Slavomir Nastasijevic-Gvapo

 

Rok odlazeći baci pogled na njih i suze mu se zablistaše u očima.
Ipak, požuri i zamače u gomilu ljudi koji su se razilazili.

Majka osuđenog stražara Pita kukala je zapevajući. Ostale žene
prođoše pored nje ćutke, pretvarajući se da je ne vide. Ona je rodila
izdajnika i zbog toga će biti prezrena do kraja života.

Pit priđe svojoj materi i stade pred nju gledajući je bolnim pogledom.
Ona se obazre, pa kad vide da su sve žene otišle zagrli sina jecajući.
Zatim se odmače od njega nekoliko koraka i triput pljunu na zemlju:

 — Neka se tvoja duša pomeša sa dobrim manima, a prokletstvo
neka ode u zemlju ili neka pređe na tvoje zlotvore — uzviknu žena.

Četiri ratnika uhvatiše osuđenike i vezaše im ruke. Ostala šestorica
pridružiše im se sa isukanim mačevima i povorka krete prema pećinama.
Prostor između Valokove kolibe ostade pust, samo je mala Mumu sedela
na kamenu i plakala. U daljini, žagor ljudi i žena se stišavao. Devojčica
podiže glavu i vide Azur, stražara Pita i njihove pratioce kako promiču
između borova idući prema prvoj pećini. Mumu ugleda devojku Bekinu
kako se pomoli iza jednog velikog kamena, pritrč  a Pitu i zagrli ga. Jedan
pratilac zgrabi je za ramena i odgurnu ustranu. Mala ćerka vođe horde
bolno zajeca i zagnjuri glavu u šake. Kad malo posle pogleda, vide samo
ratnike kako skupljaju veliko kamenje i slažu ga na ulaz u pećinu. Uskoro
i to bi gotovo. Deset ratnika polako su se vraćali u naselje. Razgovarali
su i smejali se idući niz brdo, kamenje se otiskivalo pod njihovim
nogama i kotrljalo se.

Tako se izvrši keltska pravda. Ona se duboko ureza u srce
devojčice Mumu.

*

Azur i Pit bili su zazidani u pećini. Okruživao ih je potpuni mrak.
Ruke i noge bile su im čvrsto vezane.

 — Umrećemo u mukama! — reče Pit.
Žena se s naporom pridiže i ostade sedeći na zemlji.
 — Naši ratnici su krasni momci! — reče. — Nisu zaboravili da nam
vežu i noge! Pogrešili su što nam kamenjem nisu sprštili glave. Tada bi
bilo manje muka i za tebe i za mene. Ali, neka bude volja bogova!
Jadikovanjem nećemo popraviti stanje u kome se nalazimo. Primakni se
bliže da mogu da te napipam!... Dovuci se nekako do mene.
Pit se migoljio i pomalo se približavao ženi. Uskoro mu glava
dodirnu njena kolena.
 — Sad se okreni i lezi potrbuške. Zubima ću da odrešim veze na

51

 

tvojim rukama — reče žena.
 — Čemu to! — odgovori Pit. — Nema i tako nama spasa. Mi smo

ovde živi sahranjeni.
 — Neću da umrem vezanih ruku i nogu, jer ne želim da budem rob

na onom svetu — reče Azur i stane ustima tražiti čvor na rukama
vojnika. Pit je ležao potrbuške i stenjao. Veze su mu zasecale zglobove.
Nesnosan bog naterivao mu je suze na oči. Žena je zubima vukla jedan
kraj od konopca, ali uzalud. Vreme je prolazilo. Ona pronađe uvojke od
čvora. Usta su već počela da joj krvare, pa ipak ništa nije mogla da učini.

U pećini je bio mrak kao u grobu.
 — Sva su mi usta iskrvavljena! — reče Azur. — Pokušaj ti da
odrediš veze na mojim rukama.
Rekavši to, vešto se izvi i leže potrbuške. Pit se okrete na bok i
nekako napipa ustima čvor na njenim rukama. Snažnim vilicama steže
 jedan uvojak konopca i povuče. Petlja se malo olabavi. Ohrabreni,
mladić je i dalje vukao zubima krajeve konopca i oseti kako se čvor sve
više dreši.
 — Gotovo je! — reče Azur i izvuče jednu ruku. Odmah otpetlja i
drugu ruku. Zatim odreši veze na nogama. Lako je odrešila veze i kod
Pita.
Posle toga ustadoše i pođoše nasumce nekoliko koraka.
 — Ako se ikad izvučem iz ovog groba, — reče žena — prva će mi
briga biti da svojim rukama zadavim onoga jarca što se izdaje za
proroka. Njegova usta koja bi najradije lokala ljudsku krv, izrekla su
prokletstvo na nas dvoje! Neka bi bogovi u svojoj moći učinili da se ono
na njemu ispuni!
 — Ćuti! — reče Pit. — Bogovi će još više da se razgneve zbog
tvojih reči! Dok smo živi, ne smemo grditi proroka, jer kroz njegova usta
govori svako božanstvo.
 — Mene i tebe tamo napolju više ne ubrajaju u žive i šta me se tiče!
Ti si ratnik. Znaš samo da ubijaš, a kad su tebe ubili, još se plašiš svojih
ubica! Tvoj otac Alko nije bio takva kukavica.
 — Šta je trebalo da radim? — upita vojnik.
 — I to pitaš mene! — začudi se žena. — Trebalo je da uzmeš mač i
da probodeš pogano srce proroka!
 — Što to nisi uradila ti? Priče o tvom junaštvu poznate su svakom u
naselju!
 — Nisam imala ništa u rukama...
Seli su na zemlju i naslonili leđa na zid od pećine. Jedno vreme
razmišljali su i ćutali. Žena se u sebi zaricala da se osveti i Valoku i
proroku, ako ikad živi izađu iz pećine.
 — Celo naše pleme je gomila vukova koji proždiru i ovoje. Od te
rulje samo glasić  male Mumu potekao je u našu korist. Svi ostali, kao

52

 

podli psi, podvili su repove i ćutali.
Vreme je prolazilo, a oni su se teško mirili sa sudbinom. Znali su da

 još nije počelo ono što prethodi njihovoj smrti: glad i žeđ. Ipak, u
najtežem očajanju, kad je čovek svestan da mu nema spasa, lebdi
negde na dnu duše iskrica nade koja tinja do poslednjeg daha. U takvoj
prilici gubi se pojam o vremenu.

Pit i Azur su dugo ćutali.
Onda vojnik poče da plače. Nije plakao kad mu je izrečena presuda,
niti kad se rastajao s majkom. Ali srce prepuno bola i očajanja ne izdrža.
Ratnik je plakao i jecao kao dete.
 — Ti si gori nego žena! — dobaci mu Azur pakosno.
 — Umrećemo oboje i s tim treba biti načisto! U tvojim grudima kuca
srce plašljivog šakala koji drhće i cvili kad veverica frkne na njega.
Pit je u mraku ščepa za ruku i stade da je uvr će. Žena ga ujede za
mišicu. Upinjali su se da jedno drugom nanesu što veći bol.
 — Ti si kriva za moju smrt! Ti si me opila i zato ću ti kao zmiji
razmrskati glavu o zid.
Rekavši to, Pit je uhvati za kosu i tresnu joj glavu o kamen.
Ošamućena žena otvori vilice i pusti mu ruku. Pridržavajući se rukama
za zid, Azur poče da se smeje, najpre istiha, pa sve jače, dok se smeh
ne pretvori u ludačko cerekanje koje se u mračnoj pećini odbijalo o
zidove i stravično odjekivalo. Vojnika uhvati užas. Prođe mu kroz glavu
da je žena poludela. Odmah joj pusti ruku i izbezumljeno potrč  a kroz
mrak. Ali posle desetak koraka spotače se i pade, glavom udari o kamen
i onesvesti se.
Žena pođe lagano prema mestu odakle se čuo tup udar. Njeni prsti
grč  ili su se kao kandže u risa. U nervnom nastupu rešila je da udavi
mladića. Uvrnuta ruka užasno je bolela, a glava joj bučala od udara o zid
pećine. Idući po mraku zape nogom o ratnikovo telo. Saže se i napipa
glavu čoveka. Krv se lepila za njene prste. U istom trenutku učini joj se
da mrak na tom mestu nije tako gust. Munjevito baci pogled na desnu
stranu. Jedva vidljiva traka svetlosti odnekud se probijala u pećinu. Talas
uzbuđenja je gotovo zaguši. Neko vreme je stajala kao ukopana. Kad se
malo pribra, pođe lagano na tu stranu. Netremice je gledala u bledu
traku svetlosti. Napravila je nekoliko desetina koraka i odjednom primeti
da se svetlost izgubila. Ženu nanovo spopade očajanje. Oseti toliku
klonulost da morade da se nasloni na zid od pećine. Ipak, trudila se da
ne izgubi moć  snalaženja. Seti se da je u mraku morala naići na neki
ugao ili ispust od kamena i pokuša da se vrati istim putem kojim je stigla
dotle. Išla je natraške, malo nadesno. Posle nekoliko učinjenih koraka
svetla traka opet se ukaza. Žena opet krenu napred pridržavajući se
rukama za zid. Odjednom, napipa stenu koja je preprečila prolaz. Obiđe
 je i svetlost se nanovo ukaza. Lagano je išla i išla i kad dođe do jedne

53

 

okuke, nađe se pred uzanom pukotinom kroz koju se izlazilo na drugu
stranu brda.

Žena se uhvati obema rukama za zid i stade neko vreme punim
grudima udisala svež vazduh koji je strujao spolja. Kad se malo pribra i
povrati od uzbuđenja, razgrnu gusto lišće divlje loze u koje je gotovo
cela pukotina bila obrasla i ugleda najpre nebo, a zatim divotnu svetlost
dana.

U daljini je videla talasaste brežuljke, uvale i rečice koje su vijugale
sve u istom pravcu. A još dalje, čak na vidiku dizala se Velika planina u
čitavom moru nebeskog plavetnila.

Malo zatim, žena se vrati u pećinu. Posle dugog traženja napipa
svoga druga i vukući ga jedva se s njim provuče kroz otvor. Pit je još
uvek bio u nesvesti. Na čelu mu je bila otečena rana na kojoj se usirila
krv pomešana s prašinom.

Azur je gledala njegovo bledo lice i zapečene usne, usirenu krv i
trepavice koje su podrhtavale na svetlosti dana. Sa užasom pomisli da je
pre nekoliko trenutaka htela da udavi toga mladića koji će joj biti jedina
potpora u životu, usamljenom i tegobnom. Žena zagnjuri glavu u šake i
zaplaka.

*

Bežali su prema zapadu uvereni da na toj strani neće nikog sresti.
Žurili su da se što pre dokopaju planine koju su gledali ispred sebe u
daljini.

Pit i Azur nisu znali da se na njihovom putu nalazi Velika reka.
Iako je jesen bila na domaku, podnevno sunce nesnosno je peklo.
Časovi užasa koje su toga jutra preživeli davali su im natčovečansku
snagu pa su išli i išli bežeći što dalje od svojih. Oboje osetiše prisnost i
uzajamnu naklonost i nijedno od njih ne usudi se da pomene mučni
prizor koji se dogodio u pećini. Gonjeni istom sudbinom, osetili su dobro
da su ostavljeni sami sebi i da im predstoji život pun borbi i straha. Put u
neizvesnost otvarao se pred njima. Pregaziše rečice i baruštine, obiđoše
močvare provlačeći se kroz gusto šiblje i, kad se sunce već  klonilo
zapadu, stigoše na reku, baciše se u nju i preplivaše na drugu stranu.
Probijajući se kroz guste trske, Pit primeti na jednom mestu prokrč  en
prolaz kuda su prošli Stib i Gvapo. Pit zastade i reče:
 — Ovuda su prošli oni zbog kojih smo nas dvoje stradali. Mi idemo
njihovim tragom. Ako ih stignemo, ubiće nas, jer imaju moj mač, luk i
strele.

54

 

 — Oni su sad isto što i mi — reče žena. — Pokušaćemo da im se
približimo na prijateljski način. Nama su već neprijatelji oni koji su ostali
iza nas i koji su nas od sebe odbacili, pljunuli na nas i osudili nas na
sramnu smrt. Njih se treba najviše kloniti. Tamo je ostalo samo jedno
biće koje volim. To je mala

Pit obori glavu i neko vreme ćutaše. Zatim reče:
 — A ja svoju majku i devojku Belinu.
Odlučiše da idu tragom kuda su prošli Stib i Gvapo. U podnožju
planine naiđoše na trag konjskih kopita.
 — Ovo je trag konja trojice ratnika koji su otišli da tragaju za
ubicama mladića u močvari. Oni se nisu vratili u naselje. Šta da radimo
ako na njih naiđemo?
Žena odgovori:
 — Oni ne znaju za našu osudu. Pridružićemo se njima i reći da smo
zalutali. Na prvom prenoćištu svoj trojici mač  u srce. Uzećemo konje i
oružje i bežati dalje.
Pit je ćutao.
Mrak ih uhvati kad su već podosta odmakli. Umorni i gladni mladić i
Azur prostreše se po zemlji između tri kupinova žbuna i ne misleći na
opasnosti koje ih noću mogu snaći od divljih zverova.
U ranu zoru kretoše dalje po tragu konja.
Pit se čudio:
 — Nešto se moralo dogoditi izviđačima. Dva konja su nestala, a
možda s njima i konjanici.
Kad je sunce visoko odskočilo, begunci stigoše na onaj proplanak
gde su šakali i hijene dovršili svoju gozbu. Azur i Pit naiđoše na
razbacane i oglodane kosti ljudi i konja koje su mravi sasvim očistili.
Trava je na tom mestu bila potpuno ugažena.
 — Ovo su ostaci od naša tri ratnika koji su otišli u poteru za
ubicama ubijenog mladića u močvari. Nikad se neće vratiti u naselje — 
reče Pit.
Azur je ćutala. Ona prva primeti da se nešto belasa u travi. Priđe i
saže se. Najpre nađe jedan mač, zatim drugi i dva luka; razbacane strele
ležale su svuda rasturene.
Toga trenutka na ivici šume pojaviše se Gvapo i Stib, izbiše na
proplanak na svega pedesetak metara od keltskih begunaca.
Pit se brzo saže i dohvati jedan luk sa zemlje, ali ga odmah baci. Na
njemu je bila tetiva od telećeg creva koju su izgrizli šakali. Sa drugim
lukom bio je isti slučaj.
Stib je već nišanio strelu na ratnika i počeo da zateže luk. Njegovo
vitko telo povijalo se lagano unatrag. Pit uvide da mu nema spasa.
Nemoćno je stajao očekujući udar strele. Azur je bila pored njega i
mahala rukama, dajući mladićima nekakve znake.

55

 

 — Spusti strelu! — reče Gvapo. — Vidiš li da onaj čovek nema
oružje. Oni hoće da pregovaraju s nama.

Stib se nije obazirao na njegove reči. Pažljivo je nišanio. Upravo
kad je hteo da odapne, Gvapo ga gurnu i strela prolete više Pitove glave.

Šta radiš! — izdra se Stib. — Hoćeš da dozvoliš da nas iskomadaju
mačevima!

 — To su stražar i ona žena od kojih smo pobegli. Sigurno su
proterani iz plemena zbog našeg bekstva.

 — Otkuda to znaš?
 — Zar ne vidiš da su bez oružja!
Stib je škrgutao zubima stavljajući drugu strelu na tetivu:
 — Oni će umreti od moje ruke, jer pripadaju hordi naših neprijatelja!
Ali, Gvapo zgrabi luk obema rukama i stade ga vući sebi. Azur se
već približavala, jer je uvidela da ih dečak štiti.
 — Nećeš ubiti ženu koja nam je spasla život! — vikao je Gvapo
otimajući luk od svoga druga.
Na kraju, Stib popusti, ali oči su mu besno sevale:
 — Oni su poslati za nama da nas uhvate! — reče.
 — Da! — odgovori dečak. — Njih dvoje sami, i to bez oružja.
Izgleda da u tvojoj glavi nema mozga!
Azur je već  stajala pred njima. I Pit poče da se približava. Neko
vreme stajali su i ćutali. Zatim Gvapo priđe i uhvati ženu za ruku. Ona ga
pomilova po kosi. Dečak prvi progovori:
 — Ti si čuvala devojčicu koja nam je spasla život.
Žena nije razumela reči, ali oseti prijateljsku naklonost koju je
Gvapo pokazivao.
Međutim, Stib je krvnički gledao Pita, iako ovaj nije pokazivao
nikakve znake neprijateljstva. Gvapo priđe i njemu i potapša ga po
mišici. Ratnik se osmehnu i steže malom ruku.
 — Ništa ti ne vredi što gledaš kao vuk! — reče Gvapo Stibu. — Oni
će od sada biti naši prijatelji i ići će s nama.
Azur kao da je razumela šta je dečak rekao, zagrli ga i steže na
grudi.
Posle toga posedaše u travu na ivici šume i pojedoše ostatke suvog
mesa i pogače, koje je Gvapo izručio iz torbe. Odmarali su se duže
vreme ispod jedne razgranate bukve sporazumevajući se znacima koje
su izvodili rukama.
Stib ode i pokupi rasturene strele i lukove. Donese i oba mača. Ne
govoreći ni reči, jedan mač predade Pitu, drugi Gvapu koji ga s ponosom
zadenu za pojas.
Tako njih četvoro sklopiše prijateljstvo. Imali su četiri mača, četiri
luka, pedesetak strela s metalnim vrhovima i konja.
Žena bez ikakvog okolišenja skide mač koji je visio obešen o kolan

56

 

na konju i opasa ga.
Stalno su išli prema zapadu. Azur je jahala konja, a njih trojica išli

su peške. Na prvom odmorištu Pit oguli mačem liku s jedne debele lipe,
nakvasi je u potoku i stade vešto da je upreda. Zatim je preseče na dva
dela i priveza za lukove kao tetive.

Sunce je tek bilo zašlo. Rumeno nebo na zapadu još je davalo jake
odbleske svetlosti. Pit uze jedan luk i nekoliko strela, dade znak Stibu da
učini to isto i obojica kretoše kroz šumu u lov.

Žena je okupljala suvo lišće, travu i grančice opremajući se da loži
vatru. Gvapo izvadi kremenje i trud iz torbe i stade da kreše. Malo zatim
opusti zapaljeni trud u suvu travu i lišće i poče da duva. Uskoro,
zaplamsa vatra. Svuda unaokolo bila je visoka i sočna trava. Azur skide
s konja ćebe, kolan nastavi na ular da bi konj imao više prostora za
pašu. Pitoma životinja, na dugačko privezana, najpre se malo provalja
po zemlji, iz potočića se napi vode, pa onda navali da pase travu.

Pit i Stib spustiše se u jednu jarugu obraslu leskom i drenom. Ispod
natrule klade koja je izvirivala iz gustog žbuna iskoči zec. Stib diže luk i
nanišani, ali ga keltski ratnik uhvati za ruku. Zatim znacima objasni da ta
životinja ne zaslužuje da se za njom pusti strela: njeno meso nije za jelo,
 jer od njega slabe mišići, a srce postaje plašljivo.

Međutim, mladići naiđoše na tragove čopora divljih svinja. Večernji
povetarac duvao im je u lice pa Pit odluči da u polukrugu obiđe trag. On
rukom pokaza drugu da pođe levo, a sam se uputi desno.

Stib se odvoji. Išao je oprezno obilazeći žbunove. U levoj ruci bio
mu je luk sa strelom na tetivi. Mladić  je odlučio da prvu strelu pusti na
Pita čim se bude pojavio na domak. Njegovo divlje srce plamtelo je za
osvetom. Idući lagano između žbunova, mislio je da najpre ubije ratnika,
a zatim i ženu, jer oni pripadaju plemenu koje je uništilo njihovu hordu
Oni oboje moraju da umru.

Razmišljajući tako, išao je levom ivicom jaruge i zaklanjao se iza
drveća i žbunova. Uporno je gledao na onu stranu odakle je očekivao da
se Pit pojavi. U jednom trenutku primeti ga između drveća i brzo podiže
luk, ali ratnik zamače iza granja. Stib poče da se spušta niz jarugu i
uskoro se nađe u potoku. Izvirujući iza jedne, debele bukve, mladić
primeti nizvodno mali čopor divljih svinja koje su riškale oko potoka.
Ugleda i Pita na nekoliko desetina metara desno od sebe kako leži iza
 jedne klade. Keltski ratnik, puzeći uz vetar, sasvim se približio čoporu.
Stib vide kako mu se lagano pomalja glava iza klade, zatim zategnuti luk
i ču kako zvrknu tetiva. Strela pogodi jedno poveće prase koje stade
skičeći da se prevr će po zemlji. Pit smesta leže iza klade čekajući da se
ostale svinje razbegnu. Tada Stib podiže ovoj luk i nanišani ga na tu
stranu. Čekao je da vojnik ustane.

Međutim, čopor grokćući naže u bekstvo. Uplašene svinje jurnuše

57

 

prema Stibu koji, vrebajući Pita, i ne obrati pažnju na njih. Jedan osrednji
vepar navali na mladića, za tren oka zabode mu svoj zub razarač  u
butinu i odjuri za čoporom.

Stib jeknu i pade. Krv šiknu i isprska travu i lišće oko njega.
Pit je video kad je mladić pao i odmah potrč  a do tog mesta. Pokuša
da ga podigne, ali pošto krv nije prestajala da lipti iz rane, on otcepi
 jedan ovoj rukav, napravi od njega zavoj i čvrsto priveza ranu. Posle
toga podiže mladića na svoja pleća i krete prema mestu gde su ostali
Azur i Gvapo. Kad stiže, spusti ga pored vatre, rode ženi nekoliko reči i
nanovo se izgubi u šumi.
Azur i Gvapo dovukoše ranjenog mladića do potočića. Žena
razveza ranu koja je još krvarila i dobro je opra hladnom vodom. Zatim
otkide nekoliko listova neke biljke koja je u bokorima rasla pored potoka,
stavi ih sebi u usta, i pošto ih dobro prožvaka, stavi ih na ranu koju
čvrsto priveza.
Posle toga bolesnika namestiše pored vatre.
Pit se vrati i donese prase koje je ubio, uredi ga i natače na ražanj.
Zatim pobode šoške pored vatre koja se već  dobro zažarila, i na njih
stavi ražanj s prasetom.
Stib je trpeo bolove i ćutao. Gvapo je doneo dosta suve trave i
stavio ispod njega da mu ležište bude mekše. Zatim ga pokri i sede
pored bolesnika.
 — Osećaš jake bolove? — upita ga.
Stib klimnu glavom. Malo posle reče:
 — Divlji vepar me zakačio svojim zubom.
 — Ja sam rekao da si ti r đav lovac! — produži Gvapo. — Mesto da
ubiješ vepra, vepar umalo nije ubio tebe! Zašto si dozvolio da te rani
svinja?
Stib okrete glavu ustranu. Dečak je produžavao s prekorom:
 — Zar nisi mogao da pobegneš ili da se zakloniš za drvo ti rđ  avi
lovče?
 — A ko je ubio šumskog lava? — upita Stib stenjući.
 — Ubio si ga ti, verovatno slučajno!
Zaćutaše. Azur je tiho razgovarala s Pitom koji je okretao prase na
ražnju.
 — Hteo sam da ubijem neprijatelja! — odjednom reče Stib.
 — Koga neprijatelja?
 — Toga što sedi kraj vatre! Gvapo sleže ramenima:
 — Pogrešno je što te ranjenog nije ostavio u jaruzi. Dosad bi te već
pojeli šakali i mravi.
Pit je lagano okretao ražanj koji je cvileo na soškama.
Noć se već uveliko spustila. Vatra je obasjavala najbliža stabla, iza
kojih su se pomaljala druga, manje osvetljena, pa je izgledalo kao da

58

 

izviruju jedno iza drugog. Bistra voda u potočiću žuborila je skakućući
preko kamenja.

 — Da li je video kad si uperio strelu na njega? — upita Gvapo Stiba.
 — Nije! — odgovori mladić tiho.
Pit je govorio ženi Azur:
 — Privezao sam mu ranu i doneo ga ovde. Možda bi bilo bolje da
sam mu mačem presekao grlo, jer oni su pećinski glodari koji će nas
ubiti na spavanju.
 — Mi druge prijatelje nemamo. Oni su nam sad jedini — reče žena.
 — Video sam kako je uperio strelu na mene. Hteo je da me ubije.
Da ga nije oborio divlji vepar, ja bih bio mrtav, a i ti. On će i tebe ubiti.
 — Sad već  neće moći, jer je teško ranjen. Ne može da stane na
noge. Uostalom, bićemo oprezni neko vreme. Ti svakako misliš da bi
nam bilo mnogo lakše kad bismo ih pobili?
 — Mislim da bi bilo bolje, jer će oni sigurno ubiti nas.
Gvapo je pratio njihov razgovor. Nije razumeo ni reči, ali oseti o
čemu govore, pa se obrati Stibu:
 — Meni su pričali drugovi da si ti, kad si bio dečak, pojeo džigericu
od šakala. Sad mi je jasno zašto si tako podmukao i zašto imaš podlo
srce! Ratnik i žena, izgnanici iz ovoje horde, došli su nam kao prijatelji, a
ti si od njih stvorio neprijatelje! Ova žena koja je snažna kao medvedica
mogla bi i mene i tebe udaviti jednom rukom. Ona to ne čini, jer želi da
budemo njihovi prijatelji. Čuješ li šta ti govorim?
Ali Stib ga nije čuo. Bio je u groznici i bez svesti.
Konj koji je grickao travu u blizini uznemiri se i poče da se približava
vatri. Njegove svetle oči gledale su unezvereno u mrak. Pit prestade da
okreće ražanj i maši se luka koji je ležao pored njegovih nogu. Gvapo
baci gužvu suve trave na vatru a Azur dohvati jedan poveći ugarak
spremna da ga baci.

59

 

U mraku se blistalo nekoliko pari očiju.
 — Vukovi! — reče Pit i odape strelu.
U istom trenutku žena baci ugarak koji opisa svetao luk i pade na
zemlju, a varnice prsnuše' na sve strane. Jedan vuk skiknu i šmugnu u
mrak, a ostali zarežaše i pobegoše za njim.
Nastade tišina. Samo se čulo šuštanje trave pod zubima konja,
kvrckanje i škripa ražnja na soškama i cvr čanje masti koja je kapala s
praseta na žar. Stib je ječao u bunilu, a Azur i Gvapo gledali su se
prijateljski i osmehivali jedno na drugo. Žena ga nežno pomilova po kosi.
Dečak zaplaka, jer se seti svoje majke na čijem krilu je nekad s večeri
pored vatre spokojno dremuckao.
Pit je još neko vreme okretao ražanj. Kad se uveri da je prase
pečeno, odmače ga od vatre, odvali jednu plećku i dade je ženi, drugu
dade dečaku, a sebi uze but.

60

 

Kad završiše obed, ratnik strpa u torbu ostatak mesa i reče ženi:
 — Ti ćeš biti budna i čuvaćeš stražu. Kad ti se mnogo zadrema,
probudi me da te zamenim.
Rekavši to, izvali se pored vatre i uskoro zaspa.
Gvapo i Azur ostadoše budni. Mali pokuša da s njom razgovara
znacima. Pitao je šta je bilo s devojčicom koja mu je dva puta spasla
život. Žena ga razume i objasni mu da je mala mnogo dobra i da je
mnogo plakala kad su nju i Pita osudili. Dečak se razneži i spusti glavu
ženi na krilo. Ona ga je milovala sve dok nije zaspao.
Azur je bila druga majka devojčice Mumu. Sad zavole i ovoga
dečaka koji nije imao nikoga na svetu.
U svanuće, Stibu se povrati svest, ali nije mogao da ustane. Rešiše
da ga popnu na konja, a Gvapo uzjaha iza njega da ga pridržava. Tako
pođoše dalje prema zapadu.

61

 

VI GL A V A

Ovo je mesto gde je smrt zaboravila na žive.

Danima su išli; prelazili potoke, jaruge i uvale, izbijali na proplanke i

ponovo zalazili u šumu koja je izgledala beskonačna sa svojim debelim
hrastovima i bukvama čije su se krošnje mešale u visini i toliko
isprepletale grane i lišće da ponegde nijedan sunčev zrak nije mogao
prodreti do zemlje. Begunci su nailazili na oborena džinovska stabla koja
su im preprečavala put. Padala su od starosti i trulila u večitoj hladovini i
vlazi.

Nailazili su na proplanke koji su bili sve manji i sve ređi. Činilo im se
da nikad neće izaći iz šume.

Noći su provodili obično pored nekog izvora ili potoka. Uz obalu su
ložili vatru da bi se ogrejali i donekle razgonili strah koji je mrkla noć
svojim tajanstvenim šumovima izazivala. Divlje zveri, bojeći se vatre,
izdaleka su užagrenim očima gledale konja i ljude.

Po jarugama je beli grab između velikih bukava isprepletao svoje
grane sa leskom i drenom. Tu je usred dana, bio polumrak. Veverice, sa
svojim dugačkim rodovima, skakale su s drveta na drvo, vešale se o
grane, skičale i frktale drhteći od straha, jer su ih kune podmuklo
vrebale. To je bila oblast slepih miševa koji su se pišteći dozivali i noćnih
ptica sa bešumnim krilima. Pištanje i kreštanje gonilo je putnike da se i
danju pribijaju uz vatru ili da žurno napuštaju mesto.

Hrane su imali u izobilju. Po malim proplancima lovili su srne, a po
 jarugama i potocima divlje svinje. Pit je bio strelac koji retko promaši cilj.
Pored njega i Gvapo se naučio toj veštini.

Stib je dobro jeo i spavao, ali na bolesnu nogu još nije mogao da
stane, jer je rana još uvek bila velika i tvrda. Azur ga je svesrdno lečila
previjajući mu razne trave, ali uzalud.

Žena je govorila Pitu:
 — Mladić će ostati sakat, ako ne pronađem travu sa žutim cvetićima
koji imaju crnu tačku u sredini.
 — Za njega bi bilo bolje da umre, — odgovori Pit — jer ako na
mene još jednom podigne strelu, ja ću ga ubiti!
 — Njemu to već više i ne pada na pamet! — dodade Azur.
A Gvapo je govorio Stibu:

62

 

 — Nisu te ubili, a mogli su. Ja sam rekao da će oni biti naši prijatelji.
Upamti šta ti kažem: ako još jednom podigneš strelu na Pita ja ću preći
na njihovu stranu i nagovoriću ih da te ubiju. Ili ćemo te vezati za drvo i
ostaviti u šumi da te živoga rastrgnu zveri.

 — Neću više pokušati da ih ubijem, ali ih nikad ne mogu voleti! — 
odgovori bolesni mladić.

Jednog dana naiđoše na pećinu. Bila je u stenovitom brdu, a ispred
nje mala zaravan koja se završavala prostranom i dubokom jarugom,
obraslom gustim šibljem i drvećem. Na njenom dnu vijugao je potočić.

Pećina je izgledala kao veća pukotina; imala je kos otvor u steni
gotovo zatvoren bokorima jasmina. Pit i Azur rešiše da se tu zadrže.
Noću, sedeći pored vatre, već  su uveliko osećali hladnoću. Kad bi legli
da spavaju, drhtali su, a poslednje dve noći nisu ni spavali.

 — Raskr čićemo pećinu i tu ćemo prezimiti — reče Pit. — Kad dođu
duži dani i opet sunce počne da zagreva zemlju, produžićemo put i naći
zgodnije mesto gde ćemo se nastaniti

Odmah se dadoše na posao. Mačevima isekoše žbunje i raskrč  iše
prilaz pećini.

Stib i Gvapo razumedoše njihovu nameru odmah.
Pit zapali jedan veliki busen suve trave i ubaci ga kroz otvor. i
plamen isteraše prave stanovnike pećine. Najpre iskočiše jedan za
drugim dva tvora, zatim nekoliko slepih miševa koji su pišteći leteli
nasumce sve dok se ne izgubiše u gustim krošnjama drveća.
Gvapo se uvuče u pećinu i uveri se da je toliko niska da se u njoj ne
može uspraviti i stati na noge. Ali, dečak primeti da tle nije kamenito.
Dole je bila rastresita zemlja, mulj i sitan pesak.
Pit, Azur i Gvapo dadoše se odmah na posao. Zemlju su razrivali
mačevima i šakama izbacivali je napolje. Bio je to posao mučan i spor,
dostojan potomaka onih koji su danima vrebali plen, ili mesecima
strpljivo glačali kamenu sekiru od tvrdog granita i kremenom vrteli rupu u
njoj.
Celoga dana su radili. Do večeri bilo je prokopano i raskrč  eno svega
tri koraka u dubinu pećine. Pred noć, naložiše vatru na ulazu i u miru
predadoše se odmoru.
Sutradan, Gvapo se seti da se može i brže iznositi zemlja.
Rasprostro je ćebe i na njemu su on i Azur mnogo lakše i brže iznosili
zemlju.
Pokazalo se da je pećina visoka i duboka. Toga dana prodrli su u
dubinu još nekoliko koraka. Trećega dana naiđoše na ljudske kosti.
Iskopavali su ih i izbacivali stalno i uskoro pred pećinom naslagana je
bila velika gomila lobanja, butnih kostiju i rebara. U vlažnoj zemlji
otkopaše i nekoliko kamenih sekira, najprimitivnije izrade. Nađoše
noževe od kremena, čekiće. dleta, šila od riblje kosti i nekoliko lonaca od

63

 

polupečene zemlje, izrađenih prosto, bez grnčarskog vitla. Azur se
posebno obradova kad pronađe nekoliko zlatnih pločica koje su bile
gotovo između dva kamena. Pločice su imale oblik srca i romba i bile su
probušene. Žena odmah napravi uzicu od like, naniza te pločice i obesi
ih sebi oko vrata.

Kosti su bile potpuno požutele i gotovo trule. Očevidno je da su
stanovnici vrlo davno bili iznenađeni od neke bujice koja se sjurila noću
niz jarugu, naglo zagušila pećinu i sve ljude u njoj podavila i zatrpala ih
muljem i blatom.

 — Njih je udavila voda koja se sjurila niz jarugu — reče Pit ženi.
Izgledalo je nemoguće da voda popuni prostranu jarugu, prelije
plato i zaguši pećinu. U svakom slučaju, je to strahovita bujica koja je
nekada svom silinom prohujala tuda. Verovatno je tada jaruga bila plića.
Kad im se učini da su pećinu dovoljno produbili, naložiše vatru na
sredini, da bi prema svetlosti mogli da naprave postelje od paprati i suve
trave.
Stib je gunđao:
 — To su kosti ljudi pomrlih u pećini. Njihove duše svetiće se na
nama.
 — Ko zna kad su ti ljudi pomrli! — reče Gvapo. On je skupljao kosti
u ćebe, nosio ih do ivice platoa i bacao u jarugu.
Međutim, vatra obasja pećinu. Beguncima se ukaza čudan prizor:
po glatkim delovima zidova videše ucrtane slike. Najpre ugledaše jelena
u trku koga gone psi, zatim jednog bizona naslikanog crvenom bojom.
Na drugom zidu ukaza se ogroman mamut sa povijenim očnjacima i
dugačkom dlakom. Iza njega bio je naslikan čovek gotovo sav obrastao
u dlaku. Ispod niskog čela bile su jako izbočene kosti oko očne duplje,
nos gotovo potpuno spljeskan i jaka donja vilica malo izvučena napred.
U rukama je držao ogromnu budžu.
Begunci su nemo gledali slike. Pit nespokojno baci pogled na ženu i
primeti strah na njenom licu.
 — Ovo su učinili ljudi čije smo kosti iskopali i bacili u jarugu! — reče
Azur.
 — Oni, i ti njihovi mani — dodade Pit i stade se povlačiti prema
izlazu pećine. Žena pođe za njim govoreći tiho:
 — Čula sam jednom kad je govorio vates da kosti ljudi ne mogu
naškoditi živom čoveku, jer one pripadaju zemlji, ali duše pomrlih uvek
se svete.
Njih dvoje su već bili napolju. Pit dodade:
 — Naslikan čovek je ljudožder. Naši stari su pričali da ih još ima po
velikim planinama. Oni proždiru i svoje.
Pit i Azur počeše žurno da se spremaju za polazak. Stib i Gvapo
gledali su za njima. I njih je uhvatio strah. Ali, potpuno neodlučni stajali

64

 

su nasred pećine pored vatre koja je dogorevala.
 — Ništa im ne vredi što beže! — reče Stib. — Bekstvo im neće

pomoći da izbegnu smrt. Duša čoveka sa zida pećine će ih stići. Zato
pusti ih neka idu. Mi ćemo ovde leći i umreti.

Gvapo ga je gledao razrogačenih očiju. Stib produži da govori
drhtavim glasom:

 — Bogovi su napustili našu hordu. Oni ne dozvoljavaju ni nama
dvojici da se spasemo. Ja se mirim s tim i umreću hrabro kako su i
dosad umirali ljudi i žene našega plemena!

Međutim, napolju Pit je već  odvezao konja, zauzdao ga i pritegao
ćebe kolanom. Azur je uprtila torbu s hranom, prebacila preko ramena
dva luka, a pod pazuh stavila mač. Ona priđe ulazu pećine i stade da
viče Stiba i Gvapa dajući znak rukom.

Dečak se obrati Stibu:
 — Ratnik i žena opremili su se i sad će da pođu. Oni nas zovu. Ja
ću ići s njima, a ti ostani tu, kad si već rešio da umreš.
Mladić ustade i prvi put se osloni na bolesnu nogu, jauknu od bola
pa opet sede na zemlju.
 — Dakle, i ti ćeš da me ostaviš? — reče.
 — Hoću — odgovori Gvapo — i pokušaću da pobegnem. Ako
osveta mrtvih pošalje smrt za mnom, umreću i tamo isto tako kao i ovde.
Uostalom, mislim da je ovo mesto gde je smrt zaboravila na žive. Kad
stignemo do prve reke ili potoka, baciću kamen za sobom i onda se
nemam čega bojati.22
Azur je još uvek zavirivala u pećinu i vikala.
 — Idem, — reče Gvapo Stibu — a tebi neka bogovi podare smrt
koju toliko želiš. Neka bi ona došla što pre da se mnogo ne mučiš!
Rekavši to, dečak pođe brzo prema izlazu.
Vatra je dogorevala u pećini. Polumrak je jezivo isticao slike na
zidu, a posebno čoveka s budžom u de snoj ruci.
 — Hej, i ja ću s tobom! Čekaj — viknu Stab drhtavim glasom,
poskoči na bolesnu nogu i oseta da može pomalo njom da se služi.
Dohvati kožu ubijenog šumskog lava i hramljući stiže do izlaza pećine.
Gvapo se vrata i pomože mu. Pit i Azur popeše ga na konja i mada je
već počela noć, kretoše na put.
Mesec je sijao punim sjajem, probijajući svoju belu svetlost kroz
granje visokih hrastova. Begunci se spustiše u jarugu. Išli su kroz nju
dok ne naiđoše na jednu malu ravnicu obraslu gustom travom i
žbunovima. Tu se jaruga širila, ali njene strme obale visoko su se
uzdizale. Putnici pregaziše potok i pošto svako od njih baci po kamen iza
sebe, stadoše da se pripremaju za prenoćište.
Uskoro je i vatra bila naložena. Ali, beguncima ne bi suđeno da tu
noć provedu na miru.

65

 

Mesec je već prešao veliki deo svog nebeskog puta i nagoveštavao
da je noć odmakla. Umorni, polegaše pored vatre, ali niko nije mogao da
zaspi. Svi su bili pod utiskom onoga što su te večeri preživeli. Pored
toga, hladnoća ih je uznemiravala, jer su dani bili sve kraći, a noći duže i
hladnije.

Vatru su naložili pod obalom u jaruzi. Konja su privezali u blizini gde
 je grickao bujnu travu i lišće sa šiblja.

Noć  je bila začudo taha, bez uobičajenih šumova i glasova zveri i
noćnih ptica. Ta tišina u šumi koji put izaziva veliko nespokojstvo.

Stib je kunjao pored vatre, sedeći na koži i tiho ječao, jer ga je
bolela rana. Pit je dremao naslonjen leđima o obalu. Gvapo i Azur 
razgovarali su znacima ubacujući poneku reč, jer su i na taj način počeli
da se sporazumevaju.

Odjednom, u jaruzi nizvodno zaurla kurjak. Bio je to jeziv urlik.
Nekoliko glasova sa više strana kao krikovi pridružiše mu se. U blizini se
začu rika jelena, bolno i otegnuto i nadmaši svojom jačinom ove glasove.

Tada, sasvim neočekivano, pojaviše se u jaruzi tri medveda.
Napred je išao ogroman mužjak čija je velika glava jedva primetno
izlazila iz zadrigla vrata. Bio je krupan i snažan, svakako najveći
primerak u svojoj vrsti. Za njim u stopu išla je medvedica, a za njom
odrastao mladunac okrugao skoro kao lopta.

Svi troje su klimali glavama i po unezverenim pokretima izgledalo je
da se spremaju da beže, ali ne znaju kuda. Strme obale jaruge
dozvoljavale su im kretanje samo napred i natrag. Kad ugledaše vatru,
medvedi stadoše kao ukopani. Pojavili su se iza okuke i bili su udaljeni
svega desetak koraka.

Gvapo im je bio najbliži. Kad ih ugleda, on munjevitom brzinom
skoči i začas se nađe iza vatre. Pit polako ustade. Naslonjen leđima na
obalu, držao je isukan mač. Stib prestade da ječi. Njemu se lice
odjednom izobličilo od srdžbe i straha, pa ščepavši luk koji mu je bio na
domaku ruke skoro u istom trenutku odape strelu i pogodi mužjaka u
vrat. U isti mah Azur baci zapaljeni ugarak među zveri. Ranjeni medved
riknu i vrteći se najpre u mestu navali pravo na vatru. Njegovo urlanje
prolamalo se kroz jarugu i šumu. Azur mu je bila najbliža i on u svom
besu jurnu na nju spreman da je rastrgne. Ali je žena držala u ruci već
drugi ugarak, zamašan i jako zažaren. Tresnu njim medveda po njušci i
odskoči u stranu. Zadr riknu još žešće i zaslepljena nagazi na vatru.
Međutim, Pit joj iz neposredne blizine zabode mač pravo u srce. Medved
se zaljulja i pade na leđa.

Za to vreme mečka je prednjim šapama tabala u mestu i nestrpljivo
očekivala ishod borbe ne mešajući se. Svakako je bila sigurna u snagu
svoga mužjaka. Mladunče iza nje mumlalo je i osvrtalo se natrag kao da
se sprema da beži.

66

 

Kad mečka vide da joj mužjak pade, uspravi se na zadnje noge i
pođe u borbu. Toga trenutka nastade potmula i strašna tutnjava. Drveće
 je hujalo, a grane se lomile jedna o drugu. Begunci osetiše kako im se
tle pomera ispod nogu. Obala naglo poče da se obrušava i da ih
zatrpava zemlja. Mečka napusti borbu i stade da beži uz jarugu.
Mladunac se stušti za njom. Začas ih nestade iza okuke.

Zemljotres je trajao sa prekidima nekoliko minuta. Kad se smiri i
poslednji potres, kao odjek u daljini se još čulo hujanje šume. Posle toga
za trenutak nastade mrtva tišina.

Zemlja je zatrpala vatru i Stiba. Mladić  nije mogao da izbegne
odronjavanje obale. Samo mu je glava virila ispod gomile busenja. Na
njegovu viku i zapomaganje Azur i Gvapo požuriše da ga otkopavaju, a
Pit odjuri da uhvati konja koji je otkinuo ular i pobegao niz potok.

Uskoro je Stib bio otkopan. Sedeći na zemlji, pljuvao je i gunđao:
 — Ja sam govorio da nam nema spasa. Osveta mrtvih koje smo
uznemirili u pećini uvek će ići za nama dok nas sve ne uništi!
 — Ćuti! — reče Gvapo. — Ostao si živ i nemaš razlaga da kukaš!
Zemlja se tresla ne radi nas, nego po volji bogova koji gledaju na sve
ljude i životinje.
 — Umreću! — dodade bolno Stib.
 — Ko ovako hitro i snažno gaća strelom taj neće umreti, makar bio i
ćopav! — reče dečak pokazujući ubijenog medveda iz čijeg je vrata
svega za jedan pedalj virila drška od strele.
 — Ipak, zemlja se tresla! — produžavao je Stib istim glasom. — Boli
me noga i leđa me bole. Sutra će opet neka nesreća da nas zadesi.
Bogovi su protiv nas. Oduzeće nam život!
 — Tebi su već  oduzeli pamet, koju ti možda nikad nisu ni dali! — 
naljuti se Gvapo. — Zar ne znaš da bi nas bogovi mogli uništiti
odjednom, samo kad bi hteli? Dosad smo ostali živi i time buda
zadovoljan.
Dečak pođe u susret Pitu koji je vodio konja, držeći ga za grivu, jer 
 je prekinut ular ostao na drvetu.
Naložiše nanovo vatru, ali malo dalje od Pit se dade na posao oko
ubijenog medveda. Izabrao je najoštriji mač i otpočeo da dere kožu.
 — Azur treba da plete torbe od like da bismo mogli poneta mnoga
mesa — govorio je ratnik. — Ovde u potoku ima dosta lipa. Neka Azur i
dečak skidaju liku i neka pletu torbe!
Žena uze jedan mač i stade da guli liku sa lipa u potoku. Gvapo je
pravio kamaru. Posle toga dadoše se na posao pored vatre. Do kraja
noći pleli su torbe. Za to vreme, Pit je bio gotov sa dranjem medveda i
već su veliki komadi mesa bili nataknuti na ražnjeve i stavljeni uz vatru
da se peku.
U svanuće, torbe su bile gotove i veliki deo mesa ispečen. Pit uze

67

 

kožu, okrete joj sirovu stranu naviše i dobro ostruga mačem mast, zatim
 je posu pepelom i prebaci preko konja.

Pošto su se dobro okrepili pečenim mesom, napiše se vode s
potoka, zatim četiri torbe napuniše mesom, pa dve i dve povezaše i
baciše konju preko leđa. Stibu pomogoše da se smesti između torbe i
kretoše dalje niz jarugu.

Oko podne begunci izbiše na jedan proplanak i rešiše da se tu
zaustave.

Međutim, Gvapo uzviknu pokazujući na zemlju. Trava je bila
ugažena kao da je čovek tuda prošao. Dečak pođe nekoliko koraka tim
tragom, pa se saže i sa zemlje podiže nekakav predmet. Začas svi se
iskupiše. Gvapo je našao strelu s kamenim vrhom. Nekoliko trenutaka
evi su ćutali.

 — U blizini su ljudi! — reče Pit.
 — Neko je ovuda skoro prošao — obrati se Gvapo Stibu, a ovaj
odmah odvrati:
 — Da mi nije bolesna noga, išao bih po ovom tragu.
Gvapo se uozbilji. Nekoliko trenutaka gledao je u zemlju i najzad
progovori:
 — To ću učiniti ja! Vas troje sedite tu i čekajte.
Dečak dade znak ženi i ratniku da sednu u travu pored Stiba, a on
krete tragom.
Proplanak je bio mali i trag ga uskoro odvede u šumu. Neko vreme
nije motao da se snađe, jer je trava ispod drveća bila retka, ali uskoro
primeti ljudske stope utisnute u vlažnu zemlju. Gvapo je išao oprezno,
zaklanjao se iza drveća i osvrtao se na sve strane ne gubeći trag iz vida.
Pade mu u oči da su stope samo od jednog čoveka i to mu malo uli
hrabrosti. Ali, seti se da je zaboravio da ponese luk i strele. Strah ga
nanovo uhvati kad pomisli da ga možda taj čovek vreba iza nekog
drveta. Njegov otac i drugi ljudi iz horde pričali su da u velikim planinama
ima ljudoždera. Oni su svakako nalik na onog čoveka koga je video
naslikanog na zidu pećine. Dečak izgubi samopouzdanje i naumi da se
vrati drugovima. Stajao je iza jedne debele bukve boreći se sa strahom.
U isto vreme primeti da više ne vidi trag, jer je debeli sloj lišća pokrivao
zemlju. Ipak se odluči: lagano krete niz brdo i spusti se do jednog
potočića. Tu zastade po drugi put. Trebalo je odlučiti da li da ide uz
potok, ili nizvodno, ili da preće na drugu stranu pa da krene uz brdo kroz
gusto gložje i lesku. Odjednom, primeti na jednoj bukvi u visini čoveka
urezanu strelicu koja je pokazivala pravac preko potoka. Zarez u kori
drveta bio je svež. Dečak uvide da taj čovek ide ispred njega i navodi ga
da ide za njim.
Preko potoka je bila dobro utabana staza. Nju su napravile divlje
životinje dolazeći na potok da piju vode. U zemlji su bili tragovi divljih

68

 

svinja, koza, jelena i košuta. Gvapo je poznavao sve tragove, jer je često
išao u lov svojima iz horde.

Prezajući od svakog šušnja i drhteći od uzbuđenja, dečak preće
preko potoka i uputi se stazom uz brdo. Saginjao se i provlačio, cepajući
odelo od srneće kože, koje je inače gotovo u dronjcima visilo na njemu.
Skoro se obradovao što nije mogao da nađe stope od čoveka. Nekoliko
stotina koraka probijao se kroz šibljak i ne primeti ništa sumnjivo. Pred
njegovim očima ukaza se mali proplanak. Ponovo ga spopade strah. Tu
 je trava bila visoka i gusta. Dečak leže i stade da razmišlja. Spopade ga
stid od samoga sebe. Učini mu se da je obična kukavica kad, eto, drhće
od svakog šušnja.

Gvapo je ležao u travi i odmarao se. Pred oči mu izađe strahovita
borba onoga dana kad su Kelti napali u klisuri njegovu hordu. Tada se
sakrio iza jednog velikog kamena. Nije plakao i vrištao kao ostala deca
koja su se pribijala uz svoje roditelje i ginula, ali nije imao ni hrabrosti da
se umeša meću borce. Ipak je sakriven iza kamena pustio otrovnu strelu
na vojnika koji mu je ubio majku. Strela je neprijatelja pogodila u obraz.
Taj je morao umreti docnije. Posle toga pobegao je i sakrio se u pećinu.

Razmišljajući o tome, priznavao je u duši da je tada bio malodušan,
možda i kukavica. Strah od koga se stideo, oduzimao mu je snagu.

Gvapo odluči da ide dalje ma šta ga snašlo.
Staza se bila izgubila. Išao je preko malog proplanka koji pređe
gotovo trč  eći i uđe u šumu. Oprezno se vukao od drveta do drveta. U
 jednom trenuktu iza sebe začu šušanj. Munjevitom brzinom dečak se
okrete, ali je već bilo kasno. Nečija snažna ruka držala ga je za vrat. Ta
ruka stezala ga je sve dok nije izgubio svest.

69

 

VII GLAVA

Bogovi su osvetlili nepravdu.

Kad se osvestio, Gvapo najpre oseti da su mu ruke i noge čvrsto

vezane. Pokuša da pokrene glavu, ali oseti oštar bol u vratu. Ruke koje
su ga ščepale bile su isuviše jake. Dečak, ipak, s velikim naporom malo
podiže glavu i odmah uoči sve. Nalazio se u jednoj velikoj pećini. Na
sredini je gorela vatra i osvetljavala sve kutove. Odnekud se čulo
vrečanje koze i blejanje ovaca. Ti glasovi su se s pucketanjem suvih
grana koje su gorele na vatri. U jednom uglu primeti nekoliko zemljanih
ćupova i lonaca. Pored njih bila je gomila lukova i kopalja sa vrhovima
od oštrog kamena, nekoliko sekira na kraćim i dužim držaljama, zatim
čitava hrpa belutaka za praćku i velika kamara drva. U jednom uglu bila
 je postelja napravljena od suve paprati, prekrivena ovčijim kožama.

U pećinu tada uđe jedan čovek. Imao je dugačku kosu i bradu.
Nosio je u ruci kamenu sekiru nasađenu na čvornovatu motku. Uputi se
pravo dečaku, stade više njega i posmatraše ga neko vreme. Gvapu
zastade dah u grudima. Svakog trenutka očekivao je da će mu taj čovek
 jednim udarcem sekire smrskati glavu. Mireći se sa sudbinom zatvori oči
i predade se iščekivanju.

Gledajući dečaka neko vreme čovek je razmišljao. Zatim odmahnu
glavom, baci sekiru i ode u ugao gde su bila na gomili koplja i lukovi.
Odmah uze dva luka i dobro im zateže tetive. Gvapo ču kako obe oštro
zvrknuše, kad ih čovek oproba palcem.

Dečak je bio uveren da je pao u ruke čoveka koji će ubiti i pojesti i
njega i njegove drugove. Gledajući kroz poluotvorene trepavice, primeti
da su brada i kosa toga čoveka gotovo sasvim sede. Kad mu starac,
okrenu leđa, dečak pokuša da se oslobodi veza. Ali, ovi napori bili su
uzaludni. I ruke i noge bile su mu vezane mokrim konopcem, koji je
sušeći se sve više zasecao u meso.

Izmoren i klonuo Gvapo je teško dišući netremice gledao u starca.
Video je žilav vrat i snažne mišiće koji su kao čvorovi izvirali ispod
grudnjaka od ovčije kože. Snaga, okretnost i lukavstvo ovoga čoveka
savladaće od šale njegova dva druga i ženu Azur. Uhvatiće ih starac i
dovesti ovamo vezane.

70

 

Dečak odluči da okrene pažnju na sebe i progovori:
 — U čije sam ruke dopao i šta će biti sa mnom?
Starac se primetno trže i zagleda u dečaka.
Gvapo nastavi:
 — Moji drugovi i ja nismo mislili da ti učinimo zlo. Begunci smo,
pobegli ispred neprijatelja koji je došao preko Velike planine i uništio
našu hordu Gava.

71

 

 — Gava? — reče starac. — Ko je uništio tu hordu?
Dečak se ohrabri:
 — Neprijatelji na konjima. Oni nose odelo od vune, imaju mačeve,
strele i koplja sa oštrim i šiljatim vrhovima. Oni su sve ljude, žene i decu
naše horde pobili.
Starac baci u ugao lukove i strele koje je držao u rukama i sede na
postelju. Očevidno da je bio jako uzbuđen. Gvapu se učini da čuje
 jecanje i s nestrpljenjem očekivaše šta će biti. Nekoliko trenutaka prođe
u tišini. Najposle starac ustade, priđe dečaku i odmah mu odreši ruke i
noge.
 — Ustani — reče — i vodi me svojim drugovima. Ja sam Bin i
nekad sam pripadao vašoj hordi.
Gvapo skoči, protrlja malo ruke i noge gde su zasekli konopci i pođe
sa starcem prema mestu gde su ostali Pit, Azur i Stib. Uz put mu je
pričao ko su neprijatelji, odakle su došli i kako su uništili njihovu hordu.
 — Ovi su izginuli — reče dečak. — Samo smo ostali ja i mladić Stib.
Nas dvojica skrivali smo se u močvari dok nas nisu uhvatili, odveli u
naselje i privezali za drvo. Imali su nameru da nas sutradan zakolju na
žrtvu bogovima. Ali, čovek i žena, sigurno si ih video s nama, pomogli su
nam da pobegnemo. Njih su zbog toga Kelti proterali iz svota plemena
kao izdajnike. Tako su Pit i Azur postali naši prijatelji i idu s nama.
Stari Bin išao je pored dečaka i, ne prekidajući ga, saslušao sve
grozote koje su učinili neprijatelji došljaci.
Kad stigoše na proplanak gde su bili Azur, Pit i Stib, primetiše da su
sve troje uperili lukove na njih. Gvapo izdaleka viknu:
 — Dole lukove i strele! Stari Bin je naš prijatelj! Stib razumede i baci
luk ispred sebe. Pit i žena pogledaše se i učiniše isto to. Dečak i starac
priđoše.
 — Znam ko ste — reče Bin. — Mali mi je sve ispričao. Uzmite svoje
stvari i povedite konja koji je, kako izgleda, pripitomljen. Pođite sa
mnom. Moja pećina će od sada biti i vaša.
Rekavši to, starac priđe i svakome stavi ruku na glavu u znak
prijateljstva. Stib reče:
 — Primamo tvoje prijateljstvo jer smo od iste krvi. Bogovi su
dopustili da nađemo i trećeg koji će nam pomoći da osvetimo našu mrtvu
hordu. Ovaj čovek i žena pripadaju onima koji su nam ubili naše
najmilije. Ti, oče, presudi da li ćemo ih primiti kao prijatelje, oterati ih od
sebe, ili prineti na žrtvu bogovima.
Starac poćuta neko vreme i reče:
 — Oni koje su naši neprijatelji proterali, jer su vama dvojici pomogli
da pobegnete, biće naši prijatelji i mi ćemo ih tako smatrati. Ako
primetimo da spremaju izdaju, uvek imamo mogućnost da ih ubijemo.
Posle toga, pokupiše stvari, popeše Stiba na konja i kretoše preko

72

 

proplanka u šumu.
Bin je išao napred, za njim Gvapo koji je vodio konja, a na kraju bili

su Azur i Pit.
 — Starac je, izgleda, iz njihove horde — reče žena.
 — Jeste — odgovori Pit. — On govori njihovim jezikom. Ranjeni

mladić  je malopre pominjao nas dvoje. Bojim se da nije nagovarao
starca da nas ubije?

 — Meni se čini da smo nas dvoje jači od njih trojice? — reče žena.
 — I ja tako smatram. Kad budemo noćas legli da spavamo,
potrudiću se da ne zaspim. Mač ću držati pri ruci.
Međutim, već  su sišli do potoka, pređoše ga i kretoše uzbrdo
stazom kroz čestar. Uskoro su bili pred pećinom. Odmah spustiše Stiba i
torbe. Uđoše. Stari Bin baci na vatru suvo brezovo granje i plamen
osvetli celu pećinu.
Podne je uveliko prošlo. Senke visokih platana koji su se dizali oko
pećine bile su sve duže. Odnekud se čulo bučanje planinskog potoka
čija se voda survavala preko malih slapova. Zaravan ispred ulaza u
pećinu bio je raskrč  en. Odatle su se niz planinu videle bezbrojne krošnje
drveća koje je stepenasto raslo sve do padine planine, a u daljini širila se
beskrajna ravnica, travne livade na kojima se kao na dlanu videlo
pojedinačno drveće. Jedan manji čopor divljih konja jurio je u punom trku
i postepeno se gubio u izmaglici.
Begunci posedaše oko vatre u pećini. Stari Bin iznese nekoliko
vrč  eva mleka i jedan zemljani lonac pun sira. Pit izvadi iz torbe medveđe
meso. Svi su jeli i ćutali, zgledali se i pili mleko.
Posle obeda izađoše iz pećine i stadoše da seku granje i da čupaju
paprat i travu da svako sebi napravi postelju.
Stib je gegao za njima teško se oslanjajući na svoju bolesnu nogu.
Gvapo mu pomože te i on napravi sebi postelju. Preko nje prebaci kožu
šumskog lava. Pit se ugleda na njega pa i on svoju postelju prekri
medveđom kožom, mada je još bila sirova.
Kad Bin vide šta rade ova dvojica, zađe za ugao pećine i otud
donese čitavu kamaru suvih koža od ovaca, koza, srna i jelena. Sve ih
baci pred Gvapa, a on ih smesta poređa po svojoj i ženinoj postelji.
Starac se nasmeja:
 — Doći će vreme kad ćeš i ti ubiti medveda ili šumskog lava. Onda
ti neće biti potrebne jagnjeće i kozije kože.
U toploj pećini, pored svetlosti vatre sedeli su njih petoro i
razgovarali. Gvapo je još jednom ispričao kako su se neprijatelji
iznenada pojavili i kako su njihovu hordu uništili. Zatim reče da je Stib
ležao bolestan u pećini. Bio je u bunilu pa nije ni znao šta se dogodilo u
klisuri.
Stib dodade:

73

 

 — Inače bih i ja uleteo u borbu i poginuo kao i ostali.
Bin je slušao i za to vreme okretao u rukama mač i zagledao vrhove
od strela:
 — Ko ima ovakvo oružje, taj mora da pobedi. — Pa se obrati Pitu:
 — Kako se pravi ovo oružje? Ti si pripadao hordi koja je ovo stvorila!
Ratnik je otprilike razumeo šta ga pita i odmah poče više znacima
nego rečima da objašnjava. Baci jedan kamen u vatru i pokaza kako je
potrebna jaka toplota da se rastopi. Rukom opisa kako se tečni metal
izliva u kalupe.
Gvapo je najbolje razumeo Pita, jer je veliki broj keltskih reči već bio
naučio. Njegovo tumačenje starac je potpuno shvatio.
Binu se razvuče lice od čuda:
 — Bogovi su samo čoveku dali tu moć  da rastapa kamenje i od
njega pravi noževe i vrhove za strele!
 — A kako ste pripitomili konja? — obrati se Pitu. Gvapo dobi
odgovor od ratnika Pita i odmah ga protumači:
 — Oni hvataju divlje konje na zamku i tuku ih sve dotle, dok se ne
pripitome!
Starac se sve više čudio, ali ga naročito zadivi odelo od vunene
tkanine koje su nosili Azur i Pit.
 — I ti imaš takvo odelo? — obrati se Stibu. — Otkud ti?
 — Ubio sam jednog njihovog mladića pored močvare i skinuo ga s
njega mrtvog.
U takvom razgovoru prođe im dan. Glasovi noći već su počeli da se
šire oko pećine. Nekoliko pari očiju svetlucalo je iz tame. Čulo se
dahtanje i režanje vukova. Urođeni strah od čoveka zadržavao ih je da
ne napadnu na konja koji je ispred pećine pasao.
Starac ustade od vatre, izađe pred pećinu i stade da lupa kamenom
u jedno šuplje drvo. Vukovi se smesta razbegoše.
U pećini nastade smeh. Ali, Bin im objasni da zver uvek beži od
zvuka koji ne poznaje. Drugi put će plašiti vukove smehom ili pevanjem,
ili opet lupanjem u šuplje drvo.
Ipak, Pit uvede konja u pećinu. U jednom uglu pobode kolac i tu ga
priveza.
Na mekanim posteljama u toploj pećini spavali su vrlo udobno. Pit
se trudio da ne zaspi, jer se bojao da ga u snu ne ubiju. Umoran ratnik
ipak je zaspao pred zoru. Ujutru se, kao i ostali, probudio svež i
odmoran. Međutim, Azur je bezbrižno prespavala celu noć. Čim je
odanilo, ustala je i dala se na posao. Iseckala je mačem medveđe meso,
strpala ga u jedan veliki lonac, nasula vode i pristavila ga pored vatre da
se kuva.
Kad su svi ustali, starac ih odvede u dubinu pećine, gde iza okuke
primetiše veliki tor. U njemu je bilo desetak ovaca i isto toliko koza. Tu

74

 

se pećina završavala i životinje su bile pod vedrim nebom. Visoki zid koji
 je Bin podigao od kamenja štitio ih je od noćnih grabljivica.

Starac donese dva ćupa. Jedan dade ženi, a drugi zadrža. Znacima
 joj objasni i odmah počeše da muzu ovce i koze. Kad i to bi gotovo,
isteraše ih kroz pećinu napolje da pasu. Ovce su čupkale travu oko
ulaza, a koze brstile lišće koje je već počinjalo da žuti. Konj, na jutarnjem
suncu, veselo je rzao, strigao ušima i valjao se po zemlji.

Begunci sa svojim domaćinom sedeli su pored vatre i doručkovali.
Posle toga starac im je pričao čudnovate događaje iz svoga života.
Gvapo je rečima, mimikom i rukama tumačio Pitu i ženi, pa su i njih
dvoje donekle mogli pratiti Binovu priču.

Ukratko, evo šta je stari Bin pričao:
„Pre mnogo zima naša horda Gava živela je u pećinama ispod
Velike planine. Tada sam ja bio mlad i krepak. Svi ljudi bili su hrabri, ali
vrlo oprezni. Bilo nas je malo, pa je svaki zdrav i snažan čovek bio
potreban hordi. Glavni posao naš sastojao se u lovu i ribolovu. Od toga
smo živeli.
Ali bogovi su odredili da ponekad dođe vreme kad ljudi i životinje
skapavaju. I, naišla je takva godina. Divljač poče da se proređuje. Jeleni
i srne napustiše našu okolinu, divlje svinje su bežale, bizoni nisu više
prilazili ia domak našim kopljima i strelama. Po jarugama i potocima
nailazili smo na mrtve lisice, vukove i šakale. Gledali smo s brda kako
prema izlasku sunca, daleko u preriji, zamiče poslednje stado bizona.
Reka u kojoj smo lovili ribu postade crvenkasta. Njena voda, tiha i glatka
po površini, noću je čudno svetlucala, a nekoliko dana u njoj ove ribe
pocrkaše. Svaka životinja koja bi pila vode s reke kunjala je dan-dva i
lipsavala.
Tako dođoše dani gladi i umiranja. Jedna žena donese mrtvu lisicu,
odra joj kožu i meso ispeče. Svi koji okusiše od toga mesa istoga dana
umreše.
Našoj hordi spremala se propast. Na velikom savetovanju starešina
bilo je odlučeno da se pošalju ljudi na nekoliko strana da pronađu bolje
mesto gde će se horda nastaniti.
Vođa našeg plemena bio je divljačni Orso, samovoljan ratnik, surov
i potpuno neobuzdan. On predloži da petorica krenu preko Velike
planine da je ispitaju i po mogućstvu pređu na njenu drugu stranu.
Uzalud smo ga odvraćali jer preko te planine još niko nije prešao. Pričalo
se da u njenim provalijama i klisurama žive ljudi veliki kao borovi, da
imaju jedno oko na sred čela i po šest ruku, da se hrane ljudskim
mesom.
Orso se stavi na čelo te petorice među kojima sam bio i ja.
Ko da ispriča sve tegobe koje smo pretrpeli? Najpre smo se probijali
kroz gusto šiblje, zatim prelazili litice, provlačili se pod okapine, obilazili

75

 

ogromne stene koje su skotrljane s visokih krševa zatvorile jaruge i
prolaze. Pored toga nismo imali ništa za jelo. Glad nam je razarala
utrobu.

Petog dana stigosmo do jedne uvale. Tu ubismo medveda.
Njegovim mesom hranili smo se nekoliko dana dok smo donekle povratili
snagu.

Ja sam bio uveren da preko Velike planine ne možemo preći. Drugi
su govorili da ona i nema kraja, da se uzdiže do neba i s njim se spaja.

Naš vođa zakoluta očima na nas i škrgućući zubima reče da će
razmrskati glavu svakom od nas ko se usudi da pomene povratak.

Posle toga spremali smo se da krenemo dalje. Ali tada nas
napadoše brđ  ani. Oni najpre baciše nekoliko velikih kamenova koji sa
hukom i treskom proleteše pored nas, zatim s nekoliko strana strč  aše
vrišteći i derući se. Bili su naoružani močugama i kamenjem.

Naš vođa Orso kriknu ratni poklič, pa držeći u jednoj ruci budžu, u
drugoj sekiru spremi se da dočeka neprijatelje. Sva petorica, okrenuti
leđa u leđa, odlučismo da se branimo do smrti.

Gorštaci kao divlje zveri navališe na nas. Orso svojom budžom izbi
motku iz ruku najbližem napadaču i sekirom mu razmrska glavu. Gonjen
besom koji ga beše spopao odvoji se od nas četvorice i jurnu u gomilu
brđ  ana. Njihovom vođi budžom prebi obe noge ispod kolena, drugog
neprijatelja obori udarcem sekire u rame, trećeg gurnu u provaliju koja je
zjapila na kraju uvale. Neprijatelji se pokolebaše, naročito zato što smo
se i nas četvorica strahovito branili, jer je pet protivničkih leševa ležalo
kraj naših nogu, a tri tela grč  ila su se u samrtnim mukama.

Gorštaci se povukoše i stadoše izdaleka da nas gađaju kamenjem
iz praćke. Šljunci okrugli i veliki kao pesnica zujali su oko nas, udarali o
stenje i rasprskavali se. Nas četvorica sklonismo se iza jednog velikog
kamena odakle smo puštali strele na neprijatelja. Ali naš vođa ne stiže
do nas. Jedan kamen iz praćke pogodi ga u glavu. Obliven krvlju, Orso
se zatetura nekoliko koraka i pade. Ne obazirući se na naše strele koje
su odskakale od njihovih kožnih odela brđ  ani dotrč  aše i motkama ubiše
našeg vođu. Posle toga zasuše i nas kamenjem. Ja osetih udar u glavu i
krv kako mi se sliva niz slepoočnicu. Poslednjom snagom zavitlah sekiru
i bacih je u gomilu neprijatelja.

Osvestio sam se. Ležao sam na zemlji malo dalje od vatre pored
koje su sedeli brđ  ani, pekli meso i jeli. Ruke i noge bile su mi vezane. Bi
mi jasno da su moji drugovi poginuli u borbi, da su neprijatelji njihova
tela iskomadali, da peku i jedu njihovo meso, jer nisam sumnjao da sam
pao u ruke ljudoždera za koje smo svi u hordi znali da žive u klisurama
Velike planine.

Bio sam sam, zarobljen, u ranama i vezan. Lice mi je bilo zapečeno
od krvi, a čvoruga više slepoočnice bolela me, pa mi je cela glava

76

 

bučala. Osetih sevanje u ramenu, a isto tako i u kuku. Bio sam uveren
da će me divljaci odvući u svoje naselje i tamo kad im nestane mesa,
ubiti i pojesti.

Vođa neprijatelja kome je Orso slomio obe noge sedeo je naslonjen
leđima o kamen, suprotno od mene, s druge strane vatre. On je stenjao
od bolova. Pored njega umirao je ratnik kome je naša strela probila oba
obraza i otrovala mu ranu, jer smo mi u to vreme vadili otrov iz čeljusti
zmija otrovnica i njime mazali vrhove od strela.

Noć  se polako spuštala pa uskoro zavlada toliki mrak da se na
nekoliko koraka od vatre ništa nije videlo. Ležeći, gledao sam divljačka
lica gorštaka, obrasla u dugačku kosu i bradu. Osvetljeni samo spreda
izgledali su kao zli duhovi kad o ponoći napuste svoje grobove i okupe
se da većaju. Govorili su piskavim glasovima i užasno galamili, kao da
se svađaju.

Kad se najedoše mesa, jedan za drugim polegaše na golu zemlju
pored vatre opruženi ili zgrč  eni kao psi. Na vođu koji je ječao od bolova
niko ne obrati pažnju. Mene i ne pogledaše kao da su me zaboravili, jer 
ni stražu ne postaviše da me čuva. Bili su to ljudi surovi i zapušteni kao
divlje životinje.

Ratnik sa probijenim obrazima strelom nije se više čuo. Verovatno
 je bio mrtav.

Misli mi se stadoše množiti u glavi na koji način da se oslobodim.
Ruke su mi bile vezane spreda, što je bila srećna okolnost. Veze su bile
od divlje loze. Svakako, mogao sam ih pregristi kad god sam hteo. Ali
kuda da idem posle toga. Znao sam da uvala ima strme litice uz koje bih
se i danju jedva mogao uspentrati. S treće strane bila je provalija. Prema
tome, pristup u uvalu bio je samo s jedne strane, pa i tu desno i levo
uzdizale su se stenovite kose, kuda su se br đani sjurili kad su nas
napali.

O svemu tome razmišljao sam neko vreme.
A noć je lagano odmicala. Vlašići su se već šetali po nebu. Trebalo
se odlučiti. Vatra se postepeno gasila i oči mi se navikoše na mrak.
Desno i levo od sebe uočih litice uvale čije su se ivice na vrhovima
ocrtavale prema zvezdanom nebu. Po tome zaključih da provalija mora
biti napred ili natrag.
Prinesoh ruke ustima i počeh da glođem lozu. Dugo i uporno sam
grizao. Uveliko sam osećao kako mi usta krvare. Kad poslednji kolut
spade s mojih ruku, polako se pridigoh i sedoh. Noge sam lako odvezao.
Tada, na suprotnoj strani vatre, primetih dva strašna oka. Vođa horde
gledao je u mene netremice. Brzo legoh na zemlju i pritajih se. Jedno
vreme nisam se usudio ni da mrdnem. Znao sam, ako ustanem, da će
smesta početi da viče. Probudiće pospale brđ  ane i s mojim bekstvom
bilo bi gotovo. Ipak, u ležećem stavu počeh da se migoljim i palac po

77

 

palac da se odmičem od vatre. Voća nije vikao. Samo se čulo hrkanje
njegovih ljudi koji su tvrdo spavali.

Kad sam odmakao desetak koraka, ponovo se pridigoh. Pri slaboj
svetlosti vatre nanovo primetih dva svetla oka koja su me gledala. Vođa
 je još uvek sedeo naslonjen leđima o kamen.

Povlačeći se polako već  sam bio zaklonjen mrakom. Pobauljke
napravih polukrug i uskoro sam bio iza samih leđa vođe horde. Na
domak mojih ruku ocrtavala se njegova kosmata glava prema svetlosti
vatre. Munjevitom brzinom skočih na njega preko kamena, obema
rukama dohvatim ga za gušu i počeh da stežem. Toga trenutka osetih
kako mi se srce sledi u grudima. Ruke mi klonuše i umalo ne izgubih
svest. Vođa je bio mrtav i već hladan. Njegove izbuljene oči bleskale su
kao voda na mesečini. Jedva imadoh toliko snage da se odmaknem
nekoliko koraka.

Kad sam se pribrao, oprezno se uputih kroz mrak spotičući se o
kamenje. Najpre sam išao nogu pred nogu da ne bih pao u provaliju.
Srećom, pogodio sam pravi put i uskoro izađoh iz uvale. Žurio sam
koliko mi je snaga dozvoljavala.

U svanuće bio sam daleko od brđ  ana koji me već ne bi mogli stići.
Gladan, izubijan, sa groznicom u očima išao sam planinom
obilazeći ponore i vrtače, dok se ne dohvatih jaruge sa suvim koritom
kuda sam sa svojim drugovima ranije prošao. Tek trećeg dana naiđoh na
šumu bez klisura i ponora. Spavao sam na drveću a hranio se puževima,
korenjem i travom kiselicom koja je rasla po proplancima.
Međutim, izgubio sam bio pravac kuda treba da idem. Mislio sam da
mome lutanju neće doći kraj. Dani su prolazili, a ja nikako nisam mogao
da se snađem. Ali, kad sam već  izgubio svaku nadu, naiđoh na našu
crvenkastu reku i kretoh niz njen tok.
Naša horda spremala se da napusti kužno mesto gde je boravila.
Ljudi i žene odlučili su da za dan-dva pođu prema izlasku sunca, gde su
pronašli bolje mesto za naselje.
U hordi je bio izabran novi vođa Riko.
Izmršaveli od gladi, ljudi su se prozlili, pa su svađe i tuče izbijale
svakog časa Zlo stanje koje smo nas petorica ostavili kad smo pošli
prema velikoj planini bilo se pogoršalo. Ljudi i žene bili su mršavi kao
utvare, a deca su svakodnevno umirala.
Po mom povratku bi učinjeno veliko većanje. Tada sam ispričao šta
se desilo u planini i kako sam se ja jedini spasao. Istakoh junaštvo
našega vođe i kako je poginuo.
Ne poverovaše mi. Vrač  me optuži da sam izdao vođu horde i
drugove, da sam pobegao od njih i ostavio ih.
Novi vođa horde, Riko, pridruži se vraču i proglasiše me za
izdajnika.

78

 

Riko je govorio:
 — Vođa Orso i četiri ratnika otišli su da traže mesto za novo
naselje, gde će se smestiti naša horda. Mnogo dana je prošlo otada. Oni
se, osim jednoga, nisu vratili i, verovatno, neće se nikad ni vratiti. Njih su
uhvatili ljudožderi sa Velike planine, ubili i njihovo meso pojeli, ili su
pomrli u nekoj jaruzi pošto su okusili meso mrtve divljači. Nimalo nije
verovatno da se samo jedan od njih vrati! A kad se, ipak, vratio, znači da
 je najpre poubijao svoje drugove, meću kojima je bio i neustrašivi Orso, i
vratio se među nad da bi sam bio izabran za vođu horde. On je uradio
to, ili ih je prosto prepustio ljudožderima. U svakom slučaju izdajnik.
Nama je poznato da već odavno želi da postane poglavica u našoj hordi.
On to neće biti. Predlažem smrt!
Tada skočih i uzviknuh:
 — Čuj, ti, što si sam sebe izabrao za vođu, a nisi ni znao da li je
pravi vođa živ! Zbog toga ja tebe nazivam izdajnikom. Od petorice jedini
sam ostao živ. Orso je pao junačkom smr ću. Ja pripadam njemu kao
poslednji od njegove grupe. Zato ćeš se boriti sa mnom na život i smrt.
 — To ne može! — uzviknu vrač. — Koga naš veliki savet oglasi za
izdajnika, taj ima da umre sramno.
U veću nastade komešanje i galama. Jedni su odobravali meni,
drugi vraču. Na taj način nije se mogla doneta odluka.
Ja opet uzeh reč:
 — Ako pobedim u borbi Rikoa, sa mnom će se tući i vrač.
 — To bogovi ne dozvoljavaju! Ja sam pod njihovom zaštitom!
 — Kad je tako, — rekoh — oni će te i od moje sekire zaštititi! Ja se
borim u ime vođe Orsa koji je bio najhrabriji u našoj hordi.
Posle tih reči napravi se nered u skupu. Jedni su zahtevali da novi
vođa smesta uzme sekiru i da se bori sa mnom, drugi su tražili moju
smrt bez borbe.
Izgladneli i izmršaveli ljudi svađali se i drali i najposle počeše da se
tuku.
Tada Riko viknu i svi se umiriše. On izjavi da će se boriti sa mnom
na život i smrt.
Ljudi se razmakoše i napraviše mesto za borbu. Raščistiše veliki
prostor da bismo novi vođa i ja imali dovoljno mogućnosti za kretanje, jer 
u ovakvoj borbi dozvoljeno je i bežanje.
Vrač je nagovorio nekoliko mladića da jurnu na mene i da me ubiju
pre borbe. Oni utrč  aše u krug vitlajući sekirama, ali ih Riko otera.
Borba je imala odmah da počne.
Moje telo izmučeno lutanjem i glađu izgubilo je mnogo od svoje
snage i gipkosti, dok je Riko, iako mršav, bio snažniji i žilaviji.
Obojica dobismo po sekiru sa drškama podjednake dužine i
pođosmo jedan prema drugom. Riko odmah besno navali trudeći se da

79

 

me zbuni. Njegova sekira vitlala je oko moje glave. Ja sam se branio
prema svojoj snazi, računajući s tim da zamorim protivnika. Ali, Riko se
nije lako zamarao, a ja sam već  osećao vrtoglavicu i teško sam disao.
Odbijajući njegove udarce i okrećući se u mestu, sve sam više osećao
da gubim tle pod nogama. Naša borba se otegla, a ljudi i žene iz horde
 još nisu mogli oceniti ko će biti pobednik. Sa svih strana su dovikivali i
bodrili i mene i moga protivnika. U jednom sudaru naših sekira, primetih
kako Riko posrte, a njegova držalica se i ostade mu samo patrljak u ruci.
Kad to vide, Riko stade da beži. Ja se nadadoh za njim. Jurio sam ga po
krugu kao divlju zver, rešen da ga jednim udarcem sekire ubijem. Ali
nisam mogao da ga stignem. Isuviše sam bio iznuren za ovakvu vrstu
borbe. Izmicao mi je stalno do desetinu koraka. Na kraju, reših da bacim
sekiru za njim, gađajući ga između plećki. Zamahnuo sam iz sve snage.
Ali, u trenutku kad je moja sekira poletela, neko viknu: — lezi! — Riko
leže. Sekira prolete preko njega. Sad smo obojica bili bez oružja. Gledali
smo se teško dišući. Nijedan od nas ne usudi se da napadne drugoga.

Tada se desi slučaj koji me dovede do besa. Vrač  potrč  a prema
nama noseći sekiru. Ali, kad je hteo da je preda Rikou, ja skočih između
njih. Jednom rukom tresnem vrača pesnicom u lice. On ispusti sekiru i
pade, zatim priskočim vođi horde i zgrabim ga za gušu, a on mene preko
sredine. Nijedan od nas nije imao vremena da dohvati sekiru koja je
ležala pored onesvešćenog vrača.

Riko me je stezao da sam mislio da će mi polomiti rebra. Krv poče
da mi udara na usta. Izgledalo mi je da uzalud stežem njegovo grlo.
Ipak, moj protivnik poče da malaksava. Njegov stisak je popustio i ja ga
tresnem na zemlju. Video sam da je onesvešćen i poluzagušen. Pođoh
teturajući se do sekire, uzeh je. Ali, baš kad sam je podigao, začu se
vrisak u gomili. Žena moga protivnika trč  ala je prema meni noseći dete
na ruci, pa pružajući ga prema meni, viknu:

 — Ubij prvo nas dvoje!
Pritrč  aše ljudi i žene moleći me da poštedim život vođi. Neki
stadoše da mi prete. Jedan čak uzviknu:
 — Ubijmo izdajnika!
Vrač koji se za vreme naše borbe osvestio priđe Rikou i pomože mu
da ustane. Vođa je još teško disao držeći se za grlo. Kad uhvati vazduh,
nekoliko puta uzdahnu duboko i viknu:
 — Nisi me pobedio, izdajniče! Borićemo se još! Sa ovih strana čuli
su se glasovi:
 — Nisi ga pobedio! Nisi ga pobedio...
Tada u nastupu gneva viknuh koliko sam mogao jače da svi čuju:
 — Cela horda Gava, sa svojim vođom i vračem, zaslužila je da je
bogovi kazne. Nepravda koju ste mi naneli neće ostati nekažnjena. Vi
niste ljudi, nego gomila divljih životinja. Odlazim od vas i nikad se više

80

 

neću vratiti. Ovu hordu Riko i vrač odvešće u propast!
Rekavši to, bacih sekiru i prođoh kroz gomilu ljudi koji su me

okruživali.
Moja žena skrivala se iza leđa jednoga ratnika koji je bio dvaput

stariji od mene. Ona je već  pripadala njemu. Jer, kad nevolja naiđe na
ljude, oni postaju sve gori i sebičniji i sve se više približavaju životinjama.

Otišao sam od njih.
Posle toga lutao sam po šumama sve dok nisam naišao na ovu
pećinu u kojoj odonda živim.
 — Riko i vrač poginuli su u borbi s brđ  anima — reče Stib. — Posle
 je vođa horde bio Klab. On je poginuo u lovu na bizone. Iza njega je bio
izabran Lek, koga su ubili ljudi na konjima koji su prešli Veliku planinu i
uništili celu hordu.
 — Bogovi su osvetili nepravdu! — reče Bin. — Od onda živim
usamljen. Već me je stigla starost i nije mi još mnogo ostalo od života.
Vaši očevi svojom smr ću platili su za nedela koja su učinili.
Stari Bin završi svoju priču.

81

 

VIII G L A V A

Ko ne umre odmah, taj se obič no izleči .

Istoga dana starac je pregledao ranu na Stibovoj nozi i uverio se da

 je potrebno lečenje.
 — Ti moraš imati zdrave noge, ako misliš da koristiš i sebi i nama

 — govorio je stavljajući jedan poveći kamen u vatru. — Ovaj način
lečenja izaziva jake bolove, ali najsigurnije leči svaku ranu koja je tvrda i
puna gnoja. Usijani kamen očisti sve, i ko ne umre odmah, taj se obično
izleči!

Stib je unezvereno gledao u starca, Gvapo se smeškao. Pit i Azur 
gledajući šta se oprema, čudili su se, jer je to za njih bila stvar nova. U
njihovom logoru nikoga nisu lečili na taj način.

Bin se opet obrati Stibu:
 — Imaš zdravo srce, možeš izdržati bolove i jako grlo da se dobro
dereš! U ovom slučaju potrebno je i jedno i drugo.
 — Trudiću se da ne zakukam! — promrmlja Stib.
Uskoro poče lečenje. Ranjeni mladić  dozvoli da mu Gvapo sedne
na jednu ruku, Azur na drugu. Pit ga ščepa za obe noge.
Bin, sporošću starog i iskusnog lekara, bez uzbuđenja, uze dva
parč  eta drveta i njima uhvati kamen koji se bio usijao i spusti ga na ranu.
Stib dreknu samo jednom i onesvesti se. Rana se pušila. Meso je
gorelo.
 — Izgubio je svest! — reče Gvapo.
 — Bolje je tako. Neće osećati bolove — dodade starac.
Lečenje je bilo gotovo. Onesvešćenog mladića položiše na postelju.
Bin donese jedno čunče u kome je bila medveđa mast. Njom dobro
namaza ranu i ostavi je odrešenu. Gvapu naredi da sedne pored Stiba i
da tera muve da ne bi padale na ranu.
Kad se osvestio, Stib je celoga dana stenjao i ječao od bolova. Oko
pola noći zaspa i sve do svanuća nije se budio.
Posle osam dana rana se smanjila i mladić je već pomalo mogao da
hoda.
Jadne večeri, sedeći pored vatre, slušali su kako hladan vetar zavija
oko pećine. Konj je u uglu frktao i grickao travu koja je ležala ispred
njega na gomili. Spolja se čulo urlanje vukova. U granama visokih

82

 

platana tetrebovi su lepršali smeštajući se da prenoće.
 — Vukovi se okupljaju u čopore! Skoro će zima — reče Bin. Malo

oćuta pa nastavi — Vas dvojica niste krivi za nepravdu koja mi je
učinjena. Zato ću vam reći šta treba da radite, jer ako ne osvetite svoje
mrtve, bogovi vam nikad neće biti naklonjeni. Idući prema zalasku sunca
kad se pređe Golo brdo koje se vidi ispred ulaza u našu pećinu, nalazi
se horda Sijak. Ljudi su srodni nama po jeziku i običajima. Vi ćete stupiti
u vezu i ukazati im na opasnosti koje i njima prete od nasilnika koji su
prešli preko Velike planine i uništili hordu Gava. Oni će javiti drugim
hordama da sve budu na oprezi. Ako se ujedine i zajednički pruže otpor,
mogu odoleti neprijatelju. Dalje, oružjem od kamena ne možete se boriti
protiv onih koji nose koplja i strele sa oštrim vrhovima. Morate napraviti
slično oružje. Zato treba iskoristiti ovog čoveka koji nam je sticajem
okolnosti postao prijatelj. On vas može naučiti kako se to oružje pravi.
Treba da hvatate konje na zamku, da ih pripitomljavate, da naučite da
 jašete i da se borite na njima. Ako to ne uradite, jedna po jedna horda
padaće od ruku neprijatelja došljaka. Naša je zemlja plodna i puna
divljači. Zbog toga će oni sve više da pridolaze preko Velike planine, kad
znaju put kuda se može preći. Oni će prekriti celu našu zemlju, a mi
ćemo biti uništeni.

 — A ti šta ćeš raditi? — upita Stib.
 — Ja? Ono isto što i vi. Stari Bin još uvek može dobro da zavitla
sekirom i snažno da zategne luk.
Gvapo nekako objasni Pitu i ženi o čemu je starac govorio. Oni
pomalo razumeše od svega, ali donekle uvideše u čemu je stvar.
Odlučili su da rade brzo, jer neprijatelj u svako doba može naići.

*

Dva dana docnije Bin i Stib pripremljeni za put pođoše preko Celog
brda da posete hordu Sijak koja im je slična po jeziku i običajima. Poveli
su sa sobom i konja koga su natovarili hranom i oružjem. Stib je bacio
sebi na leđa kožu ubijenog šumskog lava, pa je išao ponosito kao pravi
poglavica pored konja koga je vodio Bin.

 — Ja sam nekoliko puta odlazio u tu hordu. Oni me dobro poznaju i
primiće nas kao prijatelje — reče Bin. — Više puta pozivali su me da
ostanem kod njih, ali ja volim svoju pećinu i ovce i koze koje sam
pripitomio.

Oko podne stigoše do naselja.
Horda nije stanovala u pećinama, jer ih u uvali nije ni bilo. Međutim,

83

 

videlo se mnogo koliba i meću njima poneka zemunica.
Kad videše došljake, sa svih strana se skupiše ljudi, žene i deca.

Predusretljivo im izađoše u susret i poznavši staroga Bina, srdačno ga
pozdraviše. Naročitu naklonost pokaza vođa horde Doto. On zagrli Bina i
uvede ga u svoju kolibu. Stib priveza konja za jedno drvo ispred vođine
kolibe pa i on uđe za njima.

Ljudi iz horde okupljali su se oko konja i zagledali mač, luk i strele s
metalnim vrhovima. Začuđivao ih je Stibov izgled, jer je mladić  bio
obučen u vuneno odelo, opasan kožnim opasačem, osim toga imao je i
narukvice na rukama.

Dok su se oni divili gledajući ove to, iz kolibe izađoše vođa Doto,
Bin i Stib.

Vođa naredi da se bubnjevima sazovu svi ljudi iz horde da bi se
održalo veliko veće. Gromoglasno zatutnjaše veliki bubnjevi i svi oni koji
su bili udaljeni od naselja stadoše da se skupljaju. Za kratko vreme
ispred vođine kolibe bilo je preko hiljadu ljudi i žena.

Vođa Doto pope se na jedan veliki kamen da ta svi vide i otpoče
govor:

 — Ljudi i žene horde Sijak, dobro otvorite svoje uši da bi čuli i
razumeli reči našega prijatelja Bina. On nam donosi takve glasove, od
kojih će vaša srca uzdrhtati! Došao je čas kada naša horda treba ili da
se uzdigne u snazi i moći, ili da bude potpuno uništena. Istina je da
postoje strele, koplja i sekire sa oštrim vrhovima i sečivom. Priča koja se
pronosila od horde do horde i prepričavala pored vatre, obistinila se.
Zato vam kažem: dobro otvorite svoje uši da biste čuli sudbonosne reči, i
svoja srca da biste ih primili.

Doto siđe s kamena, a pope se Bin. On odmah poče:
 — Ljudi i žene horde Sijak, mislim da nema nikoga u vašem skupu
koji mene ne poznaje. Više puta dolazio sam u vaše naselje i uvek kao
prijatelj. Pozivali ste me da ostanem kod vas, ali ja nisam hteo da
napustim svoj pustinjski život, svoju pećinu, koze i ovce koje sam
pripitomio. Mogao sam da se vratim i u svoju hordu, kad je moj
neprijatelj, zbog koga sam je napustio, prestao da živi. Ni to nisam
učinio. Možda su tako hteli bogovi koji vide sva ljudska dela i njima
upravljaju. Da sam se vratio u svoju hordu, sad ne bih bio više među
živima, jer moja horda Gava potpuno je uništena.
U skupu nastade žagor. Bin predahnu pa nastavi:
 — Ostali su samo ovaj mladić Stib i jedan dečak koga zovu Gvapo.
Njih dvojica su pobegli i lutajući kroz planinu naišli na moju pećinu. Vi se
čudite što vidite pripitomljenog konja i to oružje na njemu? Čudite se i
odelu koje ovaj mladić  nosi? On će vam objasniti ko su neprijatelji,
odakle su došli, kako su uništili njihovu hordu i kako je on došao do ovog
odela.

84

 

Bin skoči s kamena i stade gurati Stiba da se popne. Mladić  nije
nikad govorio pred skupom i poče da se opire, ali starac ga natera da se
popne na kamen.

Stib je nekoliko trenutaka gledao u masu ljudi i žena. Srce mu je
tuklo u grudima od uzbuđenja. Osećao je kako ga Bin štipa za nogu i
nagoni da govori. Mladić se nekako odluči i poče:

 — Neprijatelji su došli preko Velike planine. Njihovi ratnici bili su svi
na konjima, a žene s decom vozile su se na kolima. Naša horda živela je
u dve pećine u klisuri i u kolibama načičkanim po brežuljku. Neprijatelji
su imali oružje koje je blistalo na suncu. Jurnuli su odjednom na naše i
borba je trajala dokle svi ljudi, žene i deca iz naše horde nisu bili mrtvi.
Vođa Lek poslednji je pao sa raspolućenom glavom. Iz borbe se spasao
samo mali Gvapo koji je posle pronašao u pećini mene, gde sam ležao u
uglu bolestan i u bunilu. Nas dvojica smo pobegli i krili se po močvari.
Tada sam ja ubio jednog njihovog mladića, uzeo mu oružje i skinuo s
njega mrtvog ovo odelo. Ali neprijatelji su nas uhvatili i hteli da nas
prinesu na žrtvu svojim bogovima. Međutim, pošlo nam je za rukom da
pobegnemo. Ovoga konja i oružje našli smo na jednom proplanku, pošto
 je verovatno crna smrt, daleko bila od nas, ubila tri neprijateljska ratnika.

Stibov govor izazva veliko uzbuđenje horde. Mladić  oseti kako ga
starac povuče za nogu i on skoči s kamena. Vođa horde Doto opet uze
reč:

 — Kao što vidite, ljudi i žene, mi se nalazimo u sličnoj opasnosti! Da
ne bismo bili uništeni kao ljudi iz horde Gava, moramo se dobro
pripremiti za borbu s neprijateljem koji možda već pravi plan kako će i
nas uništiti. Zbog toga predlažem da i mi napravimo plan kako ćemo da
se branimo. Bin i ja dogovorili smo se šta treba da radimo, da nas
neprijatelj ne bi mogao iznenaditi. Prvo treba obavestiti hordu Ibis koja
se nalazi na jedan dan hoda od nas. Ljudi iz te horde junačni su i krupni i
vole rat. Malo dalje od njih nalaze se još dve horde. One su
najmnogoljudnije u celoj zemlji. To su Atavani i Iberiti. Obavestićemo i
njih. Ljudi iz te horde srodni su nama po jeziku i običajima.

Ceo skup je u najvećoj tišini slušao reči svoga vođe. A on,
ustupajući mesto Binu, dodade:

 — Naš prijatelj će nam reći šta treba dalje da se radi.
Bin ponovo uze reč. Pope se na kamen, pa držeći u jednoj ruci mač,
u drugoj strelu s metalnim vrhom, reče:
 — Sedeći uveče pored vatre slušali ste da ovo oružje postoji. Ova
strela može da ubije na velikoj daljini, a mač  može jednim udarcem da
odseče neprijatelju glavu ili ruku, njegov šiljati vrh skroz probada ratnika.
Kad ste slušali da to oružje postoji, mnogi od vas nisu verovali. Gledajte
sad i uverite se! Neprijatelji koji su došli preko Velike planine svi imaju
takvo oružje. To znamo, jer su ih Stib i Gvapo gledali kao što ja vas sad

85

 

gledam! Ovo oružje je od njih oteto. Mislim da je to dovoljan dokaz.
Dakle, čujte... Mi moramo napraviti ovakvo oružje! A dok to ne uradimo,
pripremićemo se za borbu kako možemo. Hvatajte zmije otrovnice,
vadite otrov iz njihovih čeljusti i mažite kamene šiljke na svojim kopljima i
strelama. Na deset strelometa odavde stalno moraju biti straže, ako se
neprijatelji pojave da ih još izdaleka primete. U tom slučaju bežaćete u
planinu. Oni su na konjima i tamo vas ne mogu goniti, jer ćete vi
zaklonjeni iza drveća odapinjati ovoje strele na ših. Ako tako ne uradite,
bićete uništeni kao horda Gava, a neprijatelji će naseliti našu zemlju.

U skupu nastade žagor i već se čuše povici:
 — Borićemo se, ali nećemo odoleti! Mi takvo oružje nikad nećemo
napraviti!
Vrač  koji je stojao pored kamena sa koga se govorilo i za celo
vreme ćutao, sad podviknu:
 — Mi takvo oružje ne umemo da pravimo, ali ćemo ga oteti od
neprijatelja!
 — Nećete imati kad da to učinite, — odgovori mu Bin — jer ćete biti
ubijeni.
Zatim se obrati okupu:
 — Jedan čovek i jedna žena iz neprijateljskog tabora nalaze se kod
nas. Oni su iz svoje horde proterali zbog toga što su pomogli ovom
mladiću i Gvapu pobegnu. Oni će nam pokazati kako se pravi to oružje.
 — Ako ne budu hteli! — reče vrač.
 — Ako ne budu hteli, prebićemo im ruke i noge i baciti u jarugu da
ih pojedu hijene! — odgovori Bin.
Dan se već  primicao kraju. Pred sumrak, bubnjevima bi objavljeno
da svi ljudi i žene čuju odluku veća. Vođa horde im je saopštio:
 — Prvo: da se pošalju glasnici da ostalim hordama jave o opasnosti
koja svima preti; da se pošalju uhode krema klisuri gde se neprijatelj
smestio, pošto je uništio hordu Gava; da se uhode nipošto ne upuštaju u
borbu s neprijateljima nego neopaženi da osmatraju i da se što pre vrate
i jave šta su videli; uhode da pođu sutra zorom s Binom i Stibom koji će
ih uputiti kuda treba da idu.
 — Drugo: da se svi muški odrasli članovi horde podele na dve
grupe: jedni da prave strele, sekire i vrhove za koplja od kremena, dok
se ne pronađe način da se pravi oružje kakvo neprijatelji ima|u; drugi da
hvataju zmije otrovnice; treći da idu u lov na bizone, jelene i drugu divljač
da bi osigurali hranu za rat koji im predstoji: četvrti, čija će uloga biti
najteža, da hvataju na zamku divlje konje. Tome će ih naučiti ratnik iz
neprijateljskog logora koji je sad njihov prijatelj.
Podle toga Doto je pristupio podeli ljudi na grupe, a Stib i Bin, pošto
su večerali u vođinoj kolibi, legoše na postelje preko kojih su bile ovčije
kože i obojica uskoro zaspaše.

86

 

Sutradan, pre izlaska sunca, pođoše na put. Stari Bin je jahao
konja, a Stib i pet mladića iz horde Sijak išli su peške. Svi su bili
naoružani lukovima, strelama i sekirama nasađenim na kratku dršku.

Ti mladići određeni su za uhode.
Još istoga dana svi eu stigli u Binovu pećinu. Gvapo, Pit i žena Azur 
dočekaše ih s radošću.
Bez odlaganja stadoše da se dogovaraju šta treba da rade. Bilo je
odlučeno da sutradan uhode pođu na put. Gvapo se ponudi da im bude
vođ. Međutim, Pit reče da bi hteo i on da ide pošto su u keltskom naselju
ostale njegova majka i devojka Belina. On želi da ih dovede u Binovu
pećinu.
Gvapo je razrogačenim očima gledao u ratnika:
 — Uhvataće te i ubiti! — reče.
 — Možda... — zavrte glavom Pit. — Ići ću s vama.
Bin dodade da treba hvatati divlje konje i pripitomljavati ih.
Pit mu pokaza nekoliko kolutova konopaca koje je sa ženom ispleo.
Zatim objasni da on zna kako se hvataju konji, jer je to već radio.
Azur se ponudi da s Binom i Stibom potraži u planini rude koje se
mogu topiti. Reče da će ih naučiti kako treba praviti peći u obali, a isto
tako i kalupe. Ona je više puta gledala kako se to radi.
Gvapo je protumačio drugovima šta je žena rekla.
Pet mladića iz horde Sijak s divljenjem su gledali vuneno odelo koje
su nosili Azur, Pit i Stib. Svakog časa uzimali su u ruke strele i mačeve i
zagledali u njihove vrhove. To su bili daleki preci onih koji su posle
mnogo vekova bili najbolji veštaci u pravljenju mačeva, noževa i stileta.23
Pet mladića iz horde Sijak, Pit i Gvapo sutradan kretoše na put.
Poneli su dva mača, lukove i dvadesetak strela s metalnim vrhovima.
Poneli su i desetak suvih ovčijih koža, udešenih tako da se mogu obući,
 jer noći su bile hladne.
Znali su da treba da idu prema izlasku sunca i stalno su se držali
toga pravca. Najpre naiđoše na jarugu u kojoj ih je zatekao zemljotres i
gde je Pit ubio medveda. Istoga dana uveče stigoše do pećine u kojoj su
bile slike na zidovima koje su ih uplašile. Kad dođoše do toga mesta,
ubrzaše i tek u sam mrak nađoše zgodno mesto za prenoćište.
Pit i Gvapo su stalno razgovarali i sve se bolje sporazumevali.
Dok su sedeli pored vatre i večerali, Gvapo se seti da je video, kad
su prvi put tuda prolazili, dvadesetak divljih konja koji su pasli u jednoj
dolini. On to reče Pitu i dogovoriše se da sutradan potraže čopor i, po
mogućstvu, uhvate bar jednog konja.
Mada su bili pored vatre i zavijeni u ovčije kože, ujutru se svi digoše
ukočenih udova. Cele noći je padala sitna kiša, pa je vlaga podizala pod
njih dok su spavali.
Odmah kretoše dole kroz šumu. Oko podne izbiše na jedan

87

 

proplanak koji se pružao u daljinu kao pojas izmeću dve šume. Tu se
putnici zaustaviše i naložiše

Kiša je bila prestala, ali je hladan vetar od istoka duvao. Pit uze
nekoliko koža, spoji ih pomoću like i namesti na dve motke pobodene u
zemlju. Tako napravi zaklon od vetra.

Gvapo nije mogao da se seti da su on i Stib tuda prolazili.
Proplanak dugačak kao pojas između dve šume bio mu je nepoznat. On
to saopšti Pitu, ali ratnik odmahnu rukom; njemu je bilo svejedno. Dečak
 je gledao u daljinu tražeći ma kakav znak pomoću koga bi se mogao
naći put do klisure. Nebo je bilo oblačno. Bez sunca se nije mogao
odrediti pravac. Znao je da moraju naići na Veliku reku i bezbroj rečica
doje se u nju ulivaju. Od svega toga nije mogao da primeti ništa.
Međutim, u daljini vide nekakvo stado koje se lagano kretalo prema
njima. Mala grupa od dvadesetak životinja išla je sredinom proplanka.

 — Ono su divlji konji! — reče dečak.
Pit klimnu glavom u znak odobravanja.
U daljini se začu urlik vuka. Glas je dolazio iz šume iza čopora.
Njemu se odazvao drugi, pa treći, s leve strane. Dve grupe vukova iz
obe šume odjednom jurnuše na konje. I nastade gonjenje brzo i uporno.
Konji su se sve više približavali. Pit smesta uzjaha konja, odreši dugačak
konopac koji je bio privezan za kolan, zavitla više glave i u najvećem trku
odjuri u susret čoporu. Vuci su gonili neumorno, kao da se takmiče koji
će prvi stići. Već su pojedinci sustizali konje trudeći se da ih prestignu i
da im preseku put. Kevtali su, zbunjivali konje i ujedali ih za noge.
Pit je držao u desnoj ruci konopac čiji je jedan kraj bio privezan za
kolan, a na drugom je bila zamka. Preko ramena je prebacio dugačak
bič  s kratkom drškom. Na kraju biča bila je privezana kitica od dlaka s
konjskog repa. Preko leđa mu je bio luk i tobolac sa strelama.
Ratnik poleže po konju, ošinu ga nekoliko puta i trkom odjuri u
susret čoporu. Uskoro stiže do divljih konja. Oni malo stuknuše i
okrenuše ustranu. Pitov konj se umeša među njih i trka se nastavi u
istom pravcu. Ratnik uvreba zgodan trenutak i nabaci jednom ždrepcu
zamku na vrat. Konj posrte i kleče na prednje noge. Vukovi ga začas
opkoliše. Ali Pit izmahnu bičem, kitica na kraju pucala je, vukovi
stuknuše režeći. Tada ratnik dohvati luk i strele. Od nekoliko hitaca tri
vuka valjala su se po zemlji, ostali pobegoše u šumu.

88

 

Uhvaćeni ždrebac se propinjao kao besan i trzao konopac. Ali,
zamka mu je stezala vrat i grlo. Konačno, poluzagušen pade. Pit sjaha i
malo mu olabavi zamku. Konj se diže i opet trže ustranu. Po drugi put
pade. Posle nekoliko pokušaja da se otme, uhvaćeni konj uvide da mu
nema bekstva i ostade stojeći prividno potpuno miran. Oči su mu se
caklile a iz raširenih nozdrva sukljala je para. Zavrte nekoliko puta
glavom. Na vratu mu se griva zatalasa.

Pit povadi strele iz ubijenih vukova, uzjaha na svoga konja i krete
prema mestu gde su stajali začuđeni Gvapo i pet mladića. Uhvaćeni konj
išao je za njim trzajući konopac. Kad oseta da se zamka steže, prilazio
 je bliže pripitomljenom konju.

Kad stiže do vatre, ratnik sjaha i odreši konopac sa kolana i priveza
ga na kratko za jedno drvo.

Za to vreme, ostali konji su pobegli u šumu desno. Pit pođe za
89

 

njihovim tragom. U ruci mu je bio drugi konopac sa zamkom. Čopor je
našao u jednoj jaruzi. Ratnik ga primeti izdaleka i okrete konja
uzbrdicom kroz šumu. Malo zatim sjaha i poče lagano da se primiče
mestu gde su se divlji konji još uvek u strahu zbijali u gomilu. Ratnik se
nadnese nad jarugu i zavitla konopac. Iz neposredne blizine, zamka
bačena odozgo namače se na vrat jednog konja. Konj uplašeno pisnu i
povuče ratnika koji se sjuri niz strmu obalu jaruge i pade. Konj ga je
vukao preko pedeset metara. Ali, zamka mu je sve više stezala vrat.
Odjednom, konj uspori i stade. Pit skoči i obavi konopac oko jednog
debelog drveta. Onda potera konja u krug. Konopac se obavijao oko
drveta sve dok glava konja nije bila uz samo stablo.

Tada ratnik uze bič i stade tući konja. Tukao ga je sve dok znoj ne
obli i jednog i drugog i dok mu bič ne ispade iz premorene ruke. I konj i
ratnik bili su toliko malaksali da se jedva dovukoše do vatre.

Međutim, onaj ždrebac koga je Pit privezao za drvo trzao se i
propinjao, vrištao i bacao ćifte. Gvapo i pet mladića ne usudiše se da mu
priću.

Ratnik priveza premorenog konja za drugo drvo i naredi dečaku i
mladiću da kidaju naokolo travu i da mu donesu da jede. Ovome konju
više nije padalo na pamet da se protivi. Kad se Pit dobro odmorio,
ponovi isti postupak i sa ždrepcem. Bič je fijukao i udarao sve dotle, dok
konj nije, potpuno iznemogao, pao na zemlju. Posle toga i njemu su
mladići donosili travu. I on je bio ukroćen.

Tri dana su mladići ostali na tom mestu i gledali kako Pit tuče konje.
Četvrtog dana, na oba prebaci po dve ovčije kože i priveza ih konopcem.
Jake ulare dan ranije im je namakao. Onda uzjaha jednog i potera ga
kasom. Konj je bio miran, on sjaha pa uzjaha drugog. I taj je bio
pripitomljen.

Toga dana nastaviše put. Ratnik je jahao ždrepca, Gvapo konja, a
Doz, vođa grupe mladića iz horde Sijak, pope se na trećeg. Ostali momci
išli su peške.

Tek posle desetog dana stigoše do Velike reke. Gvapo oseti kako
mu lupa srce. Dečak je znao da su za svega pola dana hoda udaljeni od
klisure u kojoj je bilo naselje neprijatelja. On se obrati Pitu:

 — Zar ćeš, istina, smeti da odeš meću svoje?
 — Tamo je moja majka... — odgovori ratnik i suze mu se zavrteše u
očima — i devojka koja će mi biti žena.
 — Oni će te uhvatiti i staviti na muke!
 — Možda — reče ratnik. — Braniću se. Ovaj ždrebac je brz.
Pokušaću da im pobegnem. Ako me ne primete, povešću sa sobom
svoju majku i devojku Belinu. — Pit se tužno osmehnu i dodade: — Ko
zna! Možda je već postala žena drugog ratnika. Ja sam za nju mrtav.
Gvapo se divio ovom ratniku još od onda kad je ubio medveda,

90

 

zatim kad je hvatao divlje konje i umešao se među vukove, ali ovo sad
već  je prelazilo u čuđenje. Hrabrost ove vrste dovodila je dečaka do
ushićenja. Bio je siguran da će Pit biti uhvaćen i Gvapu zasuziše oči.

Vojnik ga zagrli:
 — I ti si hrabar! Zavolio sam te kao malog brata! Mrak je već počeo
da se spušta na zemlju. Grupa ratnika približi se do obale reke. Odlučiše
da tek sutra pređu na drugu stranu. Ne ložeći vatru, da ih dam ne bi
odao, smestiše se u šiblju ispod vrba. Zamotani u ovčije kože
prespavaše sve do zore.
Kad svanu dan, Pit naredi Gvapu da se popne na jednu visoku
topolu i da razgleda na sve strane da li se može preći preko reke, a da
ne budu primećeni.
Dečak se uspuza uz stablo, dohvati se grana i brzo se nađe na vrhu
drveta. Promolivši glavu kroz lišće i grančice stade da osmatra. Odmah
primeti četiri konjanika koji su se s druge strane reke približavali vodi.
Konjanici su bili Kelti, verovatno izvidnica koja je krstarila po okolini.
Četiri ratnika stigoše do reke na nekoliko stotina metara nizvodno i
nateraše konje u vodu, preplivaše je i uputiše se prema zapadu. Gvapo
 je gledao za njima sve dok se ne izgubiše iza brežuljaka obraslih
žbunjem.
Dečak siđe s topole i reče Pitu šta je video. Začudo, ratnik se
uopšte ne uzbudi. On mirnim glasom reče:
 — Sad možemo slobodno preći reku. Ta se izvidnica neće vratiti
sve do noći.
Međutim, Gvapo je bio mišljenja da treba poizdalje ići za
konjanicima, po tragu konja, pa kad padne mrak da ih napadnu iz
zasede, dobiju a zatim da uzmu njihovo oružje i konje.
Pit naglasi da su oni pošli da uhode, a ne da se bore. U njegovom
glasu dečak oseti nemir i nespokojstvo. Učini mu se da Pit ne želi da se
bori protiv svojih.
Tada odlučiše da pet mladića iz horde Sijak ostanu u vrbaku i da ih
tu čekaju, da nipošto ne lože vatru, a njih dvojica uzjahaše konje.
Mladići poslušno posedaše u travu.
Pit i Gvapo, naoružani lukovima i mačevima, poteraše konje pa
reku. Brza voda ih zanese. Plivali su koso, niz vodu i izađoše na drugu
obalu blizu mesta gde su keltski konjanici zašli u reku.
 — Tako je dobro! — reče Pit. — Sad imamo trag koji će nas odvesti
pravo u naselje.
Ceo dan je bio oblačan. Livade su bile natopljene vlagom. Voda je
pištala pod nogama konja, pa su ponegde gazili više kolena. Ipak, trag
nisu izgubili.
Tek pred mrak, oni naiđoše na brdovito zemljište. Nateraše konje u
gusto gložje i sjahaše. Iz šipraga Gvapo ugleda borove i jele u daljini. S

91

 

druge strane brda nalazila se klisura, dve pećine i keltsko naselje.
Vodeći konje za ular išli su oprezno krijući se iza bokora jasmina i

kupinovih žbunova. Zatim zađoše u borovu šumu i već po mraku nađoše
pukotinu obraslu divljom lozom, drugi ulaz u pećinu. Konje zavedoše pod
 jednu okapinu i privezaše ih za žile koje su virile iz Obale kao kraci
polipa. Zatim prostreše po zemlji ovčije kože i sedoše na njih. Večerali
su suvo medveđe meso. Kad završiše obed, zađoše po kosini brda i
načupaše dosta trave i položiše je na dve velike gomile ispred konja.

Leškarili su čekajući da noć poodmakne. Glasovi iz keltskog naselja
nisu se čuli, jer nisu mogli ni dopreti do ove strane brda. Noć  je bila
potpuno tiha i mračna. Poče kiša, najpre sitna, pa onda krupnija, nošena
vetrom dok se ne pretvori u pljusak. Čitavim mlazevima stade da
zapljuskuje konje, Pita i Gvapa pod obalom.

 — Poći ću odmah u naselje — reče Pit. — Sad su ljudi svi u
kolibama da se zaklone od kiše. Možda već i spavaju.

 — I ja ću s tobom — dodade Gvapo.
 — Ne! Ti ćeš ostati ovde da čuvaš konje. Dečak zavrte glavom:
 — U mraku nećeš moći da se spustiš niz brdo. Ja poznajem ovaku
stazu sve do naselja. Imam oči koje vide i kroz mrak. Uostalom, kuda
misliš da odeš?
 — Preko brda. Spustiću se niz liticu.
 — Poginućeš.
Pit pogleda u dečaka i primeti kako mu se u mraku oči iskre zelenim
sjajem.
 — Vidiš i noću? — upita s čuđenjem.
 — Vidim, ali ne mnogo daleko, najviše desetinu koraka kad je
potpuno gust mrak.
Vojnik se nasmeja:
 — Ja ne vidim ni na dva koraka!
 — Sići ćemo u naselje; ja napred, a ti za mnom — produži dečak.
 — Ponećemo samo mačeve. Lukovi nam nisu ni za šta. Kiša je
omekšala i istegla tetive.
Pit mu stavi ruku na rame:
 — Zar se ne bojiš da će te uhvatiti dole u naselju? — reče.
 — A ti?
 — Ja moram ići. Tamo su dve žene koje volim: moja majka i Belina.
Pod okapinom ostaviše konje privezane na kratko, ali tako da mogu
dohvatiti travu s gomile. Ostaviše lukove i tobolac sa strelama. Posle
toga pođoše polako uz brdo između retkih borova i jela čije su grane
hujale pa vetru. Kiša ih je tukla pravo u lice.
Kad stigoše na vrh brda, pogledaše dole u naselje. Ove je bilo u
mraku, samo na jednom mestu nazirala se slaba svetlost koja se
probijala kroz vrata na nekoj kolibi.

92

 

 — Sad počinje nizbrdica — reče Gvapo. — Odavde ima samo jedna
uzana staza. Ona će nas odvesti pred ulaz druge polako za mnom.

Pođoše niz brdo. Kiša je ujednačeno padala. Potočići su se slivali
niz lepljivu zemlju. Pit i Gvapo, držeći se za ruke, polako su se spuštali
niz stazu, koju ratnik nije ni video. Noge su im se stalno klizile. Ali,
uskoro naiđoše na kamenito tlo i kretoše sigurnijim korakom.

Potpuno mokri, Pit i Gvapo stigoše pred ulaz u drugu pećinu. Tu se
zaustaviše, skidoše sa sebe odelo i dobro ga iscediše. Prilikom
oblačenja dečak pažljivo stavi u nedra jedan zamotuljak.

Polako, stopu po stopu, obilazeći stene i debela stabla borova
silazili su niz strmu padinu. Pitu bi jasno da bez dečaka koji i vidi kroz
mrak ne bi mogao napraviti ni pet koraka, a da se ne strmoglavi niz liticu.
Gvapo ga je držao za ruku i vodio kao malo dete.

Potočić  gde su se deca nekad igrala i gde su htela da obese
maloga Gvapa, sad se pretvorio u nabujali potok. Njim je oticala voda
koja se slivala s padina. Pit i dečak zastadoše.

 — Ako pođem niz potok, stići ću pred kolibu u kojoj stanuje Belina
 — reče ratnik. — Ovde me čekaj. Možeš se zakloniti pod to drvo tu.
Možda će me u naselju uhvatiti. U tom slučaju viknuću jako tri puta. Ti
odmah beži, uzmi konje i pridruži se svojim drugovima koji te čekaju s
druge strane reke među vrbama.

Gvapo se skloni pod drvo i nasloni se leđima o stablo.
Kiša je neprestano padala. Potok je sve više nadolazio.
Pit krete nizvodno, levom obalom. Nije se bojao da će iko čuti
njegove korake, jer je voda u potoku hujala preko kamenja.
Ratnik je bio uveren da nikoga neće sresti. Ipak, išao je oprezno,
osluškujući u pravcu naselja.
„Bogovi su mi naklonjeni", mislio je. „Poslali su mi kišu u pomoć. Svi
ljudi i žene su u kolibama. Zahvaljujući dečaku, videću majku i Belinu.
Da njega nije bilo, nikad ne bih stigao do naselja. Neka je slava i hvala
bogovima".
Odjednom, Pit začu razgovor u neposrednoj blizini. Naišao je na
prvu kolibu. Srce mu naglo zalupa i stade kao ukopan. Muški glas jasno
dopre do njegovih ušiju:
 — Ova kiša prethodi zimi. Naše starešine spremaju se da napadaju
na horde rasturene po uvalama. Patrole su naišle na dva naselja. Mislim
da bi bilo bolje da pričekaju dok ne stigne proleće. Još malo pa neće biti
ni trave za konje. Po snegu se ne mogu vršiti ratni pohodi.
Drugi glas dodade:
 — Znaju oni to, ali skoro treba da stigne veliki broj ratnika preko
onih prokletih ambisa i klisura kuda smo i mi došli. Gde će taj narod da
se smesti? Zna Valok šta radi!
Pit se primače sasvim uz potok i lagano produži put.

93

 

Naiđe na drugu, treću i četvrtu kolibu. U njima je bila tišina. Ljudi,
žene i deca spavali su na svojim posteljama pokriveni ovčijim kožama.
Kroz jednu badžu kuljao je dim, kovitlao se oko krova kolibe i spuštao
iznad obale i potoka. Negde zapeva petao.24  Odazva mu se drugi, pa
treći. U daljini zalajaše psi.

„Osetili su lisicu koja se prikrada", pomisli ratnik i ubrza korak.
 — Uha... i iha... — začu se ženski glas.
Pit zastade i sede na jedan kamen. Kiša je počela da prestaje.
 — Iha... uha... opet probi tišinu onaj isti glas. Koliba u kojoj stanuje
Belina sa ocem i majkom bila je sasvim blizu. Ratnik se tek sad zapita
kako da izazove devojku! Nada u uspeh poče da ga napušta.
Kroz mrak su se nazirali ocrti jele, a iza nje je bila koliba. Ratnik
ustade s kamena drhteći od hladnoće i uzbuđenja i stade stopu po stopu
da se primiče drvetu. Uskoro se nađe ispod jele. Sa njenih opuštenih
grana slivale su se kapljice vode.
Petlovi su i dalje pevali. Psi više nisu lajali.
„Lisica je pobegla", pomisli ratnik i uputi se kolibi. Kad stiže do vrata,
zastade i oslušnu. Iznutra se čulo ujednačeno disanje. Neko je spavao.
Pit malo pomače ustranu kožu koja je visila na vratima i proviri. Nasred
kolibe gorela je vatra i slabo osvetljavala unutrašnjost. Dve postelje bile
su prazne. Na trećoj je spavala devojka Belina.
Ratnik oseti kako mu zadrhta srce od radosti.
„Sama!" prošaputa. „Bogovi su mi naklonjeni!"
Prekorači prag i uđe u kolibu. Savlađujući uzbuđenje stade pored
vatre i zagleda se u devojku. Zatim dohvati nekoliko suvih grana i baci ih
na vatru. Kad svetlost obasja kolibu, ratnik primeti na jednom zidu dva
izvanredna luka, tri tobolca nabijena strelama i mač  u koricama. Na
zemlji je ležala sekira sa kratkom držaljom. Njeno sečivo presijavalo se
na svetlosti vatre.
Pit priđe postelji, stavi šaku na čelo zaspale devojke i tiho reče:
 — Belina!... Belina!…
Ona otvori oči, trže se i htede da vrisne, ali joj ratnik zatvori usta
šakom.
 — Ja sam, Pit... živ... Ne boj se... — govorio je ratnik drhtavim
glasom. — I Azur je živa. Pobegli smo iz pećine kroz pukotinu koja vodi
na drugu stranu brda. Bogovi nisu dozvolili da umru oni koji nisu ništa
skrivili.
Belina zajeca i snažno zagrli mladića:
 — Živ... Živ je on... Osećala sam da će doći...
 — Došao sam da te vodim sa sobom — reče Pit milujući je po kosi.
Devojka je plakala od uzbuđenja:
 — Ići ću s tobom, i to odmah!
 — Gde eu ti otac i majka?

94

 

 — Otac je sa još tri ratnika otišao u izvidnicu prema zalasku sunca,
a majka je kod žene ratnika Zika. Čuva njihovo dete koje se prestravilo i
noću vrišti, jer vidi utvare. Majka se neće vratiti do zore, ali otac svakoga
časa može biti tu. Odavno je trebalo da se patrola vrati. Bežimo odmah.
Ti si moj čovek. Ići ću s tobom.

Devojka se baci u zagrljaj mladiću. Drhtala je od uzbuđenja.
 — Moram ići po svoju majku — reče Pit. — I nju ćemo povesti.
Imam tamo daleko u planini toplu pećinu i prijatelje. Biće vam dobro...
Belina zaplaka:
 — Ti nemaš više majke! — reče.
Ratnik se zagleda u njene oči. Devojka prošapta:
 — Ona se obesila posle one nesrećne presude kad su vas dvoje
zazidali u pećinu...
Pit se uhvati za glavu i klonu na postelju.
 — Pokušala je da vas spase. Približila se pećini i počela da pravi
otvor na ulazu. Primetili su je i doveli pred proroka. On joj je naredio da
se obesi i... Ti više nemaš majku.
Ratnik ustade. Svetlost vatre bleskala mu je u suznim očima:
 — Bogovi koji me štitite, učinite mi tu milost da ovom desnicom
osvetim i ovoju nepravdu i smrt svoje majke! Polazi, devojko, ja više
nikoga osim tebe nemam.
Belina se zavi u vuneni ogrtač, Pit zgrabi lukove i tobolce sa
strelama koji su visili na zidu, uze mač  i sekiru i izađe za Belinom u
mračnu noć.
Niko ih nije primetio kada su prolazili pored koliba. Kiša je potpuno
prestala. Na istoku treperilo je nekoliko zvezda. U naselju opet zalajaše
psi. Čuli su se i ljudski glasovi.
Kad stigoše do mesta gde je Pit ostavio Gvapa, ratnik se iznenadi.
Ispod drveta nije bilo nikoga. Dečak je nestao.
Nebo se sve više razvedravalo, pa se i na malo većoj daljini naziralo
kamenje, žbunje i drveće koje je ovde-onde raslo na dnu klisure. U
pravoj liniji prema naselju na zvezdanom nebu ocrtavala se tamna
silueta ogromnog hrasta, koji su Kelti posvetili svojim bogovima.
Pit se obazre unaokolo, viknu nekoliko puta dečaka po imenu, ali
uzalud. Voda u potoku je hujala, glas ostade
 — Rekao sam mu ovde da me čeka — reče ratnik. — Sigurno se
uplašio i pobegao preko brda. Naći ćemo ga kod konja koje smo ostavili
privezane za žile pod okapinom.
 — Ako je to dečak koga sam gledala privezanog za drvo, ne
verujem da se uplašio! On tada nijednu suzu nije pustio. Mali je pravi
 junak.
 — I vidi noću kroz mrak! — dodade Pit.
Toga trenutka začuše se koraci. Neko je trč  ao pravo prema njima.

95

 

Ratnik izvadi mač, gotov da se brani. Lavež pasa i ljudski glasovi sve
više su se umnožavali u

Gvapo se iz mraka stvori pred njima:
 — Dobro je! — viknu. — Bežimo... Primetili su me i gone me.
Iskusni ratnik ne zapita ništa. On uhvati Belinu za ruku i potrč  a za
dečakom.
Gvapo se uspentra uz strmu stazu, Pit i devojka u korak za njim.
Stigoše pred ulaz u drugu pećinu. Tu zastadoše zadihani.
Dečak oslušnu i nasmeja se:
 — Zavarao sam ih! Traže me na drugoj strani, preko potoka.
 — Kuda si išao? — upita ratnik?
 — U kolibu vođe horde, da vidim malu devojčicu s plavim očima.
Pit i devojka se nasmejaše. Dečak produži:
 — Azur mi je dala pločicu od žutog metala i svoju šarenu maramu
da predam devojčici. Ja sam joj odneo to i kamičak koji se svetli. Našao
sam ga u pećini gde su bili ljudski kosturi i slike na zidovima. Ove sam to
bacio ispred postelje gde devojčica spava. Kad sam se vraćao, naišla je
izvidnica od četiri ratnika. Ugledali su me i počeli da viču. Jurili su na
konjima za mnom. Da je bio dan, uhvatili bi me...
 — Moj otac se vratio! — reče devojka. — Bežimo odavde.
S mukom se popeše uz brdo, jer je vlažna zemlja bila klizava.
Onda, između borova i jela, spustiše se do okapine ispod koje su ostavili
privezane konje. Ni časa ne časeći, uzeše lukove i tobolac; Belina
uzjaha konja i stavi dečka ispred sebe. Pit pojaha ždrepca koji se prope
nekoliko puta, pa osetivši zategnutu uzdu, krenu polako niz brdo.

*

Kad je Gvapo ostao sam pod drvetom, sačekao je da se Pit izgubi u
mraku, pa odmah pođe i on. Išao je prema posvećenom hrastu čije su
konture njegove noćovidne oči nazirale u gustom mraku. Dečak je znao
da odatle treba ići ulevo nekoliko stotina koraka da bi se naišlo na kolibu
u kojoj stanuje vođa keltske horde.

Ne dvoumeći se dečak stiže do svetog hrasta i tu malo zastade.
Čitavo jato ptica lepršalo je u granama. Iz jedne duplje ispod krošnje
drveta jeknu kukumavka. Njen glas kao lelekanje odjeknu u klisuri. Eho
se odbi o litice i stenje.

Dečak se uputi levo prema obali gde je bio drugi hrast ispod koga
su Kelti sahranjivali svoje mrtve. Kad stiže do stabla, zastade da bi tačno
odredio pravac na kome se nalazi Valokova koliba. Odjednom primeti tri

96

 

ljudska tela obešena o niske grane. Vetar ih je klatio, pa je izgledalo kao
da su živi i da izvode igru smrti.

Gvapa uhvati užas. Bežao je koliko mu snaga dopušta. Nekoliko
pasa skitača zalajaše i jurnuše na njega. On zastade teško dišući, izvadi
iz svoje torbe koja mu je visila o ramenu, nekoliko parč  ića medveđeg
mesa i baci ih psima. Otimajući se i ujedajući jedan drugog, psi
zaboraviše na njega.

Prolazio je pored raštrkanih koliba. Sve je bilo mirno, samo se iz
 jedne čuo plač deteta i glas majke koja ga je uspavljivala. Uskoro stiže
do drveta za koje su bili privezani on i Stib. Valokova koliba bila je pred
njim. On se prikrade i tiho je obiće sa svih strana. Jedna divlja šljiva
pružala je grane preko krova prekrivenog trskom. Dečak se uspuza uz
stablo, pa preko grana dohvati se krova. Vukući se potrbuške stiže do
otvora kroz koji izlazi dim, i proviri. Vatra je gorela svetlim plamenom i
obasjavala celu prostranu kolibu. Valok je spavao na postelji. Dečak se
uplaši, ali se odmah umiri kad začu gromko hrkanje. U drugom uglu na
postelji ležale su jedna žena i Mumu.

Gvapo izvadi iz svoje torbe zamotuljak, šarenu maramu žene Azur u
kojoj je bila pločica od zlata i dijamant, i baci ga prema toj postelji.
Međutim, žena je bila budna. Ona ču kako pade zamotuljak na pod i
pridiže se. Dečak se sasulja s krova, dohvati najbližu granu i začas se
nađe na zemlji.

 — Ko je?... Ko je?... — razdera se žena iz sveg glasa i istrč  a na
vrata. Gvapo obiđe kolibu i s druge strane zamače u mrak. Bežeći skoro
nalete na četiri konjanika koji su se vraćali sa izviđanja.

 — Ko je? — viknu jedan od njih.
 — Gvapo! — odgovori dečak i šmugnu u mrak. Konjske kopite
zalupaše za njim, ali mrak je bio isuviše gust. Konjanici su jurili
nasumce, dok je dečak bežeći u cik-cak zavaravao trag. Za sobom je
čuo viku, zapitkivanje i dozivanje. Poznajući dobro svaki kamen u klisuri,
dečak stiže do mesta gde nađe Pita i Belinu.

*

Sve je to dečak pričao dok su jezdili kroz noć, oprezno obilazeći
 jame, kamenje i žbunove. Govorio je mešavinom svog maternjeg jezika i
keltskih reči.

Belina se smejala, jer ga gotovo ništa nije razumela. Pit koji je
navikao na takvu vrstu razgovora s Gvapom, ukratko joj ispriča dečakov
doživljaj u klisuri.

97

 

 — Ja sam kazala da je on junak! — reče devojka.
 — I jesam! — dodade Gvapo.
U svanuće dohvatiše se ravnice i poteraše konje trkom.
 — Ako au pošli u poteru za nama, morali su obići celu klisuru — 
govorio je ratnik. — Mi smo dobili u vremenu. Ipak, treba žuriti! Brzo i što
pre preko reke!
Međutim, naišli su na podvodno zemljište. Livade su bile natopljene
vodom, pa su konjima uranjale noge do više kolena. U pravoj liniji gusti
topoljari nagoveštavali su da reka nije daleko. Ali, na nekim mestima
konji su morali ići nogu pred nogu, što je usporavalo hod.
Tek u podne stigoše do reke. Naiđoše na mesto na kojem su keltski
konjanici prelazili, jer je tu bilo najpliće. Begunci nateraše konje u vodu i
 jahali su po plićaku gotovo do polovine reke. Dvadesetak metara dubine
konji lako preplivaše, zagaziše u plićak i uskoro se nađoše na drugoj
obali. Begunci poteraše konje uzvodno obalom, i stigoše do mesta gde
su ostavili pet mladića ih horde Sijak. Oni, mokri do gole kože, drhtali su
od hladnoće. jer vatru nisu omeli ložiti.
 — Polazak! — viknu Pit.
 — Napred! — dodade Gvapo.
I cela povorka krete u pravcu planine. Pešaci su krupnim koracima
išli pored konja gazeći preko polegle trave. Zemlja, puna vlage, pištala je
pod njihovim nogama. Ceo taj dan bio je oblačan. Tek pred samo veče,
kad stigoše u podnožje planine, granu sunce, ali zamalo da utonu iza
gorostasnih bukava i brestova.
Begunci zađoše među drveće i rešiše da tu prenoće. Konje
privezaše za mladice koje su mestimično gusto rasle u šumi. Pet
mladića siđoše u livadu da načupaju trave, a Gvapo se dade na
okupljanje suvih ogranaka. Pit naloži vatru, zatim sekirom odseče
nekoliko grana, napravi kočeve i pobode ih u zemlju. Preko njih prebaci
četiri poprečne motke, a odozgo ovčije kože. Tako napravi zgodan
zaklon za prenoćište.

98

 

Mladići su triput donosili naramke trave. Jedan deo položiše pred
konje, ostalo prostreše po zemlji oko vatre. Pođoše i četvrti put, ali samo
što su sišli u livadu, Doz, najstariji među njima, viknu drugove i svi
potrč  aše u šumu.

 — Šta je? — upita Gvapo.
 — Ljudi na konjima! — reče Doz usplahiren.
 — Dolaze neprijatelji? — obrati se dečak Pitu.
 — Za mnom! — reče ratnik i strč  a dole gde se završavala šuma.
Gvapo ga je pratio u stopu. Zaklonjeni iza drveća mladići ugledaše šest
keltskih konjanika koji su jahali na krupnim konjima. Bili su udaljeni oko
 jedan kilometar. Konjanici su išli hodom gledajući u zemlju, svakako po
tragu begunaca.
 — Napašćemo ih! — reče Pit Gvapu.
 — Dabome, jer im ne možemo pobeći!

99

 

Obojica ustrč  aše uz padinu i začas se nađoše pored vatre.
Ratnik se obrati Belini:
 — Šest konjanika su u blizini!
 — Borite se, inače, ubiće vas! — odgovori devojka. Pit izruči sve
strele iz tobolaca pred mladiće:
 — Zategnite dobro lukove! — reče. — Gađajte dobro! Od toga nam
život zavisi. Svi dole, lezite u travu i mirujte dok ja ne odapnem strelu!
Rekavši to, odreši ždrepca koji je kopao zemlju prednjom nogom,
širio nozdrve i unezvereno gledao oko sebe, kao da je predosećao
borbu. Ratnik ga zaulari, uzjaha i potera niz brdo. Belina viknu za njim:
 — Ako te ubiju, probošću se ovim mačem. Neka nas mrtve odnesu
u naselje!...
Gvapo i pet mladića strč  aše do podnožja, baciše se na zemlju i
puzeći začas ih nestade u gustoj travi.
Keltske ratnike zaklanjao je još samo jedan brežuljak udaljen za
 jedan strelomet. Kad se pomoliše na ćuviku, ugledaše Pita na konju.
Ratnik je držao luk sa strelom na tetivi, o bedru mu je bio mač, za
pojasom zadenuta sekira. Uspravan i neustrašiv, izgledalo je da se mladi
ratnik usudio da sam udari na šest boraca.
Kad se Kelti primakoše na domak strele, Pit viknu snažnim glasom:
 — Vi što pripadate plemenu koje je umrlo za mene, smesta stanite.
Ja sam Pit, Alkov sin, nevino osuđen na smrt od onih koji vama vladaju.
Znajte da su mi bogovi naklonjeni. Čuvajte se njihovog gneva!
Ratnici zaustaviše konje. Iz grupe se izdvoji snažan borac čupavih
zalizaka i velikih brkova. Iako nije bio daleko, on stavi obe šake oko usta
i viknu:
 — Predaj se, izdajniče!
 — Kome da se predam?
 — Ja sam Groz, Prinov sin. Uhvatiću te i vezanog odvesti u naše
naselja Ti si odveo moju zaručnicu Belinu. Njen otac i vrač  meni su je
poklonili, a tebi sleduje smrt kao izdajniku!
Pit potera konja nekoliko koraka napred pa opet viknu:
 — Poznajem te, kokošiji sine! — Ti kukuričeš onako kako ti
zapoveda onaj jarac, što sam sebe naziva prorokom!
 — Napred! Živa uhvatiti! — viknu Groz svojim ratnicima.
 — Sva šestorica ošinuše konje i jurnuše. Pit zateže luk iz sve snage
i odape. Strela pogodi jednog protivnika posred lica. On se zaljulja i pade
u travu. Njegov konj prope se nekoliko puta i odjuri ustranu. Toga
trenutka šest strela padoše po konjanicima. Dvojica klonuše, jedan
ranjen u rame povuče se ustranu trudeći se iščupa strelu. Međutim, Groz
i drugi ratnik imali su oklope i strele se odbiše od njih.
Potegnuvši mačeve, navališe na Pita, a on ošinu ždrepca i promače
između njih.

100