Slavomir Nastasijevic-Despot Stefan

1

Slavomir Nastasijević

DESPOT STEFAN

NARODNA KNJIGA • BEOGRAD

By

2

Omot knjige:
RADE NEIMAR PODNOSI MODEL
MANASTIRA MANASIJE
DESPOTU STEFANU LAZAREVIĆU,
rad Paje Jovanovića.

3

Glava prva

Na padini Stare planine, gde prestaje šuma kao nožem odsečena,

pruža se prostrana livada mestimično obrasla u kupinovo žbunje i
kvrgave divlje jabuke. Jedino veliko drvo, granati hrast, kao usamljeni
džin, stoji u blizini rečne okuke, prkosi gromovima i odbija oluje i
gradonosne oblake.

Jednog sparnog letnjeg dana u debeloj hladovini hrasta izležavalo
se sedam ljudi, odmetnika koji su posle pogibije na Kosovu polju
napadali i Srbe i Turke, glasnike i poklisare, i grčke i mletačke trgovce.
Osmi, njihov vođa, rashlađivao je svoje runjavo telo u viru pod obalom.
Na zadriglom vratu bila mu je malo nakrivo nasađena povelika glava sva
zarasla u kosu i bradu. Vođa odmetnika zvao se Teodos Mukotrpni.
Jedno vreme bio je kaluđer u manastiru Studenici. Ali ga bratstvo isključi
iz svoga reda i izbaci iz manastira, jf se tvrdilo da se u njega usadio
satana. Proterani kaluđer je četiri meseca životario čitajući sebrima
molitve koje malo veze imaju sa crkvenim kanonima. Teodos je radio
krišom, divlje. Za novac je bacao prokletstvo, živima čitao zaupokojene
molitve i isterivao sedam besova iz poluludih devica i džandrljivih baba.
Zbog toga se pročuo među sebrima i postao omiljena i tražena ličnost.
Najposle je uhvaćen u tom poslu, bačen u tamnicu u Prištini, šiban i po
drugi put anatemisan. Posle toga Teodos skupi grupu odmetnika,
uglavnom među sebrima kojima je dozlogrdila vlasteoska kamdžija, i
stade harati po celoj Srbiji.

Posle pogibije na Kosovu Teodos Mukotrpni poče napadati samo
Turke. Sa suzama u očima pominjao je pokojnog kneza Lazara, molio se
bogu za njegovu dušu, krstio se i blagosiljao njegovu udovicu Milicu i
sinove Stefana i Vuka.

— Bog im dao sreće i zdravlja na zemlji, a Bajazita Munjevitog
munja spržila! U zemlju se stamanje!

Tako je govorio Teodos.
— Amin, bog te čuo! — šapatom su odgovarali njegovi drugovi
bečeći oči i podižući obrve.
— A za dušu kneza Lazara — nastavljao je Teodos — otpešačiću
bosonog u Jerusalim i pasti licem na grob Hrista spasitelja!
Ipak, Teodos je i dalje napadao manje turske odrede i postaje, ne
hajući što je kneginja Milica zaključila mir i ugovor o vazalstvu s

Bajazitom.

U blizini hrasta bila je gomila kamenja. Tu se nalazio grob neznanog
putnika1. Bezubi starci koji pamte još svetoga kralja Stevana Dečanskog
pričaju da taj grob odonda postoji. Oni tvrde da je tuda bezopasno samo
za videla proći. Starci šapatom kazuju da se tu ukrštaju vetrovi, jesenji i

zimski, i da nose kugu, gušobolju i druge bolesti. Ali postoji i mišljenje da
ljubav začeta na tom mestu ili pod hrastom, u blizini groba, donosi
mladencima sreću, brojno potomstvo, osobito u muškom rodu, i dug

život.
Tako usamljeni hrast na padini Stare planine i u blizini rečne okuke

nosi kob, srećnu ljubav i čuva grob neznanog putnika.

Kad u ranu zoru kroz uvale, niz vododerine i po kosim proplancima
planine počne da kola magla, s hrasta poleću kraguji koji su na njegovim
visokim granama proveli noć.

Niz jednu jarugu vijuga putić kao da vodi u strmoglav. Po ivicama

Jaruge hrastovi i bukve otimaju se o prostor u visinu i širinu, mada su im
žile odavno potkopale bujice. Plesnivo lišće leži po zemlji u debelim

slojevima i meša svoj miris s isparenjima trule paprati, gljiva i mahovine.
Zraci letnjega sunca tu ne dopiru, jer gusto lišće džinovskih drveta ne
propušta ni tračak svetlosti i toplote. Kužna isparenja lebde iznad rečice
koja naporedo s putićem dere kroz Jarugu i skakuće preko oblih
kamenova. Rečica teče plaho niz jarugu dok ne dopre do ravne livade

obrasle u gustu travu koju niko ne kosi.
U letnjim mesecima reka je mala i plitka, pa ipak stvara između

visoko usečenih obala modrozelene virove i male matice. Na okuci, u
blizini hrasta, reku proseca put, krivudav i džombast, s duboko usečenim
kolotečinama. S obe strane puta iždžikljalo je trnje i po njemu se u

beskraj razvukla divlja loza.
U ranu zoru i s večeri s planinskih kosa silaze jeleni i košute da se

na rečici napiju vode. Njihove vlažne njuške hvataju mirise prirode, a uši
se čulje i osluškuju glasove koji dopiru iz daljine. Slušaju zavijanje

gladnog vuka, štektanje lisice i groktanje divljih svinja. Odmetnici su

plandovali u hladu pod hrastom. Nadomak svakog ležalo je oružje: luk
od tisova drveta, tobolac sa strelama, mač i nož. U blizini sputani konji
pasli su poleglu i već odavno zrelu travu. Na bezvoljnim licima ljudi video
se umor od duga puta. Tri dana i toliko noći trebalo im je da pređu
puteve i stranputice od Jastrepca do Stare planine skrivajući se i
vrdakajući oko turskih i srpskih postaja i zavaravajući trag.

Dremljivi i znojavi leškarili su u hladu. Nijednom od njih nije padalo
na pamet da svuče sa sebe odelo i da se pridruži vođi koji se u rečnom
viru rashlađivao.

Bivši sebri, pobegli od svojih zlih feudalnih gospodara, bili su na zlu
glasu. Vuk Branković i mladi knez Stefan Lazarević ucenili su im glave.

5

Zbog toga svi su bili ponosni. Glava njihovog vođe, Teodosa
Mukotrpnog, vredela je dva puta više nego svih ostalih. U početku bilo ih
je trideset pet. Tada se nisu ustručavali da napadnu karavan koji bi iz
Grčke, čak iz Mletačke Republike ili Dubrovnika zašao u Srbiju. Jurišali
su, ubijali oružanu pratnju i otimali novac, posuđe od srebra i nikla,

zlatan nakit i skupocene tkanine. Ali s vremenom se Teodosova grupa

razbojnika smanjila: jedni su izginuli, drugi otpali.
Teodos, pošto se dobro okupao i rashladio, dođe pod hrast.

Oblačeći se, govorio je drugovima:
— Vi ste beslovesna marva! Ali srećom ja sam iznad vas, jer znam

da čitam i pišem... Znam svako slovo da pročitam, umem da ga napišem

i da ga stavim gde mu je mesto. To ne može svako! Priznajte!

— Priznajemo... Priznajemo! — zabrundaše odmetnici. Jedan
mladić zelenih očiju, tankih usana i bez desnog uha pakosno se

nasmeja:
— Tvoje znanje na vrh glave nam se popelo! — reče. — Kad

pomislim na tvoju sposobnost, dođe mi da zaplačem od sreće i radosti.
Vođa ga pogleda popreko i nakašlja se.

— Bio sam kaluđer — reče — i to sam u duši još uvek. Brinem se o

vašem životu na ovom i o spasenju duše na onom svetu. Ja sam vam
vođa i duhovni otac. Zar nisam u pravu?

— U pravu si, u pravu, Mukotrpni! — bezvoljno rekoše odmetnici.

Teodos stade jednom rukom cediti bradu, a drugom odvajati dugu
kosu na uvojke. Onda sede na travu i poče da se obuva.

— Ima li među vama nekoga ko misli da nisam u pravu? — reče. —

Po vašim podmuklim pogledima vidim da mi ne mislite dobro, vi lopovi i

bezbožnici! Ne bojite se boga i božijih ugodnika! Trebalo bi vas nagnati

da godinu dana živite na suhom hlebu i vodi... Uveren sam da ste me

pokrali dok sam se kupao. Sigurno ste preturali po mojoj torbi? Samo što

sam grešno telo zaronio u hladan vir, vi ste svoje lopovske ruke strpali u

moju torbu.

— Bog s tobom! Zar mi tebe da pokrademo?! Kud bi nam duša? —

pravdali su se odmetnici.
Teodos uze torbu, izvrte je i izruči na travu sadržinu:
— Tačno! Pogodio sam! Pokrali ste me! viknu. — Pomozite mi,

mučenici nebeski! Ne dajte da mi krv nasedne u očima! Ah, proklete

duše! Svojim ste rukama, otpale vam, digli iz moje torbe srebrnu grivnu

koju sam namenio manastiru Svete Petke!
Odmetnici su ćutali. Vođa, nabravši kosmate obrve, streljao ih je

crnim očima. Najposle, pogled mu se zadrža na mladiću bez desnog
uha. Grickajući suvu travčicu taj je bezazleno gledao nekud preko

Teodosove glave.
Vođa planu:

6

— Spasenija, zar mi takvu zahvalnost pružaš? Zar sam zato ubio
Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho? — Vođa progunđa kletvu pa
nastavi: — Kamo sreće da sam ga pustio i glavu da ti odseče... Vadi

grivnu!
Suvonjavi mladić zavuče ruku u nedra, izvadi grivnu i bez reči je

predade vođi.

— Potkradaš nebeske ugodnike! — prosikta Teodos. — Odavno se
rešavam da ti svojeručno udarim četrdeset štapova po tabanima ,kao

pokoru za tvoju grešnu dušu, lopovsko srce i dovatne ruke! Iz tebe treba

isterati satanu!
— Isteraj ga najpre iz sebe! — jogunasto odvrati mladić.

— Spasenija, ne dovodi me do granice iskušenja!

— Grivnu sam uzeo, jer si je ti od drugoga oteo.
— Oteo sam je u slavu božiju! — buknu vođa.
— Svejedno u čiju slavu — nemarno oteže mladić. — Glavno je da
si grivnu oteo... Hm... Ja se ne tuđim ni od svete Petke pa ni od tebe, ali

možda sam je i ja uzeo u slavu božiju?

— Iz moje torbe?

— Dabome!
Teodos je kipeo od besa, a Spasenija ničim ne pokaza da ga se
plaši. Ostali odmetnici, navikli na ovakve i slične prepirke, ne mešajući

se u razgovor, stadoše vaditi svaki iz svoje torbe hranu: komad hleba
spravljenog od ražanog brašna i zastrug nabijen pasuljem tučanikom, po

glavicu bela ili crna luka i u krpici zamotanu so. Sve to spremili su im
jataci, sebri iz naselja ispod grada Stalaća. Ne žureći odmetnici stadoše

da jedu.
Sunce je odavno prevalilo zenit i otpočelo svoj put prema zapadu.

Senka hrasta pomakla se i izdužila. Planinske kose, obrasle drvećem,
dobijale su ljubičastu boju. Već su i ptice počele da preleću tražeći
mesto za prenoćište. U visini prema nebeskom plavetnilu, krstarili su
beloglavi kraguji čekajući da se ljudi ispod hrasta uklone, pa da se
spuste na široke grane. Nad mirnom površinom rečnog vira kovitlale su

se sitne mušice, a ribice sa srebrnastim bokovima iskakale su iz vode
praveći talasiće i hvatajući mušice u letu.

Teodos nadnese dlan nad oči i stade gledati duž puta:
— Došli smo prvi — reče. — Ostali ne verujem da će stići pre

mraka.
— Oni neće ni stići! — mrzovoljno dobaci suvonjavi mladić i opruži

se poleđuške po travi.
— Ti znaš! — ispreči se vođa.

— Znam, jer niko, osim Teodosa Mukotrpnog, nije lud da stavlja

dobrovoljno glavu na panj.
U životu nisam video tvrđu glavu i većeg inadžiju! — odvrati

7

Teodos. — Ne znam zašto te podnosim u svojoj družini! Nećeš se ti

posvetiti!
— Vala, nećeš ni ti! — prevali Spasenija i okrete se potrbuške na

travi. — Nikad nećeš postati svetac!
— Baciću anatemu na tebe! — viknu Teodos skidajući šaku iznad

očiju.
— Prvo je sa sebe zbaci! — progunđa mladić.

— Šta si kazao?

— Ništa.

— Ponovi!
Neću! Reč je strašna, bojim se da mi zubi ne ispadnu...
— I ispašće ti, satano!
Drugi mladić iz družine, ćosav i crn kao da se kroz odžak provlačio,
reče:
— Ja ne smem da zanoćim ovde pored groba! Zar sam zato došao
čak iz Azije da ovde izgubim dušu! Ne smem!

Taj je doista bio iz Azije. I on, i mnogi drugi, crni, sitni, s belim
zubima i žutim beonjačama, došli su sa Turcima, bili njihove aržije i
štitonoše. Ovaj Ahmet pokrao je svoga gospodara Turčina i pobegao u

planinu, gde su ga polumrtvog od gladi našli Teodos i njegovi odmetnici.

Da ne bi umro nekršten. Teodos ga pored jednog potoka pokrsti i dade
mu ime Zorilo. Ali crnpurasti mladić ostade u životu, pa nemajući kud,
pridruži se odmetnicima i od njih se nije odvajao četiri godine.

— Ne smem da spavam u blizini tuđinskog groba! — reče Zorilo.

— Bogme, ni ja! — dobaci jedan brkati odmetnik zvani Dobrivoje
Zlonoga. Umačući česno bela luka u so na krpici, dodade: — Neću
zanoćiti ovde.

— Ni ja... Ni ja... — zavikaše ostali odmetnici.
Spasenija isturi donju usnu i podrugljivo reče:
— Pitanje je da li smo razumeli poruku? Treba to pročitati ljudski!
Teodos bespomoćno raširi ruke:
— Kako to »ljudski«? Ne misliš valjda da ne umem da čitam?
— Umeš, brate, ali pročitaj nam još jednom, da vidimo šta piše.
— Pročitaj... Pročitaj... — rekoše ostali.

— Magarci! — otpljunu Teodos u stranu. — Tri puta sam vam tu
poruku pročitao i nikako da vam uđe u glavu!

— Čitaj opet. Ne košta te ništa.
Vođa se počeša po čupavoj glavi, zavuče ruku u torbu, izvadi pismo
i sričući stade da ga čita:
»Ovo pismo sačinjeno grešnom rukom dijaka Božidara, leta
gospodnjeg četvrtog od pogibije na Kosovu...
— To znamo! — dobaci Spasenija. — Čitaj ono glavno.
— Ko zna čije grehe ispaštam uzdahnu Teodos — kad mi je gospod

8

dosudio da ovog sina Velzevulovog podnosim u svojoj blizini! Čitaću
polako, reč po reč, a vi prestanite da jedete, slušajte pažljivo i trudite se
da utuvite šta je ovde napisano. Ovo je poslednji put što čitam.

Vilice prestaše da žvaću i sva se lica pretvoriše u pažnju. Teodos
obrisa rukom znoj sa čela, protrlja nos i nastavi da čita:

»Ovo pismo sačinjeno grešnom rukom dijaka Božidara... To već
znate... A po naređenju milostivog, velmožnog, bogobojažljivog i slavnog
gospodina i viteza, gospodara Vuka Brankovića, čija se zemlja prostire
od Dečana do Prištine, od Zvečana do Vučitrna itd... Njegov vojskovođa
i konjušar Beluš, vitez pod zaštitom svetog Nikole, da se nađe na dan

Svetoga Ilije, kod Stare planine, pod hrastom, gde je grob neznanog
putnika. Tu će ga dočekati rodoljubivi i osvete nad Turcima žedni
odmetnici: Dragutin Levoruki, Pejuš Ivanišević, Milan Ocokoljić sa
planine Rudnika, Srbislav i Ostoja, sinovi Radula Gnjatića iz Gruže.
Teodos zvani Mukotrpni, a onda Strahinja, Milun, Srđan, Dobriša i ostale
vođe razbojničkih družina, koje se ovim proglasom njima opraštaju
dosad učinjeni gresi, a sve u čast i slavu gospodina Vuka Brankovića, da
će pomenuti razbojnici i drugi biti prosta od daljnjeg gonjenja i uvršteni
među ratnike Vuka Brankovića...«

Teodos završi čitanje. Niz lice mu se slivao znoj od vrućine i napora.
— A sad — reče — ima li među vama nekoga kome mesto glave

stoji tikva na ramenima da još uvek ne zna šta ovde piše i zašto smo

došli pod hrast? Pismo nam je dotureno blagovremeno, a danas je Sveta

Ilija.
— Jasno je, Mukotrpni! — reče Spasenija. — Došli smo mečki na

rupu!

— Ja sam bio protivan tome! dodade brkata ratnik Zlonoga. — Vuk
Branković nas poziva...

— More, zapoveda, naređuje! — dodade jedan odmetnik sa

naboranim licem. Mi smo slobodni ljudi. Ne može nam niko zapovedati!

— Tako je! — složiše se ostali.
— Ja se ubih dokazujući da ste vi beslovesna marva! — reče

Teodos. — Glave su vam ucenjene. Svako ima pravo da vas ubije, a

Vuk vam nudi oproštaj... Slušajte vi mene, jer ja se brinem za vaše

živote i grešne duše. S naših glava se skida ucena ako se borimo s
Turcima. To je zasad jasno, a kad dođe Vukov izaslanik, videćemo.

U daljini se video oblačak prašine osvetljen kosim sunčevim

zracima.
— Neko se približava! — viknu vođa. — Svi na konje i lukove i

strele u šake!

Odmetnici poskakaše, brzo osedlaše konje i uzjahaše.
Teodos se obrati mladiću bez desnog uha.
— Pogledaj de, Spasenija, ti imaš najbolje oči! Gledaj da nisu Turci.

9

Mladić se zagleda u daljinu. Iza okuke na putu pojaviše se konjanici:
— Nisu Turci — odvrati Spasenija. — Nijedan nema čalmu.
Uskoro konjanici stigoše. Bilo ih je oko šezdeset. Od njih su samo
trojica imali oklope i šlemove, ostali, obučeni seljački, bili su zapušteni.
Prava gomila razbojnika. Vođa im je bio Dragutin Levoruki, vitez u
zarđalu oklopu i s ulubljenim šlemom na glavi, s brazgotinama po licu i
bez desne ruke. Njegova razbojnička družina krstarila je između

Kopaonika i Jastrepca.
Dok su došljaci sjahivali s konja i pozdravljali se s Teodosom i

njegovim drugovima, dođoše još dve grupe konjanika, a za njima i treća.
Uskoro ih je kod hrasta bilo četiri stotine. Svi rasedlaše konje i pustiše ih
da pasu. Neki odmah počeše da jedu, drugi se opružiše na travi, treći se
svukoše i zagaziše u rečicu da se okupaju.

Sunce je bilo skoro na zalasku kad se pojavi Beluš, izaslanik Vuka
Brankovića. U njegovoj pratnji bilo je sedamdeset konjanika, svi u
oklopima i sa šlemovima. Ratnici odmah naložiše vatru i stadoše peći
meso koje su sirovo doneli u torbama.

— Pravi vitezovi! — reče Zlonoga. — Pogledajte kakvi su im oklopi.
— Oklopi su dobri — odvrati Spasenija — ali pitanje je šta je ispod
oklopa!
Zorilo, crni odmetnik iz Azije, dodade kezeći se:
— Vidiš onog debelog stotinara? Taj je sigurno pun para! Ukrašću
mu kesu, tako mi Marduka!
Teodos buknu:
— More, ako te zaokupim pesnicama, isteraću ti Marduka iz glave!
Zar sam te zato pokrstio i poškropio svetom vodicom! Prekrsti se, rogata
dušo, dok te nisam sravnio sa zemljom!
Zorilo se stade krstiti desnom i levom rukom.
Za to vreme Spasenija je ispod oka gledao debelog stotinara: nos i
lice ovoga ratnika imali su boju trule višnje.
— Sredoje — obrati mu se Beluš — računaj s tim da ćemo odavde
poći pre zalaska sunca.
Debeli stotinar pogleda prema zapadu: sunce je za jednu dužinu

koplja bilo iznad vidika.
— Junak se zove Sredoje — reče Spasenija.
— Znači, rodio se u sredu, u postan dan.
— Zato je tako debeo!
— Bog ga čuvao! — dodade Teodos. — I njega i one pljačkaše u

oklopima što sede oko vatre i žderu polupečeno meso. Izgleda mi,
Spasenija moj, da smo grdno pogrešili što smo došli ovamo?

— I meni izgleda! — odvrati mladić. Ali sam uveren da i najpametniji
priznaju svoju pogrešku kad je već dockan.

10

Glava druga

Beluš se pope na gomilu kamenja spremajući se da govori. Teodos

i njegovi odmetnici povikaše:
— Zar grešnim nogama na sveto mesto? To je grob tuđinca! Ne

skrnavi! Silazi s groba!
Beluš ih pogleda iskosa. U očima mu blesnu srdžba. Ipak se

savlada i smejući se reče:
— Pokojnik mi neće zameriti. Govoriću s njegova groba. Zbog toga

će moje reči biti mudrije i ubedljivije... Reći ću vam ukratko zbog čega
ste pozvani, premda je trebalo da vas se iskupi kod hrasta četiri puta
toliko. Mnogi odmetnici nisu došli.

U gomili nastade žagor.
— Vuk Branković dobro zna da vas je nevolja nagnala da se
odmetnete i pljačkate... nastavi Beluš.
Ratnici i odmetnici stadoše se primicati gomili kamenja i tiskati se
da što bolje čuju, iako je vitez govorio glasno i jasno.
— Čujte, dakle, i počujte... — podviknu Beluš. — Donosim vam
poruku od svog i vašeg gospodara, Vuka Brankovića... Nekad ste bili
sebri, sad ste ratnici čije su glave, na žalost, ucenjene. Ako ne poslušate
moj savet i naređenje našeg zajedničkog gospodara, danas-sutra
okončaćete na vešalima.
U skupu nastade žagor. Unezvereni pogledi stadoše se ukrštati.
Začu se gunđanje.
Beluš, praveći se nevešt, nastavi.
— Moj gospodar ima mnogo dobrih ratnika, ali ste mu potrebni i vi.
Vaše iskustvo i hrabrost dobro će mu doći. On vam čini milost, jer vas
prima u svoju vojsku, a u isto vreme skida ucenu s vaših glava...
Odjednom Beluševo lice dobi blažen izraz:
— Svi znamo da je presvetla kneginja Milica — neka bog čuva nju i
njene sinove — zaključila mir s Bajazitom Munjevitim i s njim potpisala
ugovor o vazalstvu i pokornosti. Ona je to morala učiniti. Niko joj za to ne
zamera, a najmanje mi, vitezovi Vuka Brankovića! Bog i svi svetitelji vide
našu dušu! Posle pogibije na Kosovu, ona ništa bolje nije mogla učiniti,
premda je mogla otići u Dubrovnik.2
Živela kneginja! Živela naša majka! — povikaše odmetnici. Beluš
nastavi:

11

— Ali mi, srčani ljudi, ne moramo zbog toga podnositi Turke. Mi
ćemo se s njima boriti, jer naš gospodar, Vuk Branković, nije ničiji vazal!

On je dobio pozdrav od ugarskog kralja Sigismunda Luksemburškog da
oprema vojsku i da se pridruži hrišćanskim vitezovima koji se spremaju
da dižu krstašku vojnu protiv Turaka. Uskoro ćemo zauzeti tursku

prestonicu Jedrene, a cara Bajazita uhvatiti i dovesti u Srbiju na

konopcu.
— Pomiluj nas, gospode, i sohrani! — progunđa Teodos. —

Bajazita Munjevitog hoće da dovede na konopcu. Spasenija, čuješ li ti

ovo?
— Čujem, ali ne verujem da će se ispuniti. Beluš nastavi:
— Moj gospodar oprašta vam grehe i sve zločine koje ste u nevolji

počinili i uzima vas pod svoju zaštitu. Tako će biti s vama, ucenjenim
razbojnicima i pljačkašima... Od danas vi ste ratnici Vuka Brankovića.

Odmetnici su odobravali žagoreći i klimajući glavama:
— Mi smo i dosada tukli Turke, a odsad ćemo još žešće! Neka nam

gospodar da opremu i oružje.
— Dobićete... Sve ćete dobiti... Daće vam se odelo, oružje i dobri

konji.
Glasovi odmetnika mešali su se i pojačavali. Najposle se iz stotine

grla prolomi:
— Živeo Vuk Branković! Živeo naš gospodar! Vodi nas njemu!

Hoćemo u Prištinu...3
Beluš, ne očekujući da će tako lako pridobiti odmetnike, hitro skoči s

gomile kamenja vičući da treba odmah krenuti kako ih noć ne bi zatekla
u blizini usamljenog hrasta i tuđinčeva groba.

— Da li tvoje konjušarsko gospodstvo dozvoljava da kažem
nekoliko reči? — upita Teodos.

Beluš ga pogleda, sleže ramenima i ne odgovori. Teodos, ne hoteći
da skrnavi grob tuđinca, uzjaha svoga konja pa vičući da ga svi čuju
otpoče:

— Ko može reći da izaslanik Vuka Brankovića nije u pravu? Ima li

viteza, vlastelina, sebra, otroka da ga je rodila srpska majka, a da ne
čezne da se sveti Turcima za Kosovo? Tući ćemo Turke kao i dosad što
smo, ali pitam ovoga viteza, da li svi moramo poslušati njegove reči i

krenuti u Prištinu?
— Morate, svi morate, inače, konopac vam ne gine! — odvrati

Beluš.
— Zahvaljujemo na takvom uzdarju! — reče Teodos. — Ali pitam

ove hrabre ratnike, šta će biti ako se tukući Turke, u bici sukobimo s
mladim knezom Stefanom, sinom pokojnog Lazara? Hoćemo li i njega

po glavi?
Ratnici se stadoše zagledati, jer im takva mogućnost nije pala na

12

pamet. Teodos nastavi:
— Ja se neću tući sa sinom kneza Lazara.

— Pripremite konopce! — dobaci Beluš svojim oklopnicima.
— Moji ratnici tući će Turke, ali nikad neće dići mač protiv Stefana.
— Ovaj je lud! Nećemo više da te slušamo! Dole s konja! —

zavikaše odmetnici.
— Borio sam se na Kosovu — otpoče Dragutin Levoruki. — Tamo

sam i desnu ruku ostavio. Da me nisu spasla ova dva brata, Srbislav i

Ostoja, i glavu bih izgubio! Video sam kako se bore srpski vitezovi,

ratnici sedi i skoro oronuli od starosti i njihovi sinovi i unuci, puni snage i
hrabri do bezumlja. Gledao sam kako ginu i ne pomišljajući da se iz bitke
povlače.

— Da li si tamo video i Vuka Brankovića? — upita Spasenija.

— Video sam i njega!
— O-ho! — iskrivi usta jednouhi mladić.
— Mlatnuću te držalicom od sekire, pa onda viči »O-ho«! — prošišta

kroz zube stotinar Sredoje.

— Šta je, debeli? Šta šištiš? — isceri se Spasenija.
— Umukni, razbojniče!
— Jeste. Bio je tamo i Vuk Branković — nastavi Dragutin. —

Njegova je valjda jedina krivica što nije poginuo. Tukli smo se s Turcima
i ginuli, a sada, šta smo dočekali! Da postanemo njihove sluge, da se
borimo protiv hrišćanstva! Treba da ginemo za Bajazita Munjevitog i
njegove emire! Mi se nikad nećemo boriti na strani Turaka! Je li tako,
braćo?

— Tako je! — povikaše odmetnici.
Na Belušev mig oklopnici dočepaše Teodosa, svukoše ga s konja i

vezaše. Drugi jurnuše na njegove drugove i baciše se na njih.
— Obesićemo buntovnike! — viknu Beluš.
Oklopnici, vični takvom poslu, brzo napraviše osam omči.
— I bogu će biti drago da ovi lupeži na vešalima okaju svoje

grehove! — reče Pejuš Ivanišević.

— A ti si jagnje božije! — viknu Teodos. — Misliš da se ne zna ko je
opljačkao crkvu Svete Trojice i digao zlatan krst i odežde... A ja? Ja sam
kaluđer, božiji ugodnik. Ruke će otpasti onome ko me se dotakne!

Odmetnici, njegovi drugovi, i svi povezani, bledih lica i unezverenih
pogleda, očekivali su šta će ih snaći.

— Svaki izdajnik biće obešen! — reče Beluš.
— Onda ste na redu prvo ti i Vuk Branković! — dobaci Spasenija.

— Tako je, Spasenija, brate moj! — viknu Teodos. — Srbi vitezovi

izginuli su na Kosovu a izdajnici vešaju božije ugodnike! Na njihovu dušu
greh što ćemo umreti neispoveđeni!

— Napred! Na konopac s Fima! — viknu Beluš.

13

Oklopnici dočepaše sužnje i stadoše im namicati omče oko vrata.
Odjednom među ratnicima nastade komešanje. Glave su se okretale

prema padini planine. Niz strmu jarugu išla je povorka od desetak
jahača, svi su bili na mazgama koje su išle lagano dok se ne spustiše u

ravnicu.

Kad ugledaše gomilu ratnika kod hrasta, putnici se uznemiriše. Ipak,

trojica se izdvojiše iz grupe i priteraše svoje mazge bliže.
— Kaluđeri! Kaluđeri! Sveti oci... Prečasni monasi! — povikaše

ratnici.
— Bog s vama uvek bio, dobri vitezovi! — reče jedan kaluđer. —

Primite pod svoju zaštitu progonjenu braću u Hristu!

— Ko vas goni? Odakle dolazite? — upita Beluš.
— Iz Bugarske. Bugari smo iz prestonice Trnova4. Turci su osvojili

naš grad a mi jedva izbegli od bezbožnika Bajazita Munjevitog. Po sto
puta proklet, pregazio je celu Trnovsku Bugarsku i zarobio kralja 5. Silan
hrišćanski svet je propao. Jedni su izginuli boreći se, drugi sami prekratili
život, a treći dopali ropstva gde ih čeka život gori od smrti... Pa molimo
smerno da nas kao braću uzmete pod svoje okrilje. Bog i božiji ugodnici

ne zaboravljaju one koji poštuju zakon gostoprimstva.
Ratnici se iskupiše oko kaluđera skidajući kape i ljubeći im ruke.
Odjednom, prvi kaluđer se prenu:
— A ko su ti grešnici što smerate da ih obesite? — reče.
— Pljačkaši, razbojnici! — odvrati Beluš. — Sad smo ih uhvatili i u

izdaji. Neće da se bore protiv Turaka.
— Da li im je suđeno i presuđeno? — upita kaluđer.

— Nije!

— Onda nemojte gubiti dušu zbog njih. Ako ih ubijate bez presude,
sami postajete razbojnici, a dušu dobrovoljno predajete đavolu.

Vitezovima se ne pristoji da budu dželati.
— Ne! — preseče Beluš. — Ovde će biti izvršena pravda. Tu ćemo

ih obesiti!
— Sveta oci, braćo u Hristu! — zavika Teodos. — I ja sam svešteno

lice, kaluđer! Nisam izdajnik. Ovde sam namamljen na reč! Izdajnik je
ovaj bezbožni vitez! Ja sam Teodos, progonjeni kaluđer, zbog nepravde

koju sam propatio od zlih ljudi, nazvan Mukotrpni. Spreman sam da
bosonog otpešačim u Jerusalim i padnem licem na sveti grob.

Kaluđer priđe Belušu i primičući mu svoje asketsko lice reče:
— Kaluđera hoćeš da obesiš?

— On je apostat, otpadnik! Isteran iz manastira Studenice. Sad je

razbojnik.

— Onda ga odvedi svome gospodaru da mu sudi.
Kaluđer okrenu lice prema nebu i stade šapatom izgovarati molitve
snurajući zrna na brojanicama Najposle kao za sebe progovori:

14

— Dosta smo se nagledali kako Turci ubijaju hrišćane. Nećete
valjda dozvoliti da svoje poglede oskrnavimo gledajući kako hrišćanski
vitezovi ubijaju kaluđere? Isus je na krstu oprostio razbojniku...

Dragutin Levoruki se obrati Belušu:
— Poslušaj reči božijeg ugodnika! Pred nama i pred kaluđerima
nećeš obesiti ove ljude! Bez suda nijednog ne smeš ubiti!

Beluš baci pogled po ozbiljnim licima odmetnika i pomisli da je bolje

da popusti. On dade znak oklopnicima. Teodosa i njegove drugove s

vezanim rukama popeše na konje.

Uskoro se povorka oteže putem.

Sumrak se spustio na zemlju. Zrela trava odavala je miris sena.
Popci su otpočinjali večernju pesmu. Nad rekom se mešala izmaglica s

toplotom koja je izbijala iz ispucale zemlje i strujala. Jaruga i planinska
kosa dobile su tajanstveni izgled noći. Na nebu počeše da bleskaju
zvezde. Kraguji, šušteći krilima, sablasno su sužavali krugove
spremajući se da padnu na grane hrasta. Poslednji konjanici zamicali su

iza okuke na prašnjavom putu.
Beluš zapodenu razgovor s kaluđerima. Vitez doznade da se prvi

kaluđer sprema da ide u Svetu Goru u manastir Hilendar.
— Ja sam smerni rab Grigorije Camblak6 — reče kaluđer — a ovo

je moj pratilac Dimitrije. On se zavetovao na ćutanje. Treći je begunac
Konstantin Kostenički, zvani Filozof7. On je svetovnjak.

Dimitrije je natmureno gledao u svoje prekrštene ruke na trbuhu.
Konstantin reče:

— Zahvaljujemo vam na bratskom prijemu. Ako nam se ukaže
prilika, umećemo da vam se dostojno odužimo.

Kolona ratnika je utonula u mrak. Konji su frktali strižući" ušima i

spoticali se o džombe i kamenje na putu. Mazge bugarskih begunaca
išle su oprezno, lisičijim hodom. Nekoliko ratnika koji su u tom kraju
poznavali rečnu dolinu, konjske puteve, klisure i staze, izjahali su
napred. Oni su znali gde se nalaze turske postaje i obilazili ih vodeći

povorku kroz šumu. Beluš je želeo da po svaku cenu izbegne sukob s

Turcima i da svome gospodaru odvede u Prištinu celu grupu odmetnika.

Iza grebena Stare planine izvalja se pun mesec i osvetli put, malu
reku, vrbe i topole na njenim obalama. Na začelju kolone bila je grupa

oklopnika koji su okružili Teodosa i njegove odmetnike. Vezanih ruku za
oblučje sedla jahali su sužnji bacajući mrke poglede na svoje pratioce.

— Ama, vide li, Spasenija — otpoče Teodos — kako se ime

njihovog gospodara dobro složilo sa životinjom koja se isto tako naziva?
Ostala psina živa posle sloma na Kosovu da čini Srbima zla svakojaka!

— Jeste — odvrati jednouhi mladić. — Srbin je častan, hrabar i

divan vitez, ali kad se napsi na svog bližnjeg, nema goreg zlotvora!
— U pravu si, rode! Ali kad stignemo u Prištinu, izazvaću na

15

megdan tog njihovog vuka u lisičijoj koži.
— Neće se on tući s tobom! — reče stotinar Sredoje.
— E, a zbog čega? — iskrivi usta Spasenija. — Možda se boji da

mu ne poderem dolamu?
— Ne pristoji se vitezu da se tuče s lopovima sebrima!
— Pa da! Gde bi takav junak udario na Teodosa Mukotrpnog! Ali

sve mi se čini da je to pas koji za pete ujeda.
— Ne kaljaj dostojanstvo Vuka Brankovića, psino! — viknu stotinar i

udari ga pesnicom među plećke.
— Kuku, Spasenija, šta smo dočekali! — zavapi Teodos. — Suze

će mi udariti na oči, srce će mi prepući od jada što ne mogu da
oslobodim desnu ruku da se krstim i da prokunem i Beluša i Vuka i

debelog Sredoja! Moje kletve prima gospod u svako doba!
— Apage, satana8! — krsteći se promrmlja stotinar.
— Čitaću vam zaupokojene molitve da pomrete pre roka! — dodade

Teodos.

— To, to — isklibi se Zorilo. — Neka umru pre nego što nas obese!

Spasenija se ispravi na sedlu i obrati se stotinaru:
— Ne škrgući zubima i ne beči oči, mečko! Mi se ne plašimo.
U sredini povorke jahali su monasi iz Bugarske sa skrštenim

rukama na trbuhu i mrmljali molitve. Desno i levo od njih jezdili su Beluš i
Konstantin. Gledajući njihova asketska lica osvetljena mesečinom,
bleda, izmučena i zarasla u bradu, Belušu se činilo da je pored njih pod
zaštitom boga.

— Vaše molitve čuvaju od svakog zla — reče. — Ko je pod vašim
okriljem ništa rđavo ne može da ga snađe.

— Može ga snaći ako u svojim grudima nosi pakosno srce — reče
svetovnjak Konstantin.

Žuborenje rečice na brzacima čulo se kao šapat samrtnika. Iz
daljine je dopirao lavež pasa i mešao se sa zavijanjem kukumavke.

Monah Camblak zagleda seu Beluševo lice.
— Tvoj gospodar Vuk Branković svakako je učestvovao u bici na
Kosovu? — reče.

— Da. Borio se i sad se sprema za novu vojnu protiv Turaka.

— A Stefan, sin kneza Lazara?

— On je turski vazal.
Monah se zamisli. Oči mu blesnuše a nozdrve na tankom nosu
počeše da se šire:
— Ova će zemlja ogresti u bratoubilački rat, najveće prokletstvo
koje gospod šalje među ljude radi nekih viših smerova! — reče. — Jedan
vitez potpisuje ugovor o vazalstvu s Turcima, a drugi sprema vojsku da s
njima ratuje! Zet i šurak oštre noževe da napadaju jedan drugog! 9

16

*

Pogibija na Kosovu polju onemogućila je svaku pomisao na
samostalno delovanje u Srbiji. Feudalni gospodari koji su ostali živi posle
boja produžili su međusobno koškanje, svađali se i tukli. Nepoverenje je
raslo. Surevnjivost i mržnja stvarali su sve veći jaz između velikaša. Pa
ipak svi su uviđali da im se valja opredeliti na stranu Turaka ili Mađara.
Okolnosti su im davale nade da će moći ostati gospodari na svome
dobru, Jer su se i Turci i Mađari otimali da budu zaštitnici pobeđene i
obezglavljene Srbije. Bajazit Munjeviti hteo je da ima osiguran put preko
Trakije do Dunava, odatle i za centralnu Evropu. Sigismund
Luksemburški želeo je da od Srbije stvori odbrambeni bedem protiv
Turaka. On je već uneo u svoju titulu »Rascia nostrum regnum«.10

Tako se u Srbiji pojaviše dve izrazite stranke.
Jednoj su pripadali oni koji su nekad uživali u moćnoj Dušanovoj
državi, pre i posle smrti velikoga cara. Moćni i ponositi feudalni
gospodari sećali su se s bolom u duši prošlosti kada su, vukući svaki na
svoju stranu, gurali državu u propast. Ali, u želji da sačuvaju svoje
gospodstvo i imanje, govorili su da je došlo vreme kad se mora voditi
računa o životnom opstanku, klanjali se senima kosovskih junaka i
osećali naklonost prema kneginji Milici i njenim sinovima, Stefanu i Vuku,
opravdavali njihovu politiku, iako su znali koliko je mučan i nepopularan
njihov stav. Govorili su da Stefan mora uz Turke i to »ne svojom voljom,
nego pod nuždom«11.
Međutim, oni drugi bili su vatrene pristalice saveza s Mađarima.
Borbeni i uvek spremni, jedva su čekali da se late oružja i krenu na
Turke. Ponosni do bahatosti, govorili su da nije sve svršeno na Kosovu
polju. Oni su, s ostalim hrišćanskim vitezovima, spremali vojsku za
konačni obračun s Turcima. Na čelu ove grupe bio je Vuk Branković,
vitez čije namere nikome nisu bile potpuno jasne.
Nemajući poverenja ni u koga, čak ni u svoje oklopnike, Vuk je
odlučio da pokupi družine odmetnika, da od razbojnika sastavi vojsku
koja će mu biti pokorna.
Te godine Bajazit Munjevita zauzeo je veliki deo Bugarske s
prestonicom Trnovom i počeo da se priprema za obračun s vlaškim
vojvodom Jovanom Mirčom i ugarskim kraljem Sigismundom.

*

17

Beluševa povorka približavala se jednom selu. Iz uvale se čulo
lajanje pasa, dovikivanja ljudi i lupanje u klepala. Sebri, naoružani
kopljima, sekirama i motkama, iziđoše pred ratnike. Prema mesečevoj
svetlosti, njihova koščata lica obrasla u kosu i bradu izgledala su
avetinjski bleda. Seljaci, zbijeni u gomilu, bili su spremni da jurnu na
došljake i da se bore do smrti.

— Bog s vama, dobri ljudi! — viknu Beluš. — Zar ćete napasti
srpske vitezove? S nama su i dva kaluđera. Oni će vas blagosloviti.

Sebri baciše oružje, skidoše kape i stadoše lagano prilaziti
kaluđerima i ljubiti im ruke.

Poštujući zakon gostoprimstva sebri su se trudili da što bolje
dočekaju srpske vitezove, a osobito monahe, do čijeg im je blagoslova
mnogo stalo.

Starešina naselja, snažan postariji sebar, govorio je pravdajući se:
— Mi sad eto... Stalno smo u pripravnosti. Pročulo se da turski
odredi krstare po Srbiji i hvataju razbojnike...
— Pa se bojite da i vas... — otpoče Beluš.
— Pa se bojimo... jer dok ti Turčinu dokažeš da nisi razbojnik, ode
glava!
Posle uobičajenih priprema, dogovaranja i dovikivanja, sebri
smestiše u svoje najbolje kolibe dva kaluđera, svetovnjaka Konstantina,
Beluša i još nekoliko vitezova. Ostali ratnici polegaše po slami ispod
drveća. Stražari povezaše jednog uz drugog. Teodosa i njegove drugove
i narediše im da legnu.
U toploj letnjoj noći uskoro sve utonu u san.

18

Glava treća

Kolibe i daščare, posivele od prašine, ležale su u dolini gde se

sastaju dve Morave, Zapadna i Južna. Postavljene bez ikakva reda,
izgledalo je da su razbacane. Tu su nekad boravili Tevtoni 12, vadili
kamen iz obližnjeg brda i zidali Stalać, grad s visokom kulom,
osmatračnicama, debelim zidovima, postajama za oružnike, magazama i
konjušnicama. Tevtoni su išli s gradnje na gradnju, od rudnika do
rudnika, pravili naselja i ostavljali ih za sobom pored dovršenih gradova,
kula, otvorenih rudnika, kamenoloma i mostova.

U naselju ispod Stalaća živeli su sebri težaci, koji su nekad bili
pastiri13 čije su se ovce širile i plandovale po proplancima planine
Jastrepca. Dobrotom gospodara Prijezde, vojvode od Stalaća, spustili su
se pastiri u dolinu dveju reka i dobili status težaka. I pored toga njihove
ovce i krave pasle su sočnu travu po obalama Zapadne i Južne Morave.
Napuštene kolibe su doterali, nove dogradili i stvorili naselje. Obilatim
rodom sa dobrih njiva između reka ispunjavali su obaveze prema
gospodaru, a isto tako i sami, bar donekle, pristojno živeli.

Na zagasitoplavom nebu letnjeg predvečerja ocrtavale su se ivice
zidova i visoka kula grada Stalaća. Na uzbrdici, s osojne strane, između
ogorelih panjeva rasla je sitnogorica. Kroz nju je vijugao pešački putić
prema gradskim vratima. Ta vrata, napravljena od hrastovih greda, bila
su nabijena čavlima s glavom kao detinja pesnica. Glavni ulaz u grad bio
je sa suprotne strane.

Iz naselja se čula rika marve i blejanje ovaca pred mužu i
dovikivanje ljudi i žena. Sebri su se u grupama vraćali s polja. Premoreni
radom i izmoždeni žegom koja ih je ceo dan pekla, tromo su išli po
prašnjavu putu.

Poslednji sunčevi zraci iščezavali su iza plavkastih planinskih
grebena. Iz gustih vrbaka i topoljara sipio je treperavi suton. Na visokoj
kuli grada blesnu prva buktinja. Prodorni zvuk roga objavi da je dan na
izmaku i da noćne straže treba da stupe na svoja mesta. U naselju se
žagor stišavao. Međutim, odnekud se čuo topot konjskih kopita i drugi
rog. Sebri, koji su sedeli ispred kolibe starešine naselja, uzbuniše se.
Glas roga bio im je nepoznat. Svi se rastrčaše po svojim .kolibama,
dočepaše lukove, strele i koplja, i krijući se iza žive ograde, desno i levo
od puta, ispred ulaza u naselje, napraviše zasedu.

19

Na putu se pojaviše konjanici. Prvi, na golemu konju, u oklopu i sa
šlemom, imao je na štitu oznake: brojanice i nož. Njegovih devet
pratilaca bili su u žičanim grudnjacima i s kacigama.

— Nikad ovakve nismo videli! — prošapta starešina naselja Timotej.
— Koja li su vera?

— Možda su krstaši? — dodade njegov sused Prokopije.
— Kakvi krstaši! Prošlo je to vreme!
Sebri, naviknuti na zasede i prepade, kao utvare istrčaše iza trnja i
sklopiše krug oko došljaka. S naperenim kopljima u konjske trbuhe i
nategnutim lukovima sa strelom na tetivi u mestu zaustaviše viteza i
njegove pratioce.
— Ko ste? Kuda ćete... Dole s konja! — zavikaše.
— Spustite oružje, sebri! — reče vitez. — Od nas vam nikakvo zlo
ne preti. Poštujte putnika hrišćanina i ukažite mu gostoprimstvo kojim su
se vaši preci oduvek ponosili.
— Istina je, ponosili su se! — reče Timotej gledajući po drugovima.
— I mi se ponosimo.
— Ponosili su se, nema šta! — dodade Prokopije.
— Ponosili su se — umeša se i treći sebar — ali su znali koga
primaju pod svoj krov... Sjašite, predajte nam oružje pa možete u naše

naselje.
— Tako je! — zavikaše sebri. — Dodoš je u pravu!
Dodoš, brkati ratnik kome je strela na Kosovu izbila desno oko,

pruži ruku da uhvati za vođice viteževa konja.
Ali jedan od pratilaca, kome je na štitu bio naslikan gavran, istrže

iza pasa sekiru:
— Molimo vaše gostoprimstvo — reče ne povišavajući glas — ali

ako nam se isprečite na putu, još kako umemo da prokrčimo sebi prolaz!
Zar ne vidite da smo Srbi?

— Jeste! Srbi su, nema šta! Da ih pustimo? — reče Timotej.
Sebri se stadoše došaptavati. Vitez na golemu konju se nasmeja:
— Ivane — reče svome pratiocu — ostavi sekiru. Ovde je potrebnija
lepa reč.

— Primamo vas u svoje naselje! — viknu Timotej. — Neka je slava
Hristu spasitelju, primamo vas na so i hleb.

Povorka krete polako prema naselju.
— Neka oprosti tvoje svetlo lice! — pravdao se Timotej. — Posle
nesreće na Kosovu na sve strane niču razbojničke družine. Čovek nikad
nije siguran za svoju glavu! Čujem da su i Turci sad počeli da ih gone!
— A Turaka se ne bojite? — upita vitez.
— Pa pribojavamo se, premda u poslednje vreme čine manje zla.
— Ja. Ja! — rasejano odvrati vitez. — Nego, mi bismo još večeras
da uđemo u grad ako se može?

20

— Ne može! — odvrati sebar. — Vidiš, kad se upali buktinja na onoj
visokoj kuli, a onda ni mačka ne može u grad. Tako je naredio gospodar.

— Ko je gospodar?

— Vojvoda Prijezda... Kad on nije u gradu, samo se danju otvaraju

kapije.

— Kud je otišao?
— Valjda prema Kruševcu, da obiđe kneza Stefana.

Buktinja na kuli svetlela je kao zvezda. Sebri su išli pored konjanika
zapodevajući razgovor.

— Mi smo iz Vrdnika — reče jedan konjanik — Srbi. Pre osam dana

napustili smo svoju kulu.

— I kud ste pošli?
Prvi konjanik oćuta, ali drugi dobaci:

— Idemo da tražimo pamet koju nikad nismo ni imali.

— Mir tamo! — viknu Ivan.
— Nećete je naći — dobaci Dodoš — ali ćete izgubiti glave. Čudim

se da ste i dovde doprli.
U naselju se sebri začudiše. Vitez je skinuo s glave šlem i dodao ga

jednom svom ratniku.
— Velikomučenici i božiji ugodnici! — uzviknu Dodoš. — Nisi valjda

vitez lutalica? Svako čudo ovuda je prolazilo, ali ovo sad prvi put!

Vitez nije imao ni dvadeset tri godine. Njegovo mlado lice odudaralo
je od snažnih veđatih i brkatih pratilaca.

— Navuklo oklop na sebe tek što je izmilelo iz kolevke! — tiho reče

Timotej.

— Vala baš! — dobaci Dodoš glasnije. — Kud li je krenulo?
Vitez se smešio na sebre i ne pomišljajući da se ljuti.

Konjanici posedaše za veliki sto ispred kolibe starešine naselja. Dve
buktinje svetlele su im dok su večerali.

Vitez je prenoćio u naselju i sutradan ušao u grad. Dočekala ga je
Prijezdina mati, stara vojvotkinja i njena kći Roksana, crnomanjasta

devojka lepa i stasita, s dugim pletenicama:

Vitez sjaha s konja i pokloni se:
— Ja sam Toma od Rascije — reče. — Još blaženopočivšeg kralja

Stefana Uroša moji preci su služili, nosili grbove i borili se za njegovu
krunu... Klanjam se pred licem svetle vojvotkinje i srećan sam što mi se

dala prilika da vam ukažem svoje poštovanje!
Vojvotkinja i njena kći zgledale su se čudeći se lepim rečima koje je

mladi vitez izgovorio.

— Kakav vitez! Pravi riter! — uzdahnu Roksana, koja je u Kruševcu
na dvoru Stefanovom slušala priče o riterskoj otmenosti tamo na

zapadu.
— Molimo na so i hleb! — reče stara vojvotkinja.

21

U prostranoj trpezariji sa zidovima ukrašenim tepisima i freskama

koje su predstavljale scene iz života svetaca bila je udobna hladovina.
Tu su obilato doručkovali vojvotkinja, Roksana, Toma i njegov štitonoša

Ivan Slugan, vlastelin koji je tvrdio da je jedan njegov predak služio na
dvoru lično cara Dušana.

Posle obeda Toma progovori:
— Zahvaljujem vam na gostoprimstvu žaleći što gospodar nije tu.

— Otišao je u Kruševac. Treba da ide sa Stefanom u Prištinu da
poseti Vuka Brankovića reče vojvotkinja. — Taj vitez ih je hitno pozvao
na savetovanje. Prema tome, dobri moj, ako požuriš, možeš ga zateći u
Kruševcu, a u Prištini ćeš svakako naći obojicu.

Preko lica mladoga viteza prelete senka nezadovoljstva. On se

namršti i stisnutih usta progovori:
— Zadržavam se... Nevolja je u tome što moram da obiđem i druge

gradove. Stići ću svakako i u Prištinu, jer nosim pismo za Vuka
Brankovića.

— Meni možeš reći sve što ti leži na duši — reče stara gospođa. —

Kad moj sin nije tu, ja sam gospodar. Dakle, možeš govoriti. Molim da i
moja kći Roksana, prisustvuje našem razgovoru.

Vojvotkinja dade znak slugama da se udalje. Vitez otpoče:

— Moj gospodar je kralj Sigismund Luksemburški. Njegova svetla
kruna pokriva narode moćne i nepobedive koji se bore za veru Hristovu i
spas sveta od anadolske poplave. Vitezovi iz Poljske, Nemačke,
Francuske, Engleske i drugih zemalja spremaju se za obračun s

Bajazitom Munjevitim i nameravaju da njegove Agarjane unište ili

proteraju u Aziju.
— To su krupne reči, viteže! — reče stara gospođa. — Ti sad ideš

od grada do grada i raspaljuješ duhove protiv Turaka?

— Tako je! Treba i vi Srbi iz Srbije da date svoj doprinos za spas i
slobodu hrišćanskih naroda.

Vojvotkinja se osmehnu.
— A da li znaš da je mladi knez Stefan zaključio s Bajazitom mir i

ugovor o vazalstvu?
Toma ne odgovori, ali se u razgovor utače njegov štitonoša Ivan

Slugan:

— Knez Stefan nikog nije pitao kad je primao tursko vazalstvo!
— A koga je trebalo da pita? Vas što služite tuđina ili da traži

dozvolu od ugarskog kralja?
— Njegov potpis i pečat ne priznaje niko van granice Srbije! —

dodade Toma.
Stara gospođa preblede. Uzdržavajući gnev, usiljeno se nasmeši:
— Dobri moji mladići, vi ćete to već reći Stefanu. On će vas bolje

razumeti.

22

— Moj put kroz Srbiju ima trostruki cilj — reče Toma. — Ići ću od
grada do grada i trudiću se da pokrenem sve što u grudima nosi junačko
srce. To mi je naložio kralj Sigismund i boriću se za njega, jer je on
istiniti borac za hrišćansku veru i slobodu i zaštitnik svih naroda u Evropi.

Njega i papa blagosilja.
— Tako! — sažaljivo se nasmeši gospođa. — Mora biti da su Turci

žestoko ugrozili i njegove zemlje kad se setio i nas posle pustoši na
Kosovu. — Vojvotkinja, presecajući mladiće oštrim pogledom, nastavi:

— Gde je bio taj hrišćanski kralj sa papom i svojim vitezovima pre
četiri godine kad je turska sila navalila na Srbiju? Čekaj, ne prekidaj me!

I gde ste bili vi, Srbi, što služite u njegovoj vojsci?
— Gospođo, to su uvredljive reči! — dobaci Ivan Slugan.

— Morate ih podneti, prijatelju! One su istinite i opravdanja nema!
Niste mogli da dođete na Kosovo Jer ste morali da čuvate svetlu krunu
kralja Sigismunda Luksemburškog. Taj »zaštitnik hrišćanstva« posle
naše propasti upao je u Srbiju14. Njegovi ratnici tom prilikom nisu se baš

najbolje ponašali.
— Gospođo! — planu Slugan.
— Pljačkali su, mladi viteže, palili, pustošili i ubijali srpske seljake.
— Hteo bih da objasnim... — otpoče Toma.
— Ne treba objašnjavati! — preseče gospođa! — Nama je to bolje

poznato.
— Plemenita gospođo — reče Slugan — naša je dužnost da vidimo

kakvo je ovde raspoloženje prema Turcima.
— To možete. Ono što je ostalo u životu posle Kosova oseća se

kao da je kugu prekužilo. Nećete vi ovde naći ljude koji će se boriti za

vašega kralja.
— To ćemo videti! — dobaci Toma. — Naređeno mi je da sve

doznam što se odnosi na Nikolu Altomanovića.

— Ko ti je to naredio?

— Moj gospodar, kralj...

— Tvoj kralj se mnogo brine o stvarima koje ne bi trebalo da ga se
tiču!

— Naslednik Altomanovićevih zemalja je ljubimac kraljev.
— Lepo i plemenito! — reče gospođa. Kraljeva je želja — nastavi
Toma — da Altomanovićev naslednik dobije svoju zemlju. Osim toga,
namerava da kazni pljačkaše koji su je oteli.
— Pljačkaše? — namršti se vojvotkinja.
— Čuvaj se da tu reč ne izgovoriš pred knezom Stefanom...

Uostalom, knez Lazar je poginuo na Kosovu, a kralj Tvrtko umro pre dve

godine.

— Ostali su naslednici — dobaci Slugan.
— Naš kralj će ih prisiliti da vrate posede onome koji jedini ima

23

pravo na njih.
— Zaista velikodušan kralj! — reče suho vojvotkinja. Jeste, velike

posede imao je Nikola, sin Altomanov. Pružali su se od Kotora do

Rudnika. I on i njegov otac bili su vitezovi na zlu glasu, omrznuti od
suseda, čak i od svoje vlastele. Bili su nepošteni, svađalice i uvek gotovi
na nasilja. Da bi sramota bila još veća, nosili su titulu župana... Ne

prekidajte me, momci, jer ovo što vam govorim sušta je istina... Nikola je

od svoje strine oteo zemlje oko Dubrovnika, a nju i njene sinove
Dobrivoja i Stevana uhvatio i bacio u tamnicu gde su čamili sedam
godina. S knezom Lazarom bio je u neprekidnoj svađi dok mu nije oteo

Rudnik s okolinom. Uprkos tome. Lazar mu je ponudio izmirenje.
Dogovor je bio da se nađu sa po pet nenaoružanih ljudi na ivici jedne
šume. Međutim, Lazar je održao reč, a Nikolini ljudi dočepaju oružje koje

su ranije sakrili ispod snega, napadnu Lazara, teško ga obrane u ubiju
njegova dva vlastelina. — Takav je bio Nikola Altomanović. Sukobi,

zasede i podmukli prepadi od strane njegove nisu prestajali, sve dok nije

dozlogrdilo i knezu i kralju Tvrtku. Tvrtko i Lazar krenu vojsku i podlog

viteza potuku kod Užica, uhvate ga i oslepe. Sad Nikola, ako je još u
životu okajava svoje grehove u jednom manastiru u Zeti... Ispričaj ovo

njegovom nasledniku, svakako vitezu na glasu, pa neka se ponosi

svojim pretkom!
Mladi vitez poćuta neko vreme. Njegov uznemireni pogled nekoliko

puta u toku pričanja pade na Slugana. Najposle reče:
— Hvala, gospo. Ispričaću to svome prijatelju, nasledniku

Altomanovića, a isto tako i kralju — reče Toma ustajući. — Sad moramo

da nastavimo put.
Toma i njegov štitonoša izađoše da narede svojim pratiocima da

sedlaju konje.
— Šta veliš, kćeri? — reče stara gospođa. — Kako ti se sviđa Toma

od Rascije? Dosad smo bili Srbi, a otkako naši ljudi služe tuđinu, postali

smo Rasci... Da li znaš ko je on?

— Ne znam! A ti?
— Mislim da znam. On je taj naslednik Altomanovića. Ima on jednog

strica koji se zove Toma. Taj je nestao posle propasti Nikoline. Po svoj

prilici on je sin toga Tome... Došao da traži svoja prava na zemlju koja
možda sutra neće biti ničija.

— Zašto?
— Zato što svakoga časa možemo postati tursko roblje.
Devojka obori glavu i ćutke izađe iz odaje.

Mladi vitez Toma ne otputova toga dana. Dok su se njegovi ljudi

pripremali, dojuriše glasnici na premorenim konjima. Oni saopštiše staroj

vojvotkinji da su Turci napali grad Bolvan, da ga opsedaju i da vrše

žestoke napade.

24

— Turci napadaju, opsedaju, jurišaju? — upita zaprepašćena
gospođa.

— Opsedaju, napadaju! — reče najstariji glasnik. — Naselja su
ispod grada spalili i sve živo stavljaju pod mač... Drugi idu desnom
obalom Morave i već su kod Ðunisa.

— Kod Ðunisa! Na oružje... Svi na oružje! — razvika se vojvotkinja.
Ratnici se užurbaše. Trubač zasvira uzbunu. Na taj glas sebri u
naselju dočepaše oružje i pojuriše prema kolibi svoga starešine. Oni na
poljima i njivama pobacaše kose i motike i trkom krenuše prema naselju.
— Šta je? Uzbuna! Odakle dolazi neprijatelj? Turci... Turci dolaze...
— Sebri braćo — uzviknu Timotej — uzbuna je u gradu. Sigurno
Turci dolaze! I dosad su dolazili i prolazili, ali nije bilo uzbune!
Hrastova kapija prema naselju otvori se. Na njoj se pojavi telal.
Sebri se smesta utišaše. Zaokruživši usta, šakama, telal se razvika:
— Čujte i počujte, sebri težaci! Idu Turci... Idu Turci... Već su kod
Ðunisa... Svi u grad! Svi u grad! Žene i deca u planinu a ljudi u grad.
Ponesite oružje i hranu... Terajte stoku u planine, a vi u grad!
U naselju nastade pometnja. Timotej dohvati rog i iz sve snage
stade da duva. Davao je znak pastirima, rasturenim duž rečnih obala, da
stoku oteraju u planine. Drugi su žurili svojim kolibama da pripreme

oružje i hranu. Žene, skupivši decu, uskoro napustiše naselje i
zamakoše u šumu. Povorka sebara oteže se putićem uzbrdo, prema
kapiji na gradu.

Vojvotkinja otposla tri glasnika prema Kruševcu da obaveste
Stefana i Prijezdu. Gledajući kako jezde na brzim konjima, gospođa se
prekrsti:

— Ako bog da da ih zateknu tamo! — reče.
— Majko, možda će ih sresti na putu? — dobaci Roksana pa,
obrativši se Tomi, dodade:
— Eto vam kako izgleda u Srbiji! O tome možete izvestiti svoga
kralja, ako vam pođe za rukom da iznesete čitavu glavu.
— Ne uzbuđuj se, lepa device! — odvrati Toma. — Vitezovo je da
ratuje, a kad će poginuti, to stoji u božijoj ruci... Nego, koliko imate

ratnika u gradu?
— Sedamdeset, i sto dvadeset sebara.
— I nas deset — dodade vitez. — Ukupno dvesta. Voda, hrana?

Kako s tim stojite?
— Imamo dva bunara i hrane za tri meseca.
— Onda je sve u redu! — umeša se Slugan.
— Borićemo se i izdržati navalu. Za to vreme može se desiti štošta!
— Šta, na primer? — nasmejao se Toma.
— Može da crkne kamila ili da umre sultan15.
— Ili da zavlada kuga, ili da se desi zemljotres! — dobaci Toma.

25

— Može, sve može! Ali s nama je bog! isprsi se Slugan.
— A s Turcima Alah! — dodade Toma. — Videćemo ko će koga po
glavi!
— Hrabri ste! — nasmeja se devojka. — A šta ćemo ako Turci
prođu pored grada i odu dalje?
— Samo neka idu — odvrati Slugan. — Nećemo plakati za njima.
Ali ako nam svrate u pohode, zažaliće što su zagrizli gradske zidove!
Međutim, počeše da pristižu i begunci, većinom ljudi pod oružjem
na konjima i pešice. Oni rekoše da su žene i decu poslali u planine,
znajući da se Turci skoro uvek drže drumova. Niža vlastela, posednici
manjih gospodarstava, sebri težaci i pastiri, iako zastrašeni, ponudiše se
vojvotkinji da ih uvrsti među branioce grada.
— Gde su Turci? — upita vojvotkinja.
— Ostavili smo ih kod Ðunisa i pobegli ovamo.
— Koliko ih ima?
— Najmanje hiljadu! — odgovori jedan vlastelin. — Svi su na
konjima. Gde se sruče, ostaviće za sobom pustoš!
Druga grupa begunaca dojuri kao bez duše. Četrdeset konjanika
skoro zagušiše gradska vrata.
— Bog s vama, ljudi! — viknu vojvotkinja. — Strah vas je izbezumio!
— Turci... Turci idu! — zavikaše begunci. — Idu za nama! Samo što
nisu stigli...
— Kakva veličanstvena slika straha! — reče Toma.
— Kao da ih glavom goni Bajazit Munjeviti! — dodade Slugan, pa
obrativši se ratnicima zavika: — Ljudi, idemo u susret Turcima! Ko hoće
sa mnom?
Među ratnicima i sebrima nastade žagor. Predlog im je izgledao
preterano smeo.
— Viteže — reče vojvotkinja — zar nije ludost sad napustiti grad?
— Potrebna su mi samo tri čoveka — odvrati Slugan. — Da vidimo
koliko ima Turaka i gde su. Poveo bih svoje ljude, ali ne poznajem kraj.
— Dobro! — reče gospođa. — Idite i čuvajte se da vas ne uhvate...
— Timotej, Matija, Dodoš! Izlazite iz gomile!
Tri sebra izađoše i stadoše ispred Slugana.
— Pa, ovaj, mi, eto... Kad baš mora... Poći ćemo... Šta tu ima! Žive
nas neće uhvatiti! — stadoše zanovetati sebri.
Dadoše im šlemove i dobre konje.
— Dodoš zna turski! — dobaci gospođa.
— Ushićen sam zbog toga! — odvrati Slugan, obode konja i protera
ga kroz širom otvorenu kapiju. Tri sebra krenuše za njim.

26

Glava četvrta

Idući uzvodno desnom obalom Južne Morave, Slugan je posmatrao

tri pratioca čudeći se njihovom držanju. Muževni i ponositi, izgledalo je
da su srasli sa sedlom.

— Sebri ste — reče. — A svako bi rekao da ste pravi ratnici.
— Bolji ratnici nego ratari — odgovori Timotej. — Otkako nastade
ovo posle Kosova, svako čudo na nas: Turci, razbojnici i Ugri.
— I Ugri? — upita Slugan.
— Bogme i oni! Pričali su nam ljudi otud iz Gruže da su Ugri gori od
Turaka. Ali nama, Srbima, suđeno je da se nosimo sa svakom alom!
Sebar poćuta malo pa nastavi:
— Bog neka se smiluje duši našeg kneza i neka dodeli bolju sreću
mladome Stefanu. On, radi našeg dobra, udari na sebe turski jaram. A
moglo mu se da ode u beli svet, da poživi rahat. Zbog njega Turke više i
ne napadamo, osim kad oni nas, kao ovo sad, zapodevaju. Onda
dočepamo oružje, ia ko koga! Je li tako, braćo!
— Tako je! — rekoše Dodoš i Matija. Timotej izvadi iz torbe komad
hleba i poče da jede. Na njega se ugledaše i ostala dva sebra.
— Nas trojica i na Kosovu smo bili reče Matija — i vratili se u slavu
božiju živi i zdravi. Samo što je turska strela izbila oko ovome Dodošu,
kao što vidiš.
— U poslednje vreme — utače se Dodoš — kao da se malo smirilo,
a mi navikli da ratujemo, pa se osećam kao pas na lancu.
— Vi bi da ratujete? — reče vitez.
— Volimo da nosimo oružje pa bi i da ratujemo.
— Protiv Turaka?
— Protiv njih osobito.
Onda ću vas povesti sa sobom. Ugarski kralj zakleo se na sveto
pismo da ne miruje dok ne uništi sve Turke. On će vam i plaćati.
— Zar mnogo plaća? — upita Timotej.
— Plaćati? Da branimo njegovu zemlju? — reče Matija.
— Uz njega branićete i svoju.
Sebri se stadoše zgledati.
— Nećemo! — rekoše uglas. — Služićemo Stefanu.
— Ali on neće rat s Turcima.
— Lazareva krv da neće rat s Turcima! — ispreči se Dodoš. —

27

Čeka on samo vreme. Bežaće Turčin ispred njega kao zver! Nego, jesi li
video kadgod njegove oči.

— Nisam!
— Nećeš ih ni videti! U njih se ne da pogledati. Kad staneš pred

njegovo lice, spopadne te neka klonulost... Ako izdržiš Stefanov pogled,
evo ti sekire pa me udri ušnikom posred glave! More, i vlastela obara oči

pred njim.
Ali bilo je vreme već da budu oprezniji. Sretoše nove izbeglice.
— Ko ste i kuda ćete? — viknu Timotej.

— O, Timo, kume! Beži, ako u boga veruješ! Eto Turaka za nama!
— dobaci jedan starac jašući na magarcu.

— Ej, kum-Proko! — odvrati Timotej. — Opet zlo vreme
dočekasmo... Nego pregazite reku iza onog lakta pa u šumu.

— To baš i hoćemo! — doviknu starac i ošinu magare. Ovo malo
zakasa pa opet pođe hodom.

Od žege reka je oplićala, smanjila se u koritu i ostavila po obalama
nanose, peščane sprudove i beo, valjkasti šljunak. Četiri konjanika
jezdila su uzvodno prebacujući se s obale na obalu i krijući se između

žbunova po gustim vrbacima i topoljarima.
Putem protutnja još nekoliko begunaca na konjima ostavljajući za

sobom oblak prašine.

— Na levu obalu! — doviknu Slugan pratiocima.

Pregazivši još jednom reku, konjanici utonuše u visoko šipražje.

Na putu iza okuke pojaviše se Turci. Bilo ih je svega šest, svi na
dobrim konjima. Išli su lagano i oprezno gledajući desno i levo.

— Boje se zasede! — reče Timotej.

Iz daljine je dopirao žagor, topot konjskih kopita i rika marve.
— Ovo im je izvidnica! Lepo će se provesti! prošapta Slugan
stavljajući strelu na tetivu. Tri sebra već su zatezala lukove.
Turska izvidnica se lagano primicala. Ne odajući glasa od sebe
ratnici dođoše na pedesetak koraka od zasede. Četiri tetive prasnuše.
Dva Turčina klonuše na sedlima i svališe se na zemlju. Jedan konj,
pogođen strelom u grlo, propinjući se i skačući po putu, zbaci sa sebe
jahača i kao pomaman jurnu u stranu. Turčin, ne znajući odakle mu preti

opasnost, izbezumljen od straha udari na reku, pregazi je i nalete na

zasedu. Slugan ga klepnu držalicom od sekire po glavi.
— Tako, mladiću! — reče. — Kod nas će ti biti kao na majčinom

krilu!
Međutim, tri zaostala Turčina okrenuše konje i udariše natrag.

Slugan stavi ispred sebe onesveslog zarobljenika.
— Napred, sebri! — reče. — Ovaj »jezik« progovoriće u ime cele

turske ordije!

Kad stigoše do puta koji vodi uz breg prema gradu, gomila turskih

28

konjanika već ih je izdaleka zasipala strelama.

Ratnici sa zidova ugledaše Turke. U gradu je sve bilo spremno za

odbranu. Vitez Toma i njegovi pratioci izmešaše se sa vlastelom i
sebrima hrabreći ih svojim samopouzdanjem.

Slugan i vojvotkinja stadoše saslušavati zarobljenika. Ratnik se uz
put osvestio, ali, osećajući pod grlom vitežev nož, nije ni pokušavao da

se otme.
Zarobljeni »Turčin« nije znao turski nego arbanaški. To se doznalo

kad mu Slugan prinese žeravicu uz tabane. Međutim, Dodoš je razumeo

i taj jezik.
Vojvotkinja sa užasom doznade da napadači pripadaju

ozloglašenom Arbanasu Dimitriju Jonimi16.
— Otkud čak ovde da stignu prokletnici! — uzviknu gospođa pa se

okrenu Dodošu: — Pitaj ga ko im je starešina.

— Starešina im je Husein Anadolac, koga je zapovednik Skadra
poslao da goni po Srbiji razbojničke družine — prevede Dodoš.

Slugan i vojvotkinja s olakšanjem uvideše da nemaju posla s

carskim Turcima.
— Nisu carski — reče stara gospođa — ali sam čula za njih da su

krvoločni kao divlje zveri. I baš njih je turski namesnik u Skadru poslao

da gone razbojnike!
Napadači su nagrnuli u naselje ispod grada. Jedni su hvatali

kokoške i jurili prasad, drugi palili stogove sena i slame, treći su vezivali
zarobljene sebre koje su uz put pohvatali. Na nekoliko dugačkih
konopaca bilo ih je povezano preko dve stotine. Uskoro počeše da
izbijaju dimovi iz koliba i daščara.

Ratnici i sebri, škrgućući zubima od besa, gledali su sa zidova

grada kako vatra proždire njihovu zlehudu imovinu.
Roksana je stajala pored Tome. Sa suzama u očima i kršeći ruke

obrati se vitezu:
— Zar će ovaj zločin ostati nekažnjen?

Toma je uhvati za ruku:
— Lepa gospo — reče — razbojnici će svojom krvlju iskupiti zločin.
Još danas ćeš videti šta mogu vitezovi plemenitog kralja Sigismunda!
— Moja zahvalnost neće biti manja od vaše hrabrosti.
Vitez oseti kako mu srce jače zakuca. Smešeći se reče:
— Iz tvojih očiju izbija plemenitost kakvu dosad nisam video.
— Šta je moja prostota prema divnim gospođama tamo u Budimu!
— odvrati devojka crveneći. — Mile su mi tvoje reči i viteško ponašanje,

ali, molim te, neka tvoja naklonost prema meni bude prolazna. Osim
poštovanja koje je vitezu urođeno prema ženi, ja od tebe ne očekujem

ništa!
— Učiniću sve što hoćeš! — vatreno odgovori Toma. — Reci svoju

29

želju!

Devojka obori glavu:
— Moja želja je jednostavna, ali za mene mnogo znači: Srbin si i

molim te da to ostaneš do kraja života.
— Ovi »Turci« uopšte nisu Turci! — reče Slugan prilazeći im.

— Nego? — prenu se Toma.

— Arbanasi. Razbojnici Bajazitovog vazala Dimitrija Jonime.

— Hvala bogu! — odvrati devojka.
Podne je prevalilo a napadači nisu ni pomišljali da jurišaju na grad.
— Palikuće i lopovi! — reče Slugan brišući rukavom znojavo lice. —

Uzalud nas prži sunce i bije jara od ugrejanih zidova. Oklop mi se
zagrejao... Osećam da se kuvam na tihoj vatri.

Savetujući se s vojvotkinjom odlučiše da na zidovima ostane mali
broj ratnika, dovoljan da motri na pokrete napadača. Ostali se povukoše

u hladovinu.
Podalje od naselja, koje se pretvori u pepeo, napadači su se

ulogorili. Jedni su se izležavali u hladu ispod brestova, drugi se kupali u
reci, treći se kockali, a ostali, goneći konje ispred sebe, otumaraše

nizvodno obalom reke.
Užagrenih očiju od uzbuđenja gledao je Toma protivnički tabor.
— Mnogo ih je! — reče Slugan kao da pogađa njegove misli. —

Koliko su sigurni u svoju snagu, nisu nas čak ni opkolili! Možda čekaju

da nas strah nagna da napustimo grad?
— Da, potpuno su sigurni! — odvrati Toma. — Zbog toga ćemo ih

noćas iznenaditi.
— Ako oni ne iznenade nas predveče!
— Onda ćemo ih se sa zidova namlatiti do mile volje. Ratnici i sebri

u gradu dobili su ubojne sekire.
— Divota! — trljajući ruke odvrati Slugan. — A kad misliš da će

otpočeti vašar?
— Noćas, svakako!
— Šta je, momci? — priđe im vojvotkinja. — Naši gosti baš planduju

u hladovini? Ne misle da nas napadnu?
— Napašćemo mi njih! Noćas ćemo napraviti prepad — reče Toma.

— To je ludost! Sa sebrima i dobeglom vlastelom nemamo u gradu
više od četiri stotine ljudi. Ne želim da ostanem bez odbrane.

— Nama je dosta i polovina — dobaci Slugan.
Gospođa se zamisli:
— Znam ja — reče — da je vama, vitezovima, pamet u pesnici.

Plahoviti ste i nestrpljivi. I moj Prijezda je takav... Naposletku, idite!

Napravite prepad ako vam se ljudi dobrovoljno jave.

Za prepad se prijavilo sto osamdeset ratnika.
— Izići ćemo na malu kapiju u vreme treće smene straže — reče

30

Toma. — Ponećemo samo noževe i sekire. Krenućemo pešice niz stazu,

jedan za drugim, a onda juriš.

— Pobogu, ljudi — uzviknu Roksana — njih je pet puta više! Svi
ćete izginuti.

Ratnici su netremice gledali u mladog viteza, a on naglašavajući
svaku reč dobaci:

— Da se ne bismo u mraku između sebe klali, poklič će nam biti

»brojanice-nož«.

— Brojanice-nož! — ponoviše ratnici.
— A sad — reče Slugan — da li je majka rodila nekoga od vas sa
dve glave, da jedna prežali i u prvi mrak siđe niz breg i izvidi gde su im

straže?
— Ja ću poći — javi se Dodoš.
— I ja... I ja... — začu se još nekoliko glasova.
— Onda, s božijom pomoći — reče Toma.

— Samo Dodoš i Matija! — viknu vojvotkinja. — Oni su najveštiji u
tom poslu, jer su nekad pripadali razbojničkoj družini Teodosa

Mukotrpnog.

— Bilo pa prošlo! — odmahnu rukom Matija.

— Ubijali ste! — umeša se Roksana.
— Ne poričemo — odvrati Dodoš. — Ali nas je Teodos redovno
ispovedao i čistio nas od grehova. On je božiji čovek!
U neprijateljskom taboru počele su da odjekuju sekire i čulo se

stropoštavanje drveta.
— Prave opsadne mašine! — reče Slugan. — Izgleda da napad na

grad neće izvršiti pre sutrašnjeg dana.
Mrak se naglo spuštao. U protivničkom taboru vatre su postajale

svetlije. Otud se čula pesma, pijana i raskalašna. Zatreštaše gočevi i
zurle. Turci i Arbanasi otpočinjali su veselje. Oko najveće vatre igralo je

kolo. Izdužene senke ljudi poigravale su. Dozivanje, podvikivanje ljudi,
vrisak žena i grohotan smeh odjekivali su u noći. Dim mnogih vatri visio
je nad ravnicom između dve reke.

Ratnici i sebri na zidovima tiho su razgovarali motreći niz bedem.
Osim buktinje na visokoj kuli sve je bilo u mraku. Činilo se da je grad

utonuo u san.
Dodoš i Matija šmugnuše na mala vrata i krenuše niz brdo između

gustih žbunova. Prikradajući se, uskoro začuše razgovor. Stražari su
govorili turskim jezikom. Sebri, vukući se po zemlji, od žbuna do žbuna,

približavali su se mestu odakle su dopirali glasovi. Dodoš lagano
razmače grančice na žbunu iza koga je ležao. Nekoliko koraka udaljeni

sedeli su na jednoj kladi stražari. Dve siluete crnele su se u mraku.
Sebar razabra reči:

— Grad ima slabu posadu reče jedan stražar. — Begunci koji su se

31

ispred nas sklanjali uvećali su strah kod branilaca.

— Eh — odvrati drugi — naš efendija više voli da se poigrava sa
seljačkim ženama i devojkama nego da napada na grad. Pre sutrašnjeg
popodneva neće biti Juriša.

— Neće — reče prvi stražar pa dodade: — Sreća je što Stefan,

srpski knez, nije u Kruševcu. Zlo bi, bogme, bilo kad bi nas on napao!
Naš gazi je obavešten od uhoda da je Juče napustio grad i s vojskom

otišao na jug. Da smo se sreli s njim, Alaha mi, bilo bi krvi i mrtvih glava.
— Nema smene! — odvrati drugi stražar zevajući. — Oči mi se

sklapaju od umora.

Dodoš uštinu Matiju za mišicu i šapnu mu na uho:

— Ti desnog, ja levog!
Sebri iskočiše iza žbuna i u dva skoka nađoše se ispred stražara.
— Alah! — dreknu jedan i umuče. Drugi zakrklja i pade na leđa.

Dodoš i Matija odvukoše leševe i skloniše ih iza žbunja. Onda
pođoše stazom uzbrdo i uskoro se nađoše u gradu.

Vojvotkinja se lupi šakom po čelu kad doznade da je Stefan

napustio Kruševac.
— I moj Prijezda je otišao s njim! — reče.
— Neka nam je bog na pomoći!
Toma i Slugan, doznavši da su stražari uklonjeni, odlučiše da ne

čekaju ponoć. Oni skupiše dobrovoljce i uskoro, jedan za drugim, ratnici

se spustiše niz stazu. U podnožju brega podeliše se u tri grupe: prvu je
predvodio Toma, drugu Matija, a treću Dodoš.

— Ko udara prvi? — upita Slugan.

— Svi u isti mah! — odvrati Toma.

Matija zagazi u reku, njegovi drugovi za njim; Dodoš okrete desno,
podnožjem brega, a Toma pođe prema izgorelom naselju.

Krećući se pobauljke u pravcu najveće vatre u taboru, Tomina

grupa je lagano odmicala.
— Čekaj! — prošapta Slugan hvatajući Tomu za ruku. — Čujem

korake...

— Zemlji... Zemlji! — tiho se prenese od usta do usta.

Prema svetlosti vatre ocrtavalo se šest turskih ratnika. To su
stražari koji su pošli da izvrše smenu pod bedemom. Idući bezbrižno,

skoro nagaziše na Tomu i Slugana. Za trenutak nastade komešanje.
Nekoliko krikova odjeknuše, ali ih zaglušiše gočevi i zurle. Vitez i njegovi

pratioci produžiše put.
U taboru napadača vreva je počela da se stišava. Sa sedlima ispod

glave i pokriveni ćebadima i ogrtačima neki ratnici su uveliko spavali
ispod drveća. Samo kod najveće vatre još je vrelo. Tu su se, nataknuta
na ražnjeve, pekla dva vola. Odatle se neprekidno čulo udaranje u goč i
pištanje zurle. Vođa napadačke horde Husein Anadolac, koščata ljudina,

32

za glavu viši među najvišima, izdirao se na svoje ljude izdajući im
naređenja.

Međutim suprotno od grada, s druge strane reke, začu se graja,

zveket oružja, povici i zapomaganje. Matija sa svojom grupom naišao je
na mesto gde su Turci smestili zarobljene sebre. Kivni na napadače,

Matija i njegovi ratnici napraviše strahoviti pokolj. Najpre poubijaše

stražare, onda navališe na pospane i bunovne Turke i Arbanase, mnoge
pobiše, ostale nateraše u bekstvo. Prepad je bio toliko neočekivan da

mnogi popadaše pod udarcima noževa i sekira pre nego što se setiše da
dohvate oružje. Dve stotine sebara, svi oslobođeni od veza, dočepaše

razbacano oružje, drvlje i kamenje koje im je bilo na dohvat i kao

pomamni jurnuše u gomilu Turaka.

— Brojanice-nož... Brojanice-nož! — odjekivalo je po bojištu.
Gomile Turaka i Arbanasa, bežeći naleteše na Dodoša, druge
pognaše Toma i Slugan. Oslobođeni sebri kidisali su kao divlje zveri i

probijali se kroz gomilu neprijatelja. Oni se probiše kroz tabor i upadoše
u kotlinu gde su Dodoševi ratnici dočekivali begunce.

Prema svetlosti vatre Toma ugleda zapovednika horde. Husein
Anadolac, držeći golu sablju u desnoj ruci a u levoj topuz, vikao je na
sav glas. Oko njega se okupilo preko stotinu ratnika, sad već pribranih i

ornih za borbu. Ta grupa je davala žestok otpor.
Toma napade turskog zapovednika. Dočekujući sekiru na topuz i

odbijajući udarce, Husein je vitlao sabljom oko viteževe glave. Slugan se

uveliko borio s njegovim štitonošom. Ostali sebri i ratnici iz grada

napadali su svom žestinom na turski ubojni red. Iako bez šlema i oklopa,
Turčin se vešto branio. Njegova sablja nekoliko puta okrznu mladog

viteza, a udarac topuza zveknu o šlem. Toma se povede i umalo ne

pade. Ali udarac, dat iskosa, izgubio je snagu.
Ratnici, tukući se i goneći jedni druge, izgaziše vatru i borba se

nastavi u mraku. Gušanje, jauci i bežanje stvoriše zabunu. Međutim,
turski ratnici koji su se u početku razbežali pohrliše prema mestu gde su
se najviše čuli jauci i zveket oružja. Uskoro je oko Huseina bilo preko tri

stotine Turaka.

Sebri su žestoko jurišali, ali, obuzeti besom i nedovoljno vešti u

rukovanju oružjem, ginuli su na sve strane. Ratnici i Tomini ljudi borili su
se ne pomišljajući da se povlače.

Odjednom se iznad grada pojavi pun mesec i obasja bojište.
— Svi ćemo izginuti! — dreknu Slugan i zadade smrtonosni udarac
Huseinovom štitonoši. Onda napade drugog, obori ga i jurnu na trećeg.
Toma je iz napada prešao u odbranu. Posečen po licu i desnoj ruci,

mladi vitez je s mukom odolevao gorostasnom Azijatu.
— Povlačite se prema bregu! povika vitez pa i sam poče da se

povlači.

33

Bojište osvetljeno mesečinom bilo je pregledno. Turci i Arbanasi,
videći da se broj neprijatelja smanjio, svojski su napadali. Tomi priteče u
pomoć Dodoš. Pored njega borilo se dvadesetak ljudi. I Matija se sa
svojim odredom provukao. Ali oslobođeni sebri nestali su u noći. Jedni
su izginuli boreći se, ostali, dohvativši se puta, razbežali su se po kotlini.

Toma je desnom rukom poturao sekiru i odbijao udarce, a u levoj
držao rog na usnama i duvao iz sve snage. Davao je znak svojim ljudima
da se povlače prema bregu. I ratnici, boreći se, povlačili su se lagano. Ali
ko god je okrenuo leđa neprijatelju, ginuo je. Već proređeni ratnici iz
grada i sebri brektali su od umora.

— Zbijajte se u gomilu! U gomilu! — vikao je Slugan.
Jedan Arbanas pritrča Tomi i s leđa ga udari nožem. Ali oklop
zveknu a nož se prebi. U isto vreme Dodoševa sekira se spusti na glavu
razbojnika.
— Brojanice-nož... Brojanice-nož! — još uvek se čulo na bojištu.
Turci i Arbanasi, već sigurni u svoju pobedu, napadali su svom
snagom. Svrstani u ubojni red, zadavali su precizne udarce i stopu po
stopu potiskivali protivnike.
Toma i Slugan izgubiše nadu na spasenje. Na bojištu su se sve
češće čuli povici:
— U ime Hrista spasa! Osvetite me, braćo!
Dodoš, Matija i Timotej najviše su jada zadavali protivniku. Nagi do
pojasa, sa razbarušenom kosom i bradom i isprskani krvlju, upadali su u
guste redove Turaka zadajući sekirama strahovite udarce.
— Sebri braćo — vikao je Timotej — skupo prodajte svoje glave!
Odjednom u kotlini pisnu truba. Na putu se pojavi zbijena četa
konjanika. Osvetljeni mesečinom, videli su se kao na dlanu. Napred je
jezdio vitez u sjajnom oklopu, bez šlema na glavi. Duga kosa pala mu je
u uvojcima po ramenima.
Vitez izdade svojima kratko naređenje, spusti koplje konju između
ušiju i jurnu u metež. Njegovi pratioci potekoše za njim. Na ravnici
između dve reke nastade kovitlanje. Preneraženi glasovi zaparaše noć.
Horda Turaka i Arbanasa zdruzgana je.
— Ako ovo nije bila pomoć u pravi čas, onda smo mi najnezahvalniji
ljudi! — reče Slugan, dižući se iza žbuna između ratnika i sebara koji su
se sklonili ispred navale vitezova.
— Stefan... Stefan! Naš gospodar Stefan! — zagrajaše sebri.

34

Glava peta

Na zidovima grada plamtele su buktinje u znak pobede, a u čast i

slavu kneza Stefana i vojvode Prijezde, gospodara Stalaća.
Ratnici i sebri vraćali su se u grad stazom između žbunova i prolazili

kroz malu kapiju. Slugan ih je prebrojavao prema svetlosti buktinje. Od
sto osamdeset ljudi vratilo se sedamdeset i dva čoveka. Izranjavljeni,
krvavi i s groznicom u očima, izgledali su kao razbijeno krdo.

Vojvotkinja i Roksana prihvatiše ih svesrdno. Sluge se ustumaraše
donoseći ubruse i vedrice s vodom da ranjenicima ispiraju rane. Jedan
stari sebar, najčuveniji ranar u tom kraju, spremao je meleme i kuvane
trave u ulju.

Roksana pritrča Tomi. Na lepom licu mladog viteza zjapila je rana
na kojoj se zgrušala krv. I desna ruka bila mu je posečena.

Devojka i Slugan odvedoše ranjenog viteza u ložnicu, skidoše mu
oklop i staviše ga na postelju. Ispirajući mu ranu hladnom vodom i
zapajajući ga vinom, Roksana je govorila:

— Vaše junaštvo u pesmu će ući. Dostojni ste vitezova poginulih na
Kosovu.

— Stefan... Stefan! — šaputao je Toma. — Kakav vitez! Kakva
snaga! Bez njega bismo svi izginuli!

— Gromovnik! Pravi gromovnik! — dodade Slugan. — Svojim sam
očima gledao kako se ispred njega razmiču turski redovi i beže u
strmoglav. Uleteo je u gomilu neprijatelja kao kobac među čvorke.

— Vaš podvig nije manji! — reče Roksana.
Posle bitke Stefan, Radič i Mihailo, predvođeni Prijezdom, uđoše u
grad. Njihova vojska, oko tri stotine oklopnika, ostala je u kotlini,
utaborila se i spremila da tu prenoći.
Stara vojvotkinja plačući je grlila četiri viteza.
— Bog vas je poslao! — reče. — Šta bi bilo od nas da niste stigli na
vreme!
— Juče u podne pošli smo iz Kruševca — odvrati Prijezda. — Uz
put smo naišli na sebre koji su bežali desno i levo ispred razbojničke
horde. Doznali smo da su Turci i Arbanasi napali grad Bolvan. Nisu ga
zauzeli, ali su opustošili ceo kraj. Begunci nam rekoše da su napadači
krenuli niz Moravu.
— Morali smo njihovim tragom — dodade Stefan. — Izgubili smo u

35

vremenu, ali u dobri čas. Vuk nas očekuje u Prištini.
— Stefane, bog te blagoslovio! — reče vojvotkinja.

— I tebe i tvoj dom! — odvrati vitez pa se okrete sebrima koji su
užagrenim očima od zahvalnosti i divljenja gledali u njega:

— Sebri, težaci i pastiri... vama je pričinjena najveća šteta: izgubili

ste mnoge drugove u bici i spaljeno vam je naselje. Dole u ravnici
između dve reke leže gomile pljačkaša. Sutra zorom pokupite njihovu
opremu, novac i oružje, a mrtve pokopajte. Imaćete dobar plen.

Osmehnuvši se, vitez dodade:

— To vam je nagrada za izgorelo naselje, a mrtve drugove niko
vam ne može nadoknaditi. Čitajte molitve za pokoj njihovih duša.

— Živeo Stefan! Živeo naš otac! — zagrajaše sebri.

Štitonoša mu je skinuo oklop i narukvice.

Stefan je tada imao dvadeset i tri godine. Njegovo stasito i gipko

telo odavalo je otmenost. Lice mu je bilo bledunjavo, nos pravilan. Oko

usta lebdeo mu je osmejak. Ispod izvijenih obrva bleskala su dva krupna
oka kestenjaste boje. Vitez je imao oči iz kojih je zračilo poštenje,
dostojanstvo i odvažnost. U to vreme plemići i sebri su pričali da

najodvažniji i najdrskiji vitezovi obaraju pogled pred Stefanom. Tanki,
mladićki brkovi i mekana brada, tek uobličena, dopunjavali su lepotu

njegova lica.
Prijezda, Radič i Mihailo, iako mladi, bili su vitezovi na glasu i

Stefanovi pratioci i prijatelji. Stari ratnici koji su preživeli Kosovo,
onemoćali od napora i rana, i dotrajavali život, plačući su govorili:

— Pod turskom sekirom pala je gorostasna šuma, ali gle, iz panjeva
izbijaju izdanci! Raste nova gora, gusta i bujna. Nju neće niko oboriti!

Prijezda je bio dežmekast vitez, plah i hrabar do bezumlja. Radič i
Mihailo imali su nadimak »krstaši« jer su nosili mačeve nasleđene od

dedova koji su se nekad, uz zapadne vitezove, borili za veru i Hristov
grob. Mladi i naočiti, bili su poznati kao nenadmašni borci na maču,

koplju i ubojnoj sekiri.
Te noći, u toku borbe, Radič se sukobio s Huseinom Anadolcem,

vođom napadača, oborio ga udarcem mača pljoštimice po glavi i

zarobio.
U prostranoj trpezariji, posle večere, vojvotkinja stade hvaliti Tomu i

Slugana:
— Jutros došli iz bela sveta, a noćas napraviše prepad na Turke i

Arbanase. Kakvi divni mladići! Kakvi junaci!

— Odakle su došli? — upita Prijezda.

— Iz Ugarske. Služe kralja Sigismunda. Pravi vitezovi, riteri. Onaj

glavni zove se Toma od Rascije. Ima na štitu oznaku brojanice i nož.

Drugi, njegov prijatelj, Ivan Slugan, kaže da je neki njegov predak dvorio
cara Dušana. Na njegovom štitu je naslikan gavran na crvenom pozađu.

36

— Da li je teško ranjen? — upita Stefan.

— Ne verujem. Dobio je posekotine po obrazu i desnoj ruci.
— Ako je došao da diže bunu protiv Turaka, baciću ga u tamnicu —
reče Prijezda.
— U tamnicu ga nećeš baciti, sinko! — odvrati vojvotkinja. — Dok
sam ja živa, niko neće pokazivati prstom na ovaj grad i za njegove

gospodare govoriti da su nezahvalni i da ne poštuju zakon

gostoprimstva.
— Još nismo čestito ni odahnuli od pogibije na Kosovu, a te

evropske ale guraju nas pod turski mač! — dobaci Prijezda pa dodade:

— Samo slepac ne vidi da sad nije vreme da se s Bajazitom ratuje.
— Gospodaru! — doviknu jedan sluga s vrata. — Vođa pljačkaša,

Husein Anadolac, osvestio se i traži da jede.
— Daću ja njemu! — planu Prijezda. — Osam dana hleba i vode

neće okusiti!

Stefan mu stavi ruku na rame:
— Polako, brate! — reče. — Treba s njim razgovarati. Još ne
znamo ni ko ga je poslao da vrši pljačkanje i ubijanje, ni odakle.
Obrativši se sluzi, reče:

— Dovedi ga!
Uskoro u odaju uđe Husein, kosooki Anadolac, snažna ljudina,
kukasta nosa i očiju kao u grabljivice. Tanki brkovi i retka bradica pravili
su crni venčić oko njegovih debelih usana. Ratnik stade nasred odaje
raskrečivši noge. Iz žutih beonjača izbijala mu je zloba. Četiri stražara sa
isukanim mačevima smesta ga zaokružiše.
Prijezda iskapi jedan poveliki pehar s vinom i priđe sužnju:
— Psino! — reče. — Ko te je poslao da napadaš moj grad?

Anadolac iskrivi usta u prezrivi osmeh.
— Zmijo azijatska! — škrgutnu zubima vojvoda. — Konjima ću te
raskinuti! Ovakvog đavola u životu nisam video! Gleda me kao da sam ja

njegov rob!

— Moj Prijezda! — dobaci vojvotkinja. — Tvoja plahovitost najposle
će te oterati u propast! Zar ne vidiš da taj čovek ne zna srpski! Prijezda
se lupi šakama po čelu:

— Istina je! Ne zna srpski! — reče.
— Privedite Turčina bliže! — doviknu Stefan slugama.

— Zašto si doveo svoje ratnike u Srbiju? — upita ga na turskom

jeziku. — Je li te ko poslao, ili si samovoljno digao vojsku protiv nas?
— Ja sam jeničer17 — odvrati Turčin.
— Lažeš! — grmnu Prijezda. — Janičari su pešaci! Vi ste došli na

konjima.
— Moji ratnici služe padišaha Bajazita Munjevitog, pogađaju

njegove želje i ispunjavaju ih. Zbog toga nam je dozvoljeno sve. Tako

37

kažu.

— Ko kaže?

— Šahin, zapovednik Skadra. On nas je poslao da uništavamo
razbojničke družine po Srbiji, jer je obavešten da su se počele skupljati
da udare na carske Turke. Gonimo ih u slavu sultana!

Husein, obarajući pogled i gledajući nekud ustranu, stade se
premeštati s noge na nogu.

— Emir Šahin — nastavi — pouzdano zna da je to istina, jer je
obavešten od uhoda hrišćana... Moj pravi gospodar je Dimitrije Jonima,
slavni ratnik. Njega je otac Mletačke Republike bogato ucenio —
ponosno završi Turčin.

Stefan se obrati vitezovima:
— Ratnik pripada razbojničkoj družini Dimitrija Jonime... Možda će
dati bog da se jednom sretnem s njim! Šahin, zapovednik Skadra,

naredio je, ili dozvolio, tome vitezu da pošalje svoje ratnike kojima je
dozvoljeno sve, jer se računaju kao janičari18, da uništavaju razbojničke
družine po Srbiji.

Obrativši se sužnju, Stefan reče:
— Da li Šahin zna da i ja postojim na ovome svetu?
— To nam nije rekao! — odvrati Turčin gledajući ustranu.

— Lepo! A da li vam je naredio da palite naselja, da ubijate i robite

mirne sebre, da otimate devojke i da napadate na gradove?
— Nije, ali to se podrazumeva! Stefanovo lice postade bleđe, usne

mu se zategoše a iz očiju blesnu odsjaj od koga vitezove podiđoše
žmarci. Dobro su oni znali šta taj pogled znači. Prepade se i Turčin pa
promuca:

— Alah je iznad nas. Njegova volja je naša sudbina!

Stefan otpi vina iz pehara i, donekle smiren, prevede vitezovima
Huseinove reči:

— Jasno! — planu Mihailo. Gomila razbojnika Dimitrija Jonime! I to

se radi pod pokroviteljstvom carevog namesnika u Skadru! Šahin...

Šahin! — vajkao se Stefan. — Njegova zapovest, a izdavao mi a; za

prijatelja!
Prijezda, već pijan, zakoluta očima, ispi pehar i tresnu njim o sto:
— Ko traži prijatelje među Turcima i gore će dočekati! — reče.
Zaprepašćeni vitezovi upreše pogled u Stefana. Ali na licu mladog

kneza ne pokaza se ni senka gneva. On uze komadić hleba sa stola,
umoči ga u pehar s vinom i stavi u usta. Onda se obrati slugama:

— Koliko ima zarobljenih razbojnika?
— Svega četrnaest.

— Stavite im okove. I ovoga odvedite i bacite ga u tamnicu.

Sluge izvedoše sužnja, a Stefan se obrati Prijezdi:

— Ljubazni moj! Junaštvo je velika vrlina, ali ima prilika kad je

38

pamet veća i potrebnija. Da li si razumeo?
— Jesam! — reče vojvoda. — Ali vode i hleba neću okusiti dokle

ovog razbojnika ne vidim na konopcu!
— Ne! — odvrati Stefan. — Na konopac će Šahin i Dimitrije Jonima,

a ovoga ćemo poslati na dar sultanu Bajazitu.
Tri viteza zažagoriše odobravajući. Prijezda skoči i poljubi Stefana:
— Oprosti! — reče. — Lud sam i neobuzdan! Turci... Turci... Kao

mora pritiskuju mi dušu!
— Možda će doći vreme kad će i za mora prestati! — zamišljeno

reče knez, pa dodade:
— Prijezda, pošao si sa mnom i ići ćeš do kraja! Ali ako želiš sad da

biješ Turke, Vuk Branković jedva će te dočekati.
Mladi knez poćuta neko vreme gledajući iznad glava svojih

prijatelja:
— Onima na Kosovu ne zavidite! — reče. — Ne zavidim im ni ja.

Izginuli su kao junaci. Ali sad je veće junaštvo živeti! Živeti i izdržati...
Zar ne uviđate: mi nosimo krst na svojim plećima, Golgota je na domaku,
a vaskrs ko zna kad će doći!

Za stolom zavlada mrtva tišina.
— Stefane sine! — plačući reče stara vojvotkinja. — Zar niotkud

spasa?

Stefan ne odgovori. I vitezove spopade tuga. Niz lice plavokosog

Mihaila slivale su se suze. Prijezda je glasno plakao.
U odaju uđoše Roksana, Toma i Slugan.
— Stefane, Prijezda... predstavljam vam dva velika junaka! — reče

devojka. — Oni su noćas pokazali kako se treba časno boriti. Ranjeni

vitez je Toma od Rascije, a ovo je njegov drug i štitonoša Ivan Slugan.

Vitezovi za stolom ljubazno pozdraviše dva mlada ratnika, dadoše

im mesto i staviše pehare ispred njih.

— Znam kome pripadate, zašto ste došli u Srbiju i kakav ste podvig
učinili! — reče Stefan.

— Zahvaljujem vam, mladići! — dobaci Prijezda. — Borili ste se
valjano. Nudim vam svoje prijateljstvo i kapije na mom gradu za vas će

uvek biti otvorene.
Toma uzbuđenim glasom odgovori:
— Za nas je takvo prijateljstvo velika čast. Tamo u Ugarskoj, na

dvoru moga kralja, takva četiri viteza zablistala bi lepotom i viteškim

vrlinama. Jer vaše osobine upotpunjavaju dostojanstvo kojim se s
pravom diči svaki valjani vitez.

— Kako lepo rečeno! — s oduševljenjem dobaci stara vojvotkinja.
— Lepo doista! — reče Mihailo. — Riteri na zapadu žive za ljubav,
junaštvo i lepu reč.
— Najlepše i najuzvišenije reče vojvotkinja. Ona je s ponosom

39

smatrala da je Toma njen pronalazak.
Roksana se smešila. Njene sjajne oči pokazivale su beskrajnu

radost.
Vitezovi pozdraviše i Slugana, a on im uzvrati na čudan način:
— Vitezovi koji su dvorili cara Dušana — reče — dali su mome dedi

nadimak Slugan. Ali u toku vremena nadimak se pretvorio u ime. Moj

otac ga je nosio, nosim ga i ja. Moji preci nosili su na štitu gavrana. Iz
poštovanja prema njima ne pristoji se da se te oznake odreknem. I neću
se odreći sve dok mi jedan vladar pun dostojanstva, pred čijim se

vrlinama klanjam, ne naredi da nedostojno ime zamenim i ružnu pticu na
svome štitu premažem. Molio sam kralja Sigismunda da to učini. On se

nasmejao i dao mi deset zlatnika. To je bilo u Budimu pre godinu dana...
Gospodo vitezovi, moje ims ne sadrži u sebi trunke časti, a gavran
nikome nije doneo sreću!

— I šta sad želiš? — upita Stefan.

— Šta želim? Nateraj me da se odreknem nedostojnog imena i ptice

koja nosi kob!

— Ja ti nisam gospodar — odvrati knez — i ne želim da to budem

dokle god živi i vlada kralj Sigismund. Neka ti on, mesto zlatnika, dodeli

novo ime i oznaku na štitu. Stefan se obrati Tomi.

— Tvoj kralj sprema vojsku protiv Turaka. Verovatno znaš da sam

ja Bajazitov vazal i nije zgodno da vrbuješ naše ljude za svoga kralja.
Toma je ćutao.

— Turcima je dovoljan bilo kakav povod pa da nas napadnu —
produži knez. — Danas su izmislili razbojničke družine u Srbiji, sutra će
reći da se naši sebri i niža vlastela spremaju da pređu Ugrima.

— Razumem, shvatam! — odvrati Toma. — Otići ću samo do
Prištine, do Vuka Brankovića.

— Je li to želja tvoga kralja?

— Jeste. Imam pismo za toga viteza.
— Pismo? — namršti se Stefan. — Da li znaš šta te čeka ako Turci
nađu kod tebe pismo ?

— Znam: smrt na mukama.
U odaji za trenutak nastade tišina. Onda Stefan, naglašavajući
svaku reč, produži.

— Zabranjujem ti da u mojoj zemlji vrbuješ sebre. Ako ti se koji vitez
priključi, proglasiću ga za izdajnika i uceniti njegovu glavu... Vuk
Branković nije turski vazal. U njegovu pokrajinu možeš otići, ali ti

savetujem da se što pre vratiš svome kralju za koga te vezuje zakletva i
viteška reč. Vraćaj se, mladiću, u svoje jato, jer se približava vreme kad
niko neće biti siguran za svoj život.

— Ja sam Srbin! — reče Toma. — Služim svome narodu kako

najbolje znam i umem.

40

Stefan se osmehnu:
— Dokle god svaki misli da je najbolje ono što on radi, neće ova
zemlja procvetati. I naši očevi tako su mislili pa su doživeli najpre Maricu,
pa onda Kosovo. Ako dođe i treći poraz, od nas neće ostati ništa!
Sigismund želi naše prijateljstvo, jer hoće da od Srbije stvori bedem
protiv Turaka, a Bajazit želi Dunav i osiguran put za Evropu. Obojica se
otimaju za naše prijateljstvo. A mi, doterali smo dotle da smo se morali
opredeliti za Bajazita Ako ga izdamo, proći ćemo kao kralj Šišman i
trnovska Bugarska... Tako stoji stvar za sada!
— Za sada? Dokle? — upita Prijezda.
— To bog zna... Čekaćemo... Čekaćemo svoj trenutak. Svaki čovek
ima u životu svoj trenutak. Ako ga oseta i iskoristi, uspeh mu je osiguran.
Tako i narod. Prenagljenost može biti isto tako ubitačna kao i
zakašnjenje... I jedno i drugo nosi promašaj koji obično postaje koban...
Ali, dobri moji, sutra zorom krećemo za Prištinu... Plemeniti Tomo, ako
želiš, možeš poći s nama. Bićeš bezbedniji.
Toma ustade hoteći da se zahvali ali se povede i pade. Za trenutak
se svi uzbuniše. Radič pritrča onesveslom mladiću i stavi mu ruku na
srce.
— Povratiće se — reče. — Izgubio je mnogo krvi.
Ivan i Roksana, uz pomoć dvojice slugu, poneše ranjenog viteza u
ložnicu. Ostali, opraštajući se, napustiše odaju i pođoše na počinak.

41

Glava šesta

Sutradan u zoru vitezovi su bili na konjima. Oprostivši se sa starom

vojvotkinjom i Roksanom, izađoše kroz veliku kapiju i spustiše se u
kotlinu, gde su ih oklopnici, spremni za put, očekivali.

Kad se povorka vitezova oteže putem, uzvodno duž Morave, sebri
navališe da izlaze iz grada, sjuriše se niz padinu brda i odmah stadoše
pretresati leševe razbojnika, skidati s njih odela i obuću, skupljati
razbacano oružje i hvatati konje koji su pasli na obalama reke.

Po naređenju Stefanovu, Timotej, Matija i Dodoš odmah stadoše
među svojima i sebrima koji su dan ranije dobegli u grad odabirati
najjače i najhrabrije. Skupivši stotinu, dadoše im opremu, oružje i konje
koje su pohvatali, pa uskoro i oni krenuše za vitezovima.

Toma od Rascije, malaksao i u groznici, ostade u postelji pod
negom Roksane i Slugana.

Idući putem uzvodno i ne štedeći konje, oklopnici Stefanovi
sutradan po podne stigoše u Prištinu.

Vuk Branković, već čovek u godinama, ali stamen i prkosan, s
natuštenim obrvama i naboranim licem, bio je sa celom svojom
porodicom u Prištini. Neprekidna opasnost od Turaka nije zastrašila
viteza, niti ga je nagnala da beži u Dubrovnik, gde mu je opstanak bio
osiguran19. Uz njega su stalno bili žena Mara i sinovi Grgur, Ðurađ i
Lazar. U Prištinu je tada došla i kneginja Milica, sad već kaluđerica
Jevgenija. Obaveštena da Vuk i Stefan treba da se nađu i znajući koliku
važnost ima taj sastanak. Milica je došla u Prištinu. Zaklonivši svoju
glavu kaluđerskom kukuljicom, ušla je u polumračnu odaju u jednoj kuli i
iz nje nije izlazila.

Mara se plačući baci u zagrljaj Stefanu:
— Brate, u kakvom vremenu živimo! Čemu ovo vodi i šta ćemo još
dočekati? Vuk skuplja vojsku i sprema se da ratuje s Bajazitom. Ima li
nade da se iz ovog čuda izbije na čistinu?
— Nema, zasad nema! — sleže Stefan ramenima. — Vuk me je
pozvao da mu se priključim i da s njim vodim neiskrene razgovore i
mračne poslove, a ja sam došao da ga savetujem da se toga okane i da
tebe i vaša tri sina što pre odvede u Dubrovnik. Jer njegova borba s
Turcima je ludost!
— Jeste, jeste! Svi to osećamo! — zajeca Mara. — Preklinjem te,

42

nagovori ga da napusti Prištinu!

Priština je tada bila puna svakojakog sveta. Odnekud su dolazili
vlasteoski posednici koji su se divili Vuku Brankoviću, zavisili od njega i
bojali ga se. Njihove sluge, seljaci i robovi, vrveli su po gradu, pijančili po
krčmama, svađali se i tukli. U sparnim letnjim noćima spavali su na goloj

zemlji. Pojaviše se i nekakvi vitezovi, zapušteni, surova izgleda i

varvarska ponašanja.

Na prostranom polju izvan grada bili su postavljeni šatori. Mada je
tu vrvelo od vojske, konjanika i pešaka, nije bilo uobičajene larme,

pesme i svirke. Sa lica tih ratnika izbijalo je nespokojstvo i strah.
Izgledalo je da svakog trenutka očekuju napad. Vest da je Bajazit

Munjeviti opustošio Trnovsku Bugarsku i pogubio kralja Šišmana kao
nevernog vazala20 brzo se pronela kroz Srbiju i unela nespokojstvo u
svačije srce. Ta na brzinu skupljena vojska slegla se na polju u blizini
Prištine, a niko nije znao zašto je tu. Namere Vuka Brankovića bile su
nedokučive pa je zbog toga duh straha lebdeo i u gradu i na polju.

Vatre su se pušili po taboru. Gomile ratnika i slugu tumarale su i
smucale se besposličeći i pronoseći zle slutnje koje su, kazivane od usta
do usta, dobijale sve veće razmere, da bi sutradan bile smatrane kao
stvarnost. Najveću pometnju izazva vest da se Bajazit sprema da sa

celokupnom turskom vojskom upadne u Srbiju.
Istoga dana u Prištinu stiže Beluš sa svojom povorkom. Građani,

vitezovi i sebri, izmešani sa slugama, nagrnuše da vide novu grupu

ratnika. Ali došljaci, obrasli u kosu i bradu i odeveni u rite, kod jednih
izazvaše razočaranje, kod drugih smeh. Monah Grigorije Camblak i

njegov sabrat pratilac jahali su na mazgama malo izdvojeno iz gomile.
Treći begunac iz Bugarske, Konstantin Kostenički, Jezdio je na čelu

povorke pored Beluša i Dragutina Levorukog.
Sebri od Stalaća stajali su u gomili i žagorili. Odjednom se Dodoš

razvika:

— Gospode, pomiluj nas! Ne gledao sunca ni videla božijeg ako

ono nije Teodos Mukotrpni!
— Svega mi na svetu, u pravu si! — reče Matija. — Teodos sa

svojom družinom: svi vezani, zarobljeni, pohvatani!

— Teodos... Teodos! — zagrajaše sebri. — Eno ih, vezani,
pohvatani! Obesiće ih pored nas živih...

Samilost sebara sve više je rasla, jer su među njima četrdesetorica

bili jataci Teodosa Mukotrpnog i njegovih razbojnika. A Dodoš i Matija
nekad su i krv, svoju i tuđu, prolivali boreći se i pljačkajući s njima.

— Oslobodićemo ih! — tiho reče Dodoš.

— Osloboditi, ali kako? — upita Matija.
— Kako? — planu njegov drug. — More, svojim ću rukama zadaviti
Vuka Brankovića!

43

— Od toga neće biti ništa! — umeša se Timotej.
Teodos i njegovi drugovi, svaki vezan za oblučje sedla svoga konja,

jahali su ponosno, okruženi oklopnicima.

Teodos baci pogled po sebrima:
Gledajte, dobri ljudi, jagnjad božiju! — reče.

— Diko naša! — doviknu jedan stari sebar. — Diko naša i ponose
naš, ko će nas ispovedati i čitati molitve oproštajne kad tebe obese!

— Ćuti, čiča, dok i tebe nije snašlo! — dobaci Sredoje.

— Diko naša! — ponovi starac. — Kokoške i jaja smo ti davali! A ti

si svojim molitvama gonio od nas boleštine i svakojaka zla!
— Svojim sam očima video — dobaci Timotej — kad je Teodos

poklonio manastiru Svete Petke srebrni putir i pregršt sitna novca.

— Ona, sveta Petka, slava joj! — dodade starac. — Ona je

zaštitnica Mukotrpnog, iako je ženska strana.

Na jednom doksatu sedeo je Stefan okružen svojim prijateljima.
— Eto, šta radi Vuk! — reče Prijezda.

— Skuplja razbojnike i sprema se da ih uvrsti u svoju vojsku. Onog
Dragutina Levorukog četiri puta sam lično gonio i nije mi pošlo za rukom
da mu dohakam... A sad je pod zaštitom Vuka Brankovića.

— Eto mu razbojnika, pa neka s njima ratuje! — dodade Mihailo. —
Nego, šta će reći na to vlastela i vitezovi oko Brankovića?

— Šta će reći? — sleže ramenima Stefan. — Neće reći ništa, jer
neće smeti niko ni da zucne protiv Vuka i njegovih odluka.

— Nas neće uvući u svoje kolo! reče Radič. Ni mesec dana neće
proći a turske uhode javiće Bajazitu šta se ovde radi... Stefane, tebi se
čudim! Tvoja poseta Vuku Brankoviću može skupo da te stane.

— Može svakako! — odvrati Stefan. Ali, ljubazni moj, ne zaboravi
da i ovde žive Srbi! Naša je dužnost da i o njima vodimo računa. Jer

zbog ludosti jednog viteza nije pravo da svi stradaju. Bez volje smo ovde
došli ali, mislim, u dobri čas, jer vlastela, vitezovi i sebri upiru poglede u
nas iako pripadaju drugome. Osećaju da ćemo im mi biti poslednja

grana za koju se mogu uhvatiti. Prijatelji moji — nastavi Stefan a suze
mu se zablistaše u očima — poplava je na pomolu. Ona će mnoge
oboriti i odneti. Ostaće samo najjači...

Vitezovima priđe jedan starac sedih vlasi i brkova ali kočoperan. O
pojasu mu je visio krstaški mač s balčakom ukrašenim dragim

kamenjem.
Stefan ustade i poljubi ga u ruku. Prijezda, Radič i Mihailo s

poštovanjem se pokloniše starcu.
— Ovo je Borovina Vukašinović, slavni vitez, pobratim moga

pokojnog oca! — reče Stefan.
— Negda slavan — odvrati starac sedajući za sto — a sad potukač.

Zlo vreme smo dočekali, sinko! Treći i poslednji udar se približava21, a mi

44

još uvek ne možemo da se složimo. Došao sam iz Prilepa kao poklisar
kralja Marka. Doneo sam poruku da će i Marko i Konstantin doći u
Prištinu na savetovanje. Ali šta to vredi! Vuk je neiskren i s njim se ne
može ništa početi! — Starac se zamisli, onda se zagleda u Stefana pa
nastavi:

— Oduvek je takav bio! Još Vukašin i Uglješa s njim su se koškali, a
da ne pominjem Lazara i Tvrtka! Naopak je to čovek. On može sa
svakim, a s njim niko.

Stefan se osmehnu.
— Ne smej se, mladiću! — nastavi starac.
— Vuk Branković može sa svakim ko ga besprekorno sluša i ko se
podvrgne njegovim ćudima...
Radič je s naklonošću i poštovanjem posmatrao starca. Najposle
reče:
— Šta bi po tvome mišljenju, seda starino, trebalo da se radi?
— Šta bi trebalo da se radi? — ponovi starac. — Žalosno je što
posle toliko stradanja i postavljamo takvo pitanje! Trebalo bi da se
složimo. Možda bi nas jednodušnost izvela na pravi put. A ovako, ništa.
— Poćutavši malo starac dodade:
— Treba svi da se opredelimo za jednu ili drugu stranu: za Turke ili
Ugre. A kad dođe pogodno vreme, odbaciti obaveze!
— Onda, znači, treba da priđemo Ugrima? — reče Stefan. — Pošto
se Vuk otvoreno sprema da ratuje s Turcima, drugo nam ništa ne ostaje.
— Tako izgleda! — odvrati Borovina. — Gledajte tu vojsku. Čemu
ona ovde i kome treba da služi? Kakva korist se može očekivati od tih
ratnika kad ni sami ne znaju zašto su tu i šta treba da preduzmu. To je
vojska bez cilja, razbijena. U nju se uvukao strah od opasnosti koja
trenutno ne postoji.
Starac iskapi pehar vina. Oči mu se za svetleše. Milujući Stefana po
talasastoj kosi, reče:
Ti si Bajazitov vazal. To moraš i ostati. Po ugovoru si dužan da mu
daješ vojsku i da ratuješ uz njega... Spremaj, dakle, vojsku za Bajazita,
ali spremaj i drugu za sebe. Turčin ti neće zameriti, jer će smatrati da je i
ta vojska namenjena njemu. Skupljaj nižu vlastelu i sebre težake pa i
pastire i od njih stvaraj ratnike. Vitezove izbegavaj, jer oni su oholi i
samovoljni. Tako ćeš ostati veran vazal, a kod kuće imaćeš vojsku koja
će ta dobro poslužiti kad dođe vreme. Imaš i dobre vojskovođe. Tu su
Prijezda, Radič, Mihailo i mnogi drugi... I upamti, sinko: o tvrdoglave
vitezove oglušuj se. Ova zemlja zbog takvih je mnogo propatila.
Tako je govorio stari vitez, Borovina Vukašinović.

45

*

Osim nekoliko ljubaznih reči prilikom susreta, Stefan i Vuk nisu
započinjali razgovor. Očekivali su da u Prištinu stignu Konstantin
Dejanović i kralj Marko Vukašinović, obojica vazali Bajazita Munjevitog.

Konstantin i Dragaš, sinovi sevastokratora Dejana i Jevdokije, bili su
gospodari prostranih područja oko Kumanova, Velbužda, Kratova, Štipa i
Strumice. Oholi i samovoljni vitezovi Dejanovići bili su pretendenti na
presto Srbije i Makedonije. Ali to im nije smetalo da budu turski vazali,
najpre Murata Prvog, pa onda Bajazita Munjevitog. Dragaš je umro, a
Konstantin se borio na strani Turaka na Kosovu polju.

Silni i bahata Vuk Branković i Konstantin Dejanović jedini su u to
vreme imali titulu »gospodin«22.

Kralj Marko, mada turski vazal, nije se borio protiv hrišćana sve do
Bajazita. Titulu kralja imali su samo on i bosanski vladar Tvrtko Prvi.
Markove zemlje širile su se između donjega Vardara, Prilepa i Kostura.
Ovaj vitez, zbog pravdoljublja i naklonosti prema sebrima, bio je voljena i
cenjena ličnost. U to vreme kružio je po Srbiji i Makedoniji srebrni novac
s njegovim likom i krstom sa slovenskim natpisom: V HRISTA BOGA
BLAGOVJERNI KRALJ MARKO. Južno od Skoplja tada su već bile
podignute njegove zadužbine: manastir svetoga Andrije na reci Treski i
Markov manastir na reci Sušici.

Po tadašnjem običaju, vitezovima se nije žurilo, pa se rok sastanka
u Prištini otegao nekoliko dana.

Teodosa Mukotrpnog i njegove drugove nisu stavili u okove, ali su
ih zatvorili u tamnicu i dobro čuvali.

*

Bledunjava svetlost jedva je prodirala kroz uzani otvor na zidu.
Teodos je, krsteći se, mrmljao molitve pomešane s kletvama. Njegovi
drugovi, osim Spasenije, spavali su mrtvim snom. Suvonjavi mladić
sedeo je zgrčen u uglu tamnice i stenjao od bolova. Zglobovi na rukama
bili su mu modri i natečeni.

— Spasenija, brate moj rođeni, a miliji nego rođeni — reče Teodos
— ima li u tvojoj duši nade makar koliko makovo zrno da ćemo se iz
ovoga zla izvući?

— Nema, nema nade, moj dobri i mukotrpni bogougodniče! —
mrzovoljno odvrati mladić.

46

— Hm! Baš nema nade?
— Nema!
— Nema?
— Nema!
— Jaoj, prokleti zloslutniče, sine Velzevulov, u pakao ćeš otići —
zavapi Teodos.
— U pakao? Svakako! Bolje se ne mogu nadati — odgovori mladić
stiskajući vilice i trljajući oteklinu iznad desne šake.
Teodos se ushoda po tamnici obilazeći drugove koji su ležali na
slami po podu i hrkali na sav glas. Kroz visoki otvor na zidu prodirali su
nerazgovetni glasovi ljudi na ulici, kloparanje kola i topot konjskih kopita.
Teodos sede pored mladića i nasloni se leđima na vlažan zid.
— Da li će nas vešati danas, sutra ili možda prekosutra?— reče.
— Zar je to važno? — nemarno odvrati Spasenija.
— Za mene jeste! — planu Teodos. — Treba da očitam tri stotine
»Očenaša« i bar toliko »Vjeruju« i »Bogorodice djevo«.
— Nećeš stići. Danas će nas obesiti!
— Ti znaš?!
— Znam.
— Po čemu, sine satanin?
— Po tome što se nevaljalcima uvek žuri kad treba da pogube
nevine ljude.
— U pravu si! — složi se Teodos i obori glavu na grudi.
Tamnica je bila visoka i prostrana ali vlažna. S tavanice je kapala
voda, izbijala iz zidova, slivala se i pravila barice po podu ispod plesnive
slame. Tu su čamili sebri Vuka Brankovića okajavajući učinjene prestupe
i neispunjavanje obaveza prema svome gospodaru. Slaba svetlost jedva
je prodirala kroz otvor na zidu ističući konture tela pospalih odmetnika i
avetinjski bleda lica Spasenije i Teodosa Mukotrpnog.
— Stotinar Sredoje pobrinuo se da mi što više zada muka! — reče
mladić. — Vezao mi je ruke ukvašenim konopčićem. Ali celog veka ne
jeo ništa do tamničkog hleba i ne popio osim vode ni kapi vina, ako tome
bubnjaivom pacovu ne isteram creva na potiljak!
— Amin, bog te čuo! — dobaci Teodos krsteći se i gledajući ispod
oka kako Spasenija zlokobno koluta očima.
Sužnji zaćutaše. Oslonjeni ramenima jedan na drugog, dremuckali
su. Najposle, premoreni, jedan stenjući, drugi mrmljajući molitve,
zaspaše.

*

47

Slugan i Roksana danju i noću lebdeli su nad Tomom. Vitez je
buktao u groznici, često gubio svest, ječao i padao u bunilo. Rana na licu
zarasla je, ali ona na ruci bila je natečena i puna gnoja. Najposle, Slugan
odluči da mu oštrim nožem raseče otok. Posle toga stanje bolesnog

viteza se poboljšalo. Oporavljanje je teklo brže nego što su Slugan i
devojka očekivali. Zapajali su ga tejom od skuvanih trava, kozjim
mlekom i vinom pomešanim s hladnom vodom i četvrtog dana oboje s
radošću primetiše da je groznica prošla.

— Idi u Prištinu i odnesi pismo Vuku Brankoviću — obrati se Toma

Sluganu. — Taj vitez mora biti obavešten šta naš kralj namerava.
— Kad ti se povrati snaga, ići ćemo zajedno! — odvrati Slugan.
— Pismo! Pismo! Vuk ga mora što pre imati u rukama! — tiho reče

Toma.
— Tri dana u bunilu stalno pominješ to pismo! Naposletku, odneću

ga u Prištinu. Kad ozdraviš, kreni za mnom...
Roksana, ubledela, s modrim kolutima ispod očiju, uđe noseći vrč s

kozjim mlekom.
— Čula sam vaše reči! — dobaci. — Pismo, Priština, Vuk

Branković... Vas dvojica sa osam ljudi nećete stići ni do Niša. Uhvatiće

vas Turci koji u poslednje vreme stalno krstare od Skoplja do Kruševca.
— Ići ću sam! — reče Slugan. — Toma ostaje u Stalaću.
— Odavde nećeš mrdnuti! — odvrati devojka.
— Naša dužnost, obaveza prema kralju, viteška čast... — otpoče

Toma.
— Ipak ćeš ostati! — reče Roksana držeći ga za ruku. — Čemu

žurba? Vuk Branković je u Prištini. Naći ćeš ga kasnije. Opremićemo
nekoliko naših sebara da vas sprovedu putevima gde nećete naići na

Turke.
Smešeći se Toma odgovori:

— Tvoja ljubaznost me nagoni da privremeno odstupim od svojih

obaveza. Ali, dobra moja, kad usednem na svoga konja, ni tvoje svetle
oči, ni zanosni osmejak na ustima neće me zadržati da krenem na put.

— Otići ćeš — reče devojka — i odneti odavde mučnu uspomenu
koja će te podsećati na borbu, rane i neprospavane noći.

— Otići ću — odvrati Toma stežući joj ruke — i odneti sa sobom
jedan svetao lik koji će mi ostati u duši dokle god dišem! A kad se vratim,
uvidećeš i osetićeš kolika je moja ljubav!

— Ljubav! — bolno se osmehnu devojka. — Dani života i tvoji i moji
i celog našeg jadnog naroda izbrojani su. Zar ne uviđaš, viteže, koliko je
ova zemlja nesrećna? Još malo pa na njoj ni trava neće rasti.

Roksana zaplaka.

Odaja je bila u visokoj kuli. Likovi svetaca po zidovima, ozbiljni, s
prodornim očima, dobijali su tamne odsjaje. Dan se primicao kraju. Iz

48

kamenog poda izbijala je prohladna memla i mešala se s toplim
vazduhom koji je spolja kroz uzane otvore na zidovima strujao.
Pripitomljena sova kunjala je na drvenom krugu u uglu i bečila svoje
ukočene oči čudeći se što se noć naglo približava. Ptica zatrese krilima i
huknu nekoliko puta. Iz susedne odaje odazva se kliktanje sokolova. U
kaminu je hujalo. Napolju je oluja počinjala svoju vrtoglavu pesmu.
Zeleni odblesci munja osvetljavali su polumračnu odaju i umirali na
zidovima. Krupne kapi kiše udarale su po krovu i nošene vetrom
promicale kroz otvore na zidovima i šarale kamene ploče na podu.

— Kakva nagla i mučna noć! Kakvo strašno znamenje! — drhteći
reče devojka.

— Nagla i mrkla noć i svetla budućnost! — uzviknu Toma. — Naše
znamenje je mladost i ljubav!

— Mladost i ljubav! — šapatom ponovi devojka.
Preplašena sova huknu i polete s kotura, sokoli u susednoj odaji
nanovo zakliktaše, u kaminu je hujalo, napolju je tutnjala oluja. Iz
dvorišta su dopirali glasovi ljudi koji su se dovikivali, rzanje uznemirenih
konja u štalama i zvuci roga i klepala. Učestali gromovi parali su nebo i
treskali po zidovima grada, cepali hrastove u dolini, kidali im grane i
palili.
U odaju uđe Slugan noseći dve buktinje:
— Napolju je propast sveta! reče zadevajući buktinju u halke na
zidu.
Vitez i devojka se prenuše.
— Slugane! — viknu Toma. — Pogledaj! Moja nevesta!
— Kakvo iznenađenje! — odvrati nemarno mladić. — Dok si bio u
groznici, toliko si uzdisao, a devojka plakala nad tobom, da su i ovi sveci
po zidovima crveneli od stida i u čudu se zgledali!
U ugao velike kule udari grom, prolomi se i zatrese zidove. Roksana
zadrhta i stade se glasno moliti bogu. Slugan joj se pridruži:
— Eto, taj grom... To je valjda što sam rekao ono za svece... —
gunđao je. — I sve što sam kazao, da bog da se na meni ispunilo!
Amin... Amin... Amin...
— Amin! — dobaci Toma.

49

Glava sedma

U Vukovom dvoru bila je jedna visoka i prostrana odaja. U njoj su

se održavale gozbe, suđenja i sastanci vitezova i vlastele koji su dolazili
iz svih krajeva Srbije, Makedonije, Bugarske, Grčke i Dubrovnika.

U odaji ukrašenoj tepisima, slikama svetaca, i ormanima sa
srebrnim posuđem bili su poređani stolovi od javorova drveta, s
rezbarijama koje su radili domaći majstori. Po uglovima odaje stajali su
dobro očišćeni oklopi, šlemovi, narukvice, dokolenice i štitovi. Na
najistaknutijem mestu blistao se srebrni oklop, dar mletačkog dužda
Vuku Brankoviću. Za dve stotine runa bele vune, kažu, takav se oklop u
to vreme otkupljivao. Koplja, lukovi i toboci sa strelama ispunjavali su
ostale uglove.

U delu odaje okrenutom prema istoku stajao je oltar sa
ikonostasom. Dvanaest godina najbolji rezbari u Makedoniji radili su taj
ikonostas. Na njemu je bila najveća i u srebro okovana ikona svetog
Luke, krsna slava Vuka Brankovića.

Kneginja Milica. Vuk i Stefan sedeli su za jednim stolom blizu
ikonostasa. Vuk je govorio biranim rečima, ali glasom u kome se osećalo
dostojanstvo i samouverenost, jer je vitez navikao da se njegove reči u
potpunosti primaju:

— Ugri spremaju vojnu protiv Bajazita. Kralj Sigismund poslao je
proklamaciju na sve četiri strane sveta. Obavešten sam da se vitezovi
odazivaju. Uskoro će pohrliti iz Poljske, Nemačke, Francuske i Engleske
i dići vojsku kakvu svet nije video. To će biti nova krstaška vojna protiv
Agarjana. I teško onome ko bude na strani slabijeg! Još se ne zna mesto
sastanka. O tome će ugarski kralj i mene obavestiti. Njegov
blagovremeni poziv treba da nas zatekne spremne. Odvešću mu
dvadeset hiljada ratnika. To će biti moj udeo u veličanstvenom pohodu
hrišćanskog viteštva... Stefane, mlad si i neiskusan. Pođi mojim tragom i
bićeš srećan.

Mladi knez je gledao u njegovo naborano lice, čupave obrve i
prosede brkove. Na Vukov upitni pogled mladić sleže ramenima i ništa
ne odgovori. Nelagodna tišina potraja. Najposle Milica progovori:

— Od čoveka tvojih godina i iskustva koje imaš moglo bi se
očekivati bolje rasuđivanje i malo više opreznosti.

Vuk se usiljeno nasmeši:

50