Slavomir Nastasijevic-Despot Stefan

vitez, koji je otvoreno pozivao vladare sa zapada da ratuju protiv Turaka.
Bajazit i njega otpusti s poklonima i lepim rečima, što mu nije

smetalo da uskoro opkoli Carigrad i da ga napada sa svih strana.

101

Glava četrnaesta

Naredne godine, s proleća, u Budim počeše stizati glasnici sa svih

strana. Dolazili su iz Francuske, naročito iz Burgundije, iz Italije,
Nemačke i Poljske. U toku letnjih meseci ugarski kralj Sigismund stade
dočekivati i manje odrede vitezova koji su, željni boja, slave i pljačke,
dolazili da se priključe hrišćanskoj vojsci. Kralj ih je prijateljski primao i
smeštao ih pod šatore na širokom polju duž Dunava. Na izričita zahtev
Nemaca iz Saksonske, Bavarske i Šlezije, vitezovi su bili prema stepenu
ličnosti strogo odvojeni. Brbljivi i hvalisavi Francuzi iz Burgundije imali su
logor pored vitezova iz Lombardije, a Poljaci iza Nemaca, iako su
mrzovoljni Tevtoni želeli da ih prebace na drugu stranu Dunava, jer je
njihova mržnja prema Poljacima postala vekovna tradicija Nemci su bili
ćutljivi i nedruževni. Iz njihovih zadriglih lica izbijala je surovost, a iz očiju
pohlepa. Oni su javno govorili da su radi plena napustili svoju zemlju i da
im je svejedno s kim će ratovati.

Francuzi su bili uhranjeni i snabdeveni dobrim konjima, oklopima,
šlemovima i oružjem koje su po skupe pare nabavljali u Španiji. Nemački
riteri zavideli su im na opremi i zbog toga ih mrzeli.

Engleza je bilo najmanje. Došao je samo jedan odred od stotinu
oklopnika. Glupi i zatucani ratnici, zapodevali su kavgu sa svakim, tukli
se na megdanima, ubijali i bili ubijani. Njihovom starešini nije padalo na
pamet da sprečava svađe i tuče.

U početku ih je kralj Sigismund primao prijateljski, jer je smatrao da
se strani vitezovi neće u njegovoj zemlji dugo zadržati. Davao im je
obilnu hranu, ljudsku i stočnu, sve dok nije uvideo da vitezovi i ne
pomišljaju da napuste Budim.

— Nama je ovde sasvim dobro! — govorili su Englezi. — Kad dođe
vreme ratovanja, krenućemo.

— Rano ste došli! — odvraćali su Ugri. — Naša vojna s Turcima
neće skoro početi!

— Možemo da čekamo! — odvraćali su engleski riteri i produžavali
da se kockaju, da piju i da mrgodne i mrzovoljne Nemce izazivaju na
dvoboj.

Francuzi su govorili da za njima ide čitava gora od kopalja i da oni
samo čekaju svoje drugove pa da krenu niz Dunav da se kolju s
Turcima.

102

Poljaci su bili najskromniji. Oni su bili spremni da se smesta vrate
kući, samo ako se uvere da rata neće skoro biti.

Meseci su prolazili. Ugarski kralj je najpre postao neljubazan, a
onda stade otvoreno zahtevati da vitezovi plaćaju hranu za sebe i svoje
konje.

Tako se desilo da su i kralj Sigismund i njegovi nemili gosti s
olakšanjem primili vest da je Bajazit Munjeviti, zauzevši Tesaliju i Atinu,
digao vojsku i pošao na sever da se obračuna s vlaškim vojvodom
Mirčom.

Oblasti Jovana Mirče, Dobrudža i Silistrija, graničile su se s turskim.
Njegovi ratnici prelazili su preko granice, napadali turske postaje, vršili
prepade i hvatali patrole, a zarobljene Turke ubijali stavljajući ih na
muke. Zbog toga Bajazit odluči da udari na tu stranu, jer je hteo da kazni
svoga zakletog neprijatelja, vojvodu Jovana Mirču, a u isto vreme da
skrati odstojanje između svoje vojske i grada Budima, gde je bilo zborno
mesto zapadnih vitezova.

*

Toma od Rascije, mada je obećao staroj vojvotkinji i Roksani da će
se za nekoliko meseci vratiti u Stalać, propustio je zimu, proleće i leto. U
Budimu je proveo ukupno tri meseca vežbajući u rukovanju oružjem
odred od tri stotine Srba koje mu je kralj Sigismund stavio na
raspolaganje. Ostalo vreme boravio je u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj,
gde ga je u nekoliko mahova kao poklisara slao kralj.

U toku deset meseci Roksana je dobila svega dva pisma. U njima je
mladi vitez ispoljavao svoju preveliku ljubav i čežnju da što pre vidi
devojku koja će mu »uskoro« postati žena.

Međutim, početkom oktobra u Stalać stiže Slugan i donese treće
pismo. Vojvotkinja i Roksana dočekaše ga s radošću i odmah ga
stadoše zapitkivati o Tomi i njegovim namerama:

— Da li će nam skoro doći? Ima li nade? Kako izgleda? Je li bio u
kakvom ratu?

Slugan je govorio ljubazno, ali obe žene primetiše na njegovom licu
nespokojstvo. Devojka mu priđe i zagleda mu se u oči:

— Nešto se dogodilo? Je li živ?
— Živ je i zdrav! — odvrati momak. — Šalje ti pozdrav i... Ostalo
ćeš videti iz pisma!
— Šta se dogodilo? — strogo upita vojvotkinja.
— Zasad ništa, ali će se dogoditi! Uglavnom, biće časno i
ispravno... I Toma moli da ni za trenutak ne posumnjate u njegovu ljubav

103

i naklonost... Ma šta se dogodilo, treba da mu verujete.
Roksana je čitala pismo. Odjednom kriknu i povede se.

— Šta je? — prihvata je vojvotkinja.
— Čitaj! — bleda od uzbuđenja devojka joj dade pismo.
— Čitaj! — bleda od uzbuđenja devojka joj dade pismo.
Vojvotkinja pročita nekoliko redova:
— Sinovac Nikole Altomanovića! — reče. — To sam i očekivala,

premda nisam bila sigurna...
Gospođa nastavi da čita. Pismo je bilo napisano korektno, ali bez

uobičajenih izjava naklonosti i ljubavi. Toma se žalio na zamor koji ga je
spopao od preteranog rada i klonulosti duha, »što je svakako rđav
predznak za ono što će se dogoditi«.

»Sutra polazimo u boj«, pisao je Toma. »Borićemo se na strani
hrišćana za Jovana Mirču, vlaškog vojvodu. Bajazit lično polazi na nas i
vodi svoje najbolje ratnike, pa će mi se dati prilika da se osvetim za sva

poniženja koje sam od Turaka doživeo. Obavešteni smo da su s turskom

vojskom krenuli i srpski vazali. Moji ratnici, tri stotine Srba, vide u tome
veliko zlo. I meni nije lako kad pomislim da ćemo se u boju sresti sa
svojom braćom i tući se s njima. Ali u tome vidim okolnost od
sudbonosnog značaja. Dok sam bio kod vas u Stalaću, nisam imao

dovoljno snage i odvažnosti da vam kažem. Sad, pred polazak u boj,
kad je život svakog ratnika u božijoj ruci, osećam obavezu da vam

poverim tajnu koja me kao mora pritiskuje. Moj otac Toma, brat Nikole
Altomanovića, umro je prošle godine s proleća. Dok je bio na samrti,
tražio je od mene da položim zakletvu da ću ubiti kneza Stefana, sina

Lazareva, i osvetiti svoga strica. Zbog toga sam prošle godine u leto
došao u Srbiju. Međutim, okolnosti pod kojima sam upoznao Stefana u
Stalaću sprečile su me da svoje delo izvršim. On mi je tada spasao život,

spasao me i po drugi put kad sam pao u ruke Turcima... Neiskazano
patim što sam zakletvom primoran da dignem ruku na takvog čoveka, a

pogotovu na vladara Srbije. Bog neka oprosti i njemu i meni. U toku bitke
pokušaću da se sukobim s njim. To mi izgleda časno. Ako poginem, bar

sam, poverivši vam ovo, izvršio dužnost prema devojci koju volim više

nego život.«

Toma je završio pismo:
»Zakletva je gnusna, ali mi se čini da je još gnusnije delo koje
nameravam da učinim.«
— Zaista gnusno i podlo! — kroz stisnute zube reče vojvotkinja.

Obrativši se Sluganu, dodade:
— Grad Stalać, otkako postoji, nikome nije odrekao gostoprimstvo.

Ali sad mora. Vrati se svome gospodaru i reci mu da je Juda!

— A pismo? — upita Slugan.

— Nikakvo pismo! Reci mu što sam ti kazala i smesta idi!

104

Vojvotkinja mu okrete leđa i pođe prema visokoj kuli.
— A ti? — obrati se Slugan Roksani. — Nemaš ništa da kažeš?
— Nemam — odvrati tiho devojka. — Sve je već kazano...
Slugan i njegovi pratioci odmah napustiše Stalać.
Vojvotkinja, gledajući kako konjanici odmiču prema severu, dohvati
kamen i baci ga za njima. Jedan sluga iznese kadionicu sa žarom i
tamjanom.
— Majko, zar i to? — reče Roksana.
— I to, kćeri! Da okadim tragove sataninih sinova i paklenog roda,
Altomanovića... Mirićije! — viknu vojvotkinja.
Žilavi momak istrča iz štale, gde je timario konje.
— Spremi se za put!
— Kuda? — upita momak.
— Po tragu turske vojske. Idi, raspitaj se među Srbima. Nađi
Stefana ili Prijezdu i predaj im pismo... Osedlaj deset konja i toliko
povodnika. Odaberi deset ljudi, idi i ne vraćaj se dok pismo ne predaš.
Sebar se ustumara, pozva nekoliko ratnika i utrča u štalu da oprema
konje.
Za to vreme vojvotkinja napisa kratko pismo:
»Stefane, čuvaj se! Toma od Rascije sprema se da te ubije. On je
Altomanović.«
Vojvotkinja udari pečat na pismo, ali se predomisli i niže dodade:
»Ako se u boju sretneš s njim, ubij ga.«
Deset konjanika baciše se u sedla. Velika kapija prema jugu otvori
se.
— Kuda ćemo? — upita Mirićije.
— Pravo u Prištinu. Vuk Branković reći će vam gde ćete naći tursku
i srpsku vojsku. Satrite konje, ali morate na vreme predati nismo!
Kad konjanici izađoše iz grada, vojvotkinja se obrati Roksani:
— U časnoj borbi ne može on savladati Stefana, ali se bojim
mučkog ubistva.
Devojka je gledala za konjanicima koji su zamicali iza okuke. Onda
se okrenu majci i reče:
— Zar je kriv što ga je otac na samrti zakleo?
— Kriv je! — odvrati vojvotkinja. — Da sam znala da je
Altomanović, ne bih ga pustila u grad! A ti, stisni srce i ćuti. Ovom je
narodu suđeno da pati. Tako i mora biti, kad jedan bivši župan na samrti
zaklinje sina da ubije najboljeg čoveka koga je ova zemlja ikad imala!
Zmija otrovnica Altomanović i umirući ujeda!

*

105

Ovoga puta osmanlijska vojska neće slaviti trijumf govorio je
vojvoda Jovan Mirča svojim vojskovođama pred bitku. Osetiće Bajazit i

njegova divlja horda šta su pravi vitezovi! Uhode nam javljaju da Turaka
ima više nego nas. Ne mari, braćo! Naš napad biće strahovit. Želim da
oholog Azijata prvim udarom zbunim! Braćo u Hristu, naša hrabrost,
zamah i brzina odlučiće bitku u našu korist. Dakle, brzo i silovito napred!

Kad se neprijatelj pokoleba, jurišajte i razbijajte ga, ubijajte i ništite! Ne

ispuštajte oružje iz ruku dokle god vam je neprijatelj na domaku...
Prenesite moje reči ratnicima i, u ime boga, napred u pobedu.

Vitezovi su odobravali žagoreći. Vlasi iz Dobrudže i Silistrije, smeli

ali podmukli ratnici, više naviknuti na prepade i zasede nego na otvorene

bitke u polju, zbijali su se u gomile kao vuci, Francuzi gromkim povicima
pozdraviše reči glavnog zapovednika, njima se pridružiše Italijani i
Poljaci. Samo su Nemci ostali ćutljivi i mrgodni, jer nijednu reč nisu
razumeli. Tri stotine Srba pod Tomom od Rascije, stojeći po strani, nisu

pokazivali znake oduševljenja.
Konji, tvrdo osedlani i dobro zauzdani, osećajući da se sprema

bitka, širili su nozdrve, poigravali i čuljili uši.

U turskom taboru oko Bajazita iskupili su se najistaknutiji emiri,
paše i kapetani: Veliki vezir Ali-paša, divljačni Firuz, zapovednik

rumelijske vojske, Mustafa-beg, Manet-beg, oprobani borac na

megdanu, Karasija Ajna-beg, vitez koji ne poznaje strah. Uz njega su
stajali knez Stefan, kralj Marko Vukašinović i Konstantin Dejanović, a do
njih oprezni i lukavi Vahši-beg, vođa divljih sarahora, pa mladić Mehmed
Čelebija, sin Bajazita Munjevitog. On je pošao u boj da se uči ratnoj

veštini i da okusi slast slave.
— Kauri su junačni i plahoviti — govorio je Bajazit. — Oni su

oklopljeni i teški. Zbog toga je važno izdržati njihov prvi udar. Taj udar
primiću na sebe i izdržaću ga. Pored mene biće srpski knez Stefan, kralj
Marko i Konstantin Dejanović. Desno krilo vodiće Firuz, levo Manet-beg,

obojica zapovednici lake konjice. Ta konjica dosad je uvek rešavala bitku
u našu korist. Nadam se, s pomoću Alaha, da će tako i danas biti.

Dok su turski emiri žagoreći odobravali padišahu, kralj Marko,
okružen srpskim vitezovima, reče:

— Molim boga da bude na pomoći hrišćanima, makar je prvi u ovom

boju poginuo!
Vitezovi oboriše poglede zemlji i nijednom reči ne pozdraviše

Bajazita.

Dve vojske krenule su u susret jedna drugoj i sukobile se na
prostranom polju u blizini mesta Rovina43.

Hrišćanski ratnici, podstaknuti rečima junačkog vojvode Mirče,

silovito potekoše u boj. Njihov udar usmeren na središte turske vojske

106

bio je silovit. Prva tri reda teške anadolske konjice kao lesa se poviše.
Konji i ratnici, padajući jedan preko drugog, zakrčiše prolaz. Anadolci iz
četvrtog reda, hitnuvši koplja, potrgoše mačeve i ubojne sekire i,
odbijajući udarce, stadoše se lagano povlačiti. Onda nastade borba koja
se pretvori u pojedinačne megdane. Veštiji i snalažljiviji borci pobeđivali

su ili, napadani od po nekoliko protivnika, padali s konja.

Ravnopravna bitka poduže potraja.
Kralj Marko i Konstantin Dejanović, boreći se viteški, padoše
isprobadani mačevima. Bajazit, okružen dvorskim janjičarima i spahi-
oglanima, tukao se kao prost vojnik. Knez Stefan, držeći se njihove linije,
borio se kao na dvoboju. Njegovi udarci mačem, brzi i precizni, izazvaše
divljenje kod Prijezde, Radiča, Mihaila i gomile oklopnika Srba koji su se

zbijeni u gomilu tukli u savršenom redu. Teodos Mukotrpni za trenutak
ugleda ispred sebe bok nemačkih ritera. On baci pogled na Spaseniju.
Jednouhi mladić shvati njegovu nameru.

— Napred, sebri! Udri! — viknu i jurnu u gomilu Nemaca.
Sebri potekoše i kao bujica stadoše da ruše nemačke redove. Ovaj
manevar u mestu zaustavi hrišćanske vitezove. Turci i Srbi već se
počeše boriti sređenije.
Azijat Zorilo drekao je na sav glas, krijući se iza brkatog ratnika
Zlonoge, jednookog Dodoša, Matije i Timoteja. Njegova vika nadjačala je
glasove derviša koji su iz sve snage prizivali Alaha u pomoć i gromovito
treštanje koša44.

Za to vreme turska konjica na levom i desnom krilu sve više je
približavala svoje krakove. Hrišćanski ratnici, zaneti borbenim žarom,

nisu ni primetili da su opkoljeni.
Bitka na Rovinama završila se strahovitim porazom hrišćanske

vojske. Vojvodi Jovanu Mirči pođe za rukom da se kroz turski obruč
provuče sa dvesta silistrijskih konjanika i da se spase bekstvom. Ostali
vitezovi, kako je koji mogao, izvlačili su se iz bitke, dohvatali se ravnog

polja i bežali na sve strane. Toma od Rascije sa svojih trista Srba borio
se na hrišćanskom levom krilu. U boju se nije sreo sa knezom Stefanom

i, premda se lavovski borio i u nekoliko mahova prodirao u turski ubojni
red, izbegao je opkoljavanje i spasao dve trećine svojih ratnika.

Nekoliko desetina hiljada hrišćanskih i turskih leševa ostalo je na

bojnom polju.

Bajazit Munjeviti, kivan što je izgubio veliki broj ratnika, naredi da se

svim zarobljenicima odseku glave.
Tako se završio prvi veliki sukob posle Kosova između hrišćanske i

osmanlijske vojske. Ime Bajazita Munjevitog postade strah i trepet za

vitezove na zapadu. Ugarski kralj Sigismund sad je tek shvatio s kakvom

silom ima da se bori.

107

*

Poraz hrišćanske vojske na Rovinama izazva zaprepašćenje u
srpskim oblastima. Vlastela i vitezovi, pristalice Vuka Brankovića,
smetoše se potpuno. Hrabriji i borbeniji zahtevali su da se
proklamacijom i pod pretnjom smrtne kazne pozove svaka muška glava
dorasla oružju i da se smesta upadne s vojskom u oblasti poginulih
vitezova, kralja Marka i Konstantina Dejanovića. Oni su isticali da je to
jedini način da se Turcima prepreči dalje nadiranje u Evropu. Drugi,
manje borbeni, govorili su da ne treba žuriti i istrčavati ispred događaja,
jer prenagljenost može biti kobna po srpski narod. Treći se nisu javno
izjašnjavali, ali su se između sebe došaptavali i potajno se pripremali da
se prebace u zemlju kneza Stefana i da se blagovremeno priključe
njegovoj vojsci.

I kao što biva u takvim prilikama, podeljena mišljenja uvećaše
pometnju, svađe i prepirke učestaše, a savetovanja ostadoše jalova.

Vojska Vuka Brankovića, koja se odavno uležala na polju kod
Prištine i izgubila osećanje za disciplinu, stade se rasipati. Ratnici, i
inače bez samopouzdanja, bežali su na sve strane. Prvi povukoše nogu
razbojnici Dragutina Levorukog, Pejuša Ivaniševića i braće Srbislava i
Ostoje. Za njima se povedoše i ostali ratnici. Jedni prebegoše u oblast
kneza Stefana, drugi u Zetu, Ðurđu Stracimiroviću, treći u Arbaniju da se
priključe vojsci Dimitrija Jonime. Tako se topila snaga Vuka Brankovića,
a ugled iz dana u dan sve više padao.

Iza smrti kralja Marka ostala su njegova braća Dmitar i Andrija.
Turci, ne obzirući se na prava nasleđa, obojicu oteraše sa očinske
zemlje. Potucajući se po svetu, Markova braća jedva nađoše utočište u
Dubrovniku45. Tako, umesto naslednika, zemlje Konstantina i Marka
posedoše Turci; kao što su posle poraza na Marici zemlje despota
Uglješe i vojvode Bogdana proglašene za pašaluke s turskim posadama
i namesnicima, tako i ove dve oblasti izgubiše svoju samostalnost. Peta
po redu bila je Zeta. Ona je Bajazitu Munjevitom bila neophodna kao
veza preko koje se najprečim putem može prodreti u Bosnu. Potiskujući
Ðurđa Stracimirovića, Turci njegovu zemlju skučiše na Krajinu, oko
Skadarskog Jezera, reke Bojane i mora, i na Crnu Goru. I zemlje
Balšića, sve do Tare i Lima, pregaziše Turci. Sve se to događalo pred
očima Brankovića i Lazarevića. Vuk i njegova tri sina. Grgur, Ðurađ i
Lazar, još uvek su gajili nadu da će uspeti da se održe na svojim
posedima, iako im je vojska spala na svega dve i po hiljade ljudi. Njihova
netrpeljivost prema knezu Stefanu prerasla je u mržnju, pa se čak
predviđao i oružani sukob među njima. Do toga nije došlo, jer Turci

108

upadoše i u Brankovića zemlju. Stari vitez, Borovina Vukašinović, sa
trista pedeset ratnika, upade u tursku ordiju i slavno pogibe. Iz ove borbe
spase se samo Beluš sa osam ljudi. Bežeći na brzim konjima, svi ratnici
se priključiše povorci Vuka Brankovića, koja se otegla idući prema
severu, duž Južne Morave. Prelazeći preko Stefanove zemlje,
Brankovići neometano stigoše do Beograda, gde im Ugri svesrdno
ponudiše gostoprimstvo.

Vlastela u Srbiji i ono malo vitezova što je ostalo iza Kosova upreše
zaprepašćene poglede u Stefana. Oni ista koji su se nekad gnušali na
veze mladoga kneza s Turcima, gunđali i oglušivali se o svoje obaveze,
bili spremni da se radi lične koristi i srpstva odreknu, listom počeše
odobravati Stefanov stav.

Radič, Mihailo i vojvoda Prijezda grozničavo su spremali nove
kadrove vojske. Vlastela više nego ikad prionu na posao. Od lenjih i
bezbrižnih vlasteoskih sinova postajali su ratnici. Vežbajući se
svakodnevno u rukovanju oružjem, sticali su borbeni duh, uvećavali
snagu i sticali volju da se bore za dobro naroda. Sebri, ne zanemarujući
svoja i vlasteoska dobra, danju su radili na poljima i njivama, a noću
kovali mačeve, vrhove za koplja i strele, brižljivo negovali konje i
obučavali ih za grupno nastupanje.

Tako je knez Stefan od neznatnih početaka stvarao vojsku koja se
mogla meriti s najuvežbanijim riterima Evrope.

Knez Stefan je govorio svojim najbližim prijateljima:
— Turci su srpske zemlje jednu za drugom sve progutali. Ostali smo
samo mi. Naša sudbina zavisi od naklonosti Bajazitove prema meni.
Znam da se hulje i udvorice oko sultana svojski takmiče ko će više da
ocrni i mene i moje ratnike. Trenutno ova zemlja visi o koncu. Samo nas
održavaju tvrdoglava narav i ćud Bajazita Munjevitog. Kad njegova
naklonost prema meni prestane, Turci će kao poplava navaliti na našu
zemlju. Ali tako mi svete uspomene na kneza Lazara i one koji su pali uz
njega, dočekaćemo ih na koplja i mačeve, makar otvorili i drugo Kosovo!
Vojvoda Prijezda trže mač iz korica i viknu:
— Svi uz kneza Stefana!
Sedamdeset biranih vitezova prihvatiše poklič:
— U smrt za kneza Stefana!
— U smrt za srpski narod!

109

Glava petnaesta

Ugarski kralj Sigismund Luksemburški dočeka u Budimu ostatke

razbijene vojske vojvode Jovana Mirče. Begunci su stizali u manjim
grupama i pojedinačno, ali svi prestrašeni i potpuno demoralisani.
Osmog dana stiže grupa od nekoliko poljskih ratnika. Oni doneše vest
da je Bajazit Munjevita poklao sve zarobljenike, a da je njima s teškom
mukom uspelo da se otmu i pobegnu iz gomile onih koji su vođeni u
smrt.

U početku je kralj sebi prebacivao što je olako shvatio pripreme za
ovu bitku i na preklinjanja Jovana Mirče za pomoć ostajao nedovoljno
aktivan. Ali kad doznade da njegovi doglavnici i najistaknutiji vitezovi u
potaji bacaju krivicu za poraz na kraljevu nemarnost, Sigismund sazva
ratni savet.

S obzirom na hitnost i važnost ovoga sastanka, svečana dvorska
sala u Budimu bila je ispunjena do poslednjeg mesta. Najistaknutiji
vitezovi iz Ugarske i kraljevi savetnici zauzimali su vidno mesto na
skupu. Sigismund je sedeo na raskošnom prestolu koji je nasledio od
Karla Dračkog, hrvatsko-ugarskog kralja. Desno i levo od njega
zauzimali su mesto kraljev nadbiskup od Grana i francuski maršal
Busiko, pored njega Robert od Sarbrika i Englez, ser Talbo. Strani
vitezovi došli su u Budim tri nedelje ranije, po nalogu avinjonskog pape,
da budu svedoci propasti »azijatskih bezbožničkih hordi« i »izdisaju
njihovog đavolskog cara kome je došlo vreme da se vrati u pakao«. Ali
poraz hrišćanske vojske na Rovinama razočarao je visoke goste, pa su
se složili u tome da Bajazitov povratak u pakao tek treba da dođe.
Nadbiskup od Grana je mesec dana ranije doneo u Budim blagoslov
avinjonskog pape Andronika i preneo ga na kralja Sigismunda i ostale
vitezove, mada su se mnogi među njima odavno opredelili za Bonifacija
IX, rimskog papu, ili za antipapu Benoa XII. Smatrajući da je papa, ma
koji, veza između boga i ljudi, vitezovi su blagonaklono primili i ovaj
blagoslov.

Nadbiskup od Grana prvi uze reč. On istače hrabrost i snagu
hrišćanskih vitezova, a osobito veličinu i dostojanstvo kralja Sigismunda,
njegovih vazala, visokih plemića i prostih ratnika »koji nose u srcu stare
tradicije krstaša« i njihovu žeđ za osvetom nad silesijom bezbožnika,
radi konačnog spasa Hristove vere i hrišćanskog naraštaja koji, s

110

blagoslovom božijim, buja na dobro i sreću celoga sveta.
Nadbiskup je u svome predugačkom govoru više puta naglasio

značaj krstaške vojne i istakao da nije slučajno što su se pape, sva

trojica, složili sad prvi put i blagoslovili novu krstašku vojnu. Nadbiskup
od Grana u tome vidi božiji prst i moli gospoda da podari nadahnuće
vitezovima hrišćanstva koji će noseći krst »in hoc signo vincere«.46

Pošto je prokleo hrišćanske vladare i njihove ratnike koji ginu na

strani bezbožnika, nadbiskup od Grana još jednom blagoslovi novu

krstašku vojnu i završi govor.

Ostali govornici, svi jednodušni, bili su kratki. Jedan za drugim pitali

su se: kakve namere posle pobede na Rovinama ima Bajazit Munjeviti.
Da li će s vojskom odlučiti da prodire u Evropu, ili će se povući prema

Bosforu da nastavi opsadu Carigrada? Pitanja su uzalud postavljana.

Namere turskog sultana niko nije mogao predvideti.
Vojvoda Jovan Mirča, koji je odmah postao vazal ugarskog kralja,

zahtevao je da se hitno oprema nova vojska i da se smesta krene na

Turke.
Reči poraženog vojskovođe izazvaše kod vitezova prezrive

osmehe, podrugljive upadice, pa čak i smeh.
Francuski maršal Busiko, govoreći o hrabrosti i vrlinama svojih

ratnika, samouveren i ohol, završi svoja izlaganja parolom »Uskoro će
na polju kod Budima biti toliko hrišćanskih ratnika da će na svoja koplja
moći i nebo dočekati.«

Iskusni vojskovođa kralj Sigismund strpljivo je saslušao sve
govornike, ali je već imao određene planove za dalju borbu.

On odmah otpoče da dopunjava, oprema, i vežba u oružju svoju već
inače dobro opremljenu i uvežbanu vojsku. Uzdajući se u pomoćne trupe
vitezova sa zapada, ipak je računao da će svojim sopstvenim snagama

zadati smrtni udarac Bajazitu Munjevitom i njegovoj sili.

Kralj je, kao iskusan ratnik, predvideo i odbranu grada Budima, ako

bi sultanu palo na pamet da dalje nadire prema severu.
Međutim, u Budim stiže vest da je Bajazit u Dobrudži i Silistriji

postavio turske namesnike s jakim posadama po gradovima i tvrđavama

i da se sa ostalom vojskom povukao niz Dunav, s namerom da po drugi

put napadne Carigrad.

Vizantijski car Manojlo Paleolog slao je glasnike na sve strane
moleći za pomoć. Iako je imao jaku posadu i neosvojive gradske zidove
Carigrada, Manojlo, zaprepašćen mnoštvom turske vojske, izgubi

samopouzdanje. Njegove poruke kralju Sigismuidu i drugim zapadnim
vladarima bile su pune preklinjanja za pomoć. To je i podstaklo ugarskog

kralja da ubrza pohod na Turke. On stade po celoj Evropi razašiljati

proklamacije za nov krstaški rat s ciljem da se Turci proteraju u Aziju.

I vitezovi se odazvaše. U Budim su stizali povremeno, kako je koji

111

hteo i mogao. Vojvoda Burgundski posla svoga mladog sina Jovana,
grofa od Neversa. Njemu se pridružiše i drugi feudalci, gospodari iz
Francuske. Za njima se povedoše neki saksonski knezovi, poljski
poglavari, više plemstvo iz Češke, Italije i Engleske, pa čak i iz Mletačke
Republike.

Odziv evropskog viteštva bio je preko svakog očekivanja veliki. Na
prostranom Budimskom polju jula meseca utaborilo se oko šezdeset
hiljada vitezova, skoro samih oklopljenih konjanika. Mlečani obećaše
ugarskom kralju da će poslati jednu dobro opremljenu eskadru koja će u
Dardanelima i u Bosforu ometati prolaz osmanlijske vojske iz Azije u
Evropu.

Početkom avgusta meseca krstaška vojska pod kraljem
Sigismundom diže tabor i krenu niz Dunav. Mnogobrojne lađe i lađice
nosile su ljude i hranu, a desnom obalom kretala se konjica, komora na
konjima, posluga i nešto pešadije, koja je povedena radi popunjavanja
praznina u borbenom poretku i eventualnog kopanja i pravljenja
utvrđenja.

*

Knez Stefan je na čudan način doznao o polasku hrišćanskih
vitezova iz Budima. Jednoga dana, dok je posmatrao na polju ispod
Kruševca kako se ratnici vežbaju u oružju, Prijezdin sebar Mirićije
predade mu pismo od vojvode.

Prijezda je molio kneza da dođe u Stalać, jer mu je majka na samrti
i poziva ga da ga blagoslovi.

Stefan viknu seiza da opremi konje i uskoro u pratnji plavokosog
Mihaila i dvadeset momaka odjezdi put Stalaća.

Stara vojvotkinja ležala je u svojoj odaji, maloj ali vrlo udobnoj.
Iznad postelje, na ćilimu kao krv crvene boje, visila je slika raspeća
Hristovog. Ispod slike gorelo je dvanaest voštanih sveća osvetljavajući
ozdo srebrno kandilo. Pored postelje bdeo je jedan stari kaluđer iz
manastira Ljubostinje. On je neprekidno šapatom izgovarao molitve
odvajajući zrna na crnim brojanicama. S druge strane postelje sedela je
Roksana. Po bledim i upalim obrazima videlo se da je devojka dane i
noći probdela nad bolesnom majkom.

Kad Stefan, Prijezda i Mihailo uđoše u odaju, stara vojvotkinja se
prenu, otvori oči i zagleda se nekud preko njihovih glava.

— Majko — tiho reče Prijezda — Stefan i Mihailo su tu. Došli su da
te vide.

Preko lica bolesnice pređe blag osmeh:

112

— Stefan i Mihailo?... — prošapta. Ne vidim ih, ali osećam da su tu.
Priđite, dobri moji, i pružite mi ruke...

— Tako... Ovo je Mihailova, tvrda, koščata, ruka ratnika koji ne
ispušta mač. A ova mekana, dugačka, s tankim prstima, Stefanova. Kroz

nju struji plemenita krv... Blago onome koga ova ruka pomiluje!

Stara vojvotkinja pokuša da se pridigne, ali joj glava klonu na

uzglavlje.
— Ništa, ništa... Oprostite... Slabost! — tiho reče. — Prijezda, priđi i

ti...
Tri viteza stajala su pored postelje. Bolesnica sklopi oči i kao za

sebe tiho nastavi:

— U ime oca i sina i svetoga duha, neka su blagosloveni koji žive i

umiru za dobro svoga naroda... Vladari neka se ne obziru na prošlost.
Treba da žive i rade za one koji će se tek rađati. Njima neka ostave
dobra dela ime... Stefane, čuješ li me?

— Čujem! — tiho reče vitez.

— Živi i umri za svoj narod! Prijezda i Mihailo, služite dobrom, jer
njemu služeći stvarate blagodat božiju! Bog neka štiti vas i vaša dela...

Roksana, blagosiljam te u ime majke božje i molim je da ta podari utehu!

Neka se slavi ime gospodnje...
— Na vjeki vjekov! — tiho reče kaluđer.

— Na vjeki vjekov! — kao u odjek odgovoriše vitezovi.
Stara vojvotkinja ućuta. Neko vreme samo se čulo pucketanje žiška
u kandilu, teško disanje bolesnice i tihi plač Roksane. Onda se začu
zvuk roga. To je stražar najavljivao da se grupa tuđih ratnika približava
gradu. Prijezda tiho izađe. Stefan napravi rukom znak krsta iznad
bolesnice i pođe za njim. Izađe i Mihailo.

Tri viteza ugledaše gomilu ratnika kako se približava gradu. Jedan

se izdvoji iz grupe i pritera konja zidu.
— Otvorite kapiju, ratnici, i primite svoju braću u grad.

— Slugan! — viknu Prijezda — Stefane, ovo su ugarski ratnici!
— Pusti ih neka uđu!
— Predajte oružje pa možete ući u grad! — viknu Prijezda.

— Jeo sam soli i hleba za tvojom trpezom! — odvrati Slugan. — Ne

misliš valjda da spremam izdaju!

— Predajte oružje, verolomnici, jer, tako mi današnjeg dana,
narediću slugama da vas zaspu strelama.

Slugan se povuče od zida i progovori nekoliko reči sa svojim
pratiocima, otpasa mač pa ga sa štitom predade jednom ratniku.

Mahnuvši rukom svojima, vitez se pešice uputi prema gradskoj kapiji.
— Šta je, izdajniče? — dočeka ga Prijezda. — Došao si da uhodiš ili

da izvršiš zločin koji tvome gospodaru Tomi nije uspeo kod Rovina.
Baciću u okove i tebe i ugarske čankolize koji su ostali napolju!

113

— Polako vojvodo! — odvrati Slugan mirno. — Ratnici ispred grada
nisu ničiji čankolizi, nego Srbi. Dosad su služili kralju u čijoj su se zemlji

rodili i odrasli. A sad su postali izdajnici, a i ja s njima. Napustili smo

kralja i one zlikovce oko njega što sebe nazivaju vitezovima Prebegli

smo da služimo knezu Stefanu, na dobro srpskog naroda. Ako smatrate
da smo došli ovde sa rđavim namerama, na vašu dušu greh. Kao što
smo došli, možemo otići. Sedamdeset dobrih ratnika svako će primiti kao

najamnike.
Sebar Mirićije stigao je da Stefanu preda pismo stare vojvotkinje.

Idući za glasovima koju su se svuda širili da se turska vojska kreće

prema severu, sebar je na dva dana pred bitku našao Stefana i predao
mu pismo. Mladi knez ga je pročitao i bez reči ga dao Prijezdi, ovaj
Mihailu i Radiču. Ogorčeni vitezovi zaklinjali su se da će izdajnika

uhvatiti živa i staviti na najteže muke.

— Zašto? — pitao je Stefan. — Mladi vitez vrši poslednju volju
svoga oca. Druga je stvar da li će uspeti da me ubije. U svakom slučaju,

hvala staroj vojvotkinji što me je opomenula.
Međutim u bici na Rovinama Toma i Stefan nisu se sukobili.

— Da li tvoj gospodar još uvek namerava da me ubije? — upita

Stefan.
— Da! On će ispuniti zavet svoga oca, ubiće te u časnoj borbi, ili će

poginuti od tvoje ruke.
— Sasvim viteški! — reče knez pa se obrati Prijezdi i Mihailu:

— Vas molim da se u ovo ne mešate! Toma od Rascije i Stefan,
knez od Srbije, raščistiće svoje odnose na način kako dolikuje

vitezovima.
Na zaprepašćenje Stefanovo, Prijezde i Mihaila, Slugan ispriča kako

krstaška vojska, prolazeći kroz Srbiju, duž Dunava pustoši, pljačka, pali
naselja, robi žene i devojke i odnosi hranu ljudsku i stočnu.

— Svojim sam očima gledao — završi Slugan — kako nemački i

francuski krstaši orgijaju kraj spaljenih srpskih naselja. U blizini Golupca

obesili su oko sto dvadeset sebara, starce poklali a devojke odvukli sa
sobom. Nekakva razbojnička družina pod vođstvom dva brata, Srbislava
i Ostoje, jedne noći učini prepad na krstaški logor i napravi takvu

pometnju da smo mislili da je Bajazit sa celom Azijom udario na nas.

Sutra zorom pobegao sam iz tabora i odveo sedamdeset Srba kojima je

dozlogrdilo da gledaju zverstva evropskih razbojnika.
— Srbislav i Ostoja! — reče Stefan. — Gde se oni nalaze?

— U Homoljskim planinama! — odvrati Prijezda.

— Odmah im pošalji glasnika, javi im da je skinuta ucena s njihovih
glava i pozovi ih da nam se priključe.

Knez je, uprkos Prijezdinom nepoverenju prema došljacima,
prihvatio Sluganovu ponudu da se priključi njegovoj vojsci. On naredi

114

Mihailu da begunce odvede u Kruševac i stavi ih pod svoju komandu.
Na polasku Slugan zahvali knezu i, obrativši se Prijezdi, reče:
— Želeo bih da vidim staru vojvotkinju i da progovorim s njom

nekoliko reči!
Prijezda ne odgovori, ali Roksana, približavajući se vitezovima sva

uplakana, reče:
— S vojvotkinjom više niko neće govoriti. Ovoga časa gospod

prihvati njenu dušu.
— Umrla? — upita Prijezda.
— Umrla!
Vitezovi skidoše kape i pognuše glave.

*

Idući desnom obalom Dunava, krstaši su prolazili kroz Srbiju
ostavljajući za sobom spaljena naselja i leševe. Vlastela i sebri, bežeći
ispred obesnih hrišćanskih vitezova, sklanjali su žene i decu po
planinama i sjedinjeni u zlu, stadoše postavljati zasede i vršiti noćne
prepade na nasilnike. Braća Srbislav i Ostoja s družinom od trista
odmetnika išli su po tragu vitezova, napadali ih, štrpkali im pozadinu,
palili kola s hranom, preotimali roblje, osobito mlade žene i devojke, i
puštali ih na slobodu. Kuknjava vlastele i seljaka dopre do Stefana i
njegovih vitezova.

Krstaši su ostavljali za sobom pustoš, sve dok ne pređoše ispod
Ðerdapa na levu obalu Dunava.

Bugarski kralj Stracimir velikodušno prihvati krstaše, svesrdno im
ukaza pomoć i pusti ih da uđu u Vidin. Posle kratkog predaha kralj
Sigismund diže tabor i udari na gradić Rahovo, osvoji ga i celu tursku
posadu stavi pod mač

Grad Nikopolj držala je jaka turska posada. Bajazit Munjeviti još
ranije se pobrinuo da na tom mestu zaustavi navalu vitezova sa zapada.
Zbog toga je grad snabdeo obilatom hranom, ljudskom i stočnom, i
poslao najodabranije ratnike iz Anadolije i Karmanije. Postavivši u
Nikopolju za dizdara Osmana Gromovitog, sultan je rekao:

— Idi i čuvaj grad i prilaze oko njega.
Osman saopšti svojim ratnicima reči sultanove:
— Čuvajte grad i okolinu i poginite u ime Alaha a na sreću i
blagostanje padišaha Bajazita, sina munjinog.
Ogromna krstaška vojska zaopkolivši Nikopolj, utabori se na
visoravni između grada i Dunava. Pošto rasedlaše konje i postaviše
šatore, vitezovi krenuše da seku šumu u okolini i da prave opsadne

115

mašine. Pešadija je osam dana i toliko noći radila na tom poslu. Za to

vreme glasnici, poslati iz grada pred dolazak vitezova, jurili su na brzim

konjima duž Dunava, dolinom reke Marice i kroz Trakiju prema
Carigradu, noseći izveštaj padišahu.

Bajazit smesta diže opsadu na radost cara Manojla i krenu s

vojskom na sever. Gomile ratnika sastavljene od maloazijskih i evropskih
Turaka i hrišćanskih vazalskih trupa udariše preko Jedrena, balkanskih

klanaca i Bugarske i zaustaviše se na jednom uzvišenju dva sata hoda

udaljenom od grada Nikopolja.

Knez Stefan sa svojih pet hiljada oklopnika pridružio se turskoj

vojsci u Trnovskoj Bugarskoj.

Krstaši su pet nedelja uzalud napadali na grad. Osman Gromoviti
danju je odbijao juriše vitezova, a noću pravio ispade iz grada, ne vodeći
računa što mu se posada sve više proređuje. Bajazitov ljubimac dobro je
znao narav svoga gospodara pa je svakoga časa očekivao da se turska

vojska pojavi na vidiku.
Zapadni vitezovi sa zaprepašćenjem doznadoše da se Bajazit s

ogromnom silom nalazi utaboren na svega dva sata hoda od grada. I

starim i iskusnim ratnicima odmah bi jasno u kakvom se položaju nalaze:
bili su ukleštenui između grada, Dunava i glavne turske vojske.

Dok su Bajazitovi ratnici odmarali na prostranoj visoravni, kralj
Sigismund sazva ratni savet. Najistaknutije vođe krstaša, iako svesni da

treba da donesu brzu odluku, stadoše opširno iznositi predloge šta treba
da se preduzme. Potcenjujući druge, svaki vitez je samouvereno isticao
svoj plan dokazujući da je baš njegov najbolji.

Jovan Neustrašivi, grof od Neversa, otpoče svađu s Nemcima.
Naduta i mrzovoljni Tevtoni, gledajući ga podmuklim pogledima, zaricali
su se da ga na mačevima raznesu posle bitke. Maršal Busiko, tvrdoglavi

vitez iz Burgundije, umalo ne zametnu boj pod kraljevim šatorom. On

skide rukavicu i baci je pred noge Nemcu Braunu od Aušvica,
zahtevajući da mu smesta izađe na dvoboj.

Kralj Sigismund ustade pa, streljajući pogledima vitezove, otpoče:

— Od ove bitke zavisi sudbina moje zemlje a isto tako i Evrope!
Molim časne vitezove da ovo shvate i da ostave uzajamnu netrpeljivost i
svađu za drugu priliku. Naša mnogoljudna vojska upire poglede u nas,

jer svaki ratnik vidi da se ne nalazimo u zavidnom položaju. Upali smo u
trougao između grada, Dunava i Bajazita. Zbog toga mislite šta nam

valja preduzeti...
Na gunđanje Francuza i škrgutanje zuba Nemaca, kralj gnevno

odvrati:
— Zaklinjem se svemogućim bogom da ću svakog viteza koji stvara

nered u ovom skupu oglasiti za buntovnika i predati ga dželatu.
Vitezovi, shvatajući u kakvom se položaju nalaze i donekle poštujući

116

zapovednika celokupne vojske, smiriše se. Osim toga, odlučni ton i reči
kralja Sigismunda nateraše surove ratnike da poštuju red.

Posle podužeg savetovanja krstaši uvideše da im najveća opasnost
preta od Bajazita i odlučiše da napuste opsadu grada i da na njega svom
žestinom napadnu. Uvereni u svoju pobedu i konačno uništenje turske
vojske, stadoše se nanovo prepirati oko toga ko će prvi otpočeta borbu.
Francuzi su zahtevali da ta čast pripadne njima. Uzalud je kralj govorio
da je uspeh sigurniji ako celokupna sila krstaša jednovremeno izvrši
napad. Jovan Neustrašivi tvrdoglavo ostade pri svome. On podviknu
Francuzima da napuste kraljev šator i izdade naređenje trubačima da
sviraju za pokret.

Francuski oklopnici potekoše prema mestu gde je bio turski tabor.
Bajazit je u nekoliko poteza izneo plan bitke i svojim emirima izdao
potrebna naređenja. Turska vojska, vođena snagom jedne volje, bila je
već postavljena za bitku.

117

Glava šesnaesta

Francuski oklopnici u zbijenom poretku naleteše na isturenu tursku

konjicu. Svojom težinom i snagom zaleta razbiše je, zdruzgaše i kao klin
se zabiše u njenu masu. Pobacavši koplja, francuski vitezovi potrgoše
mačeve i tukući se u grupama i pojedinačno napraviše pustoš među
Turcima. Ali anadolska laka konjica, iako razbijena, nije pala u mahnito
bežanje. Kad francuski oklopnici protutnjaše kroz prodor, turski konjanici,
na znak trube, nanovo se spojiše, napraviše nov ubojni red i potekoše za
neprijateljem. Iskusnom oku kralja Sigismunda ne promače ovaj
manevar. Kralju tada bi jasno da Bajazitu Munjevitom baš ta laka konjica
osigurava pobede. Iako ih je u prvom sudaru palo više od polovine,
ostatak je zaprepašćujuće brzo i spretno formirao nov borbeni red i
potekao za Francuzima. Okružen svojim najistaknutijim vitezovima na
jednom bregu, kralj vide kako Francuzi naleteše na ukopanu tursku
pešadiju. Zasuti džilitima i strelama, francuski oklopnici su padali s
konjima, dizali se i nastavljali da se bore pešice. Iako su im turski pešaci
pobili polovinu konja, Francuzi pregaziše i njih i jurnuše na glavninu
Bajazitove vojske. Njihovu navalu primi na sebe Firuz, rumelijski begler-
beg. Turski konjanici, napravivši borbeni red u obliku polumeseca,
prihvatiše borbu. Braneći se džilitima, mačevima i ubojnim sekirama,
turski ratnici su se u središtu postepeno povlačili. Francuzi, obuzeti
borbenim besom, nisu primećivali kako se kraci polumeseca iza njihovih
leđa spajaju. Potiskujući turske konjanike ispred sebe, vitezovi su već
osećali radost pobede. Još kad primetiše da Turci okreću leđa i beže,
potekoše svom žestinom za njima U tom trenutku iz jedne šume
iskrsnuše nove grupe Turaka. Kako je koja izlazila, svrstavala se u
ubojni red, brzo, spretno, bez galame i nereda. Jašući na golemom
doratu, iz šume se pojavi Bajazit okružen spahi-oglanima Sultan ošinu
konja i vitlajući krivom sabljom podviknu ubojni poklič. Hiljade turskih
konjanika kao bujica potekoše za njim, preplaviše bojno polje i dovršiše
zaopkoljavanje Francuza. Seča nije trajala dugo. Opkoljeni vitezovi
padali su pod udarcima sekire i mača i, osim nekoliko stotina onih koji
pobacaše oružje, svi izgiboše. Jovan Neustrašivi i maršal Busiko padoše
u ropstvo.

Međutim, na bojište pristiže krstaška glavnina pod kraljem
Sigismundom. Obe vojske, raspaljene borbenim besom, tukle su se do

118

uništenja. Skoro jednaki po broju ratnika, oba vladara ulagala su svu

snagu da Jedan drugog slome i poraze. Tri sata trajala je ravnopravna

bitka, krstaši su padali, za njima su nadirali drugi, kidisali na turske
konjanike, ubijali ih gazeći preko mrtvih i ranjenih, uletali gomilama u
protivničke redove i ginuli hrpimice. Borbeni bes toliko je uhvatio obe
vojske da se činilo da će se ratnici tući dok se uzajamno ne unište.
Malaksali, krvavi, s penom na ustima, razrogačenih očiju i kričući
neljudskim glasovima, borci su ginuli od mačeva i sekire ili izdisali pod

konjskim kopitama. Usred haosa, pomame ljudi i konja, zveketa oružja i

vriska ranjenih konja vile su se dve zastave: turska, bela s polumesecom
i zlatnim slovima, i krstaška, crvena s belim golemim krstom i kićankama
od teške srme. Činilo se da su svi ratnici obeju vojski na bojnom polju.
Ali ugarski kralj, bodreći svoje vitezove, ugleda kako se na gradu

Nikopolju širom otvoriše obe kapije okrenute jugu. Osman Gromoviti, na
čelu svoje posade, ispade iz grada, jurnu u metež i utonu u gomilu

vitezova.

Tada se iza jednog brežuljka pojaviše novi konjanici. Pet hiljada

srpskih oklopnika pod knezom Stefanom sjuriše se niz breg. Kivni na

krstaše zbog zverstava koja su vršili, odmorni i orni za borbu, svom
žestinom udariše u bok krstaške vojske. Stefan, Prijezda, Radič i
Mihailo, znajući da od njihovog udara zavisi ishod bitke, kao strašni
žeteoci obarali su već umorne i malaksale ugarske, nemačke i poljske
krstaše. Sebri oklopnici, inače kivni na vitezove zbog prezira koji su još
njihovi preci osećali na sebi, prodirali su kao povodanj u masu krstaša.
Razdvojeni u dve grupe, jedni pod Stefanom i Radičem, drugi pod
Prijezdom i Mihailom, srpska vlastela i sebri, obarajući konje i konjanike,

ostavljali su za sobom prolaz širok nekoliko stotina koraka.
Vojvoda Prijezda, opustivši konju vođice, borio se mačem i

topuzom. Isprskan krvlju i s besnilom u očima, vitez izazva užas kod

krstaša, jer svaki koji mu je bio na domaku padao je kao od groma. Silna

snaga Prijezdina zaprepasti i Srbe i krstaše. Njegov topuz smrskavao je
šlemove, razbijao oklope i lomio protivničke mačeve. Uz njega se borio
plavokosi Mihailo. Njegova snažna figura isticala se među borcima. Ne
obzirući se ni desno ni levo, vitez je zadavao precizne udarce i hladno i

smišljeno prodirao kroz krstaške redove. Dva vlastelina, Prodan i Golija,
štitili su mu bokove, a iza njih, kao čopor vukova nadirali su sebri

izmešani s mladim sinovima srpske vlastele. Teodos Mukotrpni i sebri
vojvode Prijezde napadali su hajdučki i zadavali brze i sigurne udarce,

skoro uvek smrtonosne. Osetivši da se krstaški redovi kolebaju, Teodos
skrete udesno. Četiri stotine njegovih momaka potekoše za njim.

Na čelu druge grupe Stefan i Radič su se probijali kroz krstaške
redove. Zaklanjajući se malim okruglim štitovima dva viteza su krčili put.
Za njima su kao poplava nadirali srpski oklopnici, većinom niža vlastela i

119

sebri. Knez Stefan, ne ispuštajući ni za trenutak iz vida redove svojih
boraca, zadavao je uzgredno udarce i izdavao naređenja koja su njegovi

najbliži pratioci gromkim glasovima prenosili dalje.
Međutim, kraljeva vojska tukla se frontalno s Turcima. Zbog velikih

gubitaka na obe strane, ogorčeni ratnici borili su se do poslednjeg daha.

Bajazit, okružen spahi-oglanima i najodabranijim anadolskim
konjanicima, vikao je iz sveg glasa bodreći svoje ratnike:

— Borite se i umrite kao junaci! Jer ropstvo je gore od smrti! Ne

dolikuje sinovima Orkanovim da umiru po tamnicama ugarskim, ili na
točku!

I Turci su se borili i ginuli. Mnogi stekoše besmrtnu slavu. Vakši-
paša, Manet-beg, Mehmed Čelebija i divljačni Firuz tukli su se kao da se
utrkuju ko će pre poginuti. Uzalud su se krstaši upinjali da ih poubijaju,
smatrajući da će obezglavljene turske ratnike lako nagnati u bekstvo.

Bajazit i njegovi emiri borili su se silovito, a njihovi surovi ratnici, navikli

na pobede, uletali su u guste redove krstaša i nijedan nije poginuo dok

se dvostruko nije iskupio.

Ratnici obeju strana, naviknuti na skupno borenje, tukli su se ne
kvareći svoje redove. Ali poneki među krstaškim vitezovima, u želji da
što pre okončaju bitku i steknu što veću slavu, počeše se po manjim

grupama izdvajati. Zaneseni trenutnim uspehom, pravili su prodore ne
vodeći računa što srljaju u vrtlog razjarenih turskih boraca. Odsečeni od

glavnine i zaopkoljavani, smeli krstaši su hrpimice ginuli.
Toma od Rascije, na čelu odreda od trista srpskih oklopnika, borio

se na desnom ugarskom krilu. Dvaput je mladi vitez pravio opasne
prodore i oba puta se izvlačio iz smrtonosnog obruča turskih ratnika.

Njegova kaciga blistala se na suncu i oznaka na štitu, brojanice i nož,
isticala se i padala mnogima u oči. U nekoliko mahova turski ratnici bili
su preneraženi njegovom okretnošću i veštinom borenja. Zaneti
borbenim žarom svoga vođe, srpski oklopnici nadirali su za njim,

napadali, jurišali, boli turske konje i konjanike takvom žestinom da u
jednom mahu prisiliše rumelijske konjanike na povlačenje u neredu.
Podvikujući borbeni poklič »Brojanice-nož«, borili su se do uništenja.

Jednom, opkoljeni odasvud, kad je izgledalo da im nema spasa, Toma i
njegovi pratioci razbiše turski obruč, probiše se, onda okretoše konje i

novom snagom navališe da se bore.

— Alah neka je s nama! — zavikaše Turci. — Ove šejtan vodi!
— Šejtan! Šejtan! — čulo se sa svih strana.
— Strela ga ne bije, mač ga ne seče!
Odjednom Toma oseti kako mu krv navire u lice. Sevajući očima,

podviknu svojima:
— Braćo, osveta! Danas ću sprati sramotu ropstva!
Osman Gromoviti, probijajući se kroz gomile turskih ratnika, gonio je

120

konja prema Tomi.
Mladi vitez, zadenuvši mač u nožnice, trže ubojnu sekiru koja mu je

visila o sedlu i jurnu na Turčina.

— Uhoda ugarskog kralja! — škrgutnu zubima Osman i svom

žestinom napade protivnika.
Borba između dva istaknuta borca za čas skrete pažnju turskih i

srpskih ratnika. Uperivši užagrele poglede, i jedni i drugi, kao po
dogovoru spustiše oružje i krvavih i izobličenih lica od borbenog besa

stadoše da gledaju megdan.

Toma je dobro znao kakvog protivnika ima pred sobom. Stasiti i
snažni Turčin, uveren u svoju pobedu, obode konja i vitlajući ubojnom

sekirom napade protivnika tako snažno da je srpskim oklopnicima
zastao dah. Ali Toma izdrža prvu navalu odbijajući udarce svojom
sekirom ili dočekujući ih štitom. Turski ratnici, znajući zaštitu u borenju i
snagu svoga omiljenog megdandžije, pratili su borbu čudeći se što mladi

krstaš još uvek odoleva, izbegava udarce ili se zaklanja štitom. Oni
primetiše kako vođa srpskih oklopnika strahovitom brzinom uzvraća
udarce nagoneći svoga konja da obleće oko Turčina. Krici krstaških i

turskih ratnika zaglušivali su paklenu vrevu na bojnom polju. Toma je
osećao kako mu malaksava leva ruka, ali se još uvek branio zaklanjajući

se ulubljenim štitom. U jednom trenutku Osman Gromoviti zadade

strahoviti udarac u vitezov štit. Tomina levica klonu, ali u isti mah
njegova sekira kao malj pade među uši Osmanova konja. Životinja
klonu, povede se i pade. Turčin se dočeka na noge i žestoko salete
viteza. U dva maha njegova sekira zaseče trbuh Tomina konja. Mladi
vitez uluči zgodan trenutak, skoči s ranjenog konja, odbaci sekiru i istrže
mač. Bitka se nastavi pešački. Turčin je navaljivao sekirom, a Toma, bez
štita, borio se mačem. Oblećući oko Osmana i nagoneći ga da se okreće
u mestu. Toma jednim udarcem dobro zaseče vrat protivnika. Videći da
ga je obranio, mladi vitez, upirući svu snagu, najposle zadade
smrtonosni udarac. Njegov mač probi Turčina na mestu gde se
sučeljavaju ivica oklopa i široki kožni opasač.

— Pogibe Gromoviti! — dreknuše turski ratnici i navališe da ga
osvete. Srpski oklopnici potekoše svom žestinom da zaštite svoga vođu.

Ali pritisnuti masom Turaka, potiskivani i zbijeni u gomilu, svi popadaše
isprobadani mačevima. Kao bujica, turski konjanici pređoše preko njih.

Vojvoda Prijezda i Teodos Mukotrpni sa sebrima i vlasteoskim
sinovima, podišavši s leđa Ugrima, koji su se uveliko tukli frontalno s

Bajazitom i njegovim emirima, nadirali su sve više prema središtu
krstaške vojske. Stefan i Radič, štiteći im leđa, zaustavljali su masu
vitezova stvarajući novi front.

Teodos, boreći se naporedo s Prijezdom, razbarušene kose i brade,
posečen sabljom na nekoliko mesta, krvav, ugleda ispred sebe krstašku

121

zastavu.

— Spasenija, vidiš li ti ono? — podviknu.
— Vidim, Mukotrpni! — odvrati mladić bez uha, nastavljajući da
bode mačem krstaške konje u trbuhe.
Teodos jurnu prema zastavi. Obarajući konje i konjanike, Dodoš,
Magija, Mirićije, Timotej i ostali Prijezdini sebri, brekćući od napora i

borbenog besa, kao mahniti su zadavali udarce desno i levo.
Teodos se provuče kroz gomilu krstaša, sekirom ubi zastavnika i

naočigled obe vojske ote kraljevsku zastavu.
Zaprepašćeni krstaši koji su se borili podalje od toga mesta,

pomislivši da je kralj poginuo, udariše u bekstvo. Drugi se povedoše za
njima i tiskajući se, preturajući jedni druge i boreći se za prolaz,
zahvaćeni pomamom straha, nagrnuše da beže prema Dunavu.

Spasenija ubi kraljevog konja i naumi da sjaše i kralja zarobi. Ali

vitezovi Ugri smesta napraviše odbrambeni red. Ostali privedoše kralju
drugog konja. Sigismund se baci na njega i obuhvaćen bujicom
begunaca poteče prema Dunavu. Turski ratnici, iako premoreni od

dugotrajne bitke, gonili su malaksale konje za beguncima. Strahovita
seča, gonjenje i hvatanje begunaca potraja dugo.

Kralj Sigismund, praćen najistaknutijim od svojih pratilaca, stiže do
obale Dunava, ukrca se u jednu poveliku lađu i smesta se otisnu niz

reku.

Ostali krstaški ratnici bili su razbijeni i rastureni na sve strane. Jedni
izginuše u bekstvu, drugi padoše u ropstvo, treći su se otimali tukući se
između sebe da se dočepaju lađica i čamaca kojima su doplovili, četvrti
se baciše u Dunav. Ne želeći da dopadnu ropstva, mnogi se podaviše, a
manji broj prepliva na drugu obalu i pade u ruke vlaškim pljačkašima koji

ih skoro nage pustiše da beže prema Ugarskoj.

Sigismund Luksemburški, ugarski kralj, uprkos mnogim turskim
zasedama, ploveći svojim brodovima niz Dunav, dočepa se Crnog Mora.
Prošavši kroz Dardanele, naiđe na brodove koje je Mletačka Republika
poslala krstašima u pomoć. Sad već osiguran i dobro čuvan na moru,
kralj stiže u Dubrovnik 19. decembra47. Dubrovčani prirediše
veličanstven doček kralju, nadbiskupu od Grana, Ivanu, vitezu Stevanu

od Kaniže i drugima. Knez Marinica Resti sa svim senatorima i
mnogobrojnom vlastelom izađe u susret kralju podnoseći mu u znak
poštovanja na srebrnom poslužavniku ključeve od grada. Kralj se
blagonaklono zahvali i, vrativši knezu ključeve, obdari ga zlatnom
kolajnom, sabljom i parom zlatnih mamuza48. Knez i senatori

velikodušno uzvratiše poklon kralju. Oni mu dadoše komad od ubrusa

Isusa Hrista i dve hiljade dukata.
Devet dana ugarski kralj i Dubrovčani izmenjivali su ljubaznosti, a

desetog dana Sigismund, praćen istaknutim plemićima, odveze se

122

jednom dobro građenom galijom prema Splitu a odatle krenu
suvozemnim putem za Ugarsku.

*

Ispred šatora Bajazita Munjevitog iskupili su se turski emiri, paše i
kapetani. Iznureni, ubledeli i s iskrvavljenim odelom posle bitke, čekali su
da se sultan pojavi da mu čestitaju pobedu, da se dive njegovom
junaštvu, i da, klanjajući zajedno, zahvale Alahu, jer se već i ićindija49
približavala. Ali radost zapovednika turskih odreda bila je usiljena. Gubici
su bili toliko veliki da su sa strahom očekivali da iz šatora izađe sultan.
Svi su oni znali da Bajazit voli turske ratnike, ali da iznad svega ceni
prestiž i svoj ponos. Bitka kod Nikopolja je dobijena, ali je cena pobede
strašna. Nekoliko desetina hiljada turskih ratnika, najiskusnijih boraca,
palo je na bojnom polju.

Bajazit, okupan i obučen u svečano odelo, pojavi se na vratima
svog golemog šatora. Desno i levo od njega bili su Ali-paša i Firuz, a iza
njih stari emiri koji su s Muratom bili na Kosovu. Seda Evrenos, kosooki
Saridže, Isak-beg i njegov sin, koji je nasledio očevu slavu i ime, i drugi.

Mlađi emiri, paše i kapetani padoše na kolena pred sultanom. Ali
Bajazit nestrpljivo odmahnu rukom.

— Ustajte! — viknu Ali-paša. — Na noge, junaci! Uprite svoje
poglede u božansko lice našega padišaha, kome je Alah dodelio još
jednu pobedu, najveću od svih dosad.

— Slava neka je padišahu, sinu velikog Amurata! — zavikaše
vojskovođe gledajući u Bajazitovo lice kao u svetinju.

— Junaci — otpoče Bajazit — Alah nam je podario pobedu, ali
kakvu! Pogledajte bojno polje! Tamo leže mrtvi naši najbolji ratnici.
Bezbožnici, pre nego što su dobili smrtni udarac, poubijali su ih. Tako je
radost naše pobede propraćena suzama. Ali neka je slava Alahu!
Osvetili smo naše mrtve i još ćemo da se osvetimo. Odlučio sam da sve
zarobljenike predam dželatima.

U skupu nastade žagor. Vojskovođe su io običaju odobravale
sultanovu odluku.

Bajazit nastavi:
— Sve vas pohvaljujem za junaštvo koje ste pokazali u ovoj bici i
svaki od vas dobiće zasluženu nagradu. Osim pohvala, dugujem najveću
zahvalnost srpskom knezu Stefanu. Njegov udarac u bok neprijatelja
odlučio je bitku u našu korist. Hvalite, dakle, i slavite kneza Stefana!
— Slava mu i hvala! — zavikaše turske vojskovođe.
Bajazit mahnu rukom prema mestu gde je stajao knez Stefan sa

123

svojim ljudima:
— Dovedi viteza koji je oteo zastavu ugarskog kralja.
Za trenutak čupava glava Teodosa Mukotrpnog izviri iza širokih

ramena Prijezdinih.
— Izađi... Idi pred sultana! — reče mu Stefan.
Teodos se nakašlja, zagladi kosu i bradu i ponosito stupi pred

Bajazita.
— Ovo je kaurski pop! — nasmeja se Mehmed Čelebija.
— Alaha mi, u pravu si! — odvrati Firuz. — Kaurski popovi sa

šejtanima druguju. Zbog toga je i oteo zastavu!
— Padišah želi iz tvojih usta da čuje kako si oteo zastavu! — reče

na srpskom Ali-paša.
Teodos se isprsi:
— Ubio sam zastavnika, uhvatio za motku...
— I posle?
— Onda sam rešio da je ne ispuštam iz ruku. To je sve...
Ali-paša prevede Bajazitu.
— Pravi vitez! nasmeši se sultan. — S malo reči rekao je sve.

Naredićeš da se ovome junaku još večeras uruči kesa sa pet stotina
dukata.

Ićindiju svi turski ratnici svesrdno izvršiše zahvaljujući Alahu na
pobedi. Za to vreme knez Stefan se s pratiocima povuče u svoj šator.

Uveče, prema svetlosti buktinja, turski ratnici izvedoše pred Bajazita
najistaknutije od zarobljenih krstaša Prema vrednosti i viteškom položaju
roba, sultan svakom odredi cenu otkupa. Tri stotine zarobljenih vitezova
bez reči primiše procenu i odmah stadoše pisati pisma svojima tražeći
novac. Jovan Neustrašivi, grof od Neversa, procenjen je zapanjujuće
velikom svotom, maršal Busiko isto tako.

Ostali zarobljenici, oko tri hiljade ratnika, trebalo je sledećeg dana u
zoru da umru pod mačevima dželata.

124

Glava sedamnaesta

Sutradan, po izlasku sunca, Bajazit Munjeviti, Ali-paša, Firuz i ostali

vođi turskih ratnika izašli su iz svojih šatora da napajaju oči i srca
gledajući kako pod mačevima dželata padaju bezbožničke glave. Sultan
je želeo da što veći broj onih »kojima je utisnut vatreni znak na čelo«
gleda pogubljenje. Zbog toga je napravljena kara. Postrojeni u četiri
vrste po ivici ogromnog kvadrata ograničenog konopcima, turski ratnici
stajali su u savršenom redu. Na želju Bajazitovu došao je da gleda
pogubljenje i knez Stefan sa svojim pratiocima.

Idući u tri reda kolonom po jedan, s rukama vezanim pozadi, sužnji
su se približavali dželatima koji su na sredini kare stajali s isukanim
golemim mačevima.

— Zar moraju da umru? — obrati se Stefan sultanu gledajući ga
molećivim pogledom.

— Ti ih žališ? — odvrati Bajazit.
— Da.
Surove oči sultanove blesnuše čudnim sjajem. Pokazujući rukom
prema prostranom polju prekrivenom hiljadama leševa, Bajazit reče:
— Žali one koji su u punoj snazi života predali dušu Alahu. Njihova
smrt mora biti osvećena.
Na dati znak sultanov zatrešta golemi koš. Glave zarobljenika
počeše da padaju. Idući u tri reda jedan za drugim kao tri beskrajna
lanca, sužnji su neprekidno pridolazili, stupali u karu i primicali se
dželatima. Pomireni sa sudbinom, hrišćanski oklopnici su podnosili glavu
pod dželatov mač i bez roptanja umirali. Oni nisu očekivali milost, jer su
osam nedelja ranije i sami tako postupali prema zarobljenicima prilikom
opsade i osvajanja gradića Rahova.
Stefan, stojeći pored Bajazita, bleda i skamenjena lica, gledao je s
odvratnošću ovo klanje koje nikom ne koristi. Plavokosi Mihailo naže se
na uho Radiču i prošapta:
— I mi smo doprineli da azijatska neman loče hrišćansku krv!
Radič se bolno osmehnu.
— Zar misliš da bi krstaši bolje postupali da su pobedili?
Prijezda je škrgutao zubima. Stežući balčak mača i savlađujući se,
reče Stefanu:
— Tako mi boga, odmetnuću se u goru i neću se smiriti dok ove

125

jadnike ne osvetim!

— Dobri moj — odvrati knez — zar si zaboravio da sam toliko puta

govorio: bolje je onima koji su pomrli. Sudbina nam je dodelila da

zavidimo mrtvima.

Odjednom se Stefan trže i zgrabi Prijezdu za ruku:
— Pogledaj! — reče. — Toma od Rascije! Eno ga među

sužnjevima!
Prijezda, Radič i Mihailo se prenuše. U redu među sužnjevima

ugledaše Tomu. Mladi vitez, krvave glave, pocepana odela i vukući

desnu nogu, lagano je ulazio u karu.
Stefan se smesta obrati Bajazitu. Poklonivši se reče:
— Svemoćni padišahu, molim te za jednu milost.
Sultan upre u njega svoje kestenjaste oči:

— Milost? Za koga?
— Za jednog roba. Ne pitam za cenu otkupa. Traži koliko hoćeš.
Platiću.
— Je li osveta u pitanju? — reče Bajazit nabravši obrve. — Možda

želiš da ga staviš na muke? Ostavi se toga. Za njega je dosta da umre
pod dželatovim mačem.

Stefan se za trenutak trže. Bajazitovo surovo milosrđe natera ga da
uzdrhti. Gledajući netremice u sultana, naglašavajući svaku reč, odvrati:

— Neću ga staviti na muke. Želim da mu poklonim život i slobodu

jer mi je drag.

— Drag ti je? A da ste se sreli u bici, da li bi ga ubio?

— Ne bih!

Bajazit se nasmeši:
— Milosrđe takve vrste treba ceniti. Uzmi roba bez otkupa, jer nema

te cene koja bi bila dovoljna kad je prijatelj u pitanju.

Stefan se zahvali dubokim poklonom i dade znak Prijezdi. Vojvoda
od Stalaća utrča u sredinu kare, uhvati Tomu za ruku i izvede ga iz reda.
Kroz gomilu turskih ratnika prostruja žagor, zatim se začu jedan

prodoran glas.

— Taj kaurin je ubio Osmana Gromovitog!
— Svemoćni sine Alahov, ču li ti ovo? — obrati se Ali-paša Bajazitu.
— Čuo sam — odvrati sultan. — Dovedite mi ratnika koji je to rekao.
U gomili pronađoše stotinara Muhameda, sina Muhamedova iz

Kilikije, i izvedoše ga pred Bajazita.
— Kazao si da je ovaj kaurin ubio Osmana Gromovitog? — reče

sultan pokazujući Tomu, kome je Prijezda presekao veze na rukama.
— Kazao sam! — odvrati Turčin. — To je istina. Kaurin je ubio

Gromovitog, dizdara od Nikopolja. Posle sam ga ja zarobio.
— Kaurin treba da umre! — reče Firuz. — Za život Osmana

Gromovitog i stotinu kaurskih glava nije mnogo.

126

Preko Stefana Bajazig stade postavljati pitanja Tomi:
— Je li istina da si ubio Gromovitog?
— Istina je — odvrati smelo Toma. — Ubio bih i tebe da smo se
sreli u bici.
— Hm... — učini sultan. — Smelo rečeno. Pozvao bih te na
megdan, ali sultanu se ne pristoji da se tuče...
— Nađi zamenika i tući ću se s njim! — odvrati Toma.
— Šta kaže? — upita Bajazit Stefana.
— Kaže da nađeš zamenika...
— Smeo vitez! — nasmeši se sultan. — Jedva se drži na nogama a
izaziva na megdan nikog manje nego sultana. Reci mu da megdana
neće biti i da sam ga tebi poklonio.
Obrativši se stotinaru Muhamedu, sultan reče:
— Kako je ubio Osmana?
— U časnoj borbi. Tukli su se kao pravi vitezovi. Kaurin je pobedio.
Karasija Ajna-beg priđe Stefanu:
— Kaži tome mladom vitezu — reče — da mu se divim. Ubio je u
časnoj borbi jednog od najboljih naših megdandžija. Iznad svega cenim
junaštvo. Zbog toga mu nudim svoje prijateljstvo.
Emiri i paše prsnuše u smeh, ali Bajazit ostade ozbiljan:
— Ne smejte se! — reče. — Ljubaznosti i viteškom ponašanju Ajna-
bega dive se velikaši na zapadu i istoku. On ceni čoveka i njegovo
dostojanstvo. To je za poštovanje, a ne za smeh.
Tako je govorio Bajazit Munjeviti, ali mu ne pade na pamet da
obustavi ubijanje zarobljenika.

*

Pod Stefanovim šatorom mladi vitez Toma od Rascije krepio je
svoje iznureno telo jedući pečenu ovčetinu i zalivajući je dobrim vinom.
Posle obeda kneževe sluge mu doneše vode da se okupa. Dok je
svlačio sa sebe prljavo i pocepano odelo, knez i Prijezda sa
zaprepašćenjem ugledaše rane, zasekotine i modrice po celom telu
mladoga krstaša.

— Ne čudite se! — reče Toma. — Posle borbe s Gromovitim na
mene se sručila gomila Turaka. Kad sam se osvestio, mislio sam da su
mi sve kosti polomljene i koža izderana.

— Ozdravićeš i oporavićeš se! — reče Stefan. — Sad u postelju, a
sutra će ti biti bolje.

Toma se zagleda u njegovo plemenito lice i tiho reče:
— Tri puta si mi spasao život, a ja se ponašam kao zver!

127

Vitez se uhvati za glavu i zajeca:
— Tako mi boga, prokleću kosti svoga oca! Njegova smrt bacila me
je u najveću bedu. Zbog njegove želje na samrti ja treba celog veka da
ispaštam i da pljujem na sebe... Prezirem krvnu osvetu! Pre ću ubiti sebe
nego svoga dobrotvora...
Mutnih i polusklopljenih očiju Toma je govorio:
— Vidim stotine ruku kako se pružaju da me uhvate... Ne bojim se!
Hvatajte me i stavite na točak. Polomite ruke i noge vitezu izdajniku koji
je pljunuo na svoga dobrotvora. Altomanovići su prokleti. Njihova nedela
vape za osvetom posle smrti! Evo, nudim se! Ja sam taj koji treba da
iskupi njihove grehe! Pružaju se stotinu ruku prema meni... Uzmite me i
raskinite ovo grešno telo i bacite ga psima!
Prijezda mu priđe, diže ga na ruke i, uz pomoć slugu, stavi ga u
postelju.
Četiri dana i toliko noći Toma nije dolazio svesti. Stefanov ranar ga
je brižljivo lečio. Karasija Ajna-beg poslao je pod knežev šator svoga
lekara, staroga Ismeta. Zahvaljujući brižljivoj nezi, a još više svojoj
mladosti i bujnoj snazi, Toma petoga dana dođe svesti.

*

Poraz hrišćanske vojske kod Nikopolja zaprepasti i vladare i narode
na zapadu. Bedem hrišćanstva od šezdeset hiljada odabranih vitezova
razbijen je pa se s razlogom očekivalo da turska poplava nagrne na
Evropu. Jedino je okolnost da je i Bajazit imao velike gubitke ulivala
nade mnogima da navala Turaka za kratko vreme ne može biti
sudbonosna. Tako se i dogodilo. Bajazit Munjeviti, uredivši svoju vojsku,
udari najpre na Vidinsku Bugarsku, pregazi je i opustoši. Nadirući uz
Dunav, zađe s vojskom u ugarsku zemlju, paleći, robeći i pustošeći,
napade na grad Zemun, zatim na grad sv. Dimitrija50, i dopre do Murze51.
Iza turske vojske ostajali su leševi i zgarišta. Kao od kuge bežali su ljudi
ispred azijatske najezde. Kao zaraza i pomor širio se strah, išao ispred
varvara, nagonio i najsmelije u bekstvo. U takvom stanju niko se ne
usudi da prepreči put osvajaču. Ime Bajazita Munjevitog s užasom se
izgovaralo no dvorovima, vlasteoskim posedima i seljačkim čatrljama. I
kao što to uvek biva, glasovi o zverstvima turskih ratnika, prenošeni od
usta do usta, dobijali su fantastične razmere. Govorilo se da jedna
vojska nadire kroz Bosnu, da je već prodrla do Hrvatske i da se njene
patrole viđaju ispred Petrove Gore. Molepstvija po evropskim crkvama i
katedralama otegoše se u beskraj. Rimski papa Bonifacije IX diže glas
pozivajući celokupno hrišćanstvo da se pribere, okrepi božijim

128

nadahnućem i nanovo krene u krstaški pohod protiv bezbožnika. I već su
se pojavljivali znaci sređivanja među zapadnim vitezovima: vojske
stadoše da se pribiraju i opremaju za konačni obračun s Turcima.

Neočekivano Bajazit udari natrag. Goneći ispred sebe 1600 robova,

napusti dalji pohod, ostavi Slavoniju i Srem, spusti se preko Bugarske
dolinom reke Marice i kroz Trakiju stiže do Grčke, pa pade s vojskom

pred grad Solun. Vizantijski car Manojlo Paleolog, posle uzaludnih žarkih
molbi upućenih zapadnim vitezovima za pomoć, napusti Solun i svom

snagom se baci da što bolje osigura i utvrdi Carigrad Turski ratnici s
malo muke osvojiše Solun i po treći put krenuše na vizantijsku
prestonicu. Bajazit, preteći potpunim uništenjem građanstva, stade

zahtevati da mu se preda Carigrad.

Posle bitke kod Nikopolja Stefan je s dozvolom sultanovom krenuo

u Srbiju. Srpski ratnici, snabdeveni bogatim plenom, bili su

prezadovoljni. Pošto su poslednji ušli u bitku, nisu imali mnogo gubitaka.

Zbog toga je njihova radost bila velika. Svi su jahali na dobrim konjima, a
po jednog ili dva, natovarena oružjem, oklopima, džačićima s hranom,
odelom i ćebadima, vodili su kao deo plena.

Na prvom bivaku Teodos Mukotrpni, zveckajući dukatima koje mu je

Bajazit poklonio, stade u bescenje kupovati konje, oružje, oklope i odelo.
— Imam u planini još četiri stotine ratnika, krštenih duša. Njih treba

odenuti, naoružati i opremiti valjano, jer, braćo moja, dolazi vreme kad
ćemo se s Turcima klati! U ime Hrista i svete Petke, moje zaštitnice —
neka joj je slava i hvala — da je sreće da mi i bez novaca ustupite taj

plen!
Ratnici su se smejali, zadirkivali kaluđera ratnika, cenjkali se s njim i

budzašto mu prodavali konje i ostalo.
Na trećem bivaku Teodosova kesa bila je prazna. Od pet stotina

dukata nije ostalo ništa. Ali zato Mirićije, Dodoš. Matija i Uroš, hvatajući
prečice, odvedoše u planinu osamdeset konja s opremom.

Uz put je Toma pričao Teodosu i njegovim drugovima kako se borio

s Osmanom Gromovitim i kako ga je ubio.
— Bog ti dao sreće i zdravlja! — blagosiljao ga je Teodos. — Ubio

si guju otrovnicu...

— Koja je tebe za srce ujela! — dobaci Spasenija. Teodos ga
preseče pogledom i nastavi:

— Ubio si pustahiju...
— Koji je tebi sedlo bacio na glavu! — opet se utače jednouhi
mladić.

— Spasenija, ne dovodi me do granice iskušenja!
Ratnik Zlonoga, sučući svoje duge brke, reče:
— Istinu čovek govori: Turčin ti je bacio sedlo na glavu i pesnicom

razbio nos.

129

— Bezbožnici! — škrgutnu zubima Teodos. — Živom ratniku sve

može da se desi, ali vi, prokleti da ste, uživate da mi to stalno pominjete;

jer vaše satanske duše pakost hrani!
— Imam četrnaest dukata što sam uzeo od zarobljenog krstaša —

reče mirno Spasenija — sve ću ih dati telalu da svuda po gradovima i
raskrsnicama viče kako su se Teodos Mukotrpni i Osman Gromovita

tukli na megdanu.
— To nećeš učiniti! — odvrati Toma. — Teodos je božiji čovek i

vitez čija slava neće potamneti.
— Spasenija zlotvore, čuješ li ove reči? — uzviknu Teodos.
— Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti i posvetiti!
— Zar ćeš baš platiti telalu da viče?

— Rekao sam i ostajem pri svome!
— Zar tako, izrode? Zar se tome učiš, paklena dušo? Svoga
dobrotvora i spasioca da izvrgavaš ruglu! Za to li sam ubio Turčina i
osvetio tvoje odsečeno uho?
— Mnogo se, brate, razmećeš! — odvrati Spasenija. — Više se
hvališ tim Turčinom i mojim odsečenim uhom nego da si crkvu sazidao!
Roksana i Slugan plačući od radosti dočekaše Tomu u Stalaću.
Roksana se pravdala što je voljenog čoveka osuđivala za nesreću koja

mu je nametnuta. Slugan se pravdao što je napustio prijatelja, a Toma
što je slepo poslušao očeva naređenja stavljajući na kocku svoju vitešku
čast i ljubav.

— Tri života dugujem knezu Stefanu, a vojvodi Prijezdi opravdanje
što sam neiskreno i podlo postupio kad sam ušao u njegov grad — reče.

— Opravdaćeš se! — odvrati Prijezda. — Imaćeš prilike!

— Reci mi — odvrati Toma — da li prsten koji sam dao tvojoj sestri

još uvek važi kao znak naše veridbe?

— Važi! U ime svoje pokojne majke blagosiljam vaš brak, ali najpre
da vidimo šta će reći otac Serafim, iguman manastira Ravanice.

Sutradan devojka i vitez krenuše kolima prema manastiru. Toma,
Slugan, Roksana i Prijezda, prvi put ozarena lica i srećni, napustiše
Stalać.

Otac Serafim primi s radošću posetioce i, pošto je bio praznik,
priredi u njihovu čast bogatu gozbu. Slušajući o bici kod Nikopolja i o
porazu hrišćanske vojske, stari iguman sa suzama u očima i drhtećim
glasom od uzbuđenja reče:

— Strašna je volja božija! Naši vitezovi samo na ustima nose Hrista

i njegovu nauku. Njihova okorela srca prepuna su oholosti i greha. Na
zapadu lažni apostoli hrišćanstva svojim postupcima truju dušu svojih
ratnika i ubijaju im veru i samopouzdanje. Ko će zaustaviti neman Azije?
Zar hrišćanska vojska koja nema u srcu ljubavi prema svojim vođama?
Zar ratnici kojima je ubijen ponos, čast i odanost svome narodu? Ali,

130

neka se vrši volja božija... — završi starac.
Vitezovi su se zgledali i odobravajući klimali glavom. Onda Prijezda

ispriča starcu Tominu nevolju tražeći od njega savet.
— Bogomrsko je i nehrišćanski postupio tvoj otac na samrtnom

času, sinko! — reče iguman. — Jad koji je natovario na tvoju dušu
pregolem je, ali ima načina da se i tome zlu stane na put. Krvne osvete
odreći ćeš se, kneza Stefana nećeš ubiti! Ali zato moraš ostati u
manastiru, u ćeliji samici, obučen u kostret i pod najtežim postom. Posle
četrdeset dana i toliko noći bićeš slobodan od teške zakletve svoga
pokojnog oca.

Vitezovi i devojka u čudu su se pogledali. Njih je iznenadilo pravo
igumana da primenjuje ovakvu vrstu pokore grehova. Oni nisu znali da
manastir Ravanica ima karakter lavre52 kojoj pripadaju samoupravna
prava. Prema tome, iguman je bio oslobođen od vlasti episkopa,
arhiepiskopa pa i patrijarha, jer je direktno samo vladaocu morao
polagati račune o svome radu. Po tome pravu igumani carskih manastira
mogli su baciti anatemu na pojedina lica ili je s njih skidati.

Toma s olakšanjem na duši prihvati igumanov predlog i ostade u
manastiru. Prijezda, Roksana i Slugan pozdraviše se i napustiše
manastir.

Četrdeset dana docnije u istom manastiru obavljena je svadbena
svečanost. Bračnu vezu između Roksane i Tome blagoslovili su iguman
Serafim i knez Stefan. A osmog dana posle venčanja Toma i Roksana,
uz pratnju odreda od stotinu oklopnika koji su pošli da ih otprate do
granice, krenuše put Budima. Slugan se ne usudi da pođe s njima, jer bi
kao begunac iz ugarske vojske iskusio najtežu kaznu.

131

Glava osamnaesta

Za Vuka Brankovića i njegovu porodicu nastali su teški dani. Bajazit

ih je oterao s njihovih poseda smatrajući da je knez Stefan jedini
dostojan da vlada u Srbiji i Makedoniji. Vuk je blagovremeno napustio
Prištinu i umakao ispred Turaka. Otada mu se izgubio svaki trag. Jedni
su pričali da je po povratku iz Beograda pao u ruke Turaka i da je po
naređenju Bajazitovom otrovan u Plovdivu. Drugi su pronosili vest da je
umro u Beogradu, gde je godinu i po dana živeo pod pokroviteljstvom
kralja Sigismunda. Ali se kao pouzdano tvrdilo i pisalo da je umro u
nekom manastiru u Svetoj Gori i tu sahranjen. Njegova žena Mara i
sinovi Grgur i Ðurađ, pa i udovica trećeg sina Lazara, živeli su na
skučenom zemljištu oko Vučitrna, Trepče, manastira Dečana i Prištine.
Gradove Jeleč i Zvečan posedoše Turci, a ostala zemlja, po naređenju
Bajazitovu, pripala je Stefanu i njegovom bratu Vuku koji se pojavio s
upornim zahtevom da vlada.

Vuk Branković je blagovremeno poslao u Dubrovnik velike količine
srebra u polugama. Pritešnjeni nevoljom, njegovi sinovi, obrativši se
Dubrovčanima, dobiše celu zalihu.

Znajući stav Brankovića prema Turcima, vlastela u Srbiji i vitezovi
čudili su se otkud potiče Bajazitovo milosrđe prema njima (bio im je bar
nešto zemlje ostavio). Ali uskoro svima postade jasno, jer doznadoše da
su Vukovi sinovi Grgur i Ðurađ postali turski vazali, potpisavši obavezu
da će voditi pomoćne trupe u rat, boriti se na strani Turaka i plaćati
određeni danak.

Mada bliski rođaci, Brankovići su prema Stefanu i njegovom bratu
Vuku gajili bezgraničnu mržnju. Pomisao da je Bajazit njihove zemlje
predao Lazarevićima izazivala je srdžbu u njima. Nikola Zojić i Novak
Belocrkvić, na podstrekivanje Brankovića, digoše ustanak u Srbiji, s
namerom da smaknu kneza Stefana i njegova brata. Međutim, mladi
knez satre obojicu kod planine Rudnika. Zojića natera da se pokaluđeri a
Belocrkvića pogubi.

Dok su se po Evropi pronosili glasovi da je turska vojska pregazila
Srbiju i zbacila s vlasta kneza Stefana, srpski vitezovi, vlastela i sebri iz
dana u dan sve više su jačali i dobijali moralnu snagu. Oklopljeni ratnici,
dobro opremljeni i uvežbani, bili su spremni da se u svako doba bore, a
Srbija se sve više širila i postala im draža od života.

132

Međutim, Bajazit Munjeviti, pošto je osvojio Bugarsku, Vlašku, veliki
deo Vizantije, Ugarske i Bosne, okrete se prema Aziji i stade da goni i

satare anadolske begove koji su naginjali Tamerlanu. Narodi i vladari u
Evropi odahnuše. Onda počeše da stižu vesta koje su glasnici i trgovci
pronosili. Govorilo se o svirepim postupcima oba vladara: o kulama

napravljenim od ljudskih glava, o bacanju živih ljudi u zverinjake, o
lomljenju ljudskih udova na točku, davljenju u blatu i nabijanju na kolje.

Sve te vesti pronošene kroz narode Evrope izazvaše užas, ali i žarku

želju da se dva strahovita turska ratnika sukobe i uzajamno unište.
Vreme je prolazilo, sukobi između begova i paša s obe strane

nastavljali su se, a dva azijatska džina odmeravala su snagu jedan
drugom. Tamerlan je osvojio Kipčak, Ðurđijansku i zemlje sultana
Ahmeta Dželaira i Kara-Jusufa, a njih nagnao da prebegnu Bajazitu.

U svom pohodu tatarski kan zauze Egipat i opustoši Siriju.
Osmanlije osvojiše grad Sivas a vojsku i građanstvo staviše pod
mač. Bajazitovi emiri u jednom naletu pregaziše i uništiše zemlju
Tahirtena, ljubimca Tamerlanova. Osim toga, na podstrek Bajazita

Munjevitog, u Mesopotamiji digoše ustanak Kurdi, zbaciše Tamerlanovu
vlast i pohrliše u vojsku Kara-Jusufa, povećavši tako Bajazitovu vojnu
silu. Ali vojska pod komandom princa Burunduka osvoji Mesopotamiju i

uništi varvare koji ne stigoše da se prebace preko reke Tigra i umaknu

ispred tatarske najezde. Tamerlan je svojim sporednim snagama

uništavao osmanlijske gradove i na sve strane progonio Bajazitove
pristalice. Sultan Ahmet jedva uteče u Hilu ostavivši svoje ratnike da se
spasavaju kako mogu. Princ Alija Kalender, zahvaćen panikom, napusti
Mendiliju i kao bez duše prebaci se na zapadnu obalu Tigra.

Porazi osmanlijske vojske, napuštanje gradova i bezobzirno bekstvo

ispred Tatara bili su predigra Tamerlanovog pohoda na Anadoliju.

Uprkos svemu, dva vladara muslimanske vere održavali su vezu

preko pisama i poklisara. Na Bajazita su uticali njegovi savetnici. Oni su
ulagali u svoju rečitost ubedljive dokaze da je rat između dva najveća
osvajača svega ubitačno štetan po muslimanske narode, a da ide u
korist hrišćana, koji se unapred raduju ovom sukobu. I Bajazit je

popustio i poslao pismo Tamerlanu:
»Biću iskren i poštovaću tvoju sposobnost koju ti je Alah, podario.

Iako su se desili nezgodni nesporazumi, ubuduće se oni neće
ponoviti.«53

I Tamerlan se izvinjavao. Govorio je da se divi Bajazitu što je digao
sveti rat i što se uspešno bori protiv hrišćanskih bezbožnika. Ti ga uspesi
raduju, ali zahteva da mu se uruči buntovnik »lošeg karaktera«.

Turkoman Kara-Jusuf, da bi ga predao dželatu. »Prema tome, da bi se
nesporazum između nas otklonio, a prijateljstvo pojačalo, pošalji mi toga
buntovnika vezanog, a kad s nevernicima (hrišćanima) povedeš nov

133

sveti rat, ja ću ti doći u pomoć.«
Tamerlanova ponuda Bajazitu da dođe u Evropu i da mu pomogne

da tuče »bezbožnike« nekako se pročula i stigla do ušiju evropskih

vladara. Oni isti koji su strepeli od imena Bajazita Munjevitog sa užasom
su pratili razvoj događaja u Aziji. Strahovita mogućnost da se vojske dva
najsposobnija osvajača sjedine zaprepastila je sve. Jer šta su glad, kuga
i pomor prema najezdi azijatskih hordi! U nastupu nemoći i očajanja
narodi Evrope stadoše činiti molepstvija i zavete. Verske procesije
učestaše, a tri pape nanovo stadoše slati proklamacije na sve strane i

pokretati novu krstašku vojnu. U takvom zlom stanju pojaviše se proroci i

stadoše govoriti da je došlo vreme propasti sveta. Pustinjaci askete,
odeveni u kostret i noseći krstove, pozivali su narod na pokajanje.

Pojava repate zvezde najpre smuti i najsmelije duhove, a onda izazva
ogromnu radost. Jer astrolozi utvrdiše da sazvežđe ovna u kombinaciji s
repatom zvezdom predskazuje propast istočnih naroda. Na istoku i

zapadu bili su uvereni da pojava repate zvezde neminovno predskazuje
rat, propast, pomor i druge nesreće. Zbog toga i ratnike u Aziji uhvati
strah, osobito zato što se pročulo da je sazvežđe ovna kobno po njih.
Tamerlanovi proroci i astrolozi javno se složiše da je nesreća na pragu,

ali za vizantijsko carstvo. Ova vest podiže duh ratnika i strah pretvori u

radost.

Jednog dana Bajazit dobi poruku od Tamerlana »da mu smesta
pošalje svoga izaslanika«. S malo reči tatarski kan rekao je sve.

Završetak pisma natera strah u kosta Bajazitovim emirima:

»Ako ne pošalješ izaslanika«, pisao je Tamerlan, »moja vojska
napustiće na proleće zimovnik i krenuće prema granici tvoje zemlje.
Onda ćemo se naći na bojnom polju. Upamti, Turkomane, kamen da si,
u vosak ćeš se pretvoriti.«

Pod sultanovim šatorom bile su najistaknutije vojskovođe. Njihova
lica obasjana svetlošću lojanih sveća imala su bledozelenu boju. Kad
Bajazit pročita Tamerlanovu poruku, za trenutak se uskomešaše.
Upućujući upitne poglede jedan drugom, očekivali su šta će reći Ali-
paša, veliki vezir. Ali i vezir je ćutao. Mehmed Čelebija prvi progovori.
Stavljajući ruku na balčak od sablje, reče:

— Ovo znači rat!

— Rat... Rat... — kao odjek prihvatiše ostali.

— Zašto? — ustade veliki vezir. — Ne mora bita rata! Tamerlan

preti, ali još ne izaziva! Ja bih mu poslao izaslanika...

— Koga da pošaljemo? Zar imaš poverenja u Tatarina? — upita

Karasija Ajna-beg.

— Verujem mu, jer je musliman! — odvrati Ali-paša.

— Onda idi ta i budi izaslanik — grubo dobaci Firuz. — Idi i budi
talac kod razbojnika, ali znaj da ni mesec dana neće proći, a tvoja će se

134

glava, nabijena na kolac, keziti na zidinama Samerkanda! 54
— Ostajem pri svome! — odlučno odvrati vezir. — Izaslanika treba

poslati. Pristajem da ja odem!
— Nećeš otići! — mrgodno reče Bajazit. — Tvoja ponuda je ludost!

Veliki vezir hoće da ide kao izaslanik... Gde je to bilo!

Bajazit se ushoda pod šatorom. Po njegovim natuštenim obrvama i

zategnutim usnama emiri su znali da smišlja žestok odgovor na pismo.
Ubledeli i unezverenih pogleda očekivali su sultanovu reč. Ubeđeni da
će odgovor biti odlučan, s nespokojstvom su očekivali šta će reći.

— Piši! — obrati se Bajazit pisaru i stade da diktira:

»Tamerlanu, sinu Turgaj-beja, na znanje... Primio sam tvoju poruku

i prihvatam ono što je u vezi s Kara-Jusufom. Pošalji poklisara iz redova
tvojih velikodostojnika i ja ću mu buntovnika predati. Svoga izaslanika
neću ti poslati. Ako tim nisi zadovoljan, mačevi tvojih ratnika u vosak će

se pretvoriti.«
Bajazit završi, stade pred Ali-pašu i streljajući ga strašnim pogledom

reče:
— Naš izaslanik neće poći Tamerlanu! Idite svi iz šatora! Želim da

ostanem sam...
Paše i emiri, sležući ramenima, ćutke napustiše šator.
Međutim, vladari na zapadu gubili su strpljenje. Vreme je prolazilo a

do sukoba između Bajazita i Tamerlana nije došlo. I jednog dana u

tatarski logor kod Bingola stigoše poslanici iz Francuske. Oni predadoše

Tamerlanu darove i pozdrave od kralja Karla VI. Za njim se povedoše

najpre Vizantinci, pa Španci i Ðenovljani. Svi izaslanici zapadnih vladara
stadoše podbadati Tamerlana da krene vojsku na Bajazita; podmićivali
su njegove mnogobrojne velikodostojnike da u carskom savetu utiču na
ostale vođe da se diže vojska protiv Osmanlija. Zbog toga se i dogodilo

da su mnogi begovi, osobito iz pokorenih zemalja Saruhana i Menteša,
dolazili Tamerlanu nagovarajući ga da učini pohod na Anadoliju i što pre

napadne Bajazita.
Sve te okolnosti bile su sporednog značaja. Oba vladara bila su

uverena da do sukoba mora doći i da je odlučna bitka na pomolu.

Tamerlan, koga je »Alah odabrao da vlada svetom«, zahtevao je

potpunu pokornost od svih vladara Azije. Njegova oholost nije imala

granice. »Na nebu postoji jedan bog, a na zemlji jedan vladar. To je
Tamerlan Gergan, sin Turgaj-beja.« Tako je govorio nadmeni osvajač i,
gledajući umilnim pogledom svoje obožavaoce, dodavao:

— Ja sam upola čovek, jer sam osvojio samo polovinu sveta. Ali
bog neće napustiti svoga ljubimca! A vi, služeći meni, znajte da vršite
Alahovu volju. Vaša je sreća što me ovakvog imate! Bog vas sačuvao od
zlih očiju!

Njegovi doglavnici gledali su ga užagrenim pogledima i presrećni

135

dizali obrve i gladili brade:
— Šućur Alahu i Tamerlanu! — govorili su.

Tamerlan je tvrdio da po materi vodi poreklo od Džingis-kana i time
se ponosio. Ime mu je sastavljeno od reči timur (gvožđe) i lenk (sakat).
Bio je odličan strelac, jahač i borac na maču i ubojnoj sekiri. Njegovi
hroničari zapisuju da ga je jednom bio napao Tekil-bej sa hiljadu

konjanika. Uporni i tvrdoglavi Azijat, iako je imao svega šezdeset
konjanika pored sebe, prihvatio je borbu i tukao se dok se broj napadača

nije smanjio na pedeset, a broj njegovih ratnika na sedam. Sa tom

sedmoricom naterao je neprijatelje u bekstvo. U toj bici bio je sav pod

ranama, pa je ostao sakat u ruku i nogu. Tada je prozvan Sakati Timur ili

Tamerlan. Strahovita odvažnost ovoga ratnika i njegova bistrina,
odlučnost, samouverenost i doslednost napravili su od njega gospodara
Azije. Brzim odlukama i pravilnim prosuđivanjem u datom trenutku

dobijao je pobede na svim bojnim poljima, osvajao gradove i satirao
čitave države i narode. Njegova lukavost i veština da pridobije ljude za

sebe uvek su mu dobro došle. Tamerlan nijednu bitku nije izgubio, ali
nijednu nije dobio bez izdaje u protivničkom taboru. U svojoj sedamdeset

prvoj godini Sakati Timur se spremao da osvaja svet. Takva je bila
energija ratnika s kojim se Bajazit hteo da obračuna. Zbog toga su oči
celoga sveta bile uprte na Aziju, a evropske vladare, koji su očekivali taj
sukob, mučilo je nestrpljenje.

Druga Tamerlanova poruka Bajazitu napravila je još veći jaz između

dva ratnika.
»Mnogo mi je žao«, pisao je Tamerlan, »što će moja vojska pričiniti

štetu tvojoj zemlji i narodu, koji već godinama vodi sveti rat. Pošalji mi
jednog od svojih sinova za taoca i između nas će se sve svršiti na lep
način.«

Ovim je Bajazitovo dostojanstvo bilo iz temelja poljuljano. Onda

stigoše vesti o užasnom postupku Tamerlanovih ratnika kod grada
Sivasa. Neprekidnim napadima danju i noću Tamerlan je nagnao posadu
i građane na predaju. Dobrovoljce iz Jermenije pobio je, hrišćane
pretvorio u roblje, a četiri hiljade spahija predao svojim ratnicima da ih
žive zakopaju. Međutim, tvrđava se i dalje branila. Osamnaest dana

Bajazitov sin Ertugrul odbijao je juriše neprijatelja koji su se redovno
smenjivali. Na kraju i tvrđava je osvojena a Bajazitov sin i njegovi ratnici
isečeni.

Tako je otpočeo rat između Bajazita i Tamerlana. Na obe strane

vojske su se užurbano pripremale. Bajazit je naredio opštu mobilizaciju i

pokrenuo svoje vazale da dižu vojsku i pohitaju u Malu Aziju, da se s
njim spoje i zajednički udare na Tamerlana. Knez Stefan, na čelu srpskih

oklopnika od pet hiljada ljudi, prihvativši Bajazitovu poruku hitao je da se
prebaci u Malu Aziju. Sinovi Vuka Brankovića, Grgur i Ðurađ, ne želeći

136

da se sretnu sa Stefanom, udare drugim putem. Kad su obe vojske stigle
u Bajazitov logor, i tada se nisu mešale, jer se mržnja gospodara prenela
i na ratnike.

Kneginja Milica i Stefan, otkako su »složili mir«55 s Turcima, ni za
trenutak nisu skretali s te linije. Kad se Milica zakaluđerila, ceo teret
države pao je na njene sinove Stefana i Vuka. Posle onog istorijskog
razgovora u Serezu između Bajazita i Stefana svima je bilo jasno da

sudbina Srbije, mladoga kneza i celog naroda zavisi od uspeha turske
vojske i od života Bajazitova. Zbog toga je Stefan svesrdno pomagao
Turke i zbog toga se žestoko borio na Rovinama i kod Nikopolja.
Njegova doslednost učinila je da od svih srpskih vazala samo on sačuva
državu koja, mada zavisna od Turaka, počinje da napreduje i buja u
svim pravcima. Knez Stefan je učestvovao u turskom pohodu na Bosnu,
pa su zbog toga stari protivnici opet digli glas protiv njega. Ali, uprkos
svemu, veza kneza Stefana s Bajazitom, iako nepopularna, bar je bila
korisna. To su uviđali i najveći protivnici Lazarevića. Oni su govorili:

— Došlo je vreme da se Srbi mole bogu za zdravlje Bajazita
Munjevitog. A šta će biti ako ga Tamerlan potuče? Sreća Stefanova visi
o koncu!

— Naš knez je vitez — govorile su pristalice Lazarevića — ali dobro
zna šta hoće: od drži celu zemlju svoga oca i još dobar deo oblasti
Brankovića.

Zborno mesto Bajazitove vojske bio je grad Brusa. Tu su se iz celog
carstva skupljali pešaci i janjičari, neuporedivi strelci i borci na maču, i
konjanici spahije, nepobedivi u grupnom borenju i brzini manevrisanja. U
grad je stizala i konjica iz provincija koje su bile pod turskom upravom, i
azaplari, koji su bili pešaci pod platom, uzimani iz naroda samo za
vreme rata. Bajazit je otvorio svoju bogatu riznicu i na blago skupljao
sarahore i martoloze, jer je od uhoda obavešten kolika je Tamerlanova

snaga. Najposle osmanlijskoj vojsci pridružiše se Kara-Tatari, deset
hiljada ratnika na broju, koji su izdali Tamerlana i prešli Bajazitu. Za
njima se povedoše anadolski timari, nekadašnji begovski izmećari,
izbegli ispred tatarske najezde.

Stefan je doveo iz Srbije pet hiljada oklopnika, a Brankovići, Grgur i
Ðurađ, tri hiljade. Približno toliki broj ratnika trebalo je da dovede
vizantijski car Manojlo Paleolog, koji je još uvek bio turski vazal. Ali,
njegovi ratnici nisu stizali.

Tako je vojska Bajazita Munjevitog narasla na osamdeset hiljada
dobro opremljenih boraca. Sa ovakvom vojskom trebalo je da se sukobi i
bije odsudnu bitku s vojskovođom koga niko nije pobedio. Iako je znao
da protivnik izvodi na bojno polje skoro dvaput veći broj ratnika, Bajazit
nije gubio samopouzdanje.56

U to vreme Bajazitov harem nalazio se u Jedrenu. Tu su bile

137

skupljene lepotice iz svih krajeva sveta, ali od svih sultanu je bila

najdraža Olivera, sestra kneza Stefana. Nju je vodio sa sobom, voleo je i
divio joj se. Gledajući u njene svetle oči, iz kojih je izbijala iskrenost i

dobrota, Bajazit je protiv volje otvarao srce pred njom, poveravao joj se i
s vremenom počeo i savete da traži od nje. Bajazitu se činilo da u
prisustvu mlade žene postaje rečitiji i razboritiji. Zbog toga je osećao

želju i potrebu da Olivera stalno bude pored njega. Od svih žena u
njegovom haremu nju je odabrao za sultaniju i vodio je sa sobom čak i u
ratne pohode. Ona je bila pored njega u gradu Brusi, uoči bitke kod

Angore.
Bajazit Munjevita odlučio je da digne tabor. Čas polaska odredio je

za naredni dan u svanuće. Pošto je plan kretanja vojske saopštio
emirima, pašama i kapetanima i izdao poslednja naređenja, sultan s
olakšanjem odahnu, uđe u svoj šator i leže na minderluk. Toga trenutka
iz drugog dela šatora izađe Olivera. Njena pojava za trenutak razvedri

natmureno lice sultanovo. Bajazit se zagleda u nju. Dva krupna blistava

oka smešila su se. Bledo lice, uokvireno dugim pletenicama koje su

mladoj ženi padale niz grudi, prekri blago rumenilo. Iako dobar

musliman, Bajazit nije bio fanatik i nije zahtevao da sultanija nosi
šalvare. Mlada žena bila je odevena u haljinu ljubičaste boje,
napravljenu od tirske svile, i dugačku do zemlje. Na nogama je imala
meke opančiće od srneće kože, a na plećima tursko jeleče ukrašeno

zlatnom srmom i biserima. To je bio jedini ustupak Bajazitu. Njegov

poklon i njegova želja da ga nosi. Sultanija je imala na glavi malu

dijademu u obliku zmijice, rad nenadmašivih majstora iz Persepolja.
Nekoliko krupnih topaza bledunjavo je bleskalo među biserima Oko
vrata, na srebrnom lančiću, Olivera je imala krstić od abonosova drveta s
jednim rubinom kao krv crvene boje. Krstić je dobila na poklon od svog

brata Stefana kad se rastajao s njom pre dvanaest godina. Bajazit je

prisustvovao rastanku brata i sestre. Kad je Stefan pojahao konja i sa
svojom svitom krenuo u povratak kući, Bajazit je rekao Oliveri: "

— Nosi taj poklon i voli svoga boga i klanjaj mu se!
Mlada devojka ga je pogledala. Zahvalnost koju je tada pročitao u
njenim očima Bajazit nikad nije zaboravio.
— Znači, sve je gotovo za polazak? — reče Olivera.

— Sve! — odvrati Bajazit i pridiže se na minderluku.

Žena sede na sofu prema njemu, prekrsti ruke na grudi i obori

glavu:
— Čemu se nadaš? — najposle upita. — Slavnoj pobedi ili još

slavnijoj smrti.
Za trenutak zaćutaše oboje. Iz daleka se čuo potmuli žagor ratnika

koji su vršili poslednje pripreme za polazak. Pod šatorom je bila tišina.
Čak se čuo šapat stražara koji su napolju bdeli. Bila je sparna noć, posle

138

žege koja je celog dana pekla i do potištenosti iznurila i najjače duhove.
— Klonuo sam, a san beži od mene! — reče sultan. — Dotukla me

vrućina i naporan rad...

— I nespokojstvo pred bitku! — dobaci Olivera.

Bajazit se prenu, pogleda je i osmehnu se:
— Da, i nespokojstvo pred bitku! — reče. — Moji emiri savlađuju
strah, otimaju se i junače, ali u njihovim pogledima čitam brigu i bojazan.
Veliki vezir, Ali-paša, još uvek se zavarava! Nada se da do bitke neće
doći.
— Da! — reče sultanija — Taj vitez je bio uvek prijatelj mira, osobito
kad je protivnik jači! Nemam poverenja u njega! Čuvaj se da te ne izda!

Bajazit sleže ramenima:
— Do toga već neće doći! — reče. Olivera ustade, priđe sultanu i

sede na minderluk pored njega. — Da li si siguran u sve svoje emire? —

upita.

Bajazit je zagrli i poljubi u obraz:
— Tvoje reči uvek su jasne i odlučne, ali izraz očiju mnogo više
kaže... Ne brini! Ovoga puta Tamerlan neće postići pobedu izdajom!

Imam poverenja u svoje ljude.

— U sve?

— U sve, do poslednjeg!

— I u Kara-Tatare i anadolske timare?

— I u njih!
— Čuvaj se! — odlučnim glasom reče Olivera. — Jednom su izdali
Tamerlana, izdaće i tebe!

Bajazit ustade i ushoda se pod šatorom. Onda kao za sebe

progovori:

— Zašto sumnjati? Moji ratnici su se prekalili u pohodima i bitkama.
Oni nisu izdajnici... Tatari mrze Tamerlana i svetiće se za zverstva koja
su njegovi ljudi nad njima počinili. Jedino me bacaju u brigu Vizantinci i
Arbanasi. Ali kad uđu u sklop glavne vojske, neće imati kad da misle na
izdaju i boriće se valjano... Nego, dobra moja, pripremio sam ta jedno
iznenađenje.

— Ti meni? — ozarena lica reče Olivera. — Tvoja iznenađenja uvek

su mi bila radost!

Toga trenutka na ulazu u šator pojavi se knez Stefan.

— Brate! — kriknu Olivera i pade mu u zagrljaj.
Bajazit, želeći da njegovo iznenađenje bude uspelije, povuče se u

drugo odeljenje šatora.
Posle mnogo reči i izliva radosti, Olivera zamoli brata da se pomiri

sa Grgurom i Ðurđem, sinovima Vuka Brankovića.
— Pokušavao sam da im se približim — reče Stefan. — Ali njihova

mržnja prema meni nema granica. Prete da me ubiju.

139

— Zar i to? — uzbuđenim glasom reče Olivera.
— I to! — sleže njen brat ramenima.
— Onda ih ostavi neka sami sebe pojedu u pakosti.
— Kad bi to moglo! — tiho odvrati Stefan i zagnjuri glavu u šake. —
Šta će biti od našeg jadnog naroda ako sutra poginem!
Knez diže glavu, zagleda se u sestru i tiho dodade:
— Ili ako Bajazit...
— Ćuti! prenu se Olivera. Ne pominji! Ne valja se!
Stefan oćuta. Onda ustade i pođe izlazu.
Na rastanku sestra ga uhvati za ruke i zagleda mu se u oči:
— Kad si me doveo pre dvanaest godina u grad Brusu, mislio si da
me sahranjuješ. Ali evo, još sam živa i ni za trenutak nisam zaboravila
svoje najmilije i svoj narod! Odnesi majci pozdrav i reci joj da je nikad
neću zaboraviti.
Mlada žena obori glavu i zajeca.
— Oprosti za ovu slabost! — reče. — Pogibija na Kosovu odnela
nam je oca, a nas bacila u sram i poniženja. Nemoj misliti da sam samo
ja žrtva! I ta si, pa i naša majka, bog neka joj se smiluje! Reci joj da mi je
dobro i da prestane da me oplakuje.
Stefan je zagrli i poljubi. Onda napravi znak krsta i žurnim koracima
ode iz sultanova šatora.

140

Glava devetnaesta

Bajazitova vojska pošla je iz Bruse krajem juna 1402 godine.

Kolona se otegla i razvlačila unedogled, jer su pešačke jedinice
usporavale kretanje, a dopunjavanje komore i snabdevanje vodom koji
put je po čitav dan primoravalo celokupnu vojsku na zastoj. Prva
polovina puta prošla je u redu, a onda nastadoše nevolje za Bajazitovu
vojsku. Njegove prethodnice i patrole počeše nailaziti na raskopane
izvore i zatrovane bunare. Tamerlan se pobrinuo da protivniku i s te
strane zada udarac. On je slao divlje nomade iz Ðurđijanske i Kipčaka u
susret osmanlijskoj vojsci, da se kriju po šumama i Jarugama, da idu
ispred neprijatelja i da uništavaju izvore i bacaju otrov u bunare. I
nesnosna žeđ stade da mori ratnike. U nastupu gneva Bajazit izdade
naređenje izviđačkim jedinicama da hvataju trovače i da ih stavljaju na
muke. Iznureni od žestoke vrućine i žeđi, osmanlijski ratnici vukli su se
putem i na smrt premoreni padali po zemlji i ostajali iza kolone. Jata
vrana letela su iza vojske i padala po leševima ljudskim i konjskim ili se
sa šumom dizala gačući, preletala kolonu i obletala mesta gde su
nabijeni na kolje umirali pohvatani trovači.

Od Bruse do Angore Bajazit je izgubio oko šest hiljada ratnika. Od
uhoda je doznao da se glavna Tamerlanova vojska nalazi između Sivasa
i Tokata. Nekoliko sultana, kraljeva, prinčeva i šahova sa svojim dobro
opremljenim trupama već se priključilo Tamerlanovoj vojsci. Među njima
bio je princ Mehmed Sultan, devetnaestogodišnji unuk Tamerlanov,
prinčevi Ebubekir, Šahruh, Halil Sultan, Sultan Husein, Tahirten, vladar
Erzindžana i mnogi drugi.

Bajazit, obavešten da se Tamerlan još uvek nalazi između Sivasa i
Tokata, ostavi kod Angore veći deo komore i nešto rezervne vojske pa
udari na istok da posedne planinske predele oko Kadišehira i reke Kizil,
nadajući se da će neprijatelja namamiti da tu zametne boj. Izvidnički
delovi Bajazitove vojske nekoliko puta su se sukobili s Tamerlanovim
patrolama i zametali bitku. U toku osam dana čarke su se nastavljale, a
Tamerlan nije preduzimao pokret. Lukavi Azijat nije hteo da započne
bitku u planinskom predelu, jer je znao koliko je janjičarska pešadija
opasna kad se ukopa. Za to vreme on je brižljivo prikupljao podatke o
putevima, prolazima preko planinskih grebena, prevoja i dubodolina, o
načinu ishrane i stanju u osmanlijskoj vojsci. Pošto je sve dobro proučio,

141

Tamerlan odluči da ne napadne Bajazita na tom mestu i naredi da se

vojska krene prema jugu, dolinom reke Irmas.

Ali krene i Bajazit. Tako je došlo do toga da se dva neprijateljska
odreda u jačini od po hiljadu ljudi sukobe kod Kiršehera i stupe u žestoku
bitku. To je bio prvi veći sukob između Tamerlana i Bajazita.

Krećući se po dobro ispitanim putevima, i jedan i drugi vojskovođa

pokazaše krajnju opreznost. I jednog dana Tamerlanove trupe posedoše
brda jugoistočno od Angore i smesta preduzeše napad na grad.

Tamerlanu se žurilo do pre Bajazitova povratka zauzme bar jedan deo
grada Napadi su bili neprekidni, ali posada, uzdajući se u skori dolazak

osmanlijske vojske, žestoko je odbijala juriše zadavala neprijatelju

osetne gubitke.
Nekoliko dana i noći trajale su borbe oko grada, onda, neočekivano,

Bajazit se pojavi na petnaest kilometara severno od Angore. Tamerlan
izdade naređenje da se diže opsada s grada i odmah stade razmeštati

svoje jedinice u bojni poredak.
U zoru narednog dana odstojanje između dve vojske skratilo se na

dvanaest kilometara. Čarke između patrola i izviđačkih odeljenja vodile

su se neprekidno.
Bajazit je imao skoro upola manje ratnika, ali brojna nadmoćnost

neprijatelja nije ga zastrašila. Bio je siguran u pobedu, pa je bez

dvoumljenja poveo u bitku sva tri svoja sina: Mehmeda, Sulejmana i
Musu. Mladim čelebijama sultan je poverio najveće odrede ratnika da ih
vode u bitku. Sulejman Čelebija vodio je levo krilo, a iza njega bili su

stari i prekaljeni ratnici Evrenos-bej i Saridže-paša, koji su se pod

Muratom borili i mnogo doprineli da se dobije bitka na Kosovu polju.
Glavnu rezervu Bajazit je poverio drugom sinu Mehmedu Čelebiji, a
pored sebe, u centru, zadržao je Musu Čelebiju, svoga trećeg sina.
Desno krilo vodio je knez Stefan Lazarević s Timurtaš-pašom i Firuz-

bejom.

Bajazit Munjeviti najviše se uzdao u desno krilo svoga fronta. Zbog

toga je tu postavio anadolsku i srpsku konjicu.
Po izlasku sunca bitka je otpočela. Teodosu Mukotrpnom činilo se

da stoji usred mora oklopljenih ratnika. Dokle je oko moglo obuhvatiti,
videla se gora od gusto zbijenih kopalja i čitava poplava od blistavih

šlemova, oklopa i konjskih glava.
— Spasenija, vidiš li ti ovo? — reče drhtećim glasom.
— Vidim, Mukotrpni! — hladno odgovori mladić.
— Šta će ovo biti danas? — opet reče Teodos.
— Vašar, Mukotrpni! Biće večeras tolika navala pa vrata pakla da

đavoli neće moći da dadu dževapa!

— Gospode, pomiluj nas i sohrani! — stade se krstiti Teodos. —
Niko živi glavu neće izneti!

142

— Tako izgleda! — sleže ramenima mladić. — Nego, vide li,

Teodose, da nam nema Zorila?

— Istina, nema ga! — prenu se Teodos. — Blagovremeno se

sklonio...
— Blagovremeno! — dodade Zlonoga. — Još noćas je pobegao.

Brkati ratnik se nevoljno nasmeja pa dodade:
— Eto jednog koji će sigurno ostati živ. A družina Teodosa

Mukotrpnog spala je na tri lica.
— I četiri stotine oklopljenih sebara! — reče Spasenija.
Međutim, bitka se uveliko vodila. Tamerlanovo desno krilo,

zaštićeno slonovima, nadiralo je i razbijalo rumelijski ubojni red. Ali
Bajazitovi konjanici, vični svakoj vrsti borenja, osuše strelama i džilitima

po tatarskim konjanicima i slonovima, pokolebaše ih i nagnaše na
povlačenje.

I dok se na tom mestu vodila bitka promenljive sreće, Kara-Tatari
učiniše izdaju. Na zaprepašćenje cele osmanlijske vojske, izdajnici
isprobadaše kopljima i mačevima Miriviveta Teberika, svoga glavnog
zapovednika, listom pređoše neprijatelju i smesta zasuše strelama
rumelijske čete. Uzalud je mladi ratnik, Mehmed Čelebija, krenuo
rezervu i napravio prodor u protivničko levo krilo. Zaprepašćeni izdajom i
pokolebani, rumelijski konjanici već su gubili samopouzdanje.

Za to vreme knez Stefan sa srpskim oklopnicima i anadolskim

konjanicima lomio je levo Tamerlanovo krilo, pritiskivao ga i drobio.
Tamerlan je na to mesto dvaput slao pomoćne trupe i oba puta jedva
uspeo da uspostavi red Onda timari, poznavši među Tamerlanovima

svoje ranije begove i gospodare, napustiše Bajazita i prebegoše

Tamerlanu. Osmanlijsko levo krilo, oslabljeno za deset hiljada ratnika
Kara-Tatara, koji su svojom masom uvećali udarnu snagu neprijatelja,
uveliko se povlačilo. Sad popusti i desno krilo. Osam hiljada timara
načiniše čitav prolom na Bajazitovom desnom krilu. Onda i to krilo
otpoče povlačenje. Tamerlan, gledajući s jednog obližnjeg brega kako se
junački bore srpski oklopnici, uzviknu:

— Eno najboljih ratnika! — Obrativši se princu Huseinu dodade:

— Pustite one bezbožnike neka se povuku! Alaha mi, izgleda da ih

šejtan predvodi! Pobiše mi najbolje ratnike!
Ali Stefan i njegovi oklopnici, sad već izmešani s ratnicima Grgura i

Ðurđa Brankovića, povlačili su se postepeno, uz borbu, zadajući

neprijatelju krvave gubitke. Zbijeni u gomilu, Srbi su se u savršenom
redu povlačili prema centru gde se borio Bajazit.

Međutim, veliki vezir Ali-paša prvi je napustio bitku i okružen

odredom od nekoliko stotina ratnika udario u bekstvo. Za njim se

povedoše Murat i Hasan-paša, a za njima Karasija Ajna-beg. Zaokruživši
svojim ratnicima Bajazitova sina Mehmeda Čelebiju, pod izgovorom da

143

ga spasu, svi napustiše bitku. Knez Stefan, ranjen u ruku i isprskan

krvlju, stiže do Bajazita i odmah mu se obrati:

— Tvoje starešine napuštaju bitku! Povuci se i ti dok još ima
vremena, ja ću ti štititi odstupnicu.

Bajazit, bled, razbarušene kose i brade, držeći u ruci krvavu

dvoreznu sekiru, baci na njega zverski pogled:

— Idi, ostavi me i ti! Bajazitu Munjevitom neprijatelj nikad nije video
leđa! On pobeđuje ili gine!

Uprkos izdaji Kara-Tatara, anadolskih timara i njegovih vođa,
Bajazit se borio. Bitka je trajala od jutra do popodne. Već je sunce
počelo da pada prema zapadu kad je uvideo da je dalja borba
beskorisna. Janjičari i spahi-oglani koji su ga okruživali ginuli su i ne
pomišljajući da izdaju sultana. Već im se broj smanjio na nekoliko
stotina, kad sultan, mahnuvši ubojnom sekirom, viknu da se povlače. Svi
na dobrim konjima, mada iznureni od žeđi i umora, Bajazitovi pratioci
grunuše svom žestinom u neprijateljski red koji ih je kao obruč stezao,
razbiše ga i obarajući konje i ratnike, probiše se. Bajazitova sekira dizala

se i spuštala, a leševi su ostajali za njim. Premoreni Tamerlanovi ratnici

sklanjali su se ili bežali ispred njega.
Knez Stefan i Manet-beg sa svojim ratnicima kao bedem preprečiše

put Tatarima koji u gomilama potekoše za Bajazitom.
Bajazit sa svojim pratiocima, čiji se broj uz put sve više povećavao,

stigne do jednog strmog brega i odluči da se tu brani.

Nekoliko desetina hiljada Tamerlanovih ratnika opkolilo je brdo na

kome se borio Bajazit Munjeviti. Triput je knez Stefan pokušavao da
probije trostruki tatarski obruč i sva tri puta je odbijen uz velike gubitke.

Najposle srpski knez uze pod svoju zaštitu najstarijeg princa Sulejmana
Čelebiju i sa svojim ratnicima okrete prema moru. Nekoliko hiljada
tatarskih konjanika potekoše za srpskim oklopnicima, ali ih na mačeve
dočekaše Radič, Prijezda i Mihailo, razbiše ih i pognaše po polju.

Polovina tog tatarskog odreda uništena je.

U blizini Kiršehera Karasija Ajna-beg s tri hiljade ratnika satre u
mlivo jedan dvostruko veći tatarski odred. Nekoliko desetina zarobljenih
anadolskih timara nabi na kolje i odmah poteče da goni i druge
Tamerlanove čete koje su se, u poteri za beguncima, razmilele po celoj

Anadoliji. U jednom tesnacu mladi turski vitez nalete na zasedu i svi bi

njegovi ratnici na sabljama bili razneti da srpski knez Stefan, u

poslednjem trenutku, nije zadao smrtni udarac Tatarima. Oko deset
hiljada Tamerlanovih ratnika isečeno jeu klancu.

Manet-beg sa hiljadu rumelijskih boraca, u trostrukom sukobu s
rasturenim Tamerlanovim ratnicima, pokaza veliko junaštvo. Vodeći sa
sobom trećeg Bajazitovog sina Musu Čelebiju, Manet-beg je kao pomor

uništavao neprijateljske odrede.

144

Međutim, na bregu Čataltepe Bajazit Munjeviti davao je žestok otpor
do mrklog mraka. Kad mu je od deset hiljada ratnika ostalo svega tri
stotine, odlučio je da se probije kroz trostruki tatarski obruč. Pojahavši
svoga golemog konja, sultan-vitez, vitlajući ubojnom sekirom, uzviknu
ratni poklič i jurnu u gomilu Tatara. Njegovi pratioci, vučeni strahovitom
voljom svoga gospodara, grunuše poslednjom snagom na neprijatelja,
razbiše prvi, drugi i treći ubojni red Tatara i na brzim konjima zamakoše
u mrak.

Onda nastade bežanje i gonjenje bez daha. Ali toga dana Bajazitu
Munjevitom sreća je okrenula leđa. Bežeći kroz jedan tesnac, njegov
konj odjednom posrnu i pade. Sultan se dočeka na noge, i, rešen da
pogine, prihvati borbu pešački i borio se sve dok mu sekira iz malaksalih
ruku nije pala pred noge. Njegovi pratioci, videći da je gonjenje prestalo,
usporiše hod i kroz noć nastaviše put prema Brusi.

Bajazita Munjevitog Tatari vezaše i odvedoše Tamerlanu.

*

Dok je Karasija Ajna-beg zahvaljivao knezu Stefanu na spasenju u
pravi čas, naiđe gomila begunaca, građana koji su jedva živu glavu izneli
iz grada Bruse. Oni rekoše da je Tamerlan poslao Mehmed-Sultana da
razori grad, da ga spali, a građanstvo porobi. Tamerlanov ljubimac
trebalo je da opljačka Bajazitovu riznicu, ali je Sulejman Čelebija pokupio
glavni deo blaga i umakao iz grada.

Među beguncima Stefan ugleda evnuha Minu. Rob mu pritrča i,
padajući na kolena, zavapi:

— Jad, čemer i propast na nas, dobri i plemeniti kneže! Tatari su
uhvatili sultaniju, koju je Alah dosad štitio, i odveli je Tamerlanu s ostalim
robljem. Najbolja i najplemenitija među ženama pala je u kandže lava.

— Kad se to dogodilo? — upita Stefan.
— Pre tri dana! — odvrati evnuh.
Ajna-beg i Stefan se pogledaše:
— Mnogo su izmakli. Nema nade da ih stignemo! — reče knez.
— Naći ćemo je kod Tamerlana! — mirno odvrati Turčin. — Ići ću u
varvarski tabor i ponuditi otkup.
— Uhvatiće te i baciti u okove pre nego što stigneš do Tamerlana!
— reče Stefan.
— Tatari će te ubiti.
— Pa neka! — odvrati Ajna-beg. — Isto tako mogao sam poginuti u
bici...
— Onda idem i ja s tobom!

145

— To nema svrhe. Ako je moguće, oslobodiću je ja. A ti vodi svoje
ratnike u Konstantinopolj i tamo me čekaj mesec dana. Ako za to vreme
ne stignem, moli se bogu za moju dušu.

Dva viteza se zagrliše i oprostiše. Karasija Ajna-beg, u pretnji
dvadeset svojih ratnika kojima se priključiše Spasenija, Dodoš i Stefanov
sebar Radoslav, udari putem prema Kiršeheru, a odatle prema Angori.
Ostale turske ratnike prihvati knez Stefan, priključi ih svojima i uhvati put
prema moru.

Preplativši mletačkim brodarima, srpski ratnici ukrcaše se u lađe i
otploviše prema Carigradu, a ratnici Ajna-bega odoše u svoj vilajet,
Karasiju.

146

Glava dvadeseta

Karasija Ajna-beg išao je kroz Anadoliju sa svojim malim odredom

ratnika. Iako je dobro poznavao puteve i stranputice, mladi vitez ni za
trenutak nije gubio opreznost, pa je odlučio da se kreće samo noću.
Tako je uspeo nekoliko puta da izbegne tatarske horde koje su se posle
bitke rasturile na sve strane da hvataju begunce. Ipak su u dva maha
mladog turskog viteza i njegove ratnike spasli brzi konji. Idući kroz
jaruge, guste šume i šibljake, kuda je teško konjaniku i danju proći, tek
dvanaestog dana mali odred ratnika stiže do brežuljkastih predela u
blizini Angore. Kad se pojaviše na ivici jedne šume, jutarnje sunce
osvetli prostranu ravnicu ispod grada i tatarski tabor koji se prostirao
unedogled. U daljini, kroz plavičastu izmaglicu, nazirale su se ergele
konja i kamila, a po zelenim proplancima belela su se krda ovaca i
rogate marve. Iz tabora je u talasima donirao potmuli žagor, pištanje zurli
i tutnjava goča. Na tihom letnjem vremenu dim se dizao uspravno kao
oblak, zgušnjavao se i visio iznad tabora.

Karasija Ajna-beg sjaha s konja i sede u travu. Njegovi ratnici
povedoše se za njim.

Iznureni od duga putovanja i neprospavanih noći, ubledeli i
dremovni, ratnici su bez senke straha posmatrali tatarski tabor. Ajna-beg
ih je gledao kako spokojno jedu deleći između sebe poslednje zalogaje.
Mršavi i izgladneli konji navališe da pasu sparušenu travu.

Spasenija, Dodoš i Radoslav leškarili su na suvoj travi. Pošto su
poslednju mrvicu hleba pojeli, otpočeše razgovor.

— Šta velite? — reče Dodoš.
— Ništa! — sleže Spasenija ramenima gledajući tužnim pogledom u
svoju praznu torbu.
— Tatarski tabor! — opet progovori Dodoš.
— Jeste, pa?
— Utonućemo u njega i ne verujem da ćemo isplivati na drugu
obalu.
— Ne verujem ni ja! — odvrati Spasenija i opruži se potrbuške na
travi.
— Ama zar... — otpoče Radoslav, pa zape.
— Kaži šta si hteo! — reče Dodoš.
— Na, ne znam šta sam hteo reći... — zbunjeno odvrati Radoslav.

147

— Mislio sam da pitam... ali bolje da ne govorim...
— Pitaj, čoveče! — prihvata Spasenija. — Ako ne možeš da se

setiš šta si hteo da kažeš, pomoći ću ti... Da nije slučajno nešto u vezi s

Tamerlanovim taborom dole u ravnici?

— Pa da, baš to!
— Znači, pogodio sam — ozbiljno reče Spasenija. — Moj se um

jako izoštrio otkako se družim s Teodosom Mukotrpnim... Eh, gde li je on
sad? — uzdahnu mladić. — I šta li radi? Kad smo se rastajali ispod

grada Bruse, proplakao je svetlim suzama.

— Video sam! — dobaci Dodoš.

— Svetlim suzama je proplakao. Zagrlio me je i rekao: »Spasenija,
tronuo me je tvoj odlazak. Mislim da sam te zauvek izgubio. Osećam da
će mi se duša osušiti bez tebe i tvoga prisustva. Osećam da si sad kao
neko kome je vezan kamen o vrat pa se sprema s pomoću božijom da
skoči u bunar...« Nego, Radoslave, dobra dušo, ti si, čini mi se, hteo

nešto da kažeš?
— Hteo sam... Da li ćemo izbaviti princezu? Ona je znate... Rodili

smo se u isti dan i čas. Zbog toga je smatram kao posestrimu. Njena
majka, kneginja, iako smo sebri, sišla je osam dana posle porođaja u

naše naselje ispod Kruševca i krstila me. Dala mi ime Radoslav.

— Ako! — dobaci Spasenija.

— Šta kažeš?
— Ako, kažem, nek si živ, bar dok ne izađemo iz tatarskog tabora.

— Zbog toga sam se i javio da idem s vama. Princeza Olivera moja

je kuma i posestrima. A vi, zašto ste pošli?

— Ja znam turski i arbanaški! — odgovori Dodoš.

— A ja da vidim izbliza Tamerlana! iskrivi usta Spasenija. — Da se
nagledam ćopavog Timura kad mi se nije dala prilika u bici da se

sretnem s njim.

— Ti bi ga možda ubio? — upita Radoslav.

— Nego kako! Kao ševu!

Karasija Ajna-beg ustade:

— Ratnici, sad nema više skrivanja. Ulazimo u neprijateljski tabor.
Skrećem vam pažnju da se niko od vas ne sme usuditi da potrgne
oružje! Moramo stići do Tamerlana makar i u okovima.

Poćutavši malo, vitez nastavi:
— Bog jedini zna kako ćemo proći! Možda će nas razneti na

sabljama, žive zakopati u zemlju ili nabiti na kolje... Dužnost mi je da

vam to kažem, jer ne želim da vaša krv padne na moju dušu.
Gledajući po ratnicima, Ajna-beg nastavi:
— Ko hoće, može da se vrati. Još ima vremena.
Ratnici su ćutali.
— Znači, svi idete sa mnom?

148

— Svi!

— A vi, Srbi?
— Ona je moja posestrima. Njena je majka... — otpoče Radoslav.
— Meni je dojadio Teodos Mukotrpni hvaleći se da je razgovarao s
Bajazitom — reče Spasenija. — Zbog toga sam i pošao. Hoću da
izađem pred Tamerlana, da vidim u koju ruku i koju nogu je sakat.

— Šta kaže? — upita Ajna-beg Dodoša.
Kad mu prevede na turski Spasenijine reči, vitez se grohotom

nasmeja.

Nasmejaše se i ostali ratnici.
Pojahavši konje, počeše lagano da se spuštaju niz breg.
Začudo, Ajna-beg i njegovi ratnici dopreše skoro do sredine tabora,

a niko ih ne zaustavi. U tolikom šarenilu ratnika svih naroda Azije Ajna-
beg, prolazeći kroz tabor, skoro ne izazva pažnju. Tek kad stiže u blizinu

šatora princa Huseina, straža ga zaustavi:
— Ko si i kuda ćeš? — upita vođa straže.

— Ja sam kapetan Bajazita Munjevitog — odvrati vitez. — Moji
ratnici iz Karasije junački su se borili protiv vas...

— Pa šta sad hoćeš? — promuca stražar i ustuknu dva koraka.

Onda se trže i viknu:

— Stražari, na okup!... Razoružajte osmanlijske ratnike!

U trenutku Ajna-bega i njegove pratioce zaokružiše Tatari.

— Ko je? Šta je? Bajazitov kapetan! Dole s konja, i predajte oružje!
— zažagoriše mlatarajući sabljama i džilitima.

— Kome pripada ovaj šator? — mirnim glasom upita Ajna-beg.
— Dole s konja! Predajte oružje! Vezani ćete pred našeg princa!
Galama i povici privukoše pažnju ostalih ratnika. I začas ih se iskupi

preko stotine. Na ulazu šatora pojavi se princ Husein. On strašnim
pogledom preseče svoje ratnike. Žagor se smesta prekide.

— Ko si i šta tražiš ovde? — grubo upita Ajna-bega, pa ne čekajući

odgovor, dodade:

— Sjaši i predaj oružje!
Ajna-beg bez reči odjaha konja. I njegovi pratioci, pobacavši oružje,

sjahaše.

— Došao sam da vidim tvoga gospodara, Timura, i da s njim
progovorim nekoliko reči! — reče Ajna-beg, otpasa sablju i predade je

Huseinu.
Tamerlanov ljubimac zamisli se za trenutak. Gledajući u odvažno

lice mladog ratnika, najposle reče:
— Ti si jedan od onih kojima je ognjeni znak utisnut na čelo. Od kog

si plemena?

— Karasija Ajna-beg! — odvrati vitez. — Služio sam Bajazitu

Munjevitom.

149

Princ Husein se prenu:
— Ajna-beg! Vitez koji ne zna za strah! Uđi u moj šator.
Razgovaraćemo kao jednak s jednakim.
Ajna-beg uđe pod šator, a njegovi ratnici, razoružani i pod stražom,
posedaše po zemlji. Žao mi je što ti moram uzeti oružje! — otpoče princ,
dohvati kondir s vinom sa stola i napuni dva pehara: Pij, plemeniti! reče.
— Napitak »ružine boje« povećava hrabrost, a ona će ti biti potrebna

kad staneš pred lice moga gospodara. Tamerlan Gergan se slavi kao

Najmiliji sin Alahov. Na njega je otac izlio svu svoju ljubav i naklonost.

Ispij pehar!
— Moja hrabrost je od boga i nikakvo piće ne treba da je pojačava

— odgovori Ajna-beg. — Ako hoćeš, vodi me Tamerlanu, ili mi pokaži

put do njega.

Princ iskapi i drugi pehar:

— Oholost emira i kapetana Bajazita Munjevitog dovela nas je do
strahovite pogibije! — reče. — Zbog toga što je naš gospodar gnevan na
vas, savetujem ti da budeš mekši kad izađeš pred njegovo lice.

Ajna-beg je ćutao. Poćuta i princ. Onda napuni i po treći put pehar i

ispi ga do dna.
— Zbog čega ideš Tamerlanu? — reče.

Ajna-beg ga pogleda iskosa:
— To je težak i bolan slučaj, i zadire u moju osetljivost. Bolje da ti
ne kažem, jer i najmanja podrugljiva crta na tvom licu izazvaće u meni
gnev, a ja ne želim da se tučem pre nego što izvršim delo zbog koga

sam došao.
— Ti bi se sa mnom tukao? — ustade princ i unoseći mu se u lice

dodade: — Znaš li da u celoj našoj vojsci nema boljeg borca od mene!
U to ne sumnjam odvrati Ajna-beg sležući ramenima.
— Ali rekao sam: ne želim da se tučem!
Već pijan, zakrvavljenih očiju i klateći se na nogama, princ sede na

svoje mesto gunđajući:
— Svi ste vi junaci na reči! A kad treba da se potrgne oružje, e,

onda... onda smo dostojanstveni i visoki i nedokučni! Ðavo da te nosi, i

tebe i Bajazita, i sve tvoje.
Princ ponovo ustade, ushoda se i odjednom stade, zamisli se i reče:
— Dobro! Odvešću te Tamerlanu... Hej, sluge! Ovamo, lenčuge, što

se i danju i noću izležavate!
Pod šator utrčaše dva Sirca klanjajući se skoro do zemlje:
— Pretresite ovoga viteza! — reče princ. — Ako nađete sakriven

nož, zabijte mu ga u srce.

Ajna-beg, rešen da podnese svaku uvredu, izdrža pretres.

— Nema ništa! — rekoše uglas Sirci.
— Napolje! — izbeči se na njih princ. Izlazeći iz šatora Husein se

150