Slavomir Nastasijevic-Despot Stefan

obrati stražarima:
— Pratioce moga gosta vežite i dobro čuvajte. Ako se vratim sam,

odseći ćemo im glave... Oni su Osmanlije. Isuviše su ponosni da bi
valjali kao robovi...

Uz put se Ajna-beg obrati princu:

— Šta ste uradili s Bajazitom?

— Šta smo uradili? — iskrivi usta princ.
— Na ražnju ga nismo ispekli! — Poćutavši malo, dodade: — Dobro
je njemu! Bolje nego što je zaslužio!

Posle bitke, zapovednik Angore otvorio je kapije i pustio Tatare u
grad. Zbog toga je Tamerlan zabranio pljačku. Uvek nepoverljiv, strašni
osvajač je više voleo da boravi u taboru među svojim ratnicima. Princ
Husein i Ajna-beg zatekoše ga kako igra šaha sa unukom Mehmed
Sultanom. Ne prekidajući partiju, Tamerlan im dade znak rukom da
pričekaju. Posle nekoliko poteza, mladi princ bio je matiran. Natmurena
lica ustade i napusti šator. Tamerlan se obrati princu Huseinu:

— Topom sam ga matirao! — reče. — Četiri puta ga tučem na isti
način! Mladić je postao smušen i rasejan. Treba ga oženiti... Nego,
sedite, dobri moji...

— Dobar znak! — šapnu Husein Ajna-begu.

— Raspoložen je.
— Ovo je Ajna-beg, kapetan Bajazita Munjevitog — reče Husein.
— Gle! — prenu se Tamerlan. — A šta hoće kapetan Bajazita
Munjevitog?
— On će ti već reći...
— Preveliki, presvetli i svemoćni — otpoče Ajna-beg — tebe slave
kao čoveka koga krase sve vrline. Znam da iznad svega ceniš
prijateljstvo.
— To je najveći dar Alahov! — reče Tamerlan. — Čovek bez
osećanja za prijateljstvo gori je nego svinja u brlogu.
Na ovaj prostakluk Ajna-beg se ogluši. On nastavi:

— Vitez od Srbije, knez Stefan — sigurno si ga zapazio u bici?

— Jeste, on i njegovi ratnici su se hrabro borili... Za njih sam mislio

da su derviši.
Ajna-beg ga začuđeno pogleda:
— Taj vitez je moj prijatelj. Zbog njega sam i došao u tvoj tabor.

Tamerlan ga je s pažnjom posmatrao:
— Njemu da učiniš uslugu?
— Da!

— I nisi se plašio smrti?
— Ne! Veliki Tamerlan pobeđuje na bojnom polju i zna da poštuje
zakon gostoprimstva. Posle bitke mi više nismo neprijatelji.

— Dobro govoriš! Alaha mi, Bajazit je umeo da izabere hrabre i

151

pametne ljude i da ih uzdigne do sebe! Kakvu milost tražiš?
— Želim da otkupim jednu robinju. Nju su u Brusi uhvatili tvoji

ratnici.
— Robinju da otkupiš? Je li ona od visokog roda?
— Jeste, princeza, sestra kneza od Srbije, Stefana, Bajazitova

sultanija.
— O! — zinu od čuda princ Husein, koji je dotle dremuckao sedeći

na minderluku.
— Pogledaj ga! — reče Tamerlan. — Zna da ga volim i zbog toga

se usuđuje i pijan da dođe pod moj šator... Dakle, sultaniju želiš da
otkupiš?

Ajna-beg oseti kako mu ponestaje daha. Pribravši se za trenutak,
reče:

— Ona je sad samo sestra moga prijatelja.
— Istinu govoriš — odvrati Tamerlan. — Nema više sultana, pa
nema ni sultanije.
Tamerlan pljesnu dlanovima.
Pod šator utrča kapetan, kosooki Tatarin.
— Dovedi onu ženu, Bajazitovu bivšu sultaniju! — reče Tamerlan pa
se obrati princu Huseinu:

— Koliki otkup da tražim za tu robinju?
— Dvadeset hiljada zlatnika! — smesta odgovori princ.

Tamerlan zavrte glavom:
— Moji doglavnici — reče — kad isprazne nekoliko pehara, izgube
osećanje mere. Sve vide u duplikatu.
Kapetan Tatarin prijavi i uvede poklisare engleskog kralja Henrija
IV. Dva meseca pre bitke došli su oni u Aziju sa skupocenim darovima
da se poklone Tamerlanu, da mu uruče pozdrav i naklonost svoga kralja
i da ga podbadaju da se što pre s Bajazitom obračuna. Sve delegacije
hrišćanskih vladara dolazile su Tamerlanu i odlazile, a Englezi su ostali
do kraja u želji da vide jednog ili drugog osvajača u okovima.
— Došli su da se oproste! — reče tumač, jedan suvonjavi starac.
Njega su engleski poklisari poveli iz Venecije i skoro tri meseca vukli sa

sobom po Aziji od grada do grada.
— Danas putuju! — reče suvonjavi starac.
— Neka je slava Alahu! — uzviknu Tamerlan radosno. — Dajte im

na dar po pet stotina zlatnika, ispratite ih i bacite kamen za njima, da se
više nikad ne vrate!57 Skoro tri meseca motaju se po mome taboru...

Četiri poklisara, ne menjajući izraz lica, upirahu u Tamerlana
ispitivačke poglede kao da ga prvi put vide.

— Obrati pažnju na njih — reče Tamerlan Ajna-begu. — Gledaju
me kao da sam stenica ili glista! Tahirten me je nagovarao da ih otrujem
i da javim njihovom kralju da su umrli od kuge. Ali to ne dolikuje.

152

Poklisari su!
Obrativši se suvonjavom starcu, Tamerlan reče:
— Kaži im da se divim njima i njihovom kralju i da im zahvaljujem

što su me udostojili svoje pažnje! Neka odmah napuste naš tabor!
Najposle engleski poklisari napustiše tabor.
— Doneli su mi pozdrav i poruku od svoga kralja! — reče Tamerlan.

— Od prvog dana pa sve do bitke nagovarali su me da pređem u
hrišćansku veru. Njihov kralj, kažu, bio bi srećan da me vidi kao
hrišćanina! A posle bitke kao da su zaboravili za šta su došli. Sad im
nisam potreban kao hrišćanin.

Dva evnuha uvedoše Oliveru. Žena se primetno trže kad ugleda
Ajna-bega, onda prekrsti ruke na grudi i nemo se pokloni Tamerlanu.
Princ Husein se prenu i zagleda se u Oliveru:

— Kakav primerak! — reče. — Alaha mi, moja procena ne doseže
njenu lepotu! Za ovakvu ženu naši stari su davali mazgu natovarenu
zlatom...

— Ćuti! — reče Tamerlan pa se obrati Oliveri: — Tvoj brat je poslao
svoga prijatelja da te otkupi...

Preko lica mlade žene blesnu senka radosti.
— Karasija Ajna-beg položiće otkup, a ti si slobodna. Idi i spremi se
za put. Uzmi i dve robinje od onih koje su te ranije služile i vrati se
svome bratu!
Olivera se pokloni i reče:
— Neka se slavi ime Tamerlanovo! Potomci će pesme pevati o
tvojoj veličini!
Tamerlan mahnu rukom. Dva evnuha izvedoše Oliveru.

*

Propast Bajazita Munjevitog u bici kod Angore izazva kratkotrajnu
radost u Evropi. Na prvu vest o ishodu bitke hrišćanski vladari dahnuše
dušom, ali uskoro ih nanovo skoliše brige, jer je strašni Tamerlan,
»imperator Tatarorum« imao otvoren put za Evropu. Prva prepreka
azijatskoj navali, Vizantija, držala se zagonetno. Car Manojlo Paleolog
poverio je vlast u zemlji svome rođaku regentu Jovanu i pre bitke
otputovao u Pariz. Odnekud se pojavi ubeđenje da je Tamerlan
poklonima ili pretnjama naveo cara Manojla da ne odgovori vazalskim
obavezama prema Bajazitu. Doista, vizantijska vojska nije učestvovala u
bici. Na vest o Bajazitovom porazu, ratnici i građani u Carigradu razoriše
džamiju i isteraše sve Turke koji su se ranije naselili u gradu. Tako se
pojavi sumnja da je vizantijski car stupio u savez s Tamerlanom i već

153

počeše da se pronose glasovi kako će Tatari prolaziti kroz Vizantiju kao
prijateljska vojska. Osim toga, glavnog borca protiv Turaka i zakletog
neprijatelja islama, Sigismunda Luksemburškog, zaverenici su svrgnuli s
ugarskog prestola i bacili u tamnicu.

Tako je zapadno viteštvo ostalo bez podstreka i nesposobno da u
tom trenutku zada smrtni udarac razbijenoj i obezglavljenoj turskoj sili. U
takvom stanju očekivala se navala Tatara na Evropu. Ali vreme je
prolazilo a Tamerlanovi ratnici nisu prelazili Dardanele. Mesto toga,
turski emiri Male Azije skupljali su se oko pobednika i snabdeveni
vojskom pustošili Siriju, koju je još pre bitke Tamerlan pregazio. Silesija
tatarskih ratnika udari na Smirnu, osvoji je, i napravivši »ćele-kulu« od
glava pobijenih ratnika krenu dalje na istok. Oluja, koju su hrišćanski
narodi i vladari sa strahom očekivali, promeni pravac i okrete na
suprotnu stranu.

Tada u Evropu stiže vest da se najstariji sin Bajazitov, Sulejman,
proglasio za sultana i da je zaključio savez sa vizantijskim carem. Tome
savezu priključio se i knez Stefan.

154

Glava dvadeset prva

Knez Stefan i njegov brat Vuk iskrcali su se u Galati, a odatle se

prebacili u Carigrad. Vizantijski car regent Jovan i njegova žena
Jevgenija prirediše im veličanstveni doček. Posle uzajamnih srdačnosti i
izjava odanosti i naklonosti car odlikova Stefana titulom despota. Ta je
titula odgovarala herceškoj, bila prva posle carske i imala punovažni
karakter58. Vizantijskom caru regentu bilo je iznad svega važno da
stekne Stefanovo prijateljstvo, jer od svih država na Balkanu u to vreme
Srbija je najviše cenjena kao vojna sila. Iznurenoj vizantijskoj carevini
više nego ikad bilo je potrebno da ima uza se sposobnog vojskovođu i
tuđu dobru vojsku koju bi mogla u svako doba isturiti ispred sebe kao
štit. Stefanu je to bilo jasno, pa ipak je prihvatio titulu, ponuđeno
prijateljstvo i savez, jer su njegove obaveze prema Turcima otpale, a put
ka hrišćanskim državama u Evropi bio otvoren. On se nije opirao ni kad
mu je car, radi učvršćivanja prijateljstva, ponudio za ženu svoju svastiku
Jelenu, ćerku Ðenovljanina Frančeska II Gatiluzija, zapovednika ostrva
Mitilene. Zbog ženidbe je i otplovio na Mitilenu, isprosio devojku i srećan
i zadovoljan vratio se u Carigrad. Tu ga je tek čekala prava radost.

U svome stanu zateče Oliveru i Ajna-bega.
— Tri nedelje te čekamo! — baci mu se sestra u zagrljaj. — Skoro
sam izgubila nadu da ćeš se vratiti!
— Ljubav, brak... ženim se! Došlo je i tome vreme! — grleći je reče
Stefan. Presrećan, knez zagrli i Ajna-bega:
— Kad si pošao Tamerlanu — reče — mislio sam da se nećeš
vratiti. A ti, i vratio se i doveo mi sestru! Tvoje delo dostojno je drevnih
vitezova koji su umeli da cene prijateljstvo!
Ajna-beg se smešio:
— Ko hoće da upozna pravog prijatelja reče — neka se ugleda na
srpskog kneza Stefana. Ponosim se što uživam tvoju naklonost!
Ajna-beg ispriča Stefanu svoj susret i razgovor s Tamerlanom i kako
je, na svoju radost, uspeo da dobije sultaniju.
— Imao sam u bisagama pet hiljada zlatnika — reče na kraju. — Ali
Tamerlan je odbio da primi otkup. Strašan je on vitez, zaista
veličanstven i iznad svega ceni prijateljstvo.
— I strašan i veličanstven! — prihvati Olivera. — Kad su vezanog
Bajazita doveli pred njega, naredio je da mu skinu veze i ponudio ga da

155

sedne... Tamerlan je govorio: »Ništa se na svetu ne događa bez božije
volje! Uvek sam muslimanima mislio dobro. Očekivao sam da ćeš moje
pravedne zahteve primiti, a ti si ih odbio. Rekao sam da ću ti dati vojske i
novaca koliko ti treba da nastaviš sveti rat i da tučeš bezbožnike. A ta
nisi hteo da mi predaš izdajnika Kara-Jusufa i napustiš tvrđavu Sivas! I
evo na šta je izašlo! Obdaren si kao vojskovođa i mogao si me pobediti,
ali Alah je i meni podario moć... Njegova milost izlila se na mene i ja sam

izašao kao pobednik... Zahvaljujem bogu na tom daru a tebi i tvojim
zarobljenim pratiocima neće se desiti nikakvo zlo.« Tako je govorio
Tamerlan. To mi js ispričao evnuh princa Šahruha. Bio je prisutan i čuo
je svaku reč.

— A Bajazit? — upita Stefan. — Je li štogod odgovorio?
— Ni reč! Ćutao je i gledao pravo u oči Tamerlanu. Kažu da je
docnije izustio: »Ja više ne spadam među žive.« I to je sve. Tamerlan
mu je dao šator u blizini svoga i ukazivao mu je počasti kao jednak

jednakom.
Tako je govorila Olivera, a na zapadu su vlastela, visoki plemići i

vitezovi uveliko ispredali priče o njoj, Bajazitu i Tamerlanu. Ne
proveravajući koliko su istinite te priče, letopisci i hroničari beležili su ih i

prenosili s kolena na koleno, dok nisu dobile ubedljiv karakter. Jedni su

govorili i pisali da je Tamerlan zatvorio Bajazita u gvozdeni kavez i da ga
je tako vodao po Aziji; da je Bajazit u nastupu očajanja razbio glavu o

gvozdenu šipku kaveza. Drugi su beležili da je Tamerlan naterao Oliveru

da mu pred Bajazitom služi vino i da igra, da je zapovedio slugama da joj

iseku haljinu sve do kukova i da se Bajazit zbog toga otrovao (otrov je

nosio u svom prstenu!) i tako dalje.
Po tim pričama vidi se koliko je ime Bajazita Munjevitog zaselo u

grlu zapadnih vitezova. Oni su tvrdili da je Olivera umrla od »srama i
stida« odmah posle Bajazita. I to im je pričinjavalo zadovoljstvo59.

Međutim, Tamerlan je bio osvajač, malo više surov nego ostali, ali je

bio i vitez. Bajazit mu je bio ravan po sposobnosti i hrabrosti.
Ajna-beg odluči da istog dana otputuje u Karasiju. Uzalud ga je

Stefan zadržavao, vitez ostade pri svome. Na rastanku knez mu pokloni

srebrni medaljon, rad nekog venecijanskog majstora kupljen u

Dubrovniku. Reljef na medaljonu predstavljao je blizance Kastora i

Poluksa.
Gledajući poklon, turski vitez reče:
— Nisu manje braća i oni koje duh prijateljstva veže. Neka Alah

čuva tebe i tvoj rod!
Sa suzama u očima prijatelji se zagrliše i oprostiše.

Na rastanku Ajna-beg se obrati Oliveri:

— Oni koji su mnogo propatili najbliži su bogu i istini. Možda zbog

toga njihovo srce postaje manje osetljivo za ovozemaljsku ljubav. Ali, u

156

naknadu, iz njih zrači prijateljstvo koje je žarko kao narandžasto nebo na

zapadu. Blago onome na koga se izlije milost božija.

Na putu od Angore do Carigrada vitez je bdeo nad sestrom svoga
prijatelja, učio je filozofiji i mudrosti i divio se njenoj lepoti i razboritosti.
Jednom prilikom, u noći punoj mesečine, rekao je:

— Sunce je izvor svetlosti, toplote i životne radosti. Ono svojom

blagotvornom snagom hrani sve živo na zemlji. Bez njega bi sve izumrlo.

A mesec, njegov veliki brat, hladan, metalno blistav, zamamljuje,
začarava i navodi nas da budni sanjamo o ljubavi i sreći. I svi postajemo
dobri i lepi! Zato, gospo, ne zameri mojim rečima: ljubav koju osećam

prema tebi beskrajna je kao nebesko plavetnilo i lepa kao san.
Olivera ga je gledala svetlim, kestenjastim očima. Lice mladoga

viteza zračilo je plemenitošću i dobrotom. Ganuta do suza, uhvati ga za
ruku i reče:

— Osećam veličinu tvoje patnje! Ali, svetli viteže, molim te da mi

nikad više ne govoriš o svojoj ljubavi. U šesnaestoj godini života

odvedena sam kao žrtva u Bajazitov harem. Otada su prošle godine i s

njima i moje želje i nade. Ja sam žena koja nikada nikome ništa ne može

da da! Zbog toga primi poljubac samilosti i žali i sebe i mene!
Olivera ga poljubi u čelo. Sećajući se tih reči, Ajna-beg se na

rastanku bolno nasmeši i reče:

— Neka ti Alah podari mir i spokojstvo!

Olivera skide prsten sa srednjeg prsta na desno ruci:
— Evo ta zaloge za prijateljstvo koje ću doživotno gajiti prema tebi.
Ako nam se životni putevi još koji put ukrste, moja radost neće biti manja

od zahvalnosti koju ti dugujem!
Karasija Ajna-beg je otputovao. Toga dana uveče u odaje carskog

dvora gde su boravili Stefan i Vuk došao je njihov sestrić Ðurađ
Branković. Dočekala ga je Olivera. Neviteško ponašanje mladoga ratnika
iznenadi ženu. On bez pozdrava uđe i odmah reče:

— Gde su ujaci? Hoću s njima da progovorim nekoliko reči i ne

želim dugo da se zadržavam!
— Poslaću slugu da ih zovne... Sedi i pričekaj ih!
— Neću da sednem! Sačekaću ih ovako, stojeći, jer je njihovo

gospodstvo pregolemo!

Olivera oseti kako joj krv navire u lice, ujede se za donju usnu i
reče:

— Da, njihovo gospodstvo je zaista veliko! Nadam se da si kao
rođak zbog toga ponosan?

— Još kako! — grubo odvrati Ðurađ. — Ponosan sam i zahvalan
tvome bratu Stefanu. Moju zahvalnost naročito podstiče njegova briga za
sudbinu Brankovića, a osobito dobra volja da moga brata, Grgura, izbavi
iz tatarskog ropstva!60 Ali njemu je bilo najvažnije da oslobodi sultaniju,

157

ženu Bajazita Munjevitog!
Olivera sede za sto i zagleda se u njega. Savlađujući se, najposle

progovori:

— Reci mi, dobri viteže, za koje delo tvoga ona i tvoje treba Stefan

da vam bude zahvalan? Možda zato što celog veka neumorno

potkopavate njegov ugled? Zar misliš da se ne zna ko je podgovarao
Zojića i Belocrkvića da Bajazitu šalju lažne dostave o mome bratu?
Ðurađ se trže, pakosno se nasmeši i reče: Divno opravdanje za tvog

braga što je upropastio ta dva viteza! O kakvim dostavama govoriš?
— Ćuti! Bar preda mnom se ne pretvaraj! — preseče ga Olivera. —

Sve što je stizalo Bajazitu prošlo je kroz moje ruke! Pa, dragi rođače,

meni imaš da zahvališ što su sve vaše strele uperene u srce moga brata

promašile. Ja sam im skretala pravac ili tupila vrhove.
— Jeste, poznato nam je! — prezrivo odvrati Ðurađ. — Sve nam je

poznato. Od tebe je svakako potekla ideja da nam Bajazit oduzme

zemlje i da ih da Stefanu.
Olivera ustade. Bleda i stežući pesnice priđe sestriću i sevajući

očima unese mu se u lice.
— Vi, Brankovići, navikli ste da sipate otrov sve strane! Zar misliš

da ću ti ikad oprostiti ovu gadost? Idi! Skloni se!
Ðurađ se ne pomače s mesta. Olivera se povuče prema prozoru i

savlađujući gnev reče:

— Za vaše zlo stanje nisam kriva ja nego vaša tvrdoglavost i

neiskreni poslovi! Celog veka lagali ste i drugoga i sebe!
— Nikad me nećeš uveriti da nisi bila umešana u intrigu koja je

dovela do propasti zemalja moga oca.
— Jeste, nedostojni čoveče! Bila sam umešana!... A da nisam, vaše

zemlje doživele bi istu sudbinu kao zemlje kralja Marka, Konstantina
Dejanovića i drugih. Ali nadmenim Brankovićima bilo bi milije da srpske
zemlje posednu Turci, samo da Lazarevići ne postignu prestiž!

Na ulazu se pojaviše Stefan i Vuk.
— Evo vam sestrića! Razgovarajte s njim! Njegova plemenitost
dovela me je do granice strpljenja! — reče Olivera i izađe.
— Ujače — obrati se Ðurađ Stefanu. — Došao sam da kao prijatelji
i rođaci raspravimo...
— Čekaj! Najpre sedi...
Ðurađ sleže ramenima i sede za sto. Sedoše i ujaci.
— Sad je vreme da okončamo našu stvar — otpoče sestrić. — Ti

više nisi turski vazal.

— Nisi ni ti! — dobaci Vuk.
— Da, nisam ni ja! — preseče ga Ðurađ pogledom pa nastavi. —

Zbog toga sam došao... Zahtevam da vratiš moje zemlje koje ti je Bajazit

poklonio.

158

— Da ti ih vratim? — namršti se Stefan.

— Zašto?
— Zato što meni pripadaju! — planu Ðurađ i ustade. — One su bile
vlasništvo mojih predaka i ja ih se nikad neću odreći!
— Dakle, zato si me počastvovao svojom posetom! — ustade i
Stefan. — Mislio sam da si došao zbog nečeg drugog, na primer: da mi
predložiš da zajednički isteramo Turke iz Srbije i da Bajazitove sinove,
jednog po jednog, uništimo. A ono gle, šta ti hoćeš!
— Hoću svoje zemlje! — škrgutnu sestrić zubima. — One su moje i
teško svakom ko mi se ispreči na putu!
— Tako si odlučio? — odvrati ujak. — Hoćeš od jake Srbije da
napraviš dve slabe. Zar se nisi poučio na primerima naših predaka čemu
to vodi? Ili želiš da Srbe podeliš u dva tabora, pa da se između sebe
kolju sve dok Turci nanovo ne ojačaju... Ne, dobri moj! Odsad će u Srbiji

bita jedan gospodar!
— I to si ta? — prezrivo se nasmeši Ðurađ.

— Pogodio si! Posle pogibije na Kosovu ja sam naš narod podigao
iz mrtvih i vodiću ga do potpunog spasenja. Ko mi stane na put biće

uništen! Jesi li razumeo?
— Još kako! — odvrati Ðurađ. — Samo, ujače, ne zaboravi da sam

i ja vitez! Tvoje pretnje mene neće zaplašiti. Svoje ću zemlje uzeti silom!
— Da ih otmeš? — upita Vuk. — Na koji način?
— To ćete videti! Braneći tuđe, oteto, izgubićete i svoje! — razvika

se Ðurađ. — Neću se smiriti dokle obojicu ne nateram da padnete na

kolena!
Vuk istrže mač i nasrnu na Ðurđa. Stefan ga zgrabi za rame.
— Stoj! — reče. — Ovaj čovek nije dostojan da se s njim tučeš.
— Treba ga predati dželatu! — odvrati Vuk stavljajući mač u korice.
— Dželatu? — iskrivi usta Ðurađ. — Videćemo čija će glava pasti

ispod njegovog mača!
— Dobro! — reče Stefan. — Rekao si sve. Razumeli smo tvoje želje

i namere, a sad... eno ti vrata! Napolje!
Ðurđeva ruka za trenutak pade na balčak od mača, ali tako i ostade.

Stefan, visok i prav kao jablan, stajao je ispred njega sa skrštenim
rukama na grudima. Njegove kestenjaste oči ispod sastavljenih obrva
dobile su tamnu nijansu. Kao sputan stajao je Ðurađ.

— Napolje! — još jednom reče Stefan. Ðurađ progunđa kletvu,
okrete mu leđa i izađe.

Nekoliko trenutaka prođe u nelagodnoj tišini. Vuk prvi progovori:
— Eto ti sestrića! Kost Vuka Brankovića! Nijednom reči nije

pomenuo srpski narod i njegovu sudbinu! Njemu to nije važno. Glavno je
dočepati se vlasti... Neće taj prezati ni od zločina!

Vuk priđe Stefanu i gledajući ga upitno, reče:

159

— A sad? Bratoubilački rat je na pomolu! Šta nameravaš?
Stefan ne odgovori. On sede za sto i zagnjuri glavu u šake:
— Trebalo bi ga ubiti! — tiho reče Vuk, a glas mu zlokobno zašušta.
— Ne! Nećemo ga ubiti! — prenu se Stefan. — Bacićemo ga u
tamnicu i nećemo ga pustiti dok se ne opameti.

*

Iste noći, po naređenju cara regenta Jovana, Ðurađ Branković je
bačen u tamnicu. Sutradan Stefan i Vuk u pratnji tri stotine ratnika
otplovite prema Mitileni da izvrše zvaničnu proševinu i da prstenuju
devojku. Smatrajući da su se osigurali od svoga sestrića, vitezovi su
bezbrižno putovali. U odmoru, razonodi i dobrom raspoloženju Stefan i
Vuk ostadoše na ostrvu Mitileni sedam nedelja.

Za to vreme prijatelji Ðurđevi potkupe stražare, otmu ključeve od
tamničara i izvuku sužnja. Pobegavši iz Carigrada. Ðurađ se uputi
Drenopolju, gde je već najstariji Bajazitov sin Sulejman uveliko skupljao
vojsku s namerom da upadne u Srbiju. Novi sultan svesrdno prihvati
Ðurđa i primi za gotovo sve klevete i opadanja koje je sestrić izneo protiv
ujaka. Bajazitov sin, iako ga je Stefan u bici kod Angore spasao od smrti
ili ropstva, odluči da Stefanu i njegovom bratu Vuku onemogući povratak
u Srbiju.

— Oni su uz Ugre, a ja ću se boriti na vašoj strani kao i dosad što
sam — govorio je Ðurađ.

Mladom sultanu nije bilo potrebno da za svoje namere traži drugo
opravdanje.

— Stefan je uz vizantijskog cara, koji mu ne može pomoći! —
nastavljao je Ðurađ. — Uostalom, ti imaš ugovor o miru sa carem
Manojlom. Tako ti jedino opasnost preti od despota Stefana. Ako mu
sprečiš povratak u Srbiju, u meni ćeš imati odanog vazala i najvećeg
prijatelja.

Sulejman je dobro poznavao Stefana i njegovu sposobnost i
odvažnost. Uvidevši da mu takav čovek može smetati, on prihvati
Ðurđeve savete i s udruženom vojskom, turskom i srpskom, u pratnji
Ðurđa Brankovića, krene na Srbiju.

Tako se pripremao rat između sestrića i ujaka za turski račun.
Kneginja Milica, obaveštena da je velika turska sila nanovo ugrozila
Srbiju, napiše pismo Dubrovčanima:
»Tamo među vama nalaze se zli ljudi koji se zlom moje dece peku, i
koji će zloumstvom Dubrovniku glas pogubiti, i da neke reči tamo
posilaju za grad naš i za vas...«

160

U nastavku pisma kneginja je molila Dubrovčane da pošalju brod
prema ostrvu Mitileni, da uzmu njene sinove i da ih sklone na bezbedno
mesto. Dubrovčani su se odazvali, jer su im intrige Brankovića bile
poznate. Oni pošalju brod prema Mitileni, ali su Stefan i Vuk bili već na
putu prema Zeti.

Druga kćerka kneza Lazara, Jelena, bila je udata za Ðurđa
Stracimirovića zapovednika Zete. Ona s velikom radošću dočeka svoju
braću, ali im se odmah obrati plačući:

Ovoga puta sa Srbijom je svršeno! Bojim se da ste stigli dockan!
— Prokleta naša nesloga! — dodade Ðurađ. — Čudim se da srpski
narod još i postoji! Šta sve od Nemanjića do danas nije pretrpeo! U ovoj
zemlji vekovima ustaje svoj na svoga, jedno od drugog otima vlast i ne
preza od zločina... I niko ne pokušava da razbije kob!
— Dobri moj — odvrati Stefan — ista kob drži ceo svet. Pogledaj
vladare i njihove dvorove na istoku i zapadu. Zar se kod njih na bolji i
srećniji način rešavaju pitanja vlasti? Kad umre vladar, naslednici se
među sobom ubijaju do istrage. I obično najborbeniji i najsuroviji ostaje i
vlada dok ne dozlogrdi narodu. Kad ga zbace s prestola, javljaju se
njegovi rođaci i ista proces se obnavlja. Tako u beskonačnost. Po čemu
mi treba da budemo izuzetak, kad nismo ni bolji ni gori od ostalih? Takav
je sistem u svetu. On je postao običaj.
— Zlo je što smo mali i nejaki! — reče Ðurađ. — Kad bismo se
složili bar mi...
Stefan je od uhoda saznao da su Sulejman i Ðurađ Branković poseli
sve puteve i postaje, da su s mnogobrojnom turskom i srpskom vojskom
zauzeli neke gradove i da se spremaju za odlučnu bitku s Lazarevićima.
Ðurađ Stracimirović svojim ratnicima dopuni vojsku Stefana i Vuka i,
poželevši im sreću, isprati ih iz Zete.
Obilazeći zemlje Brankovića, Stefan i Vuk udare na severozapad i
krenu prema manastiru Žiči. Oba braga bila su do suza ganuta kad im iz
Kruševca pristiže nova vojska koju je opremila kneginja Milica. Tu vojsku
predvodio je Stefanov ljubimac, čelnik Radič.
Stefan odluči da udari na Turke i svoga sestrića.

161

Glava dvadeset druga

Vojska despota Stefana utaborila se na brežuljkastom zemljištu

između Žiče i planine Stolova. Prema nesigurnim izveštajima koji su u
toku četrnaest dana stizali, ne računajući srpsku vojsku pod Ðurđem
Brankovićem, samo Turaka je bilo triput više. Zbog toga su despot,
njegov brat Vuk i ostali vođi bili zabrinuti. To se pročulo i među ratnicima,
pa je u celom taboru vladalo nespokojstvo. Stefan je znao da je u takvim
okolnostima potrebna opreznost.

Pošto je pregledao svoju vojsku i utvrdio da je sve u redu i svako na
svom mestu, despot viknu novog štitonošu. Pod šator uđe Slugan. Od
bitke na Rovinama Stefan je promenio šest štitonoša. Svi si izginuli
boreći se pored svoga gospodara. Slugan je bio sedmi. U bici kod
Angore, osobito u toku povlačenja srpske vojske, Slugan se toliko
istakao da mu je Stefan poklonio zlatan krst na lančiću i pregršt srebrnih
perpera. Ratnik je s ponosom primio ulogu štitonoše i stekao poverenje
svoga gospodara

— Slugane — reče despot — ne volim iznenađenja ma kakve vrste
bila!

— Ni ja! — odvrati štitonoša.
— Tim bolje! — nasmeši se Stefan. — Sutra pred noć polazimo na
Turke.
— I na Srbe? — dobaci Slugan.
— Na žalost i na Srbe! — namršti se despot. — Dovedi ovamo ljude
koje si odabrao.
Slugan izađe i viknu u mrak nekoliko reči. Pod šator uđoše Teodos
Mukotrpni, Spasenija, Dodoš i Mirićije.
— Sve dobri, stari poznanici! — reče Stefan, tužno zaklima glavom
pa dodade: — Ali bez Matije i Timoteja...
— Bez njih, bog im dao rajsko naselje! — prekrsti se Teodos. —
Ostavili su svoje kosti kod Angore. — Da su bar znali za šta se bore!
— Ćuti! — odvrati Stefan. — Njihovi potomci će znati!
— Eh! — učini Teodos. — Ako budu živi!
— Slušajte! — reče Stefan. Sutra pred noć dižemo tabor i polazimo
na Kosovo.
— Opet Kosovo! — uzviknu Teodos. — Bog neka nam je na
pomoći.

162

— Vas petorica poći ćete sad. Istražite puteve. Dobro otvarajte oči
kuda prolazite, jer ne želim iznenađenja. Pred sobom imamo borce,

Bajazitove ratnike... Bojim se zasede! Naš put vodi uz reku Ibar sve do
Sitnice. Pazite na sebre, naročito oko Vučitrna, jer oni pripadaju
Brankovićima. Oko ponoći za nama polaze Srbislav i Ostoja sa sto

pedeset ratnika, a pred zoru vojvoda Prijezda sa sedam stotina. Sve što

uz put primetite, njima dojavite. Ako mi dovedete nekoliko živih jezika,
zlatom ću vas nagraditi.

Despot se za trenutak zamisli, pa dodade:
— Još i ne znam tačan broj neprijateljskih ratnika... Sad na put, i
neka vam je bog na pomoći! Teodose, u tebe se najviše uzdam.
— Spasenija, čuješ li ti ovo? — ozarena lica i uzbuđenim glasom
reče Teodos.
— Čujem, čujem, Mukotrpni! Još ćeš se ti posvetiti!

— Polazak! — dobaci Slugan. — Imamo i bez vas dosta svetaca!
Uskoro pet ratnika pojahaše konje, obiđoše u trku padine Stolova i
dohvatiše se Ibarske klisure. Kad usporiše hod, Teodos reče:

— Spasenija, na Turke polazimo. Došlo i to vreme. Otkako sam
razgovarao s Bajazitom, nisam bio više uzbuđen...

— Za Turke ili na Turke! Meni je svejedno. Ali, dobri moj, ja sam

video Tamerlana! — odvrati Spasenija.
— Video si ga kad i svoja leđa! — reče Dodoš.

— Još i bolje! — odvrati jednouhi ratnik. Dok ste ti i ono nagvaždalo

Radoslav spavali. Ajna-beg je poslao Tatarina po mene da mu donesem

sedlo i bisage. Odneo sam i video gatarskog kana.

— Kako izgleda? — upita Slugan.
— Ćopav u desnu nogu i sakat u levu ruku.
— Ne gledao božijeg videla uzviknu Teodos — ako juče nisi govorio
da je ćopav u levu nogu.
U desnu, brate slatki! — odvrati Spasenija. — U desnu nogu ćopav,
u levu ruku sakat. Ako nisi u stanju to da upamtiš, veži u krpče i stavi

sebi u nedra.

— A Bajazita nisi video u okovima? — upita Slugan.

— Jesam, ali samo izdaleka, kad su ga vodili na pojilo!
— Opet laže! — reče Dodoš. — Radoslav i ja nismo videli ništa.
— Niste videli, jer idete spavajući.

— Džaba ti laži! — odmahnu rukom Dodoš.
— Ono kad sam ja razgovarao s Bajazitom — utače se Teodos —

videla je cela vojska i srpska i turska. Tu nema podvale. Ali ti, Spasenija

moj, nemaš nijednog svedoka.

— Svedok je Ajna-beg. Pitaj ga.
— Gde da ga nađem?
Valjda u Aziji, ili na nekom drugom sličnom mestu. Još me je on

163

pitao kako mi se sviđa Tamerlan.

— Šta si rekao? — upita Slugan.
— Rekao sam da nije ni za vuču a kamoli za jahanje!
— A ono sedlo? — upita Mirićije klibeći se.

— Koje sedlo?

— Što si ga odneo Ajna-begu. Koga su osedlali?
— Što? Da nisu valjda mene? — preseče ga pogledom Spasenija.
— Ima tamo, moj Mirićije, mnogo konja, osedlanih. Ima i mazgi i

magaraca. Šteta je što nisi bio s nama. Našao bi se i za tebe neki

samar.
U takvom i sličnom razgovoru ratnici su jezdili krš klisuru,

zastajkivali povremeno, motrili i osluškivali. U zoru su bili u blizini reke

Raške. Novembarsko jutro, vlažio i maglovito, s mukom je razbijalo

mrak. Stabla vrba, debela i kvrgava, pomaljala su se kao utvare i po tihoj

vodi bacala senke koje izazivaju zle slutnje. Jaga vrana napuštala su
legla i šušteći krilima preletala brda, doline, šumarke i reku modrozelene

boje.

Ratnici sjahaše i namakoše konjima zobnice o vrat.
— Sad valja biti oprezan! reče Slugan vadeći iz torbe hleb i slaninu.
Ostali ratnici povedoše se za njim. Svi otpočeše da jedu.
— Mirićije, pođi malo uzvodno i motri — dodade Slugan. I krij se iza
drveća. Nikad nisam voleo da ratujem u jesen i zimi. Vidi te neprijatelj,
brate, sa pet strelometa. Ida pešice, Mirićije, jer na konju će te videti čak

iz Skoplja.
—Sa tri dana hoda kasom. — isklibi se dugovrati sebar vadeći iz

svoje torbe hleb i slaninu.
Dok ostali posedaše u uvali, Mirićije, hvatajući se za žile i panjeve,

ispentra se uz podužu strminu obraslu bukovom šumom. Idući od drveta
do drveta sebar izmače nekoliko stotina koraka i već se spremao da
otpočne spuštali niz breg. Ali odjednom zastade i prući se po zemlji. Na
pedesetak koraka u dubodolini čuli su se ljudski glasovi. Po žagoru koji
je otud dopirao Mirićije utvrdi da ima bar stotina ljudi. Ležeći u jednoj
udolici, sebar, zaustavivši disanje, pokuša da razabere neku reč. Uzalud

Ratnici u uvali govorili su turski.
»Natrag!« pomisli sebar. »Pozvaću Dodoša.«
I otpoče lagano da se povlači. Odjednom u dolini iza sebe začu

povike, galamu i njisak konja. Sebar ostade ležeći. Bilo mu je jasno da

su njegovi drugovi napadnuti i pohvatani.

I, doista, turski ratnici, koji su se godinama probijali kroz planinske
grebene Silistrije, Bugarske, Vizantije i Azije i bili vični prikradanju i

pravljenju zaseda, neopaženo su se privukli dolini i s tri strane napali
četiri ratnika. Prepad je bio toliko iznenadan i brz da Sluganovi ljudi ne

stigoše da potrgnu oružje.

164

Turci im vezaše ruke, popeše ih na konje i žurno odjezdiše prema
Vučitrnu. Grupa neprijateljskih konjanika kojima se Mirićije prikrao
mahala je rukama izdaleka svojim drugovima i ne pokazujući nameru da
im se priključi. Sebar, pljujući i proklinjući, ugleda svoga konja, koga su
Turci poveli sa sobom.

Stežući pesnice i gunđajući, Mirićije se neko vreme povlačio unatrag
vukući se po zemlji. Onda ustade i trkom krete nizvodno obalom reke
Ibra.

Već se uveliko razdanilo. Vetrovi su kovitlali nebom sive oblake
između kojih bi sunce za nekoliko trenutaka blesnulo, osvetlilo
umrtvljenu prirodu i nestalo iza oblaka. Mirićije je trčao sve dok mu nije
ponestalo daha. Onda uspori hod i već je počeo da sustaje kad se iza
jedne okuke pojaviše ratnici Srbislava i Ostoje. Njima se uz put pridružio
odred i trećeg brata Novaka, zakletog neprijatelja Turaka, koga je još
Bajazit Munjeviti bogato ucenio.

Mirićije, jadikujući i gruvajući se u prsa, ispriča im kako su njegova
četiri druga zarobljena. Ratnici mu privedoše jednog konja od povodnika
i Mirićije, stavivši se na čelo povorke, povede ih prema dolini gde je
ugledao turske ratnike.

Podelivši odred na tri grupe, Srbislav, Novak i Ostoja dohvatiše se
šumovitog grebena i udariše na tri strane.

Turski ratnici najpre ugledaše Ostoju. Uzdajući se u svoju brojnu
nadmoćnost, pojahaše konje. Alačući i vitlajući krivim sabljama, jurnuše
prema odmetnicima. Ali tek što se sukobiše s njima, niz breg se sjuriše
ratnici Srbislava i Novaka Boreći se mačevima i noževima, stari
odmetnici zadavali su sigurne udarce. Za nekoliko časaka probiše se
kroz turski odred, raskomadaše ga i okončaše bitku. Turski odred bio je
uništen. Uhvatiše sedmoricu živih, povezaše ih i pod stražom poslaše u
susret Prijezdi. Vojvoda ih prihvati i isprati dalje Stefanu.

Stavivši zarobljene Turke na muke, despot doznade da se
Sulejmanova vojska utaborila u blizini Gračanice, a Ðurđeva kod
Lipljana.

— Nemaju poverenja jedan u drugog! — nasmeja se Vuk.
— Turci se boje izdaje — dodade Stefan.
— Dobro je što su odvojeni — reče Radič. — Satrećemo prvo jednu
pa drugu vojsku.
— Ne! — odvrati Stefan. — Ja ću napasti Sulejmana, a Vuk, ti i
Mihailo Ðurđa.

*

165

Iako se još uvek ponosio svojom pismenošću, junaštvom, otetom
zastavom i razgovorom s Bajazitom, Teodos Mukotrpni se povlačio u
sebe, sve češće mrmljao molitve i uranjao u razmišljanja.

— Taj će se još i posvetiti! — govorio je Spasenija.
— Na dobrom je putu! — potvrđivao je Slugan. — Već je molio
despota da se zauzme kod oca Sofronija. Hoće da skine anatemu s

njega.
Pa i sad, zarobljen i vezan, Teodos je mimo svog ranijeg običaja

ćutao, uzdisao i okretao lice prema nebu.
Okruženi turskim ratnicima, sužnji su jezdili prema Vučitrnu.
— Ne volim što Teodos ćuti reče Dodoš. — To sluti na smrt ili

posvećivanje.
— U pravu si — odvrati Spasenija. — Izgleda da ćemo se danas svi

posvetiti i po stečenom pravu ući u rajsko naselje među mučenike i
glavoseke hrišćanske.

— Zar će nas mučiti? — prenu se Dodoš.

— Još kako! Budi zadovoljan ako ti samo prebiju ruke i noge...
Tražiće da im kažeš i ono ipo ti ni na san nije dolazilo.

— Od mene neće doznati ništa! — prosikta Dodoš.

— Od mene isto tako! — dodade Slugan, pa se obrati Teodosu: —
Moli se, božiji ugodniče, za sebe i za nas, i proklinji naše dušmane.

— To i činim — reče Teodos tiho i nastavi da se moli: — Gospode,

uspokrji i sohrani tvojega mukotrpnog... Imam nož sakriven u rukavu... I

uzmi u pokoru grehova naše patnje, vidime i nevidime... I kaži ostalima
da ću ga prvom Agarjaninu, u ime spasa svoje duše, zabiti među rebra...

— Amin, bog te čuo, dobri čoveče! — reče Slugan skrušeno.
U gradu Vučitrnu bilo je mnogo srpskih i turskih ratnika, jer je gu bio
konak i svratište onih koji su određeni da vrše smenu mnogobrojnih
manjih i većih odreda rasturenih po Brankovića zemlji, osobito prema

južnoj granici Stefanove Srbije. Toga dana u gradu je vrvelo od vojske,

jer su Sulejmanu stigle nove grupe ratnika sastavljene od kolonista
Turaka koji su živeli po gradovima. Istoga dana stigla je u Vučitrn i
vojska vranjansko-preševskog gospodara Uglješe, prijatelja kuće
Brankovića. Nadajući se da će iz sukoba između ujaka i nećaka izvući
kakvu korist, Uglješa je doveo hiljadu ratnika i priključio se Ðurđevoj
vojsci. Ðurađ ga je poslao u Vučitrn da kao predstraža bdi, jer je računao
da će tuda proći Stefanova vojska. U gradu i na prostranom polju duž
reke Sitnice među ratnicima je vladao metež pred pokret, jer su se
svakog časa očekivali glasnici od Sulejmana i Ðurđa s naređenjem da se
svi odredi vojske iskupe i uđu u sastav glavnine koja se slegla na

Kosovu polju.
I srpski i turski ratnici, iako uzbuđeni pred bitku, bili su ubeđeni da

će izaći kao pobednici. Turci su se nadali dobrom plenu u konjima, odelu

166

i oružju, a Srbi uz Brankoviće zadobijanju titula, zemljišnih poseda i
radne snage koju će obilato naći kad porobe sebre u zemljama
Lazarevića. Jedina smetnja bili su despot Stefan i njegov brat Vuk.
Njihova vojska je četiri puta slabija, a pošto imaju ispred sebe turske

ratnike koji su odnosili pobede na svim bojnim poljima, osim kod Angore,
pristalice Brankovića bile su uverene u pobedu.

Oko ponoći turski odred sa četiri sužnja stiže u Vučitrn. Smatrajući

zarobljenike za uhode od kojih se pred bitku mogu dobiti dragoceni

podaci o neprijateljskoj vojsci, stotinar odreda uputi se pred stan

zapovednika grada.
Zbog učinjenih usluga i privrženosti njemu i njegovom ocu, Ðurađ

Branković je cenio Beluša, viteza pod zaštitom svetog Nikole. Uzdajući
se u njega, postavio ga je za zapovednika Vučitrna i dao mu pravo na
neograničenu vlast nad vojskom koja se sa svih strana sticala u grad i

njegovu okolinu.
Iako je prošla ponoć, vitez je još uvek bio na nogama, jer su sat

ranije došli glasnici iz Skoplja i doneli vest da je emir Šahin sa tri hiljade
Turaka krenuo u pomoć Sulejmanu. Radostan zbog dobrih vesti, Beluš

je, otpustivši glasnike, sedeo u svome stanu s nekoliko prijatelja i ispijao
pehare dobrog vina. Podoficir, debeli Sredoje, uđe:

— Turski stotinar, vođa izviđačkog odreda, želi da govori s tobom!

— obrati se Belušu.
— Neka uđe! — odvrati vitez.
— Uhode... kauri... četiri... — izmuca Turčin na srpskom čim uđe.
— Sredoje, uvedi sužnje i smesta dovedi tumača. I Turčin treba da

prisustvuje saslušanju — reče Beluš.
Malo zatim u odaju uđoše Teodos. Dodoš. Spasenija i Slugan, svi

vezanih ruku pozadi.

— Gle, stari poznanici! — nasmeja se Beluš. — Tako mi boga,
nisam očekivao da ću vas noćas videti! Po drugi put vas sudbina gura u

moje ruke...
Vrteći u ruci korbač, Beluš ustade od stola i priđe Teodosu:
— Šta misliš, anatemisani razbojniče? Ovde nema Stefana da te

izbavi. Pobegao si od vešala a umrećeš na kocu... Gle, tu je i ratnik bez
uha! Za njega se priča da iznad svega mrzi Brankoviće.

— Kakva sreća za mene — reče Spasenija — premda tu vrstu slave
nisam očekivao! Ko ti je to rekao?

— Vaš drug Turčin, koga ste silom pokrstili. Kod mene je tumač i

služi mi bolje nego iko. Sad mu se dala prilika da vam se zahvali za

poniženja koja je pretrpeo od vas.
Turčin stotinar i nekoliko vitezova sedeli su za stolom ne mešajući

se u razgovor. Beluš se obrati Dodošu:
— Vaš Stefan je doista silan! U njegovoj vojsci i ćoravi ratnici služe!

167

Ko ta je izbio oko?
— Takve dobričine kao ti! — odvrati Dodoš.
Beluš ga ošinu korbačem preko lica:
— Ujutro ćete svi biti dobri i učtivi kao snaše. A ti? — obrati se

Sluganu.

— Ja? Ništa! Gledam te i ne mogu da se nadivim tvome junaštvu!

— odvrati Slugan.

— Drzak si i bezobrazan... Evo ti... — izmahnuvši iz sve snage,

Beluš triput ošinu ratnika po licu.
U odaju uđoše Sredoje i tumač.
— Zorilo! — viknu Teodos. — Spasenija, vidiš li ta ovo čudo?
— Vidim, Mukotrpni... momak se vratio među Turke. Od Zorila

postao Ahmet, i šta tu ima čudnovato.
Zorilo ih prezrivo pogleda i ne reče ništa. Na njemu je bilo divno

tursko odelo, oklop naprsnjak i kaciga. Iza pojasa izvirivale su drške od

noža i jatagana.
— Teodose, pogledaj: kao nebo plave čakšire! — reče Spasenija.

— momku se najposle ispunila želja.
Turčin stotinar dremao je za stolom. Na njegov zahtev otpoče

saslušanje.
— Sad hoću odgovore kratke i jasne! — reče Beluš. — Ako budete

ćutali ili davali lažna obaveštenja, stavićemo vas na muke... Teodose,

koliko Stefan ima ratnika?

— Mnogo! — odvrati Teodos. — Ima ih kao zvezda na nebu i riba u

moru.
— Udri! — reče Beluš Zorilu i pruži mu korbač.
Teodos izdrža deset udaraca ne dajući glasa od sebe. Beluš se

obrati Spaseniji:
— Ti ćeš svakako dati tačniji odgovor. Dakle, koliko ima ratnika?
Spasenija pogleda u tavanicu i stade mrdati usnama kao da računa.

Najposle reče:

— Ima taman toliko da unište sve zlotvore srpskog naroda!
— Odgovor je tačan! — dobaci Slugan.
— Na čengelima ćete visiti, razbojnici! — škrgutnu zubima Beluš. —
Udri, šta čekaš! — dreknu na Zorila.
Azijat zaređa korbačem po sužnjima. Beluš i njegovi prijatelji su
smehom propraćali svaki udarac. Zorilo je bio dostojan sluga.
— Neće da govore, a meni se spava! — reče turski stotinar
zevajući. — Dve noći i dan proveo sam na konju... Sutra ćemo ih staviti

na muke...
Stotinar izađe iz odaje. Zorilo prevede Belušu njegove reči. I

vitezovi napustiše odaju.
— Vodi ih! — reče Beluš Zorilu. — Ti i Sredoje odgovarate za njih.

168

Zatvorite ih dole u podrum i čuvajte ih kao oči u glavi.
— Napred! — viknu Zorilo i stade pesnicama tući sužnje.
U predvorju im se pridruži podoficir Sredoje sa četiri pratioca.
— Tako mi Marduka i njegovih sinova — reče Zorilo — svojeručno

ću vas sutra zakačiti na čengele...
— Kakav Marduk i kakvi njegovi sinovi, bezbožniče! — viknu

Teodos. — Zar sam te zato pokrstio svetom vodicom!
— Govorio sam i uvek ću govoriti da se krštenje anatemisanog

kaluđera ne može primiti — dobaci Spasenija.
— A što, sine satanin? — ispreči se Teodos. — Zar vas nisu moje

molitve spasle iz tamnice Vuka Brankovića?
— Svaka molitva je ugodna bogu — reče Slugan — samo ako

potiče iz čistog srca.
Sišavši niza stepenice sužnji i njihovi pratioci se spustiše u mračno

dvorište. Ispod zgrade bio je podrum.
— Poskidaćemo im konopce, staviti im na ruke lance i svakog

privezati za alku u zidu — reče Sredoje silazeći niz stepenice u podrum.
Za njim su išla dva pratioca, pa sužnji, i na kraju Zorilo i treći pratilac.

Četvrti je otišao da donese zapaljenu buktinju.
— Stojte! — viknu poslednje stepenice. — buktinjom.
Sužnji su se zbili u gomilu. Teodos i Slugan bili su okrenuti leđa u
leđa. Mrak je bio potpun. Sredoje je gunđao što momak s buktinjom ne
dolazi.
Međutim, Teodos oseti kako Sluganove ruke napipaše nož u
njegovom rukavu. U istom trenutku Spasenija zbaci s ruku presečeni
konopac i oseti u desnoj šaci dršku od noža.

— Ja sam vaš! — na samo uho šapnu mu Zorilo.
U tom trenutku na stepenicama se pojavi svetlost. Momak, držeći
iznad glave zapaljenu buktinju, zalupi za sobom vrata i poče lagano
silaziti.
Spasenija munjevito prereza veze na Dodoševim rukama, onda
izmahnu nožem i zari ga Sredoju u grudi. Dodoš zgrabi za gušu Turčina
pratioca, obori ga na zemlju i pade po njemu. Slugan i Teodos dočepaše
drugog, a Zorilo ubi mačem trećeg pratioca. Četvrti pratilac, Turčin,
stajao je na stepenicama zabezeknut. Teodos ga uhvati za noge i svuče
u podnožje. Odmetnici naviknuti na brze odluke, i još brže poteze,
završiše borbu za nekoliko časaka. Onda, naoružani mačevima i
noževima, lagano izađoše u mračno dvorište. Zorilo ih lako provede
pored straže na izlazu i uskoro se pet ratnika nađoše slobodni na prost
ranim ulicama Vučitrna.
Zora ih je zatekla daleko od grada.

169

Glava dvadeset treća

Vojska sultana Sulejmana utaborila se na Kosovu polju, kod

Tripolja, blizu Gračanice, a Ðurđeva malo podalje, prema Lipljanu. Tako
se stvorio utisak da su vođi namerno odvojili turske i srpske ratnike kako
bi svaki pripisao sebi pobedu i iz nje izvukao što veću korist.

Despot Stefan je proveo svoju vojsku kroz Ibarsku klisuru, izbio na
Vučitrn i krenuo rekom Sitnicom. Iskusni vojskovođa, obavešten od
uhoda o položaju i razmeštanju protivničkih trupa, imao je gotov plan za
bitku. On odluči da veći deo vojske poveri svome bratu Vuku, da s njom
udari na Ðurđa, a sam, s manjim brojem ratnika, da okuša sreću sa
Sulejmanom. Despotovi ratnici ovoga puta bili su izuzetno orni za bitku,
jer im se dala prilika, odavno priželjkivana, da se sudare s Turcima.
Pominjali su kneza Lazara, Miloša Obilića, Musića Stefana i druge
srpske vitezove koji su baš tu, na Kosovu polju, pali tukući se s Turcima i
smatrali su da je došlo vreme za osvetu. Iako su pred sobom imali dobru
polovinu Bajazitovih ratnika s kojima su se godinama naporedo borili i s
njima odnosili pobede, Srbi su uleteli u bitku s takvom žestinom da
odmah izazvaše pometnju u protivničkim redovima. Zanet borbenim
duhom, svaki srpski ratnik jurišao je u gomilu Turaka kao da je rešen da
se sam bori i izvojuje pobedu.

Brzina napada, smeli juriši grupa i pojedinaca na više mesta
napraviše prodore u redovima Turaka. Vojvoda Prijezda, okružen
sebrima od Stalaća, jašući na pomamnom ždrepcu, tukao se sabljom i
topuzom. Obarajući konje i ratnike, Prijezda je ostavljao za sobom
prokrčen put. Za njim su, kao vuci, nadirali njegovi sebri izmešani s
odmetnicima braće Srbislava, Ostoje i Novaka. Brzina njihovog
nastupanja i pustoš koju su ostavljali za sobom izazvaše kod Turaka
bezumni strah.

Na drugoj strani bojišta borio se despot Stefan. Njegovi ratnici u
talasima su nadirali, svom žestinom udarali o turske ubojne redove i tako
ih naglo potiskivali da najposle izazvaše zaprepašćenje:

— Ljudi... Sin kneza Lazara! — zavikaše Turci gurajući se,
potiskujući jedni druge i bežeći. U gomili Turaka despot ugleda jednog
turskog viteza u srebrnom oklopu i s kacigom na kojoj su se presijavali
dijamanti.

— Pogledaj! — reče Stefan Radiču. — Emir Šahin! Vlatko Vuković

170

ga je jednom potukao, a ja ću ga danas dotući.
Radič, Prodan i Golija, podviknuvši svojima, potekoše za despotom.

Srpski ratnici, sebri i vlastela, izmešani i vođeni željom za osvetom, ne
kvareći ubojni red, kao povodanj utonuše u Turke.

— Lazarev sin! Lazarev sin! — sve više se čulo po bojnom polju.
Turski ratnici, koji su nekad s radošću i divljenjem gledali srpske

vitezove kako se bore, sad, užasnuti, nagoše u bekstvo.

Dok su njegovi pratioci tukli begunce, Stefan je gonio konja prema

Šahinu. Oko emira se borilo nekoliko stotina turskih ratnika. Njegova

hrabrost u mestu zaustavi neke od begunaca. Izmešani i donekle
sređeni, turski ratnici dočekaše navalu srpskih oklopnika, suzbiše je i
otpočeše bitku žešću nego u početku. Udarao je borac na borca i bitka
se začas pretvorila u niz pojedinačnih megdana. Propinjući se i vrišteći,
konji i jahači su sve češće izletali iz gomile boraca i jurili po prostranom
polju. Među turskim ratnicima istače se Šahinov štitonoša, stotinar Ismet.
Jašući na golemu konju, snažan i okretan, ratnik se borio ubojnom

sekirom. Pod njegovim udarcima padali su konji i ratnici. Njegov borbeni
duh kao stihija povuče i druge turske borce. Srpski oklopnici, kivni što im
se redovi počeše kolebati, još bešnje su navaljivali. Šahinov štitonoša,
oborivši nekoliko srpskih ratnika, napade na Radiča. U trenutku Stefanov
čelnik zadenu mač u korice i potrže buzdovan. Dva strahovita borca
nađoše se oči u oči. Turčin nasrnu prvi. Njegova sekira blesnu i
munjevito tresnu o glavu topuza. Radič izmahnu iz sve snage. Njegov

udarac poduhvati sa strane protivnikov štit i izbi mu ga iz leve ruke.
Osetivši strahoviti bol u laktu, Turčin se stade povlačiti poturajući sekiru
pod protivnički topuz. Iskusnom borcu Radiču posle nekoliko pokušaja
pođe za rukom da uputi snažni udarac u desno rame stotinarevo. Ismet
ispusti sekiru i klonu na sedlu. Radič ga ostavi i smesta napade njegove
pratioce koji su se uz borbu povlačili dok ne udariše u bekstvo.

Međutim, Stefan dopre do emira Šahina i odmah ukrsti mač s njim.

U trenutku i srpski i turski ratnici zastadoše i upreše užagrene poglede
na oba borca. Napadajući jedan drugo! i vešto odbijajući udarce, borci su

se poduže tukli.
Odjednom se na desnom krilu turskom začu neka graja, koja se

pojačavala dok se ne pretvori u huk i tutnjanje. Vojvoda Prijezda sa dve

hiljade oklopnika razbio je tursko krilo, dopro do sultana i nagnao ga u

bekstvo.

Šahinovi pratioci za trenutak se zgledaše, pa kao po dogovoru
okretoše konje i počeše da se povlače. Šahin snažnim trzajem stuknu

svoga konja pa i on naže u bekstvo.
Srpski oklopnici, videći da je pobeda na njihovoj strani, ostaviše

mačeve, potrgoše sekire i besno navališe na begunce. Brkati ratnik
Zlonoga pristiže emira Šahina i tresnu ga sekirom među plećke. Turski

171

vojskovođa ispusti uzde i svali se sa sedla. Preko njegova tela projuriše

stotine konjanika.
Bitka kod Gračanice i gonjenje rasturenih turskih ratnika trajalo je do

pred noć, Vojska sultana Sulejmana pretrpela je potpun poraz.

Oko Stefana skupljali su se srpski ratnici, iskrvavljeni i premoreni,
uzvikujući borbene pokliče i slaveći despota. Pojavi se i vojvoda Prijezda
noseći nabijenu na koplje glavu Dimitrija Jonime. I Arbanasi, koji su
nekad pod Šahinovim pokroviteljstvom pljačkaš i vršili nasilja duž
Primorja i pustošeći zemlje Brankvića. Balšića i Lazarevića, stizali do
Stalaća. Velbužda i Prištine, došli su u pomoć sultanu Sulejmanu. U bici
se Prijezda sukobio s njihovim vođom Jonimom, ubio ga i njegovu glavu
nabio na koplje. Radost pobednika kod Gračanice bila je kratkotrajna, jer
uskoro počeše da pristižu begunci ol Lipljana. Ðurađ Branković je
potpuno porazio vojsku Vuka Lazarevića.

Ratnici Uglješe, gospodara Vranja i Preševa, još u početku bitke

okrenuli su oružje protiv Turaka. Njihova izdaja doprinela je pobeda

Stefanovoj.
Braća Stefan i Vuk, spojivši obe vojske, krenuše prema Novom

Brdu. Nijednom reči despot nije prekorio brata dok ns stigoše u grad. A

tu, izdvojivši se s njim nasamo, progovori:

— Tvoja hvalisavost urodila je besprekornim plodom. Od deset
hiljada ratnika upropastio si tri četvrtine! I sebar najniže vrste znao je da

od ove dve bitke zavisi sudbina Srbije! Samo tebi, samozvanom
vojskovođi, to nije bilo jasno! Ubuduće, poveriću ti trideset ratnika pa

njima komanduj prema svojoj nerazumnoj I lavi.

— Doživeo sam poraz! mrgodno odvrati Vuk. — To se može
svakome desiti! Biće prilike. Dokazaću ga da sam ratnik i vojskovođa

kao ti, a možda i bolji...
— Da mi dokažeš? — reče Stefan. — A šta ćemo sa onih šest

hiljada palih srpskih glava — da ne pominjem ranjene i osakaćene? Ne,
dobri moj! Ti više nikad nećeš imati prilike da se kao vojskovođa

pokažeš na bojnom polju... Sad idi i hvali se kakav si uspeh kao ratnik

postigao!
Vuk se unese bratu u lice i gnevno reče:
— Prezireš me i teraš me od sebe? Uskoro ćeš videti da mogu bita i

vojskovođa i pobednik.
— Pretiš? — upita Stefan presecajući ga pogledom.
— Pretim i svetiću se! — gušeći se od ljutine odvrati Vuk.
— Neka ta se bog smiluje, bezumniče! — reče Stefan i okrete mu

leđa.

— Imam pravo na polovinu Srbije — drsko dobaci Vuk. — Naša
očevina ne pripada samo tebi...

Stefan mu priđe i naglašavajući svaku reč odgovori:

172

— Nedavno sam tvome sestriću Ðurđu kazao: u ovoj zemlji vladaće
jedan gospodar, a to sam ja. Ko pokuša da nanovo rasparčava Srbiju,
biće kažnjen kao izdajnik! Ako ti ovo nije dovoljno, opremi vojsku i bori
se za svoju polovinu! Naš je razgovor završen. Možeš ići!...

— Tvoja oholost dozlogrdila je nelom svetu! — prosikta Vuk i izađe
iz odaje.

*

Posle bitke kod Gračanice despot Stefan zaredi s vojskom po južnoj
Srbiji i Makedoniji i stade da čisti gradove od Turaka, da ih pripaja Srbiji i
da u njima ostavlja svoje posade. Zvečan i Lukovicu odredi kao glavne i
prihvatne gradove na jugu zemlje. Osim toga Stefan je povratio srpske
oblasti oko Tare i Lima i na taj način spojio granice Srbije sa zemljama
svoga zeta, Ðurđa Stracimirovića.

U to vreme kružile su po Srbiji proklamacije Stefanove:

AZ V HRISTA BOGA BLAGOVERNI I SAMODRŽAVNI PO
MILOSTI BOŽIJOJ DESPOT STEFAN POTVRÐUJEM ZAKONE PRVE
GOSPODE SRPSKE I CARA STEFANA I RODITELJA GOSPODSTVA
MI SVETOGA KNEZA LAZARA.

U Srbiji zavlada radost. Despota Stefana stadoše slaviti vitezovi,
vlastela i sebri. Nepokorne glave prikloniše se volji despotovoj, nevaljalci
se povukoše. Bliski i daleki, bojeći se pravde, prepadoše se i prodobriše.
Više brzi nije bio jači od sporoga, niti bogat od siromaha. Silnici nisu
smeli preotimati zemlje svojih bližnjih. Niko se ne usudi da za starešine
prosipa laž. Sve siromašne koji su pali u bedu zbog neverničke službe, ili
bilo kog uzroka, despot postavi u prvobitno stanje. Tako niko ne ostade
lišen mesta koje mu po pravu i delu pripada.61

— Za jedan greh ne mogu biti dve kazne! — govorio je despot.
I zavlada pristojnost i uljudnost. U tome su prednjačili oni koji su bili
najbliži gospodaru, jer ih je on poučavao i nadgledao. Svi su bili lepo
obučeni i dvor je sijao carskom urednošću i lepotom.

*

Po povratku iz Kruševca Stefan zateče delegate ugarskog kralja

173

Sigismunda. Glava delegacije bio je ban Jovan Morović, a uz njega vitez
Toma od Rascije. Despot zagrli mladoga prijatelja i s radošću doznade

da je s njim doputovala i Roksana.
— Ona se nalazi u Stalaću — reče Toma. — Tamo je odvela i svoju

prijateljicu Oliveru, tvoju sestru.
— Naći ćemo se — odvrati Stefan — i zajedno, uz pehar vina,

porazgovarati o svemu.
Posle čišćenja južne Srbije i Makedonije, Stefan je s vojskom

prokrstario kroz Mačvu, odakle je milom i silom sklonio turske posade.
Našavši Beograd u ruševinama, sa nešto turskih ratnika, despot odluči
da ga označi kao granicu svoje zemlje. Turci, bojeći se sile, napustiše
grad koji tada, ne budući ni turski ni ugarski, ostade Stefanu.

Kralj Sigismund uspeo je da se izvuče iz tamnice i da se nanovo
dočepa vlasti. Uviđajući da je Srbija, posle Ugarske, jedini ozbiljan
činilac u vojnom pogledu u tom delu Evrope, poslao je delegate da
predaju Stefanu povelju kojom mu se poklanjaju Beograd i Mačva.

Stefan je bio zadovoljan. On »primi« Beograd, koji je već bio u

njegovim rukama i prionu na posao da ga što pre dotera. Na prvom

mestu podiže kule za borbu i odbranu grada, zatim zgrade za stanovanje

ratnika i njihovih porodica i sebi dvor. Onda ispod zidina i bedema iskopa

jarke i rovove. Sedam visokih kula krasilo je grad na stavama dve velike
reke. Na zidovima ostavi četvora vrata i peta koja vode u unutrašnji deo

grada. Od tih vrata vodio je put preko mosta na verigama pravo na kulu
despota Stefana. Na istočnom delu grada despot podiže crkvu Svetog

Uspjenija, koja postade središte mitropolita i egzarha srpskih. Tu se
čuvala ikona čudotvorne Bogorodice, za koju se tvrdilo da je rad svetoga

Luke. Još dve crkve podiže u gradu despot Stefan i posveti ih svetom

Nikoli i trima Jerarsima i uz njih bolnicu »u kojoj bolne i strane hranjaše i
olakšanje im davaše«.62

U to vreme Stefan stvori i svoj pečat i prvi novac. Pedeset i šest
vrsta srebrnih »grošića« kružilo je kao punovažni novac u Srbiji i drugim

zemljama Evrope.
Koliko je bio hrabar i odlučan u ratu, despot Stefan pokaza svoju

neiscrpnu volju i u miru. Uz dobre savete majstora zoografa, učenih
kaluđera, Konstantina Kosteničkog i drugih dobronamernih ljudi, Stefan

podiže u Resavi manastir Manasiju i posveti ga Svetoj Trojici. Despot

nije žalio blaga da svoje delo ukrasi najlepšim živopisom, zlatnim i

cvetnim šarama i ikonama ukrašenim biserima i dragim kamenjem. On

nabavi skupocene odežde i crkvene sasude lepše i prikladnije od onih u

Svetoj Gori. Najposle u manastiru postavi i sebi grobnicu.
Oko crkve Stefan postavi golemo utvrđenje sa dve kule na kapiji i

pet po zidovima. Od kule do kule previjao se visok zid i spajao se sa

drugim zidom koji vodi konaku ili dvoru. U Južnoj kuli bila je knjižnica. Tu

174

je Konstantin Kostenički osnovao školu u kojoj se učila pismenosti
srpska mladež Tu su boravili kaluđeri koji su prepisivali i doterivali stare
rukopise i prevodili novija književna dela. Konstantin Kostenički izradio je
pravopis koga su se prepisivači uglavnom držali. Tako manastir
Manasija postade žarište srpske kulture. Tu je bilo svratište kaluđera iz
Svete Gore, letopisaca i hroničara. Došljaci su prepisivali dela, čitali
knjige i vodili naučne razgovore. Diveći se, oni su gledali freske i mozaik
po zidovima, gde se naročito isticala ktitorska slika despota Stefana, koji
anđelima pruža crkvu Svete Trojice. Posetioci su napajali poglede
prekrasnim parabolama o zabludelom sinu, o ubogom Lazaru, o
milostivom Samarjaninu i s mističnim strahom posmatrali Oko
nedremljivo i Ruku gospodnju i u njoj duše pravednika.

Jedanaest godina majstori su utrošili dok su taj manastir i tvrđavu
oko njega podigli.

*

Stefanov brat Vuk, zaboravivši kako je nekad osuđivao svoga
sestrića Ðurđa, odbeže u Jedrene Sulejmanu, izmoli od njega vojsku i u
pratnji Evrenos-beja pođe u Srbiju. Turski ratnici, kivni na Stefana zbog
izgubljene bitke kod Gračanice, prolazili su kroz Srbiju pljačkajući i
ubijajući sve što im se na putu našlo. Tako Stefan bi primoran da bratu
ustupi polovinu Srbije i Vuk se nastani u Kruševcu.

Onda nastade borba do istrage između sinova Bajazitovih:
Sulajemana, Muse i Muhameda. Krvoločni Musa u dva maha prodre u
Srbiju i osvoji i poruši nekoliko gradova, među njima Bolvan kod
Aleksinca, Lipovac pod planinom Ozrenom, Koprijan kod Niša i Stalać.
Vojvoda Prijezda, braneći grad, tukao se s Turcima dok nije izgoreo u
visokoj kuli.

Posle mnogo borbi i pustošenja Musa savlada Sulejmana, uhvati ga
i zadavi. Istom smrću umori najpre emira Saridžu a zatim i Vuka,
Stefanova brata. A treći brat Muhamed, uz pomoć Srba i Ugara, satre
Musine pristalice, a Musu predade dželatu.

Najposle despot Stefan nanovo zavlada celom Srbijom i pod
pokroviteljstvom kralja Sigismunda i sultana Muhameda u miru i
blagostanju posveti život dobru svoga naroda. Po smrti Ðurđa
Stracimirovića, despot nasledi i Zetu, a zatim i zemlje Balšića.

Tako od svih vladara i velikodostojnika koji su posle propasti na
Kosovu polju u Srbiji nešto značili ostadoše u životu samo despot Stefan
i Ðurađ Branković.

Vremenom Stefan postade vazal ugarskog kralja.

175

On je svake godine bar po jednom odlazio u Budim, gde je na
saborima bio vidno zapažen. I nikad se nije vratio u Srbiju bez novih
povelja kojima je dobijao "gradove i oblasti od kralja Sigismunda Tako i
grad Srebrenica postade njegova svojina.

U takvim prilikama Srbija se sve više oporavljala i ojačavala u
vojnom i ekonomskom pogledu, a o prijateljstvo despota Stefana otimali
su se vladari zapada i istoka.

*

Despot Stefan je premestio svoju prestonicu u Beograd i pošto je
sahranio majku kneginju Milicu, oženio se Jelenom s Mitilene i deset
godina s njom, bez dece, proveo u braku.

Jednog letnjeg jutra dok su sunčevi zraci kupali beogradsku tvrđavu
bleskajući io glatkoj površini Save i Dunava, razbijali laku izmaglicu i
sušili kapi rose po žbunovima, despot je sedeo u svojoj prostranoj odaji.
Uz njega su bili Konstantin Kostenički i dijak Andrija. Pred njima na stolu
ležao je pesnički sastav Stefanov »O budućim vremenima« a pored
njega »Slovo ljubavi«.

— Dobri i mili moji — otpoče Stefan — knjiga otvara duhovne oči
svetu. Ona je riznica prošlosti i ogledalo budućnosti. Bez nje nema
napretka ni državi ni pojedincu. Zbog toga, skupljajte oko sebe i stare i
mlade i činite da progledaju. Prepisujte stare knjige i doterujte ih,
umnožavajte letopise, biografije znamenitih ljudi i crkvene knjige. U
našem veku neznanja svaka prosvećena glava svetli kao alem kamen u
mraku...

— Imam sedamdeset prepisivača u Manasiji! — reče Konstantin.
— I prepisivača i pisaca... — prihvati Stefan. — Želim da se njihov
broj poveća sedam puta po sedamdeset... A ti, Andrija?
— Ovde, u Beogradu, ima nas zasad svega dvadeset osam... —
pocrvene dijak.
— Malo! — zavrte Stefan glavom. — Nađite ljude, naučite ih
pismenosti... Neka prvo prepisuju, a s vremenom će i sami dobiti volju
da pišu... Jer svaki čovek ima u svom životu trenutak kad mu se otvori
duša...
U odaju uđe Slugan:
Monah Grigorije Camblak želi da vidi despota reče.
— Neka uđe! — odvrati Stefan.
Camblak i njegov pratilac, monah, uđoše U odaju:
— Neka se slavi ime gospodnje i neka njegova svetlost lebdi nad
tronom srpskog despota! — reče Camblak.

176

— U dobri čas! — odvrati Stefan, ustade i poljubi kaluđera u ruku.
— Tebe i tvoga ćutljivog pratioca video sam jednom u Prištini...

— Da, kod Vuka Brankovića — prihvati monah. — Boravio sam u
Svetoj Gori i Carigradu, u Pantokratorovu manastiru. Tu sam poduže
ostao, jer me je vukla želja da ispitam sudbinu kralja Stefana
Dečanskog. On je tu nekad čamio u zatočeništvu. Posle sam putovao u
Moldaviju kao poslanik carigradskog patrijarha... Došao sam u Srbiju da
ispitam i istražim sudbinu Dečanskog... Dobroga prijatelja svog,
Konstantina, sinoć sam video u tvom predvorju... On mi reče da bi ti
susret sa mnom pričinio radost, i eto, dođoh...

— Hvala ti, dobri stranče! — reče Stefan. — Kad te već vuče želja u
manastir, moja bi radost bila neizmerna kad bi se primio za igumana
toga manastira.

— Sa zahvalnošću se primam! — nakloni se Camblak. — I trudiću
se da dostojno u gospodu vršim svoju dužnost prema bratstvu i pastvi...

— Andrija! — reče despot. — Ovaj moj spis umnožićeš još danas u
pedeset primeraka i daćeš ih prečasnom Camblaku. On će ih odneti u
Dečane i tamo razdeliti svojoj sabraći i vlasteli. Ali, najpre, dobri moji,
saslušajte gaj spis.

Stefan tihim glasom poče da čita.

SLOVO LJUBAVI DESPOTA STEFANA
LAZAREVIĆA63

1

Stefan despot,
najslađem, najljubaznijemu
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome,
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s tim
milosti naše darodanje.

2

177

Leto i vesnu Gospod sazda,
Što i psalmopevac kaza,
krasote u njima mnoge.
pticama brzo, veselja puno preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
vazduha tankog
divotnim nekim
glasima oglašenje:
i zemaljske daronose
mirisnog cveta, i travonosne;
no i čovekove biti same
obnovu i razigranje
dostojno ko da iskaže?

3

Ali sve ovo
i čudodela Božija ina,

što ni oštrovidni um

sagledati ne može,

ljubav sve prevashodi,
i nije čudo,

jer ljubav js Bog
kao što reče Jovan Gromovnik.

4

Svaka laža mesta u ljubavi nema,

jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče;
»Iziđimo u polje«

5

Bistrotečno i oštro

178

ljubavi je delo,
dobrodetelj prsvazđe svaku.

6

Lepo David ovu rekav ukrašava:
»Ko miro s glave
na bradu silazi Aronu,
i ko aermonska rosa
na gore što silazi sionske«

7

Junoše i deve,
ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite,
al pravo i nezazorno,
mladićstvo da ne povredite i detstvo
božanstvenome čim naše
prijanje biće
božanstveno ga uzneguje.
Jer Apostol reče,
Božijega Svetog Duha ne rastužujte,
znamenje što javno njime
dobiste u krštenju.

8

Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
il' telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: »Gore Gelvujske,
dažd na vas da ne siđe, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonatana.
O bezloblja Davidova,

179

čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka na srcu mojemu.«

9

Vetri da sukobe se s rekama,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
sudije kao za Isusa,
ćivota radi Jordan.

10

I snova da sastavimo se,
i snova da vidimo se,
i snova u Hristu da sjedinimo se,
samome tom,
kome slava sa Ocem
i sa Duhom Svetim
u beskraj na veke,
amin.

Ozarena lica Camblak sasluša poemu:
— Neka blagodet tvoje plemenite duše ozari sve narode u Hristu! —
reče.
Konstantin Kostenički sa suzama u očima progovori:
— Samo kroz ljubav i čisto srce vodi put pravoj sreći!
Dijak Andrija poljubi despota u ruku:
— Samo ljubav donosi radost životu!
Na ulazu u odaju pojaviše se Stefanove sestre Mara i Olivera.
Despot ustade i grleći ih reče:
— Došle ste u pravi čas... Duša mi pliva u radosti i dobroti...
Konstantin, Camblak, njegov pratilac i dijak Andrija, poklonivši se
gospama, tiho se povukoše.
— Sedi! — reče Mara Stefanu. — Molim te da saslušaš moje reči i
da me ne prekidaš dok ne kažem sve što mi leži na srcu.

180

— Govori, sestro... Neću te prekidati! — osmehnu se Stefan.
— A posle — reče Olivera — zadržavam pravo da i ja kažem
nekoliko reči.
— Divota! — uzviknu Stefan. — Ako dve žene hoće da kažu sve što
im leži na duši, onda ću vas morati slušati do mraka! Dakle, da čujemo
najpre Maru...
Posedaše za sto i Mara otpoče:
— Posle svih zala i stradanja došlo je vreme da se pogledamo u
oči. Neću da optužujem tebe, niti da branim Vuka Brankovića i svoje
sinove, jer na zemaljskom kantaru ne mogu se ničiji gresi valjano
izmeriti. Ostavimo neka o tome sudi onaj koji sve vidi i sve rasuđuje... A,
sad, protekla voda preko devet kamenova i teče bistra kao suza nevina
deteta. Sad smo svi dobri u dobru i gledamo duhovnim očima u
sadašnjost i budućnost. Ruka smrti odnela je u toku godina u nepovrat i
dobre i rđave...
Mara obori pogled i tiho nastavi:
— Moj muž, Vuk Branković, umro je, za njim je otišao i naš najmlađi
sin Lazar; a Grgur kao živ zakopan čami u tatarskom ropstvu... Ostao je
samo Ðurađ... Ne mršti se, brate... Njegov greh prema tebi i našem
narodu jeste preveliki, ali pomisli na okolnosti koje su ga navele na
iskušenje...
— I izdaju! — dobaci Stefan.
— I izdaju! — jedva čujno ponovi Mara. — A sad, samo ste vas
dvojica... Hoćete li do kraja života ostati jedan drugom dušmani? Oprosti
Ðurđu i primi ga kao najbliskijeg rođaka...
— Grub je on i surov! — reče Stefan. — Opraštao sam mu nekoliko
puta... Uzalud...
— Sad neće biti uzalud! — dobaci Olivera. — »Ne sedam, nego
sedam puta po sedam oprosti svome zabludelom bratu«, rekao je
gospod... On je na krstu oprostio zločincu.
— Je li to sve što si imala da dodaš? — upita Stefan grleći je.
— To je sve! — odvrati Olivera, ustade, priđe vratima i mahnu
rukom.
U odaju uđe Ðurađ. Stefan bez reči raširi ruke i primi ga u zagrljaj.

*

Na preporuku despota Stefana otac Serafim skinuo je anatemu s
Teodosa Mukotrpnog. I stari odmetnik nanovo je otišao u manastir,
obukao haljinu od kostreti i utonuo nesmetano u molitve prebrojavajući
zrna na crnim brojanicama.

181

Spasenija se oženio i otvorio dućan u Beogradu dajući vlasteli i
sebrima novac »na zeleno«. Brkati ratnik, Dobrivoje Zlonoga, postao je
pandur na dvoru čelnika Radiča, oženio se sebarkom i s njom izrodio
petoro dece. A Zorilo, crni Azijat, otvorio je u Kruševcu potkivačku
radnju, prodajući uzgred sebrima mišolovke od žice, mašice, vatralje i
roštilje.

*

Despot Stefan proglasi 1426 godine na saboru u Srebrenici za
svoga naslednika Ðurđa Brankovića, a godinu dana docnije umre za
vreme lova. Dok je jahao na konju, sa sokolom u ruci, pogodi ga srčana
kap u selu Glavici u okolini Kragujevca. U blizini sela Stojnika despot
sutradan umre pod šatorom. »Po Ðurđa... Po Ðurđa...« — bile su mu
poslednje reči.

KRAJ

Obrada: Disco Ninja

182

Pogovor

Ovaj zanimljivi roman Slavomira Nastasijevića pokušava da pruži

odgovor na suštinsko pitanje: šta preduzeti i kako se ponašati u vreme
kada je mala država stešnjena između dve preteće sile? Srpska država,
bolje rečeno ostaci srpske države u doba Stefana Lazarevića našli su se
između Turske i Ugarske. Teško je bilo onovremenicima proceniti sa
koje su strane više ugroženi. Desilo se ono što je na ovom prostoru
prokletstvo koje se ponavlja: u trenutku najveće opasnosti jedna
srazmerno mala etnička skupina našla s obe strane barikade, pripadnici
iste etničke skupine istupili su jedni protiv drugih, borili se jedni protiv
drugih. To je pisac pokazao pre ko Stefana Lazarevića i neistorijskog lika
Tome od Rascije, predvodnika srpskih četa u službi ugarskog kralja.
Toma od Rascije junački se bori u bici kod Nikopolja kao podanik kralja
Žigmunda. U istom sukobu, ali na turskoj strani — to je istorijska
činjenica — istakao se Stefan Lazarević, koji je u odlučnom trenutku
oborio ugarsku zastavu. Ako Toma od Rascije nije istorijski potvrđena
ličnost, njegova uloga ima stvarnu podlogu u nešto poznijim tursko-
ugarskim sukobima. Štaviše, srpska vlastela, srodnici, pa i rođena braća,
našli su se na suprotnim stranama i u turskim međusobicama početkom
XV veka.

U sudaru dva nepomirljiva sveta, Turaka i Ugara, kada se sukobi
pretvaraju u razbojišta, masovna pogubljenja poraženih i zajedničke
grobnice, bliska stvarnosti je pomisao o međusobnoj netrpeljivosti, mržnji
i isključivosti. Pisac, međutim, kao da traži ruku pomirenja. Negativne
junake u njegovom romanu nalazimo, kako to obično biva, na obe
zaraćene strane. Nema ni očekivane netrpeljivosti prema osvajačima.
Štaviše, ukoliko se ne radi o iznenadnim napadima; noćnim prepadima i
zasedama, sukobi su neretko prikazani žao dvoboji po pravilima riterskih
turnira. Na obe zaraćene strane na ceni je junačko delo, viteški podvig,
časno držanje, prijateljstvo, vernost, praštanje pobeđenom protivniku.
Sultan Bajazit se divio junaštvu Tome od Rascije koji je izašao kao
pobednik u dvoboju sa Osmanom Gromovitim. Na molbu Stefana
Lazarevića, sultan prašta zarobljenom Tomi od Rascije, inače zakletom
neprijatelju kuće Lazarevića. Ajna beg, Stefanov prijatelj, rizikuje život
odlazeći u tabor Tamerlana da otkupi Stefanovu sestru Oliveru iz
sužanjstva, a Tamerlan, opet, oslobađa Oliveru bez otkupa. Olivera je

183

zaista oslobođena iz tatarskog zatočeništva. Na ovoj jednostavnoj
istorijskoj činjenici pisac je gradio neočekivani i uzbudljiv zaplet.

Kada je reč o odnosima Lazarevića i Brankovića, pisac se držao
predanja i romantičarske istoriografije. Njegova naklonost prema
glavnom junaku očita je kada se god spomene Stefan Lazarević. U
veličanju despota Stefana on čak ide dalje od Konstantina Filozofa koji
se našao pred veoma osetljivim i nezahvalnim poslom kada mu je
naloženo da napiše žitije jednog od učesnika ovih događaja. Svakako u
delu ovakve vrste ne može se očekivati izričita osuda ni despota Stefana
Lazarevića ni despota Ðurđa Brankovića: Konstantin je obojici bio
podanik. Prvom je posvetio žitije, a za vladavine drugog nastao je njegov
spis. Više pohvala mogao je da uputi srpskoj zemlji, njenim gradovima,
trgovima i rudnicima, njenom bogatstvu, nego njenom despotu, kome
zaista ni vreme ni događaji nisu bili naklonjeni. Još kao dečak morao je
da vodi sestru na Bajazitov dvor, a čim je stasao za mač, lično je
predvodio srpske čete u sultanovim pohodima. Iako je postupao
doslednije nego brat i sestrići, i njegovi postupci nailazili su na osudu
onovremenika. Lazarevi naslednici zbog naših grehova onome koji je
ubio oca njihoga biraju područnici. Iako nisu pisane s namerom da
pokude već da protumače i opravdaju, od ovih reči, u stvari, nema
izričitije osude. Držanje pojedinih velikaša osuđivao je i Konstantin
Filozof. Međutim, po prirodi posla za koji se opredelio, Stefana
Lazarevića morao je da brani. Svestan ponižavajućih vazalnih obaveza
koje su nametnute glavnom junaku njegovog spisa, Konstantin Filozof
pokušava da nađe opravdanje. To je očigledno u opisu bitke na
Rovinama, gde su 1395, boreći se na turskoj strani protiv vlaškog
vojvode Mirče, izgubili živog kralj Marko i Konstantin Dragaš. Sultanu je
pomogao i Stefan Lazarević. A svi oni behu sa Izmailjćanima ako ne i sa
boljom a ono po nuždi. Pisac despotovog Žitija smatra da je
uspostavljanjem vazalnih odnosa posle kosovske bitke srpska zemlja
bila porobljena.

Opisujući sumornu prošlost, Nastasijević ne zaboravlja vedriju
stranu života. Ona se ispoljava u odnosima dva odmetnika i vešta
ratnika, Teodosija Mukotrpnog i njegovog druga Spasenija, mladića bez
jednog uha. Njihovi likovi i postupci osvajaju čitaoca. Uz opise sukoba na
Rovinama, kod Nikopolja i Angore, to su ujedno najlepše strane knjige.

Rade MIHALJČIĆ

1 Stari običaj: na grob pokraj puta prolaznik baci kamen da duša
pokojnikova ne bi pošla ta njim. Kamen je sredstvo da se duša
pokojnikova priveže ta mesto. To je primarno značenje nadgrobnog

184

spomenika. (prim. aut.)

2 Posle propasti na Kosovu Milica je zatražila od Dubrovnika da je
primi i dobila je odobrenje, ali nije otišla. (prim. aut.)

3 Posle propasti na Kosovu Turci su Vuka Brankovića isterali iz
Skoplja. Otada je njegovo glavno boravište bila Priština. (prim. aut.)

4 U to vreme bile su dve Bugarske: Trnovska i Vidinska. U prvoj je
vladao kralj Šišman, u drugoj Stracimir. (prim. aut.)

5 Kralj Jovan Šišman (1365—1393) bio je Bajazitov vazal, ali je
otkazao da plaća danak i Bajazit ga je napao i zarobio načinivši pokolj u
Bugarskoj. (prim. aut.)

6 Grigorije Camblak bio je jedno vreme iguman manastira Dečani.
Napisao Je po predanju biografiju Stevana Dečanskog. (prim. aut.)

7 Konstantin Filozof: osnivač resavske škole, pisac biografije
Despota Stefana Lazarevića. (prim. aut.)

8 Odlazi, Ðavole. (prim. aut.)

9 Stefanova sestra Mara bila je udata za Vuka Brankovića i s njim
izrodila sinove Grgura. Ðurđa i Lazara (prim. aut.)

10 Srbija naša kraljevina. (prim. aut.)

11 Reči Konstantina Filozofa. (prim. aut.)

12 Tevtoni ili Sasi: germansko pleme, prvi put su došli u Srbiju u
vreme kralja Uroša I. Bili su na glasu kao vešti rudari i graditelji. (prim.
aut.)

13 U feudalnoj Srbiji bilo je dve vrste sebara: težaci i pastiri: njima je
zakonom bilo zabranjeno da se mešaju ženidbom. (prim. aut.)

14 Posle bitke na Kosovu kralj Sigismund provalio je u Srbiju i
zauzeo gradove Borač i Čestin u Gruži. To je bilo oktobra iste 1389
godine. (prim. aut.)

15 Stara poslovica. (prim. aut.)

185

16 Dimitrije Jonima: turski vazal iz Arbanije, samovoljan razbojnik
pljačkaš. Mletačka Republika je bogato ucenila njegovu glavu. (prim.
aut.)

17 Jeni-čer: Janičar, novi čovek. (prim. aut.)

18 Janičari, osim odela i oružja, u to vreme nisu imali platu, pa im je
bila dozvoljena pljačka (prim. aut.)

19 Maja 1390. godine Dubrovčani su se prijateljski odazvali Vukovoj
molbi da ga prime s porodicom, ali Vuk nije otišao. (prim. aut.)

20 Bajazitove uhode otkrile su da se kralj Šišman dopisuje sa
Sigismundom, ugarskim kraljem. (prim. aut.)

21 Starac misli na poraz kod Marice i na Kosovu. Očekuje treći i
poslednji poraz. (prim. aut.)

22 Posle smrti cara Uroša u Srbiji su prestale da se daju titule na
vizantijski način. (prim. aut.)

23 Sv. Nikola je smatran kao zaštitnik putnika i nevinosti. (prim. aut.)

24 Po Dušanovu zakoniku prema težini krivice određivana je porota
(6. 12. 24 člana). (prim. aut.)

25 Dušanov zakonik čl. 145 i 159. (prim. aut.)

26 Apokalipsa: Otkrovenje Jovanovo, poslednja knjiga Novog
zaveta. U njoj se nalaze četiri simbolična konjanika: glad, kuga, rat i
smrt. (prim. aut.)

27 Madin: turski sveštenik. (prim. aut.)

28 Spahi-oglani: gospodski sinovi bili su osobita telesna garda
sultanu. Bilo ih je 300. (prim. aut.)

29 Dizdar: zapovednik grada; ćehaja je njegov pomoćnik. (prim. aut.)

30 U hronici koju je 1390 god. napisao Ašik-paša Zale Farebej
pominje se Kruševac kao Alidža-hisar (šareni grad), jer je bio sav u

186

cveću. (prim. aut.)

31 Binjektaš: kamen s koga se uzjahivao konj. (prim. aut.)

32 Blasfemija (grčka reč): pogrda, huljenje, gadost. (prim. aut.)

33 Istočnjački vladari ponekad su objavljivali sveta rat ta veru. Tada
su svi muslimani bili dužni da sudeluju u ratu. (prim. aut.)

34 Salahadin, muslimanski vojskovođa u Palestini — treći krstaški
rat (1189 -1192). (prim. aut.)

35 Na crkvenom saboru u Konstanci likvidirana je katolička šizma
(1414-1418). Zbačeni su rimski papa Bonifacije IX i avinjonski Andronik.
Tom prilikom izabran je nov papa Martin V. Benoa XIII nazvan je
antipapa (prim. aut.).

36 Saridže je zarobio kneza Lazara u boju na Kosovu i zbog toga se
mnogo ponosio (prim. aut.)

37 Turski vitezovi (prim. aut.).

38 Martolozi: hrišćani koji su služili u turskoj vojsci (prim. aut.).

39 Košun: četa od 100 ljudi (prim. aut.)

40 Bajazitov sin. (prim. aut.)

41 Dženet: raj (prim. aut.).

42 Turci nisu smeli lagati ako se zakunu na Koranu. Međutim, na
lažnom Koranu, s koricama od venecijanskog sapuna, mogli su se lažno
zakleti (prim. aut.).

43 Bitka se vodila 10. oktobra 1394. god. (prim. aut.).

44 Koš: kod Turaka veliki bubanj za bitku (prim. aut.).

45 Marko, Dmitar i Andrija nisu znali da je njihov otac, kralj Vukašin
imao u Dubrovniku položen novac. Dubrovčani su dvojici braće uručili
sve. Onda su Dmitar i Andrija otišli u Ugarsku (prim. aut.).

187

46 Pod ovim znakom ćeš pobediti (prim. aut).

47 Bitka kod Nikopolja bila je 25. septembra 1396. Ugarski kralj se
iskrcao kod Lokruma (prim. aut ).

48 Tako je dubrovački knez Marinica Resti postao vitez od zlatne
mamuze, što se smatralo za osobitu čast (prim. aut.)

49 Ićindija: muslimanska molitva u predvečerje (prim. aut.).

50 Sremska Mitrovica, Sirmijum (prim. aut.)

51 Murza: Osijek (prim. aut.)

52 Lavre su bili takozvani carski manastiri (prim. aut.).

53 Svi citati izrađeni su prema turskim izvorima (Šerafetin Alija Jezdi
i dr.).

54 Grad Samerkand je bio Tamerlanova prestonica (prim aut.).

55 Izraz srednjevekovnih letopisaca (prim. aut.).

56 Prema izvorima turskog porekla, koje su prihvatili i hroničari na
zapadu, broj Tamerlanovih ratnika iznosio js 800.000 do 1.000.000 ljudi.
Ali danas se pouzdano zna da broj nije bio veći od 150.000 ratnika (prim.
aut.)

57 Stari običaj: Kad se za nekim baci kamen, verovalo se da se više
nikad neće vratiti (prim. aut.).

58 Titulu kralja i despota mogao je dati samo krunisani vladar. Kralj
Vukašin, na primer, samozvano se proglasio za kralja i zbog toga je
omalovažavan. Stefan js dobio titulu despota na priznat način (prim.
aut.)

59 Bajazit je umro od astme 9. marta 1403. a Olivera je preživela i
1444. godinu (prim. aut).

60 Grgur je zarobljen u bici kod Angore (prim. aut.).

61 Po delu Konstantina Filozofa (prim. aut ).

188

62 Reči Konstantina Filozofa (prim. aut.).
63 Prepev Momčila Nastasijevića.

189