Slavomir Nastasijevic-Gvapo

 

 — Predaj se izdajniče! — viknu Groz.
Jedna strela pogodi u njegov šlem i odskoči, druge dve uzalud
padoše na grudi njegovog pratioca. Mladići klečeći u travi čudili su se
kako strele s metalnim vrhom ne mogu da probiju vunene haljine.
Pit, projuri mimo njih, u najvećem trku namesti novu strelu, zaustavi,
nanišani i odape. Pogodi drugog ratnika u šlem Strela odskoči.
Groz i njegov pratilac otpasaše konopce sa zamkama i jurnuše na
usamljenog ratnika. Kad to vide, Pit ošinu ždrepca i u najvećem trku
stade da beži preko livade. Međutim, Gvapo se privuče do ranjenog
ratnika i iz blizine odape strelu pravo u njegovo lice. Vojnik se strahovito
prodra i pade naglavačke na zemlju. Dečak skoči na njegovog konja i
pojuri najvećim trkom prijatelju u pomoć. Uskoro ih svu trojicu stiže i
stade da odapinje strele. Jedna pogodi ratnika u vrat i skoro do drške
ostade zabodena. Iz klonulih ruku Grozovog pratioca ispadoše dizgini,
konj se prope i zbaci sa sebe mrtvog jahača. Toga trenutka Groz baci
konopac i na zamku uhvati Pita. Uzalud se ratnik otimao. Konopac mu je
stezao obe ruke. Gvapo pritera svog konja do samog protivnika,
zamahnu mačem i zaseče mu vrat. Krv šiknu i poprska oba konja i
dečaka. Ratnik se zaljulja i ispusta konopac, Pit olabavi zamku, istrže
sekiru iza pasa i jednim udarcem dotuče ranjenog ratnika.
Svih šest keltskih boraca ležali su mrtvi u travi.
Mladići iz horde Sijak unezvereno su gledali leševe, oružje i krupne
konje koje su Pit i dečak pohvatali.
 — Jeste li videli s kakvim neprijateljima treba da se borite? — upita
ih Gvapo.
Oni su se zagledali i slegali ramenima. Samo najstariji među njima,
Doz, isprsivši se odgovori:
 — I mi ćemo biti takvi, još i bolji!...
 — Zasad se nemamo čega bojati — reče Pit Gvapu. — Pokupite
sve oružje i donesite gore kod vatre. Ja ću odvesti konje.
Na livadi je već  bio sumrak, u šumi mrak. Vatra, zaklonjena
kožama, gorela je svetlim plamenom.
Belina je trč  ala u susret Pitu. Zagrlivši ga reče:
 — Sišla sam do podnožja i sakrila se iza jednog debelog stabla.
Sve sam čula i videla. Ubili ste Groza, Prinovog sina. Vrač  i moj otac
naredili su da budem njegova žena. Obred je bio određen na dan prvog
prinošenja ljudske žrtve. Sad je svršeno. Krv je potekla iz njegovog
vrata. Videla sam kad ga je Gvapo maznuo mačem. Dečak je junak...
Kad stigoše do vatre, ratnik reče:
 — Ne možemo noćiti u blizini njihovih leševa, da nam se mani ne bi
svetili. Poći ćemo odmah dalje, gore u planinu.
Gvapo i mladići doneše oružje koje su pokupili na livadi: šest
mačeva, toliko isto lukova i ubojnih sekira i čitavu hrpu strela. Dečak baci

101

 

na gomilu dva oklopa, a Doz veliki denjak odela. Leševe, potpuno nage,
ostavili su na livadi.

Odmah digoše logor. Povezaše sve stvari konopcima, natovariše na
 jednog konja i pođoše polako uz brdo. Pit je držao u ruci konopac za koji
su svi ostali konji, osam na broju, bili privezani.

Poduže su pešačili dok stigoše do jedne prostrane jaruge, na čijem
 je dnu vijugao potok. Begunci se spustiše niz strmu obalu i tu, u
zaklonitom mestu, podigoše logor.

Uskoro je i vatra planula. Sirovo meso koje su našli u torbama
keltskih ratnika cvrč  alo je na ražnjićima pored zažarenih glavnji.

102

 

IX GL A V A

U jedinstvu leži spas.

U klisuri gde su Kelti imali ovoje naselje počeše da pridolaze ratnici

na konjima. Iza njih su išla kola sa ženama i decom. Prva povorka
brojala je oko dve hiljade duša. Tri dana kasnije pristiže i druga grupa. U
njoj je bilo preko tri hiljade ratnika, toliko isto žena i dece. Došljaci
doteraše nekoliko čopora svinja i veliko stado ovaca.

U klisuri nastade pometnja. Brkati ratnici, namrgođenih lica, birali su
mesto gde će graditi kolibe i pritom svađali se i tukli. Pod oštrim
sekirama padali su s treskom posečeni borovi oko pećina. Topole i vrbe
oko močvara prorediše se. Veliki deo trake bi posečen. Izgažena trava
nije mogla pružiti dovoljno hrane velikom broju konja, pa su određeni
konjušari konje na nekoliko kilometara daljine gde se mogla naći obilna
paša.

Tako se u klisuri stekoše tri horde. Svaka je imala svoga vođu koga
su ljudi bez pogovora slušali. Za ostale vođe nisu hteli ni da čuju. Zbog
toga je i nastala pometnja u klisuri, česte svađe i tuče.

Valok i prorok Oms nekoliko puta su sazivali veće starešina, ali
nikako nisu uspevali da ga održe, jer su vođe dveju hordi bile gotovo
uvek pijane, a od ostalih istaknutih ratnika ni polovina nije došla na
savetovanje.

Došljaci su se izgovarali kako moraju da prave kolibe, idu u lov i
ribolov, jer se zima približava; da svaka horda ima svoga vođu koji
zapoveda i da savetovanje nije ni potrebno.

To nesređeno stanje je trajalo deset dana. Jedanaestog dana Valok
izda naređenje da se svi njegovi ratnici potpuno naoružani iskupe ispod
svetog hrasta. Odmah zasviraše trube i zatutnjaše bubnjevi. Sa svih
strana povrveše Valokovi ratnici pod sveto drvo. Ozbiljni i turobni bili su
spremni da na jedan mit svoga vođe povade mačeve i navale na
došljake. Svi su osećali da je poljuljana strašna poslušnost kojoj su se
od detinjstva navikli. Međutim, iznenada protiskujući se kroz gomilu ljudi i
žena, praćeni grupom istaknutih boraca pojaviše se vođe dveju novih
hordi, Kid i Striz. Obojica su bili trezni. Dođoše do mesta sa kojeg se
govorilo, priđoše Valoku i proroku, pokloniše se, pa se osloniše na
isukane mačeve.

103

 

Valok ih odmeri pogledom pa se obrati svojim ljudima:
 — Ratnici moje horde, čujte reči svoga vođe koga ste uvek slušali i
koji vas je vodio iz pobede u pobedu. Vi ste svoj! hrabrošću i oružjem
zauzeli ovu klisuru, pošto ste uništili jednu hordu. Ovde ste stvorili
naselje i dobro vam je bilo. Međutim, uvideli ste da su poludivlji ratnici
ove zemlje strašni borci, što svedoče oni grobovi pod obalom ispod
hrasta u kojima leže naši mrtvi, razmrskanih lobanja i polomljenih rebara.
Domoroci uništavaju naše izvidnice i šunjaju se oko klisure. U Iberijskim
planinama mi smo uhvatili trojicu i obesili ih, ali iza njih se nalaze mnoge
horde koje će nas jednog dana napasti i svojim mnoštvom pobediti.
Zbog toga mi smo rešili na savetovanju starešina da pošaljemo naše
ljude preko Velike planine da pozovu i dovedu ovamo i drugu našu
braću, da bismo zajedničkim snagama pobedili sve horde domorodaca i
zauzeli ovu bogatu zemlju. Dve horde su se odazvale našem pozivu,
prešle su Veliku planinu i došle među nas. Došle su, poremetile naš red i
poslušnost i napravile nered u naselju...
U skupu nastade žagor. Valok se obrati Kidu i Strizu:
 — Pozvali smo vas i vi ste se odazvali. Samo, mi nismo računali s
tim da se i vi naselite ovde u našoj klisuri. Neka je slava i hvala
bogovima koji nas štite, ova zemlja je prostrana, prepuna divljači i dobre
paše za stoku. Tražite, dakle, sebi mesto gde ćete napraviti naselje!
Ovoga trenutka nalazimo se nas trojica koji smo vođe triju hordi. To ne
može da bude! Ili ćemo izabrati jednog vođu koga će slušati ovi, ili
izlazite iz klisure koju smo mi osvojili i od nje sebi stvorili utočište. Ako
odete, održavaćemo vezu i zajednički dati otpor neprijateljima. Ako
ostanete i podvrgnete se naredbama i zapovestima jednog vođe, bićemo
moćni i niko nas neće savladati. Dakle, pozivam vas da se odlučite!
Mislim da u jedinstvu leži najsigurniji spas.
Kid i Striz se pogledaše, a njihovi ratnici stadoše da gunđaju i da se
hvataju za mačeve.
 — Mi naše vođe ne damo! — reče jedan.
 — Kid i Striz... Obojica neka vladaju! — dodade drugi. — Ko se
usprotivi, mi ćemo ga sekirom i mačem.
 — Nećemo odavde. Napravili smo kolibe. Borićemo se, ako treba!
 — gunđali su ostali.
Između njih izdvoji se jedna koščata ljudina dugačkog vrata, ruku i
nogu, debelih usana i šopava nosa. Ne tražeći reč, pristupi mestu odakle
se govorilo i viknu rapavim glasom:
 — Ratnici boginje Epone, mi smo svi jedno pleme! Pripadamo
 jednom narodu koji osvaja svet i koga niko dosad nije pobedio. Pristajem
da se zajednički borimo za dobro naših žena i dece! Ovde su nas pozvali
i mi smo prešli preko Velike planine probijajući se kroz njene gudure,
ponore i provalije i boreći se s br đanima. Došli smo u ovu klisuru

104

 

računajući da ćemo biti među prijateljima. A sad... ispalo je da nas
odavde teraju i to pošto su naši ljudi izgradili sebi kolibe. Valokova horda
 je najmanja, a njen vođa zahteva od nas da se odreknemo svojih
starešina! Nas ima pet puta više. Mi ćemo se boriti za ovo mesto!

Rekavši to, isuka mač  i stade da vitla njime više glave. Međutim,
ratnici došljaci sve više su pridolazili i ceo prostor oko svetog hrasta
ispuni se ljudima. Ti novi raspitivali su se od onih što su slušali govore,
gurali se da priđu bliže i gunđali:

 — Teraju nas iz klisure!... Naše vođe vređaju!... I mi to podnosimo!
Dugački Nid vitla mačem, izaziva na borbu...

Ljudi su se tiskali, gurali jedni druge i galamili. Dugački Nid opet
stade da govori i nadvika gomilu:

U ime svoga vođe Striza pozivam vođu horde Valoka da se sa
mnom bori na život i smrt maček, sekirom ili močugom. Ako ne primi moj
poziv, to će biti znak da se odrekao vođstva!

Ratnici zagrmeše sa ovih strana. Kid i Striz smeškali su se i ćutali.
Svakako, Nid je bio njihov najbolji borac, pa su ga poturili da bi lako
smakli Valoka, čija bi horda pripala njima.

Ali, istupi Rok, ratnik sa zgr čenom levom rukom i ožiljkom na licu.
Pope se na govornicu i viknu:

 — Ja sam Rok, sin Ipsaltov. Moj otac je poginuo u borbi sa
Sevonima i za sobom ostavio slavno ime. Bio je poznat po tome što
nikad, ni za jednu stopu, nije uzmakao pred neprijateljem. Ja, njegov sin,
produžavam tu njegovu naviku i to sam više puta dokazao. Dugački Nid
izazivao je mog vođu na borbu. Taj poziv primam ja i boriću se s njim
dotle dok jedan od nas ne bude mrtav. Smatram da dugački Nid nije
toliko veliki da bi smeo da izazove jednog vođu horde na megdan. Za
toga silnika dovoljan ću biti i ja, mada sam sakat u levu ruku.

 — Boriću se ja! Mene je izazvao! — dobaci Valok. Prorok Oms stavi
ruku na rame i tiho reče:

 — Ne! Boriće se Rok, jer ako ti pogineš, cela naša horda rasturiće
se! — Ja sam rekao!

 — Onda Striz i Kid moraju se tući sa mnom! — zaškrguta zubima
Valok.

 — Tako i priliči! Slažem se!
Međutim, Kid, vođa manje horde došljaka, pope se na govornicu, pa
sačekavši da se ovi umire, progovori:
 — Slažem se s Valokom. Tri vođe ne mogu bigi, a nama se ne ide
iz ove klisure, gde su naši ratnici već napravili kolibe. Zato ćemo se boriti
o vođstvo. Dugački Nid izazvao je na megdan Roka, sina Ipsaltova. Prvi
se bori sa Striza, drugi za Valoka. Ja ću iz moje horde dati i trećeg
borca. Kockom ćemo odlučiti koja dvojica prvo treba da se bore. Koji od
njih ostane živ, boriće se sa trećim. Da li se Striz i Valok slažu s mojim

105

 

predlogom?
 — Slažemo se! — rekoše oba ratnika.
 — Prema tome, borba može početi odmah — produži Kid. — U

moje ime boriće se Omboltov sin Gem.
U gomili nastade komešanje i galama. Ova vrsta borbe osobito je

zabavljala keltske ratnike. Odmah počeše da predviđaju, upoređujući
snagu i veštinu boraca ko će pobediti. Mnogi su smatrali da dugački Nid
ima najviše izgleda na pobedu. Gem, Omboltov sin, bio je omalen, ali
vešt borac. Nidovi ljudi bili su sigurni u njega. Sakatog Roka, osim
njegovih ljudi, niko nije smatrao za opasnog protivnika, jer nikom nije
palo na pamet da zagleda njegove krupne kosti i mišiće koji su kao
čvorovi zategnutog konopca nabrekli ispod vunene bluze. U toku godina,
služeći se samo desnom rukom, doterao je dotle da jednim udarcem
sekire obori bizona. Silna snaga bila je u desnoj ruci ratnika.

Vođe pristupiše vučenju kocki. Izlomiše tri drvceta, od kojih dva
 jednaka, a treće malo duže. Dva jednaka označavaju borce koji treba da
istupe odmah, pobednik ima da se bori sa onim koji izvuče najduže
drvce.

Jedan ratnik držao je drvca stegnuta u pesnici. Mali vrhovi drvca
izvirivali su između prstiju. Striz, Valok i Kid pristupiše.

Prvo drvce izvadi Valok, drugo Kid, a treće, najduže, Striz. Prema
tome, imali su da se bore odmah: Rok, Ipsaltov sin i Gem, Omboltov sin.
Dugački Nid boriće se sa pobednikom.

Tako se završi izvlačenje kocke. Preko dve hiljade ratnika iz punog
grla pozdraviše borce i na taj način odadoše im dostojnu počast. Ispod
svetog hrasta odmah se raščisti mesto. Ljudi se povukoše i napraviše
veliku karu.

Dva borca, nagi do pojasa, stadoše jedan prema drugom. Doneše
im mačeve jednake dužine i težine. Isti takav mač predadoše i Nidu koji
se nemarno osloni na njega spreman da posmatra borbu dok na njega
ne dođe red.

Gem je bio uporan borac, svestan da izdržljivost i brzina, spojeni sa
osmišljenim udarcima, gotovo uvek donose pobedu. U borbama koje su
Kelti vodili sa Galima i Germanima, Gemov mač izazivao je strah i užas
među protivnicima. Najsnažniji i najveštiji borci padali su kao od groma
pod njegovim mačem. Gemove majstorije ušle su u priču. Ovaj ratnik i
njegovi ljudi bili su sigurni u pobedu.

Živahan i okretan on svom snagom navali na protivnika. Učestalim
udarcima i bodovima trudio se da ga zbuni. Optrč  avao je oko njega,
poskakivao i vešto izbegavao Rokov mač  koji je fijukao više njegove
glave. Kidovi ljudi oduševljeni su pozdravljali svaki dobro izveden pokret
ili udarac ovoga ljubimca, jer on je bio njihov najbolji borac.

Međutim, Rok hladan i manje pokretan, gotovo se nije ni pomerao,

106

 

samo se okretao u mestu i odbijao svaki udarac. Prisutnima je izgledalo
da mu samo ruka radi i da bez ikakvog napora izdržava borbu. U prvi
mah se činilo da će okretni Gem ulučiti priliku i veštim udarcem lako
savladati protivnika, jer Rok se samo branio, okretao se u mestu i
odbijao udarce. Ratnici koji su bili blizu boraca mogli su primetiti kako
Gem već teško diše, kako mu se šire nozdrve i kako ga obliva znoj, dok
 je Rok netremice pazio na svaki njegov pokret ne pokazujući ni najmanji
znak umora. Gem nekoliko puta u toku borbe zagleda u njegove hladne
zelene oči i sa zebnjom u srcu oseti da je naišao na prekaljenog borca s
kojim se lako ne izlazi nakraj. Osećajući da sam neće moći dugo da
izdrži, Gem udvostruči brzinu udarca. Jednog trenutka činilo se da Roku
nema spasa, jer je u ovakvoj borbi dovoljna samo trenutna nepažnja ili
neopreznost pa da se izgubi borba i život. Gem nađe taj trenutak. On
poskoči u mestu, kad se svima činilo da će se baciti na levu stranu, i
 jednim strahovitim bodom zadade udarac u trenutku kada Rok vrdnu
svojim telom udesno. Bod namenjen trbuhu, samo okrznu slabinu i Rok
oseti oštar bol i kako se krv slivala niz levu nogu. Ali, gvozdeni nervi
starog ratnika ni tada ne popustiše. Galama koju nadadoše Gemove
pristalice ni za trenutak ga ne pokoleba. Naprotiv. Njegovim hladnim
očima upravo tada ne umače slaba strana protivnika, jer Gem,
zaslepljen uspehom, samo za delić sekunde izgubi opreznost. To je bilo
dovoljno. Rok se svom žestinom na njega i skroz ga probode mačem.

Mnoštvo ratnika riknu u jedan urnebesan poklič. Povici, vika, smeh i
vapaj kao morski talasi odbijali su se o strme litice klisure. Radost
Valokovih ljudi nadmašivala je besne pokliče Kidove horde. Škrgutanje
zuba i bezočni smeh i ruganje jednih i drugih umalo se ne pretvoriše u
opšti pokolj. Ipak niko ne pokvari red, niti napusti svoje mesto, jer su svi
ratnici bili uvereni da u ovoj vrsti borbe, koja odlučuje ko će biti vođa, i
bogovi imaju udela. Osim zlokobnih pogleda i vike, ni jedan ratnik ne
potrže mač.

Međutim, vates Oms za to vreme previjao je ranu na Rokovoj
slabini, stavljao na nju medveđu mast, list od repušine, zamotuljak vune,
a preko svega debeli zavoj koji obavi nekoliko puta oko ratnikovog
struka.

 — Da li ti je mnogo isteklo krvi? — upita ga.
 — Ne znam, — odgovori Rok — ali od snage ništa nisam izgubio.
 — Ako pobediš i dugačkog Nida, uvrstićemo te među bogove! — 
reče vates.
 — Pobediću ili umreti. Neka bude volja bogova.
 — Oni su i tebi i nama naklonjeni. Bori se i pobedi.
Tako je govorio vates brižno pogledajući bledo lice Rokovo.
Nekoliko ljudi iz Kidove horde na rukama izneše Gemovo telo i
predadoše ga ženama koje plačući i naričući stadoše da ga mažu

107

 

mirišljavim mastima da bi ga pripremile za ukop.
Međutim, dugački Nid već je stajao prema Roku spreman da počne

borba. Svi ratnici upreše poglede na borce. Na dati znak borci pođoše
 jedan prema drugom i ukrstiše mačeve.

Nid je bio spor i podmukao borac. Uzdao se u svoju ogromnu
snagu, trudeći se da izbije iz ruke ili da slomi mač svoga protivnika. Ali,
mačevi toga doba su bili vrlo masivni i napravljeni od mešavine koja se
lako ne lomi. Sečiva su se sudarala i odjekivali su udarci.

Nid je boreći se govorio:
 — Sakati đavole, neću te ubiti, ali ću ti odseći desnu ruku do
ramena i posvetiti je bogovima. Ona će visiti na vratima moje kolibe na
radost i uveseljenje cele moje horde.
 — Veselićeš se ti uskoro među bogovima donjeg sveta! — govorio
 je Rok odbijajući rukom snažne udarce protivnika.
Međutim, Rok je sve više bledeo. Na zavoju oko struka, gde mu je
rana, pojavi se crvena mrlja koja se sve više širila i već je bila velika kao
šaka. Krv je isticala iz rane.
Vates i Valok bili su mu najbliži. Oni primetiše krvavu mrlju i
zgledaše se. Obojica su dobro znali da ratnik neće dugo izdržati, jer 
bledilo na njegovom licu siguran je znak da krv otiče iz rane.
Vates stavi šake oko usta i viknu:
 — Rok, napada! Prestani sa odbranom! — Napadaj!
 — Napadaj!… — kao eho odjeknu i Valokov glas. Ali, činilo se da
ratnik ne čuje ove uzvike. I dalje je odbijao udarce protivnika osećajući
kako mu ruka trne. Osim toga, primeti da oba mača imaju duboke zareze
na oštricama
„Nid je jak, možda jači od mene. Izdržaće...", mislio je ratnik. „Ja ću
se pre umoriti. Rana me boli i krvari. Krv otiče, osećam...
Ne menjajući način borbe još kratko vreme Rok ostade u odbrani,
pa onda neočekivano tako strahovito napade protivnika da ta za nekoliko
trenutaka potpuno zbuni. Nid je jedva stizao da dočeka i odbije ovaki
udarac. Rokov mač  zaseče mu najpre mišiću na levoj ruci, pa onda
očeša vrat. Ali, Nida to ne zastraši. Sada on navali svom silinom
optrč  avajući oko protivnika. Odjednom učini mu se da Rok gubi
samopouzdanje i da se neoprezno zaštićuje. Ratnik pomisli da je
trenutak odluke došao, strelovitom brzinom baci se na protivnika. Činilo
se da Roku nema spasa. Međutim, sakati borac gvozdenih živaca,
oprezan kao vuk, za delić  sekunde izbeže udarac. Nidov mač  fijuknu
kroz vazduh i proseče prazan prostor ispod miške protivnika. Od silnog
zamaha Nid posrte. To je bilo dovoljno. Rok izmahnu kao dželat i jednim
udarcem odseče mu glavu.
Do toga trenutka niko nije ni slutio kolika je snaga u desnoj ruci
sakatog Roka.

108

 

Gomila ljudi najpre se zatalasa pa odjednom izbi iz hiljade grla
urnebesni poklič. Masa stade da se meša i začas se napravi nered.
Međutim, ljudi su toliko bili iznenađeni ovakvim završetkom borbe, da
nikom ne pade na pamet da trgne mač  i da se sveti. Valokovi ljudi
odmah pritrč  aše, digoše Roka na ruke i odneše ga u kolibu koće horde.
Pedeset naoružanih ljudi vates stavi da čuvaju pobedioca na oba
megdana.

Dve žene pregledaše ranu na ratnikovom bedru, opraše je slanom
vodom i previše. Posle toga, Rok iskapi nekoliko pehara rakije začinjene
medom i travama i zaspa na postelji prekrivenoj ovčijim kožama. Dvorile
su ga dve žene i mala Mumu.

Za to vreme, ispod svetog hrasta, u prisustvu starešina sve tri
horde, Kid i Striz predadoše svoje mačeve Valoku u znak priznanja na
vođstvo.

Striz progovori:
 — U časnoj borbi, pred ljudima sve tri horde, tvoj borac je zasluženo
pobedio. Sva vlast pripada tebi. Predajem ti svoj mač u znak pokornosti.
Od sada tvoje reči za mene biti će zakon. Neka ti bogovi daju da mnogo
godina vladaš ovim plemenom, da ga umnožiš i da ga vodiš iz pobede u
pobedu.
Posle njega Kid uze reč:
 — Koga bogovi vole, tome i daju vlast! Stupam pod tvoje vođstvo
kao prost vojnik i pokoravaću se svim tvojim naređenjima.
Valok ih obojicu zagrli pa vraćajući im mačeve reče:
 — Striz i Kid su od sada moja braća. Nas je u bratstvu vezala krv
najboljih boraca koja je danas ovde prolivena. Njih dvojica na velikom
savetovanju sedeće pored mene, s desne i s leve strane i njihove reči
slušaće se u veću. Striz i Kid biće moji prvi savetodavci, zapovednici i
doglavnici.
Tri vođe se zagrliše. Radost i veseli pokliči hiljade ljudi pozdraviše
ovaj sveti čin.
Tako se izvrši varvarski sud. Vođa sve tri horde, koja se stopi u
 jednu veliku, postade Valok.

*

Rok je nekoliko dana odležao u Valokovoj kolibi. Dve žene su
nadgledale i previjale ranu na njegovom bedru. Četvrtog dana ratnik se
osećao sasvim dobro. Leškario je ia postelji i razgovarao sa malom
ćerkom vođe horde. U kolibi su bili sami.

109

 

 — Danas ću te napustiti — govorio je ratnik. — Krv mi više ne otiče
iz rane i bolovi su prestali. Sad mogu da idem. Hoćeš li doći koji put da
me obiđeš u mojoj kolibi?

 — Neću! — reče Mumu mrgodno.
 — Zašto?
 — Zato što ne veruješ da su Azur i Pit živi. Oni nisu bili krivi. Zbog
toga su ih bogovi pustili da pobegnu iz pećine!
 — A ko je presekao veze na rukama ona dva mladića privezana za
drvo?
 — Ja!
 — Lažeš!
 — Ne lažem. Ja sam ih pustila!
 — U tu tvoju priču niko ne veruje!
 — Ako! Glavno je da su Pit i Azur živi.
 — Ne zavaravaj se! — reče ratnik. — Koga Valokovi ljudi zazidaju u
pećini taj se ne može spasti!
 — A gde je Belina? — upita devojčica prkosno. — Njen otac je traži
na sve strane i neće je naći. Ja ću ti reći zbog čega: nju je odveo Pit.
 — Ti buncaš!
 — Ne buncam. Zašto se Groz nije vratio? On je odavno otišao da
izviđa s pet ratnika. Ja ću ti reći: ti ljudi nikad se neće vratiti. Evo zbog
čega: njih su ubili Pit, Azur i Gvapo.
 — Kakav Gvapo! Šta trabunjaš!
 — Jedva sam čekala da ostanem s tobom. Pokazaću ti nešto. Da li
poznaješ ovu maramu?
 — Poznajem iznenadi se Rok. — Tu je maramu nosila na glavi žena
Azur kad su je vodili prema pećini.
 — Aha! Šta kažeš na to? Da li su živi ona i Pit?
Ratnik zavrte glavom:
 — Izgleda da su se nekako izvukli t pećine! Otkud ti ta marama?
 — Doneo mi je Gvapo.
 — Ti si luda!
 — Nisam! On je bio jedne noći u naselju. Ubacio u našu kolibu ovu
maramu i još nešto. Pogledaj!
Ratnik vide u ruci male Mumu pločicu od zlata II dijamant.
 — Svašta! — čudio se Rok. — Prema svemu, ti misliš da se Azur i
Pit u planini združili s Gvapom i onim drugim mladićem?
 — Uverena sam!
 — Po čemu?
 — Po tome što je Belina nestala. Ja znam koliko je ona volela Pita.
Stalno je plakala otkako su ga zazidali u pećini.
 — Istina je. Belina je nestala i otac je uzalud traži.
 — Ako je bude i dalje tražio, naći će smrt, jer će ga Pit sigurno ubiti,

110

 

pošto je on uhvatio njegovu majku kad je pokušala da prodre u pećinu
da bi oslobodila svoga sina. One noći kad je padala kiša Pit i Gvapo bili
su u naselju.

 — I niko ih nije uhvatio? — čudio se ratnik.
 — Niko, jer oni su pod zaštitom bogova, pošto su nevino osuđeni: Ti
treba da ideš i da ih nađeš.
 — Vrlo pametno! Želiš li još štogod?
 — I da ih dovedeš u naselje sve četvoro!
 — Niti ja znam gde da ih tražim, niti bi oni došli u naše naselje, jer 
znaju da je na njih bačeno prokletstvo. Sve četvoro bili bi ubijeni! — 
završi ratnik.
Toga dana dve žene odvele su Roka u njegovu kolibu.

*

Tako je Valok bio izabran za vođu. Sve tri horde se ujediniše, tako
da je u klisuri bilo oko pet hiljada ratnika. Kad posle nekoliko dana jedna
izvidnica od ljudi dovede na konopcu dva zarobljenika uhvaćena u
Iberijskim planinama, Kelti odlučiše da ih prinesu na žrtvu boginji Eponi.
Tom prilikom vates Oms bi izabran i posvećen za vrhovnog
prvosveštenika. Njemu su se imala pokoravati dva proroka došljaka sa
svojim pomoćnicima. Zarobljenike zaklaše na žrtveniku. Njihovu krv
uhvatiše u četiri zdele, pa je posvećenu rasuše na četiri strane; za sreću
i napredak velike horde i njenog vođu.

Prit, stari i dugogodišnji vates Kidove horde, potpuno upućen u tajnu
proricanja, gledao je u utrobu žrtava i video veliku slavu i napredak ljudi,
žena i dece iz klisure. Utvrdio je to prorok i prema letu ptica i gledajući u
zvezde svake vedre noći. Prit je zviždanjem prizivao zmije otrovnice,
hvatao ih i stavljao u svoja nedra, šaputao s njima i doznavao kad će koji
ratnik umreti ili biti ubijen. Imao je pitomu lisicu u svojoj kolibi.

Kad je prvi put video devojčicu Mumu, dobro se zagledao u njene
oči i rekao:

„Ovo dete donosi sreću svakome ko je u njenoj blizini. Dok je ona u
našem naselju, nikakvo zlo nas ne može snaći!"

Posle prinošenja ljudske žrtve bogovima i posvećivanja Omsa za
glavnog proroka horde, Valok sazva starešine i istaknute ratnike na
veliko veće. Odmah zatreštaše bubnjevi i pisnuše trube. Plećati ratnici
stadoše da pridolaze i uskoro preko stotinu na broju zauzeše mesta
ispod svetog hrasta.

Prvi progovori Valok. On pozdravi ratnike biranim rečima, nazivajući

111

 

ih „decom bogova" i „čednim sinovima boginje Epone" kojoj su uvek
služili, pa dade reč

Vates prelete pogledom po masi i otpoče:
 — Sad smo ujedinjeni, silni i nepobedivi! Snaga naših ratnika može
odoleti svakom neprijatelju. Mislim da je došlo vreme kad treba dati
prilike svakom borcu da pokaže svoje junaštvo. Mi se nalazimo u zemlji
gde postoje horde čiji su ljudi izuzetno hrabri. Ipak, dok su odvojeni, mi
ih možemo lako savladati. Srećna je okolnost što oni ne umeju da tope
metale i od njih da prave oružje! Ne znaju ni za pripitomljavanje konja.
Svojim kamenim sekirama, kopljima i strelama sa vrhovima od kremena,
oni nam ne mogu odoleti. Naše izvidnice otkrile su jednu hordu s druge
strane velike reke. Ta horda je udaljena od nas svega sedam do osam
dana hoda na konju. Ljudi iz naše izvidnice primetili su tamo velika stada
ovaca i čopore pitomih svinja. Naši borci uništiće ljude, žene i decu, a
ovce i svinje doterati u naše naselje da bismo imali dovoljno hrane za
zimske dane koji se približuju. Mislim da bi trebalo izvršiti pohod što pre,
DOK ima na zemlji dovoljno trave za konje.
 — Slažemo se! Tako treba! — Odmah poći! — odobravali su brkati
ratnici klimajući glavama.
 — Da se uništi ta horda biće dovoljno dve stotine ljudi. Predlažem
da njihov vođa u pohodu bude moj prijatelj Kid — reče Valok.
Kid odmah prihvati:
 — Primam se vođstva. Samo, hteo bih ovom odabranom skupu da
kažem šta sam video u Galiji. Njihovi ratnici ubijaju samo decu i starce.
Zdrave ljude i žene hvataju, vode ih u ropstvo i oni u naselju rade
najteže poslove. Da li naš vođa Valok i ostali ratnici misle da i mi treba
tako da radimo?
 — Hvatajte ih što više i dovedite u klisuru! Biće nam potrebni i kao
radna snaga, a isto tako imaćemo kad god zatreba i ljudskih žrtava da
umilostivimo naše bogove — reče vates.
Posle toga, pristupilo se odabiranju ratnika koji će učestvovati u
pohodu. Odlučeno je da ovog puta idu samo Kidovi ljudi, a da ih
predvode četiri Valokov; izvidnice od ukupno četrdeset ratnika, pošto su
oni dobro upoznati sa predelom, a isto tako znaju i način borbe
domorodaca.
Sutradan u zoru u klisuri su stajali opremljeni ratnici naoružani
kopljima, mačevima, strelama i sekirama. Svaki je za vođice držao
svoga konja i samo čekao da vođa Kid uzjaše.
Uskoro iz Valokove kolibe izađoše starešine. Jedan ratnik privede
Kidu vranca, on ga uzjaha, mahnu rukom trubaču koji zasvira da ratnici
pojašu. Svi borci određeni za pohod pojahaše konje i povorka krete
prema izlasku sunca iz klisure. Napred je jahao Kid, a oko njega
Valokovi ratnici iz izvidnica.

112

 

X GLAVA

Kid i Stib: jedan mora biti mrtav!

Pit, Gvapo, Belina i pet mladića iz horde Sijak stigoše zdravo i

srećno pred Binovu pećinu. Azur se naročito obradova kad vide devojku,
a Bin i Stib konjima i oružju. Odmah nastade zapitkivanje o njihovom
putovanju, o klisuri i Keltima, i o borbi koju su svakako vodili, čim su
doveli konje i na njima zaplenjeno oružje. Ali, tek kad uđoše u pećinu i
posedaše pored vatre, Pit i Gvapo stadoše da pričaju. Morali su obojica
govoriti da bi razumeli i žena Azur i Bin i Stib. Mladići iz horde sedeli su
malo po strani i ni jednu reč  ne progovoriše. Belina je svakoga časa
grlila Azur i nazivala je majkom.

 — Bolje ću te čuvati i braniti nego rođena majka! — govorila je
žena.

Sa najvećom pažnjom svi su slušali pričanje Pita i Gvapa.
Kad Gvapo ispriča kako je Pit hvatao konje na zamku, Stib izbulji
oči od uzbuđenja, lupi se obema pesnicama u grudi i uzviknu:
 — A ja sam toga čoveka hteo da ubijem!
Onda Pit ispriča šta je čuo kad je prolazio pored prve kolibe u
naselju, i dodade:
 — Oni se spremaju za pohod. Očekuju nove ratnike koji treba da se
prebace preko Velike planine. Mislim da sunce ni deset puta neće izaći
na istoku i toliko puta zaći na zapadu, a ovde će doći keltski ratnici.
Bin je zabrinuto mahao glavom i govorio:
 — Iz horde Ibis nestala su tri čoveka. Mislim da su ih uhvatili
neprijatelji!
 — Ja sam video u klisuri tri leša koja su visila na granama hrasta
gde Kelti zakopavaju svoje mrtve. To su svakako tri ratnika iz horde Ibis!
 — reče Gvapo.
Azur se naročito obradova kad dečak ispriča kako se popeo na krov
Valokove kolibe i kako je bacio pred postelju male Mumu zamotuljak u
kome je bila njena marama, pločica od zlata i dijamant. Kad ču za ženu
koja sad čuva njenu ljubimicu i koja je svojom vikom uzbunila celo
naselje, Azur se udari obema šakama po kolenima i uzviknu:
 — Tako mi bogova, Geza i Teutona, koji su nas štitili u germanskim
šumama, to je Kuna, žena koja vrti repom oko staroga Roka i smišlja

113

 

kako da zapleni njegovo srce! Ako mi kadgod padne šaka, raščupaću je!
A da li te je Mumu primetila? — upita dečaka.

 — Nije, jer sam kroz otvor na krovu samo provirio. Ali kad sam
bežao, viknuo sam iz sveg glasa: „Gvapo"! Morala me je čuti, a ako nije,
čuli su druga i ona je svakako posle doznala od njih.

Azur zagrli dečaka i poljubi ga nekoliko puta.
Slušaoci doznadoše kako je tekla borba sa šest konjanika koje su
Kelti poslali u poteru za beguncima, kako je poginuo Groz, Prinov sin, i
kako su se hrabro borili Gvapo i pet mladića iz horde Sijak.
 — Dakle, ubili ste Groza, tu mešinu što je mogao da pojede pola
ovce za obrok. On je ubio svoju prvu ženu! — reče Azur.
 — I sad je hteo da se dočepa Beline! — dodade Pit. — Njen otac i
vates poklonili su mu devojku, ali su bogovi drugačije odredili. Belina
pripada meni.
Međutim, Belina je sedela, džarkala vatru i nijednom reči nije se
mešala u razgovor. Kad Pit i ostali navališe na nju da im ispriča kako je
došlo do toga da je obećaju ratniku Grozu, devojka zaplaka. Videlo se
da ne želi o tome da govori.
Ali, pošto su svi nestrpljivo očekivali njenu priču, Belina ipak
progovori:
 — Kad su vas dvoje zazidali u pećinu, Pitova majka i ja
svakodnevno smo bile zajedno i oplakivale, ona sina, a ja verenika.
Strašan je bio bol koji je razdirao dušu te stare žene. U prvo vreme,
svake noći prikradala se blizu ulaza u pećinu i osluškivala. Nadala se da
će bar čuti glas svoga sina. Uzalud. Nije mogla čuti ništa. Prokletstvo
koje je vates bacio na obe pećine nije joj dozvoljavalo da se približi do
zazidanog ulaza. Međutim, žene su je izbegavale. Nijedna nije htela da
govori s njom. Isto tako, i mene su prekorevale što odlazim u njenu
kolibu. Stara žena iz dana u dan sve je više propadala. Ja sam se
iskradala noću iz svoje kolibe i odlazila da je čuvam i negujem. Međutim,
moj otac i majka primetiše to i tako su me strašno istukli, da sam ležala
nekoliko dana u postelji kao mrtva. Za to vreme desila se nesreća.
Pitova majka reši se jedne noći, dođe do pećine i poče da skida kamenje
sa ulaza. Htela je da vidi svoga sina bar mrtvog. Ali, jedan ratnik ju je
uhodio, uhvatio i odvod pred Valoka i vatesa. Žena priznade šta je htela i
vates joj naredi da sam sebe ubije. Sutradan ujutru našli su je obešenu o
divlju šljivu koja raste pred njenom kolibom.
 — A koji je taj ratnik što ju je uhvatio ispred pećine? — upita Azur.
Devojka obori glavu i ne odgovori.
 — Da li ga poznaješ?
 — Kamo sreće da ga nikad nisam poznavala! — reče Belina
plačući. — To je bio moj otac.
Svi zanemeše. Devojka je jecala iz dubine grudi. Jedno vreme niko

114

 

 joj ne postavi nikakvo pitanje. Ali ona sama dodade:
 — Moj otac i vates istog dana odlučiše da me daju Grozu, Prinovom

sinu. Bračna svečanost imala je da se završi prilikom prinošenja prve
ljudske žrtve. Tri čoveka koje su ljudi iz patrole doveli na konopcu zaklali
su i obesili o hrast dan ranije. Smučilo mi se kad sam pomislila da treba
da živim pored oca i muža koji su me cenili kao živinče. Groz je poklonio
mom ocu tri toboca puna strela, mač u koricama i sekiru, a trebalo je da
dobije mene u zamenu Ali, jedne kišne noći Pit je naišao, ja sam s njim
pobegla i rastaću se od njega tek kad smrt dođe po jedno od nas.

Dok su Pit i Gvapo bili odsutni, Azur i stari Bin lutali su po planini i
tražili rudu. Dva dana su zagledali u stenje i kamenje, kopali i čavrljali, ali
uzalud. Trećeg dana naiđoše na jednu jarugu na čijem dnu je takao
potok. Tu nađoše dva kamena. Na njihovoj površini svetlucao se
nekakav metal. Azur pokaza Pitu ta dva komada. Ratnik se dobro
zagleda i radosno uzviknu:

 — To je beli metal koji se teško nalazi. Njega mi mešamo sa
crvenim metalom koga ima mnogo više. Crveni metal je mekan, ali kad
se pomeša sa ovim belim dobije se tvrdoća.

 — Crveni nismo našli! — reče Azur.
 — Svejedno. Topićemo samo beli.
Sutradan svi su otišli u tu jarugu i posle podužeg traženja, uzvodno,
pronađoše čitave naslage rude koja sadrži beli metal. Svi su se dali na
posao. Na suprotnoj obali jaruge počeše da kopaju jamu za peć. Pet
mladića i Stib kopali su sekirama i izbacivali zemlju. Pit ih je terao stalno
da kopaju. Jama je bila preko pet metara duboka, a široka gore tri
koraka, pa se kao levak sužavala. Predveče, kad je sve bilo gotovo, Pit
napravi tri odvoda kanalića kroz koje će teći rastopljen metal.
U mrkli mrak napustiše posao i vratiše se u pećinu umorni.
Posle večere se dogovoriše da sutra nastave posao: jedni da
kopaju rudu, drugi da seku borove i da ih cepaju za veliku vatru u peći.
Azur uze na sebe da pravi kalupe u vlažnom pesku koji je smešten u za
to napravljene drvene sudove. Žena i Gvapo napravili su stotine oblika
za vrhove strela, kopalja, mačeva i sekira.
 — Tako radite i sutra i sve dok ne završite posao — reče Bin. — Pet
mladića neka ostanu tu da vam pomažu u radu, a nas dvojica, Stib i ja,
sutra, čim svane dan, sići ćemo najpre do horde Sijak da im skrenemo
pažnju na namere neprijatelja. Posle ćemo otići u hordu Ibis.
Najverovatnije je da će ona biti prva napadnuta.
Svi se složiše s tim.
Sutradan u zoru Bin i Stib pojahaše konje i pođoše naoružani
mačevima, lukovima i strelama s metalnim vrhovima. Bin još zadenu za
pojas jednu sekiru s kratkom drškom i metalnim sečivom.
Prejezdiše oni preko Golog brda i opustiše se u dolinu gde je bilo

115

 

naselje horde Sijak.
Vođa Doto i njegovi istaknuti ratnici zabrinuto su izdaleka gledali

dva konjanika, jer pomisliše da su njihovi mladići propali u pohodu. Ali,
velika radost zavlada kod ljudi i žena kad im stari Bin ispriča da su
mladići živi i zdravi, da su valjano obavili svoj posao i da se nalaze sa
ostalim društvom u njegovoj pećini gde pomažu oko vađenja rude i
topljenja metala.

Posle toga, Bin im reče da neprijatelji pripremaju pohod na neku od
njihovih hordi. Na tu vest sva se lica uozbiljiše. Nekoliko trenutaka
potraja mrtva tišina. Bin opet progovori:

 — Da li ste postavili ljude da osmatraju u pravcu odakle se nadamo
neprijatelju?

 — Na deset strelometa odavde na tri mesta po tri ratnika stražare
danju i noću — odgovori Doto, pa uhvativši starog Bina za ruku, pokaza
mu na jedan bor koji je bio najviši od sveg drveća u dolini:

 — Pogledaj — reče. — Na njegovim najvišim granama uvek sedi po
 jedan ratnik. On odande vidi ove tri straže. Ako primeti tri vatre noću, ili
tri dima danju, to znači da se neprijatelj približava. Straže su daleko.
Imamo dovoljno vremena da žene i decu sklonimo u planinu gde je
najgušće drveće.

 — Da li ste uhvatili koga divljeg konja na zamku?
 — Nismo nijednog! Naši ratnici uzalud se trude. Istoga dana u
podne Bin i Stib produžiše put prema jugu u pravcu gde se nalazi horda
Ibis. Stib, želeći da se pokaže pred ratnicima horde Sijak, ošinu nekoliko
puta svoga konja koji iz kasa pređe u galop ostavljajući prostor iza sebe.
Bin, mada još nedovoljno vešt jahač, morao ga je pristizati.
Prelazili su prostrane livade, šumice sa oretkim drvećem, proplanke
i potočiće. Kad je sunce završavalo svoj nebeski put za taj dan, jahači
stigoše na domak horde Ibis.
Naselje je bilo na samoj padini planine obrasle gustom bukovom
šumom. Sa tri strane bilo je otvoreno i nezaštićeno. Travne livade i
brežuljkasto zemljište obraslo žbunovima i sitnogoricom pružalo se
gotovo u nedogled. U daljini su se videli čopori divljih konja. Jedno veliko
 jato divljih gusaka kao đerdan letelo je sa severa na jug.
Jahači usporiše.
 — Naselje se nalazi ispod same planine — reče Bin. — Dvaput sam
bio kod njih.
Odjednom, iz žbunova i guste trave pomoliše se ratnici naoružani
kopljima i sekirama. Uz strahovitu graju jurnuše sa svih strana na dva
 jahača i začas ih opkoliše. Ali, kad poznaše starog Bina, njihovi ratni
pokliči pretvoriše se u radosno klicanje. Ljudi su se gurali da bi izbliza
videli ratnike na konjima.
Vođa horde bio je Slob, snažan ratnik divna izgleda, ogrnut kožom

116

 

od šumskog lava ispod koje su izvirivale oble mišice i snažne grudi. U
njegovim krupnim očima bleskala je radost. On stupi pred konjanike i
snažnim glasom ih pozdravi:

 — Neka je slava bogovima što su nam podarili milost da u svom
naselju vidimo prijatelja Bina! Zahvaljujući njemu, mi smo spremni i
neprijatelj nas ne može iznenaditi. Ipak, tri naša ratnika koji su otišli u
izviđanje nisu se vratila. Nekoliko dana posle njih otišla su još dvojica. I
njima je svaki trag izgubljen.

 — Oni se nikad neće vratiti — reče Bin. — Njih su neprijatelji
uhvatili i ubili u svom naselju.

Okruženi gomilom ratnika jahači pođoše prema naselju. Usput su
doznali da su bili primećeni na velikoj dolini, da je vođa Slob dimom
obavešten o njihovom dolasku. Osim toga, doznadoše da ratnici horde
imaju dovoljno strela, kopalja i sekira i da su spremni u svako doba da
dočekaju neprijatelja ma koliko bio jak.

Stib se nasmeja, ali ne reče ništa. Znao je dobro silu i snagu
neprijatelja koje su im bogovi dodelili da se s njima bore.

Slob je u svojoj hordi imao preko hiljadu ratnika odvažnih i
ponosnih. Nijedan od njih nije pokazao strah kad im Bin reče da
neprijatelji nameravaju da ih napadnu. Niko od njih nije ni naslućivao
kako ti došljaci izgledaju, niti je znao njihov način ratovanja.

Uveče, pored vatre, Stib reče vođi horde i starešinama:
 — Napašće vas ljudi na konjima, naoružani mačevima, kopljima i
strelama čiji se vrhovi blistaju na suncu. Na sebi imaju odelo od koga
odskaču strele kao od kamena. Pogledajte!
Stib zavrnu svoju vunenu bluzu ispod koje je bio oklop.
 — Ovo ne može da probije strela! — reče.
Vođa Slob i istaknuti ratnici horde Ibis zaprepašćeno su gledali u
mladića. On im je objašnjavao kako treba da se bore da bi izbegli strašni
nalet keltske konjice:
 — Jedini vam je spas bežanje po šumi. Kad gađate strelama
nišanite ih u lice...
Do duboko u noć, sedeći pored vatre, dogovarali su se kako da se
brane i napadaju. Na kraju, premoreni, raziđoše se po kolibama i kretoše
na počinak. Odred od stotinu ljudi, naoružanih i potpuno spremnih za
borbu, ostade budan da bdi i motri preko cele noći na znakove svojih
straža.
Dva dana su Bin i Stib ostali u toj hordi. Trećeg dana u podne sedeli
su u vođinoj kolibi. Slob ih je častio pečenim mesom od srne, orasima i
medom. Posle ručka trebalo je da pođu na put u pravcu doline gde je
boravila horda Sijak. Konji su bili privezani za dovratak od kolibe,
nestrpljivo kopali prednjom nogom i mahali glavom terajući muve.
Odjednom, Stibov konj zarza strižući ušima. Drugi mu se pridruži.

117

 

Vika jednog ratnika koji se kao mačka sasulja s drveta uzbuni začas celo
naselje. Bubnjevi zatutnjaše.

Slob istrč  a iz kolibe. Pored njega se odmah stvoriše Bin i Stib.
 — Video sam tri dima s leve strane! Neprijatelji dolaze! vikao je
čovek koji je sišao s drveta.
 — Dolaze! Dolaze! — govorili su ratnici pristižući sa svih strana. Svi
su nosili lukove, toboce sa strelama i sekire s kratkom držaljom Žene s
decom povrveše iz koliba i sve nagrnuše na zborno mesto.
Zabuna, metež i dovikivanje potraja za kratko vreme. Povorka žena
s decom i starcima začas krete uz planinu izmeću gustih redova drveća.
Kad njen kraj zamače u šumu, Bin se obrati Slobu:
 — Ova horda neće propasti, jer su te bogovi obdarili velikom
mudrošću. Tvoji ljudi i žene su poslušni, a to je sigurna potvrda za svaki
uspeh.
Vođa horde se nasmeši:
 — Više puta smo izvodili ovo što ste sad videli. Ljudi i žene su
dobro izvežbani. Svako zna šta treba da radi. Beskrajnu zahvalnost
dugujemo tebi, jer sp nas ti poučio šta treba da preduzmemo da bismo
izbegli uništenje horde. Kad dođe do borbe, moji ratnici će dokazati kako
umeju da se bore i da umiru.
Rekavši to, Slob se pope na jednu kladu i gromkim glasom viknu:
 — Ratnici horde Ibis, došao je dan kad se odlučuje o životu i smrti!
Za kratko vreme neprijatelji će biti ovde. Borite se kao protiv divljih zveri!
Ubijajte ih kao zmije otrovnice, jer oni dolaze da unište vas, vaše žene i
decu. Neka ni jedna vaša glava ne padne neosvećena. Sad vam se dala
prilika da svoje junaštvo pokažete pred našim prijateljima, starim Binom i
mladićem Stibom. Oni će se boriti uz vas!
Bin se pope na kladu i stade pored vođe horde. Mirnim i spokojnim
glasom on progovori:
 — Borićemo se uz vas! Neka se izdvoje deset najboljih strelaca
meću vama. Oni će dobiti strele s metalnim vrhom. Nišanite neprijatelja
u glavu i dobro gađajte. Krijte se iza drveća i to samo pojedinačno.
Upamtite da hrabrost i hladnokrvnost u ovakvoj vrsti borbe odlučuju
pobedu. Ne puštajte strelu s tetive dok vam se neprijatelj ne primakne na
dvadesetak koraka!
Desetak ratnika se izdvoji iz gomile. Stib izruči strele iz oba toboca i
svakome dade po pet. Za sebe zadrža isto toliko. Starac istrže sekiru iza
pasa i predade je vođi Slobu.
 — U tvojim snažnim rukama oboriće ona nekoliko ratnika! — reče.
 — Njena oštrica seče oklope!
Ratnik primi sekiru, zamahnu njom više glave i viknu gromkim
glasom:
 — Njena svetla oštrica uskoro će biti obojena neprijateljskom krvlju!

118

 

U daljini su se već videli stražari horde. Kao bez duše jurili su prema
naselju. Sa tri strane po tri mladića trč  ali su preko prostranih livada,
preskačući žbunove i potočiće. Iza njih, na vidiku kretala se masa
keltskih konjanika koji su gonili konje prema hordi.

Zatutnjaše bubnjevi. Ratnici pod vođstvom Bina i Sloba jurnuše
prema šumi. Za nekoliko trenutaka, raštrkani na sve strane, izgubiše se
između debelih bukava i hrastova.

Naselje ostade pusto. Samo se ponegde sa neugašene vatre širio
dim.

Bin i Stib išli su uz brdo između drveća vodeći konje za vođice.
Kad keltski ratnici jurnuše u naselje, Stib, gledajući ih iza jedne
široke bukve, reče:
 — Vidiš njihovog vođu. Iako je daleko, pustiću jednu strelu na njega.
Vodi konje što dalje, ja ću te stići!
Međutim, Kid zaustavi konja na mestu gde su do nedavno stajali
ratnici horde Ibis. Njegovi borci ga okružiše, čudeći se što je naselje bez
ljudi. Samo nekoliko svinja riškalo je oko jedne kolibe i odnekud se čulo
blejanje ovaca.
 — Neprijatelji su pobegli u planinu! — reče Kid. — Moramo za
njima.
Toga trenutka ispred očiju mu zviznu strela i pogodi u grlo jednog
ratnika iza njega. Kelt se strašno prodra i pade s konja.
Odred krete prema planini čije je podnožje bilo pored samog
naselja. Kid i njegovi ljudi odmah uvideše da uz brdo, kroz šumu, ne
mogu na konjima goniti neprijatelja. Strele su odasvud doletale, padale
po konjanicima i odbijale se o oklope. Dva ratnika, pogođena u lice,
ispustiše dizgine i jaučući padoše s konja.
 — Sjaši! — besno viknu Kid. Za trenutak svi borci sjahaše.
 — Napred u šumu. Lukove i strele u šake! Krij se iza drveća i
gađaj!...
Dvadesetak ratnika ostade da čuva konje. Ostali nagrnuše u šumu.
U razvučenom stroju, sa zapetim luko vima išli su Kidovi ljudi
zaklanjajući se iza drveća. Borci iz horde Ibis povlačili su se uz brdo, od
drveta do drveta. Koga god bi keltski ratnici ugledali, taj je smesta padao
proboden sa nekoliko strela.

119

 

Kid, okružen grupom svojih ratnika, izmicao je napred. Strele
njegovih boraca stalno su nalazile cilj.

Kad stigoše do mesta gde je šuma bila već  proređena, sa desne
strane počeše da doleću strele koje za nekoliko trenutaka napraviše
pustoš meću Kidovim borcima. Najpre padoše trojica, pa dvojica, pa
petorica, svi pogođeni u glavu. Nekolicina ranjenih s mukom su izvlačili
strele s metalnim vrhovima iz svojih ruku i ramena. Stari Bin, zaklonjen
iza jednog kupinovog žbuna, četiri je odapeo luk i nijednom nije
promašio. Pored njega bio je Stib. Drhteći od besa, odapinjao je strele
koje su skroz probijale neprijatelja. Preterano zategnuta tetiva pucala je
kao bič. Malo dalje krili su se iza drveća Slob i njegovi strelci.

U šumi su se sve više čuli ratni pokliči, vika i zapomaganje. Sa
120

 

 jednog mesta dopirali su zvuci od udarca mačeva o sekire, graja,
 jaukanje, prizivanje bogova i kletve. Tu se vodila bitka za uništenje.

Toga trenutka Stib iskoči iza žbuna, pa vrišteći, kao divlja zver,
 jurnu u gomilu neprijatelja. Dve strele tresnuše o njegove gruda,
odskočiše i padoše na zemlju.

 — Oklop! — uzviknu Kid uzbuđenim glasom i trže mač iz korica.
U naletu mladić  zari mač  u trbuh keltskom ratniku koji mu je bio
najbliži, izbeže udarac sekire drugoga, pa svom žestinom nasrnu na
Kida. Ali, Stib je precenio svoju snagu i veštinu. Keltski vođa dočeka ga
hladno i jednim udarcem izbi mu mač  iz ruku. Mladić  je nekoliko
trenutaka stajao začuđen i bespomoćan. Činilo se da mu nema spasa.
Međutim, Bin, Slob i deset ratnika iz horde Ibis gotovo u isto vreme
 jurnuše u gomilu keltskih boraca. Borba je bila bespoštedna. Slobova
metalna sekira cepala je oklope, a ratnici padali kao gromom pogođeni.
Mladi ratnici kao risovi skakali su na leđa keltskih boraca i svojim
kamenim sekirama lupali im glave. Bin je stajao udaljen dvadesetak
koraka i odapinjao strelu za strelom.
Kad Kid diže mač ia Stiba, mladić  se baci na njega i ščepa ga za
desnu ruku. Obojica padoše na zemlju valjajući se, ščepaše jedan
drugog za gušu. Keltski ratnik, koščat i snažan, davio je mladića svojim
snažnim rukama. Stib izgubi svest. Strašni ratnik pruži desnu ruku,
dohvati mač koji mu je bio na domaku i zamahnu da ga zabode mladiću
u grlo. Ali, toga trenutka zviznu strela i pogodi Kida ispod šlema u
slepoočnicu. Ratnik klonu, ispusti mač i pade po Stibu. Bin se zadovoljno
nasmeši, pa gledajući rasturene borce koji su se tukli iza drveća, priđe
 jednom mrtvom Keltu, skide mu tobolac u kome je bilo desetak strela i
produži ovoju smrtonosnu igru. Njegov dobro zategnut luk gotovo
nijednom nije uzalud pustio strelu. Keltski ratnici primetiše odakle im
najviše dolazi pogibija i složno navališe na starca. Sa isukanim
mačevima petorica jurnuše na njega. Ali, zlokobna tetiva zazviždi. Jedan
od njih jauknu, okrete se u mestu i pade. Ostala četvorica složno
navališe. Zamahujući svojim dugačkim lukom kao batinom, Bin dohvati
po licu najodvažnijeg protivnika. Ovaj ispusti mač i obema rukama uhvati
se za glavu. Navaljujući na starog ratnika, četiri keltska borca kao ljuti psi
obletali su oko njega trudeći se da ga dohvate mačevima.
Slob, sav iskrvavljen, tukao se pomamno. Od njegovih deset boraca
svega su dvojica bili na nogama. Ostali, probodeni strelama i mačevima
ležali su mrtvi ili ranjeni. Oborivši sekirom poslednjeg protivnika od grupe
koja ih je napala, vođa horde pokliknu i jurnu Binu u pomoć.
Međutim, Stibu se beše povratila svest. On se izvuče ispod mrtvog
Kida, pa dohvativši sa zemlje mač, potrč  a starom prijatelju u pomoć.
Mladić  kao vuk skoči na leća jednom keltskom ratniku i zari mu mač  u
grlo. Obojica iskrvavljeni tresnuše o zemlju. Slob ubi sekirom brkatog

121

 

ratnika koji je trenutak ranije probo njegovog prvog pratioca. Žestoko
napadnut od četiri strašna borca, dva keltska ratnika, kad videše da od
trideset drugova nijedan više nije na nogama, zgledaše se za časak i
počeše da beže nizbrdo. Bin pusti strelu za njima. Ona zveknu o šlem
zadnjeg begunca, odskoči i pade na zemlju.

Starac se nasmeja:
 — Ovaj odnese čitavu glavu! Vidi se da su mu bogovi naklonjeni. Ali
će u svojoj hordi moći da se pohvali kako se tukao sa „pećinskim
pacovima"!
U šumi se sve više čula graja. Pobednički poklič  i dozivanja
odjekivali su sa svih strana, ali se nije moglo oceniti ko pobeđuje. Stib
primeti kako između drveća promiču keltski ratnici. Jedni su trč  ali
nizbrdo, drugi su se lagano dovlačili krijući se iza drveća. Dvadesetak
boraca iz horde Ibis bežalo je prema svome vođi. Za njima su tr čali Kelti,
njih preko trideset. Vitlajući isukanim mačevima, gonioci su vikali bodreći
 jedan drugog.
Četiri ratnika pokupiše rasturene tobolce koji su ležali pored mrtvih
keltskih ratnika, pa povukavši se malo u stranu propustiše svoje. Sa
četiri dobro zategnuta luka puštene strele zapevaše zlokobnu pesmu.
Među neprijateljima napravi se pometnja. Za nekoliko trenutaka
osmorica padoše, svi pogođeni u glavu. Ostali, pokolebani, zastadoše.
Jedan snažan ratnik, svakako vođa te grupe, viknu iz sveg grla:
 — Iza drveća... iza drveća, pa polako prema mestu gde su nam
ostali konji!
I poče povlačenje. Najpre lagano, pa sve brže, dok se ne pretvori u
bekstvo. Još pet keltskih ratnika padoše pogođeni strelama. Jednom,
koji je bio ranjen u nogu, pritrč  a Stib i ubi ga mačem.
Skupivši svoje begunce koji su se malo povratili od straha, Slob im
naredi da pokupe sve strele od pobijenih neprijatelja. Predahnuvši od
borbe, svi pođoše za Keltima.
Dole, u naselju, pisnu truba. Jedan od keltskih starešina, je iz sveg
glasa da se ratnici prikupljaju oko konja. Graja se pojačavala. Iz šume su
izbijali njegovi borci tr čeći prema naselju. Za njima su jurili Slobovi ljudi
gađajući ih izdaleka strelama.
Gomila Kelta sve više se povećavala. Kako je koji ispadao iz šume,
tako se bacao na konja. Ipak, nekolicina njih poče da pali kolibe.
Bin, Slob, Stib i njihovi ljudi stajali su na ivici šume dajući znak
ostalima iz horde Ibis da niko ne izlazi na čistinu. Poređani iza drveća,
Slobovi borci besneli su gledajući neprijatelje koji su se spremali za
pokret. Niko više nije puštao strele, jer je razdaljina bila velika.
Bin se obrati ljudima koji su ga okruživali:
 — Ko od vas može da zategne tetivu do iza uha, neka dođe ovde i
stane pored mene. Neprijatelji su nas velikodušno snabdeli strelama sa

122

 

oštrim vrhovima. Poslaćemo ih za njima. Stib priđe prvi i stade pored
starca. Još dvanaest ratnika poređaše se zatežući lukove i probajući
tetive prstima. Slob je sedeo na zemlji naslonjen leđima o jedno stablo i
smeškao se, mada mu je krv tekla iz rana na glavi i butini.

Strelci, snabdeveni strelama sa oštrim vrhovima, stadoše u jedan
red.

 — Zateži! — komandova Bin.
Nabrekle mišice četrnaest ljudi zategoše lukove.
 — Puštaj!…
Tetive zafijukaše kao jedna. Četiri keltska ratnika jauknuše i
popadoše s konja. U šumi se zaori vika, poklici i smeh i stopiše se u
opštu graju.
 — Zateži! Puštaj! Zateži! Puštaj! — viknuo je Bin i svaki put bi se
poneki od keltskih ratnika izvrnuo s konja.
Sve ovo potraja samo nekoliko časaka. Ik dreknu na trubača. Uz
pisak trube neprijatelji u najvećem trku pojuriše u pravcu odakle su došli.
Ratnici iz horde Ibis siđoše u naselje. Kad se svi iskupiše, nastade
prebrojavanje. Preko dve stotine boraca nije se vratilo iz šume.
Slob, iznemogao od rana, viknu:
 — Straže na svoje mesto!
Devet ratnika se odmah izdvoji i krete u pravcu kuda se neprijatelj
povukao.
Vođa horde dovuče se do svoje kolibe i leže na postelju. Jedan
ratnik, vrač horde, odmah poče da mu ispira rane hladnom vodom, da ih
maže biljnim mastima i da ih zavija mekanom srnećom kožom.
Bin odabra oko stotinu ljudi i sa njima poće u šumu. Oni zavirujući
iza drveća i žbunova, stadoše skupljati leševe izginulih u borbi. Šuma je
bila pretresena uzduž i popreko. Preko dvadeset svojih ranjenika odneše
odmah u naselja, a sedam keltskih, koji su bili gotovo na umoru,
poređaše na jednom malom proplanku spremajući se da ih obese o
drveće. Nekoliko mladića iz Slobove horde vitlali su mačevima više glava
ranjenih neprijatelja, smejali se i rugali. Ali, Bin ih rastera lukom
govoreći:
 — Odnećemo i njih u naselje i lečiti ih. Oni će nas naučiti kako se
tope metali i kako treba ratovati!
 — Ako ne budu hteli? — upita jedan prosedi ratnik.
 — Onda ćemo ih obesiti! — dodade Bin.
Ali, dvojica umreše odmah, treći prilikom prenošenja, a četvrti u
naselju. Tri ranjena neprijatelja smestiše u kolibu i postaviše dva
stražara da ih čuvaju. Stari Bin naredi vraču da ranjenike leči.
Osamdeset i dva leša keltskih boraca sa kojih su skinuta odela i
oklopi ležala su poređana na čistini pored šume. Malo dalje, mrtvi iz
horde Ibis, dvaput toliko na broju, trebalo je da budu zakopani svaki u

123

 

svoj grob.
Četiri velike lomače uskoro počeše da plamte i da proždiru tela

mrtvih neprijatelja.
Međutim, Stib i Bin uzjahaše konje i pođoše duž šume da izvide da

neko od neprijatelja nije ostao negde sakriven. Izašli su iza jedne okuke
gde je šuma skretala i primetiše preko dvadeset konja koji su mirno
pasli. Neprijatelji su u žurbi ostavili. Dva ratnika obiđoše konje i poteraše
ih prema naselju. Tu ih pohvataše i privezaše za drveće.

Kad je sunce počelo da se kloni zapadu, u naselje dođoše žene i
deca. Veseli pokliči i kuknjava odjekivali su na sve strane. Majke su
među leševima tražile svoje mrtve sinove, žene svoje muževe, a deca
očeve.

Pred kolibom vođe horde bila je velika gomila oklopa, mačeva,
tobolaca sa strelama, kaciga i odela. To je bio ratni plen.

Sedam dana Bin i Stib ostali su u hordi svojih prijatelja. Starac i vrač
lečili su ranjenoga Sloba i ostale ratnike od kojih su svega trojica umrli.

Vođa horde se oporavljao. Iako još uvek iznuren, jer mu je isteklo iz
rana dosta krvi, izdavao je zapovesti svojim ljudima koje su ovi bez
pogovora izvršavali.

Posle spaljivanja neprijateljskih leševa na ogromnim lomačama,
pristupilo se sahrani izginulih boraca iz horde Ibis. Svaki pokojnik imao je
zaseban grob u koji je sahranjen porebarke, u zgrč  enom stavu, pored
slomljenog luka i kamene sekire.

Tom prilikom vrač horde Ibis, u ime vođe horde Sloba, ratnika, žena
i dece odade poslednju počast pokojnicima:

„Blagosloveni su od bogova oni koji daju živote za dobro svoga
vođe, ovoje horde u kojoj su prvi put ugledali svetlost sunca, žena i
dece. Duše njihove uživaće sve blagodeti neba i majke zemlje, jer su
otišle zadovoljne s ovoga sveta. Lomače koje su sagorele tela ubijenih
neprijatelja još se nisu ugasile. Gledajući dimove koji se uzdižu s njih,
duše naših pokojnika blažene i srećne otići će na onaj drugi svet. One će
otuda budnim okom pratiti naš rad, našu borbu i požrtvovanje za hordu i
našega vođu Sloba. Obraćam se vama koji ste živi došli da odate
poslednju počast mrtvim drugovima: radite i borite se za ovu hordu koja
 je vaša majka. Ne dozvolite da vam srce i ruke malakšu, jer ćete samo
tako, kad umrete, dostojno stati pred lice svojih bogova na nebu, a na
ovom svetu ostaviti slavno i časno ime i trajnu uspomenu!"

Prorok završi: Posle toga, pristupilo se prinošenju žrtve. Četiri puta
po dvanaest ovaca, belih, za dug život i sreću živih, i crnih, da se
umilostive bogovi donjega sveta, bi zaklano na žrtveniku. Krv uhvaćena
u zemljane zdele zalila je grob svakog pokojnika.

Sutradan je počela podela plena. Polovina je pripala Stibu i Binu, s
tim da od toga polovinu predaju Dotu, vođi horde Sijak.

124

 

Stib je odabrao pedeset mladića i učio ih je da jašu konje. Za
nekoliko dana oni su već mogli da se takmiče terajući konje u galop po
prostranim livadama. Stari Bin im je naredio da skupljaju travu i da je
stavljaju na gomile, da bi mogli da prehrane konje u toku zime, koja,
mada kod njih nije dugotrajna, ipak obiluje hladnoćom i snegom.

Sekirama, zaplenjenim od neprijatelja, ratnici su valjano prionuli na
posao da prave bolje i jače kolibe od oblica koje su lako sekli na ivici
šume. Takođe, napraviše i nekoliko staja za konje.

Odred od pedeset mladića svakodnevno se vežbao u rukovanju
ubojnom sekirom i mačem. Stari Bin nije žalio truda da ih izučava u toj
veštini. Mladići su dobili vunena odela i oklope; sa keltskih kaciga odbili
su rogove kako bi se u toku borbe mogli lako raspoznavati.

Bin je lečio tri keltska ratnika koji su se postepeno oporavljali. Ti ljuci
koji su pripadali najkrvožednijem plemenu s čuđenjem su gledali u starca
duge kose i brade i bili mu zahvalni. Najstariji od njih, Galis, govorio je
drugovima:

 — Naši neprijatelji su ljudi, a mi divlje životinje! Mi bismo njihove
ranjenike poubijali, a oni nas još i leče i neguju.

 — Oni će nas izlečiti od rana, da bi nas posle zdrave stavili na
muke! — reče drugi ratnik po imenu Bek.

Treći koji je ječao od bolova, jer mu je desna noga bila prelomljena
ispod kolena, dodade:

 — Namestili su mi nogu koju mi je njihov vođa slomio. Utegli su je i
utvrdili štapovima. Kad budem prohodao, prva će mi briga biti da ubijem
bar dva neprijatelja i da pobegnem u pravcu sunčevog izlaska. Tamo je
naša horda.

Galis se nasmejao.
 — Izgleda da još nisi uvideo koliko su ti ljudi pametni i hrabri? Naši
mačevi i oklopi nisu nam mnogo koristili u borbi protiv njih. Video sam
svojim očima kako po dvojica kao mačke skaču na leđa naših ratnika i
tuku ih u glavu kamenim sekirama. Da su oni imali oružje kao mi, nijedan
keltski ratnik ne bi iz šume umakao živ.
 — Torovih mi munja i gromova, istinu govoriš! — reče treći ratnik io
imenu Glob. — Moja slomljena noga uterala mi je pamet u glavu i
naučila da ne precenjujem sebe. Da me je njihov vođ tresnuo sekirom po
glavi, mislim da bi mi šlem s rogovima malo koristio! Svojim sam očima
video kako je taj momak jednim udarcem sekire rascepio oklop na
grudima našega Roba i ubio ga na mestu. Ipak, neću odustati od
namere da pobegnem, pošto ubijem nekoliko njihovih, makar jedan od
njih bio i sam vođa horde. Tako ću osvetiti Robovu smrt i umilostiviti
bogove da mu prime dušu. Taj momak spasao mi je život kad smo se
tukli sa Sevonima!
 — Što nisi odmah osvetio njegovu smrt? — upita Bek. — Vođa

125

 

neprijateljske horde bio ti je na domaku!
 — Bolje da nije! — odvrati Glob. — Sad bih ja sa svoje dve zdrave

noge lepo hodao po našem naselju.
 — Hodaćeš ti uskoro s nama zajedno među bogovima donjega

sveta, jer neprijatelji će nas ubiti isto onako kao što bismo mi njih ubili!

*

Hladan vetar je gonio oblake od istoka prema zapadu, obarao suvo
lišće s drveća, kovitlao ga i nosio preko polja. Velika jata vrana letela su
s mesta na mesto. Njihovo gakanje nagoveštavalo je skoru i hladnu
zimu. Vukovi i šakali privlačili su se naselju i šunjali se oko torova gde su
bile ovce i obori sa svinjama. Noću se u planini čulo zavijanje šumskog
lava koji se spremao da napusti svoje lovište i da se spusti u nizinu Manji
čopori divljih konja jureći preko prerije spajali su se i stvarali sve veću
gomilu da bi mogli odoleti vukovima koji su ih izdaleka pratili. Mladi
ždrepci vrištali propinjali se i poskakivali oko čopora. Povijenih vratova
na kojima je lepršala griva jurili su kao pomamni preko beskrajne prerije.

Prve pahuljice snega nošene vetrom padale su nečujno po polegloj
travi.

Bin i Stib praćeni odredom od dvadesetak konjanika išli su prema
hordi Sijak. Oružje koje im je pripalo u deobi bilo je natovareno na tri
konja koji su išli na kraju povorke. Svaki ratnik je vodio po jednog konja.
Konjanici odeveni u vunena odela i ovčije kožuhe nisu gotovo ni osećali
udare hladnoga vetra. Lakim kasom pevajući su jezdili preko prostranih
livada, prelazili brežuljke i uvale. Taj mali odred, od dvadeset konjanika,
sve samih mladića sa Stibom na čelu, imao je da se razvije u silnu
vojsku koja će kao oluja projuriti kroz celo Iberijsko poluostrvo.

Zarobljeni ratnici, Bek i Galis, iako još iznemogli od rana, jahali su u
sredini odreda vezanih ruku. Glob, kome je vođa horde Ibis slomio nogu
ostao je da leži u Slobovoj kolibi.

 — Kuda nas vode divljaci? — pitao je Bek.
 — Verovatno u neku drugu hordu gde će nas prineti na žrtvu svojim
bogovima! — odgovori Galis. Pa malo poćutavši, dodade: — Ipak mislim
da nisu ljudožderi.
 — Neće nas pojesti?
 — Mislim da neće. Sve leševe naših ratnika su spalili. — Ostatke su
zakopali u zemlju.
Približavalo se veče. Vetar je prestao. Iz niskih oblaka pahuljice
snega učestaše. Krupne i suve hvatale si se po žbunovima, padale po

126

 

konjanicima i uskoro obeleše ceo predeo.
Pred mrak odred konjanika stiže u hordu Sijak. Vođa Doto i njegovi

ljudi s velikom radošću primiše starog Bina, Stiba i dvadeset mladića iz
horde Ibis.

Sedeći pored vatre u kolibi, saslušali su Binovu priču o borbi koja je
vođena u planini. Zaplamsalim očima od uzbuđenja ratnici su slušali
kako su se borili njihovi prijatelji i Slob, vođa horde Ibis; kako je Stib
naučio pedeset boraca da jašu konje i da se bore mačevima.

 — Dajem i ja toliko mladića! — reče Doto oduševljeno. — Mislim da
će ostale horde učiniti to isto. Svakako nam je glavni posao u toku zime
da hvatamo divlje konje i da ih pripitomljavamo. Ali, to treba umeti. Mi
nemamo ljude vične tom poslu.

Bek i Galis sedeli su u uglu kolibe, slušali razgovor, ali ni jednu reč
nisu razumeli. Trudili su se da izrazu lica pogode da li se rešava o
njihovoj sudbini. Bek je tiho ječao, jer ga je rana na kuku bolela. Otečena
i puna gnoja izazivala je groznicu. Ratnik je buktao sav u vatri, a oči su
mu bleskale u polumraku. Galis, ranjen u rame, manje je patio. Njegova
rana je zarastala. Zabrinuti Galis tužno je posmatrao svoga druga.

Bin se obrati vođi horde:
 — Ova dva ratnika smo zarobili i poveli sa sobom. Oni će vas
naučiti kako se hvataju divlji konji i kako ih treba pripitomljavati. Jedan od
njih ranjen je u kuk. Ako ne umre noćas, ja ću ga sutra lečiti usijanim
kamenom. Drugi je lakše ranjen. On će za nekoliko dana biti zdrav.
I zaista, sutradan Bin je izvršio strašno lečenje usijanim kamenom.
Galis je sa užasom gledao šta se s njegovim drugom radi. Mislio je da je
to način da se izvede osveta nad zarobljenicima.
Kad Beka polumrtvog staviše na postelju, starac izdade naređenje
za pokret. Stib odmah viknu svoje drugove. Oni pojahaše konje i čekahu
spremni za polazak.
Dobar deo oružja, odela i oklopa, pored toga deset konja ostaviše u
hordi Sijak, pa uzevši sa sobom Galisa, ratnici krenuše u pravcu pećine
staroga Bina.
U toku noći zemlju je prekrio debeli sloj snega. Ratnici su nailazili
tragove divljih svinja, jelena i vukova. Izmešani ukazivali su da je tuda
prolazio čopor. Na jednom mestu ugledaše krvave mrlje i oglodane kosti.
Na utabanom snegu ležala je lobanja jelena ukrašena divnim rogovima.
Ukoliko su se približavali planini, konjanici su osećali sve veću
hladnoću i primećivali da konjima sve više upadaju noge u sneg. Stari
Bin je oštrim okom motrio ispred sebe da ne bi izgubio pravi put, jer su
predeli bili vidno izmenjeni. U šumi je bila potpuna tišina, samo jedna
žunja pripučena za granu hrasta tukla je svojim tvrdim kljunom u suvu
koru.
Ratnici sjahaše. Kroz gustu šumu uzbrdo nije se moglo ići na

127

 

konjima. Stari Bin je išao napred vodeći svoga konja. Za njim se otegla
povorka. Tek pred samo veče odred stiže do pećine.

Gvapo ih prvi ugleda i potr ča im u susret. Njegovoj radosti nije bilo
kraja kad vide zaplenjene konje i oružje. Dvadeset mladih ratnika gledali
su dečaka ponosito i nadmeno, jer oni su se borili, umeju da jašu konje i
imaju mačeve i strele s oštrim vrhovima. Ali njihov ponos bio je
kratkotrajan. Sutradan, za vreme lova na jelene, Gvapo je na Pitovom
ždrepcu jurio ispred celog odreda. Konji mladića jedva su ga pristizali.
Dečakova strela oborila je prvog jelena.

Stari Bin se prijatno iznenadi kad primeti da su Pit, Gvapo i pet
mladića iz horde Sijak napravili četiri čvrste kolibe i veliku staju za konje,
sve to u blizini pećine, pošto su raskr čili zemljište. Međutim, pokušaj sa
topljenjem metala je propao. Azur i Pit nisu našli odgovarajuću rudu.

Pit, Azur i Belina su ispitivali zarobljenoga ratnika o prilikama u
klisuri gde je keltsko naselje. Galis im je pričao kako su dve horde prešle
preko Velike planine, kako su se najodabraniji ratnici tukli izmeću sebe
za svoje vođe i kako je Valokov ratnik sa krivom levom rukom i ožiljkom
na licu pobedio oba protivnika.

 — Tako mi lepote naše boginje Epone, to je bio moj Rok! — uzviknu
Azur lupivši se šakama po kolenima. — Teško onome ko izađe njemu na
megdan!

Galis produži:
 — Zaista je strašan ratnik. Našem najsnažnijem i najboljem borcu,
Nidu, odsekao je glavu jednim udarcem mača. Pošto je oba protivnika
pobedio, Valok je postao voća triju hordi. Jedan od trojice, Kid, poginuo
 je u planini sa borcima koji au mene ranili i zarobili. Mi smo pretrpeli
poraz kad se niko nije nadao. Da su nas neprijatelji dočekali u naselju, ni
živa duša od njih ne bi ostala. Ovako... morali smo se boriti peške i juriti
se s neprijateljima koji su se krili iza drveća.
 — Za poraz koji ste pretrpeli možete zahvaliti tom starcu što sedi tu
pored vatre. On je izmislio način kako će doskočiti vašoj konjici!
Neuređene, poludivlje horde on je naučio kako će vas dočekati.
Galis je odmahivao glavom, pa malo poćutavši reče:
 — Jeste, ovoga puta žestoko nam je podvalio, ali to se više neće
dogoditi. Silni su naši ratnici. Sve više ih pridolazi preko Velike planine.
Oni će osvojiti celu ovu zemlju. Uništiće sve horde i sami uživati
bogatstvo koje im priroda pruža.
Gvapo je pratio njihove reči i tumačio ih Binu i Stibu.
Neko vreme vladala je u pećini tišina. Suva drva bacana na vatru
pucketala su. Dim je kolao ispod visokog svoda i lagano izlazio napolje
gubeći se u hladnoj noći. Konji su u staji rzali, grizli suvu travu koja im je
bila položena na gomile, i strigali ušima osećajući u blizini miris vukova.
 — Šta će ovi ljudi učiniti sa mnom? — upita Galis

128

 

Pit malo poćuta pa se obrati Gvapu:
 — Pitaj starca i svoga druga Stiba šta nameravaju da učine sa
zarobljenim ratnikom?
Dečak se obrati Binu i odmah dobi odgovor:
 — Ako bude hteo raditi za nas, ostavićemo ga u životu. Treba da
hvata divlje konje i da ih pripitomljava, da kopa rude i da od njih pravi
metalno oružje. Ako to ne bude hteo, dobiće nož pod gušu!
 — Radiću sve što traže od mene — reče zadovoljno keltski ratnik.
 — Ako pokuša da pobegne, sam neće uspeti ni tri strelometa da
izmakne. Poješće ga vukovi koji u velikim čoporima krstare zimi po
okolini. Tako mu možeš reći — dodade Bin.
Galisu nije bilo ni nakraj pameti da beži. On se ponovo obrati Pitu:
 — Ja sam pripadao Kidovoj hordi, ali znam za tvoj slučaj. Pričali su
mi u naselju kako su tebe i tu ženu zazidali u pećinu Svi su tamo mislili
da ste mrtvi, ali pred naš polazak u borbu pričalo se da ste dolazili u
naselje i odveli devojku. To je svakako ta lepotica što sedi pored vatre.
 — Tako je — reče Pit. — Ja sam dolazio u klisuru sa ovim
dečakom.
 — I o njemu se govorilo — dodade Galis.
 — Tek će se o meni govoriti! — reče Gvapo r đavim keltskim
 jezikom.
Ratnici se nasmejaše.
Sutradan nasred pećine Pit i Galis podigoše žrtvenik. U prisustvu
celog skupa bila je izvršena bračna svečanost između Pita i Beline.
Zarobljeni ratnik, kao muška glava, jedini je mogao da izvrši sveti čin
venčanja. On je zamenjivao sveštenika. Prineseno je na žrtvu jedno belo
 jare iz Binovog tora. Njegovu krv, uhvaćenu u zdeli, svi su prisutni
pomalo pili, a posle uzeli po komad ispečenog mesa.
Galis je prizivao sve bogove i molio ih da blagoslove i štite brak koji
 je sklopljen između Pita i Beline.
 — Hteo sam da zamolim starca da izvrši čin venčanja, — reče Pit
 — ali nisam bio siguran da će njegove reči umilostiviti naše bogove. On
pripada drugom plemenu. Ne zna ni jezik kojim mi govorimo. Bogovi su
mi u tebi poslali siguran predznak da će moj brak biti srećan.
Galis ga zagrli.
Pitu i Belini je bila ustupljena jedna od napravljenih koliba gde će
provoditi svoj život.

129

 

XI GL A V A

Gvapo!... Gvapo!... Gvapo!...

Prolazile su godine. Osam puta je zima svojim snegovima i ledenim

vetrovima prešla preko planina i uvala gde su živele rasturene horde.
Toliko puta su se začudili Kelti koji su stanovali u blizini mora. Čudili su
se što zimi umesto snegova padaju kiše i što su leta preterano topla.

U blizini klisure gde je nekad boravila horda Gava ređala su se
naselja. Šest puta po nekoliko hiljada ratnika, žena i dece prešlo je preko
Velike planine boreći se s brđ  anima i provlačeći se kroz klisure. Njihove
vođe pokoriše se Valoku, a ljudstvo je predstavljalo čitav narod. Kolibe
se sve više podizale i naselje se širilo čak do iza močvare. Bujna trava je
omogućavala dobru ispašu za stoku, ali divljač se beše razbegla na dan-
dva hoda. Ratnici su po desetak dana išli po tragu bizona i gotovo uvek
se vraćali s oskudnim lovom. U tom mnogoljudnom naselju dolazilo je
često do tuče i ubistva, uprkos strašnom poretku koji su sprovodili Valok
i vates Oms. Sečenje ruku prestupnicima, smrtne kazne nad ubicama
bile su stalno na dnevnom redu. Zbog toga, groblje pod obalom ispod
„hrasta mrtvih" sve više se povećavalo.

Posle Kidovog poraza i smrti Kelti su dvaput preduzeli vojne pohode
na hordu Ibis, jer im je ona bila najbliža. Oba puta vratili su se poraženi
Treći pohod učinili su na hordu Sijak, ostavili u planini pet stotina mrtvih i
izgubili svaku nadu da mogu sa manjim odredima ratovati. Njihove
izvidnice krstarile su na sve strane, pa idući duž morske obale naiđoše
na veliku reku i stigoše do njenog ušća u more. Na drugoj obali primetiše
naselje. Povukavši se u šumu tri izvidnice od ukupno petnaest ljudi,
doneše odluku da se neprimećene vrate istim putem i da svojim
starešinama jave gde se horda nalazi.

Iako je ta horda bila na velikoj daljini, deset dana na konju, starešine
uvideše da im je probitačnije da okušaju ratnu sreću na tu stranu. I
učiniše vojni pohod. Stigavši do Velike reke, počeše da grade splavove
lagano i smišljeno. Domoroci su s druge obale posmatrali došljake i
čudili se šta ih je moglo privući uz obalu Velike reke punu blatišta i
groznice.

Četvrtog dana keltski ratnici stadoše da se prebacuju splavovima
preko reke. Ljudi iz horde, nimalo ratoborni, iznenadiše se kad videše

130

 

ljude na konjima kako se svrstavaju u redove. Zaplašeni, povlačili su se
prema naselju.

Kelti s podignutim kopljima i isukanim mačevima jurnuše u gomilu
ubijajući sve odreda. Vrisak žena i dece i zapomaganje ljudi koji su ginuli
uneli su takav užas u hordu, da se mnogi dadoše u bekstvo duž reke,
krijući se po ševaru.

Svezavši preko stotinu mladih ljudi i žena koje su pohvatali,
konjanici poteraše s njima i čitav čopor svinja i ovaca, spališe kolibe i
vratiše se sa ovog pohoda ne izgubivši ni jednog čoveka. Ostatak od
nekoliko stotina ljudi i žena skrivenih u blatištu, s očajanjem su
posmatrali svoje uništitelje kako se splavovima prebacuju na drugu
stranu reke. Gledali su ih kako s robljem i njihovom stokom prelaze
livade i brežuljke i kako nestaju u daljini.

Kad poslednji neprijateljski konjanici zađoše za breg, ljudi i žene
počeše izlaziti iz blatišta i ševara i iskupiše se u naselju pretvorenom u
zgarište. Vođa horde bio je ubijen. Uz veliku larmu i prepirku, ovi ljudi
bez osećanja za red i poslušnost jedva izabraše drugog vođu. Posle
toga, neočekivano, svi se složiše da napuste ovo mesto i da se povuku
što dalje od reke koja ih je hranila. Pokupivši nešto oružja kretoše u
pravcu severozapada prema planini čije su grebene i vrhove u ogromnoj
daljini jedva nazirali.

Međutim, u toku godina desile su se velike promene među hordama
domorodaca. Bin i njegovo društvo napustili su pećinu i sišli u hordu
Sijak. Sekirama zaplenjenim od neprijatelja sekli su borove i jele i pravili
čvrste kolibe i staje za konje. Torovi su im bili puni ovaca i koza, a obori
svinja. Pit i Galis naučili su mladiće iz horde da hvataju na zamku divlje
konje i da ih pripitomljavaju. U naročito za to napravljenom ograđenom
prostoru bile su čitave ergele konja.

Galis se odmah sprijateljio s Pitom i Gvapom, pa je odlučio da ne
pokušava bekstvo. Narednog proleća, posle njegovog zarobljavanja,
mladić se oženio. Uzeo je divnu crnku krupnih očiju iz horde Sijak. Drugi
zarobljenik, Bek, umro je dva dana posle lečenja usijanim kamenom.
Glob, koji je ostao s prelomljenom nogom u hordi Ibis, kad je ozdravio,
pokušao je da ubije Sloba. Pri tome je uhvaćen i ubijen.

Horda Ibis je izdržala dva žestoka napada koje su izvršili keltski
ratnici. Ali, oba puta neprijatelji su se vratili sa mnogo većim gubicima
nego prvi put. Treći napad odbila je horda Sijak. Binovi ratnici povukli su
se u planinu i uspešno se branili krijući se iza drveća. Tada se desio
slučaj koji su keltski ratnici dobro zapamtili. Kad su se posle uzaludne
borbe po šumi skupili u naselju spremajući se da pojašu konje, iznenada
 jedan odred od trista boraca sa štitovima bez rogova i, u oklopima i sa
isukanim mačevima izlete iza okuke šume i u najvećem trku jurnu na
neprijatelje. Obarajući ratnike, u jednom naletu raskidaše na dva dela

131

 

keltsku konjicu.
Mladić, krupnih očiju i grgurave kose, bez šlema na glavi kao vetar 

 jurio je na pomamnom ždrepcu. Njegov mač  nijedanput nije uzalud bio
zamahnut. Svaki pokret desne ruke ovoga mladića nosio je smrt.

Sa uzvikom: „Gvapo!"... „Gvapo!".. . tri stotine njegovih drugova
sejalo je smrt desno i levo. Kad strašni žeteoci projuriše kroz gomilu
keltskih ratnika okretoše konje i navališe nanovo. Nastade pojedinačna
borba koja se uskoro pretvori u pravu seču, jer keltski ratnici, iznenađeni
napadom, nisu stigli svi da uzjašu konje. I ginuli su pri uzjahivanju ili
držeći se za stremen. Razbijeni, mladići mačevima i ubojnim sekirama,
 jedni izgiboše, drugi šibajući konje razbežaše se po polju. Gvapo, praćen
Stibom, i Pitom gonio ih je sve dok poslednji neprijateljski konjanik ne
zamače iza brežuljka.

Tako se završi keltski pohod na hordu Sijak. Istoga dana pohvatano
 je pet stotina konja, a isto toliko leševa spaljeno na lomačama. Gomile
mačeva, kopalja, ubojnih sekira, lukova, strela, oklopa i odela od vune
palo je kao plen u ruke ratnicima horde Sijak.

Posle toga keltskog poraza, Bin sazva vođe svih hordi koje su se
nalazile jedna od druge na rastojanju najviše deset dana brzog hoda na
konju. Od sedamnaest hordi, odazvaše se svega šest i poslaše svoje
vođe. Svi oni, obuzeti sumnjom i podozrenjem, dođoše s velikom
pratnjom od po stotinu ratnika, kao da dolaze među neprijatelje.

Pet dana vodili su se pregovori, ali gotovo bez uspeha.
 — Napustite svoja naselja koja su inače zapuštena i dođite ovde
kod nas, da se sjedinimo, kako bismo lakše mogli odoleti neprijatelju
kome je jedini cilj da nas sve uništi! — govorio je stari Bin.
 — Mi smo u planini! — rekoše oholo nekoliko vođa.
Jedan, razrokih očiju i najdrskiji među svima, isprsi se da se ruga
reče:
 — Pristajem da dođem u vaše naselje. Dovešću sve svoje ljude i
žene, ali pod uslovom da mene izaberete za vođu te velike horde! A da
se ne bi desile pobune, da se ostale vođe poubijaju. Osim toga, tražim
da mi se odmah preda pet stotina konja koje ste pripitomili ili zaplenili od
neprijatelja, toliko isto mačeva, ubojnih strela, dobrih lukova i deset
naramaka strela.
Taj vođa bio je Lik. Njegova horda boravila je ispod Iberijskih
planina i imala je oko dve hiljade ratnika i isto toliko žena.
Bin odgovori:
 — Naš prijatelj Lik uzda se u veliki broj svojih ratnika i zbog toga se
ovako oholo drži. I on i svi vi koji ste daleko i ne znate koliko vam
opasnost prsti, jer niste videli neprijatelja. Međutim, kad ga budete
ugledali, biće kasno da se setite mojih reči. Jeste, neprijatelji su daleko,
čak na morskoj obali. Ali, oni stalno prelaze preko Velike planine i iz

132

 

godine u godinu njihov broj raste. Ukoliko ih bude više, utoliko će morati
da traže veći prostor za svoj život i opstanak. U toku vremena zauzeće
sve rečne doline, prostrane prerije, planinske kose i proplanke. Za
nekoliko godina cela ova bogata zemlja biće u njihovim rukama, a od
nas neće ni traga ostati. Ako naš prijatelj Lik smatra da su ove reči
nerazumne, neka pokupi svoje ljude i odmah napusti naše naselje. To
isto treba da urade i ostale vođe koji misle kao on. Mi ne želimo da svoje
vreme uludo traćimo!

Tako završi Bin.
Međutim, Lik skoči, podiže svoju čvornovatu pesnicu, da škrgućući
zubima od besa reče:
 — Starcu Binu prohtelo se da bude vođa nad deset hordi!... Nema
od toga ništa! Ako su ljudi iz horde Sijak i Ibis plašljivi šakali, pa drhte od
same pomisli na neprijatelja, ja naglašavam: moji borci, sa mnom na
čelu, jedva čekaju da se sukobe s tim došljacima koje vi smatrate
nepobedivim. Dočekaćemo mi valjano i njih i svakog drugog ko se usudi
da se približi na domak naših strela!
 — Sa kamenim vrhovima! — dobaci Stib.
 — Ko ima srce od kamena i ne treba mu bolje oružje! — završi Lik.
Ipak, dvojica od vođa pristadoše da po polovinu svoje horde pošalju
u dolinu gde je boravila horda Sijak. Slob odluči da sve svoje ljudstvo i
celo naselje Ibis preseli.
Lik i ostale vođe koje ne prihvatiše Binov predlog napustiše naselje,
mada pešice, ipak ponosito odoše sa svojim ljudstvom na svoju stranu.
Povećana horda Sijak već  je brojala preko tri hiljade dobro
naoružanih ratnika. Oni jednoglasno izabraše za vođu Bina koji je bio u
dubokoj starosti, ali još uvek zdrav i krepak. Starešine koje su ga
okruživale i uvek zasedale na velikom savetovanju bili su: Slob, Pit, Stib,
Azur, iako je žena i Gvapo.
Odred od trista konjanika, sve mladića od dvadeset do dvadeset pet
godina, predvodili su Stib i Gvapo. Svi oni po ceo dan su se vežbali u
rukovanju mačem, sekirom i zamkom su naučili vrlo spretno da bacaju.
Pod rukovodstvom Pika i Galisa u toku godina tri stotine mladnća
postali su strahoviti borci. Posle nekoliko uspelih pregovora sa vođama
ostalih hordi, Bin odluči da od svojih ratnika odvoji još tri stotine mladića,
neustrašivih i gotovih na sve. Njima postavi za vođu Stiba, a Gvapo
ostade na čelu prve grupe.
Četiri peći napravljene u brdu dimile su se gotovo neprekidno. Iz
njihovih odvodnih kanalića curio je rastopljen metal, slivao se u kalupe i
stvarao: mačeve, sekire, ašove, motike, oklope, vrhove za koplja i strele
itd. Ruda je donošena na kolima iz obližnje planine. Bakar i „beli metal",
pomešani, davali su tvrd metal koji se nije mogao savijati.
Jednog dana iz šume se pojaviše ljudi i žene u dronjcima,

133

 

izmršaveli kao utvare. Najjači među njima jedva promuca nekoliko reči
tražeći da jedu. Pošto ih nahraniše, Binovi ljudi doznaše da su to ostaci
horde koju su Kelti uništili na ušću Velike reke u more. Od njih tri stotine
do horde Sijak stiglo je svega četrdeset ljudi i sedam žena. Ostali su
pomrli usput od i iznemoglosti.

Ti ljudi su pričali kako su ih neprijatelji iznenada napali, kako su
najpre ubijali svakoga ko im je došao pod mač, pa su posle hvatali na
zamku mlade žene i ljude. Njih su svezali za jedan dugačak konopac i
oterali ih sa stokom koju su zaplenili.

 — Zašto se niste branili? — upita Stib.
Jedan od došljaka, svakako najstariji, odgovori:
 — Mi smo miran narod. Živeli smo pored reke i mora, hvatali ribu i
od nje živeli. Niko nas nikad nije napadao. Ni naši dedovi nisu upamtili
da je ikad neprijatelj ugrozio naselje u kome smo boravili. U svome
kretanju naišli smo u planini na jednu hordu. Mislili smo da su se bogovi
smilovali na nas i radosno smo im zahvaljivali. Ali, ljudi iz te horde nisu
nam dali da jedemo. Oni su nas batinama isterali iz svoga naselja. Stari
Bin se namršti:
 — Neprijatelj će i njih pohoditi, jer ne poštuju zakon gostoprimstva
 — reče. — Mi vas primamo kao svoju braću. Možete ostati kod nas, ako
se budete pokoravali vođi horde i starešinama.
Onaj što je govorio u ime svojih drugova kleče ispred Bina, uze
njegovu ruku i stavi je sebi na glavu pa drhtećim glasom od uzbuđenja
reče:
 — Naš život je u tvojim rukama! Kaži šta treba da radimo?
 — Da jedete i da spavate deset dana. Posle toga napravićete kolibe
i živeti kao i ostali ljudi u ovoj hordi! — odgovori Bin.

*

Ćerka vođe svih keltskih hordi, Mumu, razvila se u divnu devojku.
Duga kosa padala joj je na kao alabaster bela ramena i u talasima
spuštala se niz pleća. Ispod glatkog čela plave oči s dugačkim
trepavicama, izrazite i blage, svetlele su sjajem. Njene noge kao u
gazele nosile su gipko telo kao da ne dodiruju zemlju. Bujna mladost
devojke odisala je sjajnom lepotom.

Mladi keltski ratnici posmatrali su je krišom, uzdisali i šaputali:
„Boginja Epona poslala je među nas svoju kćer! Ovu devojku treba
obožavati i prinositi joj žrtve!.. Njeno lice može se uporediti s nebeskim
rumenilom, s prolećnim cvetom i majskom zorom. Ona je božanstvo

134

 

otuda s neba. Naši proroci govore da je ona zaštitnica horde. Na koga
ratnika padne njen osmeh taj ne može poginuti!"

Tako su govorili mladi ratnici diveći se izdaleka. Ni jedan se ne
usudi da priđe devojci, jer su svi znali da je posvećena bogovima.

Mumu je imala četiri drugarice. Sve su one kao njene pratilice bile
osuđene na doživotno devojaštvo. Zlo bi se proveo mladić  koji bi se
usudio njima da priđe.

Zorom dok se na polju još blista rosa po travi, uzjahivale bi devojke,
uživale na bistrom vazduhu, isterivale zečeve s njihovih legala i nagonile
ih jedna na drugu,25  ali ih nisu ubijale. Njima se ne pristoji da prolivaju
krv.26  Zbunjene i preplašene, životinje su bežale ukrug! Devojke su
terale konje u galop, prestizale ih i ostavljale za sobom. Ponekad bi ih ta
zabava toliko zanela, da su se po nekoliko kilometara udaljavale od
naselja. Kad bi sunčevi zraci svojom toplotom isterali konjima znoj ispod
pazuha i na vratove, devojke bi odjahale u hlad i posmatrale kako se
konji valjaju po travi ili pasu.

Njima je bilo zabranjeno da misle na udaju. Ali, ovako usamljene,
ćerka vođe horde i njene četiri drugarice pričale su, došaptavale se,
podgurkivale se i smejale. Dobro su znale da za njihove razgovore nikad
neće doznati ni vates Oms, ni ostala dva proroka.

Jednog dana, kad je Mumu bila sama u svojoj kolibi, poseti je vates.
Ona ga ljubazno dočeka, ponudi ga da sedne i iznese ćupče s mlekom.
Ali, on odbi posluženje i odmah se obrati devojci.

 — Došlo je tvoje vreme — reče. — Sad treba da se posvetiš
bogovima. Ranije smo mislili da te pošaljemo preko Velike planine, u
zemlju gde žive Gali i gde ima mnogo hramova. Ali, prorok Prin smatra
da si ti sreća za našu hordu. Sad to znaju i svi ratnici. Zbog toga smo
rešili da ovde napravimo hram koji ćemo posvetiti tebi. Da bi došla u
dodir s bogovima, moraš se predati meni. Bićeš moja žena dok sunce
dvadeset osam puta ne pređe svoj put od istoka do zapada. Kad vidiš
prvi put mlad mesec, doći ćeš u moju kolibu.

135

 

Devojka ga je gledala raširenih očiju i ni reči ne progovori. Vates joj
priđe, uhvati je za ramena i zagleda se u njene zenice.

 — Upamti, — reče — kad se prvi put pokaže srp mladog meseca!
 — A moje drugarice? — upita Mumu šapatom.
 — I one će doći u moju kolibu, jedna po jedna, ali tek posle tvoga
posvećivanja.
Devojka se zagleda u sitne žućkaste oči, zborano lice i retku
bradicu vatesa i oseti odvratnost:
 — A ako ne dođem? — reče.
Vates je ščepa za ruku i unese joj se u lice:
 — Ako ne dođeš, bogovi će skrušiti i tebe i tvog oca. Ti dobro znaš
kolika je moja moć. Onoga dana kad su Pit i Azur proglašeni za izdajnike
i zazidani u pećinu, trebalo je da i ta umreš s njima, jer sam dobro znao
da si ti pustila zarobljenike. Ja sam se sažalio na tebe i tvog oca i nisam
bacio prokletstvo na vas dvoje. Da sam to onda učinio, tvoj otac i ti

136

 

istoga dana prestali bi da živite!
 — Da li moj otac zna za to što želiš od mene? — upita devojka

bojažljivo.
 — Ne zna i neće nikad doznati. Ti ćeš dolaziti u moju kolibu samo

noću, a pred zoru vraćaćeš se kući.
 — Ako me neko vidi?
 — Ko te bude video taj neće živeti!
Vates poće prema izlazu. Već  podiže volovsku kožu koja je

zatvarala vrata, ali se okrete i dodade:
 — Za ovo ne sme niko da zna. Ni tvoj otac.
Mumu ostade sama. Nekoliko trenutaka stajala je na mestu gde se

zatekla kad je vates napustio kolibu. Spolja su dopirali glasovi dece koja
su se igrala u blizini, žagor ljudi i rzanje konja. Dan se primicao kraju i u
klisuri je počeo sumrak da se spušta. Devojka priđe vratima, podiže kožu
i zakači je za klin koji je bio prikucan u gredu pored ulaza. Napolju je bila
zapara. Iz zagrejane zemlje i kamenja izbijala je jara, jer tih dana sunce
 je izuzetno jako grejalo.

Devojka sede na prag od svoje kolibe i zamisli se. Kroz svest joj
prođe onaj dan kad su Azur i Pit osuđeni. Nepravda koju su tada učinili
vates i njen otac izazva odvratnost u njenom srcu. Seti se i malog Gvapa
i dece, svojih drugova i drugarica, kad su hteli da obese mališana. Sad
 je Gvapo mladić, snažan i nepobediv. Ratnici su govorili da on ima odred
konjanika od kojih strepe i najodvažniji njihovi borci. Znala je da su Pit i
Azur živi.

Devojka uzdahnu nekoliko puta iz dubine grudi.
„Svi oni žive u planini, slažu se i žrtvuju jedan za drugog. „Gvapo!"...
„Gvapo!"… „Gvapo!"… To je poklič njegovih ratnika kad jure na konjima
u bitku".
Mumu se osmehnu i ostade tako nekoliko trenutaka. Zatim ustade i
poluglasno reče:
„Ne! Neće mene vates na taj način posvećivati!"
Pred kolibu dođoše njene četiri drugarice. Došle su da izvedu Mumu
u šetnju čak gore uz potok, gde su svako veče sedele i u ćutanju
dočekivale noć bacajući kamenčiće u vir bistre vode.
Te noći Valok nije došao u svoju kolibu. Spremao se veliki pohod
ratnika na dve horde koje su boravile ispod Iberijskih planina. Na velikom
većanju starešina koje se oteglo gotovo do svanuća odlučeno je da se te
dve horde unište. Posle tota da se upute tri jaka odreda, da sa tri strane
napadnu i potpuno satru hordu Sijak, koja im je sve planove kvarila, a
pored toga upropastila veliki broj ratnika.
Na savetovanju su govorili da treba pohvatati starešine, dovesti ih u
klisuru i prineti na žrtvu bogovima i manima izginulih ratnika čije duše
neosvećene lutaju oko naselja. Odlučili su da uhvate u zamku starca s

137

 

belom bradom koji je duša neprijateljskih ratnika i da ga živog spale na
lomači. Gvapa, mladog ratnika, koji se bori bez šlema i koji je vođa nad
odredom mladića, treba ustreliti ili uhvatiti živog, pa njega i njegovog
divljačkog druga Stiba u naselju rastrgnuti konjima.

Tako su odlučili Valok, vates i ostale starešine Kelta.
Dve hiljade ratnika odabrano je da pođu prema Iberijskim planinama
da bi uništili dve horde. Još zora nije zabelela, truba pisnu, ratnici
pojahaše konje i povorka se oteže prema izlazu iz klisure. Na čelu su bili
Valok, vates i Striz.

*

Binove izvidnice od po pet ljudi krstarile su na konjima, kojiput
izmicale od naselja po tri dana hoda i vraćale se donoseći izveštaje.
Prepredeni vođa horde Sijak nije se dao iznenaditi. Na brzim konjima
izvidnice su prelazile prostore, održavale veze meću sobom, stizale
gotovo do neprijateljskog naselja i vraćale se neprimećene. Ni jedan
pohod prema zapadu Kelti nisu učinili da nisu bili uočeni.

Valok i vates čudili su se što se manje izvidnice ne vraćaju.
Konjanici dobro naoružani odlazili su u izviđanje i nestajali kao da su u
vodu potonuli.

Jednog dana u keltsko naselje dovuče se na iznemoglom konju
ratnik sa strelom u pazuhu, jedini

koji je ostao živ od dvadesetak ljudi iz izvidnice. Zaljuljavši se na
konju jedva izgovori: „Gvapo"! Beonjače mu blesnuše i pade na ruke
svojih drugova koji ga mrtvog spustiše na zemlju.

Podle ovog slučaja, keltske starešine odlučiše da upotrebe sve
svoje snage i da unište drskog neprijatelja. Dve hiljade konjanika pošlo
 je prema podnožju Iberijskih planina. Činjenica da je vođa horde Valok
lično krenuo u ovaj pohod sa Strizom i vatesom ukazuje da se trebalo
bojati iznenadnih napada i zaseda koje su mogli vršiti Binovi ratnici.
Zapušteni ljudi iz dve horde, naoružani kamenim oružjem nisu mu
zadavali brigu. Zbog toga na deset strelometa ispred kolone ratnika
 jahalo je sto najodabranijih boraca kao izvidnica, a toliko isto i iza
kolone.

Tri dana kretali su se napred Valokovi ratnici, žagorili i pevali
potpuno sigurni u svoju bezbednost. Prolazili su prostranim livadama,
kroz šiblje i šumarke, zalazili u šume, izbijali ia proplanke i opet se
spuštali u ravnicu. Nikome od njih nije padalo na pamet da ih iz šiblja na
okukama motri po nekoliko pari očiju.

138

 

Krećući se uporedo u razmaku na dobar sat hoda išao je Stib sa
svojim odredom od tri stotine konjanika. Pored njega jahali su Doz i
Doto. Konji izvežbani da se prikradaju provlačili su se kroz čestare i
gusto šiblje ne odajući ni glaska od sebe.

Poznavajući dobre staze i prolaze u celom kraju, Stib je tačno znao
kuda neprijatelj ide. Ponekad ga je puštao da malo izmakne, sačekivao
zaštitnicu od sto ljudi i padao u iskušenje da je napadne. Ali, mladić se
pokoravao naredbama starog Bina, vođe horde, da nikakav napad ne
sme da se izvrši dok neprijatelj ne stigne u podnožje Iberijskih planina i
ne počne borbu.

Horda zrikavog Lika bila je prva na udaru. U njenoj blizini nalazila se
 još jedna, mnogoljudnija. Njen vođa Argo, neobuzdan ratnik, nije se ni
odazvao Binovom pozivu, ni sam nije došao na dogovor, niti je poslao
ikog od svojih ljudi. Stib je uvideo da je Bin hteo da dopusti da vođe te
dve horde sa svojim ljudstvom dobro osete snagu neprijatelja, pa kad im
srca obamru od straha, tek onda da im pritekne u pomoć.

Petoga dana, posmatrajući sa jednog brežuljka neprijateljsku kolonu
koja je izlazila iz šume, Stib primeti u daljini dim koji se na mirnom
vremenu dizao pravo uvis. Mladiću sinuše oči od uzbuđenja. Na istoj
udaljenosti od neprijatelja, ali s druge strane, nalazio se Gvapo sa svojim
odredom. Stib sačeka dobrih pola sata, sve dok poslednji redovi
neprijatelja ne zamakoše u drugu šumu. Tada naredi da se naloži vatra.
Dim se diže uvis. Gvapov odred bio je obavešten gde se nalazi Stib.

Keltski ratnici kretali su se, noćivali, odmarali i napasali konje, a nisu
znali da idu između dva odreda neprijatelja.

Desetog dana uveče Valokovi ratnici su se primakli svega na tri
kilometra od Likove horde. Mnogoljudno naselje sa bezbroj koliba,
kolibica i zemunica beše utonulo u mrak. Samo na nekoliko mesta
gorele su vatre. Oko njih sedeli su ratnici i razgovarali. Nikome od njih
nije moglo na pamet kolika im opasnost preti. Uzdajući se u veliki broj i
hrabrost svojih ratnika, Lik nije ni mislio da postavi straže ispred naselja.

Na nekoliko strelometa od keltskog logora, sakriven u jednoj uvali
obrasloj u lesku i gložje, smestio se Stibov odred. Držeći konje vezane
nakratko i hraneći ih iz ruke ovsom da ne ržu, mladi ratnici su čekali da
svane.

Kad se pun mesec pomoli iza planinskog grebena, Stib uzjaha
konja i viknu Dozu. Mladić iz horde Sijak priđe.

 — Ovde čekajte! — reče Stib. — Ne upuštajte se u borbu dok se ne
vratim, osim ako budete napadnuti!

 — Kuda ćeš ti? — upita mladić.
 — Obići ću neprijateljski logor i potražiti Gvapa!…
 — Nećemo počinjati borbu dok se ne vratiš!
Stib ošinu konja i začas ga nestade u grmlju.

139

 

S druge strane keltskog logora, sakriveni u gustoj šumi, bili su
Gvapovi ljudi. Sa uzvišene planinske kote gledali su neprijateljske vatre i
po njima procenjivali koliki broj ratnika boravi u logoru. Jedni su hranili
konje ovsem, drugi su ih trljali gužvom od suve trave, treći su leškarili
opruživši se po zemlji i šapatom razgovarali. Gvapo, Pit i Azur sedeli su
ispod jedne granate bukve u podnožju, a Slob je bio kod ljudstva i pazio
da neko ne naloži vatru.

 — Njih ima pet puta više nego nas! — govorio je Pit. — Kad ih
napadnemo, izgubićemo se u onoj sili konjanika i nestaće nas.

Gvapo je ćutao. Azur je gledala u oba ratnika neko vreme, pa kad
se uveri da nijedan od njih ne misli da govori, ona se obrati obojici:

 — Važno je ne poginuti neosvećen. Nisam navukla oklop na sebe,
ima valjda osam godina, ali gledajući vas i vaše mlade ratnike i kod
mene je uzavrela krv. Boriću se pored vas dvojice. — Poćutavši neko
vreme, nastavi: — Ipak, ne bi valjalo ako Stib ne stigne na vreme sa
svojim odredom. Malo nas je! Svega tri stotine! Na onog zrikavog
medveda iz horde pod planinom i na njegovo ljudstvo slobodno ne
računajte. Oni sa svojim strelama s kamenim vrhovima mogu da gađaju
vrapce, a sekirama da krckaju orahe!

Izdaleka se tri puta začu glas kukavice. Posle nekoliko trenutaka u
dva maha još po tri puta odjeknu isti glas.

 — Ovo je Stib! — reče Pit i ustade.
 — Došao je baš kad treba! — dodade žena. Gvapo, podržavajući
kukavicu, odgovori drugu. Malo zatim Stib dojuri na konju. Odmah sjaha i
srdačno se pozdravi s drugovima. Posedaše svi u travu.
 — Gde su ti ratnici? — upita Gvapo.
 — Na istoj daljini od neprijatelja kao i vi, samo s druge strane.
 — Jesi li naredio da svi budu budni? Može se desiti da neprijatelji
napadnu noću na Likovu hordu ili da se odvoje. Njih ima mnogo, a druga
horda nije daleko!
 — Gvapo malo poćuta, pa nastavi: — Ako se budu podelili u dva
dela, jedan naš odred mora poći za onima koji odlaze, inače s onom
hordom biće vrlo brzo gotovo! Ti ćeš ostati ovde i čekati da neprijatelji
napadnu na Lika, a ja ću pratiti drugu grupu.
 — Da li Lik i njegovi ljudi mogu da vide ovolike vatre neprijatelja? — 
upita Stib.
 — Ne! — odgovori Gvapo. — Zaklanjaju ih dva velika brega obrasla
šipražjem. Svetlost se ne vidi. Da je dan, primetio bi se dim.
 — Danju oni ne bi ni ložili vatre! — reče Azur.
 — Te ubice i palikuće dobro znaju kako se treba privući neprijatelju.
Oni drugo ništa i ne rade, samo pljačkaju i ubijaju. Tome ih uči vates koji
mi je odvratniji od tvora. Tako mi bogova, sastaviću jedan mali odred od
odabranih momaka. S njima ću otići u keltsko naselje i uhvatiti tu lopužu

140

 

što se hvali da vodi poreklo od boginje Epone. Znam ja dobro to njegovo
poreklo!

 — Mnogo ga mrziš? — reče Gvapo.
 — Naravno, kad me živu sahranio u pećini! Ti i Stib najbolje znate
ko je presekao veze na vašim rukama kad ste bili privezani za drvo u
blizini Valokove kolibe.
 — Mumu! — reče Gvapo. — Dvaput mi je spasla život. Zahvalan
sam i njoj i tebi i Pitu, jer ste stradali radi mene i Stiba.
Pit je leškario na zemlji i slušao njihov razgovor.
 — Bogovi su tako udesili da vas dvojica ostanete živi da biste mogli
osvetiti ljude, žene i decu iz svoje horde — reče. — Ja sam među vama
naučio da postoji samo jedan zakon: boriti se protiv nasilnika. Dok sam
bio među Keltima, živeo sam kao i svi ostali po zakonu navike i
uobičajenih pravila: otimati i ubijati, osobito ako se naiđe na slabijeg
protivnika. Stari Bin je dobro govorio da su vaši neprijatelji gori od
šumskih zverova i zmija otrovnica, i da ih zbog nje ne treba ubijati, nego
tamaniti. To je i moje mišljenje i ja ću ih s vama tamaniti sve dotle dok ne
promene svoje navike i ne uvide da čovek nije životinja i da se s njim ne
sme tako postupati. Oni vas smatraju za divljake, a sami kolju ljude i
decu na žrtveniku.
Toga trenutka dotrč  a jedan ratnik i saopšti da su se osmatrači vratili
i saopštili da neprijatelji gase vatre, da drže spremne konje za uzde i da
se grupišu. Izgleda da se spremaju za pokret.
Ispod drveća se pojavi Slob. On ponovi to isto i još dodade.
 — Ne znamo da li će krenuti na Likovu hordu ili će poći južno prema
Atavanima. Oni su odavde daleko koliko sunce pređe dužinu koplja. U
svanuće neprijatelji mogu biti ispred toga naselja.
 — Možda će se podeliti u dva dela? — reče Gvapo.
 — Ništa ne znamo! — dodade Pit. Azur ščepa Sloba za ruku:
 — Jaši konja i polazi sa mnom! — reče. — Idemo u neprijateljski
logor. Smesta ćemo doznati šta nameravaju!
 — Uhvatiće vas i ubiti! — dobaci Pit.
 — Ako se bojiš za naše živote, a ti pojaši konja i pođi s nama da
nas braniš!
Žena je već uzjahala konja i spuštala se nizbrdo između drveća koje
 je prema padini bilo sve ređe. Ne osvr ćući se da li ko ide za njom, Azur 
se krete ravnicom prema brežuljku iza koga je bio keltski logor. Međutim,
Pit i Slob je uskoro stigoše i sve troje naporedo jašući zađoše u čestu,
izbiše na proplanak i ispeše se na brežuljak.
 — Doznaćemo mi već  njihove namere — tiho je govorila žena. — 
Brbljivi su kao svrake. Nema kod njih nijednog ratnika koji ne zna sve
tajne svojih starešina.
Pun mesec je osvetljavao predeo obrastao žbunovima i oretkim

141

 

drvećem. Spuštajući se niz brežuljak, tri konjanika najpre čuše ljudski
žagor i rzanje konja, zatim dovikivanje i naposletku ugledaše zbijene
neprijatelje u dve kolone.

 — Podelili su se u dve grupe — reče Slob. — Da li će jedna krenuti
prema Atavanima?

 — Odmah ćemo doznati — dodade žena.
 — Na koji način? — zapita Pit. — Misliš li ti?…
Mladi ratnik ne dovrši. Ispod jedne topole istrč  aše neki ljudi, pa
 jureći prema konjanicima stadoše da viču: „Ko ste?"... „Kuda ćete?"…
„Odakle idete?"… Bilo ih je oko dvadeset.
 — Šta se derete toliko? Zar ne vidite da smo patrola? Vraćamo se u
logor — reče Azur.
 — Vi niste naši? — primače se jedan blizu konja. — Slušajte, ljudi,
ovo su neprijatelji! Mi smo...
Snažan udarac sekire tresnu među rogove šlema. Ratnik pade na
zemlju bez glasa.
Azur zavitla sekirom na drugog, ali onaj odskoči i zakloni se za drvo.
Slob i Pit trgoše mačeve i navališe na neprijatelje. Još dvojica padoše,
ostali nagoše bekstvo prema logoru.
Žena otpasa konopac koji joj je bio obmotan oko struka, napravi
zamku i zavitla njom više glave. Levom rukom je šibala konja iz sve
snage i začas stiže begunce. Zamka fijuknu kroz vazduh i obuhvati
poslednjeg koji je bežao. Azur sjaha, istrže mač  i poturi ga ratniku pod
gušu:
 — Govori! — dreknu na zarobljenika koji se uzalud trudio da
omakne konopac s ruku. — Govori kuda ste pošli i koga ćete napasti?
Izbezumljen od straha, ratnik je mrmljao nerazumljive reči.
 — Progovorićeš ti već. Držite konopac, vas dvojica, da ga obesimo
o drvo i da mu skinem kožu s leđa!
 — Govoriću... Sve ću da kažem! — zastenja zarobljenik. — 
Polovina naših ratnika napašće hordu koja je ispred nas, druga polovina
poći će prema jugu. Oni će napasti drugu hordu!...
 — Tako mladiću! Sad možeš da ideš — reče Azur, skide konopac
sa zarobljenikovih ruku i raspali ga njime preko leđa!
Mladi ratnik pobeže i začas ga nestade izmeću senki drveća.
 — Što si ga pustila? — reče Pit.
 — Šta će mi? Ja nisam krvnik da ubijam čoveka koji se ne brani.
Okrenuvši konje, sve troje stigoše do mesta gde se nalazio Gvapov
odred.

142

 

XII GL A V A

Prokletstvo je skinuto!

Mesec je završavao svoj put po nebu rasipajući bledu svetlost, a na

istoku zora je puštala svoje rumene zrake i nagoveštavala sunčan i
topao dan. Tetrebovi derući se preletali su s drveta na drvo, a ševe su u
visini izvodile svoju jutarnju pesmu. Izdaleka se čeda rika jelena i
oglašavanje lisice. Jedna grupa divljih gusaka neskladno gačući letela je
prema istoku. Zečevi su skakutali po rosnoj travi, a cvetići otvarali svoje
šarene krunice. Šum potoka koji je vijugao niz jarugu veselo je
objavljivao da počinje dan. U njegovim malim virovima iskakale su ribice
zelenih leđa i šarenih bokova. U skoku su hvatale sitne mušice koje su u
rojevima letele iznad površine vode. Divna pliska izlete iz rupe u obali
gde joj je bilo gnezdo, stade na kamen pored potoka, pa mrdajući repom
rastrese svoje perje, zacvrkuta nekoliko Luta i zamoči kljunić  u hladnu
vodu. Kad se napi, odlete prema livadi da traži skakavce i crviće. Šarene
zmije s rogićem na glavi i nateklim gušama vrebale su i hvatale miševe
po travi. U jednoj bari obrasloj u zukvu pacov i lasica borili su se na život
i smrt. Cičanje, cvrkutanje ptica, šum potoka i šuštanje žbunova i drveća
stvara večiti sklad u pri

Mnoštvo konjanika je jurilo prema jugu. Za njima je ostajala potpuno
utabana trava. Jahali su po dvadeset u redu. Vrhovi kopalja preteći su
blistali na suncu koje se pomaljalo iza planinskih vrhova. Na suroj kobili,
kosmatoj, velike grive i dugačkog repa jahao je keltski vates Oms.
Desno od njega terao je svoga ždrepca Striz, bivši vođa horde koja se
izmešala s Valokovim borcima. Ratnik krupnih kostiju i velike glave
obrasle u dugu kosu i zapuštenu brada bio je oličenje snage i surovosti.
Njegovo pegavo lice modrocrvene boje ukazivalo je na to da bivši vođa
horde uživa u jakom piću dobro začinjenom travama i medom. Njegovo
prijateljstvo s vatesom potiče od prvog susreta, a bilo je postavljeno na
osnovi kojoj je duša bila to slatko piće.

Levo od vatesa na belom konju, valjda zato da se može uočiti i na
velikoj daljini, jahao je trubač.

Ratnici su u punom kasu jurili i ostavljali za sobom žagor, pesmu i
utabanu travu. Kad zamakoše za šumoviti brežuljak, iz česte, s desne
strane, izađe jedan konjanik. Držeći konja nakratko za vođice, on

143

 

nadnese dlan leve ruke nad oči i zagleda se u daljinu. Kad se uveri da je
prostor sve do vidika pust, konjanik mahnu rukom. Iz česte, stadoše da
se pomaljaju grupice jahača. Uskoro ceo odred opkoli svoga vođu.

 — Za njima trkom do brežuljka! — viknu Gvapo. Konjanici ošinuše
konje. U galopu prevališe prostor od nekoliko kilometara. Kad stigoše do
brežuljka obraslog šumarcima, zaustaviše se. Gvapo i Pit izvirujući iza
drveća pratili su pogledom otegnutu kolonu keltskih ratnika.

 — Pratićemo ih uvek na istom odstojanju — reče Gvapo. — Neće
mnogo vremena proći, a oni će biti pred naseljem horde.

 — I ne nadaju se da idemo njihovim tragom! — dodade Pit.
 — Pogledajte, ljudi, tako vam svih bogova na nebesima! — viknu
Azur koja im se približila. — Zar nisam govorila da su ti ratnici najgora
vrsta životinja. Oni proždiru sami sebe.
Pit i Gvapo pogledaše desno gde je žena pokazivala. Na jednoj
grani u česti visio je čovek obešen toliko nisko da je gotovo dodirivao
zemlju nogama. Izbuljene i širom otvorene oči ukazivale su da je
nesrećnik pretrpeo pred smrt sve užase straha.
Žena mu se zagleda u lice:
 — To je momak koga sam uhvatila na zamku. Ja sam mu neprijatelj
i pustila sam ga, a njegove starešine ne praštaju. Oni nikom nikad nisu
oprostili.
Keltski ratnici pod vođstvom vatesa i Striza stigoše pred naselje
horde Atavani, kad se sunce za dužinu koplja izdiglo iznad horizonta.
Pustivši konje da malo predahnu, zatezali su kolane, pritezali na sebi
kaiševe, pripremali oružje i slušali kako tutnje bubnjevi u naselju.
 — Primetili su nas! — reče Striz!
Vates se nasmeja:
 — Ništa im neće pomoći!
Rekavši to, obrati se ratnicima:
 — Vaš prvi nalet mora biti kao oluja! Ova horda je velika. Ubijajte
sve dok vam ruke ne malakšu! A zatim zamke u šake i hvatajte mlade
ljude i žene. Treba nam robova da obrađuju zemlju. Isto tako potrebni su
nam za žrtvu bogovima koji nas štite i daju snagu i hrabrost u srca svih
naših boraca. Vođ  Striz vodiće vas u borbu. Ugledajte se na njega i
prolijte obilato krvi neprijatelja. I ja ću se boriti pored vas i imaću prilike
da vidim primere vašeg junaštva i veštine!
Bubnjevi su tutnjali kao ispod zemlje. Vates podiže ruku uvis.
Trubač  zasvira juriš. Strahovita dreka iz hiljadu grla prolomi tišinu.
Zviznuše bičevi i zalupaše konjske kopite.
Iz naselja, trč  eći prema neprijateljskoj konjici, ljudi i žene horde
Atavani vitlali su kamenim sekirama — derući se iz sveg glasa, hrabrili
su jedni druge. Keltski ratnici gusto zbijeni i razvijeni u bojni poredak
naleteše kao uragan. Strele s kamenim vrhovima odbijale su se o

144

 

njihove oklope ne nanoseći im gotovo nikakve povrede. U prvom naletu
oboreni konjskim grudima, probadani kopljima, sečeni mačevima i
gaženi kao lesa popadaše ratnici horde Atavani. Stotine boraca ležali su
na zemlji mrtvi, gaženi konjskim kopitama. Vrisak žena koje su ginule s
decom u naruč ju izmeša se s divljim kikotom besnih konjanika koji su
posle prvog naleta otpočeli pojedinačnu seču.

Striz je sejao smrt na sve strane. Ne nailazeći na ozbiljan otpor,
ratnik se borio kopljem i mačem. Sav zapenušao i isprskan krvlju ličio je
na kosača ispod čije kose pada pokošena trava. Vođa horde Atavani,
Argo, odvažan ratnik, odluči se da ga napadne. On zavitla sekirom više
glave i smelo jurnu na konjanika. Keltski ratnici koji su bili blizu prekidoše
borbu i stadoše da gledaju dvoboj između pešaka s kamenom sekirom u
ruci i konjanika u oklopu, s šlemom na glavi i mačem i kopljem u rukama.

Striz se nasmeja kad vide protivnika pred sobom. Podiže svoje
koplje i htede da ga probode. Ali, Argo silovito zamahnu sekirom. Keltski
ratnici sa zaprepašćenjem videše kako Striz ispusti koplje. Drugi zamah
sekire pade na oklop konjanika. Ali, udar dat iskosa ne nanese štete
neprijatelju, osim što ga nagna na vrat konju. Argo i treći put diže sekiru,
ali ne stiže da je spusti na Striza. Jedan keltski ratnik baci zamku. Argo
oseti trzaj i preturi se. Silan smeh zaori se među borcima. Vođa horde
otimao se iz sve snage, valjao se između svojih mrtvih drugova trudeći
se da skine zamku sa sebe. Četiri keltska ratnika sjahaše, pritrč  aše mu i
posle kraće borbe vezaše mu ruke pozadi. Vitlajući bičevima poteraše
vođu horde gde su već pohvatani mladi ljudi i žene sedeli u grupi.

Raštrkani na sve strane, keltski ratnici su se borili pojedinačno, ili u
grupi. Mnogi su već  sjahali s konja i pešice gonili neprijatelje ili palili
kolibe.

Jedna grupa od nekoliko stotina Argovih boraca uporno se branila.
Stajali su na ćuviku obraslom drvećem. Zaopkoljeni potpuno gađali
strelama napadače nišaneći ih u lice.

Okružen jednom desetinom ratnika, vates je sedeo na konju i
zanimao se gađajući strelama prestravljene ljude, žene i decu koji su
bežeći pokušavali da se spasu.

Na ivici šume koja je počinjala iza naselja pojavi se Gvapo na konju.
U nekoliko trenutaka on proceni stanje na bojištu, pa mahnu rukom iza
sebe. Oko sto pedeset ratnika izađoše iz šume, u oklopima i šlemovima
bez rogova, naoružanih lukovima, mačevima i sekirama.

Mašući rukama beguncima da se sklone ustranu, ratnici jurnuše u
borbu.

Iza ćuvika pojavi se i drugi odred od sto pedeset konjanika.
Kelti ih ugledaše tek kad se iz tri stotine grla prolomi: „Gvapo!"...
„Gvapo!"... Vates naredi trubaču da svira zbor. Truba odmah pisnu, ali je
već  bilo kasno. Polegavši skoro po grivi konja, Gvapo je jurio na

145

 

pomamnom ždrepcu, a za njim Pit. Azur i Slob s grupom razjarenih
boraca. Kao klin se zabiše u jednu veliku grupu neprijateljskih konjanika i
rascepiše je nadvoje, udarajući mačevima i sekirama po glavama i
oklopima protivnika.

Gvapo privučen nogama za konja udarao je i mačem i sekirom. Kao
grom su padali njegovi udarci i obarali ratnike desno i levo. Pored njega
su s gotovo istom žestinom sejali smrt Slob i Pit.

Zbunjeni iznenadnim napadom keltski ratnici, nemajući vremena da
se srede, počeše da se povlače. Neki, skupljeni u manje grupe, davali su
žestok otpor ginući i zadajući smrt napadačima. Oko Striza se beše
skupilo preko pedeset boraca snažnih i prekaljenih za borbu izbliza. Oni
začas okružiše dvadesetak Gvapovih ratnika pa po dvojica napadajući
na jednog stadoše da ih ubijaju.

Gvapo, Pit i Slob videći to, napustiše grupu neprijateljskih konjanika
koji su bežali ispred njih, okretoše konje, i praćeni najodabranijim
borcima, jurnuše u gomilu, probiše obruč koji je okruživao njihove ljude i
počeše borbu na život i smrt.

Gvapo obori dva protivnika i provuče se do Striza. Keltski ratnik,
razbarušene kose i brade, zaškrguta zubima od besa i navali na
mladića. Njegov veliki konj prope se nekoliko puta i potisnu konjanike
oko sebe. Napravivši dovoljno prostora za borbu, životinja je poskakivala
u mestu očekujući napad. Striz zavitla mačem iznad Gvapove glave bez
šlema i dade silovit udarac, ali mladić poturi sekiru, koju je držao u levoj
ruci, mač udari o njenu oštricu i prebi se. Gotovo u istom trenutku Gvapo
zamahnu desnom rukom i njegov mač  se zari ispod pazuha strašnog
ratnika. Striz jeknu i pade s konja. Pit, Slob i njihovi drugovi napadoše na
zbunjene Strizove ratnike i poobaraše ih sve do jednog.

U isto vreme, drugi odred od sto pedeset ljudi navalio je na one
neprijatelje koji su se borili oko ćuvika. Rasteravši ih za nekoliko časaka i
goneći ih ispred sebe, oborili su keltske ratnike koji nisu imali vremena
čak ni konje da pojašu.

„Gvapo"!... „Gvapo"!... orilo se s dve strane. Oba odreda, goneći
neprijatelje, spojiše se i nastaviše gonjenje preko polja.

Azur, primetivši vatesa, odmah se odvoji od grupe. Sa desetak
ratnika jurnu na njegove pratioce koji pokušaše da je zadrže. Sa
mačevima i sekirama navališe na mali odred. Otprilike jednakih snaga,
dve grupe protivnika počeše borbu prsa u prsa. Oborivši svoga
protivnika strašnim udarcem sekire u grudi, žena dopade do proroka.
On, kad je vide, razjapi usta od čuda:

 — Azur! — uzviknu i zateže luk. Strela odapeta iz blizine, pogodi
ženu u levu mišicu, ruka joj klonu i ona ispusti dizgine. Azur petama
dobro obode konja koji već  stiže do protivnika. Ona zgrabi desnom
rukom njegov luk kojim je po drugi put nišanio na nju, pa istrgavši mu ga

146

 

iz ruku, ošinu njime vatesa preko lica. Prorok se zaljulja i pade s konja. I
žena sjaha, priđe mu i uhvati ga za bradu:

 — Tvoja strela je probila moju mišicu! — reče. — Kažu da zmija
najradije zadaje ujed pred smrt. Ti više nećeš nikoga ujesti.

 — Skidam prokletstvo s tebe, ako me ostaviš u životu! — promuca
vates.

 — Sad ga ja na tebe bacam! — odvrati žena, zamahnu mačem i
 jednim udarcem mu odrubi glavu.

Njeni pratioci su se i dalje borili. Posrć  ući, žena dođe do svoga
konja i pokuša da ga uzjaše, ali uzalud. Iznurena od bolova, pošto je
izgubila mnogo krvi, zaljulja se i pade pod konja.

Gvapovi ratnici koji su se borili oko ćuvika behu se spojili s prvim
odredom. Svi su se videli u daljini kako progone neprijatelje koji su sve

147

 

dalje bežali tražeći spasa.
Grupa od deset ratnika koja je pratila vatesa beše se smanjila na

četiri. Boreći se protiv sedam protivnika, nisu ni pomišljali da beže.
Opkoljeni, besno su se branili, odbijajući udarce mačeva. Međutim,
 jedna grupa od preko pedeset ljudi iz Argove horde napadala je zaostale
neprijatelje od kojih su neki bežali pešice po naselju, nemajući prilike ni
vremena da pojašu konje. Kad videše borbu, oni svi nagrnuše, opkoliše
borce pa bijući ih sekirama po nogama i oklopima, svu četvoricu oboriše
s konja.

Razbijeni i rastureni na sve strane, keltski ratnici su bežali u
grupama prema severoistoku. Mada ih je u životu ostalo preko pet
stotina, izgubivši vođe, ne usudiše se da se vrate u borbu.

Gvapo i njegovi ljudi vratiše se u naselje. Vođa Argo i ostali koji su
bili povezani, preko dve stotine na broju, dođoše na zborno mesto. Njima
su presekli veze na rukama ratnici koji su pratili Azur.

Argo izda naređenje i bubnjevi se uskoro oglasiše. Iz šume počeše
da se pojavljuju begunci, ljudi, žene i deca. Izvirujući bojažljivo iza
drveća i žbunova, pa videći da im više ne preti nikakva opasnost,
povrveše sa svih strana u naselje. Počeše pridolaziti i oni koji su daleko
izmakli.

Od cele horde Atavani izginula je jedna četvrtina. U naselje se posle
borbe beše skupilo oko dve hiljade duša.

Vođa horde Argo dade znak da prestane lupa bubnjeva. On se
pope na jednu kolibu da ga vide svi, pa gromkim glasom poče:

 — Ljudi iz horde Atavani, isterajte svoje ovce iz torova i svinje iz
obora, uzmite svoje oružje, kože i hranu i spremite se za polazak. Ni
 jedan dan više nećemo ostati ovde. Otići ćemo u hordu Sijak i svi pasti
na kolena pred starog Bina. Molićemo ga da nam oprosti i zahvalićemo
mu se što nas je spasao. Da nisu njegovi ljudi danas stigli na vreme,
naša horda ne bi više postojala. Oni su nas zvali. Mi smo odbili njihov
poziv. Nismo čak hteli da odemo ni na savetovanje. Ali, bogovi su kaznili
oholost našu i učinili pravdu. — Vođa horde dade znak Gvapu. Mladić se
pope na krov kolibe. — Izuzetnu zahvalnost dugujemo mladom ratniku
Gvapu — produži vođa — i njegovim ljudima koji su nam u dobri čas
pritekli u pomoć.

Iz hiljade grla zaoriše se pokliči i stopiše se u jedno silno brujanje:
 — Živeo Gvapo! Živeo naš spasilac!
Mladić pričeka dok se stiša graja, pa onda reče:
 — Da ste pristali da se ujedinite s nama do ovog pokolja ne bi
došlo! Iskustvo koje ste stekli platili ste četvrtinom horde, da ne
računamo mojih pedeset ratnika koji su poginuli u ovoj borbi zbog vaše
ludosti! Sad više nema odlaganja. Spremajte se i odmah na put, Vodiće
vas moji ranjeni ratnici. Pod njihovim vođstvom stići ćete u hordu Sijak.

148

 

Odjednom, među prisutnima poče žagor. Svi su gledali desno
prema poljani koja se širila u nedogled. Argo i Gvapo pogledaše na tu
stranu. Mladić podiže ruku i viknu:

 — Neka ratnici horde Atavani ostanu svaki na svom mestu.
Konjanici koji dolaze pripadaju našoj hordi.

S leve strane se pojaviše konji koji su prekrili čitavu poljanu, a gonili
su ih Pit i Slob s nešto ratnika. Bilo je tu preko šest stotina konja
zaplenjenih od neprijatelja. Projuriše pored naselja i zaustaviše se na
padini planine gde se završavala šuma. Pit i Slob ostaviše desetak
drugova da čuvaju konje koji su već počeli da pasu, a stigoše u naselje u
isto vreme s odredom Stibovih ljudi.

*

Doz, Stibov pomoćnik, s konja viknu Gvapu:
 — Nesreća!... Potučeni smo!... Doto je poginuo. U borbi je palo
preko dvesta ratnika!... Stib je zarobljen! Lik, vođa horde, ranjen i
zarobljen! Svega nas pedeset uspeli smo da se spasemo! Jedna
polovina horde je uništena. Oni koji su ostali živi, pobegli su u planinu,
lutaju i ne znaju na koju stranu da pođu. Izdaleka smo gledali neprijatelja
kako se vraća s robljem. Preko tri stotine vezanih na nekoliko konopaca
idu ispred
Ne skidajući se s konja, Doz i njegovi drugovi navališe na Gvapa da
smesta pođu u poteru za neprijateljima.
 — Moramo ih stići! — govorio je Doz. — Njihov hod usporavaju
zarobljenici...
Gvapo se obrati ljudima iz horde Atavani:
 — Čuli ste kako je prošla Likova horda! Njegova tvrdoglavost
uništila mi je gotovo tri stotine najboljih boraca. Moj najbolji drug i
prijatelj, Stib, zarobljen je. Njega čeka grozna smrt u keltskom naselju.
Gvapo se obrati Dozu i njegovim ljudima:
 — Odjašite i dobro nahranite konje! I vi se najedite dobro, jer nas
očekuje strašan put...
Žene iz horde navališe da donose suvo meso, med, orahe i
osušeno voće. Sve to staviše pred Dozove drugove, koji odmah počeše
da jedu, dok su već odmorni mladići Gvapovi hranili konje ovsom.
 — Moji su borci hrabri — govorio je Argo Gvapu. — Povedi nas sa
sobom. Uzećemo oružje koje je ostalo od neprijatelja i borićemo se isto
tako dobro kao i vi,
Gvapo se osmehnu:

149

 

 — Vi niste nikada jahali konje — reče. — Kad uzjašete, bićete
zbačeni.

 — Pristaješ li da nas povedeš sa sobom?
 — Povedi ih — reče Slob. — Ja ću im pokazati kako se jašu konji.
Gvapo dade znak glavom da pristaje.
Argo stade da odabira ratnike. Preko šest stotina odvedoše on i
Slob na mesto gde su pasli zaplenjeni konji, dok su drugi skupljali
razbacano po celom naselju neprijateljsko oružje: koplja, mačeve,
sekire, lukove i toboce sa strelama. Gvapovi ratnici skidali su oklope s
mrtvaca, okupljali šlemove i odbijali s njih sekirama rogove.
Pit i Gvapo odoše u kolibu gde je ležala ranjena Azur. Strela joj je
potpuno probila mišicu tako da je vrh bio izašao na drugu stranu. To je
bila srećna okolnost. Jedan mladić  je prelomio šipku od strele i lako je
izvukao iv rane.
Žena reče da je u stanju da se popne na konja, jer je rana oprana i
dobro uvezan! Kad ču da je Stibov odred razbijen, a Stib zarobljen, Azur 
uzviknu:
 — Danas sam ubila vatesa! To ću isto uraditi i s Valokom! Polazim s
vama!
Gvapo je zagrli i poljubi nekoliko puta u obraz:
 — Silna si ti žena! — reče. — Ali, nama će biti potrebno bar pet
dana dok ne stignemo neprijatelja koji ide prema svome naselju, a onda
tek nastaje borba nejednaka i strahovita, jer nas je mnogo manje neto
njih. Ti ćeš sa ostalim drugovima koji su ranjeni odvesti ostatke ove
horde starom Binu i kazaćeš mu kako je ovde tekla bitka i da smo otišli u
poteru za neprijateljima koji su odveli Stiba, Lika i tri stotine zarobljenika.
Azur pristade na taj predlog. Ona ustade s postelje i naredi ženama
do dovedu sve ranjenike pred kolibu.
U prolazu Pit zagrli ženu i reče:
 — Ako se ne vratim s ovog pohoda, čuvaj mi Belinu i sve troje dece.
 — Oho! — odvrati Azur. — Vratićeš se ti i izrodićeš s njom još tri
puta po troje.

*

Celoga dana obavljane su pripreme za odlazak. Kad je sunce
počelo da zalazi iza šumovitog brega, dva odreda bila su spremna za
put. U jednom su bile žene i deca sa grupom ratnika. Odabrane stvari,
najpotrebnije za život, bile su povezane u denjkove i natovarene na
dvadesetak konja. Na čelu povorke bila je Azur sa svojim drugovima,

150