АНТРОПОГЕОГРАФСКА И ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА ДРУГИ ДЕО
Мирослав Димитријевић Други део БИБЛИОТЕКА ХРОНИКЕ СЕЛА Београд 2004 285
МИРОСЛАВ ДИМИТРИЈЕВИЋ ПОТОЧАЦ АНТРОПОГЕОГРАФСКА И ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА 3
Мирослав Димитријевић П О Т О Ч А Ц Издавачи: КУЛТУРНО - ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, Београд, МИНИСТАРСТВО ПОЉОПРИВРЕДЕ СРБИЈЕ, уз стручну помоћ и сарадњу ОДБОРА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ СЕЛА, Београд Уређивачки одбор: Председник: Академик Радомир Лукић Чланови: Др Петар Марковић, агроекономиста, социолог села Др Милош Немањић, социолог културе Проф. др Виден Ранђеловић, агроекономиста, проф. универзитета Проф. др Младен Стојанов, социолог села, проф. универзитета Др Данило Томић, агроекономиста Милисав Ралић, социолог Др Радмила Петровић, етномузиколог Миливоје Павловић, књижевник Др Јан Кишгеци, агробиолог, проф. универзитета Др Душан Јовановић, агроном Мр Милован Живковић, економиста Милојко П. Ђоковић, публициста и новинар Зоран Андријашевић Никола Владисављевић, публициста и новинар Др Радован Радовановић, психолог Љуба Релић, етнолог Уредништво: Главни и одговорни уредник: Проф. др Петар Ј. Марковић Рецезенти: Проф. др Петар Марковић Проф. др Јован Бабовић 5
Чланови: Проф. др Јован Бабовић Проф. др Јован Богдановић Академик Петар Влаховић Др Слободан Вучићевић Проф. др Милован Митровић Др Милош Немањић Проф. др Јеремија Симић Др Милан Милановић Борка Вишњић Стални добротвори: Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Србије, Београд Музеј рудничко - таковског краја, Горњи Милановац Агробанка ДД Београд Завод за проучавање културног развитка, Београд Народна библиотека Србије, Београд Вукова задужбина, Београд Задружни савез Србије, Београд Матица српска, Нови Сад Институт за економику пољопривреде, Београд Народни музеј, Београд Универзитет у Београду, Београд Републички завод за заштиту споменика културе, Београд Економски факултет, Београд Етнографски институт САНУ, Београд Републички завод за статистику, Београд Фотографија: Светислав Матић Мирослав Димитријевић Томислав Ђорђевић Компјутерски слог: Ненад Марјановић Штампа: ДДИП Вук Караџић- Параћин Тираж: 500 примерака 6
ПРЕДГОВОР Српско село има богату историју још од насељавања које је почело још у VII столећу. У тој хиљадугодишњој историји смењивали су се периоди успона и падова. Велики привредни и културни просперитет постигнут је у средњовековној држави Немањића. Он је био испред достигнућа тадашњих европских земаља. Чак и после косовске битке, српска држава под владавином Стефана Лазаревића, а нарочито Ђурађа Бранковића, спадала је у ред тада најбогатијих држава тадашње Европе. А то богатство је било у селу са обиљем пољопривредних производа и рудницима. Затим настаје петовековни период турског терора и опште девастације и деградације свих облика живота. Нови период настаје крајем XVII столећа новим покретима српског народа, а нарочито почетком XIX века, после два српска устанка и извојевања националне слободе. Два столећа, углавном слободног живота, српско село имало је бурну културну, привредну и слободарску историју. Настаје коначно насељавање, формирање села, неких на старим огњиштима од пре седам - осам столећа, а и нових. Велики материјални и културни напредак учињен је после 1945. године. Проучавање историје села и сеоског живота започело је крајем прошлог столећа истраживањима Јована Цвијића а касније његових ученика, али је убрзо и престало организовано истраживање настајања и историје села, као и појединих породица. Измећу два светска рата ретки су појединци који су писали историју, односно хронику села. Најчешће су то чинили сами, као ентузијасти, из љубави према завичају. Уколико су и успели да напишу хронику, она је остајала у рукопису, јер нико није хтео, нити могао да финансира њено објављивање. Многа села су водила летописе. Ови летописи, уколико су сачувани грађа су непроцењиве вредности за писање хронике села. После 1945. године више се поклања пажња унапређењу организационих форми призводње и технологије, изградњи села, а готово и да није постојала никаква иницијатива да се истражују и описују историја села, демографски и културни проблеми, 7
етнологија, антропогеографија, социологија. Више су пручавани проблеми прганизације, производње, удруживања, техничко - технолошка и организационо - економска питања, а село и сељак су свуда запостављени. Сељак је био призвођач материјалних добара - хране, а запостављена је друштвено - социолошка садржина сељачке производње. Ретки су били истраживачи села и сеоског живота, попут Сретена Вукосављевића, који је руководио Институтом за село у САНУ, Милана Влајинца, неуморног сакупљача народних обичаја и умотворина, и других. У селима су уништаване богате архиве, документа су коришћена за потпаљивање ватре у пећима и просторијама у којима се налазила општинска управа и бирократија, уништавани су стара архитектура и друге старине. Запостављени су историја, социологија, етнологија, и све остало што чини основне вредности укупног прогреса па и технолошког. То је допринело многим промашајима у аграрној политици, а готово да није ни било планске политике у односу на село, његово просторно уређење и организацију сеоског живота. Град је увек био у првом плану, као и непољопривредне делатности у њему. Пренаглашено је демографско пражњење села, праћено старењем села, били су само последице једностраног развоја, гашење многих вредности села, запостављање богате његове културе и његове историје. А историја села и његова култура су у основу историја народа. Из села се распламсавала српска револуција од 1804. до 1815. године - за одбрану српског достојанства, културе и вере. Преко 90 одсто укупног састава српске војске у ослободилачким ратовима 1912.-1913. и 1914.-1919. године били су храбри синови сељака. У ослободилачком рату од 1941. до 1945. године већи део борачког састава и старешина јединица чинили су такође сељачки синови. Сељак се увек борио за слободу и стварање државе, али држава му није увек пружала услове да сачува и искаже друге вредности, сем ратничких. То је и разлог што између два светска рата није било домова културе у селу, а сељак је живео у беди и сиромаштву, у блату и прашини, у трошним кућама од блата, које су 8
осветљаване жижом или петролејом, спавао на уемљаном поду, користио примитивни алат у пољопривреди и домаћинству, радио запрегом говеда, српом и мотиком, нагнут над земљом по сунцу и киши. Али, и тај је период значајан за историју села. После 1945. године оформљено је неколико десетина научних установа за проучавање села - агроекономских, економско технолошких и неколико агросоциолошких. Ниједна научна установа није се, мађутим, бавила проучавањем историје села и израдом хроника села. Нешто је покушано радом Института за проучавање села САНУ, који је водио Сретен Вукосављевић, али је тај институт био кратког века. После више од четири деценије, та празнина у науци и нашој народној баштини попуњена је иницијативом Одбора за проучавање села САНУ (председник: академик Радомир Лукић) да организовано отпочне писање хронике села. Иницијативу за писање хроника села дао је Милојко П. Ђоковић, публициста, члан Одбора за село. Почетком 1989. године Одбор за проучавање села Српске академије наука и уметности, у заједници са заводом за проучавање културног развоја Србије, организовао је састанак потенцијалних писаца хроника села. На састанку у САНУ окупило се 67 писаца из целе Србије, као и из српских села из других република. Настављено је даље пријављивање и сада на хроникама ради преко 700 писаца. За целокупну активност одбора за село у вези са хроникама задужен је др Петар Марковић, члан одбора. Хронике обухватају развој и живот села од настанка до данашњих дана. Описују се сви значајни догађаји из привредног и друштвеног живота села, обичаји, школство, задругарство, спорт, учешће грађана у ослободилачким ратовима од Првог српског устанка до 1945. године. Наравно, у хронике се уносе и све остало што је значајно. Одбор свим писцима доставља упутство за писање хронике, литературу, као у све друго што је потребно, а посебно указује на помоћ за штампање рукописа. Хронике села, које су до сада написане, оправдавају напоре писаца и Одбора САНУ за проучавање села. Оне су својеврсна 9
историјографија, демографија, социологија, етнологија, етногеографија, антропогеографија српског народа. Залагањем писаца и уз свестрану помоћ грађана, суиздавача, привредних организација, месних заједница, а у појединим општинама и фондова за културу, обезбеђују се средства за објављивање хроника. Уз ову акцију, покренуто је и низ других, које имају циљ освежавање сеоског живота, народне културе и стваралаштва. Тако је у једном броју села покренута иницијатива за писање летописа. Отварају се етно или завичајни музеји, а формирају се и огранци Вукове задужбине. Формирана је и библиотека хроника села, где се налазе хронике села, рукописи или књиге које су до сада објављиване. Тако ће од сада укупно народно стваралаштво бити сабрано на једном месту. Писање хроника села трајна је активност. Сваким даном јављају се нови аутори, али и разне установе желе да се укључе у акцију писања хроника села и свега другог што прати ову акгивност. Заиста, био је последњи час да се отргну од заборава многа вредна документа, памћење старих људи, разни алати, уређаји и предмети са којима је српски народ столећима радио и живео. Скуп свих хроника заиста чини основу за израду историје Србије, и то засноване на објективним чињеницама и аргументима. ЗА УРЕЂИВАЧКИ ОДБОР Проф. Др Петар Ј. Марковић 10
A Study on Potocac Written by Miroslav Dimitrijevic A writer POTOCAC (a population of 1,582),an agrarian and fruit growing village(45.9% of the agrarian population)of a compact type,on the left valley side of the Velika Morava river and on the slopes of the mountain Juhor (775 m), on the both sides of the Jagodina-Varvarin road and 10 km south-west from Paracin.The district area comprises 1,371 ha.Through the district there is the Potocki brook flowing (after which it is named), a tributary of the Velika Morava.lt lies at 125-371 m above the sea level.lt consists of the eight parts: Pic,Gusterska,Lestar, Kokino Sokace,Sotanska,Bunjiste,Gornja and Donja.lt was founded on a place with the traces of the prehistoric (pottery and iron objects from the Iron Age at the excavation site Gradište), Roman (copper and silver coins) and mediaeval population (the ruins of Duke Momcilo's Town). The demographic ageing index (is) varies between 0.4 (1961) to 1 (1991). The population is of the Serbian nationality (the Orthodox religious feasts are St Nicholas,St Archangel,St George,St Archangel Gabriel,St John,St Mother of God,Palm Friday and St Marc), native and settled in the period after the 1st and 2nd Serbian Uprising,from Kosovo,the Vranje district,Nis and Toplica.The Orthodox temple St Petka was bult in the period between 1932 and 1934 (the parish house was erected in 1965). There are two chapels:St Archangel Gabriel's (erected in 1960) and Easter Sunday's (built after the 1st World War). The Youth Fair has kept a long tradition-for 40 years (on 25th May). Electricity was introduced in 1957,telephone connections in 1974/75 and the water supply is mainly individual (local water utilities -55.8%,households and wells). It has a primary school Vuk Karadzic,a cultural centre,a post office,the Local Council Office and the monuments to the fallen soldiers in the 1 st and 2nd World War. Translated by Katarina Dimitrijevic 11
УВОДНО СЛОВО О ХРАМУ И СЛАВИ ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ПАРАСКЕВЕ-СВЕТЕ ПЕТКЕ У ПОТОЧКОЈ ПАРОХИЈИ (Успомена на ходочашћа из детињства) Љубичасто августовско јутро изнело је златну тепсију изнад сафирног венца Кучајских планина и нештедимице је излило сјај на гору и воду, створа и нествора, на богољубиве речице верника што истичу из села Рашевице, Поточца и Својинова и уливају се међусобно у паралелну духовну Мораву, живи Јордан, што жури да се улије у свој вечни увир и извор-у храм Преподобне Матере Параскеве, највеће заштитнице српске и светитељке Свете Петке. Пешке или на окићеним запрегама, натовареним миришљавим такарватима и корпама изабраних јела, инокосно или у гроздовима ваљају се православни таласи ка Света Петки; побожно шапућу опанци са прашином, брундају точкови по макадаму, жагоре мушки и женски гласови у разговорима домаћинским и богоугодним, чаврља младеж и дарује нам свој смех из радосних душа, жедних Божије љубави и утехе. Слави Преподобне Матере Параскеве као да се радује и земља и вода, и птице небесне, што укрштају своја многогласја са топола и врба, храста, цера, ораха, крушака, багрена и јасенова, и ткају звучни ћилим славе Божије, видљиве само за ухо земаљско и срце благородно. Кукурузи крај пута обукли су своје смарагдне одежде, завили фишеке млечњака, а гдекоја стабла пустила и свилене браде као монаси међу мирјанима. Изнад шумске цркве планине Јухор стражи купола Великог Ветрена, са кога нам допире свежи лахор намирисан дињом и бресквом, првим гроздом и последњом кајсијом, новом шљивом шанчанком и пожегачом, видовком и прпорком. Као да је Свети Петар отворио рајска врата из којих нам куљају благоухани и спокојни мириси, колико да се уверимо да рај још овде на земљи почиње, и да се и он мора заслужити као и све вечно и добро под капом небеском. 341
Са поточког поља Хана сви дижу поглед у златни крст цркве Света Петке, што као небеска катарка плови кроз вечност. Искре зраци на њему, ломе се кристали светлости и трепере, па се учини на тренутак да је крст жив и да се и он радује плими људске љубави и доброте што му хрли у сусрет. Ужагрених очију, људи се осењују крстоликим знаком и шапућу прве молитве у сусрет Светој Петки. На улазу у порту новоозидани бунар, са сантрачом, препуним босиока, здравца, ружа, шебоја, каравија и рузмарина. Око бунара свете воде начичкани гроздови људи, чекају пошкропе очи и чело, и да још једном умију лице пред улаз у храм Преподобне Матере своје. Ова вода лечи и оздрављује, крепи и освежава и као руком односи болештине, па и кад човеку није ништа, треба се њоме пљуснути, јер се тако ваља. На узбрдном путу према Храму река православних се утишава, народ уподобљава гласове и упреподобљава срца своја за нови сусрет са Заштитницом и Бранитељицом, са Господом Исусом Христом-Свевладиком. На великој зеленој заравни, као на Божијем топлом длану, стоји бела црква-Храм Преподобне Матере Параскеве-Свете Петке, циљ ходочасника поточке парохије, као велика бела лађа на зеленом океану, запућен у вечни живот и божанско безобаље. Сјај се расипа о зидове конхи девичанске боје, ври нека топлота око цркве као млеко Божије којим ћемо се поново задојити и оживети у Духу Светом, као новорођенчад. Западне двери широм отворене. Закршћени љубимо довратак и врата храстов, целивамо Цркву нашу Христову и улазимо са срцем под грлом, у јабучици, што скаче од узбуђења и среће као јагње на априлској трави. Дочекује нас мирис тамјана и других благоуханих травчица што оздрављују ваздух, надимају плућа и шире носнице. Са иконостаса и икона гледају нас светитељи, преподобници, мученици и великомученици, вечна небеска обитељ, наши заступници на небу пред вечним Престолом, што умножавају наше молитве Богу и моле за опрост греха наших. 342
Усне земаљске, недостојне, целивају икону Преподобне матере Параскеве, и иконе осталих слава наших, које с радошћу препознајемо и прилазимо им, дарујући по који таланат овоземаљски за откуп греха наших, вољних и невољних, због којих се на саму помисао срце стеже и постаје мање од макова зрна. Горе са врха иконостаса гледају нас преблаге очи Главе Цркве-и Сведржитеља Неба и Земље и свега што се види и не види. По ко зна који пут, усне понављају Оче наш и Богородице Дево и мир се све брже увлачи у наша срца-мир благословени. Сунцокрети људских лица, обасјани духовном светлошћу, просијавају и пробељују као трешња ђурђевка пред зрење, а у грудима се полако отапа грудва тенте, за коју и не знадосмо да је носимо као ђуле рђаво. Тече Света литургија диже се свештеников глас у висине, ломи се о полусводове озвездане и шири се над моравском равницом, и брдима припитомљеним, Храм Преподобне Параскеве-Свете Петке. Изглед са југоисточне стране, пре реновирања. трсном лозом и воћком свакојаком, одлази у небо наше спасоносно. Из цркве излазе неки лепши људи од оних који у њу уђоше пре два сата нека свежија лица и радосније ноге, што се у коло 343
хватају или шетају около, хитрије и чилије од јутрошњих. У хладовини орашара старе, добре, жене постављају трпезе на трави и износе пробрана јела и пила, да грла подмажу, али и да се покажу. Кад сунчани дукат крене ка заранцима, црквена порта постане тесна за народ онолики, што стиже са свих страна на сабор, предрешен у свечане аљине и одела, обавезно у некој новој дрејии, купљеној баш за тај благдан. Запијучу фруле, растегну се црвене хармонике, затресе се коло и све се преобрази и постане некако лепше и веће, свечаније и радосније. Народ као да се приближи некој праслици коју заборави, неком идеалитету кога грешан остави и запусти, неком подобију којем ће опет да се врати чистога срца, пуног љубави, вере и наце. Поглед са североисточне стране на храм Свете Петке. Снимљено лета Господњег 1999. Овако згуснуст и немиран у радости својој, окупан сјајем крста и сунца залазећег, народ овај побожни личи на велико дете, које за руку води Преподобна Мати Параскева у живот вечни и блажени. 344
КРАТКО ЖИТИЈЕ И ЖИЗАН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПАРАСКЕВЕ - СВЕТЕ ПЕТКЕ, ЗАШТИТНИЦЕ И СПАСИТЕЉИЦЕ СРПСКЕ, БЛАГОСЛОВИ, БОЖЕ! Ваздижем велику хвалу Свевлацики нашем и славу Његовом човекољубљу, што мене грешнога раба удостоји овог дејанија и неисказане почасти да глагољам слово о Преподобној Матери српској, небеској заштитници нашој Светој Параскеви. Приђите благоверни, широм сељене, да чујете сказаније о житију што не беше прстно и узалудно, већ богоугодно и боготражитељно, саобразно вољи Божијој, и нека вам је на сведење. *Цртеж Свете Петке преузет из месецослова СВЕТАЧНИК I Београд 1988, стр. 92 Ова Христољубица и часница велика удахну ваздух земаљски и задоји се млеком мајчиним у граду Епивату, између Силиврије и Константинопоља, у српској колонији, која се ту затече од старине. А кад дође час и родитељи јој исходише, девица ова унилна и прежалостива оштавствова у долину јорданску, да покрај свете воде подвизава и уподобљава се анђелима на небу. И чрница ова страстотрпница поднесе ову тежест еремитску, умножавајућ молитве Господу Исусу Христу, сабљудавајућ се да срце увек буде пуно захвалности и милости, и да из њега истиче 345
љубав Божија као миомирис, и то јој беше сва мазда. А кад њено јестаство и тело земљано узре у монашким ризама и великој схимни, доби Преподобна Параскева ваздвештење са Неба да се врати у родно место Епиват, да се пече и стара у цркви Светих Апостола до коначног позива. И после пришатвија у овај свети храм, Преподобна Параскева је провела још два лета Господња у молитвама, када се и представила у Христу и причислила числу светих и праведних, анђела на земљи, а људи на небу, породних, рајских душа, где пред Престолом Свевишњим ходатајствује за нас и прилаже молитве наше пред ноге Сведржитеља и Творца свега видљивог и невидљивог. А то би у првој половици једанаестог века, по јулијанском календару. И кад се учини ошаствије њено, Милостива Рука Божија прослави је, и из њених моштију и кивота стаде да истиче миро благоухано, творећ чудо исцељења. Све боли и страсти и бесови и мука свакојака, што се за грешнога прикачи, нестајаху као спужвом избрисане на гробу њеном. И рашчу се по земном шару о чудотворним излечењима Преподобне Мати Параскеве и стадоше да је походе страдалници и патници, томејенци и мученици и поче други жизни Свете Петке. Чудотворне мошти Свете Петке, вољом Божијом, кренуше на пут по роду православном и стигоше до Цариграда, великог ватришта хришћанског. И ту се зби сијасет излечења и чудеса. Преко земље Тракије чудотворне мошти Светитељке и Свелечнице прихајаше у Трново, у потоњу влахо-бугарску патријашију, да донесу исцељење и окрепљење болнима и унилнима. А кад истече време које Господ одреди, мошти Преподобне матере Параскеве поново се скрсише у град царски-кога подиже о свом трошку, руву и круву, свети цар Констанитн, а који у ове жалосне дане ропташе под игом сараценским. А лета Господњег 1398, после косовске изгибељи, поспеши се кира Евгенија, у свету царица Милица, да у Стамболу оправда летораст свој-Стефана Деспота, од сагрезија, и тина и свакојаког кала, што му учинише соперници и непријатељи његови пред зетом 346
му Бајазитом. Побожна царица и монахиња наша, од Бога мудрена, затражи из руку некрста мошти Преподобне мученице Матере наше Свете Петке, понудивши му у замену све своје имање и накит и драгоцености. Свемоћни Бог Наш умилостиви срце џелату Светога Књаза Лазара и он, Бајазит, похвали усрђе премудре књегиње и монахиње и дозволи јој да пренесе свете мошти Велике Српкиње у земљу српску, да почивају у дигу славе Божије, задужбини њеној Љубостињи, кад се ова буде наредила украсима свакојаким и прогледала фрескама светаца Божијих. А српски светитељи и јереји, игумне и чарници и цео иночки чин, сва властела и господа и бољари, са радошћу и великом чашћу узеше мошти чудотворке Свете Петке и носаше их у отачество своје “весељем се веселећи и радошћу се радоваше.”/59 59. Сава Немањић; “Живот Немање-Симеона", Београд 1998. стр. 24 347 А кад из Видина преко Честобродице мошти чудотворне стигоше у Извор петрушки, побожна књегиња и чрница заповеди да почину у тамошњем манастиру. И нахрупи свет у великим масама да се поклони моштима Свете Петке, да целива одар и учини коленопоклоњење, да се излечи и утеши, оздрави и окрепи. И ту чудотворка Света Петка учини велика чудеса свима који јој са љубављу и вером долазаше и на оближњем извору лица и тела своја умиваше. Ћорави-прогледаше, сакати-проходаше, губави се очистише, болни-преболеше, унилни се развеселише... Проструја кроз богољубиви српски народ нови живот и радост, вера и доброта, а лица се окитише осмесима, усне умилним словима, руке пружаху милостињу са радошћу у срцу, а срца се прелише милином и новим блаженством. А буди ведомо, о христољупци и браћо верна, све се то учини над моштима Светице и Преподобне Матере Параскеве, кад оне стигоше у род српски, који јој подиже хвалу и славу до неба. Њој удвореној са анђелима. Чудеса су њена неишчитљива и неискажљива, јер као што је немножно измерити висоте небеске и дубине морске, тежествено
је изчислити чудеса Свете Петке, која се милошћу Божијом изливаху не само на српски род, већ и на иноверце и странце, и свако тело и душу што са вером дође у манастир да се препороди. И дође време кад мошти Свете Петке, по вољи Божијој, кренуше пут Белога Града, на север српскога отечества, да тамо прославе Силу и Моћ Господа Нашега Исуса Христа. И у Белом Граду, на Калемегдану, покрај цркве Ружице, чудотворна моћ Свете Петке поново се показа, а извор оближњи озари се свелековитошћу, као и онај у месту Извору петрушком. Па како би тада, тако и дни. Мада мошти Њене пребивају данас у граду Јаши, на румунској страни, највећа српска Светитељка не напушта род свој, штити и помаже свима који се крсте са именом Њеним на уснама, који је штују и целивају и долазе у њене цркве и манастире са вером и љубављу, и опет чини чудотворна излечења и избављења, да нема краја числу томе. О, браћо моја у Христу, приложих детаљ овај глагољиви за искупљење греха мојих, на срећу и радост обитељи моје, како најбоље знадох и умедох, са свом усрдношћу и понизношћу и молим Светога и Владичицу нашу и Преподобну Матер Параскеву, да моје невежаство опросте, јер вештах из душе своје, по први пут ову вешт. У име Оца и Сина и Светога Духа и ниње и присно и во веки веков. Амин. Грешни раб Божији Мирослав, Сава на водици. Скончано, дни 3. јулија лета Господњега 1999. у Параћину. 348
ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ЦРКВИ СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ МУЧЕНИЦЕ ПАРАСКЕВЕ СВЕТЕ ПЕТКЕ “Храм или црква је оно свето место,где се Бог слави и велича, где се свршава најсветија жртва Христова-света евхаристија, где се верни сакупљају да буду учесници спасоносних истина и дарова, које има дају од Исуса Христа одређени органи.”/60 60. “Српска православна управа 1920-1970”, Београд, 1970. стр. 68. Западне двери и нова припрата иркве. Храм Свете Петке налази се у поточкој парохији, која припада Темнићком архијерејском намесништву, Епархије шумацијске. Црква лежи на територији општине Параћин, уз саму границу са општином Варварин, односно на међи Поморавског и Расинског округа, а на двадесетом километру пута Гиље-Варварин у својиновачком атару, близу места званог Копани пут. Подигнута је 1932. године, према податку из списа број 349
118/70 који се чува у Архиву Светог архијерејског синода у Београду. Према црквеном летопису, који се води од 1960. године, изградња цркве је започета 1932. а храм је завршен 1934. године./61 61. Летопис парохије поточке, стр. 2 62. Исто, стр. 9. Црква је грађена у српско-византијском стилу и има три апсиде: олтарску и две бочне конхе. Црква је освећена 8. августа 1961. године, или 26. јула по старом календару, од стране Његовог преосвештенства Епископа шумадијског господина Валеријана./62 Поглед из црквене порте. Северна страна цркве Света Петке, на дан црквене славе 1999. Антиминс је освештао Патријарх српски Варнава. Црква Свете Петке је главни храм поточке парохије, која обухвата села Поточац и Рашевицу. О цркви и парохији бринуо се и старао протонамесник Милутин Поповић, парох поточки од 1988. године, а од одласка у пензију свештеник Саша Огњановић. 350
ПОМОРАВЉЕ У РАНОХРИШЋАНСКОМ ПЕРИОДУ Срби Балканског полуострва и Великог Поморавља су били врло рано упознати са идејама хришћанства, будући да је долина Велике Мораве представљала главни саобраћајни коридор у римској провинцији Мезији, захваљујући војничком путу-Виа милитарис, који је био један од најважнијих путева великог римског царства. Већ у другој половини првога века хришћанство је било раширено у овом крају и упркос строгој забрани римских власти, имало је велики број присталица, чак и међу римским легионарима. Први хришћани на балкану имали су ту ретку срећу да им лично проповеда и сам апостол Павле,/63 о чему нам сведоче његове посланице: Филибљанима, две Солуњанима, две Коринћанима и друге. После откривења у Троади, апостол Павле пређе у Македонију да тамо настави свој мисионарски рад, после 52. године, где је основао прве хришћанске заједнице у Филипима, Солуну и у Верији. У тим местима Свети апостол Павле имао је много непријатеља, посебно међу тамошњим Јудејима, због којих је чак био допао и затвора из кога се силом Божијом часно ослободио. Апостол Павле је потом отишао у Атину, где је био делом исмејан од тамошњих најученијих људи, али је после проповеди о “Непознатом Богу” успео да преобрати неке од њих, а међу њима и члана највишег суда аеропагита-Дионисија, који потом као први епископ атински доби име Дионисије Аеропагита. Из Атине Свети апостол Павле оде у Коринт, а одатле у Антиохију и Јерусалим, чиме се оконча други мисионарски пут овог апостола. Око 58. или 59. године Свети Павле је опет боравио на Балканском полуострву обилазећи своје утврђене општине, проповедајући Христов наук и решавајући многе настале спорове, у свом трећем мисионарском походу по римским незнабожачким земљама, у којим је владао политеизам, односно многобоштво. 63. Јевсевије поповић: "Опћена црквена историја" Срем. Карловци, 1912. стр. 174-195. Писани извештаји из тог периода говоре да је апостол Павле 351
обишао и нека места у српској Тракији и српској Илирији, што само допуњује слику његовог мисионарског рада на тлу Балкана. На простору Поморавља у то време живео је народ Трибали, који су веровали у бога Бала, а име Трибали значи-Тробожни, грчки Трибалос. Званичне римске власти биле су толерантне према религији покорених народа и дозвољавале су да поред њихових божанстава староседеоци могу поштовати и своје богове. О тој верској толеранцији говоре нам ископине из Параћина,/64 пронађене почетком овог века на локалитету североисточно од града, поредсветог извора-хагијазме. Ради се о религиозним таблицама, остављеним крај воде на којима се напоредо виде бог Аполон и варварски бог Митра. 64. "Темнићки зборник" III стр. 20, Београд 1936. 65. Група аутора: “Српски митолошки речник" Бгд. 1970. Свето црквено предање памти и легенду о још једном светом апостолу Андрији,/65 познатом као Првозвани, рођеном брату Светога Петра. Легенда вели да је он једновреме живео у Поморављу, доносећи Јеванђеље тадашњим житељима овога краја. Свети Андрија је, према легенди, боравио у пећини-испосници више данашњег манастира Раванице. Својим светачким миром припитомљавао је и дивље животиње, тако да су га често стари Трибали виђали са медведом у пратњи, због чега је и добио име Свети Андрија-Мечкадавац. На овај празник и данданас се оставља кољиво на дрвљанику, намењено мечки ради умилостивљења, како не би нападала стоку по торовима. Ови древни обичаји се још увек поштују у Ресави, Црноречју, Левчу и у другим српским крајевима. Свети Андрија Првозвани, први ученик Господа нашега Исуса Христа, чинио је велика чуда која су изазивала дивљење народа, што се није допадало локалним римским властима. Због тога он буде позван једнога дана код старешине града Хореум МаргијаТројан града, данашња Ћуприја, како се још звао, да одговара за ширење нове вере. Свети апостол и овде учини знак силе Господње и млеко, које му би понуђено за окрепљење, претвори у крв. Видевши на њему знаке Свесиле Христове, старешинаТројан-града га отпусти у 352
страху, и више га никада не прозва, за дела његова. У другом столећу Христове ере хришћанство се увелико раширило и на просторе Панонске низије и да је за време Диоклецијана на Фрушкој гори постојала велика колонија хришћана, који страдавши за веру добише назив-Фрушкогорски мученици. У трећем веку ове ере хришћанство је било увелико захватило све сталеже у римској империји, па чак и војнички ред. Тада је Христово Јеванђеље прихватио и млади римски трибун Георгије, који јавно изађе пред цара Диоклецијана и исповедаше своју веру, због чега би вргнут у тамницу и мучен мукама разним, али остаде непоколебљив у вери својој, и при том молитвом својом једног мртвог васкрсе, а цареву жену и главнога жреца преобрати у Христову веру. Разбешњени цар га погуби 303. године, али тиме не учини крај многобројним чудесима Светог Георгија, кога српски народ и данас слави и помиње. После Миланског едикга 313. године/66 цара Константина, и признања хришћанства за државну веру, у провинцији Горњој Мезији формирају се митрополије, односно епископати, што говори да је број хришћана у овој области био толико велики да су се могле основати епископије. 66. Н. А. Машкин: “Историја старог Рима”, Београд, 1951. стр. 495. Из тог периода спомиње се епископ Зосим из Хореум Маргија (данашња Ћуприја) који је учествовао на сабору у Сардици (Софији) 343. године. На овом сабору као јеретици-аријанци истакли су се епископи београдски и осјечки, док је изасланик горњомезијског епископа Аманта-свештеник Максим, остао привржен православној струји. Верује се да је Зосим нагињао аријанској јереси, која се у четвртом веку ширила Тракијом, Илиријом и другим крајевима. Аријанској вери био је привржен и епископ нишки, али је она коначно уништена на сабору у Сирмијуму (Сремска Митровица) 378. године, тако да се после тога више нигде не спомиње у овим крајевима. У петом веку долина Мораве је страдала од најезде варварских хунских племена, која су порушила Хореум Марги, Вимунацијум (Костолац) и Сингидунум (Београд), тако да се у 353
писму цара Лава 451. године не спомиње епископ из Хореум Маргија да изнесе своје мишљење о Халикидиконском сабору./67 Предпоставља се да је станоништво овог краја тешко страдало од Мађара и да епископија није могла да се поново уздигне у порушеном граду. У време цара Јустинијана, који је владао од 527. до 565. године поново се спомиње провинција Горња Мезија и епископска места Сингидунум и Виминацијум, без Хореум Маргија (данашње Ћуприје). Почетком седмог века у ове крајеве стижу последњи некрштени Словени из Бајке (Чешке) и на развалинама Хореум Маргија формирају своје насеље Равно или Рабно (Ћуприју). ПОКРШТАВАЊЕ СРБА Срби као део велике јужнословенске народне масе, пре уласка у византијско царство, становали су и на левој обали доњег Дунава, где су се крајем шстог века већбили упознали са идејама хришћанства преко једног Гепида, који беше хришћанин, а становаше заједно са њима. Међу те јужне Словене долазио је и белгијски проповедник Свети Аманд, затим Свети Колумбан и апостол Алеманије. Закључак је да су панонски Срби прве идеје о хришћанству можда добили са Запада, а не из Византије како се обично сматра./68 У време цара Ираклија, који је владао од 610. до 641. године, некрштени пагански Срби масовно насељавају ове просторе, силазећи чак до Солуна и Константиновог града. То је била последња велика сеоба Словена на југ. Прво њихово покршгавање извршио је управо Ираклије, тако што је од Папе измолио свештенике који су те новопридошле Србе преобратили у хришћанство. Прво христијанизирање догодило се у првој половини седмог века, ,о чему нам сведочи грчки цар и летописац Константин Порфирогенит (912.-959. године). 67. “Шематизам браничевске епархије 1927-1977”, Пожаревац, 1957. стр. 5 68. Јесеије Поповић: “Опћа црквена историја” Срем. Карловци, 1912. стр. 716 354
Друго христијанизирање Срба новоколониста догодило се у време српског кнеза Мутимира, око 879. године. Он је притиснут политичким околностима био принуђен да се обрати цару Василију Македонцу, који је владао од 867. до 886. године, и затражио да обнови вазалске односе, што је подразумевало и долазак проповедника Јеванђелија. За разлику од првог, друго покрштавање Срба било је много масовније, и том приликом су скоро сви Срби, осим оних у долини Неретве, били преобраћени у Христову веру-хришћанство. Међутим, ни проповедници са Запада ни мисионари са Истока нису могли да спроведу темељито покрштавање Словена јер се у својим проповедима служаху латинским и грчким језиком, што је знатно умањивало коначан ефекат. Тек када су равноапостоли Кирило и Методије/69 почели проповедати на словенском језику, разумљивом најширим народним масама, христијанизирање Словена и Срба је довршено почетком десетог века. Иначе Срби с почетка Христове ере већ су били примили хришћанство. То су били аутохтони Срби староседеоци. 69. Др Никодим Милош: “Словенски апостоли Кирил и Методије”, Задар, 1881. 70. “Каленић” бр. 1-6, 1993, стр. ТЕМНИЋКИ НАТПИС НАЈСТАРИЈИ ХРИШЋАНСКИ ПИСАНИ СПОМЕНИК Срби у то време нису могли да имају посебне црквене организације, али је било грчких епископија формираних нарочито за Србе: епископија Великаја, епископија за племе Смолена, Друговита и између осталих епископија Сервија, односно посебна епископија за централне Србе./70 Овај податак нам говори да је у десетом веку било толико Срба хришћана на овом простору, да су могли да имају посебну епископију. Наравно било је Срба који су припадали другим грчким епархијама. По свој прилици Срби из овог дела Поморавља припадали су Охридској епископији, или епископији Сервија. На то нас упућује такозвани Темнићки натпис, који потиче 355
из десетог века. На овој каменој плочи, ћириличним словима исписана су имена десет од четрдесет севастијских мученика (Младенци). Овај најстарији епиграфски ћирилични текст гласи: Свети: Ксантиас, Сисин, Леонт, Мелит, Севгиријан, Филокгимон, Ангијас, Иракл, Јеклдик, Кирион, молите Бога за нас! Овај најстарији религиозни и културни споменик Срба у Великом Поморављу, споменик хришћанске вере и културе, пронађен је почетком 1900. године на левој обали Велике Мораве у Гоњем Катуну, у близини школе, а први га је проучио наш најистакнутији јужнословенски филолог Љубомир Стојановић: “И по свом облику и по садржини натписа-ја држим да је ова плоча била узидана у олтару на часној трпези, и да су под њом биле мошти десеторице Севастијских мученика који се у натпису именују”/71, написао је овај научник у студији објављеној у “Јужнословенском филологију” 1913. године, датирајући овај споменик у 10. или 11. веку с тежњом да се ипак његов настанак стави у 10. век. 71. Исто, 15 Исто, 16 Исто Ђорђе Сп. Радојчић15 други велики научни ауторитет из ове области закључује да.“Темнићки ћирилички натпис из десетог или с почетка једанаестог века свакако треба уврстити у књижевност између Косова и Риле, која је јужнословенског каракгера припадала и Србима и Македонцима и Бугарима...” Владимир Мошин, пак, слова из Темнићког натписа наводи као примере српског писма из десетог века, што продубљује тезу о брзом културном успону Срба у Поморављу након завршеног покрштавања и развоју писмености и књижевности, што до сада није много истицано. 356
Темнићки натпис, пронађен је неколико километара даље од данашње иркве Свете Петке, у селу горњем Катуну, поред школе 1900. године. ПОМОРАВЉЕ ОД 9. ВЕКА ДО БЛАГОВЕРНЕ ДИНАСТИЈЕ НЕМАЊИЋА. У деветом веку ова област се назива Морава и спомиње се њен епископ Агатон, чије седиште се налазило у Браничеву. Њега је цар Василије И Македонац слао као свог заступника немачком цару Лудвигу 873. године. Захваљујући повељи Василија II Македонца с почетка једанаестог века (1018) имамо још један важан податак о развоју хришћанства и црквене организације на тлу Поморавља. У повељи се набрајају места која су тада припадала браничевској епархији, а међу њима нама најближи Параћин и Сталаћ. “Заповедамо да епископ браничевски има у Враници (Браничеву), и у Моровискону (Дубравици), и у Сфентермону 357
(Смедереву), и у Гронши (Гружи), и у Дивисискону (Дивостину), и у Истаанглангану (Сталаћу), и у Врадарискону (Параћину)-15 клирика и 40 меропаха”.. Из овог цитата видимо да се Браничевска епархија пружала врло широко, захватала је област данашњег Браничева, обе обале Велике Мораве и огроман део данашње Шумадије. Према томе, у једанаестом веку верници у селима на источној страни Јухор-планине и у долини реке Велике Мораве имали су свог владику у Браничеву. Дванаести век у области Поморавља, будући да је оно било на тромеђи, прошао је у непрекидним борбама за превласт над овом територијом између Срба, Бугара и Византинаца, који су га освајали са неизменичном срећом. За сада се не зна да ли је тада уопште и било епископије и организованог црквеног живота. ХРИШЋАНСКО ПОМОРАВЉЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ Почетком тринаестог века римска црква је успела да привуче себи Јоаникија или Калојована, цара Бугарско-румунског царства. Папа Инокентије III давао је политичка и црквена обећања и суседној српској држави, у жељи да и њу привуче римској столици и отргне је од византијског утицаја. Те намере римске цркве осујетио је Свети Сава Немањић, тако што је 1219. године израдио у Никеји аутокефалност за српску цркву, односно самосталност, и ставио се на чело прве српске архиепископије. Прилазни пут до иркве 358
На степен патријашије српска црква је подигнута 1346. године у Скопљу у време цара Душана,/73 а први српски патријах је постао Јоаникије II. И у тешким условима после Косовског боја, када је српска држава постала трибутарна кнежевина, односно деспотовина. Пећка патријашија се одржала све до коначне пропасти Србије 1459. године. 73. Др Жика Марковић: “Цар Душан", Трстеник-Приштина 1998. стр. 142 74. Мр Радослав Прокић: “Средњовековна арх. Петрушке области”, Крагујевац, 1986. стр. 7-29 Посебан полет и развој српска црква је имала управо у периоду од осамостаљења до Косовског боја. Поморавље, као део Лазареве такозване Моравске Србије, доживљава пуни процват вере и црквеног живота управо у четрнаестом веку. Када су Турци или Агарјани запретили југоистоку Балкана, велики број калуђера је из тих предела дошао у Србију и ту нашао уточиште под заштитом богољубивог кнеза Лазара. Тада се напунише српски манастири и подигоше нови, обновише се и саградише нове цркве и скитови, тако да Поморавље пропева хвалом Божијом и окади се благоуханим мирисима. ИСТОЧНО ПОДЈУХОРЈЕ КАО ДЕО ПЕТРУШКЕ ОБЛАСТИ, И ПРОЦВАТ МОНАШТВА У ЊЕМУ У верском и црквеном погледу посебно се истицала Петрушка област /74 у којој је у то време било у долини реке Црнице преко двадесет цркава и манастира, не рачунајући остале месне цркве. Петрушком облашћу је владао жупан Вукослав, а потом његов син војвода Цреп у братској вези са царем Лазаром. Западна граница Петрушке жупе била је планина Јухор, тако да су у њен састав улазила и сва села на источним обронцима Јухора: Обреж, Поточац, Рашевица, Сињи Вир о којима има помена у средњовековним документима. Петрушка област била је искићена манастирима не само на десној, већ и на левој обали Велике Мораве, односно на Јухору. Како је Левач припадао Борачкој области, то се нећемо дуже задржавати око манастира Жупањевца, Јошанице, Каленића... 359
За манастир Ивковић предање вели да га је подигао кнез Лазар, док се ктитором манастира Орашје сматра краљ Милутин. Стара црквина постоји и у Рашевици и предање вели да је и ту био велики манастир посвећен Светом Петру и Павлу. У Поточцу и Својинову, такође су се налазили манастири и цркве, као и у Избеници, Доњем и Горњем Крчину и другим подјухорским местима, а чија порекла воде до средњег века. Нарочито после Косовског боја и сурове најезде Турака у петнаестом веку велике колоније монаха су биле принуђене да беже са десне на леву страну Мораве и траже уточиште у манастирима на Јухору, о чему нам сведоче средњовековни записи калуђера./75 75. “Темнићки зборник” III Београд, 1936. стр. 137 Прва већа најезда калуђера у ове крајеве беше 1427. године када је деспот Ђурађ дошао на српски престо мимо воље султана Мурата II, “Велике невоље побожности хришћанској” беху и 1434. године, а 1437. било је “преселеније многим иноком” са источне на западну обалу Велике Мораве. Највећа пресељења калуђера из црничког краја на јухорску страну догодило се 1445. године, а када су град Петрус и цела његова област били потпуно опустошени. На основу ових записа, може се закључити да је петнаести век, био век врло развијеног монашког живота на Јухору, када су манастири и цркве биле пуне црноризаца и народа, без обзира на врло тешку политичку ситуацију у којој се тада налазила Србија. Највећи број калуђера тада је избегао у манастиру Хиландар на Светој Гори. “Поставља се, дакле питање да ли је на овом простору било монашког жИвота за време српске средњовековне државе. Српски писани извори о томе ћуте. Шта о томе кажу турски извори? У њима се спомиње више манастира у близини Варварина. У даљем тексту дајемо само оне који су сигурно били ближе, а вероватно постоји још неки који засад није могуће тачно лоцирати. Поменимо и три манастира која су се налазила између Параћина и прелаза на Морави, као и Св. Николу Браљинског који је такође близу, премда са друге стране Велике Мораве. 360
Св. Димитрије је манастир негде простору између Параћина и Мораве. Године 1575/6. био је у поседу неког хришћанина.Године 1583. и 1584. забележен је само приход од њега у износу од 150 акчи годишње./76 76. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 92 77. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 112 78. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 113 79. Олга Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683, Београд, 1984, 135 Св. Јован је манастир у Левчу, у попису лоциран крај села Г. Голине. Треба га тражити или око данашњег села Поточца (пошто у атару села постоји локалитет Голина) или на месту данашње цркве Св. Јована у Орашију која се налази непосредно испод Голог брда. У атару села Поточца и суседних Рашевице и Својинова постоје остаци некадашњих цркава и манастира. Са друге стране, црква Св. Јована у Орашју је сигурно саграђена пре доласка Турака. Манастирско имање обрађивала су 1516. г. околна села. Судећи по виском приходу, 1236 акчи, било је знатно. Његови становници (који нису морали бити калуђери) су се побунили. Нешто касније (1521/3. г.) је приход манастира износио само 404 акче. У четвртој или петој деценији 16. века у манастиру су живела два калуђера, а приход је био 281 акча. У време владавине Мурата III број калуђера се попео на три, а приход износи 800 акчи (половина од шире)./77 Свети Јован, манастир код села Жабе у Јагодини (село под таквим именом данас не постоји). Убележен је само у турском попису из 1516. г. без икаквих података./78 Младовац је манастир негде између Параћина и Мораве. Чини се да се налазио ближе прелазу преко Мораве. Године 1575/6. настањују га два калуђера чија годишња давања износе само 20 акчи. Десетак година касније, уз манастир је уписан приход од прелаза преко Мораве у износу од 600 акчи (1584.)./79 361
ВАРВАРИН ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ Први сигуран писани помен Варварина датира тек у 1516. годину. Тада је то било веома велико село које је имало 128 домова. Варваринци су били задуженида израђују камене топовске кугле за потребе тврђава у Смедеревском санџаку. Зато су били ослобођени харача, овчарине и авариза./80 Међутим када су потребе за каменом ђулаци смањене укинуте су и повластице мајсторима, па су се они разишли. Тако 1570. и 1571. године, када су тражени мајстори за израду камене ђулади за потребе шајки на Скадарском језеру, мајстора каменорезаца није било ни у Смедеревском ни у Крушевачком санхаку. Због тога је издата наредба да се Варварину поново да муафијет./81 80. Басбанлик Арсиви - Истанбул, Тапу дефтери ТД Н° 1007 (из 1516. године), 58 81. Муафијет је потпуно или делимично ослобађање раје од свих или појединих, сталних или повремених државних или феудалних обавеза. Басбаканлик Арсиви-Истанбул, Мухимме дефтери XII, 109, Мухимме дефтери XIV, 422, 707, 691, 1020, 1137, 1674. 82. Радмила Тричковић, Галипољски Срби и Јагодина, Историјски часопис књ. XXIXXXX, Београд 1982-1983, стр. 137-138; С. Башаић, Знаменити Хрвати, Бошњанци и Херцеговци у турској држави, Загреб, 1931, стр. 47-48 Почетком 17. века, пусто село Варварин са селиштем Вранково припадало је вакуфу великог везира Лала Мехмед-паше Соколовића (1604-1606), братучеда славног Мехмед-паше Соколовића Високог. Овај вакуф у Левчу чинила су, поред Варварина и Вранкова, још и села Горњи Драгоњић (“...а зову га Обрш“), Бачина, Брајац (друго име Катун), Долњи Поточац с манастиром и пусто село Бабин Дол. Лала Мехмед-паша их је добио 1605. год. када је поново освојио Острогон (изгубљен 1595.). Његов син Мехмед-бег Соколовић спорио се 1664-1665. год. са агама Столног Београда око начина убирања хизје у тих осам села у Јагодинском кадилуку./82 По завршетку аустро-турског рата (1737-1739), народ који је прешао на аустријску територију помилован је у септембру 1740. год. У освојеним областима трајао је попис које је као царски хас држао београдски дефтердар Ахмед-ефендија који је 1739. г. премештен из Ниша у Београд. 362
Занимљиво је да у време аустријске владавине у првој половини 18. века у околини Варварина не постоји ни један манастир, а сам Варварин (т. ј. Бела Црква) је припадао Бачинској парохији. Први свештеник у овој парохији за кога знамо био је поп Михат (Мијат), родом из Колашина. Дошао је у Бачину 1725. го. и ту провео три године, после чега је пребачен у Јагодину. У Бачини га је 1729. год. заменио поп Дамјан Јанковић из села Моракова у Никшићима. Дамјан је рођен око 1606. год. од оца Јанка и мајке Росе. Школовао се, пуних 12 година, код стрица Герасима, јеромонаха у манастиру Шудикову. Пошто се оженио, са благословом патријарха Мојсија , рукоположио га је у манастиру Павлишу (код Новог Пазара) 1712. год. у два дана, најпре у чин ђакона а затим у чин свештеника, епископ новопазарски Јефрем. Све трошкове око рукоположења је платио његов стриц Герасим. Након тога, дата му је нурија у селима око Рожаја за шта је добио синђелију од патријарха Мојсија. Када су око 1729. год. његови парохијани, услед турског притиска, почели да беже на аустријску територију, кренуо је са њима и поп Дамјан и са њима се скупа населио у селу Бачина. Допуштењем ваљевског владике добио је нурију коју су чинила села Бачина (21 дом), Бела Црква (8 домова), Катун (5 дома), Маскаре (8 дома) а изгледа и Рашевица и Јеховац (укупно 18 домова) и Хан (14 дома)./83 83. Из текста није јасно да ли села Рашевица, Јеховац и Хан припадају Бачини или Јагодини, али по свему судећи Бачини. Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА ХЕП, Београд, 1905. с. 190 и с. 202 За синђелију је владици платио 12 форинти. Дамјан је знао да чита српски, али није знао да пише и поје, а није познавао ни за 7 тајни црквених ни за њихову форму. Духовник му је био, тада 1736. год. већ покојни, јеромонах Арсеније из манастира Љубостиње. У то време, већ две године није држао литургију. Зато му је 7/18. марта 1736. год. наложено да чешће држи литургију у манастиру Каленићу. Од породице је имао жену и шест синова (од којих се други Радосав, стар 8 година, школовао у манастиру Ресави). Са њим су живели његов млађи брат Петар са породицом као и њихова мајка. Од прибора за вршење службе имао је крст, 363
епитрахиљ, московски требник, српски петогласни окгоих, српски часловац и псалтир, српску литургију, везени фелон и појас. Од имања је имао добро саграђену кућу, 4 дана орања њиве, 3 дана косидбе са 6 коса ливаде, 10 мотика винограда, 3 коња, 4 вола, 4 краве, 8 јунади, 100 оваца, и 10 коза./84 (Напомена: текст од 337. до 341. странице пренет је из “Корена” бр. 1, Јагодина, 2003; аутора Небојше Ђокића: “Духовни живот у Варварину до Првог светског рата"). 84. Д. Руварац, Митрополија Београдска око 1735. године, Споменик СКА Х1Л1, Београд 1905, с. 190-191 После реновирања храм Свете Петке спада у ред најлепших цркава у подјухорју. ОБНАВЉАЊЕ ПЕЋКЕ И СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Све до 1557. године црква и народ су живели врло стешњено у духовном погледу, под игом туђина, а тада велики патријарх Макарије Соколовић/84 обнавља Пећку патријаршију и поново успоставља духовно јединство народа и слободу цркве. Четрдесет година након обнове патријаршије, патријарх Јован подиже буну српског народа, придружујући се европском покрету против Турака. Међутим, устанак пропада, а његов вођа патријарх Јован бива убијен 1614. године. Осамнаести век доноси нове немире, и у страху од поновне српске буне султановим ферманом из 1766. године патријаршија је укинута, а српска црква је поново потчињена цариградској патријаршији. Самосталност српске цркве чувала је карловачка митрополија, коју је после велике сеобе Срба 1690. године васпоставио славни патријарх Арсеније III Чарнојевић, кроз тешке историјске буре и невремена, све до 1920. године када српски православни народ широм југословенских земаља се уједињује у државу Краљевину СХС са другим народима и поново добија своју Патријаршију. Први патријарх српски, после укидања патријаршије (1766. године), постао је мудри патријарх Димитрије. Вековни сансрпског народа, да буде духовно уједињен, коначно је остварен после Првог светског рата, захваљујући духовној снази и родољубивој свести архиепископа, патријарха, митрополита и епископа, свештеника и монаха, који су столећима 364
уз народне прваке, предводили српски народ и вернике, као своју духовну децу Цркве Христове, све до данашњих дана. И данас Црква негује душу народну Јеванђељским науком и чува га од националног отуђења пред налетима туђина и инокоштине, а у време највеће моралне кризе-као општег обележја савременог света. ОСНОВНИ ПОДАЦИ О ЕПАРХИЈИ ШУМАДИЈСКОЈ Епархија шумадијска, којој припада и поточка парохија, основана је (24. априла) 7. маја 1947. године. На предлог патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор донео је следећу одлуку: “Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленачко, колубарско-посавско, Архиепископији београдскокарловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које припадају под архијерејско намесништво београдско и врачарскогрочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит. Свети архијерејски сабор је за првог епископа изабрао 7/20. маја 1947. године викарног епископа будимљанског Валеријана, који је на овој светој дужности остао до 1976. године. Епархију шумадијску данас чине: 12 архијерејских намесништва, 185 парохија, у којима живи 630.935 душа и 191 парохијски свештеник као и 76 монаха. На територији шумадијске епархије има 212 цркава и 18 манастира. Епархија шумадијска има: Епархијски црквени суд, епархијски савет и епархијски управни одбор, на чијем челу у сва три тела стоји Његово првосвештенство др Сава као председник. Епархија има своју библиотеку, издавачку установу “Каленић” и истоимени лист, потом свештенички хор “Свети Сава”, дом за бригу о деци без родитеља “Јован Крститељ” у манастиру Дивостину, духовну просветну установу у Јошаници, епархијску амбуланту у селу Клоки и фондове за: подизање храмо365
ва, стипендирање, солидарност, пензиони и фонд “Светог Јована Милостивог.”/85 85. “Српска православна епархија шумадијска 1947-1997”, Крагујевац, 1997. стр. 6. 86. Детаљни попис санџака Смедерево 1527 - Архив у Крушевцу, стр. 27 87. Станоје М. Мијатовић: “Антропогеографска студија Темнић” Београд 1905, стр. НАЈСТАРИЈИ ИСТОРИЈСКИ ПОДАЦИ О НАСЕЉИМА ПОТОЧКЕ ПАРОХИЈЕ Поточац: Старо средњовековно село које се спомиње у раваничкој повељи Кнеза Лазара из 1381. године. У турском попису смедеревског санџаката из 1527. године пописано је и село Поточац. Припадало је тимару Радула и имало је шест кућа, а укупан приход био је 527 аспри./86 На локалитету Грациште налази се археолошко градинско насеље из старијег гвозденог доба вишеслојног типа, дужине око 230, а ширине око 130 метара. То је у народу познат Момчилов град, који обновљен ушестом веку нове ере, односно у време византијске владавине на овом простору. Из тог периода се и спомиње извесни војвода Момчило. Други помен овог јунака, најпре хајдука, а онда четовође у војсци, налазимо из времена цара Душана. О пореклу и вери данашњих становника села Поточца потпуније податке налазимо код Станоја Мијатовића./87 У селу, и то у Горњој Мали, ове су породице: Касавићи (40), који су досељеници са Косова из села Недељаваца, одакле су пребегли, побивши тамо неке Турке, због чега су, да би се бол>е сакрили, променили и славу (Александра Невског). Има их још у Обрежу, Својинову, јагодинском Мајуру, Старом Аџбеговцу и Срњу, Славе Св. Аранђела. - Росићи (17) су са Косова. Славе само Ђурђев-дан. - Чепурчићи (15) су из Чепура у срезу параћинском.Славе Св. Николу, - Вељићи (15) су из Топлице. Има их у Доњој Мали. Славе Св. Андрију Првозваног и Петров-дан. - Милићевци (8) су старинци. Славе Св. Николу, - Винозитићи (Стевићи) (14) су са Косова, славе Св. Николу. 366
У доњој су Мали: Радованци (Путљанци) (12), за које се не зна одакле су, али се држи да су пореклом од Цигана. Славе само Васиљев-дан (11). - Срндаљци (8) су из Срндаља у округу крушевачком. Славе Св Тому, - Јанковићи (6) су из Лукова у округу црноречком. Славе Св. Јована зимњег и летњег. - Станисављевићи (4) су из алексиначких Трњана. Славе Св. Николу. - Јованчићи (4) су из Видова у срезу параћинском. Славе Св. Аранђела јесењег и летњег. - Костићи (4) су старинци. Славе Св. николу. - Војиновићи (4) су из Вујимира код Ниша. Славе само Св. Лазара. - Породинци (8) су из Породина у округу пожаревачком. Славе само Св. Пантелију (27./07.). - Срејићи (Петровићи) (5) су старинци. Славе Св. Николу. - Каваровићи (5) су из Кавара у Старој Србији. Славе Св. Николу. - Нишевци (8) су из Гркиња код Ниша. Славе Св. Николу. - Рашићи (5) су непознатог порекла. Славе с'амо Ђорђа Алемпија (26./Н.). - Пејчиновићи (3) су из врањанске околине. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Бањчани (5) су из соко-бањске околине. Славе само Аћима и Ану. У селу имају две механе, два дућана, судница, школа и три ковачнице. Ковачи су Цигани, који славе Петковицу и Ђурђевдан. Ту су дошли однекуд још њихови стари. Сеоска је слава Св. Јован (8./05.), а заветине: Ваведење (за људско здравље), Цветни Петак (за здравље стоке) и Марков-дан (као оражка слава). Гробље је једно и налази се у Горњој Мали. Рашевица: На терену данашње Рашевице живот се одвијао још у праисторији, о чему нам сведоче археолошке ископине из раног бронзаног периода око 2.000 године пре нове ере. Таквих праисторијских локалитета о насељима и некрополама културе рано-бронзаног доба има неколико и то само на терену данашњег насеља./88 И Рашевица је средњовековно село. Према називу једног његовог дела- Островак, може се предпоставити да је било словенска насеобима, вероватно из седмог века. 88. Милорад Стојић: “Гвоздено доба у базену Велике Мораве”, Београд, Светозарево, 1986. стр. 25 и 26 367
Повеља књегиње Милице из 1398. године спомиње Краљев брод, односно прелаз на Морави, код данашњег села Рашевице, а који се касније називао “Рашевачки брод” и остао у функцији (скела) све до велике поплаве реке Мораве 1897. године, када се корито реке помера на источну страну атара села Рашевице, отприлике где се и сада налази./89 89. “Темнићки зборник”, стр. 171 90. Детаљан попис Санџака Смедерево-историјски архив Крушевац, стр. 122 Под именом Рашевица ово насеље је пописано у готово свим пописима из турског времена у смедеревском санџакату, али се не може поуздано тврдити да се ти подаци односе на насеље које носи данашње име. Према турским пописима, припадало је тимару Сефера. Имало је 36 кућа и приход 3570 аспри./90 Следећи историјски помен овог села Рашевица налазимо из времена аустријске владавине овим крајем, односно у пописусела пуковника Најперга из 1718. године (Најпергова табла). Антропогеограф Цвијићеве школе учитељ Станоје Мијатовић почетком 20. века посетио је и село Рашевицу, гранично место темнићког округа и дао следећи попис фамилија и крсних слава: У Доњој су Мали ове породице: Маринковићи (16), који су се доселили пре 100 година са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Матејићи (29) су са Косова. Славе Св. Николу. - Изворци (26) су и Извора у срезу параћинском. Славе Митров-дан и Младенце (9./03.). - Алексићи (12) су из Шавца у срезу параћинском. Славе Св. Аранђела (8./П.) и Константина и Јелену. - Стојковићи (3) су са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Марчићи (26) су са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Стошићи (6) су старинци.Славе Св. Аранђела. - Влајићи (7) су такође старинци. Славе Св. Николу. - Рајићи (5) су дошли са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Марковићи (Радивојевићи) (16) су са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. Светођорци су растурени по селу. Не сматрају се као род и узимају се. У Горњој су Мали: Ракићи (10), досељеници из околине Ражња. Славе Св. Аранђела јесењег и летњег. - Удовичићи (12) су из Крајковца у окр. 368
топличком. Славе Св. Николу. - Цанићи (10) су са Косова. Њихове су куће у Осретку, између Дубоког и Великог Потока. Славе само Св. Ђорђа Алемпија. - Ћурићи (Стевановићи) (12) су се доселили из Остриковца у срезу параћинском. Славе Св. Николу. - Плањани (7) су из Плане код Параћина. Славе само Митров-дан. - Стојановићи (8) су са Косова. Славе Св. Ђорђа и Ђурђев-дан. - Митровићи (5) су из Крушинца код Јастрепца. Славе Св. Враче, летње и јесење. - Цветковићи (5) су из Богове у трнском крају. Славе само Св. Аранђела (8./П.). - Стевановићи (5) су из Мириловца (срез параћински), Славе Св. Николу. Света Петка, главна парохијска црква. Снимљено 2000. године. ПОТОЧКА ПАРОХИЈА И ЊЕНА НАСЕЉА У ИСТОРИЈСКИМ ДОКУМЕНТИМА ЦРКВЕ Најстарији помен неког насеља данашње поточке парохије у црквеним документима налазимо у извештају за београдско-карловачког митрополита из времена аустријске окупације Србије./91 91. "Каленић” бр. 1-6, 1993. стр. 3-6 На захтев тадашњег митрополита Викентија Јовановића његови администратори су обишли две епархије у СрбијиБеоградску архидијацесу и Ваљевску епархију 1732. и 1735. године и о томе припремили опширне извештаје о црквеним приликама и 369
стању духовног здравља народа и свештеника. Синђел Андрија Јоакимовић, администратор, обишао је ваљевску епархију у Рудничком дистрикту, где су припадала и подјухорска насеља, односно област Темнића или Доњег Левча, како се још кроз историју називао овај крај. Поред Бачине, Маскара, Катуна, Трешњевице и вароши Јагодине, у извештају се спомиње и село Рашевица са 18 домова, као једно од 30 насеља Рудничког дистрикта. У Шематизму из 1895. године/92 налазимо поточку парохију, у срезу темнићком, као саставни део београдске епархије, цариградске патријаршије. Храму Светога оца Николаја у Својинову (1812. године од полутврдог материјала, припадале су две парохије поточка и обрешка. 92. Исто, стр. 6-10 93. Исто стр. 11-13 Поточка парохија покривала је села Поточац са 172 дома, Рашевицу, са 145 домова и Својиново са 125 домова. Укупно је било 442 дома и 3110 душа. Обрешку парохију чинило је само село Обреж са 320 домова 3520 душа. Свештеници су били: Милан Поповић (млађи) у поточкој и Милан Максимовић у обрешкој парохији. Четири године након васпостављања Српске патријашије штампан је нови шематизам Српске цркве 1924. године./93 Тада је поточка парохија припадала темнићком намесништву у оквиру смедеревског протопрезвитерата. Окружни протопрезивитер био је Филип Благојевић, а намесник Михајло Поповић, рођен 1866, а рукоположен 1892. Храмовна слава поточке парохије још увек је Свети Никола, а парохија у свом саставу је и даље задржала села Поточац, Својиново и Рашевицу са укупно 3010 душа. Парох је био Милан Поповић, роћен 1857. а рукоположен 1884.године. Свети архијерхијски сабор, на предлог патријарха Гаврила донео је одлуку о оснивању самосталне епархије шумадијске са седиштем у Крагујевцу, 7. маја 1947. године. Поточка парохија припада Архијерејском намесништву темнићком, епархије шумадијске, у административним границама 370
општине параћин округа Моравског. Печат и штамбиљ Православног архијерејског намесништва темнићког у Доњем Крчину. ПОТОЧКА ПАРОХИЈА ДАНАС Поточку парохију данас чине два села Поточац и Рашевица. Седиште парохије је у Поточцу, где се налази и парохијски дом, подигнут 1965. године. Поточац има 322 дома, Рашевица 320 домова, председник црквене општине је Стојан Савић. Парохијски храм Преподобне матере Параскеве-Свете Петке, подигнут је 1934. године. Код цркве постоји сала, Антиминс је освештао патријарх српски Варнава. Храм Свете Петке осветио је епископ шумадијски Валеријан 1961. године. Поред Храма Преподобне матере Параскеве Свете Петке, у чију славу се и пише ова монографија, на подручју које покрива поточка парохија постоје још две капеле и један храм у изградњи. Капела Свете Недеље изграђена је у Поточцу после Првог светског рата. Капела Светог архангела Гаврила подигнута је 1960. године у Поточцу. Освећена је од епископа шумадијскг др Саве 2. септем371
бра 1990. године. Храм рођења Господа Исуса Христа налази се у селу Рашевици, на узвисини западно од села. Темеље овог храма освештао је епископ шумадијски др Сава. Храм се налази у фази изградње. КРСНЕ СЛАВЕ У ПОТОЧЦУ Назив славе и број домова Св. Василије Велики 20 Сабор Св. Јована Крститеља 19 Св. Мученик Трифун 1 Лазарева субота 8 Томина недеља 12 Ђурђевдан 58 Пренос моштију св. Николе 95 Ивањдан 8 Петровдан 25 Сабор Св. Архангела Гаврила 75 Св. пророк Илија 1 Св. великомученик Пантелејмон 11 Велика Госпојина 1 Св. мученик Агатоник 4 Св. праведни Јоаким и Ана 3 Покров Пресвете Богородице 1 Св. апостол Тома 14 Преподобна мати Параскева 6 Митровдан 30 Ђурђиц 26 Аранђеловдан 89 Преподобни Алимпије Столпник 20 Св. апостол Андреј Првозвани 30 Никољдан 120 372
КРСНЕ СЛАВЕ У РАШЕВИЦИ Назив славе и број домова Св. првомученик и архиђакон Стеван 4 Сабор Св. Јована Крститеља 23 Младенци 24 Ђурђевдан 119 Пренос моштију св. Николе 70 Ивањдан 2 Свети Козма и Дамјан 4 Сабор Св. Архангела Гаврила 25 Свети пророк Илија 2 Преподобна мученица Параскева /Трн./ 3 Свети праведник Јоаким и Ана 1 Преподобна мати Параскева 2 Свети апостол и јеванђелист Лука 13 Митровдан 70 Врачеви 4 Ђурђиц 70 Аранђеловдан 22 Ваведење Пресвете Богородице 6 Преподобни Алимпије Столпник 28 Никољдан 100 ДОСАДАШЊИ ПАРОСИ ПОТОЧКЕ ПАРОХИЈЕ Име и презиме и време службовања Милан Поповић 1895-1928 Милан Максимовић 1895-? Михајло Голубовић 1928-1934 Светозар Тодоровић 1928-1934 Огњен Радић 1934-1943 Александар Аца Глишић 1943-1943 Драгослав Јаковљевић 1944-1953 Раја Куруцовић 1944-1953 373
Блажо Мартиновић 1953-1962 Слободан Милановић 1962-1963 Игуман Данило 1963-1965 Милован Глишић 1965-1966 Томислав Радовановић 1966-1977 Љубисав Ковачевић 1977-1988 Милутин Поповић 1988 - 2001 Саша Огњановић - данас. СТАТИСТИЧКИ ПРЕСЕК КРШТЕНИХ ВЕНЧАНИХ И ОПОЈАНИХ 1948-1998. ГОДИНЕ У ПОТОЧКОЈ ПАРОХИЈИ Година 1948 1998 Крштених 100 29 Венчаних 50 13 Опојаних 37 50 ПРВА КАПЕЛА СВЕТЕ ПЕТКЕ ИЗ 1802. ГОДИНЕ И ЗАШТО СЕ ОВА ЦРКВА ЈОШ ЗОВЕ - СВЕТА ТРПЕЗА На месту где се данас налази црква Свете преподобне мученице Параскеве, претходно су постојале две мање капеле, такође посвећене овој светитељки. Прву капелицу, вероватно од дрвене грађе, подигао је својим трудом и маром, а по добивеном предсказању, Јевра Лазић из својиновачке фамилије Пејковића, 1802. године. Седам година у овој црквици вршена је служба Божија и народ се окупљао око ње у време храмовне славе, али и о другим благданима, молећи се Богу и Светима за ослобођење од Турака. У време владавине Карађорђа Петровића, на дан младе славе (1809) велика несрећа снађе вернике затечене у порти поред капелице Свете Петке. Пошто попали село Обреж, турски коњанички одред, у казненој експедицији, налете у порту црквице Свете Петке и сабљама искасапи вернике који беху за светом трпезом, после богослужења. 374