode išli su na konjima. Iza povorke
ratnika išla su kola prepuna žena, dece i staraca. Za vreme borbe oni su
bili podstrekač i boraca i svedoci njihovog junaštva. Svaki ratnik je znao

4

 

da ne sme popustiti pred neprijateljem, jer je cela njegova porodica bila
u opasnosti da padne pod neprijateljski mač   ili u več ito ropstvo. Za
vreme borbe žene su bodrile svoje muževe i sinove kricima i lelekanjem
iza borbenog reda, dizale decu uvis i zaklinjale svoje borce da ne
popuste pred navalom neprijatelja. Snažnije i odvažnije žene tukle su se
rame uz rame s muškarcima zbog č ega su izazivale divljenje i uživale
posebno poštovanje.

Do treć eg veka pre nove ere niko ih nije mogao pobediti, jer su imali
najsavršenije oružje toga doba. Stari pisci pišu o njima da su bili pravi
majstori u topljenju metala i pravljenju legura. Nač in njihove izrade
oružja bio je rezultat izvrsne tehnič ke veštine.

U ranije doba upotrebljavali su kratke mač eve, ukrašene i smeštene
u nožnice išarane inkrustacijama.6  Njihova koplja imala su talasaste ili
cik-cak ivice da bi mogla zadati širu i opasniju ranu neprijatelju u borbi, a
u miru potvr đi vala su smisao Kelta za ukus i lep oblik. Oružje su
ukrašavali biserima, ć ilibarom i crvenim koralima. Od odeć e nosili su
č akšire i vunene bluze ukrašene šarama. Grudi im je štitio pancir od
gvožđ a, a na glavi su imali kacigu7  s rogovima koju su nosili u ratu i u
miru. Voć e su se isticale velikim i kosmatim zulufima i ukrasima od zlata.

Kelti su bili visoki i snažni, plahoviti i lukavi ljudi. Imali su
crvenkastosmeđu  kosu i plave oč i. U starom veku smatrali su ih
duhovitim ljudima. Od božanstava najviše su poštovali boginju Eponu,
zaštitnicu konja, mazgi i magaraca. Njoj su podizali žrtvenike, molili joj
se i obožavali je.

Najpre su naseljavali predele oko Vezera, sve do srednje Francuske
i do Alpa, a istoč no stizali su do Mađ arske pustare i Visokih Tatri,
obalama Rajne, u Bretanji i na Britanskim ostrvima.

U treć em veku pre nove ere napravili su nekoliko već ih pohoda:
upali su u Makedoniju i Gr č ku. Tamo se nisu dugo zadržali — robeći  i
pljačk  ajući  povlači li su se u svoja sigurna staništa na Rajni. Sledeć i
pohod preduzeli su ponovo preko Gr č ke, i stigli do Male Azije gde su
pobedili pergamskog kralja Atala Prvog.8  Tada su ih Grci nazvali
Galatima, od če  ga je svakako postala reč  Kelti.

U treć em veku pre nove ere na Iberijskom poluostrvu pobedio je
Hazdrubal,9  u sukobu koji je po broju žrtava bio nezapamć en za obe
strane.

Posle toga poraza, rastureni po celoj Evropi, mešaju se sa drugim
narodima, ili stupaju u najamničk  u vojsku kao vođe  koje su ratovali protiv
Rimljana. Kad bi pali u ropstvo č esto su postajali gladijatori ginuvši na
arenama zabavljajuć i rimsku svetinu.

Oko hiljadite godine pre nove ere prva grupa Kelta prešla je na
Iberijsko poluostrvo. Tu su stupili u oštre borbe sa starosedeocima
Iberima, sve dok se nisu s njima ujedinili i stvorili jedan narod:

5

 

Keltoibere. To doba, puno surovih borbi, u kojima su se isticali hrabrost i
lukavstvo, teški ratni napori i junaštvo, tema je ovog romana. Bistri i
neustrašivi Iberi imali su da izdrže teško iskušenje u borbama sa lukavim
i krvoloč nim Keltima, koji su doneli na Iberijsko poluostrvo plodove
ljudskog napretka i kulture, a u isto vreme i strahoviti rat. Oni su
zapuštene i poludivlje horde nauči li da tope metale, naveli ih da se
ujedine i da silom okolnosti prime borbu na život i smrt.

6

 

I GLAVA

Uništiti ili biti uništen; jač i i sposobniji
ostaje, a slabiji i nesposobniji propada.

To je zakon prirode.

Na padinama Velike planine mnoge rečice probijale su se između

gustih vrbaka i šiblja i blizu mora razlivale se u močvare obrasle
barskom trskom i rogozom. Kroz šiblje i ritove provlačila se vitka tela
lisica koje su vrebale šljuke i divlje plovke. Iz močvara su izletale hiljade
ptica, kružile po vazduhu krešteći i nanovo padale u gustiš. A gore, u
bistrom vazduhu, krstarili su beloglavi kraguji, orlovi krstaši i jastrebovi,
uvek željni plena.

Ponekad, otud s padina Velike planine čula bi se potmula rika
ogromnih bizona, koji su se spuštali i, tražeći bolju ispašu, stizali čak iza
germanskih prašuma. Pred njima je sve živo bežalo u paničnom strahu.
Žuti ris je režeći tražio svoju duboku jazbinu među žilama ogromne vrbe,
prestravljeni jelen lopatar gazio je svojim kopitama po močvari razbijajući
grudima guste redove trske. Bežao je, jer je svojim raširenim nozdrvama
osećao poznati miris bizona. Velika zmija izležavajući se na suvoj
uzvišici među vrbama, oseti tutanj i komešanje u okolini i tromo odmile u
močvaru. Podmukli vukovi zbijali su se u gomilu i skičali, gledajući svojim
staklastim očima ogromnog mužjaka, predvodnika stada i pobednika na
svim megdanima. Iz daljine osećali su miris bizona, gledali ih gladnim
očima, škljocali zubima i ujedali se između sebe. Ogromni bik diže glavu
i hvata širokim nozdrvama mirise prirode; riče i kopa prednjom nogom
zemlju; zakrvavljenim očima gleda vukove u daljini, a njegovo stado je
išlo za njim.

U blizini močvare, između dva brda, pružila se klisura koja se
završavala provalijom Na popodnevnom suncu blistale su se stene pune
liskuna i rude. Tu, među liticama, bile su dve pećine gotovo jedna uz
drugu. Ispred oba ulaza načičkane kolibe, napravljene od borovih oblica,
pokrivenih granjem i barskom trskom. Tu je boravila horda Gava od
nekoliko stotina ljudi, žena i dece. Bili su to snažni lovci, naoružani
kamenim sekirama savršene izrade, kopljima i strelama. Umeli su vešto
da hvataju na zamku ptice i životinje, da pletu mreže od like i da love
ribu po močvari. Pravili su čamce od divlje loze i pruća, oblepljivali ih

7

 

debelim slojem blata, pomešanim sa smolom od borova koji su se kao
ogromni džinovi dizali uvis oko pećina i s druge strane brda.

Na maloj zaravni između koliba i pećina gorela je „večita vatra". Po
tihom vremenu dim se uzdizao kao visoki stub i označavao da tu boravi
horda.

Ljudi su bili crnpurasti, grgurave kose i krupnih očiju. Odeću su
pravili od uštavljenih koža, koju su prošivali tankom oputom ili likom od
lipe. Bavili su se lovom i gajili pripitomljene ovce i svinje. Žene su pored
močvare sejale pšenicu i ovas.

Za vođu horde birali su najhrabrijeg, a vrač je bio najmudriji. Njihove
reči su slušane bez pogovora.

Dvadeset i dve zime proveli su u tom tesnacu i niko nikad ne ugrozi
njihov život. Ali, jednoga dana pojaviše se na ulazu u klisuru stasiti i
koščati ljudi, kose crvenkaste boje. Vrhovi njihovih kopalja, mačevi i
sekire blistali su se na suncu. Svojim dolaskom izazvaše užas u hordi
Gava, jer su bili na konjima.

S naperenim kopljima jurnuše prema naselju. Uzbuni se cela horda.
Ljudi i žene dočepaše oružje i zbiše se u gomili. Vrač zasvira u sviralu
napravljenu od cevanice divljeg magarca. Svirao je zlokobnu pesmu
smrti. Zalupaše i bubnjevi. Njihov tutanj dolazio je kao ispod zemlje.

I poče borba do uništenja. Ljudi i žene iz horde Gava tukli su se
pomamno, ali su ginuli probadani kopljima i mačevima. Krvava orgija
trajala je sve dok sunce nije visoko odskočilo. Poslednji pade poglavica
horde, raspolućene lobanje. Oko njega ležali su ratnici probodenih grudi,
žene prosute utrobe i obezglavljena deca.

Pobednici Kelti zauzeli su klisuru.
Bilo je to vreme kada su horde, plemena pa i čitavi narodi tražili
bolje uslove za život, osvajali nove krajeve, sukobljavali se i borili jedni
protiv drugih, do uništenja. Hrabrost, lukavstvo, a posebno savršenije
oružje, gotovo uvek su bili presudni za pobedu U tim sukobima Kelti su
uvek izlazili kao pobedioci i širili se na sve strane po Evropi. Njihov način
života i ratovanja bio je daleko iznad zaostalih, rasturenih hordi koje su
se često između sebe uništavale i nije im padalo ni na pamet da se
ujedine i zajednički pruže otpor strašnom neprijatelju.
Kad su Kelti zauzeli klisuru, skupiše dvadesetak svojih mrtvih i
poređaše ih ispod jednog hrasta pored obale gde će biti pokopani.
Nekoliko ratnika umiralo je pored potočića. Tu su im isprali rane od
otrovnih strela, čije su vrhove ljudi iz horde Gava mazali otrovom što su
ga vadili iz čeljusti zmija otrovnica. Pet boraca umreše u mukama.
Njihova tela poređaše pored ostalih mrtvih drugova. Leševe poubijanih
neprijatelja skupljale su žene i bacale u provaliju.
Nasred tesnaca bilo je nekoliko hrastova. Tu ratnici naložiše veliku
vatru. Jedni priteraše kola i iz njih izvadiše mešine s pićem i hranu, drugi

8

 

doteraše desetak ovaca i svinja, zaklaše ih i natakoše na ražnjeve; treći
su ašovima kopali grobove pod obalom gde će sahraniti svoje mrtve
drugove. U borbi su ubijena i tri konja. Za njih su iskopali zasebnu raku
gde će ih zakopati u čast i slavu boginje Epone.

Pored zažarene vatre pekle su se na ražnjevima zaklane ovce i
svinje. Uskoro otpoče gozba i proslavljanje pobede. Polupečeni komadi
mesa kidani su jakim zubima, a piće je klokotalo iz mešina. Bila je to
 jedna vrsta rakije napravljena od sokova oskoruša i divljih jabuka,
začinjena travama i medom. Samo vođa horde Valok i vates10 Oms pili
su iz pehara od bivoljih rogova.

Odjeknu pesma, divlja i surova. Mešala se sa kukanjem žena koje
su skupa uglas oplakivale svoje mrtve. A dole, u provaliji krkljalo je od
vukova i šakala, koji su se klali između sebe otimajući se i rastržući tela
ljudi, žena i dece uništene horde.

Kad se veliki mesec, sav crven, pojavi iza vrhova klisure umukoše i
ljudi i žene. Tada se između starešina izdvoji Oms, sveštenik i prorok.
On dade znak rukom i svi se u tišini uputiše prema iskopanim rakama.
Tela mrtvih namazana uljem i poprskana vodom11 ležala su poređana
pored grobova. Vates okrete lice prema Mesecu, podiže obe ruke uvis i
otpoče:

„Veliki brate Sunca! Pozdravljamo tvoje svetlo lice koje si uvek
okretao prema nama, tvoje blage zrake i božanstvenu belinu kojom
obasjavaš zemlju i ljude. Ti gledaš narod koji pobeđuje i koji će uništiti
sva plemena i sve horde sveta. Molimo te da nikad svoje svetlo lice ne
okreneš od nas. O, mani,12  idite u visine i pomešajte se sa rujem
večernjeg neba, sa svetlošću meseca, tamo daleko, tamo visoko gde
zemlja ne upija ljudsku krv i ne razjeda meso i kosti, gde se ne oseća
težina i vreme, gde nema drugog mirisa osim nebeskog. Postanite dah
bogova koji štite nas, koji vrhove naših kopalja upravljaju u srce
neprijatelja, koji lovcu daju čvrstu ruku da može probiti kožu debelog
bika Idite spokojno, o mani, jer tela vaših ubica neće pokriti majka
zemlja, već će ih razvući vukovi i šakali. Njihove duše večito će lutati i
nikad neće naći utočište.13  Naša svetla i beloruka boginja Epona dobila
 je kao žrtvu tri konja koji će biti u njenu čast zakopani u zajedničku raku."

Vates zastade i dade znak rukom.
Kosmati ljudi spustiše tela u grobove. Pored pokojnika položiše
izlomljeno oružje i navališe da zatrpavaju ašovima. Uskoro narastoše
humke, jedna do druge, i na svaku bi postavljen po jedan kamen.14
Tada vates uzviknu:
„Putujte vi koji ste čisti, i ne vraćajte se više među nas, a koji su zli
neka se njihove duše privežu za mesto."
Nekoliko ratnika dunu u rogove u znak da je pogrebna svečanost
završena. Ti zvuci zlokobno odjeknuše u klisuri, odbiše se o njene litice i

9

 

sliše sa urlikom vukova i šakala.
Živi odoše da nastave proslavljanje pobede, a mrtvi, zgrč  eni, ležeći

porebarke svaki u svom grobu, ostadoše da borave večiti san pod
obalom ispod razgranatog hrasta.

Toplota je izbijala iz zemlje i kamenja i visila nad klisurom. Dve
pećine sa svojim mračnim otvorima bile su puste. Iz rasturenih koliba
ovde-onde štrč  ale su oblice. Jedna sova, kao kakav glasnik smrti, huknu
nekoliko puta. Vapijućim glasom odazva joj se jedna sa vrha omorike.
Sova oblete nekoliko puta oko ulaza prve pećine i ulete u svoje mračno
ždrelo.

Toj pećini približavala se devojčica Mumu, ćerka Valoka, vođe
keltske horde. Još pred zalazak sunca našla je jedan sjajan kamenčić
koji se presijavao u svim bojama. Očarana njime pošla je da nađe još
koji i put je navede pred ulaz u pećinu. Mesec je već  prosipao svoju
beživotnu svetlost. Stene, drveće i litice imale su drugačije oblike i boja
im je bila sivopepeljasta. Tako se izmenjuju dan i noć  u doba punog
meseca. Kao inje treperi mrtva svetlost i sipi po brdima i uvalama.

Devojčica oseti strah. Učini joj se da je neko vreba. Tajanstveno
disanje prirode navede je da se seti vatesovih reči da u ovo doba, kada
sumrak prelazi u noć, izlaze duše nedavno poginulih ljudi i kruže oko
naselja živih.

Sova još jednom huknu i izlete iz pećine. Svojim mekanim krilom
gotovo dodirnu lice devojčice. Mumu se sa užasom seti strahovitog
pokolja toga dana i da su tu stanovali oni koji su poubijani. I upravo tog
trenutka začu se iz pećine glas:

 — Gvapo!... Gvapo!…
Devojčicu uhvati toliki strah da nije mogla da napravi ni koraka.
Snaga je potpuno izdade. Pokuša da vikne, ali slab glas ne dopre ni do
stena.
Iz pećine se začuše koraci. Neko se približavao. U mraku se
naziralo neko ljudsko biće.
 — Gvapo!... Gvapo!... — opet se ču glas, ali mnogo bliže. Na ulazu
pećine pojavi se jedan dečak od desetak godina.
Mumu ga je gledala neko vreme zanemela od straha. Ali, kad
primeti da dečak plače, ona se ohrabri.
 — Gvapo! — reče mališan i uhvati je blago za ruku.
 — Mumu! — prošaputa devojčica.

10

 

Gledali su se neko vreme i osmehivali jedno na drugo, zatim sedoše
na zemlju ispred pećine. Mesec ih je obasjavao. Ona mu pokaza
kamičak koji je našla. Dijamant se blistao na mesečini i njegova svetlost
prelamala se u očima devojčice. Dečak je gledao u njene oči i čudio se.
Bile su plave kao nebo. Takve oči on nikad nije video. Njegova kosa bila
 je crna i kudrava, oči tamne i krupne kao u laneta.

Dečak opet zaplaka. Plakao je bolno, iz dna srca. Suze su mu se
slivale niz bucmasto lice. Ona ga je milovala po kosi, jer je znala da
plače za izgubljenim roditeljima. I ona je nedavno ostala bez majke:
umrla je neočekivano, od ujeda škorpije. Seti se mala Mumu svoje
majke, pa i ona zaplaka.

Dole, u tesnacu ljudi su pili rakiju. Mnogi su već  bili pijani i spavali
ležeći po zemlji onako kako se ko zatekao. Ni žene nisu zaostajale za
muškarcima. I one su proslavljale pobedu i sada, pijane, ležale su po
zemlji kao mrtve. Ovde-onde čuo se još poneki promukao glas ili
dozivanje bez odgovora.

11

 

Vođa Valok sedeo je na jednom kamenu. Čelo mu je bilo natušteno,
a plamene oči ispod kosmatih obrva gnevno su sevale. Njegova horda,
najnaprednija od svih na koje su dosad nailazili u lutanju, leži pijana
mrtvim snom Neprijatelj, ma koliko neznatan, savladao bi ovu pijanu rulju
kao ništa. I njegovi neustrašivi borci bili bi poklani kao ovnovi. Pobednici
silnih hordi nisu bili u stanju da pobede ovoju strast. Vates Oms, koji je
mozak i duša celog plemena, izvaljen kao klada leži pijan pod hrastom.
Ko onda treba da utiče na ljude da se poprave? Njihovi dedovi nisu znali
za pakleno piće. Bili su uvek spremni da se late oružja i pobede
neprijatelja. U tome se sastojala njihova ratna sreća. Bili su to budni
čuvari svega što je oteto i stečeno. A njihovi unuci? Logom leže pijani po
zemlji.

Vođa ustade i lagano pođe između pospalih. Kad stiže do proroka,
zastade. Razjapljenih usta vates je, potpuno pijan, takođe spavao. Retka
brada bila mu je ulepljena od slatkog pića. Debele usne mljackale su i u
snu, a borice oko očiju podrhtavale. To lice, puno podlosti, cerilo se i u
onu. Vođa Valok oseti odvratnost, jer njegova mržnja prema proroku
inače nije imala granica. Maši se za mač  i htede da ga ubije. Ipak se
uzdrža. Predomisli se, spusti mač i pođe dalje. Malo zatim naiđe na ženu
Azur, čuvarku njegove ćerč  ice Mumu. I ona je, obasjana mesečinom,
ležala kao vreća. Kad je vide, otac se seti svoga deteta i, gnevan, udari
ženu nogom u slabinu. Ona samo jeknu i ne probudi se. Ostala deca
spavala su svako pored svoje majke, sklupčana kao mačići. Uzalud je
Valok tražio svoju devojčicu. Mala Mumu nije bila među decom. Stade
da je traži tu okolo, pa se na kraju uputi prema pećinama.

Još izdaleka ugleda decu kako sede na zemlji i plaču. Kad vide
strašnoga ratnika, dečak skoči i pobeže u pećinu.

 — Oče, ne smeš ta ubiti! — viknu Mumu, pa i ona otr ča za
mališanom.

Na surovom licu vođe horde pojavi se blag osmeh. Uđe u pećinu i
pronađe decu u mračnom uglu. Držeći ih za ruke, oboje odvede u
logorište

12

 

II GL A V A

Sila je u snazi, ali hrabrost pobeđ uje.

Narednih dana ljudi iz keltske horde pravili su kolibe od trske koju

su sekli po baruštinama oko močvare i Oblepljivali ih ilovačom. Žene su
obrađivale zemlju ašovima i bacale zrnevlje pšenice i ovsa, koje su Kelti
sa sobom doneli kolima.

Deca su se igrala u dolini pored potočića. Dečak pobeđene horde
bio je s njima. Njega je štitila devojčica Mumu i, osim ruganja, toga dana
ništa mu se r đavo nije desilo. Ali sutradan, kad su deca ponovo ostala
sama, nekoliko njih gađali su ga kamenjem. Jedan dečak pogodi ga u
čelo i dečakovo lice obli se krvlju. Mumu nije uspela da ga zaštiti. Odvela
ga je plačući do potočića i prala mu lice hladnom vodom.

Posle toga mališan ostade sedeći pored potoka, a ona otrč  a do
svoje kolibe da donese komad krpe da mu zavije glavu. Međutim,
najstariji dečak, zvani Kiz, napravi od like zamku i vitlajući njom više
glave pođe prema Gvapu. Cereći se doviknu:

 — Sad ćemo obesiti maloga divljaka!
Njegove sitne, žućkaste oči pakosno su se širile i skupljale. Ostala
deca veselo su skakutala oko njega i vikala:
 — Obesi Gvapa! Obesi pećinskog pacova!
Svi napraviše krug oko mališana i stadoše ga sužavati. Kao
opkoljena zverč  ica gledalo je dete svoje mučitelje. Pokuša da pobegne
između njih, ali oni uz vrisak i smejanje navališe na njega, zgrabiše ga i
poneše prema oskoruši koja je bila u blizini i čije su grane nisko padale.
Kiz nabaci dečaku zamku oko vrata, drugi kraj like prebaci preko jedne
grane i povuče. Uže se zateže i telo maloga Gvapa zakoprca se u
vazduhu. Mumu izdaleka vide šta se događa, potr ča što je mogla brže,
uhvati dečaka oko struka i podiže ga uvis. Uže se malo olabavi.
Devojčica je naprezala svu snagu da jednom rukom održi telo mališana,
a drugom da mu skine omču s vrata. Napor je za nju bio veliki i izgledalo
 je da je uzaludan. Od drugova i drugarica niko joj ne priteče u pomoć.
Mumu oseti kako je snaga ove više izdaje. Njene male ruke već  su
počele da podrhtavaju a telo joj je sve više malaksavalo.
Ostala deca su bila ushićena ovim prizorom. Skakala su oko
oskoruše i divljački se smejala i vikala:

13

 

 — Pusti ga, Mumu, da vidimo kako se koprca na
Toliko puta gledala su ta deca kako njihovi stariji uživaju u takvim
prizorima gledajući na konopcu tela neprijatelja koje su hvatali i vešali o
drveće.
Mumu je skupila poslednju snagu, omča malo olabavi, dečak se
osvesti i svojim rukama je skide s vrata. Teško dišući, oboje padoše na
zemlju. Gvapo skoči i stade uz oskorušu.
 — Napred, Kiz! Uhvati ga! Obesi Gvapa! — vikala su deca.
Gvapo je stajao oslonjen leđima o drvo. Oči su mu besno sevale. Ni
 jedno dete ne usudi se da mu priđe. Prestadoše poklici i smeh. Sve oči
bile su uprte u Kiza. A on se podmuklo osmehivao.
 — Kiz ne sme da mu priđe! — viknu jedna devojčica.
 — Da ga gađamo izdaleka kamenjem! — dobaci zrikavi deran i
dohvati kamen sa zemlje.
 — Ne, nije potrebno — reče Kiz. — Obesićemo ga. Kad bude
mrtav, bacićemo ga u provaliju neka ide svojima.
Rekavši go, pođe prema Gvapu raširenih ruku. Ponovo se zaori
smeh. Kiz priđe dečaku i upravo kad je hteo da ga ščepa, umeša se
Mumu. Ona stade između njih vukući Kiza za ruku. Međutim, kad se niko
nije nadao, Gvapo priskoči. Njegovi zubi, beli i oštri kao u tvora, za
trenutak blesnuše i zabiše se mučitelju u mišicu. Uzalud je deran
pokušavao da se oslobodi. Zubi su sve dublje zadirali u meso. Krv je
curila niz Kizov lakat. Ostala deca navališe da ih razdvoje. Zrika je
vrebao trenutak da Gvapu razbije glavu kamenom, ali kad se približi,
dete uništene horde udari ga nogom u trbuh. Zrika ispusti kamen i
 jaučući sede na zemlju.
Kiz je vrištao i previjao se od bola. Udarao je maloga pesnicom po
glavi i na kraju Gvapo se odvoji od njega skočivši ponovo uz stablo
oskoruše. Stojao je krvavih usta i besna pogleda spreman da svakog
trenutka kao ris skoči na neprijatelja.
Jedna devojčica kojoj je Mumu izgrebala lice drala se kao da je
kolju.
Na vrisku i zapomaganje dotrč  aše ljudi koji su u blizini pravili kolibe.
Deca im potr čaše u susret vičući:
 — Mali divljak odgrizao Kizu ruku! Udario Zriku nogom u trbuh.
 — Gvapo je šakal koga ću ja ubiti i baciti u provaliju! — vikao je Kiz
stavljajući zemlju na ranu.
Među ljudima koji su prišli deci bio je Kizov otac. On istrže mač  i
pođe prema Gvapu. Ali Mumu skoči između njih, mališan pobeže
ustranu i jurnu prema pećinama. Bežao je koliko mu snaga dopuštala,
iako ga niko nije gonio. Malo zatim, zamače za borove i nestade ga iza
kamenja što je bilo ispred otvora prve pećine. Ratnik, Kizov otac,
nasmeja se, zavuče mač u korice i udalji se s ostalim ljudima.

14

 

*

Dani su prolazili. Kolibe su bile napravljene. Žene su zasejale
proplanke i dolinu oko močvare, ošišale ovce i otpočele da predu vunu.

Naiđoše noći bez meseca. Iza vrhova klisure sunce je pravilo sve
manji luk i naglo zapadalo a noć se pojavljivala od istoka prema zapadu,
najpre u provaliji zatim po uvalama i jarugama dok se ne raširi iznad
močvare i prerije. Ljudi i žene ložili su vatre ispred koliba i sedeli na
kladama ili po kamenju, ili su kao utvare osvetljenih lica prolazili tamo
amo.

Mali Gvapo je iščezao. Niko ga od onog dana nije video, jer niko se
ne usudi da ode do pećine. Vates je na njih bacio prokletstvo istoga
dana kad je bilo osvećenje hrasta u klisuri.

Tajanstveni krikovi noći dopirali su iz nepoznatih daljina. Hujanje
čvornovatih borova koji su se gorostasno uzdizali oko ulaza u pećine
izazivalo je mučno osećanje kod ratnika. Kad padne mrak na zemlju,
mislili su na pobijene ljude, žene i decu čija su tela bacili u provaliju.
Sujeverni, strepeli su od ovakog šušnja koji je dopirao noću od one
strane gde su zjapili mračni otvori pećina. Vates je prokleo i pećine i
svakog ko se usudi da se njima približi.

Stravične su bile njegove reči:
„Tamo stanuju duše ljudi, žena i dece uništene horde. Njihovi mani
mogu naneti zla svakom živom čoveku. Naši stari su nas učili da krv nije
obična tečnost i da oni koji je proliju treba dobro da se čuvaju osvete
mrtvih."
Zbog tih reči strah je hvatao odrasle, a deca su se pribijala uz svoje
matere i šaputala:
 — Gvapo je umro od gladi i žeđi. Sad će nam svima popiti krv!
Izdaleka odjeknu vuč ji urlik, oštar i divlji.
 — Duša mu se pretvorila u vuka pa sad luta i zavija oko močvare — 
grcala su deca u strahu.
 — Poješće nas sve! — dodade jedna devojčica drhteći.
 — Poješće najpre Kiza i Zriku! — reče druga. Kiz je sedeo šćućuren
uz svoju majku i glasno se molio bogovima da što pre prođe noć. Zrika je
cvokotao zubima, cvileo kao vuč je štene, buljio u mrak i stezao kamen u
ruci.
Mumu je skupljala usta na plač, jer je i nju hvatao atavistički15 strah
od noći. Sedela je pored dece i bacala sve više suvog granja na vatru,
iako je znala da se Gvapo neće njoj svetiti.

15

 

Pored najveće vatre sedeli su na uštavljenim kožama vođa horde
Valok i vrač, prorok Oms. Oko njih su bili natmureni ratnici preplanulih
lica. Njihove kosmate glave svetlost vatre je obasjavala i izduživala ih u
fantastične senke.

Toga dana našli su lovci jednog svog mrtvog ratnika. Mladić je bio
ubijen na grozan način: glava mu je bila gotovo razmrskana od udara
kamene sekire, a telo izbodeno na više mesta i bačeno u močvaru. S
leša je bilo skinuto odelo. Ratnici su doneli mladićevo telo u naselje i po
običaju sahranili ga pod obalom ispod hrasta. Valok je odmah poslao
deset ljudi da tragaju za neprijateljem koji se verovatno skriva u blizini.
Tragali su sve do mraka i sad su bili svi na okupu. Premoreni i utučeni
sedeli su kraj vatre vođe horde i mrgodna lica očekivali prekore.

 — Govorite, ko je ubio mladića i njegovo mrtvo telo bacio u
močvaru? — upita Valok.

Svi su ćutali. Na deset strelometa unaokolo tražili su gotovo celog
dana i nisu našli nikakav trag. Vođa horde produži:

 — Ili niste tražili kako treba, ili ste se uplašili od nevidljivog
neprijatelja. Da li u vašim grudima kuca junačko srce? Majka ubijenog
mladića s pravom traži da se uhvati ubica i da njegovu krv upije zemlja
na grobu njenog sina. Svi ostali ljudi našeg plemena isto to traže, jer 
znaju da će bogovi jedino na taj način milostivo prihvatiti dušu našeg
pokojnika.

Izvidnici su gledali ispod oka jedan u drugog. Niko se od njih ne
usudi da progovori, jer je vođa horde govorio glasom koji ih je porazio.
Ali Rok, ratnik sa zgr čenom levom rukom i velikim ožiljkom na licu, reče:

 — Ja nisam išao u potragu za ubicom našega mladića, ali tvrdim:
da je neprijatelj u blizini, naši bi ga momci otkrili. Ovaki od njih ima srce
risa, a oči kao u jastreba. Znamo da je ovde uništena cela horda i da nije
ostao niko. Ipak, moje je mišljenje da treba pregledati obe pećine.
Možda se tamo neko skriva.

Drugi ratnik prihvati:
 — Od njih je ostalo samo jedno dete i ono je sigurno dosad umrlo
od gladi i žeđi. Međutim, na pećine je bačeno prokletstvo i niko živi tamo
ne sme prići. Od dana pokolja nijedan čovek nije bio tamo.
 — Pećine treba dobro pretresti! — dodade treći ratnik.
Tako su govorili kosmati ljudi obasjani svetlošću vatre i čekali da
čuju reč  proroka. Vates je gladio retku bradicu i grickao gornju usnu
iznad koje su bila usukana dva tanka brka. Njegove oči, zelene kao u
mačke, žmirkale su. Znao je on da će njegova reč  biti poslednja i
odlučna. Znali su to i prisutni i svi su tu reč i očekivali. On džarnu štapom
vatru, svetlost blesnu jače i obasja sva lica. Kad vide da niko ne želi više
da govori, on poče:
 — Nema među vama nijednoga koji ne zna da je na pećine bačeno

16

 

prokletstvo. Naši stari dobro su se čuvali da im se mani ubijenih
neprijatelja ne svete. Želim da i vi to znate i da uvek mislite na to. U tim
pećinama sad stanuju samo senke ubijenih neprijatelja. Među njima
nema mesta onima koje sunce greje. Moja poslednja reč glasi: klonite se
prokletog mesta i neka se niko od vas ne usudi da prekrši običaje naših
predaka, jer bogovi će ga kazniti, a mi ćemo ga proterati iz plemena.

 — Valok je tamo tražio svoje dete i nije mu se desilo ništa rđ  avo — 
reče Rok.

 — Jeste — odgovori vates. — Valok je tražio tamo svoje dete, ali
tada još nije bilo bačeno prokletstvo na to mesto. A sad, sa tim je
svršeno: sa bogovima nema šale. Dakle, čujte moju poslednju reč: naši
ratnici da tragaju i sutra i svakog dana dok ne pronađu neprijatelja koga
ćemo ubiti na grobu ubijenog mladića i umiriti njegovu dušu koja, željna
osvete, luta i pati.

Ljudi su klimali glavama odobravajući, jer je vates jedina veza
između ljudi i bogova.

*

Sutra zorom izvidnici su pošli u novo traganje. Predvodio ih je Rok,
stari ratnik sa zgr čenom levom rukom i ožiljkom na licu. Bilo ih je ukupno
dvanaest. Na izlasku iz klisure podeliše se u četiri grupe po trojica i
pođoše na četiri strane. Devet njih bilo je na konjima. Oni su imali
zadatak da odu što dalje u poteri za neprijateljem. Poslednja trojica imali
su zadatak da pretresu močvaru i najbližu okolinu. Njih je predvodio Rok.

Kad je sunce prevalilo veliki deo svog nebeskog puta, ova trojica,
posle uzaludnog traganja oko močvare, sedoše da se odmore na uzvišici
ispod jedne granate topole. Kao na dlanu, širila se pred njima cela
močvara sa ostrvcima, obraslim vrbama i bokorima šiblja, trske i rogoza.

Ratnici spustiše na zemlju koplja i mačeve, iz torbi izvadiše suvo
meso i tvrd hleb, umešen od ovsenog brašna i počeše da jedu.

Rok je govorio drugovima:
 — Neprijatelja nismo našli. Nećemo ta ni naći, jer se krije u
pećinama. Vates zabranjuje da se tamo ode. Dobro. Nećemo ni ići. Neka
mu je slava i hvala. Ali naš posao neće uroditi plodom.
Iznad sparušene trave treperila je jara koja je izbijala iz ispucalog
tla. Vlaga oko močvare nije se prostirala daleko, jer su vreli sunčani zraci
isisali svaku kap iz zemlje. Preko isušenih blatišta polegla je žuta trska i
zukva.
Bio je to trenutak kad sunce prelazi zenit. Tada je priroda kao mrtva.

17

 

Životinje dremaju po jazbinama i šipražju, a ptice, opuštenih krila i
otvorenih kljunova, kunjaju, gubeći urođenu opreznost. Strpljivo čekaju
da sunce prevali svoj put prema zapadu. Biljke, obamrle i sparušene,
dobijaju bledu boju, a voda u močvari postaje tamnozelena. Poneka riba
poskoči sa glatke površine, uzalud pokušavajući da uhvati vilinog konjica
koji leti iznad same vode. Jedna ptičica u trnju davala je znak života
glasom od svega dva tona.

 — Rok, pogledaj ovu močvaru obraslu trskom. Koliko tu ima
ostrvaca! Tu se neprijatelj krije. Treba napraviti čamce.

Međutim, sa zapada se približavao crn oblak, po ivicama stravično
žućkast i pun vlage. Postepeno se povećavao dok ne prekri pola neba,
zakloni sunce i nad močvarom stvori skladnu atmosferu. Površina vode
postade crna i poče da se nabira. Talasići su stizali jedni druge i
izmešani razbijali se o obalu. Iz oblaka blesnu prva munja a za njom se
ubrzo prolomi i grmljavina.

Tri ratnika i dalje su sedela pod granatom topolom. Bliska nepogoda
ulivala im je strah u srca, jer nije bilo mesta gde da se sklone. Ispod
topole nisu mogli ostati, pošto grom udara u ovo drvo koje nije pod
zaštitom bogova.

U močvari pisnu vivak, izlete iz trske i kao strela odlete prema
istoku. Odnekud se začu glas pupavca. Huknu svega tri puta i umuče.
Toga trenutka Rok primeti kako se u močvari na jednom mestu trske
pomeraju kao da se kroz njih neko probija. Stari ratnik skrete pažnju
drugovima na taj pokret. Pratioci ustadoše i nadnoseći dlanove nad oči
netremice počeše da posmatraju označeno mesto. Trska se i dalje
pomerala.

 — To neka životinja traži sklonište od nepogode koja se sprema.
Probija se kroz trske, beži — reče jedan ratnik nemarno.

 — U pravu si — dodade drugi. — Ko bi još imao potrebe da se vuče
kroz trsku u močvari. Hej, Rok, oluja i pljusak se spremaju! Bežimo što
pre u naselje.

Rok je ćutao i dalje osmatrao.
Munje su sve više sevale i grmljavina je tutnjala preko celog neba.
Reka je tromo isticala iz močvare. Kao isprebijana zmija vijugala je
između vrba i topola. Belasala se poneše još nekoliko trenutaka, dokle
oblak ne zakloni i poslednji komad plavog neba.
Rok primeti kako iz močvare istr ča jedna životinja i u velikim i brzim
skokovima krenu se prema njima.
 — Vuk — reče ratnik i namesti strelu na tetivu. Sa zategnutim lukom
očekivao je da se približi. Životinja u najvećem trku dojuri do ratnika. Bao
 je to pirinejski prugasti pas, snažan, jakih prednjih nogu i širokih grudi,
potomak nekadašnjih divljih pasa ukrštenih s vukovima, u to vreme već
formiran kao zasebna vrsta.

18

 

Rok ispusti luk, jer pas poče radosno da skiči i umiljava se. Zatim
navali da jede kosti koje su ratnici bacili posle obeda.

 — Ovo je pas uništene horde — reče Rok. — Odvešćemo ga u
naselje, jer je pitom i navikao na ljude.

Pas, izgladneo, krckao je kosti svojim snažnim zubima.
 — Dobar je za lov — produži Rok. — Brz je za goniča i ima jaku
vilicu za hvatanje.
Krupne kapi kiše već  su počele da padaju. Od zapada odjednom
grunu strahovita oluja. U prvom naletu izlomi nekoliko stabala u blizini.
Crni oblaci gomilali su se jedan preko drugog i sasvim zatvoriše nebo.
Ratnici pobegoše od topole i sjuriše se pod obalu uz močvaru. Tu
polegoše po zemlji potrbuške. Pas se pribi uz njih.
Niski oblaci, zasićeni vlagom, izliše čitavu bujicu gotovo odjednom,
tako da je zemlja jedva stizala da ulije nešto vode. Začas se stvoriše brzi
potočići i potoci koji su se niz brdo slivali u močvaru.
Toga trenutka između proređenih trski u močvari promače mali čun i
izgubi se iza okuke jednog ostrvca obraslog gustim šibljem. U čunu je
bio mladić od osamnaest godina sa malim Gvapom.

*

Onoga dana kad je pobegao od svojih mučitelja da se skloni u
pećinu Gvapo se sakrio u najmračniji ugao. Tu u tami očekivao je
neprijatelje stežući svojim malim rukama dršku kamene sekire koju je
našao na ulazu u pećinu. Bio je uveren da će ga goniti. Spreman da
pogine, očekivao je da se na slaboj svetlosti koja je prodirala spolja
pojavi neprijatelj. Međutim, vreme je prolazilo. Na ulazu u pećinu niko se
ne pojavi. Dečak se već  povratio od straha. Pronađe jednu postelju u
uglu, napravljenu od suve paprati. Sede na nju i poče da razmišlja o
užasima koje je proživeo za dva dana. Grlo mu se steže od bola za
izgubljenim roditeljima. Ostavljen samom sebi, oseti da će kad tad pasti
u ruke neprijatelja koji su zauzeli dolinu i u njoj napravili svoje naselje.
Dobro je znao da se njih treba više čuvati nego zmija i divljih zverova.
Dečak se reši da se živ ne predaje.

Pored postelje napipa jedan zemljani lonac gotovo pun sira, i
odmah poče da jede. Tog trenutka ču neki glas u blizini. Dečak skoči i
dobro steže sekiru. Glas mu je dolazio iz pećine, s leve strane. Gvapo
razume reči i seti se da je to neko od njegovih. Pođe na tu stranu i naiđe
na jednog mladića koji je ležao u uglu pećine. Dečak jedva nazre
njegovu siluetu.16

19

 

Za vreme borbe mladić je ležao u groznici i bez svesti. Nije ni znao
šta se dogodilo u klisuri. Gvapo mu ove ispriča.

Kad je doznao za užasan pokolj i neprijatelje koji su uništili njihovu
hordu, mladić  bolno jeknu i pade na uzglavlje od paprati. Neprijatelji su
mu ubili oca, majku, dva brata i dve sestre.

Iznemogao, ležao je još dva dana u mračnom uglu pećine, ječao i
prizivao bogove:

„Bogovi naših predaka! Vi koji ste videli prosutu krv nevinih, dajte mi
snage da se osvetim, da neprijatelj desetostruko plati za nepravdu koju
 je učinio! Kad se osveta zadovolji, neka se, u slavu i čast vas bogova, i
moja krv pomeša sa zemljom!"

Niz njegovo grubo lice slivale su se suze.
Pećina je imala jednu pukotinu kroz koju se s mukom mogao
provući čovek na drugu stranu brda. Pukotina je bila iza nekoliko uglova
u pećini i nije se ni primećivala, jer je spoljni otvor bio potpuno zarastao
u krupnu divlju lozu. Dečak se tuda provlačio noću i donosio u
zemljanom ćupu vodu. U pećini je pronašao suvog mesa u nekoliko
lonaca sira. Hranio je i pojio mali Gvapo svoga druga dve nedelje, sve
dok mladić nije potpuno ojačao i stao na noge.
Tako od cele horde Gava ostadoše samo dva člana: mladić  Stib i
dečak Gvapo.
 — Snaga mi se vratila. Dan osvete se približava — govorio je Stib.
Uveče su stajali na ulazu u pećinu, zaklonjeni senkom borova, i
gledali neprijateljsko naselje. Videli su načinjene kolibe ispred kojih su
svetlucale vatre, poređana kola i torove za ovce i svinje. U daljini, na
prostranim livadama pasli su čopori pripitomljenih konja.
Stib i Gvapo gledali su plećate ratnike koji su imali na glavi kacige s
rogovima, a o bedru pripasan; mačeve. Gledali su i čudili se što niko od
njih još nije prišao pećinama.
Ipak, njih dvojica rešiše da napuste pećinu, jer su se stalno bojali da
ih neprijatelj ne iznenadi. Jedne noći izađoše kroz pukotinu i nađoše se
na drugoj strani brda.
Posle toga lutali su oko močvare sve dok nisu pronašli jedno
ostrvce pogodno za skrivanje, jer je bilo obraslo gustom i gotovo
neprohodnom trskom. Tu Stib i Gvapo u mekoj zemlji iskopaše
zemunicu i pokriše je vrbovim granjem i trskom. Unutra napraviše dve
postelje od rogoza i paprati. Sve čunove koji su bili ostali od njihove
horde uništili su. Samo jedan, napravljen od divlje loze, oblepljen blatom
i debelim slojem smole ostaviše za sebe. I za čun su našli skrovište,
zgodno i tako zaklonjeno da ga ni najbolje oko ne bi moglo uočiti s
obale.
Tako skriveni provodili su dane loveći ribu i hvatajući na zamku
barske ptice. Vatru su ložili samo noću i to na dnu zemunice koju su

20

 

naročito za to iskopali u blizini svoga skrovišta.
Jednoga dana naiđe mladić  iz neprijateljskih naselja. Vrebao je

vidru pored obale močvare pa, zanet u svoj lov, nije ni primetio Stiba koji
mu se privukao s leđa i tu ga ubio Zatim mu je uzeo luk i strele s
metalnim vrhovima i mač. Skinuo mu odelo od vunene tkanine, odmah
obukao na sebe, a leš bacio u močvaru.

Pred oluju vraćali su se Stib i Gvapo čunom uz reku prema močvari.
Još izdaleka primetili su tri keltska ratnika koji su bili na uzvišici pod
topolom. Vešto su upravljali čunom kroz trsku koja ih je zaklanjala, tako
da su uspeli da ih ona trojica ne primete.

Pas koji je pripadao njihovoj hordi i za sve vreme lutao oko močvare
pridružio im se nekoliko dana ranije. On je sad bio na ostrvcu i
uznemireno je očekivao nepogodu. Kad je ugledao čun, on radosno
skoči u vodu i zapliva prema Stibu i Gvapu. Ali odjednom, neočekivano,
promeni pravac i okrete prema obali. Stib i Gvapo se začudiše zbog
toga, ali odmah primetiše kako između njih i psa pliva velika zmija. Glava
 joj je bila iznad vode, a crni kolutovi tela izbijali su čas na površinu, čas
su se gubili ispod talasa. Stib zamahnu veslom da je udari, ali ona
munjevitom brzinom zaroni u tamnu vodu i nestade.

Međutim, pas je već  isplivao na obalu, pa osetivši u daljini miris
ljudi, stušti se preko isušenog blatišta i odjuri prema ratnicima. Uskoro je
počela i oluja. Jedva su doterali čun do skrovišta, sakrili ga i spustili se u
zemunicu.

Kiša je neprestano lila. Voda je klokotala na sve strane i nabujalim
potocima slivala se u močvaru. Munje su i dalje parale nebo, a gromovi
su udarali u visoke jablanove i granate topole lomeći ih kao trske. Koji
put bi iz drveta suknuo plamen uvis, ali ga je kiša gasila.

Kad se od zapada poče da provedrava, blaga svetlost razli se po
celoj okolini i kiša prestade. Vazduh je bio toliko čist i prozračan da su se
na ogromnoj daljini nazirali obrisi visokih planinskih lanaca koji su se
plaveli na vidiku. Sunce granu i obasja okupanu prirodu koja je žudno
upijala tople zrake i svetlost. Potoci su se i dalje slivali i trske u močvari
gotovo iščezoše pod vodom.

Tri keltska ratnika bila su potpuno mokra. Pođoše prema klisuri.
Pas, nadajući se da će naći svoje prave gospodare, išao je za njima.

Sutradan vratiše se još šestorica od onih koji su otišli da tragaju za
ubicom. Poslednja trojica koji su izmakli prema zapadu, iako su bili na
konjima, ni posle tri dana nisu se vratila.

21

 

III GL A V A

Tako pogibe pobednik na svim poprištima,
potomak ogromnih bikova iz mrač nih šuma

Germanije

Kelti su rešili da ostanu u dolini. Pronašli su u blizini nekoliko vrsta

ruda, a isto tako i naslage uglja i već  počeše da prave u obali peći za
topljenje metala. Jedni su rezali kalupe u kamenu gde će se izlivati
metalna tečnost od koje će postati mačevi, ašovi, vrhovi za koplja i
strele, narukvice, kacige, fibule itd. Drugi su ispitivali okolinu i pronašli da
 je zemlja plodna, a pašnjaci za konje i ovce sočni. Između proplanaka
širile su se prostrane šume obrasle raznovrsnim drvećem i pune divljači,
posebno divljih svinja, jer je bukovog žira bilo u izobilju.

Uz reku, čitavi rojevi riba dolazili su iz mora do močvare, da u
njenim blatnjavim dubinama ostave ikru. Ljudi su gledali u daljini
nekoliko stada krupnih papkara i čopore divljih konja i već  uveliko
smišljali veliki lov da bi pripremili rezervnu hranu, jer se zima
približavala. Dani su još uvek bili topli, ali sve kraći, a noći sve duže i
hladnije.

Izvidnici koji su sa svih strana dolazili govorili su da se ovo obilje
prirode širi u nedogled. Zbog toga na velikom savetovanju bi odlučeno
da se pošalje jedna grupa ratnika preko Pirineja, istim putem kojim su i
došli, da se prebace u Galiju i na Britanska ostrva, obaveste ostale
Kelte, čije su horde bile rasturene svuda po Evropi, da na svaki način
dođu ovamo, da im se pridruže, da zajedničkim snagama unište horde
domorodaca i da uživaju sva dobra koja im pruža neiscrpna priroda
ovoga kra a. Ovo su rešili, jer su znali da im predstoje borbe sa
rasturenim i poludivljim hordama. Odabrani ljudi odmah krenuše na
daleki put da još jednom pređu grebene, strašne uvale i provalije Velike
planine i da se bore s brđ  anima koji su s litica na okukama bacali
kamenje na njih.

U to vreme Kelti su jedini imali smisla za veću zajednicu. Njihove
horde udruživale su se i imale mnoštvo ratnika koji su u tako velikom
broju nepobedivi. Ujedinjeni, uništavati su i satirali čitava plemena i
nemilosrdno ubijali ljude, žene i decu koji su primitivno životarili po
uvalama i pećinama.

22

 

Ova grupa koja je prva došla na Iberijsko poluostrvo očekivala je
svakoga časa da ih domoroci napadnu. Kelti su dobro upoznali tu vrstu
neprijatelja koji se služi kamenim oružjem. Doznali su iz jednog sukoba
za njihovu hrabrost i preziranje smrti. Zbog toga je na velikom
savetovanju bilo rešeno da se postavljaju i jake straže oko naselja i da
se šalju na sve strane izvidnice.

Vates je ovo zasedanje završio sledećim rečima:
„Sve horde u ovoj zemlji, do poslednjeg čoveka, moramo uništiti.
Tek onda ćemo živeti bezbedno u ovim krajevima koji nam pružaju sve
blagodeti."
Kelti su radili. Kad se svi smestiše u privremene kolibe, otpočeše sa
gradnjom brvnara u kojima se moglo ugodno stanovati.
Pušnice za sušenje mesa bile su spremljene, a so iz morske vode
stalno je vađena. More je od klisure bilo udaljeno desetak kilometara.
Svi su se spremali za veliki lov.
Određenog dana konji su vođeni sa pašnjaka. Jedni su uprezani u
kola, a druge pojahaše ratnici.
Još sunce nije izašlo, kad povorka krete u lov. Ljudi su nosili dobro
naoštrene sekire, koplja, strele, mačeve i harpune.
Jedno stado bizona paslo je ispod retkih jela kojima se završavala
šuma. Izvidnici utvrdiše da je tu bilo nekoliko stotina grla. Lovci koji su
nekada lovili po Galiji i Germaniji znali su da prvo treba ubiti
predvodnika. Kad on padne, onda se lov pretvori u obično klanje.
Ratnici su već izlazili u široku preriju. Preko stotinu lovaca bilo je na
konjima, a pratilo ih je dvadesetak kola.
Kad ugledaše u daljini stado, podeliše se u četiri grupe da navale sa
četiri strane. Prvu grupu predvodio je Valok. Pored njega jahao je Rok,
ratnik sa zgr čenom rukom i ožiljkom na licu. Ostale grupe se razmestiše
tako da razbijeno stado mora naići na njih.
Ljudi iz Valokove grupe obiđoše stado u velikom luku i zađoše u
šumu. Vetar je bio povoljan, duvao je od stada prema njima. Neko vreme
su išli bezbrižno kroz šumu, pošto su znali da se čelo stada nalazi na
padini gde su rasle raštrkane jele.
Uskoro, vetar poče da donosi oštar miris bizona koji su pasli na
proplanku. Lovci se zaustaviše. Rok sjaha s konja i stade se oprezno
približavati padini. Vukući se po zemlji, stiže do jednog gustog žbuna. Tu
se pritaji. Na pedesetak metara od njega paslo je nekoliko junaca. Pasli
su gotovo svi skladno podvijajući jezikom u usta čitavu gužvu sočne
trave i lagano se približavali žbunju iza koga je Rok bio sakriven. Malo
dalje od njih, ulevo, bio je predvodnik, silan bizon-bik zadrigla vrata i
savijenih rogova. Uz njega je paslo nekoliko krupnih mužjaka, ogromnih
glava obraslih u čekinjastu dlaku. Između razmaknutih očiju visio im je po
 jedan čuperak guste i grgurave dlake koji je zaklanjao više od pola

23

 

tvrdog čela. Njihova blizina ulivala je strah u srca i najneustrašivijih
ratnika. Predvodnik je povremeno dizao glavu i osmatrao. Izgledalo je da
to više kini čulom mirisa, jer je njušku podizao uvis, dok su mu oči tupo
gledale napred. Pošto je vetar duvao od njega prema lovcu, činilo se da
ne oseća nikakvu opasnost. Sakriven iza žbuna Rok, se jedva
uzdržavao da ne pusti jednu strelu u oko bika. Lagano puzeći, zaklonjen
visokom travom i šibljem, povuče se ratnik prema svojim drugovima.

 — Predvodnik je tu, odmah ispod grebena — reče šapatom. — 
Pored njega pasu još nekoliko snažnih bikova. Krave i telad su u gomili
iza njih.

On i Valok odmah napraviše plan kako da izvrše napad.
Vođa horde se obrati ratnicima:
„Napašćemo bikove sa tri strane. Predvodnik je najkrupniji. On je
malo izdvojen od ostalih. Rok, Mrki i ja napašćemo njega, a vi ostale
bikove. Dobro pazite, koplje mora da se zabode ispod leve plećke ili da
pogodi vrat bika. Pogledajte da li vam se mačevi lako vade iz korica, jer 
 jedan trenutak oklevanja znači smrt. Spremite koplja i polako napred."
Posle toga se svi razrediše i na poklič  vođe grupe sjuriše se niz
brdo i odjednom navališe s podignutim kopljima na stado.
Bik predvodnik ih prvi ugleda. Najpre muknu, na okrenuvši se
nekoliko puta u mestu kao da hvata zamah, strahovito riknu, zaklimata
ogromnom glavom i spremi se za borbu. Ostali bikovi, zakrvavljenih
očiju, gledali su čas u predvodnika, čas u konjanike. Zalupavši prednjim
nogama o zemlju podjarivali su jedni druge. Sve se ovo dogodi za
nekoliko trenutaka. Razjareni od besa i rešeni da ostanu na mestu borbe
do poslednjeg daha, čekali su bikovi da predvodnik prvi napadne
konjanike. Samo nekoliko mladih junaca pobeže ustranu, ali behu
smesta opkoljeni od lovaca koji ih oboriše kopljima i sekirama.
Međutim, tri koplja sa tri strane upraviše se na predvodnika. Ratnik,
zvani Mrki, zabode koplje u plećku životinje. Kost škripnu i uz prasak
motka se slomi, a bik svojim rogovima probode konja ispod trbuha i
tresnu ga o zemlju zajedno s jahačem. Mrki ostade na zemlji pritisnut
mrtvim konjem i nepomičan. Drugo koplje upravi Rok u debeo vrat
životinje. Zalet je morao biti silan, jer koplje ostade zabodeno u vratu
bika, a ratnik pade s konja, prevrnu se nekoliko puta i skoči na noge.
Treće koplje upravio je Valok u oko bika, ali promaši. Metalni šiljak
skliznu niz tvrdo čelo, a konj pod jahačem posrte. Činilo se da vođi horde
nema spasa. Ali, hitri konj u poslednjem trenutku odskoči ustranu, bik
prolete pored njega pa u zaletu svom težinom svojom nalete na drugog
konja, smrska nogu jahaču i strovali ih obojicu sebi pod noge. Iako
ranjen na dva mesta, duvajući kao pakleno čudovište, silni predvodnik
stada na stavi borbu. Na leđima mu je zjapila široka rana, iz debelog
vrata ispalo je koplje, a krv je šikljala na sve strane. Još uvek snažan i

24

 

pun besa, mukao je i skakao u mestu spremao da navali na lovce.
Ratnici se pokolebaše i behu gotovi da se razbeže, naročito kad

videše da predvodnik ubi dva njihova druga, dok je trećeg drugi bik
smrskao nogama i rogovima. Sve se to dogodilo za nekoliko trenutaka,
ali sasvim dovoljno da lovce uhvati užas.

Ali, Rok pokliknu nekoliko puta optrč  avajući oko pobesnele životinje
i, kad se jednog trenutka nađe iskosa, tresnu sekirom bika između
rogova. Od silnog udarca držalica puče, a bik bez svesti pade i opruži se
po zemlji. Ratnik priskoči i zabode mu mač  u grlo. Šiknu debeo mlaz
krvi. Moćni predvodnik stada još jednom poskoči, zatim nanovo klonu i
oseti hladno umiranje.

Tako pogibe pobednik na svim poprištima, potomak ogromnih
bikova iz mračnih šuma Germanije.

Međutim, Rok umalo nije platio glavom svoju hrabrost, jer drugi bik
 jurnu na njega. Ali, prekaljeni lovac ne izgubi prisustvo duha. Naglo leže
iza leša ubijenog predvodnika i izbeže strašne rogove pobesnele
životinje. Napadač  u svom zaslepljenom besu zabode rogove u trbuh
ubijenog bika. Valok mu zari koplje u slabinu. Bik bolno riknu, klonu na
prednje noge i pade. Ohrabreni lovci nastaviše borbu, jed se stado već
beše pokolebalo. Četiri bika i šest junaca već su ležali na zemlji. Ratnici
navališe u gomile krava i teladi. Napraviše pravi pokolj.

Oko pedeset grla toga dana bi oboreno, ali tri ratnika i pet konja
nađoše smrt pod rogovima bikova.

Celoga dana Kelgi su prenosili u naselje velike komade mesa i kože
pobijenih papkara. Preneli su, takođe, i mrtve ratnike da ih sahrane po
zalasku sunca.

Poslednja natovarena kola kretoše prema dolini kad je sunce već
bilo blizu svoga zalaska. Njih je sprovodio Rok sa tri ratnika. Za kolima je
kaskalo pseto uništene horde. Kola su išla lagano, jer su bila
pretovarena. Ratnici su jahali na konjima ne žureći. Tako stigoše do
močvare. Odjednom pas pojuri prema trskama, zatim se vrati i opet
odjuri. To ponovi nekoliko puta.

Rok zaustavi kola i cela povorka stade. Čudno ponašanje psa
izazva kod njega podozrenje. Skinuvši s ramena luk, reče:

 — Sigurno je osetio vidru.
Sjaha s konja i uputi se prema obali. Pas je obletao oko ratnika i
radosno skičao. Kad stiže do obale, Rok stade da osmatra. Svojim
oštrim okom primeti krajičak od čuna iza jednog velikog bokora zukve i
rogoza. Čun se nalazio uz obalu ostrvca.
Priđoše još dva ratnika.
 — Tamo ima nekoga. Preći ćemo na ostrvce i pogledati — reče
Rok.
Nemamo potrebe — dodade drugi ratnik. — To je čun koji je ostao

25

 

od uništene horde. Močvara je ovde duboka. Ne možemo preći.
Međutim, pas je stalno skičao, veselo lajao i skakutao oko ljudi. Na

kraju skoči u vodu i otpliva prema ostrvcu.
 — Pogledaj, — reče Rok — da je samo čun, pas ne bi ovako

postupao. Ubijeni mladić čiji smo leš našli u močvari još nije osvećen.
Mislim da se tamo nalaze njegove ubice.

Rekavši to, uze konopac koji je nosio obavijen oko sebe, priveza ga
za kraj od koplja koji odmah hitnu prema čunu. Drugi kraj konopca držao
 je u svojoj zgrč  enoj ruci. Prvi i drugi pokušaj propade, ali treći put koplje
se zabode u čun i Rok ga privuče uz obalu. U čunu su bila dva vesla.

 — Tu smo! — reče ratnik. — Dva neprijatelja nalaze se na ostrvcu.
Uhvatićemo ih žive i ubiti u naselju.

Rekavši to, sede u čun. To isto učini još jedan ratnik. Pas je plivao.
Stib i Gvapo bili su u zemunici. Toga jutra su videli kad su
neprijatelji otišli u lov. Celog dana, skriveni iza žbunova na svom ostrvcu,
slušali su otegnuto dovikivanje, kloparanje kola i topot konja. Ali, ovi
glasovi koji su dolazili iz neposredne blizine iza redova trski naterali su ih
da siđu u zemunicu. Tu su čekali da se neprijatelj udalji.
Međutim, pas prvi ispliva na ostrvce. Dva druga čuše glasove ljudi
više svojih glava. Stib je rešio da se bori. Držao je isukan mač, zaplenjen
od ubijenog mladića.
Ko se prvi pojavi probošću ga — govorio je svome malome drugu.
Keltskim ratnicima pade u oči nagomilano trnje preko trski. Odmah
navališe da kvare krov od zemunice. Kad napraviše otvor, ugledaše
Stiba i Gvapa šćućurene u uglu. Stib poskoči i zabode mač  u butinu
Rokovog pratioca. Ratnik jauknu i klonu na zemlju. Mladić istrgnu mač iz
rane i zamahnu na Roka, ratnik vrdnu ustranu, mač  proseče prazan
prostor. Stib od zamaha posrnu i udari glavom o ivicu zemunice. Toga
trenutka iskusni ratnik zgrabi ga svojom zdravom rukom za vrat i kao
zmiju izvuče iz rupe. Stisak je bio strašan, jer mladić ispusti mač i gotovo
izgubi svest. Ranjeni ratnik lako mu sveza ruke. Rok se nadnese nad
zemunicom nanovo, ali tog trenutka oseti žestok bol u ramenu. Gvapo je
odapeo strelu.
Stegnuvši zube da ne jaukne, Rok iščupa strelu iz ramena i uskoči u
zemunicu. Gvapo se branio ujedajući ga za ruke, ali ipak podleže.
 — Tvoji su zubići oštri kao u risa! — govorio je ratnik. — Pričali su
meni gore u klisuri kako ti umeš da ujedaš. Onda su te pustili da
pobegneš, ali odsad nećeš ujesti više nikoga na ovom svetu.
Stib se beše povratio. Ležao je na zemlji i batrgao se vezanih ruku
uzalud pokušavajući da prekine konopac.
 — Ako bude volja bogova, svojom ću rukom prerezati grlo ovom
sakatom medvedu! — reče škrgućući zubima.
Rok nije razumeo ni reči, ali je osetio pretnju.

26

 

 — Ćuti, pećinski pacove i pokoravaj se sudbini! Sutra ćeš biti zaklan
na grobu mladića koga si ubio u močvari! — reče Rok, zgrabi ga za grudi
i odnese do čuna, zatim ubaci i Gvapa kome je vezao ruke i zavesla
prema obali. Istovari ih, vrati se, uze svog ranjenog druga pa i njega
preveze.

Nabravši pored obale nekog mirišljavog lišća, Rok njime obloži
rane, i svoju i svoga druga. Ostala dva ratnika popeše se na kola gde
posedaše preko mesa. Sad tek Rok otcepi rukave i dobro priveza obe
rane. Posle toga ona dva zdrava ratnika namakoše konopce
zarobljenicima oko vrata i privezaše ih za kola. Povedoše Rokovog konja
i konja njegovog pratioca i povorka lagano krete prema klisuri gde je bilo
keltsko naselje.

27

 

*

Kad u naselju Kelti ugledaše dva zarobljenika, svi se iznenadiše.
Neočekivano im se pružila prilika da prisustvuju prizoru ljudske žrtve, a
to su voleli i ljudi i žene. Zbog toga nastade opšta radost. Deca su
skakutala oko vezanih zarobljenika, smejala se i bacala na njih
kamenčiće i grudve zemlje.

„Tu je i Gvapo! Živeo Gvapo do sutra ujutru!" vikala su deca.
Rok ispriča ukratko kako ih je uhvatio. Njegova priča izazva
grohotan smeh kod mlađih ratnika, dok su stariji ozbiljno klimali glavama
i govorili:
„Nije dobro! Nećemo mi lako pobediti horde koje imaju ovakve
ratnike. Nisu to plašljivi br đani koji na jedan poklič beže na sve strane."
Ranjeni ratnik zahtevao je da on izvrši žrtvu klanja, što su svi
smatrali potpuno opravdanim. Rok, iako je i sam bio ranjen, prepusti mu
vrlo rado go zadovoljstvo.
Zarobljenike privezaše leća uz leđa za jedno drvo u blizini Valokove
kolibe. Sve do zalaska sunca dolazili su ljudi, žene i deca da ih gledaju i
da uživaju u njihovim mukama. Mali Gvapo podnosio je mučenje čvrsto
stegnutih vilica, a iz očiju su mu sevale varnice. Nijedna suza ne kanu iz
njegovog oka. Deca su ga posmatrala izdaleka, kreveljila se i plazila, ali
se samo Kiz usudi da mu priđe. On ošinu nekoliko puta mališana
dugačkim prutom po licu.
Gvapo ga je s takvom mržnjom gledao da su ljudi govorili između
sebe:
„Ovo je vuč je štene! Trebalo bi ga što pre ubiti!"
Međutim, sunce je zašlo i sumrak se spuštao nad klisuru. Kelti su
već završili posao oko spremanja mesa. Sve je bilo urađeno, usoljeno i
stavljeno u pušnice da se suši.
Pri svetlosti buktinja Kelti sahraniše pod obalom tri poginula ratnika.
Ispred Valokove kolibe gorela je velika vatra. Ratnici posedaše
naokolo da većaju. Ovoga puta prvi progovori vates:
„Zahvalni smo bogovima koji gledaju na nas i štite nas i pomažu.
Ovaj obilan lov omogućio nam je da se snabdemo mesom i dobrim
kožama. Po tome se vidi koliko smo u volji naših bogova, neka im je
slava i hvala! Pod našim svetim hrastom podići ćemo žrtvenik i krv
žrtava koje ćemo prinositi učiniće da nas bogovi još više zavole. Mani
naša tri ratnika koji su poginuli u lovu već  su s njima i uživaju sve
blagodeti neba. Oni su pomogli našem hrabrom ratniku Roku da nađe
ubice mladića čiji smo leš nedavno doneli iz močvare i sahranili po
običaju predaka. Ubice su u našim rukama. Vezani su za drvo i tako će

28

 

ostati celu noć da im se srca napune strahom. A sutra, pri izlasku sunca,
obradovaće se bogovi, jer će zarobljeni neprijatelji biti zaklani pod svetim
hrastom. Majka ubijenog mladića uhvatiće u zdelu njihovu krv i prosuti
na grob svoga sina. Pod hrastom, gde mani ubijenih mladića budu
napustili njihova tela, mi ćemo podići žrtvenik našoj belorukoj boginji
Eponi".

Tu vates zastade. Njegov pogled pređe preko lica prisutnih. Kad se
uveri da niko ne protivreči nastavi:

„Naša tri ratnika koji su na konjima otišli u pravcu zalaska sunca
preko velike reke da izviđaju i traže neprijatelja, još se nisu vratili. Sutra,
kad sunce bude vrh naših glava, poći će druga trojica da ih traže."

Vates završi. Ratnici su odobravali.
Stib i Gvapo, čvrsto vezani za drvo, slušali su reči prorokove, ali ih
nisu razumeli. Međutim, dobro su znali surovi zakon prirode, gde jači i
sposobniji ostaje, a slabiji i nesposobniji propada. Ipak, nasleđeni nagon
za samoodržanjem deluje do poslednjeg daha, misli se ukrštaju,
gomilaju, rađaju se jedna iz druge i stvaraju niz planova i kombinacija,
od kojih ništa nije ostvarljivo.
Stib pokuša da, ko ana po koji put, olabavi veze na rukama, ali
uzalud.
 — Sutra će nas ubiti! — reče promuklim glasom svom malom
drugu.
Gvapo ne reče ništa. Ovo dete divljine kao kurjačić umelo je da se
brani prema svojoj snazi. Ali, sada njegove oči koje su žudno upijale u
sebe lepotu prirode, sklapale su se tiho pred neumitnim zakonom smrti.
Veze na rukama zasecale su duboko u meso i izazivale silan bol. Nije
plakao, ali mu je glava često padala na grudi.
 — Umrećemo a nismo se valjano osvetili! — ponovo reče Stib
škrgućući zubima.
Žeđ  za osvetom kao zmija otrovnica duboko im se uvukla u dušu.
Ta žeđ  bila je jača od bolova i poniženja, čak i od smrti. Zakon
primitivnog čoveka je kao kod životinje: boriti se do smrti.
Kad vođe Kelta završiše savetovanje, odoše svaki svojoj kolibi.
Vatra ispred Valokove kolibe se smanjila i samo još neznatna svetlost
probijaše se kroz mrak. Glasovi noći dopirahu sa svih strana: gore na
proplanku iznad litice bolno pisnu zec, otimajući se uzalud iz oštrih zuba
kune zlatice; prerijske veverice kao drekavci drale su se i skakale po
granama borova. Iz pravca močvare začu se prodoran glas, zlokobno
kikotanje hijene; odgovori mu zavijanje gladnog vuka negde u daljini, u
gustom šipražju.
U naselju je bivalo sve tiše. Jedan ratnik pojavi se iz mraka, priđe
vatri koja je još malo tinjala i pošto razgrte pepeo ustranu, skupi žar na
gomilu i baci na njega nekoliko suvih grana. Po laganim pokretima

29

 

vojnika videlo se da je određen za stražara i da će tu, pored vatre
probdeti celu noć.

To je bio Pit, Alkov sin, snažan ratnik od dvadeset pet godina. Kosa
mu je bila crvenkasta i bez uvojaka pokrivala vrat i ramena. Tanki brkovi
opuštali su se pored krajeva usta.

Kad se vatra razbukta i plamen razbi mrak, on priđe vezanim
nekako tromo i poslovno. Pošto se uveri da su veze na njihovim rukama
čvrste, vrati se i sede na jednu kladu pored vatre. Mač, luk i tobolac
nabijen strelama spusti pored sebe na zemlju. Neko vreme ratnik je
razmišljao gledajući u mrak, zatim izvadi iz torbe komad sirovog mesa,
razgrte vatru i baci ga na žar. Oba zarobljenika posmatrala su svaki
pokret stražara. Kad pečeno meso zamirisa, oni osetiše strahovitu glad.
Učini im se da su njihove muke sad tek počele. Stib je gunđao:

 — Kada bi bogovi dali da mu prvi zalogaj zapadne u grlo i da se
zadavi!

Gvapo pljunu ispred sebe i ne reče ništa.
Stražar izvadi iz torbe komad tvrdog hleba i poče da jede, stavljajući
velike komade u usta. Pečeno meso diže s vatre i, pošto s njega skide
zalepljenu žar, stade da jede polako i sa uživanjem.
Valok je spavao u svojoj kolibi. Premoren od lova i utisaka toga
dana, tvrdo je zaspao. Njegovo duboko disanje uskoro se pretvori u
bučno hrkanje. U suprotnom uglu bila je postelja na kojoj je ležala
njegova ćer čica Mumu. Ona je tri dana bila u groznici. Pored nje sedela
 je žena Azur koja je zamenjivala njenu majku. Ta žena bila je toliko
snažna, da se borila s muškarcima rame uz rame, a od mnogih je bila i
hrabrija. Iako je imala preko četrdeset godina, mogla Je da hitne koplje i
desnom i levom rukom; zaustavljala je konje u najvećem trku ščepavši ih
za uzdu. Kad su se jednom poklala dva pastuva strahovito ričući i grizući
 jedan drugog, od deset ratnika koji su bili prisutni nijedan se ne usudi da
im priđe i da ih razvadi. Pastuvi su se ujedali kao zveri, propinjali se,
njištali i rikali. Sa izgriženih vratova prskala je krt. Azur dohvati motku i
ulete među njih. Tukla ih je dok se motka nije sva izlomila u njenim
rukama. Pastuvi se umiriše. Onda su tek ratnici prišli i odveli ih na razne
strane.
Azur je imala dva muža. Obojica su poginuli boreći se pored nje u
borbama koje su bile vođene na život i smrt. Oba slučaja desila su se u
razmaku od deset dana. Ona je obojicu osvetila odmah, na licu mesta, a
da ne bude čak ni ranjena. Bila je glupa i gruba. Valokovu ćer čicu volela
 je više nego svoj život, pa je zbog toga vođa horde, kad je ostao bez
žene, nju izabrao za čuvarku svoga deteta.
Imala je krupne, graoraste oči, malo šopav nos i velika usta. Kao i
svaki ratnik, opijala se ponekad do besvesti, ali je mogla i mesecima da
ne pije.

30

 

I Mumu je nju volela na svoj, detinjski način. Krišom joj je doturala
rakiju koju je krala ispod očevog uzglavlja gde je uvek ležala poneka
mešina. Vođa horde uvek je imao tog žestokog pića, ali je malo pio.
Njegova umerenost u piću prepričavala se među ratnicima. Valoka niko
nikad nije video pijanog. On je osuđivao svakoga ko preterano pije i
smatrao je pijančenje za najveće zlo. Njihovi preci, sve do dedova, nisu
ni znali za rakiju. Potomci naučiše od Germana da je prave i da
prekomerno piju.

Na sredini kolibe gorela je vatra pored jedne velike klade. Uz vatru
 je kr čkao veliki lonac od ilovače u kome se kuvala čorba. Na krovu kolibe
bio je četvrtast otvor kroz koji je izlazio dim.

Mumu je bila budna. Groznica je popustila i devojčica se osećala
dobro. Ali bledo lice osvetljeno plamenom izgledalo je još bleđe prema
blagoj svetlosti vatre.

Još kad je mrak pao, počela je ona da moli Azur da oslobodi
zarobljenike.

On će ih sutra nemilosrdno ubiti kao da su životinje! — govorila je.
 — Tako mora biti! — odgovori žena.
 — Gvapo je dete. Ako umre, ti si kriva. To ja kažem tebi, da znaš. I
 još ću kazati sakatom Roku da te više nikad ne pogleda. Znam da ti
njega voliš!
 — Ne znaš ti ništa! — reče Azur nemarno.
 — Ja znam sve!
 — Ne znaš. Rok mene voli, a ja njega ne!
 — Ja ću mu reći da te omrzne. Svi govore da ću ja biti posvećena
bogovima i zbog toga me svi ratnici slušaju. Kazaću mu da uzme onu
debelu ženu što je zovu Kuna. Onu što su joj muža ubili brđ  ani kad smo
prelazili preko Velike planine.
 — Ona je zrikava! — dobaci Azur.
 — Ako je... On će nju uzeti kad mu ja kažem. Osim toga i ja ću da te
omrznem.
Žena ne reče više ništa. Džarkala je vatru na kojoj se pušilo jedno
sirovo drvo. Dim je štipao oči. Valok se zakašlja i prestade da hr če.
Ratnik se promeškolji na ležištu.
 — Kazaću tvome ocu na šta me nagovaraš — reče Azur. — Da
vidimo šta će on da kaže na to.
Mumu je razmišljala s koje strane sad da počne. Azur ustade i
pomeri goveđu kožu s vrata. Dim se u kolibi razređivao.
 — Sve ću kazati tvome ocu! Nagovaraš me da pustim zarobljenike
koji su određeni za žrtvu? Tebe će podzemni bogovi da uzmu zbog toga.
Takav greh oni ne opraštaju. Zbog toga kazaću tvome ocu...
Devojčica planu:
 — A ja ću da zovnem onu baba-Zu, što je umrla prošle godine, da

31

 

dođe i da ti iskopa oči. Ona je bila veštica. Ovoliki kamen su joj stavili na
grob kad su je sahranili.

Žena se bojažljivo osvrte i primiče vatri.
Mumu produži:
 — Prošle noći sanjala sam da si umrla, da su te zakopali u zemlju i
stavili kamen na tvoj grob zato što si rđ  ava. I, da znaš, spavala sam na
desnoj strani, a kad se tako spava, san se uvek ispuni.
 — Naslutićeš ti neko zlo i sebi i meni! — reče žena bojažljivo.
 — Ja to i hoću. Rešila sam da umrem od gladi. Za inat neću više
ništa da jedem — reče Mumu plačnim glasom, iako je žudno udisala
miris čorbe kojim je bila ispunjena cela koliba.
Malo posle nastavi:
 — Ja znam gde je otac ostavio onaj mali meh s rakijom, ali ti neću
reći. Ne moraš ti baš svakog dana piti!
Valok je tvrdo spavao, ali nije više hrkao. Iz jednog ugla čulo se
 jednolično cvrč  anje cvrč  ka. Klada pored koje je gorela vatra pušila se.
Dim je tromo izlazio kroz vrata i otvor na krovu i nesnosno štipao oči.
Noć  se bila uveliko spustila. Iz daljine se čulo rzanje konja koji su
pasli na livadama u blizini klisure. Oštro njištanje jednog ždrepca zapara
tišinu. Dopreše i glasovi konjušara i pucanje dugačkih bičeva. Konjušari
su rasterivali vukove i šakale koji su se šunjali oko konja.
Stražar ispred kolibe sedeo je na kladi i dremao. Vatra je tinjala i
pomalo osvetljavala njegovo lice.
Iz kolibe izađoše Mumu i Azur.
Devojčica je govorila:
 — Neću više da trpim dim koji mi ujeda oči. Više volim da sedim
napolju, kad već ne mogu da spavam.
Azur je pod miškom nosila mali meh sa rakijom.
 — Sešćemo pored stražara — reče — i njemu ćemo dati da pije.
Pit se prenu pa sanjivo i ravnodušno ih pogleda. Ali, kad primeti
meščić  s rakijom, sinuše mu oči. Odmah ustade i baci nekoliko suvih
grana na vatru. Plamen obasja sve troje i dva zarobljenika koji su
oborenih glava kunjali privezani za drvo.
 — Ne možemo da sedimo u kolibi zbog dima — reče Mumu i sede
na kladu pored vojnika.
 — Što ne ugasite vatru? — upita on.
 — Zato što se kuva čorba u velikom loncu. Rešile smo da sedimo s
tobom i da ti pravimo društvo.
 — I meni će biti bolje, da ne zadremam — dodade vojnik, gledajući
užagrenim očima u meh s rakijom.
Azur sede s druge strane od njega. Ispod miške izvuče nabrekli
meščić  i stade da ga gladi po trbuhu. Zatim mu odreši grlić  i poče da
pije. Zatim ta pruži vojniku.

32

 

 — Žena Azur može da pije bolje nego svi naši ratnici! — reče
stražar i nateže meh.

 — Dabome da može — dodade Mumu. — Ja joj uvek dajem rakiju
kad otac ne vidi.

 — I Mumu će da bude dobra devojka! — reče vojnik. — Blago
onome ko je uzme za ženu!

 — Zar ti ne znaš? — iznenadi se devojčica. — Ja ću biti posvećena
bogovima. Neću biti ničija žena. Tako su rešili moj otac i vates. Prorok
će me odvesti čak tamo preko Velike planine gde ima hramova punih
bogova. Ja ću biti s njima i moliću se za sve vas. U molitvama uvek ću
pominjati tebe i tvoju devojku Belinu, da se uzmete i imate puno dece,
toliko mnogo koliko ima prstiju na moje obe šake...

 — Belina će uskoro biti moja žena — reče Pit. Azur i vojnik natezali
su meščić  nudeći ga jedno drugom. Pili su u kraćim gutljajima, ali sve
češće, sve dok meh nije splasnuo. Žena je pokušavala da govori, ali je
već bila pijana, pa je samo blebetala:

 — Ja neću... Mumu kaže... Zarobljenici.. da ih pustim... Valok spava
i vates spava... Svi spavaju...

Ovda nasloni glavu na Pita. On prebaci ruku preko ramena žene i
stade kolutati očima…

 — Podvalili ste mi... Ova rakija smrdi na kožu!... Azur je dobra
žena.. Svi mi nju volimo... I Mumu volimo, ćerku velikog poglavice koji se
nikoga ne boji... Idi, mala, pa donesi još jedan meh s rakijom!...

 — Ne smem da idem do kolibe, mrak je!
 — Evo ti moj mač  i ko te napadne odseci mu glavu. Ja ti
dozvoljavam... Ja sam Pit, Alkov sin, i ne bojim se nikoga... Moga oca su
ubili Gali... Sedam njih napalo ga odjednom... Četvoricu je ubio, ostali su
ubili njega...
Azur je već  spavala naslonjene glave na ratnikovo rame. On se
prenu i mljacnu ustima. Poslednji put nateže meščić s rakijom, ispi ga do
dna i baci splasnutog iza sebe. Zatim mu glava klonu na grudi i on
mrmljajući zaspa.

33

 

Mumu se dobro zagleda u ženu i stražara. Kad se uveri da su tvrdo
zaspali, uze mač i, uzbuđena, izađe iz svetlosti koju je vatra širila na sve
strane i okrete prema drvetu gde su bili vezani Stib i Gvapo. Brzo napipa
veze na njihovim rukama i preseče ih mačem. Vatra je ponovo utrnula i
naokolo je vladao mrak. Začuđeni, Gvapo i Stib su stajali nekoliko
trenutaka trljajući otečene zglavkove na rukama.

 — Mala ćerka vođe horde presekla je veze na našim rukama — 
reče Gvapo.

Stib oprezno otrč  a do vatre i uze luk i tobolac sa strelama koji su bili
na zemlji pored zaspalog stražara.

 — Bežite... Bežite tamo preko pećina! — šaptala je devojčica. — 
Tamo vas niko neće goniti, jer je na pećine bačeno prokletstvo.

Mada nisu razumeli reči, ipak su shvatili šta je htela da kaže. Stib
zadenu mač za pojas, prebaci luk i tobolac se strelama preko ramena i
uputi se prema pećinama. Gvapo zagrli devojčicu koja mu je već  po
drugi put spasila život i potrč  a za Stibom koji se već gubio u mraku.

34

 

Mumu je gledala za njima sve dok su se njihovi oprezni koraci mogli
čuti u noćnoj tišini, zatim ode u kolibu i leže na svoju postelju. Ali, od
uzbuđenja nije dugo mogla da zaspi.

35

 

IV GL A V A

Bežali su nasumce kroz mračnu noć. Stib je krupnim koracima

odmicao, a Gvapo je kaskao za njim spotičući se o žile i kamenje.
Uspeše se uz strmu liticu klisure i nađoše se pred ulazom u prvu pećinu.
Tu tek stadoše i prvi put pogledaše na neprijateljsko naselje. Sve je bilo
mirno i utonulo u mrak. Samo daleko, na ulazu u klisuru, videla se jedna
svetla tačka. To je bila vatra konjušara koji su čuvali konje na noćnoj
ispaši i ovce u torovima. Na mračnom vidiku u beskrajnoj daljini
povremeno su bljeskale munje nagoveštavajući sušu.

 — Pobeći ćemo! — reče Stib i uđe u pećinu. Gvapo je zurio u noć,
pokušavajući da vidi kolibu vođe horde u kojoj je bila plava devojčica
božanskog lika i plemenite duše. Ali mrak je bio isuviše neproziran.

Stib je išao kroz pećinu pipajući rukama zidove dok ne naiđe na
pukotinu kroz koju se izlazilo na drugu stranu brda. Tu zastade i okrete
se da vidi ide li Gvapo za njim. Odjednom se trže i uzdrhta. Dečak je
stajao iza njega. Oči su mu kao u vuka u tami blistale zelenim sjajem.
Bila je to osobina nasleđena od davnih predaka. U celom plemenu Gava
tu moć imale su samo dve žene i Gvapov otac. Ali oni su već bili mrtvi.

Stib ga opipa rukama, pa kad se uveri da je to zaista on i da stoji živ
pred njim, reče:

 — Tvoji preci su bili vukovi i ti si nasledio njihovu moć da ti se svetle
oči zelenim sjajem i da možeš videti u mraku.

 — Ja to ne znam, — odgovori dečak — ali je istina da vidim kroz
mrak samo ne na velikoj daljini.

Obojica su već izašli iz pećine. Gledali su u zvezdano nebo. Blistavi
Aldebaran17  raskošno je rasipao svoju crvenkastu svetlost, a tri
dijamanta Orionovog18 pojasa bleskala se belim sjajem. Alfa19  ovoga
sazvežđa smatrana je kao zvezda sreće.

Stib progovori:
 — Moramo se dočepati one strane Velike planine kuda sve zvezde
žure i gde sunce zalazi. Naići ćemo na Veliku reku.20  Pre nego što
neprijatelji pronađu naš trag, mi je moramo preći i biti na drugoj strani.
Imam mač i strele sa oštrim vrhovima što sam uzeo od stražara. Sad me
neće niko uhvatiti živog.
 — I ja umem dobro da pogodim strelom! — dodade Gvapo žureći
za njim. — Ako tebe ubiju, ja ću umeti da se branim.

36

 

 — Zašto baš mene da ubiju? — začudi se Stib.
 — Pa... tako, slučajno!
Vlašići su se već klonili zapadu, a oni su još uvek išli. Nailazili su na
potoke, rečice i baruštine, gazili ih i prolazili kroz trske i šiblje.
okrvavljenih nogu i gotovo sasvim iznemogli od umora i gladi išli su i išli
sa jednom željom da što pre naiđu na Veliku reku.
Kad se na istoku pojavi traka blage svetlosti, begunci sa jedne
uzvišice ugledaše vijugave okuke Velike rake koja se belasala. Reka je
tekla između ogromnih topola i vrba pod samim padinama planine. Mada
su bili premoreni, mladići ipak ubrzaše korak.
Uskoro silna svetlost sa istoka rastera tamu i sinu sunce
veličanstveno obasjavši šumu, reku, baruštine i džinovske hrastove koji
su se dizali polukružno od podnožja prema vrhovima planine. Ptice su
letele na sve strane pevajući, cvrkućući, pišteći u svim tonovima. Jato
čvoraka kao lesa pojavilo se, pravilo lukove, dizalo se uvis i ponovo
spuštalo gotovo dodirujući zemlju. Skakavci su zrikali otresajući rosu sa
svojih malih krilaca. Radost jutra i svetlost sunčanog dana širila se na
sve strane. Samo jedna kukavica, usamljena, čučala je na glogu i samo
 je njen glas tužno odjekivao. U blizini rečne obale vresovi i divlja loza
toliko su se isprepletali oko trski i šiblja da je Stib morao mačem da kr či
prolaz.
 — Probijamo se i približavamo reci, — reče — ali će neprijatelj lako
pronaći naš trag.
 — Samo napred i što dalje — dodade Gvapo. — Kad zađemo u
gustu šumu planine, neće nas lako naći.
Kad stigoše do vode, Stiba uhvati očajanje:
 — Reka je široka i duboka. Tetiva na mom luku napravljena je od
telećeg creva i ne sme da se kvasi. Kako ćemo preći?
 — Ja ću da plivam, — reče Gvapo.
 — A ja?
 — Plivaj i ti?
 — A moj luk?
 — Drži ga u zubima, a tetiva neka bude okrenuta gore.
 — Tako ću i uraditi! — obradova se Stib. — Ali prvo moramo da se
malo odmorimo da se ne bismo udavili u reci.
Sedoše pored same vode da se odmaraju.
Gvapo je neko vreme grickao travku, zatim se lagano spusti u vodu.
Posle izvesnog vremena uhvati jednog raka i izbaci ga na obalu. Stib ga
uze, otkide mu zadnji deo i štipaljke i odmah to pojede. Dečak uhvati još
nekoliko komada. Pojedoše ih i rešiše da se bace u reku i da je
preplivaju. Stib zadenu mač  za pojas, pričvrsti tobolac sa strelama na
grudi, luk stavi u zube i siđe u vodu. Gvapo je već  odmakao desetak
metara.

37

 

U početku, plivali su lako, jer je reka kod obale bila tiha, Ali, na
sredini zahvati ih matica i obojicu ponese niz vodu. Brzi tok reke sve više
ih je zanosio. Umorni begunci plivali su s naporom i izađoše na drugu
obalu nekoliko stotina metara nizvodno. Dočepavši se obale, legoše na
pesak i, teško dišući, neko vreme ne progovoriše ni reči.

Topole, gusto zbijene, širile su svoje grane koje su se ukrštale i
isprepletane pravile čitav svod. Sa njih su kao mreža visili izukrštani
kraci divlje loze i bršljana čiji su koreni bili daleko.

Stib je i dalje krč  io put mačem. Iscepani i premoreni begunci su
padali, podizali jedan drugog stalno idući napred, jer su dobro znali šta ih
čeka ako se ne dohvate planine pre nego ne naiđe neprijateljska potera.
Bežali su kao da ih goni smrt.

 — Oni su na konjima i stići će nas — govorio je Stib i vukao se
dalje.

 — Ne znaju na koju smo stranu otišli — dodade Gvapo. — Dok oni
pronađu naš trag, koji je reka prekinula, mi ćemo biti daleko u planini.

Iznemogli, izgrebeni i otečenih lica i ruku od ujeda komaraca
izađoše iz čestare i dohvatiše se polja.

 — Ja više ne mogu — reče Gvapo i sede u gustu travu.
Stib zastade i pažljivo se zagleda ispred sebe:
 — Vidim stado bivola, — reče — moramo ga zaobići. jer će nas
bikovi ubiti rogovima i izgaziti nogama.
Dečak je sedeo u travi i gledao dremljivo i bezizrazno. Gotovo da
nije ni čuo šta je Stib rekao. Otečeni zglavci na rukama su ga boleli. Da
nije bilo toga, on bi zaspao sedeći. Njegov drug je posmatrao stado koje
 je bilo nešto razvučeno i mirno paslo na nekoliko stotina metara od njih.
 — Privući ću se stadu i ubiti jedno tele — reče Stib i sede u travu.
 — Samo ću najpre dobro da se odmorim da bih mogao dobro da
nanišanim strelom.
Sedeli su neko vreme i odmarali se. Bili su gladni pa su kidali lišće
neke trave koja je obilno rasla po celoj preriji. Lišće je imalo kiseo ukus i
nije bilo hranljivo
U blizini se čulo nekoliko prepelica koje su se dozivale provlačeći se
kroz travu. A gore, u vazduhu, lebdeo je kobac mašući svojim krilima u
mestu i upirao oštar pogled u zemlju tražeći ptice u gustoj travi.
Gvapo je dremljivo žvakao kiselu travu i ovlaš trljao otečene zglavke
na rukama koji su već bili pomodreli. Stib je ležao na leđima i žmirkajući
gledao u plavo nebo.
Tako su se neko vreme odmarali. Najzad Stib se pridiže i reče:
 — Privući ću se stadu i ubiti tele!
Njegov mali drug ga pogleda ravnodušno i nemarno dobaci za njim:
 — Ubiće te krave i bikovi!
Stib je već čučeći išao kroz visoku travu. Za pojasom mu je bio

38

 

zadenut mač, a u rukama je nosio luk i strele. Kad je odstojanje između
njega i stada skratio na polovinu, leže na zemlju i stade da se vuče kroz
travu. Vetar mu je duvao u lice pa ga stado nije moglo osetiti. Kad mu se
učinilo da se već dovoljno primakao, polako podiže glavu iz trave. Bio je
svega dvadesetak metara udaljen od stada. Jedan poveći junac bio mu
 je najbliži. Stib namesti strelu na tetivu, kleče i zateže luk. Junac ga je
tupo gledao ne mogavši da se odluči da li da napadne lovca, ili da se
umeša u stado. Mladić ga je nišanio pravo u desno oko. Tetiva zvrknu,
strela zviznu kroz vazduh i pogodi junca u tvrdo čelo. Tup udarac
odjeknu i strela pade u travu. Životinja poskoči nekoliko puta u mestu pa
uplašena jurnu u stado i napravi pometnju. Stib leže u travu i ne usudi se
da ustane sve dok stado ne poče odmicati prema jugu. Mladić je strpljivo
čekao trenutak da se može podići. Tek što se bio podigao na kolena
spremajući se da pođe natrag, oseti kako ga Gvapo vuče za nogu i tiho
reče:

 — Lezi u travu i ne diži se!
 — Šta je? — upita Stib.
 — Video sam konja tamo između drveća gde počinje planina.
Dopuzao sam dovde tvojim tragom da ti to kažem. Sigurno tamo ima
ljudi i to naših neprijatelja. Šta da radimo?
Stib je sedeo na zemlji, pomaljao je glavu iz trave i gledao na
označenu stranu. Razmišljao je o tome šta treba da rade, ali nije mogao
naći rešenje. U hladu, ispod drveća, video je konja kako pase.
Gvapo i Stib su virili iz trave i stalno gledali konja i okolinu gde je
pasao, ali ništa sumnjivo nisu mogli da primete.
 — Možda je ono divlji konj? — reče Stib.
 — Ne verujem — odgovori njegov mali drug. — Divlji konji uvek idu
u čoporima. Ako se koji odvoji,
odmah ga rastrgnu vukovi. Koliko znam, otac mi je pričao, nikad nije
viđen usamljen divlji konj. Mislim da su naši neprijatelji u blizini, u nekoj
 jaruzi, ili spavaju pod drvećem u travi. Oni nas ne mogu videti dokle god
ležimo na zemlji. Zato ću ja da spavam, a ti radi šta znaš.
Kad to reče, Gvapo se izvali u travu. Njegov drug je i dalje izvirivao i
gledao na onu stranu gde je bio konj.
 — Ti si rđ  av lovac — reče mu Gvapo. — Da si ubio tele, sad bismo
 jeli džigericu i ne bismo bili gladni. Meso bismo pekli kasnije. Osim toga,
upropastio si jednu strelu, a dobro znaš da ih nemamo mnogo. Ja da
sam išao mesto tebe, pogodio bih bolje.
Stib se pravdao.
 — Nišanio sam ga u oko, ali je junac u poslednjem trenutku mrdnuo
glavom. Pogodio sam ga u čelo. Strela je odskočila kao od kamena.
Međutim, stado bizona je sve više odmicalo prema jutu i gubilo se
iza neravnina i gustog žbunja. Stib stade da puzi prema mestu gde je

39

 

pogođeni junac poskočio kad je dobio strelu u čelo. Po papcima
utisnutim u zemlju nađe to mesto i posle dužeg traženja pronađe strelu u
travi. Uze je i vrati se na staro mesto gde je Gvapo već tvrdo spavao.
Umoran mladić spusti se pored njega pa uskoro i on zaspa.

Iako je bio stariji sedam godina, Stib je osećao da se pomalo
pribojava Gvapa, dečaka sa očima koje vide u mraku, koji poseduje
bistrinu, dovitljivost i hrabrost. Nekoliko puta se desilo da je Gvapovo
lukavstvo spaslo obojicu od sigurne smrti. To je bilo u ono vreme kad su
se skrivali po močvari. Jednom su Kelti svega nekoliko koraka bili
udaljeni od njih. Izvidnica koja je tragala za ubicom njihovog mladića
gledala je naokolo i u daljinu, a Stib i Gvapo ležali su na dnu močvare sa
trskom u ustima. Dečak se setio da su stari ljudi iz njihove horde pričali
da se na taj način duže može ostati pod vodom.

Stiba je čudilo i to što je mala ćerka vođe Kelta presekla veze na
njihovim rukama i omogućila im bekstvo. Mladić je osećao da je ona to
učinila zbog Gvapa, čiju je moć za nametanjem svoje volje drugome i on
lično primetio već nekoliko puta.

Sunce je visoko odskočilo kad se Gvapo probudi. Iako je bio gladan,
oseti da mu je san povratio snagu. Odmah pogleda prema šumi, ali konj
više nije bio tamo. Dečak pomisli da probudi svoga druga i već  pruži
ruku da ga drmne, ali se predomisli. mu na pamet da se sam uputi
prema šumi u izviđanje. Ne rešavajući se dugo, uze luk i nekoliko strela,
mač zadenu za kao što je i Stib radio, pa pognuvši se krete prema mestu
gde je ranije bio konj. Posle dugog puženja kroz visoku travu naiđe na
konjske tragove. Tu dečak zastade da se odmori i malo pribere. Kopite
su bile utisnute u meku zemlju. Odatle je počinjala planina. Svežina je
dolazila iz šume i hladila zajapureno lice dečaka. Plašilo ga je šuštanje
lišća i šum koji je vetar izazvao u granama žbunja i drveća. Najzad mu
se učini da u neposrednoj blizini nema nikakve opasnosti. Zbog goga
ustade i trč  eći stiže do prvog drveta i zakloni se iza njega. Tako je išao
od drveta do drveta sve po tragu konja i najedanput stade kao ukopan.
Iza jednog velikog kupinovog žbuna frktao je konj kidajući zubima travu.
Dečak namesti strelu na tetivu i polako se približi žbunu, kleče i pažljivo
razgrte bodljikavo trnje i lišće. Kad Je napravio dovoljno veliki otvor,
pogleda i lepo vide u neposrednoj blizini konja. Konj je bio zaularen. Na
leđima mu je bilo ćebe pritegnuto kolanom. Desno je bila privezana mala
torba, a levo mač u koricama.

Gvapa nanovo uhvati strah. Bilo je očevidno da je konj pripadao
Keltima. A oni mora da su negde u blizini. Dugo je razgledao na sve
strane, ali ne primeti ništa sumnjivo. U blizini je bila jedna poveća klada.
Dovuče se i leže iza nje. Tako zaklonjen stade da razmišlja. Pade mu na
pamet da bi Stib na njegovom mestu bez ikakvog razmišljanja odapeo
strelu konju u trbuh i ubio ga, samo za to da bi pojeo džigericu. Ili bi ga

40

 

ranio i naterao u bekstvo. Razume se da od toga ne bi bilo nikakve ili
vrlo male koristi. Međutim, konj je tu, a od neprijatelja nema nikakvih
tragova. Dečak uzdrhta od uzbuđenja kad pomisli koliko bi se njegov
drug iznenadio kad bi ga video na konju. Srce mu je jako lupalo od
radosti i trenutno zaboravi na strah. Video je on kako Kelti bez bojazni
prilaze konjima, zauzdavaju ih, prežu u kola i jašu na njima. Čak se ni
njihova deca nisu plašila. Seti se da je video Kiza, za koga je bio siguran
da je plašljivac, kako je uzjahao konja svoga oca i terao ga po naselju.

Pošto je neko vreme pažljivo osmatrao i još jednom se uverio da
nikoga nema u blizini, odluči se da priđe konju. Oprezno zađe iza žbunja
i kad je bio sasvim blizu, konj frknu i mahnu glavom terajući muve, a
dečak uplašen odskoči ustranu. Posle malo kolebanja pokuša opet,
priđe i bojažljivo pipnu konja. Ohrabren uhvati ga za ular koji je visio i
povuče. Konj poslušno pođe za njim. Gvapo se sasvim oslobodi. Priveza
ular za jednu granu i odreši torbu koja je visila sa strane privezana za
kolan i odmah je istrese. Torba je bila gotovo puna osušenog mesa i
komada pogače. Dečak odmah navali da jede. Konj ga je gledao svojim
pametnim očima i nije mu ni padalo na pamet da beži. Odmahivao je
glavom terajući muve i grickao sočnu travu koja je obilno rasla

Kad utoli glad, Gvapo pokupi ostatke, strpa ih u torbu i prebaci je
sebi preko ramena. Sad već gotovo bez straha priđe konju, odreši ular i
prebaci ga na vrat, pope se na kladu i uzjaha konja. Neko vreme nije
znao šta da radi od uzbuđenja. On je bio prvi iz svoga plemena koji se
usudio da skoči konju na leđa. Kad se malo pribra, povuče za uzdu i konj
pođe.

Za to vreme, kad se probudio, Stib vide da mu nema druga i pođe
njegovim tragom. Sad je stajao iza jednog drveta i zaprepašćeno gledao
šta radi Gvapo. U sebi je sa zavišću priznavao da njegova hrabrost ne bi
mogla ići do podviga te vrste, — a konj je bio osrednje veličine i potpuno
pripitomljen. Gledao je svojim pametnim očima i svakako se čudio što
mu ne stavlja đem u usta koji je jezikom isterao dok je pasao travu.

 — Priđi i ne boj se! — viknu Gvapo ponosito s konja. — Ono što
mogu naši neprijatelji možemo i mi.

Rekavši to dobaci mu torbu:
 — Evo ti! Vidiš li da sam bolji lovac od tebe! Stib uhvati torbu, izvadi
iz nje komade pogače i meso i odmah poče da jede, vrteći glavom i još
uvek čudeći se hrabrosti svoga malog druga. Na kraju upita:
 — A neprijatelji?
 — U blizini ih nema, ali ipak moramo biti oprezni — odgovori Gvapo
i potera konja. Stib se uputi za njim peške.

41

 

*

Spuštali su se podnožjem planine između hrastova i bukava. Debeli
sloj lišća koje je godinama padalo sa drveća i pravilo naslage po zemlji
otežavao im je put. Oko debelih stabala rasla je gusta i visoka trava, iako
sunce tu gotovo nije ni dopiralo. Osećala se vlaga i miris trulog lišća.

Gvapo je uz veliko savlađivanje straha uspeo da konju ugura đem u
usta. Stib i Gvapo jahali su naizmenično, obilazeći čemprese i kupinovo
žbunje čiji su bokori bujno rasli između drveća.

Sunce se klonilo zapadu. U šumi je već  bio sumrak. Oni su
neprekidno išli napred u težnji da se što više udalje od neprijateljskog
logora. Mislili su na poteru, koja sigurno ide za njima pošto je naišla na
njihov

Prebaciše se preko prvog brda i već su se spuštali niza stranu gde
 je drveće bivalo sve ređe kad najzad ugledaše jedan proplanak.

Gvapo prvi primeti kako čopor šakala i hijena zamače u šumu,
svakako uplašen njihovim dolaskom. Kevtanje pomešano sa režanjem
dopiralo je do ušiju begu naca. Nekoliko hijena nakostrešene dlake na
grbini gledalo ih je zlobno, oklevajući da pobegnu. Jedan krupniji mužjak
podmukla pogleda besno je režao spreman da napadne došljake. Gvapo
skoči s konja, uperi strelu na njega i odapne. Životinja odskoči i pobeže
u šumu sa strelom u trbuhu. Tamo među žbunjem režeći pade i stade da
se valja po zemlji. Čopor jurnu na njega i začas desetak vilica kidalo je
meso sa još živog vođe čopora.

Stib se glasno smejao gledajući ovo. Gvapo pođe malo napred.
Ispod jedne divlje kruške primeti ljudske i konjske kosture. Užasan
smrad dopirao je s te strane. Dečak uzviknu. Stib priđe.

Mladići najpre naiđoše na dve konjske glave potpuno oglodane,
zatim primetiše kako iz trave izviruju rebra i butne kosti na koje su mravi
svojski navalili. Dva ljudska leša bila su gotovo potpuno pojedena, a treći
 je bio prislonjen leđima uz drvo. Noge su mu bile već oglodane i jedna
ruka istrgnuta. Lice ovoga mrtvaca bilo je potpuno crno. Uprkos
neizdržljivom smradu, Stib i Gvapo priđoše bliže i osetiše kako im od
užasa nestaje krv u licu.

 — Crna smrt!21 — reče Stib šapatom.
 — Ne prilazi! — dodade Gvapo.
Tri pacova odvojiše se od leša i šmugnuše u gustu travu.
Nekoliko supova kao ukleti čučali su na vrhu jednoga hrasta. Krivili
su svoje okrvavljene glave i spremali se da nastave gozbu.
Međutim, konj koga su bili ostavili, osetivši u blizini mesoždere,
udari natrag u šumu. Stib i Gvapo potrč  aše za njim. Posle mnogo muka i

42

 

trč  anja jedva uspeše da ga uhvate.
Hijene, naboranih njuški i ukočenog pogleda, gledale su iz čestare i

čekale da se putnici udalje. Iza njih plašljivi šakali svrstavali su se
ujedajući se među sobom.

Kao bez duše mladići su bežali kroz šumu. Gvapo je jahao konja, a
Stib je trč  ao držeći ga za uzdu. U šumi e već bio potpun mrak kad se
zaustaviše pored jednog potoka. Gvapo sjaha, a konj navali da pije
vodu.

 — Dalje se ne može po mraku! Ovde ćemo prenoćiti — reče dečak.
 — A crna smrt? — upita Stib.
 — Ona je ostala iza nas!
Stib se zagleda u mrak i poče da drhti.
 — Ako nas stigne, propali smo! — reče. — Od nje se još niko nije
spasao. Za nekoliko trenutaka ubija svakog čoveka.
Slušali su oni kad su njihovi stariji, sedeći uveče pored vatre,
šapatom govorili o crnoj smrti, kako uništava čitave horde i naselja
ostavlja pusta. Nju samo ljudske žrtve mogu umilostiviti.
 — I konje je ubila — dodade Stib.
 — Meni je otac pričao da crna smrt napada samo ljude — odgovori
Gvapo. — Prema tome, konje su zaklali vuci pošto su ljudi pomrli, a ovaj
koga smo mi uhvatili pobegao im je.
Sedeli su pored potoka, jeli ostatke suvog mesa i pogače i ćutali.
Konj je pasao pored njih. Mlad mesec, tanak kao srp, nazirao se kroz
granje i lišće visokog drveća.
Stib prvi progovori:
 — Možda u blizini ima još neprijatelja? Zbog toga nećemo ložiti
vatru. Ti ćeš da spavaš, a ja ću čuvati konja da ga vuci ne rastrgnu.
Spremiću luk i strele da su mi pri ruci.
Dečak ne reče ništa. Odmah ode do konja, odreši kolan i skide
ćebe. Zatim ga prostre po travi i leže na jednu polovinu, a drugom se
pokri.
 — Šta radiš? — začudi se njegov drug. — Kako ćemo ga sutra
namestiti na konja?
 — Onako kako je i bilo! — reče Gvapo i okrete se nastranu.
Stib je sedeo pored njega i gunđao:
 — Crna smrt!. . . Nju mogu jedino da umilostive ljudske žrtve. Pričali
su meni da ona proždire sve. Treba prineti žrtvu, jer stići će nas sigurno,
možda još noćas.
Gledao je dečaka ispod oka i rukom stezao mač:
 — Ako ubijem njega, ostaću sam i ko zna šta će sa mnom biti. Ipak
sutra ćemo zaklati konja. Kad nema ljudi ona  će biti zadovoljna i sa
životinjom koju ćemo prineti na žrtvu.
Gvapo se promeškolji:

43

 

 — Konja nećeš klati! — reče.
 — Pa šta ćemo? Poješće nas crna smrt! Od nje niko nije pobegao.
Moramo žrtvovati konja.
 — Ako ti je baš stalo do toga, ubi samoga sebe. Ja konja ne dam!
Isto tako i ja ću se čuvati od tebe.
 — Zašto?
 — Zato što sam malo pre video kako si stezao mač i pogledao me
ispod oka. Znaj da ću te oterati od sebe pa idi sam i lutaj kroz planinu,
neka te pojede i crna smrt i vuci i zli duhovi!
Stib se uplaši:
 — Nisam ti ništa r đavo učinio, samo sam razmišljao. Ti ne smeš da
me ostaviš, jer ti ćeš propasti ako ostaneš sam. Uostalom, ako me
oteraš, ja ću ići za tobom a ti mi ne možeš ništa.
Neko vreme obojica su ćutali. Ujednačeno disanje Gvapovo
pokazivalo je da je dečak već zaspao.
Stib reši da čuva stražu do svanuća.
U šumi je počinjao tajanstveni život noći. Glasovi, jasni i
neodređeni, dopirali su sa svih strana. Odnekud se čuo pupavac koji je u
potpuno jednakim razmacima i uvek po tri puta uzvikivao: pu-pu-pu. U
blizini je bolno pištala neka ptičica kojoj je zmija pojela mladunce. Stib je
dobro poznavao taj glas koji neće prestati sve do izlaska sunca. Izdaleka
se čuo urlik šakala i kikotanje hijena. Gnusna gozba na proplanku se
dovršavala. Zveri su se otimale o kosti.
Odjednom u blizini, sa one strane potoka, ču se režanje risa. Dva
kao smaragd zelena oka zablistaše u mraku. Stib stavi strelu na tetivu i
zateže luk, ali ne stiže da odapne, jer zver šmugnu u šiprag. Konj se
uznemiri i poče da se udaljava. Mladić  potrč  a za njim lupajući se o
drveće. Spotače se nekoliko puta, jednom pade, diže se, pojuri za
konjem i uhvati ga za ular. Posle toga seti se da ga priveže za drvo.
Vreme je lagano odmicalo. Gvapo je tvrdo spavao, a Stib je sedeo
pored njega i buljio u mrak. Iz daljine dopre glas šumskog lava. Zavijao
 je u noći gonjen glađu i nagonom za sparivanjem. Odjednom, u šumi
nastade tišina. Sve zamre od straha. Glas podmuklog krvoloka nateruje
u bekstvo i najkrupnije životinje. Šakali i hijene umukoše. Nekakva
orlušina koja je u blizini odvratno kliktala ućuta.
Posle nekoliko trenutaka urlik se opet začu, ali mnogo bliže. Konj,
izbezumljen od straha, trzao je ular. Stib ču tutanj i topot kroz granje i to
tako naglo da nije imao vremena ni da ustane, a pored njega u najvećem
trku projuriše tri srne. Odmah za njima u istom pravcu bežale su divlje
svinje. Cikale su i groktale probijajući se kroz trnje uz potok. Ogromni
nerast pognute glave i nakostrešene dlake jurio je u najvećem trku. On
se gotovo skoro očeša o privezanog konja koji je još uvek trzao ular. Stib
priđe konju i stade da ga umiruje.

44

 

Šumski lav urliknu još nekoliko puta u kratkim razmacima. U tom
trenutku odgovori i drugi, i to mnogo jače, jer je bio bliže. Dozivajući se,
zveri su se kroz tamu približavale jedna drugoj. Stib je cvokotao zubima
od straha. Znao je dobro kolika je snaga šumskog lava, koji nije prezao i
bizona da napadne i da ga savlada. Mladić probudi Gvapa:

 — Čuješ li? — reče tiho.
Dečak se pridiže i ostade sedeći.
U noćnoj tišini već se čulo drhtanje zveri.
 — Bežimo na drvo! — reče Stib.
 — A konj?
 — Neka ga rastrgnu. Bolje on da strada nego mi.
 — Dockan! — reče Gvapo. — Pogledaj!
Dva zelena oka bljeskala su s druge strane potoka. Stib dokopa luk
i strelu i odmah zateže. Gvapo se pribi uz njega i prošaputa:
 — Gađaj i pogodi! Ako promašiš, propali smo! Mladić je zatezao luk
iz sve snage i odapne. Ču se
tup udar, strahovita rika i lomatanje kroz granje. Strela je našla svoj
cilj.
Gvapo je stezao isukan mač, a Stib je već  stavio drugu strelu na
tetivu. Luk je opet bio zategnut. Prestravljeni, dva druga očekivali su
napad ranjene zveri, ali s one strane potoka ništa se više nije čulo.
 — Šumski lav je pobegao i odneo strelu duboko zarivenu u telo.
Pošto nas odmah nije napao, neće se više vraćati — govorio je Stib.
Gvapo odahnu i opusti mač  u travu. Urlik drugog šumskog lava
odjeknu još nekoliko puta.
 — Moramo naložiti vatru — reče Stib i poče odmah da čupa suvu
travu i naokolo skuplja granje. — Zaklonjeni smo ovde. Valjda nas
neprijatelji neće ugledati.
Pošto je napravio gomilicu od suve trave i grančica, Stib uze
kremenje i trud koje su našli u torbi privezanoj na konja.
Gvapo je sedeo na prostirci, ćutao i gledao varnice koje je njegov
drug izbijao iz kremena. Kad se zapali trud mladić ga spusti u suvu travu
i obojica stadoše da duvaju. Malo zatim trava buknu i uhvati grančice.
Kad vide vatru, konj zarza nekoliko puta i već  smiren stade nanovo da
pase oko drveta za koje je bio privezan.
Begunci nakupiše naokolo dosta suvog granja i rešiše da presede
do svanuća. Kad vatra buknu jače, plamen osvetli prostor preko potoka.
Tada obojica primetiše, zaglavljeno u trnju, telo ogromne zveri. Sa
zapaljenim ugarkom oprezno priđoše: šumski lav bio je mrtav. Strela ga
 je pogodila u gušu, probila skroz i ostala zaglavljena u vratu. Svakako da
 joj je disanje prekinuto odjednom.
 — Dobro pogođeno! — reče Stib ponosito.
 — Jeste, — dodade dečak — jer je strela sa oštrim vrhom. Da je na

45

 

njoj bio kameni šiljak, naša bi tela sad ovde ležala rastrgnuta, a više njih
bi se kezili šakali i hijene.

S mukom prenesoše ubijenog šumskog lava preko iotoka i doneše
do vatre. Stib odmah otpoče da mu dere kožu.

 — Zima se približava, a lav ima toplo krzno — govorio je. Sutra, na
svetlosti dana, posuću pepelom sirovu stranu kože.

Vreme je prolazilo. Gvapo je džarkao vatru, Stib je drao šumskog
lava. U blizini se čulo jednolično hukanje sove koja je letela oko duplje
na bukvi gde joj je bilo gnezdo.

 — Imamo malo strela, — reče dečak — kad ostanemo bez njih, biće
zlo. Ni jednu životinju nećemo moći ubiti. Zverovi će nas rastrgnuti, ako
već ne umremo od gladi.

 — Zaklaćemo sutra konja za žrtvu crnoj smrti — odgovori Stib. — 
Zemlja će upiti krv, a mi ćemo meso osušiti kraj vatre pa ćemo imati
hrane za mnogo dana.

 — Naši stari nisu jeli konjsko meso, jer je ta životinja posvećena, pa
nećemo ni mi, da nas ne bi stigao gnev bogova. Što se tiče žrtve, mi
smo izgubili sve što smo imali. Od cele horde ostali smo samo nas
dvojica. Ako bogovima i crnoj smrti i to nije dosta, neka prožderu i nas,
ukoliko ostanemo živi od divljih zverova. Dakle, konja nećeš zaklati, jer 
nam je potreban.

Tako završi Gvapo i baci na vatru jedan veliki komad suvog drveta.
Malo zatim produži da govori:

 — Kad crna smrt nije noćas pošla za nama, neće više ni doći. Ona
 je otišla na drugu stranu.

 — Ti si bezbožnik!
 — Zašto?
 — Zato što se ne bojiš bogova!
 — Ko to kaže?
 — Ja! Govorim ti, jer hoću da živim.
Gvapo se nasmeja:
 — Po meni možeš živeti dokle god sunce prelazi svoj nebeoki put.
Ja ti neću smetati, ali konja nećeš zaklati. Sutra ćemo pokušati da ga
obojica uzjašemo. Možda će moći da nas nosi.
U daljini se čulo drekanje neke nepoznate životinje. Bio je to glas u
noći divlji i stravičan zbog svoje neizvesnosti, glas koji izaziva
potištenost.
Gvapo produži da govori:
 — Šakali će noćas pojesti one leševe, mravi će očistiti kosti. Kad
dođe dan, otići ćemo na to mesto i uzeti strele koje sam video rasturene
po travi.
Njegov drug je neodlučno vrteo glavom.
Nisu zaspali sve dok na istoku nije bljesnula prva svetlost. Kad

46

 

sasvim svanu, Stib posu pepelom sirovu stranu kože koju je skinuo s
ubijenog lava i prostre je po zemlji da se suši. Leš odnese niz potok i
baci ga u jednu rupu ispod bukve. Gvapo ode do konja, odreši ga, jer je
preko noći srubio travu sve do zemlje. Dečak nastavi ular kolanom da bi
konj imao više prostora za kretanje, priveza ga za drugo drvo, pa leže na
prostirku. Pored njega opruži se i Stib. Uskoro, obojica su spavali tvrdim
snom.

47

 

V GLAVA

Izdajice moraju da pate i posle smrti.
Tako nalažu bogovi.

U  svanuće, keltski ratnici iskupiše se pred Valokovu kolibu, jer su

svi doznali za bekstvo zarobljenika. Kraj drveta, gde su Stib i Gvapo bili
privezani, nađoše isečene veze, a pored vatre prazan meh. Žena Azur i
stražar Pit tvrdili su da ne znaju kako su zarobljenici pobegli. Kad je
sunce izgrejalo, zalupaše bubnjevi. Ti odjeci značili su da će biti suđenje
izdajnicima kome svi Kelti treba da prisustvuju. Uskomeša se celo
naselje. Iz koliba izađoše žene i deca i pridružiše se ljudima. Majka
stražara Pita išla je pogružena, a dva tri koraka iza nje bila je devojka
Belina, mladićeva zaručnica. Obe su mučno podnosile podrugljive
poglede žena koje su ih okruživale.

Na zbornom mestu bilo je u krug poređano kamenje. Na
najuzvišenijem, prekrivenim ovčijim kožama, sedeli su Valok i vates. Još
desetak starešina posedaše, među njima je bio i Rok, ratnik sa
zgrč  enom levom rukom i ožiljkom na licu.

Kad se svi Kelti pokupiše, Valok ustade i podiže ruku. Bubnjevi
umukoše, žagor se stiša. Nekoliko trenutaka bila je mrtva tišina. Vođa
horde progovori:

 — Svima je već  poznato kakvo nas je zlo snašlo. Zarobljenici,
određeni za žrtvu bogovima, pobegli su prošle noći. Gnev bogova je nad
Jama! Neka dođu krivci i neka sednu u krug koji je ucrtan između nas
starešina.

U gomili nastade komešanje. Žagor se sve više pojačavao. Ratnici
isturiše stražara Pita, a žene Azur. Njih dvoje oborenih glava i pogruženi
sedoše u krug.

Žene s decom su se gurale i tiskale da što bolje vide okrivljene i
čuju njihove reči. Svi su znali da je ovo redak slučaj i da ga treba pažljivo
pratiti, pošto među Keltima gotovo i nije bilo izdajnika. Zbog toga su
nastojali da im na ovom suđenju ne promakne ni jedna reč.

 — Iz ovog kruga izaći ćete ili na slobodu, ili u smrt, kako sud
starešina bude odlučio — reče Valok i obrati se stražaru:

 — Ti si Pit, Alkov sin?
 — Jesam — odgovori mladić.

48

 

 — Tvoj otac poginuo je u borbi s Galima?
 — Tako je. Sedam njih odjednom ga je napalo. Ubio je četvoricu,
ostali su ubili njega.
 — To znamo. Tvoj otac živeo je i ratovao onako kako dolikuje
ljudima našega plemena. Poginuo je slavan. Da je sad živ i da je ovde
među nama, on bi te sigurno ubio svojom rukom. Ovako, mi ćemo ti
suditi. Kao stražar ti si se opio i dozvolio da zarobljenici pobegnu. Je li
tako bilo?
 — Tako je!
 — Zbog toga ćeš umreti. Vates, sveštenik i prorok, koji zna sve
zakone naših predaka, odrediće vrstu smrti.
Zatim se vođa horde obrati ženi:
 — A ti Azur? Dala si rakije vojniku koji je određen za stražara, opila
ga i na taj način omogućila bekstvo onih koji su bili određeni za žrtvu na
grobu mladića ubijenog u močvari. Njegova duša čezne za osvetom i
neka bi bogovi dali da se ovo zlo samo na vama svrši, da pleme ne
navuče na sebe nesreću. Vi ste se isto tako ogrešili o bodove jer ste ih
lišili ljudske krvi koju ši toliko žele. Ti si žena borac. Umeš da rukuješ
ubojnom sekirom bolje nego mnogi naši ljudi, pa je utoliko veća sramota
što si postala izdajnik, jer je sigurno da si ti presekla veze na rukama
zarobljenika i dozvolila im da pobegnu.
Azur ustade i htede da odgovori, ali je Valok preseče:
 — Sedi! Ovo je sramni krug i bez dozvole suda ne smeš ustati.
Žena sede na zemlju i reče:
 — Ja sam se borila za ovo pleme pored dva muža koji su pali u
borbi. Nijedan nije umro neosvećen. Ja sam ih na licu mesta ovom
desnicom osvetila: ubila sam njihove ubice. Ko još može reći da sam
izdajnik!
 — Umrećeš! — reče Valok.
 — Umreću kad bude volja bogova. Dajte dve sekire i raščistite ovo
mesto, pa neka jednu uzme onaj koji tvrdi da sam izdajnik, a drugu ću ja.
Ako mu ne skinem glavu sa ramena jednim udarcem, neka me bogovi
pretvore u kamen.
Vates ustade. Žućkaste oči svetlucale su mu kao u risa. On stade
da govori:
 — Zakon bogova i naših predaka glasi: izdajnik mora umreti proklet
i na prokletom mestu, da mu duša pati i posle smrti. Naši preci izdajnike
su davili u blatu da bi njihove duše posle smrti zavijale kao šakali iznad
močvara i tršća. Tako bogovi nalažu i ko sme reći da može biti drugačije!
Vas dvoje bićete zazidani u pećinu ubijenih neprijatelja čije duše i sad
zavijaju i jauču tamo i danju i noću. Tako, prokleti, umrećete na
prokletom mestu. Mani onih koje smo poubijali popiće vam krv i osvetiće
se na vašim dušama. U ime naših bogova i plemena, slavnog i

49

 

nepobedivog u ratu, bacam prokletstvo na ratnike Pita, Alkovog sina, i
ženu Azur, da im duše budu na večitim mukama, a tela nepogrebena da
izjedu mravi!

Azur skoči iz kruga i viknu:
 — Vraćam prokletstvo na tebe! Neka se u tvojim nedrima leže crna
smrt i neka tvoje telo istruli pre nego što bezbožna duša izleti iz njega!
Vates odvrati dostojanstveno:
 — Ti više ne spadaš meću žive!
Ceo skup je ćutao, jer je to bio narod surov i osvetoljubiv do
krvožednosti. Ovakva presuda za Kelte bila je obična stvar. Ipak, na
licima nekolicine pojavi se izraz samilosti. Ali, niko ne smede da
protivreči proroku i vođi horde.
Tako je izgledao taj sud.
Dvoje osuđenih već su smatrani za mrtve.
Valok ustade.
 — Suđenje je završeno — reče. — Skup može da se raziđe. Neka
deset ratnika odmah odvedu krivce i izvrše kaznu: neka ih zatvore u
pećinu, na ulaz neka nabacaju mnogo kamenja da ni zračak svetlosti ne
prodre unutra.
Međutim, mala Mumu progura se kroz gomilu, uskoči u krug između
starešina i viknu:
 — Oče i sve starešine i svi ljudi i žene, čujte: Pit i Azur nisu krivi! Ja
sam presekla veze na rukama zarobljenika! Ja sam im pomogla da
pobegnu!
U skupu nastade žagor. Valok je zapanjen gledao ovoju ćerku. Nije
mogao da progovori ni reči. Ostale starešine gledajući čas u oca, čas u
dete očekivale su reči proroka.
Još jednom glas devojčice odjeknu kao krik:
 — Stražar Pit i Azur nisu krivi! Mene zazidajte u pećinu!
Vates baci iskosa pogled na Valoka. Vatesove podmukle oči
žmirnuše nekoliko puta, jedan grč    oko usta iskrivi mu se u osmeh pa
uživajući u svakoj svojoj reči, otpoče:
 — Valokovu malu ćerku rukovode mani koji dolaze iz velikih visina,
gde vlada dobrota, blagost i ljubav. Valokova ćerka treba da zna da će
dobri mani da so naljute na nju ako se zauzima za izdajnike koji
pripadaju zlim manima. Neka mala devojka ode u kolibu svoga oca i
neka se moli bogovima za duše dobrih ljudi, a Pit i Azur su zli i pripadaju
zlima.
Valok baci pogled pun blagorodnosti na proroka.
 — Ja sam ih pustila da pobegnu! Ja sam ih pustila! — plačući je
vikala Mumu.
Azur raširi ruke i devojčica joj pade u zagrljaj. Obe su plakale i
kvasile suzama jedna drugu.

50