Slavomir Nastasijevic-Gvapo

 

okružena velikim brojem ratnika. U sredini su bile žene s decom, a na
začelju odreda dve stotine odabranih boraca. Oni su rukama nosili
desetak teško ranjenih drugova.

Drugi odred od osam stotina ratnika naoružanih kopljima,
mačevima, strelama i sekirama, svi u oklopima i sa šlemovima na glavi,
već je bio na konjima.

Argovi borci celog dana su učili da jašu konje, da rukuju mačem,
ubojnom sekirom i kopljem. Iako premoreni, sedeli su na konjima
uspravno i ponosito. Na čelu kolone bili su Gvapo, Slob, Pit i Argo. Sva
četvorica imali su preko ramena jake lukove od suve drenovine, a o
pojasu po dva toboca sa strelama.

Kad sunce zađe, oglasiše se bubnjevi i dadoše znak za polazak.
Oba odreda kretoše u dva razna pravca. Azur povede svoje prema
severozapadu, a Gvapo prema severoistoku. Rastojanje između njih sve
se više povećavalo. Kad sumrak poče da se spušta na zemlju, jedni
druge više nisu videli.

Gotovo cele noći Gvapovi konjanici išli su određenim pravcem, koji
 je u pravoj liniji vodio prema klisuri gde je bilo keltsko naselje. Tek pred
zoru odred se zaustavi da predahne. Do izlaska sunca ratnici su spavali
ležeći na toploj zemlji, dok su konji u blizini pasli.

Toga dana sa manjim zastajkivanjima radi odmora konja, ratnici su
prešli dobar deo puta, ali tragove od neprijateljske kolone nisu našli.

Trećega dana Gvapo posla izvidnice u pet pravaca, jer je računao
da već  moraju naići na tragove. Zaista, oko podne, jedna izvidnica
znacima objavi da je naišla na trag. Gvapovi ratnici uputiše se u tom
pravcu. Svi ma padoše u oči velika jata vrana i gavranova. Ptice su u
zbijenom letu obletele grakćući oko jednog mesta gde je bilo nekoliko
grmova na livadi.

Tri ratnika iz izvidnice odjahavši konje sedeli su u hladu.
Gvapo i njegovi drugovi odmah uvideše da su na putu kojim je
neprijatelj prošao. Primetiše nekoliko leševa obešenih o grane jednoga
hrasta.
Kad ih vide, Gvapo zaškrguta zubima:
 — Neprijatelj zaista ume dobro da udovolji svojim željama. On veša
zarobljenike. Odsad i mi ćemo tako činiti.
Njegov odred išao je stalno po tragu koji su ostavili za sobom
neprijateljski konjanici. Usput su nailazili na unakažene leševe ljudi i
žena. Svakoga ko nije mogao da ide neprijatelji su ubijali. U toku dana
Gvapovi ljudi naišli su na preko dvadeset leševa.
Četvrtog dana naiđoše na mesto gde su neprijatelji logorovali:
napuštene vatre, oglodane kosti i otpaci svake vrste ukazivali su da je
neprijatelj nedavno napustio to mesto i da nije daleko. Gvapo naredi
kratak odmor. Ratnici odjahaše konje i pustiše ih da se malo provaljaju

151

 

po travi i da pasu.
Za tih nekoliko dana Argovi ljudi naučili su da jašu konje, navikli da

nose na sebi oklope i na odmorištima vežbali se u rukovanju mačem i
ubojnom sekirom. Slob i Pit nisu žalili truda da ih poučavaju.

Droz je ispričao starešinama kako je tekla bitka u Likovom naselju:
„Stari Bin nam je govorio da nikad ne napadamo neprijatelje dok su
u grupi, naročito ako nas je manje nego njih. Rekao nam je nekoliko puta
da neprijatelje pustimo da napadnu hordu, pa kad se raštrka ju i zanesu
borbom, onda tek da jurišamo. Stib se nije držao toga. Napao je pre
vremena, dok su neprijatelji bili u grupi. Naš nalet je bio strašan. Od
prvog udarca razbili smo ih u dve grupe, ali nas je bilo malo za tu vrstu
borbe. Bili smo zaokruženi od neprijatelja i nastala je prava seča. Ni
 jedan naš borac nije poginuo neosvećen. Svaki se najmanje dvostruko
zamenio. Stib je uleteo u najgušće gomile neprijateljskih konjanika i
svojom rukom oborio je nekoliko najodvažnijih. Ali, desi se nesreća.
Raniše mu konja. On je imao samo vremena da skoči na zemlju i da
produži peške da se bori. Naši su ginuli sve više. Broj se smanjivao, ali
borbena snaga je popuštala. Međutim, keltski, ratnici trgoše zamke i
počeše da ih bacaju hvatajući naše borce".
„Likova horda bila je razbijena. Mnogi su bili pobijeni, drugi su bežali
iz naselja, treći okupljeni u veće gomile osuli su čitavu kišu kamenja iz
praćki tukući i nas i neprijatelje. Stiba uhvatiše neprijatelji u zamku. Lik je
već  bio ranjen u glavu i u grudi i sedeo je vezan sa drugim
zarobljenicima pored potoka. Boreći se, stadoh da dozivam drugove da
se grupišu oko mene. Skupilo se oko pedeset. Tada jurnusmo na
neprijatelje, razbismo jednu grupu, pa i drugu koja polete sa strane da
nam prepreči put i, u najvećem trku, iskrvavljeni, razbijeni i potučeni,
pobegosmo preko polja puštajući strele za sobom na neprijateljske
konjanike koji su nas gonili. Tako smo stigli u hordu Atavani i našli vas
kojima su bogovi bili naklonjeni više nego nama".

*

Keltska vojska, oko hiljadu i pet stotina konjanika, ulogorila se u
 jednoj dolini pored omanje reke koja je u brzacima tekla krivudajući
između vrba i topola.

Pored svake vatre bili su pobodeni kočići u zemlju i za njih privezani
konji. To je bilo Valokovo naređenje. Svaki ratnik načupao je travu koja
 je bujno rasla pored reke i na gomilu položio pred svoga konja. Komadi
mesa od zaklanih i svinja vrteli su se na ražnjevima, a ratnici su žagorili,

152

 

smejali se i pevali. Iako su na ovom pohodu izgubili priličan broj drugova,
svi su bili veseli, jer je plen bio obilan. Ogromno stado, oko hiljadu
ovaca, i skoro toliko svinja, poterali su iz naselja horde koju su uništili.

Tri stotine robova vezanih na konopce ležalo je na zemlji.
Odred koji je Gvapo razbio, sveden na polovinu, priključio se tri
kana ranije Valokovim konjanicima. Prekorevani od vođa horde i drugih
starešina, ti ratnici su se kleli u sve bogove da ih je Gvapo napao sa pet
puta većom vojskom, pa su, zahvaljujući svom junaštvu, uspeli bar 
polovinu odreda da spasu. Ovo opravdanje dao je prvi starešina Ik,
borac iz Kidove horde. Ostali njegovi drugovi, istaknuti ratnici, Slim,
Strabon, Klik, Murnauk i drugi potvrdili su njegov iskaz. Strizov istaknuti
borac i megdandžija, Rid, zaklinjao se da će mladog neprijateljskog
vojskovođu uhvatiti na zamku i u naselje rastrgnuti sa četiri konja na
očigled svih ljudi, žena i dece u klisuri. Na taj način osvetiće i smrt ovoga
starešine Striza i poraz koji su pretrpeli keltski ratnici.
 — Ako te posluži veština i snaga, uspećeš da uhvatiš mladog
 junaka — reče Rok džarkajući prutom vatru. Dva puta je on još kao dete
bio u našim rukama i oba puta pobegao je na našu sramotu. Pričali su
mi ratnici za njega da je strašan u borbi. Ko se sukobi s njim, taj je
osuđen na smrt. On se u isto vreme bori i mačem i sekirom. Osim toga,
ima konja koji obara sve ispred sebe i bori se naporedo s mladićem. U
borbi i šlem ne nosi! Toliko je siguran u sebe i svoju snagu.
 — Ja sam rekao i zakleo se da ga uhvatim živa! — reče Rid.
 — Onda pre borbe žrtvuj belo jagnje bogovima za dug život i sreću!
 — dodade Rok.
A Valok je sedeo pored vatre namrgođen. U ovom pohodu palo je
preko tri stotine njegovih najboljih ratnika, ljudi iz horde koju je on lično
preveo preko Velike planine. Prekaljeni ratnik i vođa horde osećao je da
se ne može potpuno pouzdati u borce koji su mu se priključili, jer to su
bili ljudi hvalisavi, ne tako poslušni i samovoljni. Na pohodima su
pokazivali sebičnost i pohlepu na tuđ  plen. Ostavljaldi su ranjene
drugove. U bitkama dozvoljavali sebi slobode koje Valok nije mogao
zamisliti kod svojih ljudi: napuštali su borbeni red, silazili sa konja i tukli
se na nogama ikakve potrebe.
Zbog svega toga vođa mnogoljudne keltske horde bio je zabrinut i
utučen.
Vates Oms, čovek lukav i pun iskustva, dozvolio je da ga ubije
 jedna žena. Nije on žalio proroka, već  njegovu sposobnost da drži u
strahu i stezi celu hordu.
Noć  je uveliko odmakla. Krošnje vrba i topola pored reke gurile su
se u mraku. Vatre počeše da se gase. Ratnici polegaše na suvu travu i
predadoše se snu. U neko doba, iza jednog planinskog prevoja, pojavi
se mesec. Lagano se pomicao po nebu i okraćivao senke drveća na

153

 

zemlji.
Stib i zrikavi Lik bili su privezani za isti konopac jedan pored drugog.

Sedeli su na travi sa ostalim zarobljenicima i kunjali. Lik je ječao od
bolova koje su mu zadavale rane koje je dobio u borbi, i prizivao bogove
u pomoć da mu što pre skrate muke i ubrzaju smrt. Stib je ko zna po koji
put pokušavao da oslobodi ruke od veza koje su mu napravile duboke
rane na zglavkovima.

 — Nas dvojica nećemo umreti običnom smr ću — govorio je Liku — 
 jer, mi smo vođe. — Čuo sam kad su stražari juče govorili da će nas
dvojicu rastrgnuti konjima u naselju. Ja znam njihov jezik, naučio sam ga
od Pita. Sve sam razumeo. Ti ćeš zbog svoje oholosti biti kažnjen na taj
način, a ja isto tako, jer nisam poslušao reči staroga Bina. Izvršio sam
napad na neprijatelja pre vremena.

Preko dvadeset stražara sa isukanim mačevima obilazilo je oko
zarobljenika Povremeno bi se čuo fijuk biča i tup udar o telo. Jauci,
stenjanje i kletve kao da su iz zemlje izlazili. Jedan mladić, kosih očiju i
čekinjaste kose priđe Stibu.

 — Ti si onaj — reče, — što si pobegao s Gvapom one noći kad ste
bili privezani za drvo. Poznajem te dobro. Tebe zovu Stib!

 — A tebe zovu Kiz! — odgovori zarobljeni ratnik. — Čuvaj se dobro
da te ne uhvati Gvapo!

 — Gvapo više nije među živima! — reče mladić. — Starešine kažu
da je poginuo u poslednjoj borbi.

Topla jesenja noć  obasjana mesečinom širila se nad dolinom. U
vrbaku nizvodno začu se kikotanje hijene tri maha po dvaput.

Stib oseti kako mu zadrhta srce od radosti. Sa suprotne strane,
uzvodno, isti glas na isti način odazva se dvaput.

 — Hijene osećaju da ćete skoro biti leševi — reče Kiz. — One
stalno idu za našom kolonom. Biće dosta mesa za njih!

 — Biće, biće, i ja se nadam! — odgovori Stib. — Među ostalima i
tebe će pojesti!

 — Mene? Zašto?
 — Zato što ćeš uskoro biti mrtav!
Kiz ga ošinu bičem preko lica.
U vrbaku se začuše jauci, krkljanje i komešanje. Sve za nekoliko
trenutaka i nastade tajac.
„Stražari!" „Gde su stražari?" začu se vika.
Sa tri strane konjanici jurnuše na logor. Polegali po aveti leteli su
prema pospalim ratnicima. Uzvici: „Gvapo!", „Gvapo!", odjekivali su u
dolini i izazivali užas među keltskim borcima. Valok tresnu pesnicom u
lice trubača koji je spavao na zemlji pored njega.
„Sviraj, ili ću ti odseći glavu!" dreknu Rok i zamahnu ubojnom
sekirom.

154

 

Međutim, ratnici i bez trube poskakaše. Bunovni, mašali su se
oružja ili razvezivali konje opremajući se da ih zajašu. Sve se to desilo
za nekoliko trenutaka. Mnogi poginuše pre nego što su se valjano
razbudili. Drugi eu padali pod udarcima mačeva i sekira ne stigavši da
pojašu konje.

Gvapo je strahovitom brzinom projurio triput kroz metež u logoru
ostavljajući za sobom leševe. Desno od njega pustošio je divljački Argo.
On je desnom rukom vitlao sekiru udarajući njome po glavama i
oklopima neprijatelja, a levom se držao za grivu konja. Zajedno s njima
besneli su Pit i Slob, a iza njih stotinu razjarenih ratnika.

Valok i Rok stigoše da uzjašu konje, pa vičući koliko ih grlo nosi
stadoše da skupljaju oko sebe ratnike. Trubač  je neprestano svirao.
Braneći se i odbijajući navalu i udarce vođa horde i Rok iskupiše oko
sebe veliku grupu ratnika. Uz ogroman napor i viku pokušaše oni da se
bore sređenije, svrstaše se i žestoko navališe na protivnika. Ali opkoljeni
sa tri strane toliko se zbiše u gomilu, da su jedva mogli da zamahnu
mačevima i sekirama. Na taj način borili su se samo oni koji su bili s
kraja. Oni u sredini gurali su se i potiskivali jedni druge i ginuli od strela
koje su Gvapovi ratnici puštali na njih.

Mesec je obasjavao bledom svetlošću borbu koja se usredsredila
na jedno mesto u dolini, između tri hrasta gde su se tukli Valok, vođa
keltske horde i strašni Rok, ratnik sa zgrč  enom levom rukom i ožiljkom
na

Lomljava i zveket oružja potrajaše poduže. U dolini su odjekivali
pokliči, jauci, besomučno dozivanje bez odgovora, krkljanje ranjenika,
dozivanje bogova i kletve. Konji bez jahača jurili su po logoru, sudarali
se između sebe, obarali pešake, pa pobegavši iz paklenog kruga vitlali
se preko polja.

U početku bitke, jedna grupa Gvapovih konjanika nalete na
zarobljenike, pa rasteravši stražare, poskakaše s konja i stade seći
konopce. Zrikavi Lik, iako ranjen, dohvati sekiru koja je bačena ležala
postrani i potrč  a prema mestu gde se čula najveća vreva. Stib uze mač
koji je Kiz bacio i uputi se prema sredini logora odakle su konji bez
 jahača sve više istr čavali. Ratnik ščepa jednog vranca za uzde i začas
mu se baci na leđa. Oko njega trč  karali su borci iz njegovog odreda koji
su se oslobodili konopca. Sakupljali su oružje oko izgaženih vatara ili su
 jurili i hvatali konje.

Dok je ispod hrastova krv lila u potocima, Stib je već  sastavljao
odred od preko pedeset konjanika. Dreknuvši iz sve snage: „Gvapo!",
„Gvapo!", jurnuše ratnici u gomilu na neprijatelja.

Valok i Rok su se razjareno borili. Strašni borci, naviknuti na svaku
vrstu borbe, obarali su konjanike oko sebe. Iz Valokovog ramena
izvirivala je drška od strele. Ali, se ratnik nije obazirao na svoju ranu.

155

 

Kao razjareni risovi navaljivali su Gvapovi ratnici, a on, neustrašiv kao
divlji vepar upadao je u njihovu gomilu i obarao ih. Desno od njega Rok
 je zadavao gromovite udarce. Slob nalete na njega. Konji se sudariše
bokovima i ratnici navališe jedan na drugog. Zavitlaše obojica sekire i u
istom trenutku ih spustiše. Sudar je bio strašan. Slob ispusta sekiru,
oseti udarac u glavu, zaljulja se i pade na ruke svojih drugova koji ga
iznesoše iz borbe. Rok obori još dva protivnika i navali na trećeg. Ali, taj
ošinu konja i izbeže sudar sa strašnim ratnikom.

Za to vreme, Gvapo se sa strane probijao prema Roku boreći se
sekirom i mačem. Njegov pomamni ždrebac ujedao je konje i udarao
prednjim i zadnjim nogama. Snažni i dugoruki Slim potera konja na
mladića spremajući se da ga napadne s boka. On podiže mač, Gvapo
poturi iskosa sekiru i odbi udarac.

Odjednom Gvapo i Rok nađoše se oči u oči.
 — Gvapo! — viknu stari ratnik.
 — Jeste! Od mene si jednom dobio strelu u rame — odgovori
mladić. — Sad ću te bolje pogoditi.
Stari ratnik munjevitom brzinom zamahnu sekirom. Taj udarac
oborio bi vola, ali Gvapo bocnu mačem svoga konja koji istog trenutka
odskoči ustranu. Sekira fijuknu kroz vazduh, ratnik izgubi ravnotežu i
pade s konja. Mladić  se nasmeja i jurnu prema njemu Ali, oblak zakloni
mesec i nastade mrak. Toga trenutka zasvira truba. Kelti su se povlačili.
Rok šmugnu između svojih konjanika i nestade ga u tami.
Gonjenje nije trajalo dugo. Kad se mesec pojavio iza oblaka, Gvapo
i njegovi ratnici skupljali su se ispod tri hrasta.
„Živeo Gvapo!", „Živeli ratnici staroga Bina!" orilo se iz stotine grla.
Pojedinačno i u grupama sve više su pridolazili borci i oslobođeni
zarobljenici, ljudi i žene. Stib i Gvapo svrstali su ih i prebrojavali. Agro sa
svojim ljudima tražio je ranjenike po bojištu. Kad ih sve iskupiše, oko
četrdeset na broju, poređaše ih na padini prema svetlosti meseca. Među
njima je bio i Pit. Ratnik je bio teško ranjen sekirom koja je dobro zasekla
oklop i gotovo mu smrskala levu plećku.
Kad mu Gvapo i Stib priđoše, on progovori:
 — Trojica su me napala odjednom. Dvojicu sam oborio, a treći mi je
sleđa zadao udarac. Da nisam imao oklop na sebi, više ne bih bio među
živima.
Mlade žene iz Likove horde previše rane svim ranjenicima. Mnogi
od njih nisu mogli da pojašu konje, među ovima je bio i Pit. Sa
zaplenjenih konja poskidaše ćebad i od njih napraviše nosiljke koje
povezaše između dva konja i rešiše da na taj način prenesu teško
ranjene borce do svoga naselja.
Slob se povratio od udarca koji je dobio u glavu. Sekira i šlem
ublažili su silan zamah Rokove sekire. Mladi ratnik osećao je bučanje u

156

 

glavi i bolove u vratu.
Argo sa svojim ljudima poklao je sve keltske ranjenike, preko

osamdeset na broju. Stibovi ljudi dovedoše mladića Kiza.
Gvapo se dobro zagleda u njega. Poznade ga i nasmeja se:
 — To je onaj junak što je mene obesio u naselju i ošinuo me prutom

kad sam bio vezan za drvo — reče. — Da li me se sećaš?
Samrtnički bled, Kiz je mrmljao nerazumljive reči. Bio je uveren da

ga čeka smrt. Gvapo produži:
 — Vi dole u klisuri mnogo volite da se šalite i to uvek na račun onih

koji su nemoćni ili slabiji od vas. Na tebi ćemo primeniti šalu koju smo
naučili od vas.

Mladi ratnik odseče jedan prut i njime ošinu po licu zarobljenika.
Posle toga namače mu zamku oko vrata, a drugi kraj konopca prebaci
preko jedne grane na hrastu:

 — Sad povucite! — reče drugovima.
Nekoliko njih zgrabiše kraj od konopca i zategoše. Kiz polete uvis,
telo mu se zakoprca u vazduhu.
Toga trenutka Gvapo izmahnu mačem i preseče konopac. Obešeni
mladić pade na zemlju i izbezumljen od straha zverao je oko sebe.
Gvapo mu preseče veze na rukama i viknu:
 — Idi pa se pohvali drugovima kako si pobegao iz Gvapovih ruku!
Kiz je gledao kao da ne razume reči, mada su one izgovorene
keltskim jezikom. Nije mogao da zamisli da će se živ izvući.
Međutim, Gvapo ga lupi mačem preko leđa. Zarobljeni mladić
podskoči u mestu i dade se u bekstvo. Za njim se zaori smeh.

157

 

XIII G L A V A

Gvapo i Stib kretali su se sporo prema zapadu gde je boravila

njihova horda. Ranjenici koji su nošeni na nosiljkama između konja, a
isto tako i veliki broj pešaka usporavali su hod. Osim toga, stalno su im
pridolazili begunci iz Likove i Argove horde koji su lutali po planini ne
znajući kuda da se upute. Na sedmom odmorištu pridruži im se čitava
 jedna horda koja je brojala preko tri hiljade ljudi, žena i dece.

Tako je Gvapova grupa porasla na pet hiljada duša. Zbog toga se
kolona kretala lagano, često zastajkivala i sačekivala ratnike koji su lovili
srne, jelene, divlje svinje i bizone. Jedino na taj način moglo je da se
ishrani toliko ljudstvo.

Prelazili su brežuljke, silazili u doline i ponovo se peli, da bi zašli u
beskrajno guste šume. Išli su stalno prema kretanju sunca koje ih je
svojim zracima peklo. Pored rečica i većih potoka pravili su duže odmore
gde su napasali konje i kupali se.

Mnogi ranjenici poumirali su usput. Pit, mada nije mogao ni mrdnuti
levom rukom, posle tri nedelje oporavio se i mogao je da uzjaše konja.

Jednog jutra naiđoše na izvidnicu koju je stari Bin poslao da izviđa
okolinu. Po tome su znali da nisu daleko od naselja.

Put koji konjanik pređe za sedam dana ovoj mnogoljudnoj koloni
otegao se na šest nedelja.

Gvapo i njegovi drugovi iznenadiše se kad ugledaše svoje naselje.
Za vreme njihovog odsustva koje je trajalo oko dva meseca stari Bin je
sa ljudima i ženama podigao čitavo utvr đenje. Oko svih koliba su bili
rovovi, a na opkopima pobodeno visoko kolje. Naselje je bilo pretvoreno
u tvr đavu.

Desno i levo u nepreglednoj daljini sve do mesta gde počinje
planina sa svojim gustim šumama videlo se mnoštvo ljudi i žena kako
rade.

„Pogledajte!" reče Bin došljacima. „Desno i levo od nas podići ćemo
 još po jedno naselje. Oba će biti isto ovako utvr đena. Dok ste vi ratovali,
mi smo radili. Osim izbeglica iz Likove i Argove horde, došlo nam je
preko deset hiljada ljudi i žena, i još uvek pridolaze. Sve horde oko
Iberijskih planina biće ovde za desetak dana. Svi radimo: jedni prave
rovove i nasipe, drugi seku i pobadaju kolje, treći idu u lov na divljač,
četvrti seju pšenicu i ovas, peti donose rudu i tope metale. Od njih

158

 

izlivaju u kalupe vrhove za koplja i strele, mačeve, motike, ašove i sve
što je potrebno za jedno mnogoljudno naselje koje očekuje neprijatelja.
Vešti graditelji prave kolibe za one koji pristižu u naše naselje. Dosad
smo bili horda, a sad predstavljamo čitav narod", — s ponosom završi
stari Bin.

Na velikom savetovanju starešina, osim Binovih ljudi, bilo je
 jedanaest vođa čije su se horde stopile u jednu. Svi oni s najvećim
poštovanjem slušali su reči staroga Bina. Njegove zapovesti, bez
pogovora, svaki je izvršavao.

On strpljivo sasluša izlaganje svakoga člana veća, hladno primi reči
pokajanja zrikavog Lika, Arga i ostalih vođa hordi koji se ranije nisu
odazvali njegovom pozivu. Pošto svi odadoše zaslužene pohvale i
priznanje vođi Dotu, koji je poginuo od ruke sakatog Roka, Bin uze reč:

 — Iz svega što smo dosad uradili, — otpoče — danas možemo
tvrditi da smo potpuno dorasli i snagom i oružjem da se odupremo
neprijatelju koji radi na tome da nas uništi. Mi smo na vreme procenili
njegovu snagu i trudili se da je dostignemo. Naša dela pokazuju da smo
u tome uspeli. Od našeg naselja koje se proširilo napravili smo
utvr đenje. Sad neprijatelje ne moramo mamiti u šumu i tamo se s njima
tući. Ovde imamo dobar zaklon, ubuduće tu ćemo dati otpor. Međutim,
neprijatelji su u nekoliko pohoda dobili dobru pouku da se s nama ne
može lako izaći na kraj. Mislim da nas neće skoro napadati!

 — Napašćemo mi njih u klisuri! — dobaci Stib.
 — Tako je! — ču se nekoliko glasova.
 — Da ih proteramo iz naselja koje je nekad bilo naše! — reče
Gvapo. — Opremićemo i izvežbati veliki broj ratnika, sateraćemo
neprijatelje u klisuru i nijedan nam neće pobeći.
Stari Bin se zamisli. Posle nekoliko trenutaka reče:
 — Mislite svi na to i spremajte se kao da ćete izvršiti pohod.
Svi ratnici zagrejaše razilazeći se sa sastanka. Svaki je u sebi
osećao i radost i strah od toga poduhvata. Znali su oni dobro koliko je
neprijatelj jak, da mu sve nove i nove horde pristižu preko Velike planine
i da su to ratnici prekaljeni u borbama. Ipak, u naselju se munjevito
pronose glas da će svi ratnici krenuti na neprijatelja i uništiti ga u
njegovom naselju.
Radost i uzbuđenje obuze celokupno ljudstvo u naselju, jer Binova
horda u to vreme imala je oko petnaest hiljada ratnika, dobro
opremljenih i naoružanih oružjem od metala. Od toga bilo je pet hiljada
konjanika na čelu sa Gvapom, Stibom, Slobom, Argom i drugim
proslavljenim borcima.
Međutim, odmah po dolasku u naselje ranjenog Pita prihvatiše
Belina, Azur i Galis i odmah prionuše na posao da ga leče.
Belina je sa suzama u očima saslušala pričanje svoga muža. Azur 

159

 

 je stalno podvikivala udarajući se šakama po kolenima, a Galis se
smeškao.

 — Da li znaš ko te je ranio? — upita Azur.
 — Znam. To je bio Rid, onaj što se hvalio da je ubio u Germaniji
ratnika Nurcija, čuvenog borca i megdandžiju; za njega su Germani
tvrdili da je sin boga Teutona, jer je veliki broj ratnika poslao u donji svet.
 — Rid je lažov i kukavica! — reče Azur. — Nurcija su ubili Gali
strelama!
 — Ne znam — odgovori Pit. — Ali, u ovoj borbi Rid me je napao s
leđa i ranio me sekirom.
Narednih dana stigoše u Binovo naselje još dve horde, jer glas o
strašnom neprijatelju i njegovim pokoljima razneo se po celom severnom
i srednjem Iberijskom poluostrvu. Begunci koji su uspeli da izbegnu smrt
lutali su po šumama tražeći utočišta i često nailazili na zabačena naselja
gde su boravile horde koje nisu ni čule za došljake i njihov način
ratovanja. Izgladneli i prestravljeni, begunci nosili su sa sobom strah i
paniku. Izbezumljeni, govorili su da traže hordu Sijak i njenog vođu,
staroga Bina, čije se ime za kratko vreme prenose po Iberijskom
poluostrvu. Vođe horde prihvatile su došljake rado, sumnjivo primale
njihove reči i neodlučno očekivale događaje. Međutim, begunci su stalno
pristizali, potvrđ  ivali te priče i preuveličavali ih. Zbog toga, pod pritiskom
žena i staraca i ćutanjem ratnika, vođe su dizale svoje horde i išle prema
zapadu, priključivali se hordi Sijak i s njom se stapale.
Bikovi ratnici zabrinuto su gledali na toliko ljudstvo i vrteli glavama.
 — Ko će ishraniti ovoliki narod! — govorili su, mada su gledali kako
došljaci doteruju velika stada ovaca, koza i svinja.
Stari Bin se smeškao:
 — Kad neprijatelja uništimo ili proteramo, sve će se horde razići.
Naći će ovaka mesto gde će podići sebi naselje. Osim toga ljudi će imati
metalno oruđe za obrađivanje zemlje; koplja, strele i mačeve i osetiti
veliko olakšanje u životu.
A grupe i pojedinci stalno su pridolazili u Binovo naselje.

*

U keltskom naselju vladala je velika žalost. Žene su oplakivale svoje
mrtve koji se nisu vratili sa poslednjeg pohoda. Osim toga, vođa svih
hordi, Valok, ležao je u svojoj kolibi teško bolestan. Rana na ramenu
koju je dobio u noćnoj borbi bila je otečena i puna gnoja. Tvrda ratnikova
duša borila se sa smrć  u. Žene koje su ga negovale i lečile, previjale su

160

 

mu razne trave, vračale i izgonile iz njega zle duhove, ali ništa nije
pomoglo. Na kraju posle tri nedelje, Rok istera sve žene iz kolibe, uze
 jedan mač, dobro ga naoštri i duboko zaseče u otečenu ranu. Gnoj i crna
krv isteraše par če metala koje se odlomilo od vrha strele. Ratnik dobro
opra ranu hladnom vodom i zavi je. Te noći vođa horde je mirno spavao.
Sutradan bio je zdrav. Nekoliko dana docnije Valok je sazvao
najistaknutije ratnike na veliko većanje. Tom prilikom izabran je nov
sveštenik i prorok Prin, umesto poginulog Omsa.

Na savetovanju vates Prin progovori:
 — Posmatrajući zvezde i njihova kretanja u poslednje vreme video
sam da predstoje velike borbe i krvoprolića. Naši ratnici ginu i ostavljaju
kosti nepogrebene da ih jedu vukovi i šakali. Sve se to događa zbog
toga što mi precenjujemo snagu naših boraca, a potcenjujemo
neprijatelja koji je dosad nekoliko puta pokazao svoju veštinu i hrabrost.
Naši bogovi nisu nam više naklonjeni! Oni nas ne štite, niti pokazuju
znake da će nas ubuduće štititi, jer naši ratnici ne poštuju zapovesti
svojih vođa. Oni se ne bore kao njihovi očevi što su se borili, već posle
prvog sudara napuštaju borbu i beže ispred neprijatelja. Mi koji smo
ratovali u Galiji i Germaniji i pobeđivali u svim borbama, doživeli smo da
drhtimo od imena jednog starca i mladića od dvadeset godina. Ako se to
stanje produži, bogovi će nas sasvim napustiti i mi ćemo propasti, iako
danas u našem naselju boravi preko dvadeset hiljada ratnika.
Namrgođeni ratnici mahali su glavama i odobravali. Jedno vreme
vladala je potpuna tišina.
 — Da li vam je nekad palo na pamet — produži vates — da nas
neprijatelj može iznenaditi u našem naselju? Ili smatrate da ne može?
Njihove horde se ujedinjuju i sve idu pod vlast staroga Bina koji svoje
ljudstvo naoružava metalnim oružjem koje njegovi ratnici otimaju od nas,
ili ga sami prave. U našem naselju ima preko deset hiljada konja.
Odabraćemo isto toliko ratnika i poći na neprijatelja i napasti ga pre nego
što on nas bude potražio u našem naselju. Ovaj pohod ima da bude
poslednji. Neprijatelj mora biti uništen!
Prin opet zaćuta. Ratnici su se zgledali i odobravali. Ali tada, Rok
progovori:
 — A šta će biti ako nam i taj pohod propadne? Pitanje ostade neko
vreme bez odgovora. Valok baci pogled po starešinama, pa kad se uveri
da niko ne misli da odgovori, reče:
 — Ako i taj pohod propadne, onda ćemo krenuti preko Velike
planine istim putem kuda smo i došli.
Ratnici zagrajaše, jer niko od prisutnih nije očekivao takav obrt.
Buka potraja poduže. Glasovi pretnje sa nekoliko strana zlokobno
nagovestiše sukob meću starešinama. U tom metežu osobito se
istakoše Strizovi ljudi i nekoliko vođa koji su nedavno doveli svoje horde

161

 

u naselje. Jedan od njih, Vip, silan ratnik sa kosmatim zulufima,
zapuštene kose i ožiljcima na licu, spusti desnu ruku na balčak od mača,
pa škrgućući zubima od besa viknu:

 — Zar smo zato prešli Veliku planinu, njene gudure i provalije, da
bismo se istim putem vratili! Ovde smo napravili kolibe i žrtvenike,
zasejali pšenicu i ovas, našli bogata lovišta i dobru pašu za konje. Niko
nas ne može naterati da sve napustimo! Ako je izdaja posredi, mi ćemo
umeti da se obračunamo sa izdajnicima.

Duvajući na nos i držeći balčak mača, i njime treskajući ratnik završi
govor. Njegove reči propratiše poklicima i odobravanjem gotovo svi oni
koji su došli u naselje. Izgledalo je kao da namerno remete red i da žele
sukob.

Rok pogleda u Valoka i ustade. Prelazeći pogledom po skupu,
stade da govori ne povišavajući glas:

Ovde su pale reči uvrede koje može samo
krv da spere! Naš hrabri ratnik, Vip, smatra da među nama postoje
izdajnici! On, svakako, za to svoje tvr đenje ima dokaze. Zahtevamo od
njega da ih odmah iznese, jer mislim da nijedan od nas ne želi da u
našem skupu trpi izdajnike. Njegova veština sa mačem ovde nikoga
neće zastrašiti.
Valok ustade pa mahnuvši rukom Roku da ućuti, progovori:
 — Napravićemo veliki pohod na neprijatelja. Ako bogovi dopuste da
se on srećno završi i mi se kao pobednici vratimo u naselje, onda ćemo
imati prilike da razgovaramo o svemu. Napominjem, nameravam da u
ovu mnogobrojnu hordu nanovo zavedem red i poslušnost, jer nered i
neposlušnost dovela nas je dotle da nismo u stanju jedan običan vodni
pohod da izvedemo, a da ne pretrpimo poraz. Ko se ne bude pokoravao
redu i našim običajima koje smo od predaka nasledili, taj će biti proteran
iz naselja, ili ćemo mu odseći glavu na panju, makar bio u pitanju i
starešina — završi Valok.
Vates Prin ustade:
 — Sad je glavna stvar izvršiti pohod. Mislim da bi trebalo odmah
početi pripreme, ali tako da se ne propusti ništa što bi moglo naneti štetu
našem pothvatu. Osim toga, predlažem da na ovaj pohod pođe i ćerka
vođe horde, devojka Mumu. Svi znamo i verujemo da je ona sreća za
nas. Njeno prisustvo među ratnicima doprineće dobar ishod i pobedu
nad neprijateljem, jer ona je ljubimica bogova.
Ratnici primiše reči vatesa i naizgled primireni raziđoše se sa
savetovanja.

*

162

 

Leto se primicalo kraju. Zrela trava žutela se po livadama. Topli
sunčevi zraci u podnevnim časovima zagrevali su zemlju. S večeri su se
ukrštali hladni vetrovi i obarali uvelo lišće s drveća. Jata vrana gačući
letela su niz vetar od istoka prema zapadu i pratila niz konjanika koji se u
nedogled pružao preko radnica i brežuljaka i kretao obilazeći velike
šume i močvare.

Oko deset hiljada keltskih ratnika krenulo je na pohod da jednom za
svagda unište otpor domorodaca. Iza konjice išli su natovareni konji koji
su nosili hranu za ratnike i čopori ovaca i svinja određenih za klanje.

Manje i veće izvidnice koje su se oprezno kretale ispred glavnine
konjanika slušale su čudne glasove koji su izbijali iz čestara i ritova
obraslih trskom: zavijanje kukumavke, štektanje šakala i hijena i urlanje
gladnog vuka. Slušale su i čudile se otkud ti glasovi dolaze, kad je sve
živo pobeglo pred najezdom tolikih konjanika. Ali kad na zaštitnicu
počeše da padaju strele, koje su doletale iz česte, bi im svima jasno da
neprijatelj u stopu prati njihove ratnike.

Ljudi u Binovoj hordi bili su obavešteni na vreme o dolasku
neprijatelja. Pre nego što se glavnina konjanika pojavila na vidiku, ove
izvidnice već su bile u naselju.

Bubnjevi zatutnjaše. To je bio znak da se neprijatelj približava.
Žene, deca, iznemogli ratnici i starci okupiše se na određeno mesto i
pod vođstvom Pita, koji nije mogao da se bori, kretoše uz planinu. Oni će
se skloniti u jednu provaliju obraslu gustom šumom, gde ih neprijatelj ne
može naći.

Borci okupljeni na zbornom mestu očekivali su svoga vođu. Kad se
stari Bin pojavi u pratnji starešina, iz hiljade grla zaori se ratni poklič koji
se odbi o planinsku kosu, odjeknu nekoliko puta i izgubi se u ravnici na
kojoj su se neprijatelji već videli u daljini.

Bin se pape na mesto odakle će govoriti i viknu:
„Ratnici, došao je čas kad treba svaki od vas da uloži hrabrost i
veštinu. Svaki zna šta mu je dužnost: boriti se i ni po koju cenu ne
napustiti svoje mesto. To je ove! Sad napred, svi na opkope!"
Ratnici pojuriše i za kratko vreme svaki je bio na svome mestu.
Rovovi i opkopi bili su gotovi. U obliku polukruga zatvarali su
naselje, a pozadi bila je gusta šuma na padini planine. Vođa horde
pobrinuo se da i s te strane osigura logor. Poobarani grmovi gotovo su
sasvim zatvarali prilaz u naselje, da ne bi mogao ni pešak akamoli
konjanik da prođe. Samo na jednom mestu bio je uzan prolaz. Tuda je
prošla povorka žena i njihovih pratilaca kad su pošle u planinu.
Po opkopu su se poređali borci. Pobodeno kolje bilo im je do pojasa
tako da mogu lako zamahnuti sekirom i mačem. Pored ovakog nalazio
se na zemlji dobar luk i snop strela, s leve, a s desne strane mač, koplje

163

 

i sekira. Ratnici su bili na rastojanju po tri koraka jedan od drugoga.
Na opkopu su bile tri široke kapije napravljene od debelih stabala,

iznutra poduprte gredama. Iza svake kapije stajao je odred od po pet
stotina konjanika. Na njihovom čelu bili su Gvapo, Slob i Argo. Stibu je
bilo naređeno da se bori s opkopa zbog njegove neobuzdanosti. Sva tri
odreda na dati znak imali su da izlete kroz kapije i da se bore u polju s
neprijateljskim konjanicima.

Nepregledna sila keltskih konjanika, razvijenih za borbu stiže do
utvr đenja. Trube zasviraše i keltska konjica se zaustavi.

Valok, Rok, Vip, Rid, Ik, Murnas, Prin i druge starešine začudiše se
kad videše ispred sebe potpuno utvrđ  eno naselje, slično onima koje su
gledali u Galiji i Germaniji i kakva su i sami pravili.

Vates Prin reče.
 — Borba će biti teška, a opsada duga. Neka svaki starešina naredi
svojim ratnicima da konje odmore i da se dobro pripreme. Sad je
potrebna hrabrost i junaštvo svakoga borca.
U logoru je bio potpuni mir. Na svakih sto koraka na opkopu se
video po jedan ratnik koji je gledao u neprijatelje, ostali su sedeli iza
koplja i tak borbe.
 — Stari lisac dobro se zatvorio u svojoj jazbini! — reče Rok.
 — Isteraćemo ga! — dodade Rid. — Moji ratnici navikli su da s
konja skaču na opkope i da se kolju peške s neprijateljima!
Rok se nasmeja:
 — Čini mi se da ima rov ispred bedema?
 — Ima, verovatno! — umeša se Valok. — Rov mora da se zatrpa.
Ipak toga dana ne dođe do bitke. Noć je prošla u miru. Binovi ratnici
na desnom i levom krilu od bedema slušali su udarce sekira koje su
odjekivale u šumi. Kelti su sekli balvane i pravili lestve cele noći.
U svanuće krenuše u juriš. Napred su išli strelci. Zaklanjali su se
zaklonom napravljenim od debelo? pruća, a za njima svrstani u redove
bili su oni koji su nosili balvane, lestvice i čitave snopove granja. U
trećem redu su konjanici. Napad je počeo odjednom na ove tačke
Pisak truba i tutnjava bubnjeva.
Na opkopu se pojaviše strelci. Zaklonjeni iza kolja odapinjali su
svoje lukove. Tetive su zujale na sve strane. Kelti su se približavali štiteći
se zaklonima koji su im smetali da gađaju i lako kreću. Kad stigoše blizu
opkopa, strelci spustiše zaklone u zemlju pa, krijući se iza njih, stadoše
tačnije da gađaju. Ginuli su, ali su obarali i one na opkopu. Odjednom,
prolomi se strahovita vika. Keltski strelci se razmakoše i između sebe
propustiše one što su nosili granje, lestve i balvane. Strelci ubrzaše sa
odapinjanjem strela, učestaše i oni s bedema i nišaneći dobro, obarali su
nezaštićene. Ipak, dobar deo njih stiže do rova. Ginući, ali uporni u
svome poslu, oni zatrpaše rov granjem i balvanima na mnogo mesta.

164

 

Nekima pođe za rukom da prislone lestve uz opkop.
Borba između strelaca se produžavala.
Tada, keltski konjanici jurnuše prema opkopu. Svaki je nosio po

veliki snop granja. Ginući pod kišom strela, mnogi popadaše s konja,
ostali stigoše do jarka i pobacaše snopove.

U toku celog dana Kelti su na taj način pripremali svoj pravi napad.
Predveče balvani i snopovi granja zatrpali su gotovo ceo rov oko
utvr đenja.

 — Sutra će da jurišaju! — reče Bin skupu koji ga je okružavao. — 
Ali trud će im biti uzaludan.

 — Oni će preko granja i balvana preskakati rov! — reče Slob.
 — Neće! — odgovori starac. Onda viknu da ga mogu čuti i oni koji
su bili dalje: — Ložite vatre! Kad se dobro zažare ugarci, bacajte ih dole
u rov na granje.
Mnogi se nasmejaše.
Uskoro, vatre počeše da plamte. U sumraku su se množile sve više
i više, tako da ceo logor bi osvetljen. Malo zatim užareni ugarci počeše
da lete s opkopa i da padaju u rov. Sirovo granje dimilo se neko vreme,
pa mestimično počeše da izbijaju plamenovi koji su se sve više širili. Za
nekoliko časova buktalo je oko tvrđ  ave. Zapaljeno granje i balvani
osvetljavali su ljude na opkopu koji su dugačkim motkama podjarivali
vatru u rovu.
Keltske starešine su besnele:
 — Preko tri stotine ljudi poginulo je dok smo ispunili rov granjem! I
od sveta nikakve koristi! — reče Valok.
 — Sutra ćemo ih izazvati u polje na bitku! — dodade Rok.
Sutradan, onima u tvr đavi činilo se da neprijatelji neće napadati. Ali,
kad je sunce visoko odskočilo, trube pisnuše u keltskom logoru. Oko dve
hiljade konjanika jurnuše prema bedemu. Svi su nosili zategnute lukove i
strele na tetivama. Kad stigoše blizu rova, dobro nišaneći one iza kolja,
počeše da odapinju sa tolikom žestinom da je gotovo svaka glava koja bi
se pomolila iza kolja bila probijena strelom. Mnogi ratnici nateraše konje
u rov i već  počeše da se hvataju rukama za kolje, spremajući se da
skoče na opkop. Pod zaštitom strela nekoliko njih uspeše da prekorače
kolje, ali tog trenutka fijuknuše zamke i keltski ratnici popadaše valjajući
se po zemlji. Binovi ratnici baciše se na njih i povezaše ih. Na drugim
mestima dogodilo se isto. Preko pedeset keltskih ratnika bilo je
zarobljeno i odvedeno na sredinu naselja.
Ali na mestu gde se opkop gotovo dodirivao sa šumom provališe
keltski ratnici. Tu su bili postavljeni ljudi iz hordi koje su poslednje došle
u naselje. Oni se uplašiše od neprijatelja koji je silno navalio i napustiše
mesto. Bežali su koliko im snaga dozvoljava prema sredini naselja.
Preko dve stotine keltskih gonilo ih je puštajući strele na begunce. Stib

165

 

sa svoga mesta primeti kako neprijatelj stalno prelazi opkop i uskače u
naselje. Viknuvši iz svega glasa na svoje ljude, mladi ratnik pojuri prema
tom mestu. Za njim krenu preko dvesta ljudi. Odsekavši one koji su jurili
za beguncima, otpočeše borbu sa onima koji su prelazili opkop. Tukući
se mačevima i sekirama začas zaustaviše prelaženja.

I Argo, sa svojim odredom konjanika, nalete na odeljenje
neprijateljskih ratnika i odseče ih od begunaca. Zaredivši mačevima i
sekirama po njima polovinu poubijaše, a ostale pohvataše na zamku.

Toga trenutka u naselju se oglasiše bubnjevi. Sve tri kapije se
otvoriše i tri grupe od po pet stotina konjanika jurnuše napolje. Pljusak
strela koje su puštali neprijatelji malo štete im nanese, jer su svi bili u
oklopima.

Gvapov odred je izašao na srednju kapiju. Uredivši se za borbu svi
uglas zavikaše: „Gvapo!", „Gvapo!" i jurnuše na neprijatelja. Odjek se
odbi o šumske kose i odlete daleko preko neprijateljskih konjanika i
izgubi se u ravnici.

Borba odmah otpoče. Gvapo nekoliko puta ču kako mu oko glave
prozujaše strele. Jedna ga gotovo zahvati po licu. Mlada ratnik povi se
po konju i gotovo dodirnu glavom grivu.

Zveket oružja, vika, jauci, njištanje konja, sve to izmešano
odjekivalo je po bojnom polju.

Mumu i njene četiri drugarice posmatrale su bitku sa jednog
brežuljka. Sve su bile na konjima. Oko njih su bili ratnici, preko dvadeset
na broju koji su im određeni za čuvare.

Devojke su videle kako gri odreda konjanika izađoše na tri kapije i
čule kad se iz grla boraca prolomi uzvik: „Gvapo!", „Gvapo!"

 — Gde je Gvapo? Pokažite mi Gvapa! — viknu Mumu.
Jedan ratnik joj odgovori:
 — Gledaj one što su izašli na srednju kapiju! Kad vidiš među njima
borca bez šlema na glavi, to je Gvapo.
Međutim, dva krajnja odreda Binovih ratnika boreći se približavali su
se srednjem. Oni su potiskivali protivnike, zaustavljali se, povremeno
boreći se i produžavali nadiranje. Gvapov odred tukao se na uzanom
prostoru ne pomičući se s mesta. Borci su sve više širili poprište borbe
da ne bi bili zaokupljeni.
Među keltskim ratnicima istače se Rid. On je sa svojim odabranim
borcima pravio najveću pustoš. Njegovih pedeset konjanika kao lavina
su uništavali sve ispred sebe i već duboko prodrli u Argov odred koji je
počeo da se koleba. Rid, boreći se kopljem i mačem, prvi se probijao
kroz neprijatelja. Ko mu je bio na putu padao je kao pokošen. Strašan
ratnik činio se još strašnijim, jer su se pored njega nalazili borci, sve
snažni ljudi na velikim konjima, naoružani ubojnim sekirama i mačevima.
Argovi ljudi navaljivali su i borili se, ali su kao nekim čudom stalno

166

 

bili potiskivani. Dok su ostali iz odreda potiskivali keltske konjanike i
uspešno se borili u skupim ili pojedinačnim sukobima, Argo je sve više
gubio zemljište. Uvideo je da se broj njegovih ljudi smanjuje. Neobuzdani
ratnik izgubi strpljenje i pomamno jurnu na Ridovu grupu konjanika, ne
obazirući se iza sebe da li ko ide za njim. On obori najpre jednog, pa
drugog neprijatelja i nađe se ispred Rida. Keltski ratnik podiže koplje, ali
bez dovoljno zamaha ono udari u oklop protivnika i skliznu ustranu. Argo
desnom rukom zgrabi za motku od koplja i povuče. Rid umalo ne pade s
konja. Tog trenutka jedan njegov ratnik tresnu sekirom po glavi
neustrašivog vođu horde Atavani. Argo ispusti sekiru i koplje, raširi ruke i
pade s konja. Radosna vika zaori se među keltskim konjanicima. Oni
kao vuci navališe na pokolebani Argov odred koji se, razbijen u tri grupe,
povlačio prema opkopu. Ipak Doz, Argov pomoćnik, pogodi strelom u
lice keltskog ratnika koji je s leđa zadao smrtonosan udarac njegovom
vođi.

Priterani gotovo do rova, Argovi ratnici su se osvrtali na koju će
stranu. Od pet stotina boraca, ostalo je svega oko dvesta. Na nekoliko
stotina koraka Gvapovi ljudi su se uspešno borili odbijajući neprijateljsku
navalu. Slob sa svojim odredom već  im se beše priključio. Jedan
trenutak, i Doz shvati stanje; on podviknuvši svojim ljudima, ošinu konja i
trkom krete prema Gvapovom odredu. Njegovi ljudi jurnuše za njim i
razbiše neprijatelja koji je već  uspeo da ih opkoli. Keltski ratnici ih
pognaše puštajući strele za njima.

Na desnom krilu Murnau se beše sukobio sa Slobom. Sukob je bio
strahovit, borba kratka. Vođa horde Ibis razmrskao je šaku protivnika i
izbio mu mač iz ruke. Onda je zadao takav udarac neprijatelju sekirom,
da mu je gotovo odvalio desno rame. Keltski vojskovođa pao je s konja.
Preko njegovog tela prešli su Slobovi ratnici i uništili skoro ceo
neprijateljski odred.

Gvapo je ubio Slima i uveliko počeo da potiskuje njegove konjanike.
Slob, Doz i Gvapo sjedinjeni svom snagom navališe i u jednom
naletu probiše neprijateljske redove. Onda nastade gonjenje i
pojedinačna seča. Mesto borbe beše odmaklo na tri strelometa od
tvrđ  ave. U keltskom logoru pisnu truba. Valok i Rok na čelu dve hiljade
konjanika kretoše u borbu. Toga trenutka oglasiše se bubnjevi u naselju.
Srednja kapija se otvori. Binovi konjanici počeše da izlaze i da se
svrstavaju. Bilo ih je preko hiljadu. Na njihovom čelu bio je stari Bin, a
desno i levo od njega Stib i Lik.
Kad čuše lupu bubnjeva, Gvapovi konjanici stadoše da se povlače.
Kelti se nadadoše za njima. Bežeći ispred neprijatelja u širokoj liniji i kad
stigoše do Binkvog odreda, Gvapovi borci se razmakoše na dve strane,
a keltski ratnici gotovo naleteše na odmorne i svrstane borce iz naselja.
Borba otpoče odmah. Stib primeti Ika i poznade ga, jer ga je

167

 

nekoliko puta video u borbi. Plahoviti mladić  besno navali, sekirom
odbijajući udarce. Jednog trenutka izmahnu na protivnika, ovaj se izvi
ustranu, a sekira tresnu konja između ušiju. Konj pade i pritisnu trbuhom
 jahača. Stibovi borci kao vuci jurnuše u gomilu neprijatelja. Tukući se
bez ikakvog reda, napraviše pometnju i lom. Uzalud su Valok i Rod vikali
iz glasa ratnicima da se drže i da ne kvare red. Kao poplava Stibovi ljudi
ih pokriše ubijajući koga dohvate.

Bin i Lik sa svojim ljudima odmah potisnuše čelo neprijateljske
konjice. S desne strane navaljivao je Slob, a s leve Gvapo.

Činilo se da su keltski ratnici zatvoreni sa tri strane.
U tom metežu istakoše se pojedini borci s obe strane. Vip, surovi
keltski ratnik, nalete na Lika. Sukob je tako naglo izbio, da prisutni skoro
i ne videše kako je došlo do njega. Zamahnuvši sekirama oba ratnika u
isti mah zadadoše udarce i obojica padoše s konja. Vip ostade ležeći
ispod konjskih kopita, a Lika Vipovi ljudi skoro na komade isekoše.
Rid polete na Bina. Strašnim udarcima mača obori četiri ratnika na
koje je nailazio usput, pa uzdajući se u svoju snagu i veštinu, natera
konja na starca. Međutim, Gvapov ždrebac skoči između njih i razdvoji
ih. Keltski ratnik baci na mladića spremljenu zamku, Gvapo poleže po
konju i samo oseti kako ga konopac ošinu po vratu. Zamka beše
promašila. Rid je bio na pet koraka od njega. Videći da je napad
zamkom promašio, zavitla koplje, ali ne stiže da ga baci. Mladić iz sve
snage pusti sekiru i pogodi protivnika posred čela. Šlem zveknu i
okrvavljen pade na zemlju. Rid se stropošta s konja.
Međutim, na desnom krilu Rok je pravio pustoš. Obarajući konje i
ratnike trudio se da se spoji s Valokom koji je gonio ispred sebe
potisnute Slobove ljude.
Stari Bin viknu Gvapu:
„Zamku u šake! Napred!”
Polovina njihovih odreda ostade na mestu da zaustavlja i odbija
neprijateljski napad, ostali pođoše za vođom i Gvapom. Oni navališe s
leđa na neprijatelja koji je prodro gotovo do rova. Valok beše odsečen.
Kao najveći junak borio se vođa svih keltskih hordi i njegovi ratnici, ali
obruč protivnika se stezao.
Rok je nadirao sve bliže svome vođi. Nalet njegov i njegovih
konjanika bio je nezadrživ. Sakati ratnik pravio je pokolj oko sebe. Stib,
kipteći od besa, ubode mačem svoga konja u sapi, pa probijajući se
između konjanika dopade do Roka i odmah ga zaokupi mačem. Borba je
bila kratka. Posle nekoliko zamaha Stib ispusti mač. Nad mladim
ratnikom smrt je već  širila svoja krila. On se nalazio razoružan ispred
najstrašnijeg borca keltske vojske. Rok zamahnu, ali mu ruka klonu i
mač pade na zemlju. Doz je gotovo iz neposredne blizine odapeo strelu i
pogodio ratnika u mišicu. Zbunjeni keltski ratnici dočepaše za vođice

168

 

Rokovog konja, pa dok su jedni zadržavali navalu neprijatelja, drugi ga
izvedoše iz borbe.

Rok ne stiže u pomoć vođi Valoku.
A tada, iz tvrđ  ave na srednju kapiju, izlete oko dvesta novih
konjanika. Odred jurnu prema grupi gde se borio Valok. Na čelu ratnika
bila je Azur.
Tri stotine Valokovih konjanika pomamno su se borili i ganuli. Niko
im nije mogao da pritekne u pomoć, jer su Doz i Slob sa svojim borcima
već uveliko potiskivali neprijatelja.
Probijajući se izmeću svojih, žena se sve više približavala Valoku.
Njena sekira kao munja sevala je iznad glava ratnika. Oborivši tri
protivnika, provuče se ona do Valoka okružena najkrvožednijim borcima
koji su pripadali hordi Atavani. Njihov bes bio je bezgraničan od kako im
 je bio poginuo vođa Argo.
Azur zavitla konopac i zamka se namače na Valokov vrat. Uzalud
se vođa keltskih hordi trudio da se oslobodi strašne zamke. Bio je
zarobljen, polovina njegovog opkoljenog odreda izginula je, a ostali
pobacaše mačeve i sekire i predadoše se.
Na srednju kapiju Binovi ljudi sprovedoše u naselje vođu Valoka i
njegovih sto pedeset najboljih boraca.

*

Sutradan oko podne Bin, Gvapo, Stib i ostale starešine ugledaše s
opkopa jednu trupu od dvadesetak konjanika koji su se lagano kretali
prema naselju. Kad se primakoše na jedan strelomet, primetiše da su na
čelu grupe bile žene.

Mumu sa četiri drugarice, vates Prin i Rok sa zavijenom desnom
rukom približiše se skoro do bedema. Prvi progovori sakati ratnik:

 — Pozdravljamo staroga Bina i njegove hrabre ratnike! Dolazimo da
pregovaramo. Spustite svoje oružje i primite nas u svoje naselje. Kad
saslušate naše reči, ovda možete s nama činiti šta hoćete. Vi vidite
ćerku vođe svih keltskih hordi, hrabrog Valoka, našega proroka Prina i
mene Roka, sina Ipsaltovog, koji nikad dosad nije ni za jednu stopu
odstupio ispred neprijatelja. Mi smo odlučili da sebe prinesemo na žrtvu
bogovima radi dobra ostalih iz našeg plemena.

 — Kapija će vam se otvoriti! Možete ući — reče stari Bin.
Kroz srednju kapiju, širom otvorenu, uđe mali odred keltskih
konjanika. Ljudi iz naselja nagrnuše da ih vide izbliza. Prvi put, bez
oružja, dobrovoljno i blagonaklono keltski ratnici njima priđoše. Lepe

169

 

devojke dostojanstvenog držanja projahaše sa svojom pratnjom kroz
okupljene ratnike. Binovi ratnici gledali su i njih i Roka za koga su čuli da
 je nepobediv na megdanu.

Kad stigoše do mesta gde su se održavali skupovi svi sjahaše.
Rok, Prin i devojke posedaše između Binovih starešina.
Bin prvi poče:
 — Bogovi su čoveka izdvojili od ostalih životinja. Dali su mu
uspravan stas da može podići glavu i gledati sunce, mesec i zvezde na
nebu. Podarili su mu razum i srce koje može da oseti radost i patnju.
Iznad svega zahvalni smo bogovima na tome daru! Mi cenimo čoveka i
sve blagodeti u njemu, a iznad svega zakon gostoprimstva. Govorite,
dakle, zbog čega ste došli i šta od nas tražite. U ovom naselju ništa
rđavo neće vam se dogoditi, osim ako sami ne pokažete znake
neprijateljstva.
 — Naša molba je kratka — odgovori Rok. — Došli smo da vam
ponudimo sebe u zamenu za našeg vođu Valoka koga ste juče zarobili,
ako ga dosad niste već  ubili. Ako vam je volja, možete nas žrtvovati
svojim bogovima: pet devojaka, proroka Prina i našu pratnju od petnaest
ljudi.
Stari ratnik završi. U gomili nastade tajac. Gvapo nekoliko luta
izmenja poglede s devojkom Mumu. Ona mu se nasmeši.
Bin naredi da dovedu Valoka. Silan ratnik ponositog držanja, iako
vezanih stupi u krug starešina. Mumu skoči sa svog sedišta, pritrč  a mu i
zagrli ga.
 — Oče, došao je trenutak da tvoja ćerka posveti i sebe i svoje
pleme. Umreću mesto tebe!
Oči surovog ratnika ovlažiše se. Dve suze skotrljaše mu se niz lice.
 — Ne! Nećeš! Idite odavde i ti i svi koji ste došli, ako vas neprijatelj
pusti. Vođa Valok dovršio je svoji životni put. Bogovi su tako hteli. — 
Onda pokaza na Roka i produži: — Evo vam vođe! On će dostojno voditi
sve naše horde i umeće da očuva običaje naših predaka.
Toga trenutka upade Azur. Ona pritrč  a i zgrabi Mumu u zagrljaj.
Obe se zaplakaše.
 — Morala sam da se umijem i obučem čisto odelo da bih mogla da
te zagrlim, — govorila je žena jecajući — jer krv i smrt tvoja čistota ne
podnosi.
 — Dobra, slatka Azur — plačući je govorila devojka. — Svake noći
mislila sam na tebe i molila se bogovima da te zaštite!
 — I sačuvali su me, neka im je slava i hvala! Valok se obrati ženi:
 — Azur, tebi je učinjena nepravda! Osvetila si se valjano i meni i
vatesu: njega si ubila, a mene zarobila. Naše neprijateljstvo prestaje.
Stari Bin ustade:
 — Čujte svi! — otpoče. — Vođa Valok i njegovi ljudi prešli su preko

170

 

Velike planine i kao vuci navalili da kolju ljude, žene i decu na zemlji koja
im je od davnih predaka ostala. Oni su hteli da unište sve. Ali smo mi
umeli valjano da se odupremo i sprečimo njihove namere. Nasilnici su
dobro uvideli kako se bore i ginu oni koji čuvaju svoju zemlju koja im je
ostala od dedova. Sad su se uverili da ćemo mi svi pre izginuti nego što
ćemo dozvoliti da nam tu zemlju uzmu. Pobeđeni u više borbi saznali su
da smo mi protivnici s kojima se lako ne izlazi nakraj. Ipak, izvan svega
cenimo požrtvovanje ovih ljudi i žena što su došli da se žrtvuju za svoga
vođu. Od naše strane oni neće doživeti nepravdu. Mislim da nema među
mojim starešinama i ratnicima čoveka koji neće odobriti ovo što ću sad
učiniti, jer ja sam njihov vođa kome se oni svi pokoravaju.

Rekavši to, Bin uze mač, priđe Valoku i preseče veze na njegovim
rukama. Predajući mač Stibu, rode:

 — Idi i oslobodi ostale zarobljenike. Oni mogu svi otići iz naselja.
Gvapo skoči i zagrli Bina:
 — Odobravamo! Svi odobravamo! Ova devojka dva puta mi je
spasla život. Zbog toga joj poklanjamo njenog oca i sve ostale.
Valok priđe svojoj ćerki i zagrli je:
 — Ne znam da li smo dostojni milosti koju ničim nismo zaslužili — 
reče. — Ovi ljudi koji su od nas videli samo zlo, nadahnuti bogovima,
opraštaju nam naša nedela. Primamo prijateljstvo i zaklinjemo se da od
danas nijedan ratnik neće podići mač i ubojnu sekiru na vas.
Bin dodade:
 — Ova zemlja je velika. Ima mesta za sve nas. Ostavimo oružje i
prihvatimo se ašova i motike pa ćemo svi živeti u blagostanju.
Prin, vates svih Kelta, reče:
 — Ovde ćemo podići žrtvenik i prineti na žrtvu dvanaest crnih ovaca
manima izginulih boraca i dvanaest belih za srećno i dugotrajno
prijateljstvo.
Bin dodade:
 — Doneli ste nam rat i krvoproliće i — naučili nas boljem životu.
 — Ove devojke koje su dobrovoljno došle u vaše naselje — reče
Valok — poklanjamo vam. Vi ćete nam dati svoje.
Mumu priđe Gvapu zagleda mu se u oči i nasloni glavu na njegove
grudi.
Stib, Slob, Doz i ostali mladići svetlih očiju gledali su u lepe devojke
smeđe kose i plavih očiju. One su se smešile jer im je godilo
posvećivanje ove vrste.

KRAJ

171

 

Obrada: Disco Ninja

1  Iberijsko poluostrvo — ime Pirinejskog poluostrva u starom veku;
stanovnici su onda bili Iberi, najstariji stanovnici u Evropi uopšte; ostatak
Iberaca su današnji Baski na Pirinejima; klima je na poluostrvu, na
većem delu, blaga.

2  Neolitsko doba — (grč  ka reč) neolitik mlađe kameno doba, doba
glačanog kamena; trajalo u Evropi od oko 10.000 do 3.000 godine pre
naše ere.

3  Horda — (persijska reč) zajednica od više porodica; upotrebljava
se u značenju: vojska, velika vojska i to ona što za sobom sve uništava.

4 Velika planina — Pirineji, planina na severu Pirinejskog poluostrva,
čini granicu između današnje Francuske i Španije; duga 450 kilometara,
široka 80 do 140 kilometara, najviši vrh 3404 metra.

5 Galija — u starom veku obuhvatala je današnju Francusku, Belgiju
i severnu Italiju.

6  Inkrustacija — (latinska reč) ukrašavanje predmeta umecima
mramora, bronze, stakla, zlata, srebra.

172

 

7 Kaciga — (latinska reč) šlem.

8  Atal I — pergamski kralj (241—197, pre naše ere), kralj u Maloj
Aziji, osnovao čuvenu pergamsku biblioteku.

9  Hazdrubal — poginuo 221. godine pre naše ere, kartaginski
vojskovođa, ratovao i poginuo na Iberijskom poluostrvu.

10 Vates je keltski sveštenik i prorok.

11 Voda je sredstvo za očišćenje duše.

12 Mani su duše nedavno pomrlih ljudi.

13  Staro verovanje: ako telo mrtvaca ne pokrije zemlja, duša
pokojnika večito će lutati i patiti.

14 Kamen se stavlja na grob da bi se duša pokojnikova vezala za to
mesto, da ne luta i ne čini zla živima.

15 Atavistički — (latinska reč) nasleđen od predaka.

16 Silueta — (francuska reč) slika oblika, lica, izrađena sa strane po
senci; senka, prilika.

17 Aldebaran — (arapska reč) doslovno: volovsko oko, zvezda prve
veličine, jasno crvene svetlosti.

18  Orion — po priči o grč  kim bogovima, odličan lovac, veliki junak,
vanredno lep i jak čovek, ljubimac boginje Eos, Zore; posle smrti
pretvoren u sazvežđe, grupu zvezda; ovde: sazvežđe od sto trideset i
šest zvezda koje se mogu videti golim okom.

19  Alfa — prvo slovo gr čke azbuke, slovo a; omega je poslednje
slovo; alfa i omega u prenosnom značenju: početak i kraj, sve i sva.

20 Velika Reka — Ebro, reka veća i duža no naša Sava.

21 Kuga.

22 Prastari običaj: kamen je sredstvo da se duša priveže za mesto.
Baciti kamen iza sebe znači zaustaviti zle duhove koji idu za čovekom.

173

 

Duhovi isto tako ne idu na vodu.
23  U srednjem veku špansko oružje smatrano je za najbolje.

Posebno se isticao grad Toledo u kome su se izrađivali oklopi, mačevi i
bodeži.

24 Kelti su prvi počeli da pripitomljavaju kokoške.
25 Omiljena zabava starih Kelta.
26 Jer su posvećene.

174