Slavomir Nastasijevic-Despot Stefan

— A da li je pokojni knez Lazar bio oprezan kad je uleteo u bitku s

Muratom? Borio se iako je znao da je slabiji.
— Onda su bile drugačije prilike! — odvrati Milica. — U bitku se

moralo poći, jer bi opreznost značila sramnu propast. Naši su krenuli u

pobedu ili smrt, i izgubili su. Njihova propast ostavila je za sobom

pustoš... Na nama je da održimo ono što je ostalo u životu, da ga

stavimo na noge i da mu povratimo dušu... A ti se spremaš da pustoš i

razvaline pretvoriš u pepeo! Neka se bog smiluje ovom jadnom narodu,

a tebi neka podari zdraviju pamet.
Kneginja ućuta i krsteći se podiže glavu i zagleda se u Hristovo

raspeće iznad dveri na ikonostasu.
— Ostaćemo večito turske sluge! — tiho reče Vuk.
— Na ovom svetu ništa nije večito! — odvrati kneginja. — Zlo je isto

toliko prolazno kao i dobro.
Vuk zausti da odgovori, ali u odaju uđe Beluš. Vitez se pokloni i

reče:
— Prečasni monah Grigorije Camblak želi da se oprosti i zahvali na

gostoprimstvu. On danas putuje...
— Neka uđe! — odvrati Vuk mrzovoljno. Monah i njegov sabrat

pratilac uđoše.
Držeći prekrštene ruke na grudima, duboko se pokloniše:
— Neka se slavi ime plemenitog gospodina Vuka Brankovića i neka

gospod čuva njegov dom! — reče Camblak. — Danas nastavljamo svoj

prekinuti put. Odlazimo na Atos da se poklonimo svetim dverima duha i

misli i da se molimo gospodu da štiti dobre ljude i njihova dela.
Vuk ustade i bez reči prođe kroz desna vrata ikonostasa i uđe u

oltar.
— Sestro Jevgenija — obrati se kaluđer Milici — neka bi tvoje

patnje i iskušenja koje si prošla bile dovoljan iskup za naraštaj koji raste i
buja u ovoj divnoj zemlji! Bog te čuvao, sestro Jevgenija!

— I tebe Hristos spasitelj, plemeniti brate!

— I tvoga sina Stefana! — nastavi monah. — Više njegove glave
kao da vidim oreol mučenika!

Kestenjaste oči mladog kneza bleskale su čudnim sjajem. Kaluđer
ne izdrža njegov pogled, zbuni se i obori glavu. Onda lagano priđe
dverima, kleče i stade glasno čitati molitve. Njegov sabrat pade ničice
pored njega udarajući čelom o pod.

Iz oltara izađe Vuk držeći malu ikonu svetog Nikole:
— Časni oci — reče— predajem vam velikog zaštitnika putnika23.
Neka vas on čuva dok ne stignete do Svete Gore. Ako vas životni put
navede opet u moju zemlju bićete mi uvek dobri gosti.
Kaluđeri se pokloniše i ćutke napustiše odaju.
Razgovor između Milice, Stefana i Vuka prekinut je, jer se približilo

51

vreme kad je trebalo izvesti na sud Teodosa Mukotrpnog i njegove
drugove. Stefan zamoli Vuka da mu dozvoli da prisustvuje suđenju, a
Milica se povuče u svoju ćeliju.

Vuk je hteo da vlastela, vitezovi i sebri vide kakva zakonitost i

pravda vladaju u njegovoj zemlji. S druge strane želeo je da istakne šta
očekuje svakoga ko se njemu ne pokorava.

Na glas da će suđenje odmah otpočeti vlastela i vitezovi nagrnuše u
odaju i posedaše za stolove. Za njima uđoše ratnici i sebri i poređaše se,
zbijeni čovek do čoveka, iza stolova i naokolo pored zidova. U odaju je
ušao i seo za sto treći begunac iz Bugarske, Konstantin Kostenički.
Njega je Vuk pozvao kao stranca da prisustvuje suđenju i da kao
nepristrasno lice kaže svoju reč.

U velikoj odaji, prepunoj ljudi, vladala je svečana atmosfera, jer je

dijak Božidar ispred svake ikone na ikonostasu zapalio kandilo.
Dijak Božidar, kržljav i ubledeli mlad kaluđer s oretkom bradicom i

tankim brčićima, stajao je na uzvišenom postolju za pultom. Bio je
spreman da zapiše u debelu knjigu svaku reč koju mu gospodar Vuk ili
sudije dobace. On je imao da pročita optužnicu koju je Beluš napisao i
potpisao, a svojeručno zakrstili Dragutin Levoruki i Pejuš Ivanišević.

Napred, u blizini oltara, za najvećim stolom, sedeli su Vuk, Stefan,
Beluš i četiri sudije, od kojih su dvojica bili kaluđeri iz manastira Dečana.

Jedan kaluđer listao je debeo i nabubreo od vlage i duge upotrebe
Dušanov zakonik. On je tražio odgovarajući član za slučajeve ubistva,
pljačke i nasilja.

Pošto se očekivala najteža kazna za optužene, izabrana je porota24
od dvadeset i četiri čoveka. Poređani na uzvišenom mestu, po šest u
četiri reda, sedeli su porotnici izabrani među nižom vlastelom. Svi zakleti

u crkvi pred sveštenikom u rizi, bili su spremni da dadu svoju
nepristrasnu reč.

U odaju uvedoše optužene i posadiše ih na vidno mesto na levoj
strani, suprotno od porote. Vuk dade znak rukom i suđenje otpoče.

Dijak Božidar je zvonkim glasom čitao optužbu ističući mnoga
razbojnička dela »prognanog i pod anatemu bačenog« bivšeg kaluđera
Teodosa Mukotrpnog, »rođenog kao grešni plod nepoznata oca i majke
vlastelinke, žene isključene iz svoga staleža zbog duše prepune
iskušenja, i odlučene od crkve radi plotske i pohotljive ljubavi«. Optužuju

se i njegovih sedam drugova »okuženi satanskom dušom istoga

Teodosa i navedenih na zla svakojaka«. Optuženi su ubijali i Srbe i
Turke i Trke i dubrovačke i mletačke trgovce.

Dijak Božidar stade nabrajati sve slučajeve razbojništva koja su se
desila u Srbiji za poslednje četiri godine. Optužba je na Teodosova pleća
tovarila i ono što su učinili Dragutin Levoruki. Pejuš Ivanišević, braća

Srbislav i Ostoja i mnogi drugi. Vitezovi, vlastela i sebri sa

52

zaprepašćenjem doznadoše da je Teodos sa svojih sedam drugova za
četiri godine izvršio sto dvadeset i četiri prepada, da je opljačkao

sedamdeset karavana sa skupocenom robom i uništio i rasterao njihovu

oružanu pratnju od ukupno hiljadu i šest stotina dobro naoružanih ljudi.
Teodosovi drugovi zgledali su se u čudu i bacali unezverene i upitne

poglede na svoga vođu.

— Pomiluj nas, gospode, i sohrani! — uzviknu Teodos. — Kakve
veličanstvene laži!

Stefanove usne razvukoše se u osmeh, a stari vitez Borovina
Vukašinović, koji je sedeo među vlastelom, pršte u grohotan smeh.

— Kakvi junaci! Kakva smelost! Jedan na dvesta pedeset! —
Smejući se vikali su vitezovi. Stefan se naže jednom sudiji i reče:

— Veruješ li da osam ljudi mogu da učine ovakav pokor?

— Ne verujem! — sleže ramenima sudija.
— Ja verujem! — viknu kaluđer ispred koga je stajao Dušanov
zakonik. Udarivši pesnicom o sto i presecajući pogledima vlastelu i

vitezove, dodade:
— Dosta je smeha! Ja verujem optužbi a verovaćete i vi kad vam

kažem da je satana u ovaj posao umešao svoje prste! Teodos je prodao
dušu đavolu i zbog toga može sve!

— Baš sve? — upita jedan mlad vlastelin.
— Sve! — zakoluta očima kaluđer.

— Onda, Teodose, napred na Bajazita Munjevitog! — doviknu

vlastelin.

U dvorani se opet razleže smeh.
— Da čujemo optužene... Teodos ima reč! Govori... — zavikaše

mnogi.

Teodos ustade:

— Ovakvu bezbožnu optužbu ni Velzevul ne bi izmislio!
Umukni, anatemnjače! — viknu kaluđer.
— I ti i tvoja razbojnička družina još danas ćete visiti na konopcu! —

dobaci Beluš.
— Poroto, čuješ li ti ovo? — dreknu Teodos. — Ja da visim?

Svešteno lice!
Porotnici, ozbiljni i namrgođeni, ćutali su.
Vuk Branković tresnu pesnicom o sto.

— Dosta! — viknu. — Teodose, ubijao si nevine ljude. Tvoja
razbojnička družina ogrezla je u krvi... Sudije imaju reč!

Glavni sudija, starac s naboranim licem pepeljave boje i sitnim
očima uteklim u glavu, uze reč:

— Teodose Mukotrpni...

— Ja!

— Jesu li ubijao?

53

— Jesam, ali u slavu božiju... u poslednje vreme samo Turke.
U odaji među vitezovima nastade žagor.

— Jesi li i Srbe ubijao?

— Jesam, ali samo one koji sebe smatraju turskim prijateljima.

— I strane trgovce?

— I njih!

— A Grke?

— Njih osobito, jer su turske uhode.

— A tvoji drugovi?

— Isto kao i ja! — zatrese Teodos ponosito glavom.
Žagor odobravanja prostruja po skupu. Vuk, namrgođen, zlovoljno

se obrati Teodosu:

— Imaš li još šta da kažeš?
— Imam! — odvrati optuženi. — Posle svake borbe i krvoprolića ja
sam kao svešteno lice ispovedao svoje drugove i čitao im oproštajne
molitve. Jedan deo plena redovno sam lično davao ili slao manastiru

Svete Petke, slava joj i hvala, i tako svoje grehe iskupljivao.
— To je laž! — viknu jedan kaluđer. — Naši igumani ne primaju

darove od razbojnika.
— Primali su, primaju i primaće! — odvrati Teodos. — I vladari, pa i

kraljevi daju manastirima. Pitanje je koliko su i njihove ruke čiste...
— Dosta, bogohulniče! — preseče kaluđer. — Ðavo je uzeo pod

svoje tvoju dušu.
— Imaš li još štogod? — mrzovoljno reče Vuk.

— Imam! — prihvati Teodos. — Tebe pitam, velmožni i

bogobojažljivi gospodine i svedržitelju... Tebe pitam: koji su te razlozi

naveli da svoju naklonost pokloniš Dragutinu Levorukom, Pejušu
Ivaniševiću, braći Srbislavu i Ostoji i njihovim razbojničkim družinama!
Oni su veći i jači od mene i više su nedela učinili!

U dvorani nastade tajac. Kaluđer iz Dečana ubrzano je listao
Zakonik, dijak Božidar grickao je kraj guščijeg pera, Beluš je škrgutao
zubima, a Vuk sevao očima.

— Moja je danas glavna krivica — što sam odbio da služim Vuku
Brankoviću... Ja i moji drugovi slavimo viteza Stefana, sina Lazareva...
Njemu ćemo služiti i za njega poginuti!

Teodos ponosno pogleda po skupu i sede. Sebri, poređani pored

zidova, uskomešaše se pa kao iz jednog grla zavikaše:
— Slava Stefanu, sinu Lazarevom! Vitezovi, većinom pristalice

Vuka Brankovića, stadoše se hvatati za mačeve i pretećim pogledima
meriti sebre. Samo oltar i svečana atmosfera suda sprečavali su ih da
potrgnu mačeve i učine pokolj.

Natmurene obrve Vukove i njegov strašni pogled presekoše žagor.
On ustade i obrativši se porotnicima reče:

54

— A sad, jedan po jedan, u ime zakona, pravde i zakletve koju ste

pred oltarom i sveštenim licem položili, izrecite: da li je kriv ovaj razbojnik
i da li su krivi njegovi saučesnici?

— Kriv je! Svi su krivi pred bogom i pred ljudima! — reče prvi

porotnik.
— Krivi su... Svi su krivi! — dodade drugi, za njim treći, sve do

dvadeset četvrtog.
— Krivi su! — objavi Vuk. — Sudija ima reč! Da čujemo kaznu!
Stari sudija se obrati kaluđeru:
— Traži i nađi odgovarajući član u Zakoniku!
— Našao sam! — odvrati kaluđer, ustade, diže obrve i stade čitati:

»O razbojniku i lopovu... Zapoveda carstvo mi: po svima zemljama i

gradovima, i po župama i po krajištima neka ne bude razbojnika i lopova.
U kojem se selu nađe lopov ili razbojnik, to selo da se raspe, a razbojnik

da se strmoglavce obesi a lopov oslepi... A dokazani razbojnik i lopov da

se kazne ako se što kao pripoznato uhvati u njih ili ako ih uhvate u
razbojništvu ili krađi, da ih predadu župi, ili selima, ili gospodarima ili

vlastelinu koji je nad njima. Ti gusari neka se ne pomiluju nego neka se
oslepe i obese...«25

— Da se oslepe i obese! — dobaci drugi kaluđer.

— Da se oslepe i obese! — složiše se i sudije.
Za nekoliko trenutaka u odaji je vladala tišina. Onda među sebrima
otpoče gunđanje i žagor:
— Nepravda! Bezakonje! Prokletstvo! Ðavolje sudije! — začuše se

glasovi.
— Ko ubija, da se ubije! — viknu kaluđer i lupi šakom po Zakoniku.

Vuk ustade i mirnim glasom se obrati skupu:
— Čuli ste presudu neumitnog suda!

— Kamo dokazi! — povika Teodos — Za razbojništva treba da
odgovaraju i Dragutin Levoruki, Pejuš Ivanišević i ostali...

— Tako je! — dobaci Spasenija. — Zakon važi za sve!
— Dosta! — viknu Vuk. — Čuli ste presudu i...
— Mladić je u pravu! — viknu Borovina Vukašinović. — Zakon važi

za sve!

— Zakon važi za sve! — pronese se po skupu. Vukov pogled
munjevito je lovio one koji su dobacivali. Kad se sve utiša, reče:

— Jeste, zakon važi za sve, ali ja sam zakon! U tišini njegove reči

zlokobno odjeknuše.

Borovina ustade.
— Ovako naši stari nisu radili! — reče i pođe izlazu.

— Zato su dovde i doterali državu! — pakosno dobaci Vuk.
Za starcem izađoše još desetak vitezova.
Vuk se obrati Konstantinu Kosteničkom:

55

— Da čujemo reči našega gosta iz Bugarske? — reče.
Konstantin ustade i pogleda po skupu. Onda se zagleda u

Stefanovo lice koje se blagonaklono smešilo.
— Govori, stranče! — reče mladi knez. — Ti si pod zaštitom zakona

gostoprimstva.
Možeš slobodno reći svoje mišljenje.
— I reći ću ga! — odvrati stranac. — Izgleda da je u ovoj zemlji

običaj da se ljudi pre suda osuđuju i da im se tuđe krivice tovare na leđa.
Neka mi oprosti svetlo lice Vuka Brankovića, ali ja se takvom postupku
ne mogu diviti!

Konstantin sede. Vuk ga je proždirao pogledom. Uzdržavajući gnev,
odvrati.

— Hvala ti, stranče, na lepom mišljenju i iskrenoj reči! Isto tako
zahvaljujem ta što si nas udostojio svojom posetom, koja sada prestaje.

Spremi se, dakle, i putuj dalje!
— Ne! — reče Stefan. — Od ovog trenutka stranac pripada mojoj

sviti. Poći će sa mnom kad krenem iz Prištine. Konstantin je pod mojom
zaštitom: ako je prima...

— Primam sa zahvalnošću! — pokloni se Konstantin.
Međutim, sudije objaviše da se kazna nad osuđenima ima izvršiti

sutradan po izlasku sunca.

Teodosa i njegove drugove izvedoše iz sudnice. Poustajaše i

vitezovi i vlastela i nagrnuše prema izlazu. Ustade i Stefan. On primeti
kako mu Prijezda daje znak rukom. Mladi knez mu se primače:

— Šta je? — tiho upita.
— Pođi sa mnom pa ćeš čuti.
— Šta je? — ponovi knez kad malo odmakoše od gomile ljudi.

— Zlo! — odvrati Prijezda. One naše prijatelje, Tomu i Slugana,

uhvatili Turci i vode ih vezane prema Prištini.
— Nisu hteli da me poslušaju i nastradali su! Ko je vođa Turaka?
— Ne znam!... Jedan moj sebar, Tomin pratilac, uspeo je da

umakne iz borbe i da stigne ovamo pre Turaka.

— Gde je taj sebar?
— Pođi sa mnom!
Sebar koga su vojvotkinja i Roksana dale Tomi za putovođu zvao
se Mirićije. Bio je žilava momčina dugačke šije i pregolemih ruku i nogu.
Njegova bosa i rašljepljena stopala bila su nabijena i krvava. Sebar je

prekim putevima, preko gora, strnjika i jaruga jurio da pretekne Turke i

pre njih stigne u Prištinu.

Stefan i Prijezda zatekoše ga kako sedi u hladu i krepi svoje
umorno telo jedući sira i ovsena hleba. Pored njega sedeli su Dodoš,
Matija i Timotej.

Kad vitezovi priđoše, sebri poustajaše i poskidaše kape.

56

— Sedite! — reče Stefan pa se i sam spusti na suvu travu. Prijezda
sede pored njega i odmah se obrati sebru:

— Ajde, Mirićije, pričaj!
— Pa eto, to... — odvrati sebar gutajući poslednji zalogaj. — Krenuli
smo od Stalaća prekjuče. Vitez se jedva držao na sedlu. Bolestan čovek.
Ostala devetorica i ja, kao deseti, pazili smo ga uz put i čuvali...
— Kuda si ih vodio? — upita Prijezda.
— Stranputicama dok sam znao kuda ću... Išli smo obalom Rasine,
padinama Kopaonika sve do reke Laba. E, tu, na jednom laktu, izbismo
na drum i pravo u Turke.
— A posle šta bi?
— Ništa! Bitka... Napadoše nas i savladaše. Nas jedanaest a njih
preko pedeset. Pa opet, borili smo se svojski. Slugan, ubi četvoricu, peti
ga zgrabi za vrat i svuče s konja. Toma obori dvojicu pa i njega
savladaše. »Pomagajte, božiji ugodnici«, zavikaše ostala sedmorica i
kidisaše na Turke. Ali badava! Svi, osim jednog, izgiboše.
— A ti? — upita Stefan.
— Ja? Jednog Turčina mlatnuh motkom po glavi, drugi me ščepa za
nogu i svali s konja. Ja njega pesnicom za vrat i šmugnem u šipražje...
Tako je bilo. I sad, Turci svakog časa mogu naići sa zarobljenim
vitezovima... Mene krijte kako znate...
Stefan i Prijezda se pogledaše i ustadoše. Ustadoše i sebri.
— Jesi li mnogo trčao? — upita knez.
— Kako da nisam! — odvrati Mirićije. — Trčim, brate, od podne, a
evo, skoro je već noć. Nogu više nemam!
Stefan mu dobaci pet srebrnih perpera i pođe.
— Zlo! — opet reče Prijezda.
— Zašto? Vuk će ih osloboditi.
— A ono pismo od ugarskog kralja? Turci su ga sigurno našli kod
Tome!
— Vuk nije turski vazal — odvrati Stefan. — Ko će mu zabraniti da
se dopisuje s kim hoće!
— Istina je! — s olakšanjem reče Prijezda.
Zvuci truba prekidoše im razgovor. Straža sa zidova objavljivala je
da se približava grupa vitezova. Uskoro se otvori velika kapija. Kralj
Marko Vukašinović i Konstantin Dejanović sa svojom svitom uđoše u
grad.

57

Glava osma

Marko i Konstantin bez volje su se odazvali Vukovu pozivu. Zbog

toga su odugovlačili dolazak u Prištinu, a kad su stigli, zahtevali su da se
sastanak odmah održi, jer su nameravali da sutra zorom nastave put
prema Skadru.

— Bajazitov namesnik, Šahin, poručio nam je da što pre odemo u
Skadar — reče Konstantin. — Zbog toga nam valja žuriti. Naš razgovor
mora biti iskren i kratak. Mislim da nemamo jedan drugom mnogo šta da
kažemo.

— Naš razgovor ovde — dodade Marko — svakako je važniji nego
onaj u Skadru. Šahin može i da čeka.

— Bajazitov namesnik da čeka!? — začudi se Konstantin.
— Samo neka čeka! — nasmeja se Stefan. — Uskoro ću se i ja s
njim sresti, ali ne verujem da ćemo prilikom rastanka obojica bita živi!
Kad stignete u Skadar, možete pozdraviti i njega i njegovog ljubimca,
onog zlikovca Dimitrija Jonimu. I s njim imam da prečistim račune.
— Jonimu ostavi meni! — utače se Prijezda. — Zakleo sam se na
Jevanđelju svetoga Luke da se neću smiriti dok njegovu glavu ne
nabijem na kolac u Stalaću.
— Ne! — reče Stefan. — Tu glavu poslaćemo na dar Bajazitu
Munjevitom, a odneće je lično Husein Anadolac, koji leži okovan u tvojoj
tamnici.
Marko, Vuk i Konstantin s čuđenjem su slušali razgovor, ne mogući
da ga shvate, dok im Stefan ne ispriča šta se desilo pod Stalaćem.
Sastavljene obrve kralja Marka natuštiše se.
— I to su učinili po naređenju Šahinovu? — upita.
— Jeste! — odvrati Prijezda.
— Konstantine, ja ne idem u Skadar! — reče Marko.
— Ali naređenje... Šahin je Bajazitov namesnik! — odvrati njegov
prijatelj.
— Rekao sam: neću ići u Skadar! Ti idi i kaži Turčinu: kralj Marko se
ne pokorava njegovim naređenjima. Ako mu to nije dovoljno, zna gde će
me naći. Zadovoljenje može dobiti mačem, kopljem ili ubojnom sekirom.

*

58

Pošto je dan bio na izmaku, sastanak je održan prema svetlosti
buktinja i voštanih sveća.

U prostranoj odaji, za velikim stolom ispred oltara, sedeli su: Vuk,
Stefan, kralj Marko, Konstantin Dejanović, vojvoda Prijezda i kneginja
Milica. Njihova ozbiljna lica obasjana zelenkastom svetlošću buktinja
ukazivala su na teške prilike koje su ih sakupile u Prištinu i na mučno

stanje u njihovim zemljama.
Vuk Branković prvi uze reč:
— Braćo moja, ne po krvi, nego po patnjama koje nas godinama

pritiskuju. Skupili smo se da jedan drugom kažemo šta nam leži na srcu
da bismo, bar donekle, svoje smernice doveli u kolotečinu koja vodi

spasenju srpskog naroda. Bojim se da je ovo naš poslednji sastanak
učetvoro. Približava se vreme kad će se lomiti carstva i popucati temelji
velikih i moćnih država. Svi osećamo da se nepogoda približava i da će i
naš brod dohvatiti talasi. Od naše pameti i sposobnosti zavisi da li ćemo
ga neoštećenog priterati obali spasenja. Na zapadu se vitezovi spremaju
za vojnu kakvu svet nije video. Sa istoka Bajazit Munjeviti kao četvrti
konjanik Apokalipse26 oštri svoju strašnu kosu za bogatu žetvu. Zlo će

biti za sve koji se umešaju u taj sukob a još gore za one koji ostanu po

strani. Kralj Sigismund je jedini vitez koji može Bajazitu stati za vrat...

— Da li si uveren u to? — upita Milica.
— Potpuno... Lično sam se opredelio za hrišćansku stranu i boriću
se za nju do konačne pobede.
— A šta će biti — dobaci Stefan — ako Bajazitu padne na pamet da
svoju vojsku dovede ovamo u Srbiju? Hoćeš li mu stati na put, ili misliš
da će hrišćanski vitezovi sa zapada potrčati ovamo da te spasavaju? Ne,
neće oni potrčati! Vitezovima sa zapada nikad se ne žuri. Njima je

potrebno godinu dana da se dogovaraju, i to kad je njihova bezbednost
u pitanju. A dok stignu ovamo, ako se i odluče, po nama će nići

senokosna trava!

— Narod nerado služi Turcima! — planu Vuk.

— Nerado, ali ipak služi, jer mu ništa drugo ne ostaje! — dobaci

Konstantin. — Uostalom, mi smo Bajazitovi vazali i to ostajemo, jer vitez
koji pogazi zadatu reč zaslužuje da umre na mukama. To će se svakom
izdajniku desiti i niko neće reći da nije zasluženo.

— Tako je! — reče Marko. — Nas trojica smo potpisali ugovor o

vazalstvu. Bajazit nas smatra za svoje, jer je i on vitez... Naposletku,

neka naše glave padnu. Ali nemamo pravo da narod gurnemo u sigurnu

propast.
— Narod neće propasti! — reče Vuk. — Ako mu bude bolje pod

Turcima, još će zahvaljivati bogu što se otresao našeg gospodstva!
— Ovakvu bezočnost samo Vuk Branković može da kaže — reče

59

Milica pa dodade: — Takvi gospodari dozlogrdili bi i crnom đavolu a

kamoli sebru!
Nastade mučna tišina.

— Pustimo neka se zapadni vitezovi nose s Bajazitom — nastavi
Marko. — Možda će ga dotući ili bar iznuriti do te mere da će ga sami
Turci uništiti. Kad on nestane, prestaju i naše obaveze i viteška reč koju

smo dali.
— Pametno rečeno! — dobaci Prijezda.
— Vuk Branković može da kroji planove kakve hoće, jer ga ne

vezuje ugovor o vazalstvu — reče Milica. — On može da se okrene
Ugrima. Kralj Sigismund primiće ga oberučke!

— Od njega očekujem glasnika! Treba da dođe! odvrati Vuk malo

zbunjen.
— Glasnik će ti doći, — reče Stefan — ali okovan. Turci su ga

uhvatili. Sigurno su našli pismo kod njega.
— Bio je kod mene u Stalaću — reče Prijezda. — Onda je krenuo

prema Prištini da tebi preda pismo od ugarskog kralja. Jedna grupa

Turaka naišla je na njega i zarobila ga.
— Nesreća! Nesreća! — uhvati se Vuk za glavu.
— Zašto nesreća? — upita Milica. — Ti nemaš obaveze prema

Turcima. Možeš se dopisivati s kim hoćeš. Toga viteza Turci su uhvatili u

tvojoj zemlji i na tvoj zahtev moraju ga pustiti.
Vuk ustade i ushoda se po odaji. Onda priđe oltaru, podiže glavu i

upre pogled u raspeće:
— Oprosti! Oprosti! — šaputao je krsteći se. Onda se okrete prema

vitezovima:
— Oprostite i vi, braćo!
Vitezovi su se u čudu zgledali, slegali ramenima i mrštili se.

— Šta da ti oprostimo? — upita Stefan.

— Prevaru! — klonu Vuk na stolicu. — I ja sam turski vazal!

— Turski vazal! — uzviknu Milica.

— Krio sam to, jer sam spremao izdaju
Bajazitu! — tiho dodade Vuk. — A sad će me to pismo upropastiti.
Vitezovi su ćutali. Jedno vreme samo se čulo pucketanje buktinja i
cvrčanje cvrčka u pukotini između dve kamene ploče na podu.
Napolju je počeo da se spušta mrak. Vazduh je bio topao i zasićen

prašinom koja je lebdela nad gradom. Metež se stišavao. Po širokim

ulicama i dvorištima bila su rasturena rabadžijska kola, pored njih ležali
su iskoškani volovi i preživali gledajući u mrak svojim bezazlenim očima.
Po prostranim livadama van grada bleskale su vatre. Otud se čulo rzanje
konja i njisak ždrebaca koje su konjušari gonili na noćnu ispašu.

U gradu su se buktinje palile kad odred od četrdeset Turaka prođe
kroz veliku kapiju. Napred, na golemu doratu, jahao je stasiti Turčin

60

odeven u raskošno odelo. Njegove čakšire kao nebo plave boje, široke i
vezane zelenim učkurom, skoro su pokrivale sedlo. Ispod srmom

izvezenog jeleka izvirivala je košulja narandžaste boje. Obasjana
zelenkastom svetlošću buktinja košulja je dobijala žarki sjaj. Turčin je na

glavi nosio srebrni kalpak, bet branika.

Pored turskog viteza jahao je njegov konjušar, krupan Azijat. U levoj

ruci držao je gospodarev štit sa oznakom: konjska potkovica i detelina sa
četiri lista. U desnoj ruci nosio je oklop napršnjak, a o unkašu obešen

golemi topuz.

Ostali Turci, sve snažni momci, crnomanjasti i lepi, ponosito su
sedeli na konjima. Bacali su nemarne poglede desno i levo, i činilo se da

ne zapažaju nižu vlastelu i sebre koji su se zatekli na ulici i gledali
povorku. Gordi na svoga vođu, Osmana Gromovitog, Bajazitovog
ljubimca i čuvenog kavgadžiju, i oni su se držali dostojanstveno ne
primećujući kako sebri pohotljivo gledaju njihove dobre konje i opremu i
crne čakšire od valjana sukna.

U sredini povorke, povezani jedan za drugog, išli su Toma, Slugan i

jedini njihov pratilac koji je ostao u životu. Turci su ih gonili da idu pešice.
Da bi ih ponizili, skinuli su im oklope, šlemove i obuću.

U velikoj odaji Vuk je govorio:
— Istina je! Potpisao sam ugovor o vazalstvu, ali to me neće sprečiti

da se borim za dobro svoga naroda.
— Nedostojno je to! — reče Marko.

— Nedostojno? Zašto? — planu Vuk.
— Ako ti kao vitez ne uviđaš, reći ću ti: najpre raskini ugovor, pa

onda preduzimaj šta ti je volja. To dolikuje!

Bled, nakostrešenih obrva i stisnutih usana. Vuk je s mukom
uzdržavao gnev. Najposle reče:

— Pre godinu dana u Brusi sam gledao kako madin27 u džamiji vitla
golom sabljom i čuo kako govori vernima: »Uništavajte hrišćane da oni
ne bi uništili vas! Svemogući nam je dao sablju da kaurima odsecamo
glave!« — Vuk upre pogled u Milicu i reče:

— Da li ti i ovo ne izgleda nedostojno, majko?

— To ne opravdava tvoje postupke! — odvrati Milica i dodade: —

Osim ako i sam ne misliš da postaneš varvarin!

Vuk se obrati vitezovima:
— Vas pozivam da mi se pridružite. Ako nećete, idite i borite se za
Bajazita, a on će vam, mesto nagrade, dati dobro zašiljen kolac!
U odaju uđe stasit mladić, smeđe kose, koja mu je u uvojcima
padala po širokim ramenima. On krupnim koracima priđe Vuku i dubokim

glasom progovori:
— Oče, Osman Gromoviti, Šahinov sestrić, ušao je u grad sa svojim

odredom i tri roba.

61

— Šahinov sestrić? — prenu se Vuk bacajući poglede po

vitezovima — Odakle je došao?

— Iz Kruševca. Tražio je Stefana da mu preda nekakvu zapovest.

Pošto ga nije tamo našao, došao je za njim u Prištinu.
— Ðurđe — odlučno se Vuk obrati mladiću — neka tri stotine ljudi

budu u pripravnosti. Ali ne počinjite ništa bez mog naređenja! Pazi! U

tajnosti...
— Razumem! — pokloni se Ðurađ i izađe.
— Stoj! — viknu Vuk. — Dovedi tog Turčina ovamo!

— Nameravaš da ih poubijaš? upita Milica.

— Sve do poslednjeg! Ovde u gradu?
— Ne! Kad izađu. Oni će ujutru nastaviti put. Poslaću svoje ljude za

njima.
— U tom slučaju mi noćas polazimo na put — reče Konstantin. —

Nije pravo da i mi stradamo zbog tvojih neviteških postupaka.
— Tako je! Otići ćemo — dodade Marko.
— Bajazit će doznati o nestanku tih Turaka.
— Ostavi ih neka idu svojim putem! — dodade Milica. — Ako hoćeš

boja s Bajazitom, imaćeš ga više nego što želiš... Stefane, noćas ćeš i ti
napustiti Prištinu. Ostavi ovog nerazumnog čoveka. Njegova zla sudbina
ne mora i tebe povući u propast.

— Prijezda — reče Stefan — idi i reci našim ljudima da se spremaju
za put. Vraćamo se u Kruševac.

— Dakle, svi me napuštate? — reče Vuk. — Zar vam to ne liči na

izdaju.
Vitezovi su ćutali gledajući za Prijezdom, koji žurnim koracima

napusti dvoranu. Međutim, dođe i vođa turskog odreda, Osman
Gromoviti. Šahinov sestrić.

— Neka je slava padišahu Bajazitu Munjevitom! — reče, pa dižući

pogled uvis, dodade:
— Alah neka čuva gospodara sveta!
— Ulaziš u moj dom, a slaviš drugoga! — mrgodno reče Vuk.
Turčin se prezrivo osmehnu:
— Neka je slava i onima kojima je sudbina dodelila sreću da služe

padišahu Bajazitu!
Turčin bez ponude sede na Prijezdino mesto.
— Ti si Šahinov sestrić? — upita ga Marko.
— Zovu me Osman Gromoviti, jer moja sablja seče oklope i razbija

šlemove. Pripadam petoj četi spahi-oglana28! — ponosito odvrati Turčin i
dodade: — Dva puta sam dosad bio dizdar29 i četiri puta ćehaja... Sad
neka je dosta s pohvalama i lepim rečima! Ima važnijih stvari. Moj put

nije bio upravljen prema Prištini, ali okolnosti su me nagnale da
skrenem... Došao sam u ovaj grad da pitam Vuka Brankovića da li je on

62

još uvek vazal našeg velikog padišaha koga neka Alah štiti kao i dosad
što je. Isto tako zahtevam da mi kažete šta znači ovo pismo koje sam
našao u nedrima uhode ugarskog kralja! Vuk Branković je tu, pismo je

tu, a uhode su u mojim rukama.
Turčin baci pismo na sto streljajući svojim crnim očima Vuka.
— Čitaj, kaurine! — reče i tresnu pesnicom o sto. — Čitaj pismo,

izdajniče!
Vuk ustade, priđe mu i unese mu se u lice:
— Ko je izdajnik? Ponovi još jednom tu reč pa ću ta je zajedno sa

zubima saterati u grlo!
Ispod Vukovih nakostrešenih obrva blesnu pogled od koga Turčin

zadrhta. On se obazre, u nedoumici sleže ramenima i sede.
— O ništavni! — procedi bojažljivo. — Tvoje reči neće zaplašiti

Osmana Gromovitog!
Savlađujući gnev, sede i Vuk na svoje mesto.
— Pretiš — malo slobodnije nastavi Turčin — a dobro znaš; kad bi

se meni desilo zlo, da od ovog grada ni kamen na kamenu ne bi ostao.

Ja sam pod zaštitom padišaha Bajazita...
— Ako si vitez, tući ćeš se sa mnom sutra ovde na trgu. Bajazit će

te pohvaliti što si me ubio na časnom megdanu! — reče Vuk.
— Neću se tući s tobom, jer sam poklisar — odvrati Turčin. — Moja

uloga je u ovom trenutku važnija nego tvoj život!
— Stefane, pročitaj to pismo — reče Milica.

Pismo je bilo na srpskom jeziku. Ugarski kralj obaveštavao je Vuka

da je mesto sastanka vitezova, koji se spremaju za vojnu protiv Turaka

Budim. Kralj moli Vuka da se odazove njegovom pozivu i da sprema
vojsku koja će verovatno iduće godine krenuti na Turke. Na kraju pisma

kralj moli Vuka da njegovom glasniku ukaže dostojnu pažnju, da ga štiti i

da mu na rastanku osigura jaku pratnju kako bi mladi vitez bezbedno

putovao kroz »Rasciju, zemlju punu opasnosti«.
Slušajući čitanje pisma, Turčin je zlobnim pogledom motrio crte na

Vukovu licu, ali na njemu ne primeti ni senku straha. Kad Stefan dovrši
čitanje, Vuk reče:

— Osmane Gromoviti, mene tvoji podmukli pogledi ne plaše...
Ovakvo pismo dobili su svi vitezovi Evrope, dobio sam ga i ja. Možda će
ga dobiti i ovi časni što sede za stolom? A da li ćemo se odazvati pozivu

ugarskog kralja, to je druga stvar. Na to pitanje ne možeš dati odgovor

svome padišahu.
— Pismo je upućeno tebi! Ovi časni s njim nemaju nikakve veze —

odvrati Osman stavljajući pismo u nedra. — Zbog manje važnih stvari —
dodade — ljudi gube glavu... Ali dosta o tome! Sad se obraćam Stefanu,

sinu Lazarevu... Veliki vezir, po milosti padišaha Bajazita Munjevitog,

zapovednik Skadra, Šahin, šalje ti poruku da se s pet hiljada oklopnika

63

priključiš njegovoj vojsci koja se sprema da krene na Bosnu, da goni
nevernike i da osvaja gradove. Emir očekuje tebe i tvoju vojsku u roku
od mesec dana. Evo, tu je pismeno naređenje.

Mladi knez pročita pismo i nemarno ga baci na sto.
— Kaži Šahinu, zapovedniku Skadra — reče — da mu Stefan
Lazarev, neće doći i da neće dovesti nijednog ratnika! Tvoj ujak može

zapovedati Turcima, a ja sam kao vazal obavezan Bajazitu i nikom više!
Kad doneseš pismo s pečatom i potpisom svoga padišaha, onda ću
krenuti u Bosnu. Ako ti se ovaj odgovor ne sviđa, stojim ti na

raspolaganju u toku sutrašnjeg dana.
— Poklisar se ne tuče dok ne ispuni svoje obaveze, a posle...
— Posle! — nasmeja se Stefan. — Posle ćeš biti negde u Aziji i ne

verujem da ćemo se sresti!
— Sve je u Alahovoj ruci! odvrati Turčin. Kad se sretnemo, ti više

nećeš biti u životu...
— Dosta je pričanja! — umeša se Vuk pa se obrati Osmanu:
— Gromoviti, prenoćićeš u gradu, a sutra zorom na put. Ne želim

više da te vidim ovde!
— Vaše uvredljive reči stići će do ušiju padišahovih! — oholo ustade

Turčin. — Kad budete izašli pred njegovo lice, setite se viteza Osmana

Gromovitog.
— Šta sad? — reče Milina kad Turčin izađe.

— Samo da nije tog prokletog pisma! — uzdahnu Vuk.
— Ti ga nisi napisao! — odvrati Stefan. — Ali u svakom slučaju

bolje je da ga nema!
— Bolje — reče Marko.
— I opasno! — dodade Konstantin i ustade. — Posle pola noći

krećemo na put.
Marko i Konstantin pođoše izlazu. Ustade i Milica:
— Nikakva mučka ubistva! Jeste li čuli!
— Čuli smo! — odvrati Vuk. Kad ostadoše sami, Stefan reče:

— Za tebe je važno pismo, a za mene sužanj, Toma. Nadam se da
ćemo obojica dobiti što želimo.

Mladi knez se naže na uho Vuku i stade mu šaputati.

Ozarena lica, Vuk se prenu:

— Stefane! — viknu. — Iz tebe govori prava mudrost!
— Biće svi siti! — sad već glasno reče Stefan — Još će ti Bajazit biti

zahvalan ako preuzmeš osvetu i gonjenje.
— Gonjenja može biti! — dobaci Vuk smejući se. — Ali od osvete

neće biti ništa. Jer lisica jednom uhvaćena u gvožđa, ako pobegne,

nikad više... Je li? A pismo?

— I pismo, kad ti je do njega toliko stalo!
Trljajući ruke od zadovoljstva, Vuk isprati Stefana iz odaje.

64

Glava deveta

Teodos Mukotrpni i njegovi drugovi sedeli su u tamnici na slami.

Pošto su bili »na belom hlebu«, tamničar je doneo zapaljenu buktinju i
zadenuo je u halku na zidu. Dao im je po polovinu pšeničnog hleba i po
komad pečenog ovčjeg mesa i napunio im testiju vinom. Sutra zorom,
čim sunčevi zraci razbiju mrak, sužnji će biti predati dželatima.

Braćo, još jednom da se oprostimo! reče Teodos.
— Opraštali smo se već četiri puta otkako je pao mrak! — odvrati
brkati ratnik Zlonoga. — Možemo se oprostiti opet, ali ne verujem da će
nam to pomoći! Bili smo razbojnici, pljačkaši. Sad je došlo vreme da se
ispašta!
— Čitao sam vam molitve oproštajne — reče Teodos.
— Badava! Nije se primilo!
— Zašto?
Zlonoga oćuta, ali odgovori Spasenija:
— Zato što si pod anatemom! Tvoje molitve ne vrede! Nama treba
kaluđer koji je pri bogu i čist pred ljudima. On da nas ispovedi i očisti od
grehova.
— A ja? — bespomoćno upita Teodos.
— Ti? Tvoja luda pamet dovela nas je do propasti!
— Spasenija... — tužno oteže Teodos. — Zar mi se tako odužuješ?
Zar sam zato ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho? Trebalo je da
ga pustim i glavu da ti odseče!
— Pogrešio si! — mrzovoljno odvrati mladić i stade štrpkati svoj
komad hleba i bezvoljno jesti.
Buktinja se dimila i pucketala. Povremeno plamen se pojačavao kao
da se otima da što duže živi. Odblesci su padala po zidovima i podu
osvetljavajući osmoricu ljudi koji su zgrčeni sedeli na slami. Niz dršku
buktinje slivale su se kapi smole.
— Možete mi verovati, braćo — otpoče Teodos — meni se čini da
nevini stradamo! Jer otkako nastade ovo posle Kosova, čini mi se da
smo svi jedan drugom zlotvori! I ko kome može da zameri kad je svaki
zločinac na svoju ruku! Vuk Branković oprašta ostalim razbojnicima, a
nas ubija samo zato što smo imali hrabrosti da odbijemo njegove
zahteve! Umrećemo ubeđeni da smo mogli bar jednom u životu da se
isprsimo i da kažemo gospodaru: nećemo! I bićemo nevini dotle dok svi

65

zločinci u ovoj zemlji ne plate za svoja nedela!
— Kao i uvek — otpoče Spasenija — Teodosu Mukotrpnom pamet

stiže kasno!

Mladi Azijat Zorilo glasno zaplaka. Ispred njega, na zemljanom
tanjiru, stajalo je nedirnuto pečeno meso i komad hleba. Ratnik s

naboranim licem natezao je testiju s vinom.
Kratka letnja noć približavala se kraju. Odnekud se začu kloparanje

ključa u bravi, zatim škripa šarki na vratima, koraci i razgovor.
— Dolazi kaluđer da nas ispovedi! — prenu se brkati ratnik Zlonoga.
— Izbaciću ga! — prosikta Teodos. — Moje molitve su

bogougodnije!
— Svoje molitve čitaj sebi — reče Spasenija — a kaluđera pusti

neka nas ispovedi i pripremi za onaj svet!
Golemi ključ začangrlja i vrata se otvoriše. U tamnicu uđe Stefan.

Odmetnici poskočiše, poskidaše kape i stadoše u red.
— Anđeo! — viknu Teodos. — Tako mi Hristovih rana, anđeo

spasilac!
— Nisam anđeo — nasmeši se mladi knez — ali sam došao da vas

spasem.

— Ti, nas?! — kriknu Zorilo i baci se na kolena. — Neka ti Marduk
da punu sreću i zdravlje!

— Šta, bezbožniče! — zgrabi ga Teodos za vrati postavi na noge.

— Marduka prizivaš? Zar sam te zato pokrstio i poškropio svetom

vodicom!

— Kakav Marduk? Nisam ga ni pomenuo! — stade se krstiti Zorilo.

— Sedam besova sam isterivao iz njega! — obrati se Teodos

knezu. — Ne vredi. Krštenje se nije primilo.
— Nije se primilo, jer ga je krstio anatemisani kaluđer! — dobaci

mladić bez desnog uha.
Spasenija, zar sam zato osvetio tvoje odsečeno uho...
— Dobro, dosta! Objasnite se drugi put! — reče Stefan. — A sad

slušajte: zakunite se da nikom nećete reći da sam vas ja pustio iz

tamnice!

— Zaklinjemo se! — uglas viknuše sužnji.
— Jedan po jedan! — reče Stefan.

— I tako kad baš mora! — odvrati Spasenija.
Mladi knez skide krst koji mu je visio na lančiću oko vrata. I
zaklinjanje otpoče: najpre Teodos, pa ostali. Unezvereni mladić iz Azije

kako-tako izvrši zakletvu.
— Da ih pobijemo, kad ti kažeš! — utače se Zorilo.

Knez se obrati Teodosu:

— U tebe se najviše uzdam!

Ozarena lica, Teodos zavika:

66

— Spasenija, čuješ li ti ovo?
— Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti i posvetiti! — odvrati
mladić čupkajući hleb koji je držao ispod miške i stavljajući komadiće u
usta.
Stefan produži:
— Turskog vođu, Osmana Gromovitog, hoću da uhvatite živog i da
mi ga dovedete u Kruševac.
— Njega ja uzimam na sebe! — ponosno reče Teodos.
— Gospode, pomiluj nas grešne! — uzviknu Spasenija. — Kad se
sudare Mukotrpni i Gromoviti, zemlja će se zatreti!
— Pazi! — reče Stefan Teodosu. — Za tog Turčina čuda se pričaju.
Njegova sablja seče oklope i razbija šlemove! Dakle, Gromovitog i tri
sužnja hoću da vidim žive u Kruševcu. Turčin nosi u nedrima jedno
važno pismo. Kad ga uhvatite, odmah ga pretresite... Pretresite i ostale.
— Zar mrtve? — upita Zorilo. — A pljačka?
— Sve je vaše!
— Neka je slava bogu na visinama! — uzviknu Teodos. — Moje
molitve urodile su plodom!
— Dobićete pojačanje — reče Stefan — jer vas osmorica nećete
izaći na kraj sa četrdeset Turaka.
— Mučno, bogami! — odvrati Zlonoga.
— Ama, ja bih, znaš... — otpoče Zorilo — da i tog Gromovitog
ubijemo pa glavu da ti donesemo!
— Umukni! — planu Teodos. — Velmoža želi da ga vidi celog, a ne
samo njegovu glavu!
— Celog i to živog! — nasmeja se Stefan.
— Kako ti kažeš! — dobaci Zorilo. Polazite! — reče Stefan i otvori
vrata.
Sužnji, jedan za drugim, krenuše iz tamnice Zorilo dohvati pečeno
meso, hleb i testiju i izađe poslednji. Apetit mu se povratio.

*

Kralj Marko i Konstantin Dejanović posle ponoći napustiše Prištinu,
a Stefan, Prijezda, Radič i Mihailo, odmah za njima. Zlovoljan, Vuk
Branković ih skoro neljubazno isprati.

Po izlasku sunca napusti grad i Osman Gromoviti sa svojim Turcima
i tri roba koje su stavili na konje, jer je pred njima bio dalek put. Vuk
isprati Turke usiljeno ljubazno, čak im dade na poklon tri konja za
sužnje. Na rastanku pozdravi Emira Evrenosa, u to vreme zapovednika
Skoplja. Nadmeni Turčin primi poklon i ne zahvalivši se, pa potera konja

67

kroz veliku kapiju. Za njim se oteže povorka ratnika.
Goneći konje trkom, Osman Gromoviti i njegovi pratioci obiđoše

manastir Gračanicu i dohvatiše se brežuljkastih predela obraslih šumom.
Onda, usporivši hod, padoše na konak u Janjevu.

Toma, Slugan i njihov pratilac, iznureni i izubijani, vođeni su kao
robovi koji treba da umru na mukama. Trudeći se da olabave veze na
rukama, tri viteza, posle uzaludnih napora, uvideše da su im svi pokušaji
propali. Sa natečenim zglobovima iznad šaka i ranama koje su krvarile
pri svakom pokretu, tri sužnja izgubiše svaku nadu na spasenje.

U Janjevu Turci im dadoše po komad ovsenog hleba i vode.
— Žao mi je što Vuku nisam predao kraljevo pismo! — tiho reče
Toma.
— A meni je žao što ću umreti kako u mojoj porodici nije umro niko!
— odvrati Slugan. — Vuk, Stefan i Prijezda... kakva bedna grupa

vitezova! Videli su nas povezane i ponižene kao pse i ništa nisu
preduzeli da nas oslobode! Bar da su Turčinu ponudili otkup.

— Turčinu sam ja nudio otkup — reče Toma. — Neće ni da čuje!
Želi da uhode ugarskog kralja umru na kocu.

Sutradan povorka Turaka napusti Janjevo i udari preko ravnog

polja, obraslog u gustu travu i kupinovo žbunje. U daljini, prema vidiku,

ocrtavali su se grebeni Skopske Crne Gore, a još dalje golemi masivi

Šar-planine.

Turci udariše na reku Sitnicu pa, usporivši hod, lagano krenuše
uzvodno desnom obalom. Išli su niz krivudavu reku probijajući se kroz
vrbake. Oko podne zaustaviše konje na jednom proplanku. Iako je sa
ogranka Šar-planine duvao povetarac, vrućina je bila nesnosna.

Turski ratnici sjahaše s premorenih konja, sputaše ih i pustiše da
pasu na obali. Tri sužnja skidoše s konja i privezaše ih za drveće.

Sunce je bilo u zenitu. Topole i vrbe kunjale su s opuštenim lišćem.
Letnje sunce nemilosrdno je pržilo ionako sparušenu travu.

Turci poskidaše sa sebe oružje i raspasaše se. I dok su jedni jeli u

debelom hladu, drugi se svukoše i zagaziše u reku da se kupaju.
— Plemeniti — obrati se desetar Osmanu — zar nećemo postaviti

stražu?
— A ko će se usuditi da nas napadne usred bela dana? — nemarno

odvrati vođa.
— Ja bih postavio straže — odvrati desetar.

— Batali! — zevnu Gromoviti i spusti glavu na sedlo.
Grupa odmetnika Teodosa Mukotrpnog, pojačana sa četrdeset ljudi,
išla je naporedo s turskim odredom hvatajući šume i visoke šibljake. Kad
su Turci postavili bivak, Teodos je bio udaljen oko pet stotina koraka.
— Ljudi, braćo... — reče. — Sjašite!
Odmetnici i sebri se svukoše s konja.

68

— Mirićije, Tadija, Milutin i Uroš... Izlazite napred... Svaki po deset
konja. Držite ih za vođice. Kad čujete galamu i zapomaganje, trkom za

nama!
Odmetnici lako nađoše tragove turskih konja i, prikradajući se od

žbuna do žbuna, kretoše prema bivaku.
— Šunjajte se, braćo! — šapatom otpoče Teodos. — Šunjajte se i

budite oprezni dok ne napadnemo, a onda, lom! Lukove i strele u ruke, a
noževe u zube! Ako nam prepad ne uspe, pristajem da Vuk Branković s
nama učini ono što je propustio!

— Da ne da gospod! — prekrsti se Zorilo stavljajući nož među zube.

— Ako nabasamo na straže — upita Spasenija — šta da radimo?

— Ono što ste i dosad radili: nož u rebra! A sad, razbijte se u tri

grupe: desno Spasenija, levo jednooki Dodoš, ja u sredini... Onog ko mi
uhvati Osmana Gromovitog postaviću za mog pomoćnika... Napred!

Odmetnici se prebrojaše i u tri grupe krenuše krijući se iza žbunja.
Držeći luk i strelu na tetivi, Teodos je tiho govorio:

— Samo polako i strpljivo! Nikakva prenagljenost dok ne

napadnemo, a onda juriš! Udarci neka budi brzi i smrtonosni! Samo po

jednu strelu pustite, onda za noževe.
— Mnogo pričaš! — tiho odvrati Spasenija. — Mora da ti je vrućina

udarila u glavu!
— Baciću anatemu na tebe! — škrgutnu zubima Teodos.

— Prvo je sa sebe zbaci!

— Šta si kazao?
Mladić ne odgovori, jer su se već čuli ljudski glasovi.

— Zemlji! Zemlji, pa bauljaj! — prošišta Teodos.

Turci, uvereni u svoju bezbednost, spokojno su se razbaškarili u
hladu. Neki su spavali, drugi se kockali galameći, a treći se bacakali po

viru. Osman Gromoviti je ležao na travi sa sedlom ispod glave. Jedan
mlad ratnik češkao mu je levom rukom tabane a u desnoj je držao
grančicu sa širokim lišćem i njom mahao iznad lica svoga vođe terajući
muve i hladeći ga.

Na frktanje konja u blizini ratnici se trgoše, ali je već bilo kasno.

— Udri! — dreknu Teodos.
Strele se sručiše u gomilu Turaka. Teodos kao strašilo iskoči iza
žbuna držeći u levoj ruci nož, a u desnoj krivu tursku sablju koju mu je
Stefan prošle noći poklonio. Za njim jurnuše ostali odmetnici. Zdesna i

sleva rupiše Matija i Dodoš.
Prepad je prenerazio Turke. Iznenađenje je bilo strahovito. Ali sebri,

kojima je nasela krv u očima, nedovoljno vični prepadima, napraviše
pometnju. Smetajući jedan drugom i ispadajući ispred odmetnika, po
petorica su hitali na jednog. Turski desetar preseče sabljom konopac koji

je sputavao prednje noge jednog konja u blizini, ubi sebra koji mu se

69

isprečio na putu, uzjaha i sa strelom zabodenom u rame umače kroz
vrbak. Tako pobeže i drugi pa i treći.

Teodos jurnu na Osmana. Turčin skoči, zgrabi sedlo i baci mu ga na
glavu. I dok je Teodos posrtao raspetljavajući se od uzengija, Osman ga
udari pesnicom po nosu.

— Pogibe Teodos! — dreknu jedan sebar i jurnu na Turčina. Ali
Osman je već držao u rukama golu sablju i njom krčio sebi put do konja.
Jednim udarcem preseče povodnik privezan za drvo, baci se na golog
konja i za čas ga nestade među vrbama.

— Pobeže! Pobeže Osman Gromoviti! Za njim, prokleti da ste! —
vikao je Teodos brišući rukama raskrvavljen nos. — Jaoj, Mirićije, ošugo
se, dabogda, što nisi doveo konje za nama!

Dodoš, Matija i Timotej, pojahavši na gole turske konje, potekoše za
beguncima. Ostali sebri i odmetnici poklaše nekoliko turskih ranjenika i
navališe da skidaju odela s leševa, da skupljaju razbacano oružje i da
hvataju konje koji su se, preplašeni od buke, razbežali po vrbaku.
Teodos ode na reku da opere nos i ruke, a Spasenija priđe sužnjevima i
preseče im veze na nogama i rukama.

— Pih, boga ti! — gunđao je Zorilo. — Pobeže Gromoviti i odnese
na sebi onakve lepe plave čakšire!...

Osim vođe i tri ratnika, Turci su svi izginuli. Poginula su i četiri sebra
i jedan odmetnik. Petorica su dobila dobre zasekotine sabljom po vratu i
rukama.

Matija, Dodoš i Timotej vratiše se na premorenim konjima. Nije im
pošlo za rukom da stignu begunce.

Toma, Slugan i njihov pratilac, pošto se okupaše u reci, navališe da
jedu. Za to vreme Teodos i Spasenija tražili su pismo verujući da ga je
Turčin ostavio u bisagama. Uzalud. Turčin ga je odneo u svojim
nedrima.

— Kome treba da zahvalimo što ste nas oslobodili? — upita Toma.
— Nikom! — odvrati Teodos. — Ali palite sveće za zdravlje
mladoga kneza Stefana.
— Opet on! — tiho reče Toma.
— On! — dodade Slugan. — Po drugi put nam spasava život.
— Ako me i treći put spase, probošću se mačem. Izgleda da je
bogu ugodno da moja krv poteče.
— I poteći će — odvrati tiho Slugan, jer Altomanovići su odavno
navukli na sebe prokletstvo.

70

Glava deseta

Kruševac je još u vreme kneza Lazara bio na glasu po svojim

vašarima. Tu su dolazili trgovci iz svih krajeva Srbije, Makedonije, Zete,
iz Bugarske, Grčke i Dubrovnika, i donosili svakojaku robu i novac
različitog porekla i vrednosti. U grad su dovođeni konji i doterivana je
marva. Trgovci su kolima, na konjima i mazgama donosili so, u
krupicama i morsku, loj, vosak, kožu, vunu i tkanine, a naročito valjano
sukno od koga su ratnici pravili gunjeve i čakšire. Dubrovčani su
prodavali zlatan i srebrn nakit, kožne opasače ukrašene srmom,
hamove, uzde, sedla, oklope, napršnjake, mačeve, bodeže, vrhove za
strele, štapove od tisova drveta za lukove i učinjena goveđa creva za
tetive. Na vašar su dolazili ptičari sokolari i samsari s lovačkim psima.

Dok traje vašar, kapije su otvorene i svako može ući u grad
Kruševac, glavno sedište vlasti kneza Stefana. Tom prilikom dolazili su
vitezovi iz svih krajeva Srbije da kupuju dobre konje, oružje i skupocene
tkanine. Niža vlastela i sebri stizali su kolima, na kljusadima ili pešice.

Služba božija vršila se u crkvi Svetoga Stefana. Sa bogatog i
raskošno ukrašenog ikonostasa svetitelji su svojim ozbiljnim pogledima
navodili vernu pastvu na razmišljanje o prolaznosti ljudske sreće i
kratkoći života. U strahu božjem vitezovi, vlastela i sebri odstajali bi dugu
službu mrmljajući molitve. Posle službe počinjala je trgovina i narodno
veselje.

Crkvu je podigao knez Lazar. Sagrađena je od crvene opeke i
kamena. Knez nije žalio blaga da je ukrasi spolja i iznutra i da podigne
impozantno kube i zvonik.

Za vladavine Stefanove grad Kruševac je naglo napredovao. Za
kratko vreme podignute su mnoge masivne kuće pa i prva džamija,
golemi han gde su odsedale paše, poklisari iz stranih zemalja i bogati
trgovci.

Grad su opasivale dvostruke zidine sa visokim kulama i
osmatračnicama. Stefanov dvorac nije bio veliki, ali je ostavljao utisak
solidne tvrđave koja se lako ne osvaja.

Uz vašarsku galamu vodila se trgovina, cenjkanje, prepirka i smeh.
Gočevi su treštali, zurle pištale i gajde cvilele. Uz podvriskivanje igrača i
pljesak i oduševljenje gledalaca otpočinjalo je oro, na jednom, drugom,
trećem mestu svuda po gradu. Najimpozantnije i najveće bilo je oro kod

71

Zukine česme, u blizini Zor-Zukina hana. Tu su najbolji igrači iz
Makedonije izvodili vitešku igru s handžarima. Vitezovi, sedeći na

doksatu hana, gledali su oro i bacali bakarni novac zurlašima koji su
naduvenih obraza i izbuljenih očiju svesrdno duvali u zurle.

Vašar nisu propuštali ni ratnici iz turskih postaja i manjih odreda koji
su se zatekli u blizini, pa i hrišćanski najamnici koji su služili u turskoj
vojsci i primali kao platu talir na četiri dana. Dolazili su u Alidža-hisar da
gledaju »kaurski panađur«, da kupuju oružje, narukvice, đinđuve,
srebrne i bakarne kopče, medene kolače i cveće30.

U predvečerje vašar se stišavao. Vitezovi su naređivali slugama da
sedlaju konje, vlasteličići su tovarili kupljenu ili neprodatu robu na kola i
uprezali kljusad, stočarski trgovci su odgonili marvu. I sebri iz obližnjih

naselja išli su prema velikoj kapiji.
Buktinje su se palile kad u grad uđoše Teodos Mukotrpni i

Spasenija. Obojica su bili obučeni u gunj i čakšire od valjana sukna, i s
okruglim kapama malo nakrivljenim na desno uho. Probijajući se kroz
narod i između konja i kola, dva odmetnika su žurila prema Stefanovu

zamku.

Na ulazu ih zaustavi stražar.
— Kneza tražimo! — reče Teodos. — Nosimo pismo od Vuka
Brankovića.
— Ne može! — odvrati stražar upirući mu halebardu u prsa. —
Dođite sutra!
— Sklanjaj tu sataru, ludače! Zar ne vidiš da smo glasnici! — viknu

Spasenija.
— Šta je, momci? — reče stotinar prilazeći. — Prohtelo vam se da

uđete u dvor?

— Pismo nosimo za kneza! — odvrati Teodos.

— Pismo? Od koga?
— Od Vuka Brankovića.
— Hm! — počeša se stotinar iza uha. — Dajte pismo i čistite se!

— Imamo i usmenu poruku.
— Najposle, pričekajte! — reče vođa straže i uđe u dvor.
Odmetnici sedoše na dva binjektaša31 koji su bili postavljeni i levo i

desno od kapije.

Mrak se potpuno spustio. Vašarska galama se stišala. Dve buktinje,

zadenute u halke na stubovima kapije, osvetljavale su ulaz u dvor.
Odmetnici ćuteći sačekaše da se vođa stražara vrati.

— Za mnom! — reče im kad se pojavi.

U jednoj povelikoj odaji sedeli su za stolom knez Stefan, njegov brat
Vuk, Radič i četiri vlastelina, mladi ljudi, ali kosmati i borbena izgleda.
Baš su završavali večeru kad uđoše glasnici.

— Neka je slava knezu Stefanu, vitezovima i vlasteli — reče

72

Teodos, pokloni se, zatim se isprsi i strašnim pogledom preseče četiri
vlastelina.

Knez baci nemaran pogled na glasnike, onda se trže i nasmeja se:
— Tako mi boga — reče — Vuk Branković nije mogao naći
pouzdanije ljude!
— Hrabrije i pobožnije! — dodade Teodos.
— Sasvim! Sasvim! — prihvati knez. — I vešte ratnike! — dodade.
— Obavešten sam da vam je Gromoviti Turčin pobegao i da niste našli
pismo!
— Vidiš, tu je đavo umešao prste! — otpoče Teodos.
— Ostavi đavola... Pobegao vam je Turčin i s tim je svršeno! Dakle,
doneli ste pismo?
I pismo i poruku — odgovori Teodos, otkopča sukneni gunj, zavuče
ruku u nedra i stade tražiti pismo.
— Gde su vam konji? — upita knez.
— U šumi, izvan grada. Čuvaju ih Dodoš i Matija — odgovori
Spasenija.
Najposle Teodos izvuče iz nedara pismo zamotano u maramu i
predade ga Stefanu. Knez odmah napusti odaju.
Vuk, Stefanov brat, zagleda se u dva glasnika, pakosno iskrivi usta i
reče:
— Kakva ste vi roba?
Polovna! — odvrati Spasenija. — Ali nismo za prodaju.
— Hm... — učini Vuk i stade ga zagledati: — A gde ti je uho? —
reče.
— Pa imam uho!
— Ali ono drugo!
— To je ono drugo!
— A prvo?
— Prvo? E, to je žalosna priča!
— Ispričaj mi ako nije dugačka.
— Naprotiv, vrlo je kratka! Odgrizla mi ga krmača kad sam bio
mali...

— O-ho! Pa onda?
— To je sve! Sad imam samo jedno uho, ako mi i njega ne odgrizu.
Vuk uze srebrni kondir sa stola, napuni svoj pehar vinom i pruži ga
mladiću.
— Sviđaš mi se, lopove! — reče. — Ispij ovo vino u moje zdravlje i
čuvaj svoje uho!
Spasenija ispi pehar i pokuša da ga stavi u nedra.
— E-hej! — viknu Vuk. — Pehar ovamo!
— A ja sam mislio — odvrati mladić — po onom starom običaju:
kome vino, onome i pehar.

73

— O-ho! — reče Vuk. — To je bilo pa prošlo! Staro se nikad ne
vraća. Ovamo pehar.

Vuk je bio mršav mladić dugačkog vrata i koščate glave. Na
njegovom od sunca i vetra preplanulom licu isticale su se izbočene
jagodice, tanki brčići i dva zelena oka koja su svakog časa bacala

nemirne poglede s predmeta na predmet. Po zategnutim usnama i
zajapurenu licu videlo se da je mladić te večeri iskapio nekoliko pehara

dobrog vina.
Teodos je ispod oka merio četiri vlastelina. Jedan od njih, sitan i

kržljav, male glave i buljavih očiju, priđe odmetniku i unese mu se u lice:
— Znam ko si! — reče. — Tebe je Vuk Branković ucenio kao

razbojnika.

— Jeste — odvrati Teodos, — ali me je pomilovao. Od njegove

milošte umalo mi kosti nisu popucale.
— Lažeš! — cepteći od gneva odvrati vlastelin. — U tvoju

razbojničku družinu pobegla su dva moja sebra. Ako mi ih ne vratiš,
isprebijaću te namrtvo!

— Dva tvoja sebra? — počeša se Teodos po bradi. — Dođi,
čoveče, u planinu pa ih uzmi!

— Taman! Samo mi to treba! — pljesnu rukama vlastelin. — Još
mogu i da me ubiju! Metnuću ih na točak!

— Čuvaj se da oni tebe ne okače o drvo!
— Pokazaću ja i tebi i njima! — prosikta vlastelin i sede na svoje
mesto gunđajući: — Tako on meni, Todoru, sinu Todorovu!

— Eto tako, pa da ti se i deda zvao Todor! — promrmlja Teodos.
Svađu prekide Stefanov dolazak u odaju. Za knezom je išao
Konstantin Kostenički.
— Dobri moji — reče Stefan — naš razgovor je za večeras završen.
Četiri vlastelina ustadoše. Za njima se povedoše Radič i Vuk. Svi se
pokloniše knezu i izađoše. U odaji ostadoše Stefan, Konstantin i dva

odmetnika.
— Pričajte kako ste se obrukali! — reče knez.
— Išli smo za Turcima i napali ih u vrbaku pored reke — otpoče

Teodos. — Prepad je bio potpun, ali badava! Osman Gromoviti nam je

pobegao. Na moj veliki jad, utekao je na golom konju i bez oružja Duša
mi je još uvek čemerna kad pomislim da je odneo sa sobom pismo! Ipak,
tri roba smo oslobodili i odveli ih u Prištinu Vuku Brankoviću. Vuk nas

umalo nije sve pobio. Spasao nas je vitez Toma. Ali je imao i zašto! Iz

kakvih smo ga ruku izvukli! I satana bi propištao da padne šaka Osmanu

Gromovitom. Oteli smo viteza, odveli ga u naše skrovište na Jastrepcu i
lečili šest nedelja.

— Idite dole među poslugu. Daće vam večeru. Prenoćite na senu u
staji. Sutra ćete mi biti potrebni.

74

Odmetnici izađoše.
Stefan je ćutao neko vreme, a Konstantin nije hteo pre njega da
otpočne razgovor. Veče je bilo prohladno. U kaminu su buktale

Jasenove cepanice i osvetljavale bleda lica mladoga kneza i njegovog
gosta. Sveće na stolu dogorevale su, ali Stefanu nije padalo na pamet

da ih zameni.
— Izlazi da su nam razbojnici najpouzdaniji glasnici — reče Stefan.

— Vuk je baš njih izabrao da pošalje u Kruševac!

— Pouzdani su!

— Izgleda... Vuk nije mogao poslati svoje ratnike da napadnu turski
odred. Zato smo opremili razbojnike. Ali jadnici nisu imali sreće! A sad,
ljubazni moj, tebe sam jedinog odabrao da se posavetujemo... Odlučio

sam da ti poklonim svoje poverenje.

Stranac ustade i pokloni se. Knez nastavi skoro šapatom.
— Tražim iskrenu reč i ćutanje. Evo Vukovog pisma. Pročitaj ga, pa
ćemo posle razgovarati.
Konstantin se primače vatri, otvori pismo i stade da ga čita.
Vuk Branković se zahvaljuje Stefanu na dobrom savetu u vezi sa
»slugama« koji su izvršili naređenje »mada nisu ni moji ni tvoji«.

Zadovoljan je što su mu doveli viteza Tomu od koga je doznao stvari od

»životne važnosti«.

»Pismo se nije našlo«, nastavljao je Vuk, »ali ono sad za mene
nema značaja. Njegovu sadržinu Toma mi je ispričao. Nadam se da ću

uskoro biti van domašaja onoga koji ugrožava i tebe i mene i ceo svet.
Uskoro ću sa svojom vojskom proći kroz tvoju zemlju na putu za Budim,
pa te opet pozivam da mi se pridružiš. Verujem da ćeš me ovoga puta

poslušati, jer sam doznao da ti preti smrtna opasnost. Ovo javljam samo
tebi oglušujući se o Dejanovića i kralja Marka. Oni me preziru i ne želim
da im činim usluge. Od jednog mog uhode koji uživa poverenje na

turskom dvoru, obavešten sam da se Bajazit sprema da pozove u Serez
svoje vazale, hrišćane, iz svih zemalja koje je podvrgao turskoj vlasti i da
je odlučio da ih sve kao neverne i nepouzdane poubija. I ti ćeš biti

pozvan... Nijednog trenutka ne sumnjaj u verodostojnost ovoga
izveštaja. On potiče iz najpouzdanijeg izvora i plaćen je suvim zlatom.
Dakle, očekuj i mene i Bajazitove glasnike i odluči se na koju ćeš stranu.
Ja neću otići Bajazitu s konopcem oko vrata.«

Po povratku u Kruševac Stefan je svakodnevno vodio razgovore s
beguncem Konstantinom Kosteničkim. Mladi knez je u toku od sedam

nedelja stekao utisak da je njegov gost pun znanja, iskustva i
sposobnosti za zdravo rasuđivanje.

Kad pročita pismo, Konstantin ga predade knezu. Stefan je upirao
pogled u njegovo lice čudeći se što se na njemu nijedna crta nije
pomerila Najposle Konstantin reče:

75

— Dok ne dođu Bajazitovi poklisari, ovo pismo nema značaja.
Brankoviću je stalo do toga da i tebe i ostale velikaše po svaku penu
pridobije na stranu Sigismunda Luksemburškog i hrišćanskih vitezova na
zapadu.

Stranac malo poćuta pa nastavi:
— Da nije i on turski vazal, ko bi mu mogao zameriti! Ali ovako,
izlaže se skoro sigurnoj propasti... Plemenita kneže, video sam
Bajazitovu vojsku kad je napadala na Trnovo. Stekao sam utisak da se
tim đavolima ne može odoleti! Oni ne znaju za strah. Napadaju, jurišaju i
nište sve ispred sebe. Kakvih surovosti i strahota sam se nagledao!
Konstantin zagnjuri glavu u šake i zagleda se u vatru:
— Dok se ceo hrišćanski sveg ne digne na oružje, nema propasti za
Bajazita Munjevitog! — reče.
— Reci mi, dobri stranče, da li treba Vuku odgovoriti na ovo pismo?
Konstantin odvrati:
— Mladi kneže, Vuku ne treba odgovarati! Ceni ga i poštuj, ali samo
izdaleka. Bliži dodir s njim za tebe može bita koban.
— Čekaću poklisare od Bajazita! — odlučno reče Stefan.

*

Sutradan knez bez pisma otpusti Teodosa i Spaseniju. Odmetnici,
zadovoljni što ne moraju nanovo u Prištinu, jer su bili siti Vuka
Brankovića, napustiše Kruševac. U međuvremenu, predstavnici velikih
poseda i gazdinstava, na poziv Stefanov, došli su u Kruševac da pred
knezom brane svoja zakonom zajemčena prava.

Stefan je spremao vojsku ubrzano regrutujući vlastelu i sebre.
Tražio je više ljudstva nego što se iko nadao. Zbog toga su svi delegati,
njih četrdeset na broju, bili ogorčeni i spremni da žestoko brane svoja
prava.

— Poštujemo gospodara čija je vlast nad nama, — govorili su — ali
ne možemo odobriti ono što nezakonito zadire u naše interese!

Jedan vlastelin koji je imao posed u blizini Kruševca vikao je:
— Neka je slava knezu Lazaru! U njegovo vreme se znalo šta ko
ima i šta je obavezan da daje! A ovo! Ovo nas vodi pravo u propast!
Sebre nam odvode s njiva, iz vinograda, zabrana, torova i staja... Tome
mora da se stane na put!
Drugi je bio žešći:
— Badavadžije vitezovi ne rade ništa! Celog veka spremaju se za
rat. Kad je već tako, eto im! Neka ratuju! Zašto uzimati u vojsku naše
sinove i sebre? Vlastela živi na svojim posedima i odgovara vazalskim

76

obavezama koje joj zakon nameće. Davali smo i dajemo! Ali ovo što se

sad od nas zahteva prevazilazi sve! Naši raniji gospodari uzimali su

najamnike u svoju vojsku i s njima ratovali, a danas nam i sebre odvode!

Vlastela je bila oduvek temelj države i njenog napretka. To valjda zna i

mladi knez Stefan. A kad zna, treba da nas štiti i pomaže, a ne da nam
nameće svoju samovolju nezakonitim potraživanjima.

Stari vlastelin, sučući svoje sede brkove, baci pobedonosni pogled

po prisutnima i sede.
Treći govornik je pretio:
— Čemu ta vojska i kome treba da služi? Da ratuje za Bajazita ili

protiv njega? Kako bilo, tek svakako ide na našu štetu. Naši preci imali

su feudalne gospodare, imamo ih i mi! Bili smo pod srpskim velikašima.
Oni su izginuli na Kosovu. Sad smo pod mladim Stefanom, a sutra ćemo

možda biti pod Turcima ili Ugrima. O tome se uveliko govori. Pa šta?
Ako nam bude bolje pod tuđinom, blagoslovićemo njegovu vlast...

Zahtevamo da nam se sinovi ne uzimaju u vojsku i da se svaki sebar
kazni smrću ako napusti zemlju svoga gospodara! Naš mladi knez je

neosetljiv prema svome narodu!
— Šta se ovo s nama radi, braćo! — povika sledeći govornik. —

Naši sebri ostavljaju ralo i bacaju motiku. Kao mahniti beže s naših
imanja i prijavljuju se u vojsku ne znajući ni kome treba da služe ni

zašto? Mesto da rade zemlju svojih gospodara kako je bog rekao, oni se
izležavaju po logorištima ili stupaju u razbojničke družine. Tako nam
navlače na vrat Turke, koji dolaze da se svete.

Videći Stefanovu mladost i računajući na njegovo neiskustvo, surovi
vlastelini sipali su uvrede. Neki se čak usudiše da udare na njegovu
vitešku čast.

Skupština je održana u Jednoj velikoj dvorani zgrade koja je bila

podignuta u crkvenoj porti. Za velikim stolom sedelo je dvadesetak
vitezova, među njima Stefan, Vuk, Prijezda, Radič, Mihailo i Konstantin
Kostenički.

Begunac iz Bugarske, slušajući reči vlastele, hvatao se za glavu od
čuda:

— Kakva gomila pustahija! — govorio je. — Čemu voda ova

samovolja!

— Ovo je otvorena pobuna! — škripao je zubima Prijezda.

Za trenutak nastade neugodna tišina. Onda ustade Stefan:
— Dobri i ljubazni moji! — otpoče. — Čuli smo vaše reči i razumeli

vaše želje... Posle pogibije na Kosovu moja majka Milica dobila je od
Dubrovčana svesrdno gostoprimstvo. Mogla je da ode iz zemlje kad
hoće, a nije otišla. Mesto toga molila je Bajazita da primi mir i ponuđeno
vazalstvo. Više je volela da svoju najmlađu ćerku Oliveru, ljubimicu svih
nas, preda turskom sultanu nego da napusti svoj narod. Lično sam svoju

77

sestru odveo u Bajazitov harem. Ne treba da govorim kako mi je bilo!
Osećao sam se gore nego da sam je sahranio... Olivera se svesno
žrtvovala da bi vama bilo dobro. Kao što se vidi, vi ste joj zbog toga
zahvalni! Zahvalni ste i kneginji Milici što nije otišla u Dubrovnik! A
posebno ste zahvalni i meni što sam sramotu turskog vazalstva, za vaše
dobro, bacio na svoja pleća! Da li još uvek ima među vama vlastelina
koji tvrdi da knezu nije stalo do svoga naroda?

Pitanje ostade bez odgovora. Stefan nastavi:
— Izgleda da je vama svejedno ko će biti feudalni gospodar? Srbin,
Turčin ili Mađar... Glavno je da se vaši posedi ne štete... A da moja
majka nije učinila ono što je morala učiniti, vi biste odavno bili turski
robovi. Prodavali bi vas na tržištima po Anadoliji, Velikoj Armeniji, Persiji
i u Maloazijskom arhipelagu. Radili biste po rudnicima ili veslali na ratnim
galijama... Možda mislite da bi vas Bajazit ostavio na vašim posedima?
Ili bi vas s radošću priveo svojoj veri, da vas izjednači s Turcima? On
vas smatra kao bezbožnike koje treba robiti i ubijati u slavu Alaha. Tako
to izgleda. Sad, ako vam nije dobro među Srbima, pokušajte da
postanete Turci! Istina je: naši stari imali su najamničku vojsku. Oni su
mogli da je plaćaju. A mi moramo sami da se postaramo da bismo
popunili broj ratnika koji nam je pogreban.

— Za Bajazita! — dobaci jedan vlastelin. — Jeste; za Bajazita!
Zasad pet hiljada.

— Ako Turčinu padne na pamet, biće i deset a možda i više...
Napominjem da vam neću tražiti sebre. Neka oni rade na vašim
posedima. Ali vas molim: ne pominjite zakon i njegove propise! Prilike
menjaju sve. Sad je došlo vreme da i vaši sinovi i rođaci moraju u vojsku
radi svoga i opšteg dobra.

— Onda je bolje da dajemo sebre! — dobaci jedan vlastelin.
— Služićete i vi i sebri! — tresnu Prijezda pesnicom o sto.
— Spremajte, dakle, konje, opremu i oružje — nastavi Stefan — i
budite u svako doba orni da se odazovete mome pozivu. Ako vam je
malo stalo do Srbije i srpskog imena, bar se založite da branite svoje
posede!

— Od koga da ih branimo? Da se borimo za Turke! Da ginemo za
Bajazita Munjevitog? Nigde to u feudalnom zakonu ne piše! — zagalami
vlastela.

— Ima vas ovde četrdeset — nastavi knez — i još dvaput toliko onih
koji se nisu odazvali mome pozivu. Ne mari. Oni će biti blagovremeno
obavešteni šta treba da rade... Čuli ste moja naređenja Ko ne posluša
pašće pod udar feudalnog zakona koji vi tako rado potržete kad je vaša
korist u pitanju. A sad, ima reč otac Sofronije, iguman manastira
Ravanice.

Stari iguman, koji se zamonašio još u vreme cara Dušana, ustade:

78

— Vlastelini — otpoče drhtavim glasom — s grozom sam slušao
vaše bezbožne reči. U svome dugotrajnom životu, koji mi je gospod
dodelio, video sam svakojaka čuda i mnogo zla preturio preko glave, ali
na ovakvu blasfemiju32 nisam naišao. Radi materijalne koristi stavljate na
kocku ono što vam je najsvetije. Zar je mogućno da vam sebri budu
pokorni? A da li vi ispunjavate obaveze prema njima, prema svome
feudalnom gospodaru i prema veri koja vam je od dedova ostala?
Pognite svoje ohole glave, vlastelini, jer, tako mi svevišnjeg, baciću
anatemu na vas i vaš rod. Zamoliću kneza da vam oduzme posede i da
vas baci u okove da za života ispaštate na ovom svetu, a kad pomrete
da nemate groba i ukopa! Kakva je to hala zinula iz vas, da ste, radi
koristi, gotovi i srpstva da se odreknete! Hoćete da postanete Turci? Da
se klanjate Muhamedu? Ili želite da se krstite šakama, kao oni bezbožni
vitezovi na zapadu?

Stari iguman zagrcnu se i zakašlja:
— Mislim da je rečeno sve! — nastavi. — Sad izlazite iz dvorane i
spremite se za pokoru grehova, inače ćete s bogom ratovati!
Vlastela poustaja, pa jedni pokunjeni, drugi gunđajući, napustiše
dvoranu.

79

Glava jedanaesta

Roksana je sa užasom doznala od Prijezde da su Turci uhvatili

Tomu i Slugana, da ih smatraju za uhode i da ih vode prema Skoplju,
gde će ih umoriti na mukama.

— I vi, vitezovi srpski, niste pokušali da ih oslobodite? — upita
devojka.

— Nismo, jer su Turci našli pismo ugarskog kralja. Nismo imali
prava da se mešamo. Tu se radi o prekršaju vazalskih obaveza.

— Viteška reč! Obaveza! — planu Roksana. Šta vredi vaša čast
kojom se toliko ponosite posle ovakve sramote! Dozvolili ste da Turci
ispred vas vuku na konopcu tri Srbina, da ih premlaćuju i da ih umore na
mukama! Tako mi boga, razbojnici po šumama imaju više ponosa nego
vi!

Roksana napusti odaju plačući.
— Po držanju moje sestre vidim da su se ovde dogodile važne
stvari — reče Prijezda.
— Važne, dabome! — odvrati vojvotkinja. Toma od Rascije isprosio
je Roksanu i dao joj prsten. Ja sam ih blagoslovila.
— Stefane, kako da ti se zahvalim! uzviknu Prijezda.
— Stefan? Šta on tu ima? — upita vojvotkinja.
— Njegova pamet vredi suvoga zlata. Da ga nije oslobodio? —
zgrabi ga mati za ruke.
— To ćemo tek doznati! Zadata reč me sputava da ti kažem. Ali
uskoro ćemo doznati.
Prijezda napusti majku i ode da obiđe konje po štalama.
— Vitezovi bi bili najslobodniji ljudi — reče vojvotkinja za njim — da
nisu sami sebe bacili u ropstvo! Oni robuju svojoj zadatoj reči.
Vojvotkinja ode da teši svoju uplakanu kćer.
Međutim, tri dana docnije vrati se u Stalać sebar Mirićije, jedini od
onih koji su učestvovali u napadu na turski odred. Ostali su se priključili
razbojničkoj družini Teodosa Mukotrpnog i ne pomišljajući da se vrate
svome gospodaru. Ali Prijezda ih nije gonio, jer je znao da će mu se
begunci kad-tad priključiti kao ratnici.
Sebar Mirićije dojahao je na konju. Njegovo sukneno odelo, skinuto
s mrtvih Turaka, izazva divljenje u gradu Stalaću. Ali nezgoda je bila što
je došao bos, jer nijedan par zaplenjenih opanaka nije odgovarao

80

njegovim pregolemim stopalima.
Na veliku radost Roksane i vojvotkinje, Mirićije im predade Tomino

pismo.
»Nalazim se na planini Jastrepcu, u skrovištu odmetnika koji su me

oteli od Turaka«. pisao je Toma »Sebar, donosilac ovoga pisma,
ispričaće vam sve što se zbilo od trenutka kad smo krenuli od Stalaća. S
mukom pišem jer su mi zglobovi na rukama ranjavi i otečeni. Osim toga,
spopala me je i neka malaksalost. Skoro i ne ustajem s postelje.
Odmetnici lebde nada mnom i leče me kako znaju. Njihov vođa, bivši
kaluđer, svakodnevno čita molitve za moje ozdravljenje. Nekoliko puta
me je ispovedao i pripremio za smrt. A ja, iako sam malaksao, ne
pomišljam da umrem. Ne znam šta je ove odmetnike navelo da iz
Prištine krenu tragom Turaka koji su nas zarobili? Neko ih je morao
poslati za njima, premda oni, svi do poslednjeg, tvrde da su sami odlučili
da napadnu Turke... Slugan je zdrav kao jazavac. Po ceo dan se šali s
odmetnicima, uči ih rukovanju oružjem i pokazuje im majstorije borenja
na megdanu.

Na kraju pisma mladi vitez je biranim rečima izrazio poštovanje
staroj vojvotkinji, a Roksani poželeo da joj se što pre ispuni želja koja je
istovetna kao i njegova — da se sretne s njim i da mu padne u zagrljaj.

Sebar Mirićije dopunio je pismo svojim opširnim pričanjem.
Toma, Slugan i njihov pratilac sedam nedelja su ostali među
odmetnicima i tek početkom osme krenuli na put i stigli u Stalać.

*

Te godine krajem novembra meseca stadoše po Srbiji kružiti vesti
koje u krajnju brigu baciše vitezove, vlastelu i sebre. Pričalo se da su
Turci odlučili da svoju vojnu silu prebace na Balkansko poluostrvo i da
odatle krenu na Ugarsku. Trgovci koji su dolazili iz Male Azije i Vizantije
tvrdili su da je Bajazit Munjeviti digao celu Anadoliju, Mediju, Persiju,
Siriju, Veliku i malu Armeniju, Arabiju i Egipat i da protiv hrišćana sprema
sveti rat33, koji još od Salahadina34 niko nije pokretao. Osvajanjem
Trnovske Bugarske Bajazit je zagospodario donjim Dunavom, tvrđave su
se predavale, a gradovi jedan za drugim padali. Turski izvidnički odredi
stizali su do Vlaške i Moldavije pustošeći i robeći sve što im se na putu
nađe.

Već je i car Manojlo II Paleolog vapio za pomoć moleći vitezove sa
zapada da ne odugovlače, nego da pohitaju s pripremama dok traje
zima. Vizantijski car je umolio rimskog papu Bonifacija IX da objavi
proglas među hrišćanskim vitezovima za novu krstašku vojnu.

81

Mnogobrojni turski odredi koji su krstarili oko granice Vizantije, po

Bugarskoj, Makedoniji i Srbiji hvatali su careve glasnike i davili ih, a

zaplenjena pisma slali Bajazitu. U to vreme sultan je naredio svojim

emirima da kod Sereza dovedu svu vojsku i tu postave zimovnik.
Ali bilo je glasnika kojima je pošlo za rukom da promaknu između

turskih postaja i odreda, i da stignu do Budima, Dubrovnika, Venecije, pa
čak i do Rima i Francuske.

Tako je i drugi papa, onaj u Avinjonu, Andronik, prihvatio molbu
vizantijskog cara i proglasio krstašku vojnu. Međutim i treći, samozvani
papa Benoa35 XIII blagoslovio je nove krstaše. Po Evropi su se vitezovi
pripremali za rat. Posećivali su jedni druge po zamkovima, ispijali pehare
na bogatim gozbama i dogovarali se ističući svoje junaštvo i snagu:
spremiće se, krenuće svoje oklopnike i poći u Budim na proleće, čim
prva trava stigne. Poručivali su dobre konje, menjali oklope i kacige,
kupovali mačeve, lukove, odela, obuću i udarale nove i sve veće namete

na seljake koji su ionako grcali pod teretima dažbina.
I po Srbiji i po Makedoniji probudiše se učmali duhovi. Proradiše

kovačnice, kudeljare, predionice i valjaonice. Kovalo se oružje, opremali
se konji, žito se danonoćno mlelo po vodenicama ili tuklo u stupama.
Valjaonice su tutnjale a abadžije šile čakšire, koporane i grudnjake od

valjana sukna.
Po Srbiji se uporno pronosila vest da će Turci begunca koga uhvate

da je pošao Ugrima nabiti na kolac, a njegovu porodicu prodati u roblje.
Plemići i vlastela, inače zastrašeni Stefanovim pretnjama, sa užasom
primiše ova prepričavanja, odrešiše kese i svojski prionuše da
pripremaju vojsku. Osim toga svaki je smatrao da će za njega biti bolje
ukoliko opremi veći broj ratnika da bi u opštem metežu imao sigurniju
zaštitu. Među njima bilo je i takvih koji su pomišljali da izdaju i Stefana i
Bajazita i da u povoljnom trenutku pređu na stranu zapadnih vitezova.

To se moglo oceniti po njihovom držanju.

Vojvoda Prijezda je opremio tri stotine oklopljenih konjanika i dvaput
toliko pešaka, a Radič i Mihailo po šest stotina konjanika. Sa svojih
dobro opremljenih četiri hiljade oklopnika knez Stefan je nameravao da
sve nepouzdane plemiće i nižu vlastelu, koja je pokazivala znake
samovolje, dotera u red. Nadmeni plemići uzalud su pokazivali povelje
svojih predaka koje potiču još od cara Dušana. Prijezda, Radič, Mihailo i
dva Stefanova stotinara, Prodan i Golija, nisu ih ni gledali. Vršeći smo

gru po posedima, zahtevali su prema spiskovima da svako odgovara

svojim obavezama.

— Gomila razbojnika! — škrgutala je zubima vlastela. — Grom ih

spalio! Bolje bi nam bilo da smo pod Turcima!
Tako je otpočelo, onda proradi batina. Bilo je i više slučajeva

ubistava. Stefanovi zapovednici izazivali su nepokorne vitezove na

82

megdan, tukli se s njima, ubijali ih ili ih izranjavljene bacali u okove.
— Ne naoružavajte, ljudi, sebre! — vikala je vlastela. — Oni mogu

okrenuti oružje protiv vas.
Doista, bilo je slučajeva gde su naoružani i opremljeni sebri ubijali

vlastelina i odlazili u goru, pridruživali se razbojnicima i stvarali odrede
vojske koja nije pripadala nikome.

Odred Teodosa Mukotrpnog uvećao se na tri stotine konjanika

Jednoga dana pojaviše se pod zidinama Kruševca.
— Ko ste? Kome pripadate? Kakva ste vojska? — zavikaše stražari.
— Otvarajte kapiju! — viknu Teodos i pritera konja bliže zidu. — Mi

pripadamo knezu Stefanu.
— Natrag od zidova, razbojnici! — odvrati stotinar, vođa stražara. —

Odbijte, dok nismo po vama osuli strelama! Stražari smesta naperiše
lukove.

— Ah, zmije otrovnice! Satanske duše! — zavika Teodos. —
Otvarajte kapiju, prokleti daste!

— Dvojica mogu u grad! — doviknu stotinar. — Ostali, gubite se do
ivice šume i čekajte!

— Tako mi imena moje velike zaštitnice, svete Petke, svojeručno ću
ovome mazgovu udariti pedeset štapova po tabanima! — obrati se
Teodos Spaseniji. — Ta rogata duša upamtiće šta znači ličnost Teodosa
Mukotrpnog!

— Mnogo, brate, pričaš! — odvrati mladić i obode konja.
Knez Stefan primi ih ljubazno, obećavši svoju naklonost Teodosu i
njegovoj družini.
— Boravite u svome skrovištu i dalje — reče. — Narediću da vam
se šalje hrana i ponešto od odela i oružja. Kad mi budete potrebni,
pozvaću vas...
Knez ih obojicu pogleda. Iz očiju mu je izbijala takva blagost i
dobrota da Teodosu umalo ne potekoše suze.
— Teodose — reče — ne ubijaj Srbe!
— Tako mi svete mučenice, moje zaštitnice...
— Čekaj! Poklonio sam ti svoju naklonost i osećam da ću te

zavoleti!
— Spasenija, čuješ li ti ovo! viknu Teodos ozarena lica.
— Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti posvetiti!
— Imaš li ljude koji su spremni da umru u svako doba? — upita

knez.
— Imam... Imam bar stotinu takvih.
— Onda neka je slava bogu! Mislim da ćeš uskoro umreti sa mnom,

i mi i tvoji ljudi.
— Kuda nas vodiš? — upita tiho Teodos.
— Tamo gde se najviše gine. I budi srećan, jer gde je najveća

83

pogibelj, tu je tek pravo spasenje.
— Jednom si nas digao iz mrtvih! — odvrati Teodos brišući

dlanovima suze koje su mu se slivale niz obraze. — Digao si nas iz

mrtvih i sad nam nudiš spasenje duše... Vodi nas!
— Vodiću vas, a sad idite. Kad dođe vreme, pozvaću vas.

Na rastanku knez obojici pokloni po jedan dobar nož s dva reza, luk

od tisova drveta i tobolac pun strela.

Stefan nije ni slutio koliko je vreme njegove smrtne opasnosti blizu.

Tri dana kasnije u Kruševac stigoše Bajazitovi poklisari. Oni doneše
pismeno naređenje od sultana da knez Stefan odmah krene za Serez,

da se pokloni padišahu.
Glava poslanstva, Bajazitov ljubimac, Karasija Ajna-beg, predajući

knezu naređenje reče:

— Neka se slavi od istoka do zapada ime Alahovo! Bez njegove
volje ništa ne biva na svetu. Budi srećan što ćeš videti lice gospodara
sveta! On je kao lav legao na prag Evrope i čeka da prođu zimski dani
pa da digne svoju silu i uništi sve nevernike. Od danas za četrnaest

dana moraš biti u Serezu i pasti pred noge padišahu.

— Da li samo ja ili i ostali vazali? — upita Stefan.

— I ti i ostali koji klanjaju Hristu. Padišah želi sve da vas vidi. I teško
onome u čijim očima pročita izdaju!

— Koliko ljudi da povedem sa sobom? — upita knez.
— Koliko hoćeš, jer tvoja vojska je i naša.
Karasija Ajna-beg učtivo odbi Stefanov poziv da ostane kod njega
kao gost, pokloni se i pođe izlazu. Onda se priseti i reče:

— Jedan iz moje svite, evnuh Mina, donosi ti pozdrav od sestre
Olivere, koja je postala sultanova ljubimica. Poslaću ti evnuha.

Kad Ajna-beg izađe, knez ostade neko vreme stojeći, zatim se

spusti na minderluk i zagnjuri glavu u šake. Osetivši kako mu suze
naviru na oči, strese se, ustade i stavljajući ruku na srce prošapta:

— Šta je smrt prema poniženju koje podnosim!
Pred oči mu izađe slika njegove sestre Olivere. Nju je on lično pre
četiri godine predao Bajazitu. Na rastanku sa sestrom nije plakao, nije
zaplakala ni ona. Ali bol koji su jedno drugom pročitali u očima duboko

se utisnuo u njihove duše.

— Ne zaboravi ko si! — rekao joj je na rastanku. — Živi i umri kao
sveta žrtva koju tvoja majka i braća prinose za spas srpskog naroda!

Mladoj devojci čudno su svetlele oči. Drhtećim usnama prošaptala

je:
— Živeću i umreću kao žrtva svoga naroda.
Knez ustade i ushoda se. Prizori, protekli za poslednje četiri godine,

ređaju se jedan za drugim, neodoljivo nadiru i gomilaju se. On vidi kako
se na prostranom polju ispod Kruševca kao lesa pokreću koplja vitezova

84

i čuje tutnjanje konjskih kopita i viku, dozivanje i zvuke ubojnih truba.

Ratnici polaze u boj. Napred oklopljeni konjanici, za njima pešadija, pa

onda beskrajni niz kola natovarenih hranom i oružjem. Buka se
postepeno stišava, kolona odmiče, već poslednja kola zamiču iza okuke

na putu. Šuma zaklanja sve.

Knez se seti kako je ponosito i viteški izgledao njegov otac, okružen
gomilom vitezova čiji su konji kao hale potskakivali.

Lazar se najpre oprosti s Oliverom, Vukom, onda s Milicom i
najposle s njim. Na rastanku mu reče:

— Ako se ne vratim s Kosova, ceo teret poraza pašće na tvoja
pleća. Primi ga hrišćanski i nosi ga radi spasa našeg naroda! Hodaj

uspravno i ponosito i ne zaboravi da si moj sin. Gledaj svakome pravo u
oči i ne poklekni, jer pravi vitez treba da umre muški, uspravne glave i
čista srca...

Mladi knez se sećao tih trenutaka, preživljavao ih u snu i na javi, ali

sad oseti kako mu bol obuzima dušu i suze mu potekoše niz lice.
Evnuh Mina uđe tiho u odaju i pade pred njegove noge.

Knez mu stavi ruku na glavu:
— Ustani, Mina — reče — ja nisam padišah! Preda mnom se ne

ljubi zemlja.
Rob ustade i otpoče:
— Car nad carevima, Bajazit Munjeviti, između mnogobrojnih žena

u svome haremu odabrao je tvoju sestru Oliveru i poklonio joj svoju
naklonost. Pripadam robovima koji njoj služe i srećan sam što me je

izabrala za svoga glasnika.
— Imaš li pismo? — upita Stefan uzbuđenim glasom.
— Nemam! — odvrati rob osvrćući se bojažljivo i tiho dodade: —

Reči koje iz njenih usta treba da stignu do tvojih ušiju ne pišu se. One bi
značile propast za tebe i nju.

Stefan priđe i zagleda mu se u lice:

— Sami smo ovde... Govori!
Rob uzdrhta. Kapljice znoja orosiše mu čelo. On tiho, ali
naglašavajući svaku reč, progovori:
— Sestra ti poručuje: car Bajazit odlučio je da poubija sve svoje
vazale hrišćane i da u njihovim zemljama postavi turske namesnike.

— Je li to sve? — upita knez.
— I još nešto! — drhteći nastavi rob. — Sestra ti poručuje da ne

ideš u Serez...

— A sad, naredi slugama da mi odseku jezik!

— Zašto?
— Jer ako ove reči još jednom izađu iz mojih usta, najplemenitija
gospodarica na sultanovu dvoru umreće od dželatova mača.
Stefan se zagleda u njegovo bledo i naborano lice i oči iz kojih je

85

izbijala dobrota, pa reče:
— Mina, vrati se svojoj gospodarici i reci: Stefan će doći u Serez.
Stavivši ruku na rame robu, dodade:
— Jezik ti neću odseći, jer će biti potreban da joj to kažeš... Umeš li

da ćutiš?
— Umem!
— Onda ćuti i idi!
Rob se duboko pokloni. Knez mu stavi u ruke kesu s dvadeset

zlatnika i isprati ga iz odaje.

86

Glava dvanaesta

Bajazitov poklisar, Karasija Ajna-beg, imao je nameru da otputuje

sutradan po dolasku u Kruševac. On je odbio Stefanovo ponuđeno
gostoprimstvo i odseo je u velikom hanu. Knez je znao da je mladi turski
plemić Bajazitov ljubimac, pa ga zbog toga nije iznenadilo njegovo
držanje. Oholost turskih poslanika bila mu je dobro poznata, jer je
nekoliko puta bio doveden do ivice iskušenja da potrgne oružje i da se s
njima potuče. Zbog toga se Stefan u dva maha zamerio Bajazitovim
emirima, a osobito Saridžu36.

Međutim, knez se iznenadi kad sutradan u svome zamku vide
turskog poklisara.

— Ja sam slobodouman i velikodušan čovek — reče mu Turčin.
— U to ne sumnjam! — osmehnu se Stefan.
— Cenim dostojanstvo vladara, ali i u robu vidim čoveka! Pre četiri
godine video sam te u Brusi kad si našem padišahu doveo sestru. Tada
sam sagledao tvoje oči, one su lepe kao njene i rekao sam: evo viteza i
čoveka! I danas ti se klanjam i molim te da primiš moje prijateljstvo.
Knez, koji nije očekivao ovu iznenadnu naklonost, gledao ga je s
čuđenjem. Turčin nastavi:
— Da je Alah hteo, tvoja sestra bi bila moja žena. U toku godina
naši pogledi su se više puta ukrstili i mi smo jedno drugom zavirili u
dušu. Ali šta je Karasija Ajna-beg prema Bajazitu Munjevitom i može li
se moja ljubav suprotstaviti carevoj! Ovako mi ostaje samo da se divim
dostojanstvu, pameti i lepoti mlade sultanije i da molim Alaha da joj do
kraja života podari sreću!
— Nudiš mi prijateljstvo? — reče knez. — A da li znaš da prijatelj za
prijatelja u nevolji i život daje?
— Znam! — odvrati Karasija. — Poznato mi je da u temelj pravog
prijateljstva treba uzidati godine. Ali postoji jedna vrsta naklonosti koja
postaje iz varnice kao vatra, razbukti se, svetli i širi toplotu. Ona se kao
vatra i gasi: naglo, ako se na nju sruči bujica zla, ili postepeno dok se ne
pretvori u pepeo. Ako ta naklonost dvostruko zasvetli, onda daje puno
opravdanje života na ovom svetu. Mislim da shvataš? Ljubav i
prijateljstvo.
— Na prvi pogled? — osmehnu se Stefan.
— Na prvi pogled, doživotno! — odvrati Karasija.

87

Skoro ceo taj dan Stefan i poklisar turski proveli su u razgovoru.
Tom prilikom knez s iznenađenjem doznade da je mladi Turčin nekoliko
godina proveo u Francuskoj, Nemačkoj i Mletačkoj Republici. Karasija
Ajna-beg stekao je obrazovanje koje je krasilo svakog valjanog ritera na
zapadu.

Narednog dana novi prijatelji se rastadoše. Karasija sa svojim
odredom Turaka napusti Kruševac a Stefan se stade pripremati za
polazak u Serez.

Vitezovi Prijezda, Radič i Mihailo iznenadiše se kad čuše da knez
želi bez njih da pođe. Ali vest da ga neće pratiti njegovi oklopnici kod njih
izazva zaprepašćenje.

— Ne misliš valjda sam na put? — reče Mihailo.
— Ni na pamet mi ne pada! Povešću pedeset momaka koji su
spremni da ginu u svako doba.
— Zašto nas zanemaruješ? — upita Prijezda.
— Zanemarujem, jer se verovatno neću vratiti!
— Gospode bože! — skoči Prijezda. Zašto onda ideš?
— Idem, jer tako mora biti!
— A momci, tvoji pratioci? Koji su?
— Teodos Mukotrpni i njegovi odmetnici.
— U njih se uzdaš? — upita Radič.
— U njih, i to potpuno.
Ne želeći više ni reč da progovori o svom putu, knez se oprosti sa
svojim prijateljima. Kad ostade sam, naredi da dovedu Konstantina
Kosteničkog.
— Dakle, Vuk je bio u pravu — reče mu kad ostadoše nasamo.
— Da, bio je u pravu! — mirno odvrati stranac.
— Šta sad? — zagleda se Stefan u filozofa. — Treba li ići u Serez?
— Treba! — odvrati Konstantin. — Tvoja sprega s Bajazitom trajaće
dokle god jedan od vas ne ode s ovoga sveta. Mislim da te neće ubiti, jer
si mu potreban. A ako te preda dželatu, onda će bar tvoj brat Vuk bez
razmišljanja preći Ugrima.
Konstantin se zamisli za trenutak, pa gledajući pravo u oči kneza
reče:
— Mogao bi i ti da pređeš Ugrima i da se spaseš.
— Mogao bih — prihvati knez — ali onda bi za tri nedelje turska
vojska preplavila Srbiju. Ovako, bolje je da ja stradam.
Stefan se zagleda u pod, zatim podiže glavu i dodade:
— Bar neću videti poslednji čin tragedije.

*

88

Sutradan je knez Stefan krenuo za Serez. Poveo je sa sobom
Teodosa sa pedeset ljudi koje je opremio kao oklopnike. U poslednjem
trenutku pristao je da i Prijezda pođe s njim.

*

Na širokom polju ispod grada Sereza Bajazit Munjeviti postavio je
zimovnik za svoju mnogobrojnu vojsku. Tabor se sve više širio, jer su
turski odredi svakodnevno pristizali. Čauši su revnosno beležili u
spiskove male i velike odrede, prebrojavali ratnike i smeštali ih na
određena mesta. Svaki paša bio je lično odgovoran sultanu za stanje u
svojoj jedinici.

Celokupna Bajazitova vojska sastojala se od anadolske i rumelijske.
U prisustvu sultanovu emiri obe vojske izmenjivali su blagonaklone
poglede i krotke osmehe, a iza njegovih leđa jedan drugom su pakostili i
podmetali klevete.

Alem isandžak, zastava celokupne turske sile, bela i ispisana
zlatnim slovima, bila je visoko uzdignuta ispred sultanova šatora. U
njenoj blizini, upola niže, stajale su ostale zastave: crvena, dvorske
konjice, crveno-zelena i žuto-zelena, janjičarske pešadije.

Sultanov šator bio je u sredini tabora. Oko njega bila je najjača i
najviše cenjena vojska: dvorski konjanici, spahi-oglani, birani pešaci iz
Anadolije, i »oni koji imaju na licu ognjene znakove«37. Po krajevima
tabora postavljani su nabrzo skupljeni konjanici, sarahori, jedna vrsta
dobrovoljaca kojima je plaćan zlatnik na četiri dana. Oni nisu smeli prići
sultanu, a emiri su prema njima bili izuzetno surovi. Poslednje mesto u
taboru zauzimali su martolozi38, hrišćanski dobrovoljci, koji su kao uhode
slati među hrišćanske narode i često donosili otud dragocene izveštaje.
Bezimeni i prezreni martolozi su za svoju službu primali jedan zlatnik na
osam dana. Uvek nezadovoljni, buntovni i skloni bekstvu, nikad nisu
stekli poverenje svojih gospodara. Turci su ih prezirali, jer su bili hrišćani,
a pored toga i uhode.

U neposrednoj blizini sultanovoj nalazili su se šatori derviša koji idu
u boj prizivajući Alaha iz sveg glasa. Oni svakodnevno pred skupom
ratnika ponavljaju: »Mučite đaure gde god možete da ne bi oni vas
mučili! Tražite ih u njihovim domovima. To je bolje nego da ih u svojima
dočekujete.«

Po nelom taboru bili su rastureni svileni šatori paša i njihovih
kapetana, većinom begova, zapovednika košuna39. Najveći i najlepši
posle sultanovog bio je šator Ali-paše, sina Hajretinova, velikog vezira,

89

ličnog prijatelja Bajazitovog. Vešt i lukav, Ali-paša je postepeno uvodio
sultana u razvrat, nagovorio ga da okusi piće »ružine boje«, da zapada u

pijanstvo i tako gubi carsko dostojanstvo.

U njegovoj blizini bio je šator Firuza, rumelijskog begler-bega,

krupnog i surovog ratnika, koga su se bojali i najhrabriji begovi sultanovi.
Od njega je zazirao čuveni borac na megdanu Manet-beg, i istaknuti
taktičar i strateg Mustafa-beg, i kod svih vojskovođa omiljeni Mehmed
Čelebija40.

Na prostranom polju u nedogled su se širili šatori turskih ratnika i

gubili se iza baruština na levoj obali reke Strume. Svaki košun imao je

svoje goleme šatore gde se smeštala hrana za ratnike, ovas za konje i

mekinje za kamile. Južno od grada, iza brežuljaka obraslih u šumarice,
pasle su ergele konja, dželepi kamila, čopori ovaca i rogate marve.

Tvrdoglavi i samouvereni »turkoman« Bajazit Munjeviti zaveo je u
svojoj vojsci strahovitu disciplinu. Bojeći se sultanova gneva kao žive
vatre, turski emiri, paše, čauši i kapetani više su voleli da poginu nego
da posramljeni izađu pred njegovo lice.

Bajazit je bio rođeni ratnik, verovao je u svoje sposobnosti i do
fanatizma bio odan ratnim poslovima. »Rođen sam da nosim oružje i da
pobedim svakog ko mi stane na put«, tako je često govorio. Te reči je
uputio i Tamerlanu uoči bitke kod Angore. Njegova snažna figura i oštar
pogled bili su na glasu. Za vreme borbe uletao je u najveće okršaje i
borio se kao prost vojnik. Mačem i ubojnom sekirom rukovao je bolje

nego iko i zbog toga se ponosio. Iako ohol i gord, kao dete se radovao

pohvalama kojima su ga zasipali laskavci. Voleo je sjaj i raskoš. Jedno

vreme, pod uticajem Ali-paše, pao je u razvrat i pijanstvo, ali posle bitke
kod Nikopolja ostavio se rđavih navika i poročna života.

Bajazitova hrabrost i sposobnost i brze odluke donosili su mu
pobedu za pobedom. Ratujući po Rumeliji i Anadoliji, Moldaviji, Bosni,
Srbiji i Bugarskoj, stekao je iskustvo kao retko koji vojskovođa pre i posle

njega. O njemu se govorilo da je nepobediv, da ga niko nije nadmašio u

ratnoj veštini i da mu je, kao ljubimcu Alaha, osigurana pobeda u svakoj

bici. Opijen uspesima u ratnom i diplomatskom poslu, Bajazit Munjeviti

postao je tiranin, nemilosrdan i surov do krajnosti. Svojim oštrim
pogledom i preciznim rasuđivanjem prodirao je u dušu svojih
mnogobrojnih savetodavaca i vojskovođa, i skoro nepogrešivo

procenjivao njihov stepen odanosti. Izdajnike i kolebljive kažnjavao je
smrću, ali je iznad svega cenio vitešku čast i ponos.

Obavešten od mnogih uhoda da mu spremaju izdaju, Bajazit je
odlučio da kazni smrću sve hrišćanske vazale i da u njihovim zemljama i

oblastima postavi turske namesnike. Zbog toga ih je pozvao da se
iskupe u gradu Serezu. I došli su svi, osim Vuka Brankovića.

U gradu se nađoše hrišćanski vladari, turski vazali, zaprepašćeni,

90

očekujući suđeni čas, jer su odmah posumnjali da sultan namerava da ih
pogubi. Na okupu su bili kralj Marko Vukašinović, Konstantin Dejanović,
knez Stefan Lazarević, vizantijski car Manojlo Paleolog, janjinski despot
Isailo, tesaliski despot Manojlo Anđel Filantropen, Konstantin
Makedonac, sin Ðurđa Balšića i drugi.

U grad Serez prvi su stigli Kralj Marko i Konstantin Dejanović. Knez

Stefan je nameravao da ih obavesti kakva im opasnost preti, hitao je da

što pre stigne u njihove oblasti, ali je zakasnio. Našao ih je u sultanovu

dvoru, odvojene od svojih pratilaca, i pod stražom. Ostali vitezovi, kako
je koji stizao, odvajani su od svojih ljudi, i pod jakom stražom odvođeni u

dvor.
Knez Stefan i vojvoda Prijezda među prvima su došli u Serez. Za

njima je išla grupa pratilaca od pedeset ljudi, svi na dobrim konjima i
oklopima. Vođa pratilaca bio je Teodos Mukotrpni. On je među svojim

odmetnicima odabrao najpouzdanije i najborbenije i stavio ih pod
komandu vojvode Prijezde. Turci u gradu s čuđenjem su gledali povorku

srpskih ratnika koji su okruživali sužnje u okovima. Knez Stefan je sa
sobom poveo Huseina Anadolca i četrnaest njegovih razbojnika
zarobljenih četiri meseca ranije pod Stalaćem.

Zapovednik grada Mustafa Korkut smesta se obrati Stefanu:
— Ko su sužnji? Gde si ih zarobio? Ko im je vođa? Jesu li
muslimani i kuda ćeš s njima?
— Na ta pitanja odgovoriću padišahu Bajazitu! — odvrati Stefan. —

Tvoja je dužnost da sužnje i moju posadu smestiš na dobro i sigurno

mesto!
Turčin se namrgodi i povišavajući glas reče:
— Ja sam dizdar u ovome gradu! Nema čoveka koji mi se ne

pokorava. Ako su sužnji muslimani, smesta im skidajte okove i pustite ih

na slobodu!

Prijezda pritera konja dizdaru:
— Ti možeš zapovedati Turcima, janjičarima, sarahorima i

martolozima, ako ih ima u gradu. A mi smo Srbi. Došli smo po
padišahovu naređenju u ovaj grad. Sužnje ćemo pustiti ako padišah

naredi!

— Mi smo Turci iz Anadolije! Muslimani smo, u slavu Alaha! Kauri

su nas na prevaru zarobili! — zavikaše sužnji.
Međutim, turski ratnici sve više su pridolazili praveći krug oko

došljaka. Jedni stadoše vikati da treba kaure smesta razoružati i baciti u
okove, drugi su upravljali preteće poglede stavljajući desnicu na balčak

od sablje.

Teodos Mukotrpni i njegovi odmetnici, uperivši poglede u Stefana i
Prijezdu, očekivali su znak da potrgnu mačeve.

— Predajte oružje! — viknu dizdar.

91

— Po čijem naređenju? — upita Stefan.
— Po naređenju padišahovu. Alah neka mu da mnogo sreće i

zdravlja! — odvrati dizdar.
— Da li smo došli među prijatelje? — upita Prijezda. — Ako

smatrate da smo vam neprijatelji, vadite sablje i tucite se s nama!
Odmetnici se mašiše mačeva. Turci se uskomešaše.

Stefan se obrati svojim pratiocima:
— Nećemo se tući — reče blago. — Predajte oružje i pođite s

mirom tamo gde vas povedu.
Obrativši se dizdaru, knez dodade: Predaćemo vam i sužnje i svoje

oružje i znajte da će na vas pasti padišahov gnev ako dlaka na glavi

jednog mog pripadnika nestane; a sužnji su razbojnici koji moraju iskusiti
kaznu. Glavom svojom odgovaraće svaki ko se usudi da im skine okove

i pusti ih na slobodu.
Turski ratnici smireno saslušaše kneževe reči. Dostojanstvo

Stefanovo, a osobito ton kojim je govorio, za časak ih zbuni. Dizdar,
osetivši na sebi odlučan pogled mladog viteza, dodirnu šakom čelo,
nakloni se malo i reče:

— Tako će biti! Bez padišahova naređenja tvoje ljude neće snaći
nikakvo zlo, a sužnji će ostati okovani i dobro čuvani. Neka je slava

Alahu!

Stefan predade svoje oružje dizdaru i njegovim ljudima. Prijezda i

odmetnici povedoše se za njim.

Dok je mladi knez u pratnji dizdara odlazio prema Bajazitovu dvoru,

Prijezda, njegovi ljudi i zarobljeni razbojnici, okruženi turskim ratnicima,
uputiše se prema jednoj velikoj zgradi koja je izgledala kao tvrđava.

— Imam sakriven nož u rukavu! — šapnu Teodos Spaseniji.
— I ja! — odvrati tiho mladić, pa dodade sevajući očima: — Neka
me Bajazit Munjeviti nabije na kolac ako ga prvom Turčinu koji me silom

dotakne ne sjurim do drške u grudi!
— Spasenija — reče tužnim glasom Teodos — pošli smo kao

jagnjad na klanje. Ako ljudi ne vide naše čisto srce, bog nas neće

zanemariti! Pognimo glave skrušeni i bogobojažljivi kakvi smo oduvek
bili i mirni kao hrišćani...

Teodos tužno zaklima glavom pa dodade:
— Dobro čuvaj taj nož Spasenija, a sveta Petka — slava joj i hvala
iako je ženska strana — pomoći će nam da se iz ovog zla izbavimo!
— Mnogo brate, pričaš! — odvrati jednouhi mladić.
— A što, hulitelju pravednih! Smetaju ti moje pobožne reči! Upamti,
satanin sine: moje molitve i mudre reči nekoliko puta spasle su i mene i
celu moju družinu, pa i tebe, moj žalosni sapatniče.
Teodos pogleda u nebo. Beonjače mu zlokobno blesnuše.
Poćutavši malo, nastavi:

92

— Svojim slabim pamćenjem dovodiš me do granice iskušenja!
Zaboravio si da sam ubio Turčina i osvetio tvoje odsečeno uho!

— Gospode — dobaci Spasenija — učini da mi odseku i drugo uho,
samo me spasi od premudrih naklapanja Teodosa Mukotrpnog!

— Neka umrem kao bezbožnik — odvrati Teodos — ako sam ikad
video nezahvalnijeg stvora! Zar nisam u Prištini spasao iz tamnice i tebe
i celu našu družinu?

— Ti nas spasao? — iskrivi usta mladić.
— Ja, kroz svoje molitve!
— Tvoje molitve! Nemoj da me zasmejavaš! Pogledaj onog turskog
stotinara što ima stražnjicu kao sirotinjske naćve... Pomisliće čovek da
se njemu smejem pa ću morati da upotrebim nož pre vremena!
— Bog neka se smiluje tvojoj zabludeloj duši! — krsteći se reče
Teodos.
Teodos, zanet prepirkom, nije primetio kako mladi Azijat Zorilo
kamči od turskih ratnika hleb, suve smokve i masline, iako je imao torbu
nabijenu do vrha i hlebom i suvim ovčijim mesom. Zorilo je govorio
turskim jezikom pominjući Marduka, Muhameda, Meku i Medinu i kao
pravi Turčin dodirivao šakom čelo.
Brkati ratnik Zlonoga čudeći se klimao je glavom i gunđao:
— Ba! Spasenija je u pravu! Krštenje kaluđera pod anatemom ne
može se primiti.
— A zašto? Pa šta? Bio sam sa Turcima i mogu opet kad 'oću da im
se vratim!
— Možeš, možeš! — odvrati Zlonoga. — Kaži to Teodosu pa će te
zaklati kao živinče!

93

Glava trinaesta

Bajazit Munjeviti je najveći deo vremena provodio u svom taboru.

Iskusan vojskovođa smatrao je da njegovo prisustvo diže borbeni duh
kod ratnika i održava disciplinu. Uvek oprezan, nije želeo da hrišćanske
vazale primi u svome šatoru, nego je odlučio da s njima vodi razgovore u
gradu Serezu, u dvoru.

Prvi mu dođe knez Stefan. On ponosito uđe u dvoranu, pokloni se
sultanu i stade na tri koraka ispred njega. Bajazit je sedeo na niskom
minderluku prekrivenom svilenom tkaninom narandžaste boje. Beli saruk
s perjanicom isticao je crnpurasto, iako s prosedom bradom i brkovima,
lepo lice sultanovo. Dva svetla oka kestenjaste boje prodorno su
bleskala, a dijamant veličine golubijeg jajeta upadljivo je svetlucao na
saruku iznad kosmatih obrva. Sultan je imao na sebi komotne čakšire od
plave čohe, kao sneg belu košulju i jelek boje višnje, opervažen sjajnim
trakama, raznobojnim dragim kamenjem i krupnim pucadima od
masivnog zlata. O bedru mu je visila kriva sablja s nožnicom ukrašenom
biserima veličine lešnika. Na nogama je imao lake opančiće od juneće
kože.

Držanje, stas i lepota Bajazita Munjevitog izazivali su divljenje i kod
neprijatelja. Pored njega, desno i levo, sedeli su skrštenih nogu veziri,
Ali-paša i Firuz, rumelijski begler-beg.

Dvorana je od poda do tavanice bila ukrašena ćilimima iz Smirne,
Persepolja, Sogdijane i Tira. Svilene draperije svih boja u naborima su
se spuštale, praveći luk iza leđa sultanovih.

Kao kod sedmobojne duge, boje su se slagale od rumene do
ljubičaste i osvetljene bezbrojnim svećama dočaravale sliku dženeta41.

U dvorani nije bilo nijedne buktinje. Mesto toga svetlele su lojane
sveće, jer se manje dime i gore u slavu Alaha. Po uglovima stajali su
srebrni tronošci na kojima je sagorevala izmirna i prah od suve majčine
dušice.

Sladunjavi dim mešao se sa skupocenim mirisima iz Egipta i
Sidona.

Ispred sultana nalazio se nizak okrugao sto pretrpan svakojakim
jelima i voćem. Svaki Sultanov posetilac mogao je jesti koliko je hteo, što
se smatralo za izuzetnu čast.

Kad Stefan uđe, Bajazit prekide razgovor s Ali-pašom i pogleda u

94

Firuza, koji je preko krila držao sablju. Namrgođeni Turčin odmeri

mladoga kneza od glave do stopala i dobaci:

— Ovaj kaurin ubija naše ljude, muslimane, kojima je ognjeni znak
na čelu.

Ali-paša iskrivi usta u prezrivi osmeh i dodade:
— Suviše je mlad i ponosit! Kaurima treba saviti kičmu!
Bajazit ustade, priđe Stefanu i zagleda mu se u lice. Knez izdrža

njegov pogled i progovori:
— Možda nije pristojno da pre tebe govorim. Ali, moćni padišahu,

svaka moja reč biće istinita kao da teče s božijeg izvora. Došao sam

ovde kao tvoj kletvenik i ako smatraš da sam kriv, kazni me. Spreman

sam za smrt.
Preko Bajazitova lica prelete senka čuđenja Stefan nastavi:
— Vladari tvoje moći ne bi trebalo da veruju lažnim optužbama.

— Odrekao si poslušnost emiru Šahinu! — dobaci Ali-paša.

— Odrekao sam — odvrati knez — jer ja nisam vazal turskih emira,
nego Bajazita Munjevitog. Bez sultanova potpisa i pečata nisam dužan
da izvršavam ničija naređenja.

— Mladost te čini oholim! — nasmeši se Bajazit pa dodade:

— Zašto si razbio i potukao ratnike Dimitrija Jonime? Oni su krenuli
po Šahinovu naređenju da nište razbojničke družine po tvojoj zemlji.

— Tako je! — složi se Stefan. — Došli su u Srbiju, ali mesto
razbojnika napadali su naselja, palili ih, pljačkali, ljude robili, a žene i
decu klali. Zbog toga sam ih napao, potukao u časnoj borbi i njihovog
vođu, Huseina Anadolca, zarobio. Toga viteza doveo sam u Serez da ti
lično s njim razgovaraš. O tebi se priča da kao bog deliš pravdu. Naredi

slugama da dovedu sužnja.
Bajazit pogleda Firuza i reče:

— Tvoje uhode su mi predale lažno obaveštenje.

— Husein Anadolac je vitez! — grubo dobaci Firuz. — On nije

napadao naselja.
— Vitez? — začkilji očima Bajazit pa se obrati Stefanu:
— Firuz kaže za tvoga sužnja da je vitez? Mlad si i hrabar. Izađi

Huseinu na megdan.
— S njim se neću tući — odvrati Stefan. Ali Dimitrije Jonima ili

Šahin jednog dana osetiće sečivo moga mača.

Bajazit pljesnu dlanovima. U dvoranu upade stotinar.

— Hasane — obrati mu se — odmah dovedi Huseina Anadolca. On

se nalazi u Korkutovoj kuli.
Stotinar izađe a Bajazit se obrati Stefanu:
— I među vama, nevernicima, ima časnih vitezova. Sedi za sto i

jedi.

Mlada vitez sede i stade da štrpka jedan poveliki grozd.

95

Bajazit se čudio što na licu mladog viteza ne vidi strah. On zavrte

glavom i sede na svoje mesto.
— Vuk Branković mi sprema izdaju — reče — a ti si išao u Prištinu i

kod njega ostao sedam dana. Hoćeš li i ti da pređeš Ugrima?
— Ne, neću preći Ugrima, jer me zakletva vezuje za tebe. Ako

izdam sultana Bajazita Munjevitog, kako će mi verovati Sigismund
Luksemburški ili ma ko drugi? Vitez koji učini verolomstvo prestaje da

bude vitez. Ja to ne želim.

— Tvoji ljudi su napali našeg poklisara, Osmana Gromovitog, pobili
mu pratioce i umalo ga nisu zarobili! — reče Firuz.

Stefan se nasmeja:

— To nisu bili moji ljudi! Da su ga napali, oni bi ga i ubili ili zarobili.

Osmana Gromovitog napali su razbojnici.
Neko vreme proteče u ćutanju. Stefan je pojeo ceo grozd i uzeo

nekoliko urmi. Firuz dohvati pečeni batak od morke i za čas ga ogloda

svojim snažnim zubima. Onda uze šaku smokava i stade da se sladi
gunđajući:

— Padišah mu veruje... Ja bih kaure stavljao na muke, a on mu

veruje... Zašto?
— Zato što mi je preča istina nego tvoja divlja mržnja prema

svakome ko nije musliman! — preseče ga Bajazit.
— A šta ćemo ako Husein Anadolac utera u laž tvog mladog i

ponositog kletvenika? — odvrati Firuz.

Bajazit ne odgovori. Mesto njega odvrati Stefan:

— Ako je razbojnik Husein toliko vešt i prepreden da njegove
podvale promaknu oštrom oku Bajazita Munjevitog, bez roptanja ću
sagnuti glavu pod dželatov mač.

Sluge uvedoše Huseina Anadolca Stasiti ratnik, sad bez okova,
pade pred sultanove noge i udarajući čelom o pod stade govoriti: Neka
je slava Alahu kad mi je dodelio sreću da vidim lice njegovog najmilijeg

sina, Bajazita Munjevitog!
— Ustani — reče Bajazit stavljajući ruku pod svileni prekrivač na

minderluku. Izvadi Koran i stavi ga na sto:
— Ti si iz Anadolije? — reče.
— Nisam! — odvrati ratnik drhtećim glasom. — Zovu me Anadolac,

jer sam kao janjičar služio u vojsci slavnog Evrenosa. Ja sam Arbanas.

Muslimansku veru nosim u srcu.
— Ovo je pravi Koran42 — reče Bajazit. — Zaklećeš se i govoriti

istinu!
Husein, razrogačenih očiju od straha, stavi ruke na Koran i položi

zakletvu.

— Poznaješ li ovog viteza? — pokaza Bajazit Stefana.
— Poznajem. On me je napao noću, iznenada, mučki, uništio mi

96

ratnike i zarobio me.

— Zarobio te u svojoj zemlji, jer si, mesto razbojnika, napadao

naselja.

— O, presvetli! — uzviknu Husein. — Kaurin te je lagao! Ja nisam

napadao naselja!
Bajazit mu priđe:
— Koliko si razbojničkih družina uništio? — reče.
— Ovaj... nisam nijednu! Kaurski vladar me je zarobio i sprečio me

da vršim tvoju volju.

— Šta ti je naredio emir Šahin u Skadru?

— Meni ništa! Služim u vojsci Dimitrija Jonime. On me je poslao u

Srbiju. Kazao je: »Idite i uništite razbojnike.«

— I uništili ste! — planu Bajazit. — Mesto razbojnika ubijali ste

seljake, robili i klali žene i decu!
— Alah je nad nama! — zavapi Husein. — To su lažljive reči

kaurina koji ti služi! Nijedno naselje nisam napao! Seljake nisam ubijao!
Hrišćanski bezbožnici napali su me s deset puta jačom vojskom.

Husein nanovo pade pred noge sultanu:
— Uništen sam i satrven lažima! O veliki i svemoćni, daj mi priliku
da ti dokažem kako se Husein Anadolac bori za veru i svoga padišaha!

Preko Firuzovog širokog lica rasplinu se osmeh:
— Ratnik je nevin! — reče.
— Iz njega junačko srce govori! — dodade Ali-paša.
Bajazit pogleda Stefana.
— Šta ta kažeš? — reče.
— Ono što sam već rekao. Husein Anadolac laže.
— Pazi, kaurine! — presecajući oštrim pogledom Stefana, dobaci
Firuz. — Naše sumnje u tvoju izdaju su opravdane! Musliman se zakleo

na Koranu. On ne laže!
— Ne laže, Alaha mi! — dodade Ali-paša. Stefan ustade i priđe

Huseinu. Gledajući mu pravo u oči, reče:
— Kad sam te pitao: zašto vršiš nasilja i pljačkaš, rekao si:

»Janjičarima je dozvoljeno sve!« Je li tako?
Turčin obori glavu i ne odgovori.
— Zakleo si se i na Koranu da ćeš govoriti istinu. Onda govori! Jesi

li to kazao?

— Jesam! — tiho odgovori Husein, ali se smesta trže i razvika se:

— Kazao sam, jer si me stavio na muke i naterao da to kažem!
— Dosta! — reče Bajazit. Obrativši se slugama dodade:
— Dovedite ostale sužnje!
Husein se trže i zadrhta. Nije očekivao da će sultan i njegove
ratnike ispitivati. Bajazit se obrati stotinaru:

Izvadi nož iz korica i uperi ga u slabinu ovome nazovi-Anadolcu.

97

Ako samo reč progovori, ubij ga.

Uskoro dovedoše sužnje.

— Koliko vas ima? — upita Bajazit.
— Četrnaest! — plačevno odgovoriše ratnici padajući na kolena.

— Jeste li svi muslimani? Devetorica jesmo! Ostali su martolozi...
— Martolozi, napolje! S vama neću da razgovaram! — viknu sultan

pa se obrati slugama:
— Bacite ih u okove i dobro čuvajte.
Po običaju sužnji su pred sultana izvođeni bez okova, da bi, ako

dobiju milost, mogli kao ptice iz kaveza izleteti na slobodu. Bajazit je od
svoga oca Murata Prvog primio običaj koga su se držali i njegovi

sledbenici: od sultana se ide u slobodu ili u smrt.
Sužnji, devet muslimana, dobro su to znali. Zbog toga su klečeći

upirali preneraženi poglede u sultana.
— Muslimani — reče Bajazit — ovo je sveti Koran. Alah vam

naređuje da govorite istinu!
Sužnji se zagledaše u debelu knjigu optočenu zlatom i stadoše

udarati glavom o pod.

— Šta ste radili po Srbiji? — upita Bajazit.
Drhteći od straha sužnji zavapiše:
— Napadali smo! Ubijali sve odreda! Pljačkali naselja! Robili
seljake... Otimali žene i devojke! Naš vođa Husein govorio je: »Ubijajte
kaure! Pljačkajte i palite naselja, jer janjičarima je dozvoljeno sve.«
— Šta kažeš na ovo, Firuze? — reče Bajazit.

— Oni lažu! — odvrati begler-beg. — Od straha su izgubili pamet.

— Optužuju svoga starešinu da bi svoje glave spasli! — dobaci Ali-

paša.
Ne obraćajući pažnju na njih, sultan se obrati Stefanu:
— Prodaćeš mi ove sužnje. Za svakoga ću ti dati po trideset

zlatnika.
— Ja mu nudim po četrdeset! — dobaci Firuz.
— Uzalud se trudiš, dobri moj! — reče Bajazit. — Otkupljuješ

robove da bi ih stavio na muke, jer su govorili istinu! Bogatiji sam od
tebe. Otkupiću ih i pustiti na slobodu.

— Alah! Alah! — zavikaše sužnji. — Blago nama!

Stefan se obrati Firuzu:

— Ne trudi se, plemenita! Sužnje sam doveo u Serez da ih
poklonim padišahu. Za njih ni jednu aspru neću uzeti.

Za to vreme Husein Anadolac, bled i drhteći od straha, netremice je

gledao Bajazita.
Firuz mu priđe:
— Zakleo si se na Koranu — reče. — Govori ko je lagao: ti ili tvoji

ratnici.

98

— Ja... Ja sam lagao, jer mrzim kaurina. On me je zarobio i bacio u

tamnicu...
— Ti si jedan od onih kojima je ognjeni znak utisnut na čelo — reče

Firuz. — Sramota je da drhtiš od straha.

Husein se trže, ispravi se i odgovori:

— Ja se ne bojim smrti. Mene plaši padišahov gnev!

Bajazit ga ne udostoji pogleda On se obrati stotanaru:

— Hasane, izvedi sužnje i naredi da im se dadu nova odela, oružje i
konji. Priključi ih ratnicima Karasije Ajna-bega. On kroz osam dana ide u
Nikopolj da pojača posadu.

— A Husein Anadolac? Šta će biti s njim?

— Njega predaj dželatu!

— A martolozi? Ima ih pet. Treba li i njih pustiti?

— Ne! — odmahnu rukom Bajazit. — Oni su bezbožnici. Lažu
Hrista, a pljačkaju u ime Muhamedovo! I njih predaj dželatu!

Kad sužnje izvedoše iz odaje, Bajazit se obrati Firuzu i Ali-paši:

— Dobri moji, za danas je naš razgovor završen Ostavite me. Želim

da sa knezom Srbije razgovaram nasamo. Ima stvari koje vladari jedan
drugom u četiri oka saopštavaju.

Sultanovi savetnici ustadoše, pokloniše se i bez reči napustiše

odaju.
Stefan i Bajazit sedoše za sto. Nekoliko trenutaka prođoše u tišini.

Dva vladara, diveći se jedan drugom, najposle otpočeše razgovor.
Stefan reče:

— Znam da su me tvoji zli doušnici oklevetali da održavam

prijateljske odnose s Ugrima. Oni su ti kazali da sam odstupio od službe
tebi. Moje srce pred bogom je čisto, a život u tvojoj ruci. Ako veruješ više

svojim uhodama nego mojoj zakletvi, naredi da me pogube.
Stefan ućuta. Bajazit se zagleda u njegove svetle oči, nasmeši se i

progovori:

— Zar misliš da bi nešto postigao s Ugrima? Ko je od onih koji su

pali pod njihovu vlast išta dobio? Bugarski car Jovan Šišman uzdao se u
njih i izgubio je i zemlju i život. Tako će proći i njegov brat Stracimir, a za
njim i Jovan Mirča. Savetujem ti da dalje ideš sa mnom i nećeš pogrešiti.
Gde sam ja, tu i ti, i dobro će biti... Tebe smatram kao najstarijeg i

najvoljenijeg svoga sina. — Bajazitu zadrhta glas. — Niko kod mene nije
u većoj časti. Ponos i gospodsko držanje nasledio si od svoga oda
viteza, i gospođe majke, čija mudrost i dostojanstvo zbunjuje i najumnije
državnike... Slušaj moje reči, mili i dobri moj, i upravljaj se po njima radi

dobra svoga naroda...
Bajazit uze sa stola srebrni kondir s vinom i natoči dva pehara:
— Pijmo — reče — za dobro zdravlje i ratnu sreću!

Kucnuše se i ispiše. Bajazit se zagleda u dugu kosu Stefanovu,

99

stavi mu ruku na rame i reče:
— Eto, musliman sam a pijem tečnost »ružine boje«. Vaši kaluđeri

kažu da je to Hristova krv i da je treba piti! — Sultan se nasmeši i

dodade: — Zašto pijete krv svoga boga?

— Jer se spremamo da umremo kao pravednici! — odvrati Stefan.
— Nije mi to jasno... Ali, svakako, vino nije toliko rđavo da ga treba

odbaciti.
— Muhamed nije tako mislio! — reče Stefan.

— Neka mu je slava i hvala — odvrati Bajazit — ali eto, u tome se

ne mogu složiti s njim!

Ispiše još po jedan pehar. Sultan ustade s minderluka i ushoda se.
— Nemaš ženu? — reče.

— Nemam! — odvrati Stefan.

— Šteta! Mi, osmanlije, smatramo da se kroz nagu ženu izliva
blagoslov Alaha na nas — reče Bajazit i po treći put napuni pehare, pa

produži:
— Imam lepih devojaka. Daću ti jednu, i dve, pa i pet... Samo kaži!
— Zasad mi ne treba nijedna. Kad dođe vreme, uzeću ženu prema

sebi.
— Tako je! — uzviknu sultan. — Dođe vreme pa se to nekako samo

udesi... Imam u haremu tri stotine žena. Ali šta to vredi! Moje vreme je
bilo ia prošlo. Uskoro mi neće biti potrebna nijedna.

Ispiše i treći pehar. Bajazit sede na svoje mesto i tihim ali

odmerenim glasom progovori:
— Moje vreme približuje se kraju. Osećam da starim. Umreću od

bolesti ili u boju poginuti. Tada će se moji sinovi otimati o vlast. Udariće
brat na brata, boriće se do uništenja i tražiće tvoje prijateljstvo, jer si
hrabar i pametan. Onda će doći tvoje vreme. Održaćeš svoju zemlju,
dobićeš nove oblasti i bićeš moćan vladar: dok sam ja u životu, pritisni

svoje neprijatelje u zemlji, neposlušne satri, ostale podvrgni svojoj volji.
Posle moje smrti nećeš imati vremena za to. Uzimaj među svojim
ljudima dobre i blagorodne, i nište uzdigni i učini ih slavnim.

Tim rečima je Bajazit Munjevita ispratio Stefana. Mlada knez mu se

zahvali. Na polasku ga zapita:

— Da li tvoja carska milost dozvoljava da vidim svoju sestru Oliveru
i s njom izmenjam nekoliko reči?

— Moj se harem nalazi u Jedrenu — odgovori Bajazit. — Kad čuješ
da sam u tom gradu, dođi. Videćeš svoju sestru, koja je postala sultanija
i bićeš mili gost i moj i njen.

Sa ostalim hrišćanskim vazalima Bajazit je vodio kratke razgovore, i
otpuštao ih, jer je u poslednjem trenutku odlučio da im privremeno

pošteda život.
Poslednji mu dođe vizantijski car Manojlo Paleolog, neustrašivi

100