425
Смеје се на кришке. Цепа се ки шифонске гаће. Туђа рука свраб не чеше. Ћути му ки пилету сисе. Ћути му ки пилету мамузе. Натрћила сисићи ки џивџан коленце. Смеје се ки луд на брашно. Гори ки моносан паламиду. Меље ки чекетало. Пао у севдах као шљива у говно. Пева као славуј из баре. Окретан ки слон. Изровио очи ки одран ован. Боли глава, отпадају уши. Легло ки песница у око. Има образ ки ђон. Обилази као киша око Крагујевца. Млати језиком ко крава репом. Навалио ки на солило. Лети ки мува без главе. Жедног би преко воде превео. Зацопан ки пинтер у буре. Играју му очи ки на зејтин. Зелен ки јед. Гладак ки церова кора. Лиже ки јаре упишану браву. Дотерао се ки стари фијакер. Дочекао га ки озебо сунце. Дркти ки прут. Држи га као мало воде на длану. Јак ко земља. Глава му ки шеник. Вуче се ки мрцина. Оштар ки бабина бритва. Нит збори, нит ромори. Уватило се ки чичак за јаје. Свеж ки роса у подне. Веран ки пас. Уста има, језик нема. Пун вицева ки лопта шпицева. Вредан ки доњи камен на воденицу. Има паре ки жаба длаку. Личи ки јаје јајету. Жут ки лимун. Љут ки рен. Мангуп на бабу. Дебело тера ки сламка, а право ки обрамка. Дуга коса, кратка памет. Раскрилио се ки лелек. Крије ки змија ноге. Разуме се ки Марица у кривак. Добар ки леба. Добар ки добар дан. Даш му прст, тражи руку. Одело и црквено и мртвено. Плива ки секира. Куме, изгоре ти кеса. Малтерише па сам пада. Сложни ки рогови у врећу. Рове ки ровилаш. Рове ки бик. Вришти ки Дамјанов зеленко. Гле у купус, вади месо. Накићен ки сеоска млада. Убибео се ки млада. Смеје се ки млада после прве ноћи. Мирише на чамовину. Једе се ки млад месец. 426
С једну даје, с две узима. Дере се ки одран јарац. Зуби ки домине. Очи ки кафанске сарме. Муфте и сирће слатко. Игра ки пањ у канате. Завадио би очи у главу. Гледа ки мачак у сланину. Досадан као крпељ. Месечина као дан. 427
428
429
430
431
432
Последњих деценија у Поморављу се све више развија и постаје популаран, посебно међу младима и млађима, један специфичан облик народног стваралаштва - изреке претње. Оне су опомена противнику, или супарнику, имају хиперболички карактер са циљем да увеличају снагу онога ко их изриче, али имају и још једну јасно наглашену карактеристику - хуморност и духовитост. Например: "Ћу те изгазим ки магаре боцу", "Те поцепам ки свиња мрсан џак", "Кад те дунем и унучићи ће ти бидну шунтави" и тако даље. Овакав вид народног усменог стваралаштва врло је новог датума, од прилике почиње пре три до четири деценије уназад да се развија у Поморављу. Међу најстарије изреке - претње спадају оне "класичне": "Кад те лупим ће помислиш да ти Бог послао пакет" или "Кад те шопим ки кад те ударио вагонет пун сена", "Кад те акнем ћу ти изглавим футери","Бијем па сакатим","Бијем ки Свети Илија" и сличне. Ове новосрочене изреке прате савремене културне и цивилизацијске токове и у дослуху су са временом у ком настају. У њих улазе сасвим нове речи из индустрије, хемије, технике и тако даље. На пример: " Ћу те изгорим ки моносан паламиду", "Ћу те растурим ки дете каминонче", "Ћу те заложим ки Џале трактор"... Ова последња уједно спада и у типично локалне изреке које разумеју само становници једног села или краја и имају мало затамњеније значење. На 433
пример, у Плани код Параћина смо забележили и овакве локалне изреке: "Ћу те разбијем ки купче на Мачковицу". Овде треба знати да је Мачковица чесма у селу. Затим "Ћу те ишпартам ки скорички нинџа". Скорица је, наравно, суседно село, а како то и када је шпартао тај сеоски нинџа остаје непознато за шири круг радозналих. Према асоцијацијама и сликама на које се позивају многе изреке - претње, може се наслутити да су настале у руралној средини: "Ћу те обрстим ки коза пабирак", "Кад те ударим те обрунем", "Ћу те полим ки маче мушкатлу" и тако даље. Издвојили би смо још једну врсту претилачких изрека. То су, рекли бисмо, изреке општег типа, као: "Кад те лупим ћу те скупим", "Кад те дунем ћу те шунем", "Кад те шутнем, па кад те промашим"... И ове новокомпоноване народне изреке задржале су једноставност ранијих изрека, али се све више ослањају на досетку. Од стилских фигура највише користе поређење: ки ово, ки гућ оно, ки овај, ко онај... Не изговарају се у стварним конфилктним ситуацијама, већ у полуозбиљним или полушаљивим приликама, међу другарима и вршњацима, кад се неки "спор" решава на овакав шаљиви начин. Осим снаге и силе, ове изреке треба да докажу и духовну премоћ и супериорност онога ко их упућује и зато се он труди да буде што убедљивији у претњи и што сликовитији у изреци. Овакве изреке - претње рачунају обавезно и на хуморни утисак код околине и публике која прати "расправу" или "спор". Смех околине у неку руку решава ко је бољи међу кобајаги супарницима или завађеним странама. Усваком случају ове народне умотворине заслужују пуну пажњу јер су одраз агресивног времена и прилика у којима настају, па донекле и етнокарактера. ЈЕЗИЧКА ВИРТУОЗНОСТ У Поточцу, али и у околним селима у којима влада исти или сличан културни климат приметио сам велики број синонима за поједине речи. То се пре свега односи на глаголе "напити се" и "ударити". Богатство речи, готово лексичка виртуозност за глагол "напити се" могу да тумачим дугом традицијом винарства и виноградарства у овом крају и неговањем шаљивог народног расположења,као и за глагол "ударити" који иде уз припито стање, али и уз специфичан карактер,можда мало агресивнији, у односу на житеље других села изван ове регије. 434
435
Такође сам запазио да три главне безобразне речи у нашем језику, а које се односе на мушки и женски полни орган, као и на задњицу човекову, имају врло богату синонимску лексику. Сматрам да ово није специфичност само народа овог краја, већ је овакав безобразан речник дело готово целокупног српског етноса. 436
437 100 Милан Ђ. Милићевић: "Кнежевина Србија I", Београд, 1876.
КАД ЈЕ И КАКО НАСТАЛА КУЛТНА СРПСКА ПЕСМА "ОЈ, МОРАВО"? Песма "Ој Мораво, моје село равно" спада у легедарне творевине српског мелоса. Она је незванично химна, не само Мораваца, већ и свих житеља Србије, пошто је ово "земља троморавска" како рече песник јер лежи на обалама трију Морава и двеју Моравица. У овом прилогу српској културној баштини покушаћемо да одговоримо на два кључна питања када је песма " Ој Мораво, моје село равно" настала и где? Песма има очигледно дубоке корене у времену, а шире локацијско одређење њеног постанка је наравно, долина Мораве. У одређивању времена и порекла ове песме морамо се послужити пре свега историјским подацима. Подсетићемо се да је Хореум Марги (данашња Ћуприја) у току римске владавине и кроз рани средњи век играо врло важну улогу, пошто је био један од главних градова провинције Мезије, војно, административно, трговачко и културно средиште овог дела Србије. Име Равно добио је почетком седмог века, са доласком веће масе Срба у ове крајеве, који су реименовали целокупну географију, хидрогравију и топографију и прилагодили је својим језичким потребама. Од 1183. године Равно је у границама српске државе Стефана Немање, али сада и као погранични град игра важну историјску улогу. Последњи пут Равно је тешко страдало 1413. године када га је порушио и попалио султан Муса, а у време Деспота Стефана Високог, преостало становништво Равна пребегло је на леву, западну обалу Мораве и подигло је ново насеље на свега двеста до триста метара од обале вољене реке, наденувши му исто име Равно, односно касније названо Равново. Како се необуздана Морава изливала скоро сваке јесени и пролећа плавила је и избегличко село Равново, које јој се прво нашло на удару. У тој сталној несрећи и страху од поплава, у жалости за изгубљеним градом Равном, житељи су испевали песму "Ој Мораво, моје село Равно", мислећи при том на своје ново насеље Равно, настало од бившег града Равног. Значи, песма је спевана почетком 15. века, и односила се пре свега на село Равно, односно касније названо Равново, које се 1835. године преселило на данашњу локацију, а потом се спојило са Андровом и Остриков438
цем у данашње насеље Остриковац. На терену старог села Равно, сачуван је топоним "Селиште", што сигурно указује на ово насеље из 15. века. Чак је и његово старо гробље премештено због поплава на брдо "Ђула". Према томе, песма "Ој Мораво, моје село Равно" настала је почетком 15. века у селу Равну, два километра удаљеном од старог града Равно и првобитно се односила на ово насеље. Временом властита именица Равно претворена је у придев - равно, и ова готово неосетна језичка промена је омогућила да се песма "прошири" на све поморавске крајеве и доживи са подједнаким осећањем припадности, да би данас постала неофицијелна химна, односно српска свечана песма.101 101 Овај есеј аутор је у међувремену штампао у листу "Параћинских 14 дана", 2001. године ГРОБЉЕ У атару села Поточца постоји локалитет који се у народу зове - Гробљиште. Тај локалитет од стране научника није истраживан, али упућује на закључак да је у том крају некада постојало насеље. Локалитет Гробљиште се налази у близини цркве Свете Недеље, што само додатно подкрепљује нашу тврдњу да је ту некада била локација старог поточког насеља, које је значи имало и своју цркву. У ком периоду историје село Поточац је лежало на поменутој старој локацији, не може се са сигурношћу утврдити без додатног проучавања на терену, али према изгледу и старости, као и форми надгробних споменика на данашњем гробљу, то би могло да се убицира у распону од 200 - 300 година уназад, односно у 17. и 18. веку. Наиме, најстарији споменици у садашњем гробљу израђивали су се пре најмање 200 година, колика би била орјентационо и старост данашње поточке некрополе. Стара локација Поточца, ближа планини Јухор, у турским временима гарантовала је већу безбедност њених житеља, јер је била довољно удаљена од главног пута и моравских комуникација. Из историје поуздано знамо да је тек књаз Милош донео уредбу о згушњавању и ушоравању села, а то се догодило двадесетих година 19. века. 439
Пошочко Гробље Изглед надгробних споменика изгинулим ратницима од 1912- 1918. године на поточком гробљу Данашње гробље лежи на јужној падини изнад главне улице у горњем делу насеља, а у близини некадашње старе општинске зграде, давно порушене, односно у центру старог Поточца, који је ту почео да се исељава са првобитне локације. Од пре две - три године проширено је сеоско гробље на новокупљеној парцели, а у продужетку старог, и пут до њега је насипан. 440
443 ЗЕМЉОРАДЊА У ПРОШЛОСТИ Време почетног отопљавања после глацијалног доба зове се пребореал, када је клима још увек оштра и хладна и у њој су могле да се развијају само отпорније биљне врсте. У периоду од 5.300 година пре нове ере климатски услови се нагло побољшавају и настаје период у науци познат као бореал, када се биљни свет нагло увећава и проширује у квантативном и квалитативном смислу. То је отприлике и период земљорадничких и сточарских заједница, о чему сведочи и налазиште на Лепенском виру. Многе данашње биљне врсте, чији плодови, семење и други делови служе човековој исхрани управо воде порекло из овог периода, када су биле аутохтоне, дивље врсте. Култура Лепенског вира познавала је дивљу крушку, јабуку, оскорушу, трњине, глог, орах, дивљу лозу, овас... Научници сматрају да је у време процвата културе Лепенског вира и предели Поморавља били насељени људима, који су познавали сва достигнућа тадашње цивилизације, јер су географски положај, речна и путна мрежа омогућавали комуникацију ове две области. У праисторијским налазиштима на територији Средњег Поморавља, који чувају и материјалне доказе тадашње земљорадње, пронађени су и глинени судови са пшеницом, што нам говори да су земљорадници старог света знали за ову житарицу и да је плодно земљиште Поморавља од праисторије било погодно за "краљицу житарица". Међутим, Поморавље се не сматра аутохтоним тлом за пшеницу. Њена колевка је анадолска висораван, на којој је пшеница успевала као самоникла творевина, што је доказао и научник Оливијер, потврђујући тако записе древног античког историчара Беросија у којима спомиње пшеницу у долини Тигра и Еуфрата. Оливијер је 1807. године на простору некадашњег Вавилона пронашао дивљег претка данашње пшенице - Тriticum monococcucum и Тriticum dicoccides. Вероватно да је пшеница даље преношена преко земљорадничких насеобина у правцу Тракије, Поморавља, Подунавља, све до европских простора на северу и северозападу. Значи, већ од најранијих времена млађег каменог доба (5.300 година п.н.е.) пшеница је била присутна у поморавској равници као основна и незаменљива биљна врста. На свим словенским језицима име ове биљке се изговара исто или слично.
Осим пшенице античко становништво у Поморављу знало је и за јечам, просо, лан, боб и мак, које су аутохтоне врсте нашег поднебља. Долину Велике Мораве, као и коридоре њених притока насељавају Трибали, носиоци снажне и особене српске културе, која је у многим доменима била равна старој јелинкој цивилизацији. У досад познатим локалитетима из трибалске ере на нашем подручју, пронађени су многи предмети који говоре у прилог гајењу винове лозе у праисторији. Наиме, многи скифоси, керамичке купе за вино, сличне грчким посудама, присутни су у налазиштима код Јагодине, Бунара, Супске, односно са обе стране реке Велике Мораве. Та побрђа су и данас позната по виновој лози и сматрају се важном виноградарском зоном. Сматра се да је винова лоза са малоазијске обале пренета у српску земљу Тракију, одакле су је Трибали преузели и њоме засадили брда на Јухору и Кучају, уживајући у вину и грожђу, који постају важни пољопривредни производи, које су тадашњи трговци замењивали за другу робу по тада познатом античком свету. ПОЉОПРИВРЕДА И СТОЧАРСТВО У СРЕДЊЕМ ВЕКУ "Поморавље у свом источном, планинском, делу нуди згодне услове за сточарство, а у свом западном делу, покрај Мораве, за пољопривреду. Вишак производа и једних и других области изношен је на трг, и тамо вршена размена добара. Из записа видимо да се гајили: коњи, говеда, овце, козе и свиње. Исто тако било је крај манастира и цркава веома развијено пчеларство, због воска који је много употребљаван у црквама, јер је народ био веома побожан. Има трагова да је било развијено и гајење свилених буба, ради разних утвари и одежди. Исто тако и рибарство,било је веома развијено, због поста који је веома велики у православној цркви. Крај сваког већег манастира били су готово редовно велики рибњаци. Не треба заборавити да наша црква прописује веома строг пост преко целе године и за светковњаке, те еј употреба рибе и код њих била врло велика. Међутим у Св. Гори и по строгим манастирским прописима калуђери месо уопште никако нису јели. 444
За Поморавље у погледу рибарства ми имамо један поуздан податак којим жупан Вукосав дарује м-ну Св. Богородице у Лешју село Невидово, доцније прозвано Видово, са рибарима. Више него вероватно да су покрај Црнице и Грзе остали манастири имали своје рибњаке. (Зак. ст. 437). Као једну интересантну реткост имамо да забележимо у Поморављу гајење тура-зубара (врста говеди). Кад су краљ Андрија и Првовенчани измењали дарове у Равну 1216. године одна је краљ Андрија као реткост поклонио Првовенчаноме једног тура и турицу. Изгледа да се та животиња размножила по том у околини, те отуда имамо једну речицу притоку Раванице: Зубраву; место Зубраве код Сењског Рудника као и село Зубарје код Лешја. Ти се турови, зуброви, изгледа били размножили доцније у Поморављу као и по целој Србији и сматрали као реткост и оригиналност. Деспот Стефан Високи у свом грбу био је поставио два рога од тура који заокругљују двоглавог белог орла (Гл. Географ. друшт. XII за 1926. г.) Пољопривреда је такође била развијена нарочито у равницама. У то време нису знали за кукуруз и кромпир, те су гајена стрна жита: пшеница, раж, јечам, овас и просо. Гајено је исто тако поврће, које изгледа да је било развијено по манастирским баштинама, јер су калуђери у сред. веку махом били вегетаријанци т.ј. нису јели месо, а у велике празнике само рибу. Виноградарство и воћарство исто тако било је добро развијено. Има много помена да је сваки владалац дајући земље своме манастиру, насадио винограде. А о воћарству вели се да су са разних страна калуђери доносили благородно воће и засађивали га крај манастира. На тај начин манастирска имања служила су као угледна добра. Што се тиче Поморавља то из повеље у Раваници видимо да је кнез Лазар такође засадио виноград и воћњаке. У повељи се каже: "винограде насадих и друге купих у Црепа и Југа...". Жупан Вукосав поред села дарује Св. Богородици Лешјанској: 12 кобила и пастува, сто оваца, п;луг волове и 30 свиња. Све ово показује да се сточарство и земљорадња у Поморавњу били развијени, као и да се властела такође бавила економијом.102 - Марјановић Др. Ч: "Ћуприја, Параћин и Јагодина", "Тсмнићски зборник", број 3, Београд, 1936. стр. 160 445
ЗАНИМАЊЕ ПОТОЧАНА И ТЕМНИЋАНА С ПОЧЕТКА ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА "Најглавније је занимање становника овога краја земљорадња. Од жита се највише сеје кукуруз, па онда јечам, пшеница, овас рженица (раж) и др. Пшеница се овде не сеје у оноликој мери као у Левчу и Гружи. Од баштенских усева сеју: лук (бели, црни, врашац, празан и ајму), купус, кромпир, пасуљ, боб, грашак, леће, диње, лубенице, паприке, краставце, патлиџане и тикве. Место где се лук сади зове се лукара и обично је близу куће. Купусара је где год крај реке или потока, а кромпириште може да буде у њиви. Паприке и патлиџани саде се обично у купусари, где је згодно за заливање. Све су сеоске купусаре обично на једном заједничком месту. Лук, сем празана који трапе у земљу, плету у венце и остављају да се суши. Купус мећу у каце, а паприке, зелене патлиџане и краставце мећу у туршију. Пасуљ (бели, лозан) не грувају, већ га у махуни остављају на таван, па грувају по колико им кад затреба. У брдском делу најчешће ору оралицом и плужицом, а у равници плугом. У Великој Дренови, Селишту и Белој Води још се виђа стари, гломазни, дрвени плуг, а по осталим селима у велико су прошарали гвоздени. Кукуруз сеју у бразду и под мотику; на јачој земљи чешће, а наг слабијој ређе. Стрмнину сеју на сачму (из руке), а конопље и лан још и под мотику. Пшеницу ретко косе већ је жању српом и то обично презрелу. Пожњевено руковеђе везују у снопове,које мећу у петаке или крстине, па их после дену у стогове или камаре. Врху најчешће говедима, ређе коњима. Овршену пшеницу остављају у амбар, а сламу дену у стог, одмах крај гумна, или је мећу у плевње. Обран пак кукуруз мећу у салаше или кошеве, а трску (шаш, талу) прво мећу у ћуме или купове, а после их дену у стогове. Брашно мељу у воденицама моравкама, а ређе у поточарама. Сточарством се мање занимају него земљорадњом. У опште сточарство непрестано и нагло опада због оскудице у пашњацима и због инокосног стања. Стока се у овом крају не негује добро, те је, поред свега укрштања и облагорођивања, мршава и рђава. Највише има оваца, па свиња, говеди, којих је више у равнијим селима, нарочито онима поред Голиске 446
Мораве, даље има коња, а најмање коза, којих има обично по селима око Јухора и Благотина. Свако чува своју стоку на свом имању. Коња, говеди, и свиња има доста измешаних са страним бољим расама. Од живине највише пате кокошке, па онда ћурке, затим крај Мораве шотке и гуске. Знатно је занимање и воћарство. Скоро свака кућа има у непосредној близини шљивак (шљивар, воћњак) са по неколико стотина дрвета шљива, обично пожегуша, цепача или маџарки. Шљива боље напредује у брдским селима. Од шљива пеку ракију (шљивовицу), мање их суше за домаћу употребу и продају, или их продају онако сирове. Саде још и: јабуке, крушке, трешње, вишње, дудове, дуње, мушмуле, орахе, брескве, кајсије и друго воће. Ово воће ретко продају, већ обично задржавају за домаћу потребу. Дивљаке "наврћу" под кору и лист (пупољак), што су једини народни начини калемљења у овом крају. Јабуке и крушке трапе у трап као кромпире. Виноградарство је била знатна грана привреде нарочито у неким селима док није сушибуба (филоксера) уништила домаћу винову лозу. Тако су били чувени кукљински и јасички виногради са особито лепога грожђа. У најновије су време у велико отпочели да подижу винограде на подлози америчке лозе. Док су били стари виногради бивали су обично на једном месту и имали су заједничког пудара. Обично грожђе муљају у половници (чабру) муљачем или рукама. Пчеларство је некад била много знатнија грана привреде. Узрок опадању пчеларства је понајвише у томе што су проређене шуме и разорене ливаде. Пчеле гаје примитивно. Држе их у кошницама: вршкарама или плетарама, ређе ступарама. У последње време код стручних пчелара виђају се и сандучаре (ђерзонке). 0 Преображењу их подсецају, а с јесени, обично о Петковици, поубијају лакше пресаде, а теже оставе да презиме, при чему кошнице добро утопле. Од повађених сатова цеде мед и топе восак, а восковарину продају восковарџијама. Пчеларници су обично близу куће, у цвећари, а некад су били у пољу ван села, на засебном месту, као катуни. Свиларство је почело у најновије време да се распростире. Поред горњих занимања у селима поред једне и друге Мораве баве се риболовом. Рибу хватају удицом, пређом, црпцем, аловом, кошем, загажњем, а хоће крадом и да трују и да бију динамитом. 447
У печалбу Темнићани не иду, сем то многи сиротнији људи и младићи, чим своје послове прераде, иду у Параћин, Ћуприју и Јагодину, те тамо раде такође пољске послове под надницу и могу да зараде 30-50 динара месечно. Поред овога у Великој Дренови има знатан број изучених калемара винове лозе, обично младића, који иду по околини, те калеме за новац. Женски је посао да се опреде, обоји, снује, навије, изатке, убели платно, скроји, сашије; даље пристави, умеси; окрпи, опере; постави и дигне јело; помузе, подсири; храни и чува живина и стока; спреми обућа свима онима који се обувају, и у опште сав рад унутра у кући, а поред тога још и у пољу: да се сеје (кукуруз, конопље, лан), копа, жње, сређује конопље, лан, вуна и т.д."103 103 Мијатовић М. С. "Темнић • антропогеографска студија" Београд, 1905. ПОТОЧАЦ У УТИЦАЈНОЈ СФЕРИ ПАРАЋИНА СРЕДИНОМ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА "Поморавље и Црница нису једини крајеви чије је тржиште Параћин. Користећи железничку пругу, на параћински стрчни трг долазе данас, као и некада, сељаци из околине Кривог Вира. Ови сточари су своје производе, нарочито вуну, још од раније доносили на трг у Параћин. Ка Параћину гравитира готово цео северни Темнић, а нарочито су за њега везани Поточац, Својново и Рашевица - села на левој страни Мораве. Сељаци из ових села су најмање двапут недељно на параћинском тржишту, иако морају да пешаче или да долазе колима, пролазећи скелом Мораву код Шавца или Чепура. У случају високог водостаја, кад не могу да прелазе скелом сељаци тих села иду на трг у Варварин. Сељаци из Обрежа долазе ређе, јер им је Варварин знатно ближе. Али већа потрошна моћ Параћина чини да Обреж, Доњи и Горњи Катун улазе у зону његовог тржишта. Мост на Морави, код Доњег Видова, омогућава становницима Обрежа да долазе у град пешице или колима. Становници Горњег Катуна иду истим путем или прелазе скелом у Доњи Катун и користе пругу. Јовац, Трешње448
вица, Дворица, Сињи Вир, Остриковац и Равново представљају северни део зоне Параћина. Од ових насеља становници Сињег Вира и Трешњевице, као најближих, најчешће долазе у Параћин, док из осталих села у већини случајева одлазе у Ћуприју односно Светозарево. Поред поврћа, жита и стоке поједина села Темнића, нарочито северног, имају богате винограде, тако да вино и грожђе представњају знатан проценат међу њиховим тржишним вишковима. Такав је случај нарочито са Јовцем. Утицај других тржишта се осећа се само у повременој зони. Боље би било рећи да се сама локална тржишта јављају у тој трећој, најширој зони, а њихов утицај продире и у сталну зону. Пример су за то Рашевица, Поточац и Својново чији становници иду повремено у Варварин као тржиште. Поред ових локалних, у зони параћинског тржишта осећа се много јачи утицај других градова ове котлине - Светозарева и Ћуприје. а) Зона радне снаге - Пре Другог светског рата укупан број радника у фабрикама износио је 1.500, а данас се пење на 3-3.500. Овај број радника даје знатним делом оклина: 60 % радништва у Параћину чине људи из околних села а оталих 40 % су радници настањени у граду, иако су и они већином пореклом из околине. 449
Из следеће табеле се види да радништво потиче углавном из села просечно удаљених до 12 километара. Нарочито велики број радника дају Горње и Доње Видово, Шавац, Чепуре, Рашевица Својново и Поточац. Из Шавца има око 30 радника, а три последња села дају заједно око 200, и то највише Поточац. Ова насеља поред Мораве дају тако велики број радника због тога што им Морава често плави и односи земљиште. Није редак случај да човек преко ноћи остане без земље. Услед тога већина сељака из ових моравских села тражи и неку допунску зараду. У нарочито великој опасности од поплаве и одношења су сељаци из села Доњег Видова, које лежи у самом меандру Мораве. Сељаци из ових села долазили су на рад пешице.104 1 - Савић 0.: "Утицајне сферс градова у долини Велике Мораве", Београд, 1955. Утицајна сфера Параћина: 1. непосредни, 2. стални и 3. повремени појас (Према Олги Савић) 450
Блаgе јухорске падине изнад Поточца идеалне за воћарство и виноградарство ПОЉОПРИВРЕДА ПОТОЧЦА У 19. ВЕКУ КРОЗ ТАБЕЛАРНЕ ПРЕГЛЕДЕ Због велике суше у 1856. години народ исхрањује стоку помоћу лисника Високосваному Попечитељству внутрени дела Началничество окр. јагод. - известије По распису високославног Попечитељства внутрани дела од 23. јулија пр. год. Е.Но 717. у 48. броју званични новина печатаног и са предписанијем љеговим од 31. јулија исте год. Е.Но 743. Начелничеству овоме у три ексземплара послатог, оно је народу овог окр. због ово-годишње оскудости у сену дозволило и то којима је нужно било за израну стоке, потребно числол листника насећи и као што срезски началници овог окр. Началничеству овоме известијама својим јављају, сав је народ овог окр. нужне му листнике приуготовио, без да се је какова штета гори плод приносећој при сечењу исти принела. 451
Ово достављајући Началничество окр. јагодинског у покорности хваљеном Попечитељству, подоси му овди .. приложениј главниј списак приуготовљени листника народом овог окр. за израну стоке на високо примотреније његово. Но 6088. од пр. год 10. јануара год. 1857. У Јагодини Началник окр. јагод. почест. књаж. ађут. подполков. кавалер, Јоца Наумовић II писар, Алекса Јоцић 452
У Поточцу се користи сваки терен плодне земље. Воћњаци се подижу и у дворишту поред куће 453
СПИСАК СПАХИЈСКИХ ПРИХОДА ОКРУГА ЈАГОДИНКОГ 1834. ГОД. 454
455
105 105 . Табеле су преузете из књиге:" Град Светозарево" др Бранка Перуничића. Извор: Архив Србије ■ МУД - ХП-17-1841. 456
ПРЕГЛЕД ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПОВРШИНА ИСТОЧНОГ ПОДЈУХОРЈА СРЕДИНОМ ДВАДЕСЕТОГ ВЕКА« 106 . Савић 0.: "Утицајнс сфере градова у долини Велике Мораве" Београд, 1955. године. 457
РАТАРСТВО После I светског рата почео се гајити бели кукуруз тзв. "буцов". Овако се звао због веома крупног и дебелог клипа. Он је давмо много веће приносе од осмака, али је захтевао нешто дужу вегетацију, а и ако је касније обран често се и буђао. Тридесетих година почео се гајити жути кукуруз тзв. "пречанин". Овај кукуруз је брзо прихваћен, јер поред тога што је давао добре приносе био је, иако жути, добар за људску исхрану. Све ове побројане врсте кукуруза остале су у употреби до 60-тих година, када почиње масовна употреба вештачких хибрида кукуруза, који уз помоћ данашње машинске обраде, пре свега зимског дубоког орања и употребом вештачких ђубрива, постижу приносе о којима наши преци нису могли ни сањати. Кукуруз се сејао "под плуг" и "под мотику"', а окопавање и подгрћање искључиво мотиком, па је производња тражила велики број радне снаге. Гвоздени плуг, плуг шпартач и двобразна сејачица појавили су се тек после I светског рата. Но те алатке су биле јако скупе и дуги низ година имала су их само богатија домаћинства. Интересантно је да се кукуруз, све до балканских ратова (1912-1914) брао искључиво са шумком-комушином, па се тек код куће одвајао од исте. То се звало комушање кукуруза и по правилу се радило увече уз ватру. На комушање су се позивали рођаци и комшије. Комушање се вршило уз песму, ракију и печење младог кукуруза. Уопште је заједништво у обављању пољопривредних радова раније било веома развијено. Узрок овоме вероватно треба тражити у томе што запрежну стоку нису сви имали по пар, већ само по једну краву, па су ради запреге састављали у орању и вучи. Они што су састављали стоку звали су се спрежници (од упрегнути-стоку). Исто тако стока је по правилу била слаба, па су комшије и рођаци за орање, када се земља јако стврдне морали да употребљавају по две запреге (овде кажу два чивта). Спрежници су се спаривали односно уговарали спрезање стоке, за следећу годину одређеног дана, а то је био тзв. "бекријски дан", односно први понедељак после поклада за Ускрс - "Чисти понедеоник". Када смо код кукуруза треба напоменути и једну веома интересантну појаву, а то је да се шаша-кукурузовина није после брања кукуруза се458
кла као касније и данас, већ је остајала на њиви, па су људи дотеривали стоку да је једе. Ово утврђујемо из књиге Т. Ђорђевића "Србија пре сто година", који на страни 8. наводи: "Онда (1834. год. прим. аутора) рабаџије нису носиле са собом за волове храну. Уз пут напасали би волове по туђим њивама, а овога пута по шаши - кукурузовини која се никада није секла, него докле траје онако се на земљи остављала, и свачија је стока јела кад се потеси раскваре". У наведеном тексту употребљена је реченица "Кад се потеси раскваре". То значи кад се поље ослободи усева. У поморавским селима, скоро до пре двадесетак година, било је уобичајено, да се јавно огласи дан од када је поље распуштено. То је значило да се стока могла чувати и напасати, без обзира чија је то имовина. Људи су често практиковали да стоку само истерају у поље и она је целог дана била без чувара. То је обично било ујесен око Митровдана. На пролеће, пак, када отпочне нова сетва, такође се јавно оглашавало "да свако чува у своје". Поље од пољских штета, учињених непажљивим чувањем стоке, од пољских крађа плодова пољопривредних култура и других штета у пољу, чували су посебно у ту сврху, ангажовани људи, који су се звали чувари поља или једноставно "пољаци". У сваком селу их је било од 2 до 4 (у зависности од величине сеоског атара). То су по правилу били сиромашни старији људи, који су на овај начин обезбеђивали себи егзистенцију. То је било мало понижавајуће занимање и обично су родитељи деци говорили "од тебе неће бити ништа до пољак". Пшеница се у Поточцу и поморавским селима мало сејала у односу на "горња села" параћинске општине, где се пшеница сејала и сеје у већем обиму. Разлог за ово треба тражити у томе што је пшеница озими усев, а у поморавским селима су биле ретке године када преко зиме није било поплава. Све до Првог светског рата овде се сејала једна врста пшенице тзв. "старо семе". Ова пшеница је давала мале приносе, а због болести које су је нападале (углавном "гар и главница") хлеб је од ње био црн "као земља". Међутим, како је хлеб био црн употребљавао се само о свечаностима и празницима и звао се "чис леба" а хлеб од кукуруза једноставно леба или проја. 459
После Првог светског рата појавила се нова сорта пшенице тзв. "црвенка". Ову врсту пшенице људи су свесрдно прихватили, јер су њени приноси били знатно бољи, а хлеб је био квалитентији. После ове пшенице појавила се пшеница "Банкут" и "Белија". Све ове врсте пшенице које могу дати приносе од 6-7000 кгр. по хектару. Поред већег приноса, нове хибридне врсте пшеница, не полежу, јер имају чвршћу и краћу стављику. Полегање пшенице од ветра и олуја је био највећи недостатак ранијих сорти пшеница. Пшеница рода 2002. године Велики напредак у производњи пшенице учињен је и запрашивањем семена од болести - гара. Запрашивање семена се звало "прпорење" и почело се употребљавати после 1930. године. Запрашивањем семена и употребом тзв. тријера, а такође и употребом густог "честог" сита квалитет хлеба је умногоме побољшан. Како се гајила пшеница? После јесењег орања семе пшенице се сејало руком, а онда браном од трња завлачило. На пролеће, када пшеница 460
почне нагло да расте, радници би исту у 2 - 3 наврата чистили од корова, углавном од дивљег грашка, паламиде и кукоља. Чишћење се вршило чупањем корова или сасецањем истих малим направама у виду копља са зарубљеним шиљком. Ове направе звале су се прићке или копрље. Када жито сазри приступало се жетви. Жетва се вршила искључиво срповима, а тек после I светског рата пшеница се ту и тамо почела косити косом. После повезивања у снопове исти су се слагали у купе у виду крста и звале се крстине. Свака крстина је по правилу имала 13 или 17 снопова. Слагање се вршило тако да класје буде у средини крстине. Завршни сноп одозго звао се поп. Жито је у крстинама могло да остане на њиви дуже време и на овај нажин било је прилижно заштићено од временских непогода. После неколико дана, како овде кажу "док се жито угори" снопље се односило на тзв. гумно, где се жито врло. Гумно је уствари утабани комад земље, округлог облика, које је у средини тог круга имало један већи колац пободен у земљу. Овај колац звао се стожер. За време сунчаног дана људи би на гумну развезали и распрострли снопље жита, па када се исто на сунцу добро угреје приступало се врши. Врша се спроводила помоћу крупне стоке, обижно волова, и то на тај начин, што би се стока, упрегнута у јарам, везала конопцем за средишни колац - стожер онолико далеко, колико је било велико гумно. Затим би се стока терала све у круг, а конопац се завијао око стожера и стално скраћивао. На тај начин се омогућавало, да стока равномерно гази - врше сваки део гумна подједнако и равномерно. Кад би се конопац потпуно замотао мењао се смер кретања стоке, па се конопац сада одмотавао. Тако би стока гажењем оврла жито. После овога људи су дрвеним вилама, које зову још и рогље, бацањем сламе и плеве увис одвајали сламу од жита, а кад би одозго покупили сламу доле је остајало жито и плева. Пошто би жито са плевом покупили на гомилу, приступало се тзв. вејању, односно одвајању плеве. То се све радило под условом да има ветра. Ако ветра нема, или је пак исти сувише јак или слаб, жито се купило у вреће заједно са плевом и односило кући, па згодном приликом вејало. После Првог светског рата појавиле су се и просте направе са дрвеним елисама помоћу којих се жито вејало код куће. Ко што се види послови око жита били су заиста тешки и мукотрпни, тим пре што су се ти послови, по правилу морали обављати на великој жези, кад "звезда опече", како народ каже. 461
Појава вршалица много је допринела да се олакша производња житарица. Прве вршалице у Поточцу и поморавским селима су се појавиле око 1925. године. Оне су биле на парни погон и прилично гломазне, а такође су захтевале и послугу од око 15 до 20 радника. Као погонско гориво ове вршалице су употребљавале дрва, а касније сламу, која је приликом вршења испадала из дреша. Због гломазности и слабе покретљивости (покретала се запрежном вучом) у почетку су вршалице биле стациониране на појединим местима у селу и људи су ту доносили жито. Касније, нарочито богатији сељаци, који су под пшеницом имали веће површине, довозили су вршалице у своја дворишта и ту су паковали снопље у велике камаре, а онда доводили вршалицу. Накнада власнику вршалице се вршила искључиво у натури - пшеници, а висина накнаде се кретала од 10-15 % од овршеног жита. Поред овога власник жита је био обавезан да припреми и богат ружак за мајсторе и раднике који су учествовали у врши. Пред Други светски рат појавиле су се вршалице на моторни погон. После ослобођења 1945. год. погон је вршен помоћу обичних трактора за орање. Овакво стање се задржало све до појаве комбајна. Данас вршалица у Поточцу и поморавским селима нема. Данашња деца скоро и да не знају како изгледа вршалица. Остале житарице као што је раж, јежам и овас гајили су се у симболичним количинама и за њих важи све што је речено за пшеницу. Задњих година запажено је нешто веће гајење јечма. То је вероватно последица све већих потреба за квалитетном сточном храном. Повртарство: Повртарством се људи у овом крају баве од давнина. Близина Параћина је људима поморавских села омогућавала да све вишкове повртарских култура износе на пијац. Парцела у којој се гајило поврће овде се зове разним именима: башта, баштована, бача, купусара, градина итд. Интересантна је појава назива "градина". Ова реч потиче од тога што су баште по правилу, биле због штета од стоке ограћиване плотом. Наведени називи задржали су се до данас. Од повртарских биљака гајиле су се: купус, пасуљ, боранија, боб, паприка, парадајз, прази, црни и бели лук, грашак, краставци, ране тикве, зеље итд. а у задње време и шаргарепа, спанаћ, кељ, карфиол, ротквице, плави патлиџан и др. 462
Поред наведеног све до краја 19. века у овом крају се гајила тзв. лећа и сочиво. Иако се ове две повртарске биљке по причању народа потпуно разликују, јер сочиво има нешто крупније зрно од леће, а, такође, и боја им је различита, није јасно зашто се зову именима која исто значе. Зрневље ових биљака припремало се за јело исто као пасуљ. Сшогови сена зденуши на њиви Од свег наведеног поврћа, наравно да се одувек и највише гајио пасуљ, паприка, купус, црни, бели и прази лук и боб. Пасуљ је основно и најзначајније поврће, које је учествовало у исхрани људи поморавских села. С обзиром на прилично сиромашну исхрану (о чему ће касније бити речи) пасуљ је, као калорична намирница са великим спектром витамина и минералима одиграо пресудну улогу у исхрани сеоског и не само сеоског становништва. Од сорти пасуља, све до 30-их година овог века углавном се гајио пасуљ тзв. "лозан" и пасуљица. Лозан има дугуљасте и прилично 463
крупне плодове. Обавезно се гајио као међуусев са кукурузом, јер исти има дугу лозу (зато се зове лозан), па су му струкови кукуруза служили као притка. Недостатак овог пасуља је био тај што кад сазри не може од лозе, која се савије око струка кукуруза, да се почупа и код куће стуче. Исто тако неједнако је сазревао, јер док су доње махуне потпуно зреле, горње су још зелене, па мора често да се бере. Пољопривредници стално трагају за што бољим сортама пасуља, као уосталом што је случај са осталим пољопривредним културама. Треба истаћи да људи у овом крају пасуљ са кратким стаблом и са мало лозе зову "чучавац". Кромпир се гаји у Поточцу и Поморављу од почетка 19. века, од када и у другим крајевима наше земље. Употребљавао се за исхрану на разне начине, али највише као обарени или испечени у ватришту. Несрећа је била у томе што је кромпира увек било недовољно и чији су плодови били врло ситни. То је долазило отуда што су људи гајили кромпир као међуусев заједно са кукурузом. Обично би један део њиве, до пута, засадили кромпиром заједно са кукурузом. Наравно да као међуусев кромпир није могао да донесе добар принос, јер су му плодови били врло ситни. Тек после Првог светског рата кромпир се почео гајити не као међуусев већ самостално. Дошло се до закључка да се кромпириште треба претходно добро нађубрити стајњаком и посветити му посебну пажњу у окопавању и тзв. подгрћању. Данас су Моравци прави мајстори у производњи кромпира, тако да поред подмирења својих потеба имају доста и за продају. Треба рећи да се раније није знало за опасну штеточину кромпира "кромпирову златицу" све до 1948. године, која умногоме уназађује гајење кромпира. Поред пасуља и кромпира највише се гајио црни, бели и касније прази лук. Ово поврће је одувек учествовало у исхрани. Није познато од када се у овом крају гаји црни и бели лук али се зна да је празилук овде новијег датума, јер је почео а се гаји тек почетком 20. века. После сазревања црни и бели лук се за зимницу спремао тако што би се плод са већ увелим стаблом уплетао у дуге венце. Празилук се за зиму трапио до половине у земљу и покривао одозго сламом или шеваром. Овај начин спремања лука за зиму задржао се све до недавно. 464
Пошочки виногради. Тренутно их у атару има на површини од око стотину хектара Пасуљица (само име каже) има ситнија и скоро округла зрна. Ова врста пасуља се гајила од најстаријих времена. Захвална је за производњу, јер успева и на песковитом, како овде кажу, прегорљивом земљишту. Гаји се као једина биљка, а исто тако и као међуусев. Врло добро и редовно рађа и све махуне јој једновремено сазревају. Бере се много лакше од пасуља који имају лозу, јер кад сазри једноставно се почупа, угреје на сунцу и стуче. Ипак, због свог ситног плода и нешто слабијег укуса ова врста пасуља је скоро потпуно напуштена. После 30-тих година 20. века појавила се нова сорта пасуља тзв. "тетовац" са пљоснатим крупним зрнима и веома укусним за јело. Ову врсту пасуља људи су свесрдно прихватили. "Тетовац" је одлична сорта пасуља, али даје прилично мале приносе. Од поврћа у исхрани је много учествовала паприка. Она се употребљавала као зелена, а исто тако и сушена на венцима, а такође је остављана за зиму као туршија. Од сорти паприка највише се гајила тзв. венчара, туршијара и ситна паприка тзв. станумерка. Заједничка особина свих ових врста је била та што су све биле врло љутењ. Паприка која није била љута сматрана је лошом паприком. Парадајз, или како се раније овде звао патлиџан, у почетку се није посебно гајио, већ је то била самоникла биљка. Плодови су били врло ситни(величине мањег ораха) али је рађао много, тако да су на струку били читави гроздови. Било је црвених и жутих плодова. Касније се одаби465
рањем дошло до разних врста пардајза, који су били врло крупни и пљоснати. Достизао је тежину чак до пола килограма. Овај крупни патлиџан негован је у разним варијантама врло дуго. Недостатак му је био што садржи много семена. Данас су све раније сорте напуштене и гаји се јабучар, који има плодове величине крупније јабуке, скоро округлог облика и са врло мало семена, као и друге нове врсте. Када је реч о поврћу неопходно је истаћи једну биљку која је у ранијим периодима имала велику улогу и исхрани људи а то је тзв. зеље. Зеље је много учествовало у исхрани, због тога што је стизало рано с пролећа пре сваког другог поврћа. Од зеља су се правила многа јела и пите, а мешало се и са другим поврћем. Зеље је с пролећа, различито спремљено, скоро свакдневно било на трпези. Оно је имало и ту предност што није захтевало никакву негу, а било га је у изобиљу. Једном посејано исто се само сваке године обнављало. Једини посао око зеља је био да се зеље заштити лаком оградом да га не прља стока и живина. Боб се у Поморављу гајио од памтивека. Интересантно је да и поред тога што је свака кућа гајила боб, он се није употребљавао за свакодневну исхрану, већ се исти спремао као јело само за посне славе, заветине, посне празнике, задушнице и слично. Износи се на трпезу у виду бобових пихтија, које се и данас обавезно спремају за посне славе. Боб се рано с пролећа употребљавао као млад, било изљускан у младим зрнима, 466
било тако што се кувала цела махуна као боранија. Било је исто тако појава да се лишће боба од младих стабљика употребљавало као салата. Боранија се овде одувек гајила. Било је разних врста, са белом и тамном махуном, са лозом које су захтевале притке или без њих. Иначе најпознатија врста је боранија чучавац тзв.бела боранија. Данас се гаје разне врсте бораније, но ипак најквалитетнија је тзв. "путерка" која се почела гајити од 1950. године. Има дугачку и широку махуну (чак до 20 цм) а поред доброг укуса, уз велику притку даје добар плод. Од давнина се у овом крају гаји и грашак. Позната сорта је био грашак "шећерац", а било га је две врсте: ситнији и тамнији и бели са изразито крупном и широком махуном. Овај грашак имао је веома ситна зрна, а за исхрану се употребљавао искључиво као боранија са младом махуном. Садашња сорта грашка, од кога се употребљава за јело искључиво зрна, овде није био познат све до Првог светског рата, када је почело његово масовно гајење. Данас грашак шећерац се скоро потпуно изгубио и ретка су домаћинства која га гаје. Разлог овоме треба тражити у његовом сладуњавом укусу који многи не воле. Купус се такође овде гајио од давнина, као и краставци и разне тикве. Роткве, овде их зову радакве, ротквице, шаргарепа и цвекла почеле су се гајити тек после Првог светског рата. Спанаћ, салата, кељ и карфиол могли су се видети по баштама тек после 50-их година. Интереснатно је да се цвекла,кељ и карфиол гаје само за тржиште. Ове биљке овдашњи врло мало употребљавају за јело. Вредно је истаћи да повртарство све до Првог светског рата није било на завидном нивоу. Ово потврђује и казивање старијих људи да су јела на пр. спремљена од густог пасуља била реткост. Обично се кувао чорбаст пасуљ, па су се у истом могла "јурити зрна". За софром се деци често говорило да не пуне кашике.Чак и кромпира није било довољно. Обично су се правиле кромпираве чорбе. Из овога се закључује да су људи гајили поврће на врло малим парцелама. Гајење повртарских култура је било врло тешко због тога што исте захтевају много воде. Раније су баште биле стациониране обавезно поред Мораве или потока. Поливање се вршило тако што би се судовима силазило под обалу, захватала вода и на тај начин поливала башта. Касније су људи почели копати бунаре који су доле од обурвавања били обезбеђени оплетеним прућем. Но из бунара во467
да је црпљена конопцима, а често обичном мотком, која је служила уместо конопца или ланца. Касније су људи почели да употребљавају ђерам којим је мало ублажен овај мукотрпан посао. После Првог светског рата поједина боље стојећа домаћинства почињу поврћем да засејавају све веће површине и да се специјализују за производњу истог. Они за поливање праве тзв. долапе са погоном на запрежну вучу, чиме је повртарство добило замах. Долапи су прављени у великим парцелама - бачама. Аутор је видео Сврзићев долап око шездесетих година 20. века. После Другог светког рата, наглим повећањем градског становништва и нараслим потребама за поврћем нагло се развија повртарство, а употреба моторних пумпи за полевање (почев од 60-их година) револуционарни је преокрет у повртарству. Ангажовањем пољоприврених института у одабирању што бољих сорти, употребом вештачких ђубрива и хемијских средстава за заштиту биља, људи у овом крају су постигли одличне резултате у повртарству. Последњих година нарочити напредак је забележен у производњи паприке, парадајза и купуса. Сељаци производе толико вишкова ових производа да се исти износе на тржиште свих околних градова. Савремена обрада земљишта је незамислива без тракшора. У Поточцу данас има 200 трактора 468
Од индустријских биљака које су се у овом делу Поморавља гајиле треба пре свих поменути конопљу, шећерну репу, сточну репу и детелину. Конопља је у овом крају била убедљиво најраспрострањенија индустријска биљка. Без изузетака свако домаћинство је сејало конопљу. То потиче отуда што су помоћу влакна од конопље људи подмиривали многе своје потребе. Влакно добијено од конопље звало се тежина. Од тежине су се у првом реду израђивали одевни предмети као што су тежене кошуље, сукње (овде се звала заприге или опрегаљи), летње панталоне и прслуци. Поред овога израђивала су се платна, поњаве, простираче за постељу (тзв. губерице), губери за покривање и сл. Од тежине су људи такође, израђивали разне сиџиме (овде кажу узице) које су служиле за прављење опанака од свињске коже, конопце, џакове и др. Конопља је дводома биљка. Има две врсте стабла и то белојке које су служиле само за добијање влакна - тежине и црнојке од којих се добијало грубље влакно и семе. Пошто би се земљиште добро припремило и уситнило конопља се сејала ручним бацањем семена као пшеница. У зависности од јачине земљишта белојке су израстале до 1.5 м висине, а црнојке чак 2 и више метра. Белојке су стизале за бербу у месецу јулу. Берба се састојала у чупа469
њу стабљика и слагањем истих у мале снопиће (дебљине 10-15 цм.) који су се звали ручице. Ручице су се слагала ту на њиви у купе - копе да се стабљике потпуно осуше. Кад се конопље осуше носе се до Мораве или неке баре. Ту би се везивале врбовим прућем у веће снопове, а снопови потапали у воду да се топе. Да снопове не би однела вода, а и да би потуно уронили у воду, снопови су се учвршћивали кољем и стављањем одозго већих каменова. У води су конопље остајале да се топе око 7 дана, односно све дотле док се влакно потуно не одваја од дрвенастог дела, односно трске. Тада би се конопље вадиле и испиравле обично лупањем појединачних ручица о површину воде. Пошто се исперу оствљају се да се осуше, а онда се конопље возиле кући. Код куће се приступало потпуном одвајању влакна од трске. То је тзв. обијање конопњи. Обијање се вршило помоћу веђег дрвета у виду ножа дужине око 0.5 м које се звало "збојник" и трлице или процепа. Процеп је уствари дебло дрвета ижљебљено кроз целу дебљину дрвета. Ширина жљеба је била око 10 цм. Обијање се вршило тако што би жена(то је био искључиво женски посао) збојник држала у једној руци, а другом руком је држан снопић конопљи постављен на сам жљеб. Збојником се ударала и ломила трска, а левом руком се поломљена трска стално истресала и падала доле. Остатак од поломљене трске звао се поздер и служио је као одлични горивни материјал, нарочито за потпалу. Овако добијено влакно даље се обрађивало влачењем на гвозденим гребеновима. Гребенањем - влачењем преко гребенова се прво извлачила најдужа и најквалитетнија влакна и то се звало "повесмо". Као најквалитетније влакно повесмо се употребљавало за ткање бољег платна, а такође и као основа за израду других тканина. Даљим гребењањем добијало се лошије влакно тзв. кудељке. Кудељке су по правилу служиле као потка при ткању. И на крају би остало неквалитетно влакно у виду грубе вате које се звало "штим" и могло се употребљавати само као дебело предиво (чак дебљине 1 цм) које је служило као потка при ткању тежених покривача тзв. губера. Конопље црнојке су бране касније - тек крајем јесени а то је због тога да би семе потпуно сазрело. Поступак брања и других радова је исти као код белојки, само што се пре топљења од црнојки скидало семе. Обијање црнојки је било теже, јер исте имају дужу и дебљу трску. Од најкурпнијих црнојки, пре обијања, извлачиле су се неполомљене трске, које су 470
преко године служиле за осветљење. Једноствно, када је било потребно ноћу стићи у неосветљену просторију или пак нешто потражити у авлији, запали се трска и с њом се као са мањом бакљом осветљавало. Као што се из изложеног види конопља је играла врло важну улогу у животу људи у Поточцу и Поморављу. Због напуштања одевних предмета од тежине и све већег броја индустријских производа, који су се стално умножавали, већ одмах после Другог светског рата, површине под конопљом су се стално смањивале, тако да од 1960. године конопља се више није гајила. Гајење шећерне репе у овом крају датира од 1911. године када је у Ћуприји подигнута фабрика шећера. Иако је Поморавље било веома погодно за производњу шећерне репе, мора се рећи да су власници новоподигнуте фабрике (Чеси) имали доста проблема око обезбеђивања сировине за производњу шећера, јер људи једноставно нису хтели да гаје репу. Није било у питању незнање, јер је фабрика предузимала све да се људи науче гајењу репе. Сејање је вршила фабрика. Сељаци су добили тзв. репарске виле и дуги алат. У сваком селу је био по један представник фабрике који је упућивао људе у гајењу репе. Све то није дало никакве резултате и народ се слабо прихватао ове новине. Због тога је фабрика првих година рада одкупљивала или узимала земљу у најам и са сопстевним 471
запрегама (имала је око двеста пари волова) сама гајила репу. Тек после неколико година људи су почели нагло да гаје репу. У почетку је фабрика тзв. "резанац" (овде се зове требер), као нуз-производ при производњи шећера и веома добра стопчна храна, давала произвођачима репе потпуно бесплатно, но они нису хтели исти да узимају. Онда је фабрика одредила да, кад произвођач истовари репу у фабрици, да је дужан да напуни кола резанцем и вози кући. Но и то није много помогло. Многи су уз пут једноставно тај резанац просипали. И данас се старији људи сећају како су шанчеви између Ћуприје и Параћина били пуни баченог резанца, па је од истог све заударало. Умешале су се и власти, па су жандарми контролисали да се то нечини. Тек после 3-4 године сељаци су увидели важност резанца за исхрану стоке и почели да га користе и узимају од фабрике. Наравно сада већ по скупој цени. Резанац има велику улогу у исхрани стоке, нарочито силиран са кукурузом. Сунцокрет је у овом крају, све до Другог светског рата био скоро само украсна биљка. За време II светског рата ту и томо појединци су сејали сунцокрет због недостатка уља за јело, јер су од истог примитивно, помоћу простих преса, производили уље или би га продавали малим уљарама и добијали одговарајућу колићину уља. После ослобођења пољопривредни стручњаци, због све растућих потреба за уљем, стално су пропагирали сејање сунцокрета. Међутим, осим Земљорадничке задруге, сељаци ову биљку и даље гаје само симболично. Детелина - луцерка у овом крају је новијег датума, јер се почла гајити тек после Првог светског рата. Било је покушаја да се ова биљка гаји још раније, али је народ то тешко (уосталом као и све новине) прихватао. Из извештаја среског капетана Савића из 1856. године се закључује да народ није хтео да прихвати сејање детелине. Људи су тврдоглаво чували своје ливаде, у које буди речено, нису ништа ни улагали, већ само косили. Од ливада се добијала само једна трава (једно кошење) а ретко када је ливада родила другу траву тзв. отаву. Ливаде су биле јако распрострањене, јер је под ливадама било више земље него под осталим културама. Ливаде су давале доста квалитетног сена. Тако срески капетан Д. Савић у извештају за 1856. годину окружномначелству каже: "Трава је свуда у овом срезу добро родила и нађено је с једне Косе траве (око 20 ари) једна кола сена". Међутим треба истаћи да 472
се косио само један део ливаде, док на осталом делу једноставно се напасала стока. Данас је луцерка веома распрострањена биљка. Приноси сена у односу на сено из ливада је учетворостручно. У доброј њиви и у кишовитим годинама детелина се коси 4-5 пута. За време сушних дана пољопривредници ову културу све више поливају моторним пумпама и на тај нажин повећавају приносе. Данас се развој сточарства, а нарочито гајење млечних крава не би могло ни замислити без луцерке. Поред луцерке, ту и тамо, гајене су и друге врсте детелина ко што је тзв. троготка или црвена детелина (trifolium pratense) а исто тако и детелина "смиљка"-звездан (lotus corniculatus). И поред одличних особина за исхрану стоке, а и чињенице да троготка јако побољшава хранљиве састојек земљишта, ова детелина у поморавским селима није наишла на масовно гајење. Смиљка уствари и није детелина већ само на њу личи. Има дугачко стабло и јарко жуте цветове. Даје велику количину зелене масе и семена а успева н свим земљиштима. Поред тога ову биљку напада вилина косица. 1850. године било је покушаја да се у овом крају сеје дуван. Тадашње министарство унутрашњих дела је бесплатно поделило семе дувана и наложило среским капетанијама да нареде сељацима да гаје дуван. Изгледа да ова акција није дала никакве резултате, јер срески каптеан Д. Савић извештава начелство и наже: "Дуван се у овом срезу врло ретко сеје и слаб напредак у умложавању тога показује се. Онај пак дуван од семена турског дувана, који је на сејање од стране високослваног Попичетељства внутрени дела под 17. јануара 1850.године Пно 124. разаслан, утро се је и сада се нигди не сеје, нити когод изјављује вољу за сејање тога, премда и нема у овом срезу довољно зато удобни места".107 107 - Др Бранко Псруничић: "Град Параћин" стр. 295 473
474