Од свих присутних, спасе се само једно дете, које донесе злосрећан глас житељима околних села, који у знак вечног сећања на ове жртве и мученике ово место и цркву на њему прозвашеСвета трпеза. И дан-данас у народу поморавског краја црква Свете Петке се још назива-Света Трпеза. ДРУГА ПАРАКЛИСА СВЕТЕ ПЕТКЕ Према казивању најстаријег човека у овом крају, забележеном у Летопису поточке парохије 1960. године, Божидара Савића из села Поточца, богољубни синови ових села после несрећног догађаја на светој трпези поново прионуше на посао и ускоро подигоше нову капелу Светој Петки, на истом месту. И црква опет пропева и отвори двери за нове нараштаје Помораваца, нове вернике поточке парохије и српскога рода и тако би више од сто педесет лета, све до изградње данашњег Храма Свете Петке 1932. године. Осим у овој црквици, богуслужења и свете литургије обављане су и у манастиру Свети Никола у Својинову, који је у дугом низу година 19. и 20. века био главна парохијска и највеће место на источној подгорини Јухора, окренутој Великој Морави, и данас у највећем поштовању народном. ИЗГРАДЊА ДАНАШЊЕГ ХРАМА СВЕТЕ ПЕТКЕ Четврта страна летописа парохије поточке на којој се говори о изградњи данашњег храма Свете Петке. 375
Данашњи храм Свете Преподобне Матере Параскеве-Свете Петке подигнут је 1932. године, према податку из записника број 118/70 који се чува у Архиву Светог архијерејског синода у Београду. Последњи пут овај податак је објављен 1970. године у спомен-зборнику “Српска православна црква 1920-1970” поводом прославе пола века од обнављања Српске патријаршије. У летопису поточке парохије, свештеник Блажо Мартиновић је записао да се “почела зидати 1932. године садашња Црква која је завршена 1934. године...” У шематизму “Српска православна Епархија Шумадијска 1947-1997 објављеном поводом 50 година постојања ове епископије, читамо: “Храм Преподобне матере Параскеве у Поточцу грађен је од 1932. до 1934.” што нам се чини најприхватљивијим податком о времену изградње овог храма. У то време поточку парохију је опслуживао свештеник Михаило Голубовић, који је руководио изградњом цркве, све до њеног завршетка 1934. године, када напушта ову парохију и одлази на другу. Црква Свете Петке на брду. Видљива и физичким и духовним очима. Снимљено 1999. године. “Црква Света Петка је подигнута добровољним радом сва три 376
именована села (Поточац, Рашевица и Својиново-прим аутора), као и добровољним прилозима које је прикупљао од села до села, од вароши до вароши Милан Швабић, земљорадник из села Својинова, који је умро 1933. године, а које послове преузима његов син Живојин Швабић, благајник, а затим председник црквене општине...” Цитат отргнут из летописа најбоље нам говори с каквом је тешком муком подизана црква, али о укупном новчаном износу, датом за изградњу, нема података. У књизи летописној наилазимо и на податке да су “костур иконостаса” урадили Драгољуб Матић и Сретен Пантић, а “исти иконостас је молован 1957. године”. ОСВЕЋЕЊЕ ЦРКВЕ Храм Свете Петке освећен је 8. августа 1961. године, на дан црквене славе. За ту прилику добровољним радом и прилозима чланова Хришћанске заједнице и црквене општине дограђен је трем на источним вратима. Освећење цркве обавило је Његово преосвештенство Епископ Шумадијски господин Валеријан, а саслуживали су: игуман Данило, управник манастира Свети Никола у Својинову, протојереј Груја Грујовић, члан Црквеног суда из Крагујевца и ђакон Миша Грујовић, протојереј Љуба Шарковић, парох катунски, Гвозден Милошевић, старешина цркве Свети Сава у Београду, родом из Рашевице, а Архијереја су дочекали и учествовали у литији око цркве и следећи протојереји: Веселин Радовановић, парох бошњански, Мирко Кликовац, парох варварински, Живан Срећковић, парох обрешки, Михаило Дашић, парох орашки, и Томислав Радовановић, парох трешњевачки. Домаћин прославе је био протонамесник Блажо Мартиновић, парох поточки, који је организовао “велелепни дочек, тако да је Преосвећени био веома задовољан и изразио највећу захвалност пароху поточком”, записано је такође у летопису. Црква Света Петка освећена је двадесет седам година након 377
подизања, у време атеистичког режима, о чему је остало записано неколико речи у књизи летописа: “Пред долазак Архијереја почела је бесомучна кампања и клевете на рачун архијереја и све чланове Хришћанске заједнице и чланове црквене општине, а псовке и претње достигле су такву кулминацију да је било за жаљење... Скоро сви чланови Хришћанске заједнице су били саслушавани и привођени и одвраћани од верских дужности, а прећено им је хапшењем...” Запрећено је омладинцима да не дочекују владику, а један чиновник земљорадничке задруге је вече пред освећење разбацао пуна кола цвећа по околним кукурузима, које је било припремљено за дочек Његовог Првосвештенства. Друго освећење поточког храма Свете Петке извршило је Његово Првосвештенство Епископ Шумадијски господин др Сава 1982. године, када је рукоположио у чин ђакона свршеног богослова из Селевца. После одслужене литургије, владика др Сава је одржао веома лепу проповед окупљеним верницима а добар домаћин прославе је био Добривоје Срејић из Поточца. ОДРЖАВАЊЕ И ОПРАВКА ХРАМА И после шездесет пет година од изградње, Храм Свете Петке, је у одличном стању захваљујући сталној бризи његових свештеника и чланова црквеног одбора. Деценијама је постојала пракса да се сваке године уради по нешто на плану одржавања и доградње Храма и објеката у црквеној порти. Половина од остварених прихода годишњих одлазила је у те сврхе, што се да видети из летописа, као верног документа цркве. Ограђивање црквене порте жицом започето је 1978. године. Исте године препокривен је кров Храма, затим парохијског дома и помоћне зграде дома. Наредне,1979. године реновирано је кубе цркве, омалтерисано и префарбано. У парохијски дом уведена је вода и уређена шупа за дрва. 378
Генерална оправка храма започета је 1981. године, малтерисањем и фарбањем целокупне спољне фасаде, а следеће 1982. године храм је окречен са унутрашње стране, омалан, префарбан иконостас, сва столарија и патос храма. Исте године преуређена су споља и изнутра стара и нова црквена кућа, чиме је посао генералног преуређења цркве био завршен, а тим поводом на дан црквене славе Епископ шумадијски господин др Сава извршио је мало освећење цркве о чему смо већ говорили. Телефон у црквеној општини уведен је 1983. године као и трофазна струја у парохијски дом. Следеће године око цркве су урађене клупе за седење у дужини од 50 метара. Ново ограђење порте и ниском бетонском оградом започето је 1985. године, а довршено 1987. године, што је допринело новом естетском изгледу порте Храма. Две улазне капије постављене су 1988. године, једна северна из порте и друга са јужне стране. Те године поново је предња страна храма урађена фасадексом. Дана 30. јуна 1988. године парох Љубисав Ковачевић предао је дужност новом пароху, протонамеснику Милутину Поповићу, предходном пароху поточке парохије, који на ову парохију дошао из Бачине. ПАРОХИЈСКИ ДОМ Великим заузимањем чланова црквене општине, а посебно председника одбора Ратка Тасића, 1963. године купљен је плац величине 5 ари за подизање парохијског свештеничког дома. Те године поточка парохија се дели на два дела. Својиново је припало манастиру Светом Николи, а Поточац и Рашевица предати су попу Томи Радовановићу, пароху трешњевачком, због настале “персоналне кризе” у парохији поточкој. Три године касније 1966. уз помоћ парохијана и црквене управе завршава се изградња парохијског дома и 2. септембра свештеник са породицом се усељава у парохијски дом, који је у то време по уређењу и спољном изгледу био једна од најлепших кућа 379
у селу. Дом је освештан 8. августа 1971. године, осветио га је Владика шумадијски господин Валеријан. Пре тога Његово првосвештенство држало је свето богослужење у цркви Свете Петке, уз саслужење проте Марка, ђакона Слободана, свештеника Драгише Јефтића из Крагујевца и свештеника Миливоја Ћирића, протонамесника Милутина Поповића, Данила Срећковића и Драгана Поповића. Том приликом Његово Првосвештенство је уручило писану похвалу црквеном одбору за залагање око изградње парохијског дома и целокупни рад на корист цркве. НАРОДНА ХРИШЋАНСКА ЗАЈЕДНИЦА ИЛИ БОГОМОЉАЧКИ ПОКРЕТ У ПОТОЧКОЈ ПАРОХИЈИ Покрет побожних у српском народу први пут се појавио 1848. године, после “Маџарске буне” у јужном Банату, а након Српско-турских ратова 1876-1878. и у југоисточној Србији, у околини Књажевца, одакле се полако ширио и на остале српске пределе. За време Првог светског рата покрет је био жив и на Солунском фронту, а после ослобођења заживео је пуном мером и у Поморављу. Чланови овог покрета су себе називали Народном хришћанском заједницом, а народ их је позвао-богомољцима. У великом владики Николају Велимировићу имали су свог моћног заштитника и начелника. Ко су били богомољци, о томе је остало сведочење проте Драг. Туфегџића:/94 94. Епископ Хризостом:, Београд 1991. стр. 232 “Њихов живот носи скоро печат светости. Трепљиви су према увредама, не псују, не куну. Обичавају да се моле двапут дневно, а неки врше и поноћну молитву. Празницима и недељом иду у цркву и тих дана ништа неће радити ни продати. 380
Колачар храмовне славе и његови гости испред ирквене куће 1999. године. Посте средом и петком и причешћују се четири пута годишње. Не живе невенчано, скромно се одевају, не пуше, умерени су у пићу, њихове жене и девојке се не беле и не шминкају. Много полажу на исповест. Поздрављају се са “Помаже Бог” а одговарају “Бог ти помого”. Када би сви људи били овакви не би требало ни жандарма ни катанца на кошу.” Један од првих чланова Народне хришћанске заједнице из поточке парохије био је Драгољуб Матић из Поточца, велики богомољац и проповедник, чије име се често спомињало у часописима “Хришћанска заједница” и “Мисионар”, као и у књизи “Диван”. Ни после Другог светског рата богомољачки покрет није замро али је снажније почео да делује од почетка шестдесетих година пана даље. У јануару 1960. године у Поточцу је одржана братска скупштина богомољаца, који су за свог духовног старатеља изабрали тадашњег свештеника Блажу Мартиновића и договорили се да основа њиховог будућег рада буде стално мисионарство и 381
проповеди по околини ближим и даљим местима и црквама. Први мисионарски пут богомољачког покрета био је у трешњевачку цркву Покров Пресвете Богородице, пред којом је после богослужења проповедао свештеник Мартиновић и Драгољуб Матић, најснажнија личност богомољачког покрета у овом крају. Други мисионарски пут водио је у Орашје где су окупљеном народу говорили поточки богомољци, који су потом проповедали и испред обрешке цркве. Народна Хришћанска заједница је имала највеће упориште у селу Поточцу, одакле је било дванаест чланова и то: председник Блажо Мартиновић и чланови: Драгољуб Матић, Станко Станојевић, Живојин Крстић, Ратко Ђокић, Добросав Станојевић, Добривоје Станојевић, Милош Срејић, Добросав Милошевић, Милутин Милошевић, Миле Алексић и Адам Ђокиђ. Чланови хришћанске заједнице из Својинова су били: Живојин Швабић и Радомир Манојловић, а из Рашевице: Велимир Цанић, Стојан Ракић и Вула Алексић. 382
Црква Свете Недеље, изнад Поточца, на Јухору, потиче из средњег века. Данашња капела подигнута је после Првог светског рата. Снимљено у пролеће 2000. године. Пре три године откопани су темељи за нову црку Свете Недеље, у близини старе капеле, као и бунар крај цркве. 383
Капела Светог Архангела Гаврила подигнута је 1960. године, а освећена од епископа шумадијског др Саве 2. септембра 1990. Сматра се да је ту у средњем веку постојао манастир. Можда је у питању манастир Светог Јована, како предпоставља Олга Зиројевић. Кладенац код иркве Светог Архангела Гаврила изнад Поточца, на Јухору. 384
“РЕНОВИРАЊЕ ЦРКВЕ СВЕТЕ ПЕТКЕ У ПОТОЧЦУ ДУХОВНИ СВЕТИОНИК МОРАВАЦА * * Гекст је објављен у листу “Параћинских 14 дана” број 53, 19. децембра 2002. Црква Свете Петке која се налази поред регионалног пута Гиље-Варварин, Између Поточца и Својинова, после овогодишњег реновирања изгледа као права лепотица и представља духовни светионик Мораваца. Изграђена је баш на овом месту да би служила духовним потребама једног и другог села. Средства за обнову обезбедили су доброчинитељи Бранислав Митровић, Драгиша Михајловић, Горан Митровић, Небојша Милојевић, а затим Горан Марковић, Бобан Вукашиновић, Славољуб Михајловић (урадио крстове на цркви), сви из Поточца, и господин Деветаковић из Обрежа. Изглед Храма Свете Петке Ова црква чува и једно после реновирања. болно историјско сећање. Својевремено су 8. августа банули Турци из правца Обрежа и побили сав народ који се тог дана окупио код Цркве. Свештеник Саша Огњановић из Поточца каже да су кости расуте свуда око цркве и да је један број ископан и пренет у цркву.” 385
Северна фасада цркве Свете Петке после најновијег преуређења. Поглед на олтарску и јужну конху иркве Свете Петке, након реновирања. 386
КУЛТУРА СТАНОВАЊА КУЋЕ У историји насеља дугој 612 година од првог историјског трага, древни Поточани су становали у свим настанбама познатим у историји грађевинарства овога краја: сибарама, бусарама, колибама, сојарама, чатмарама и долмарама, после којих супочеле да се праве куће зиданице, од цигле и малтера, које су практично претече данашњих велелепних стамбених објеката. И почетком треће деценије 19. века куће су још увек биле покриване травом и сламом, па чак и у варошима. Лако запаљиви кровови доводили су дочестих пожара, па је Милош Обреновић 26. јула 1860. године издао наредбу да се све куће покривене сламом морају у року од ва месеца покрити ћерамидом, а ко то не учини, да му се кућа из темеља развали. Међутим, Милошева наредба није наишла на добар пријем у народу врло сиромашном, па је књаз следеће 1921. године поново наредио да се куће покривају ћерамидом, а ко то не буде урадио да “му се кућа открије и откривена остане”. Куће зидане од цигле први пут су се у Поточцу, па и поморавским селима, појавиле тридесетих година овог века, али масовна градња почела тек после Другог цветског рата, у периоду од педесетих до седамдесетих година 20. века, када су чатмаре и долмаре биле замењене зиданицама, које су потпуно промениле лик села и културу становања у Поточцу. Треба рећи да су и пред Други светски рат Поточани знали сами да праве циглу, тако да је после рата свако домаћинство за себе израђивало циглу, па чак и за потребе тржишта, пошто се и град Параћин тих година интензивно градио у ширину и висину. Прве зидане куће су распоредом просторија (Осим изостављања трема и отвореног огњишта-оџака) у свему подсећале на чатмаре. Обично су имале три просторије и мало предсобље испред улаза и то: кухињу, мању и велику собу. Кухиња је добијала светлост преко малог прозорчета (Исто као и чатмара) преко малог прозорчета са задње стране зграде а такође и стакленим вратима. 389
Распоред просторија првих зиданих кућа. Но, као и у другим областима, исто тако и у стамбеној изградњи, врло брзо су се мењали стилови, а све у складу са наглим порастом културе, економског стања и начина живота. Тако је прва зидара добила покривену терасу-веранду код главног улаза. Око шестдесетих година овог века зидара добија и оставу-шпајз. Ради све веће потребе за проширивањем стамбеног простора и побољшења културе становања, куће се проширују по димензијама и обликом тиме што се праве у облику слова “Т” и добијају на рачун раније велике собе и поменутог испупчења две мање собе. Распоред просторија кућа око 1960. год. Крајем седамдесетих година овог века почињу да се праве стамбене зграде од бетонског костура и шупље опеке. Ова савремена стамбена зграда одговара свим условима културе становања. Она је обично у облику квадрата, а кров је на “две воде”. Главне просторије су јој дневна соба са нишом за припремање хране, две спаваће собе, купатило са ВЦ просторијом и предсобље. У под 390
Вероватно најстарија кућа чатмара у моравском стилу, данас у Поточцу. кровљу су 1-2 мање просторије. Уместо веранде има терасу код главног улаза (која је под кровом). Испред собе у поткровљу, према лицу зграде, такође, има горњу терасу целом дужином поткровља. Ево како Т. Ђорђевић објашњава начин становања по европским селима за време Кнеза Милоша: “Соба по кућама није било, већ се зими понајвише грејало поред ватре, која се ложила на огњишту усред куће. Спавало се сем куће, још и по вајатима. Димњака, сем Мачве поред Саве и Браничева око Дунава и на влашким земуницама није било. Дим је пролазио кроз кров, због чега је по кућама било страховито чађаво и од дима се једва издржавало. Место прозора су били мали отвори, који су преко зиме или затварани или олепљивани хартијом. Стаклених прозора није било или: “Стаклени прозори су били ретки, чак и у Београду и чак под Кнезом Милошем; у унутрашњости их је било само на кућама богатих и отмених људи, а после ослобођења само на кућама кнеза Милоша и његове браће, који су их, кад се разбију, слали у Земун да се поправе,... 391
Старе српске куће у моравском стилу, све је мање у нашим селима. На прстима могу да се изброје. Скоротече чак мисле да су оне ругло насеља, а само ретки познаваоци старог сеоског грађевинарства знају да су оне бисери наше народне архитектуре. Ову кућу смо снимили у Поточиу, а њен власник је Веселин Милутиновић./95 иначе је свуда место стаклета служила хартија пенџерлија. Кревета такође није било. Спавало се на земљи скоро до краја 19. века. Једноставно се увече на земљи простирала слама, преко ње би се стављала асура и на томе се спавало. Ујутро би се слама, асура и покривка скупили да би се добио већи простор. Почетком 20. века почиње масовно прављење кревета тзв “Кревет на магарице”. Ови кревети се састојали од 2 пешачке клупе на које су биле поређане даске. Преко дасака се стављала асура а преко асуре у почетку само слама а касније сламарица испуњена сламом, комушином од кукуруза, а у Поморављу врло често шеваром. Преко сламарице стављала се поњава од конопље тзв. “губерица” на којој се спавало. За покривање су служили тзв. губери од тежине-конопље, а ређе од вуне. Ови кревети су били великих димензија и често од зида до зида. То је заправо у кући био једини 392
Стара домаћинска кућа у којој се и данас станује. Власник Слободан Алексић-Либе. кревет. На њему је спавала цела породица. Овакви кревети задржали су се у већини случајева све до после ослобођења у II светском рату, мада су младе доносиле младожењи у виду дара и “гвоздени кревет” још одмах после I светског рата. Педесетих година 20. века почиње нагла употреба кревета са мацрацима, душеком и јорганом, а касније се и то напушта, те данас свака сеоска кућа има савремене тапетарске лежајеве. Чак 1834. год. ни у двору Кнеза Милоша није било кревета већ је “Кнез, као и сви други србијански варошани спавао на патосу”. То се види из следећег: “20. септембра 1830. године пише из Београда кнезу Милошу Панта Стојилов да би због доласка различитох гостију, као и пре што су били сардински и шведски случаја и сад ови росијски комесари, било пристојно у овдашњем књажевском дому да им се приуготови једна соба за спавање, по начину европејском, уредила то јест са два кревета”. На ово је осори Кнез Милош преко својих писара, одговорио Панти Стојилову следеће: “Ако има жељу правити трактер, а он да може у његово соби наместити (кревете) по 393
европејском, а господар (Кнез), који хоће да дочека у својој кући, он ће овако, а коме буде неповољно, а он нека тражи боље”./96 Контраст: зидана кућа од непечене цигле (лево) и од савремене опеке (десно). ПОКУЋСТВО У време коришћења чатмара и долмара за становање главни део намештаја-покућства били су: софра, наћве, лопар, далап, црепуља сач, рафови и сандуци. Софра је низак округли сточић на коме се обедовало. Мушкарци су седели на троношцима, а жене на поду, подавијених ногу. Поред софре у просторији која се звала “кућа” или огњиште биле су и наћве, Наћве су дрвено корито подигнуто на ногаре до висине паса у коме се месио хлеб. Лопар је дрвена лопата на којој се хлеб месио и којем се хлеб стављао у црепуљу. На лопар се истресао кувани качамак, а преко дана на њему је држан хлеб, покривен канавцем, односно убрусом. Далап је уствари полица на зиду за одлагање судова, поред наћви.___________________________ 96. Тихомир Ђорђевић: "Наш народни живот”, сабрана дела, Београд, 1984 394
Уз огњиште је стајала црепуља са сачем, за печење хлеба. Рафови и чивилуци били су дрвени и причвршћени за зидове на којима су остављане важне кућне ствари и качена одећа. Судови за исхрану су после прања одлагани на далапе или окачињани за клинове. Земљане чиније су се звале панице или каленице, земљани тањири су звали чанци , а за кување се користило земљано грне. Кашика ложице и варјаче биле су дрвене, као и вагани или заструзи, док се земљане тестије за воду звале-купице. За ношење јела у поље користиле су се земљане котлајке, шерпе и ћупови, који су служили и за чување сира, тамо где није било дрвених чабрица. Сто се у Поточцу појавио врло касно, негде пред Први светски рат, а у селу где је било тек неколико. Користио се само за веће скупове-славе или свадбе, а један сто је кружио по целом селу, према потреби. У почетку уз сто није било столица, већ пешачких клупа без наслона, које су се звале још и клупице. Шпорет се у Поточцу појавио тек после Првог светског рата и почео масовније дасе употребљава. Упореба шпорета потпуно је изменила начин живљења у кући јер сада огњиште више није главна соба, већ се шпорет ставља у мању собу-сопче, и захваљујући својој техничкој предности мења навике домаћица, побољшава квалитет исхране и избор јела и подиже укупну културу становања. ЕКОНОМСКИ И ПОМОЋНИ ОБЈЕКТИ Поред стамбених објеката треба нешто рећи и о помоћнимекономским зградама у сеоском домаћинству као што је: Јарштала, кош, трла или тор, подрум, казанице итд. На свој начин у економске зграде спадају и појате-колибе, које је раније имала скоро свака кућа: “Јар је стара српска реч. Још у немањићкој Србији се употребљава ка “јахар” од јахати-коња, у значењу коњушница. Касније је ова реч због лакшег и простијег изговора прешла у “јар”. Име је остало све до II светског рата када се чешће за ове зграде почела употребљавати реч штала. Данас се реч јар скоро заборавила и 395
употребљава се само реч штала. Као и стамбени објекти тако се постепено развијао и јар. У почетку су то само били обични торови оплетени прућем. Касније се пруће споља облепљивало блатом или се плео двоструки зид и испуњавао земљом или сувом травом. Тек око 1850. године јар се почео правити од чатме или долме као и стамбене зграде. За разлику од других крајева наше земље ова просторија намењена стоци увек је била одвојена од куће осим у неким изузетним случајевима (око 1950. год.) када се јар настављао одмах на кућу. Јар-штала је по правилу имао 2 одељења. У једном је била стока, а друго одељење звало се подрум (иако није било укопано у земљу) и служило је као бачвара за држање буради са пићем, каца са киселим купусом итд. У поткровљу јара држало се сено и друга кабаста храна за стоку. Кров јара је био “на три воде”. четврта страна је била потпуно отворена ислужила је за убацивање хране за стоку споља. Касније је ова четврта страна потпуно затворена (око 1925. год.) а за убацивање сена служио је посебан отвор на средини крова, тзв. “калкана”, који је био заштићен од кише малим истуреним кровом. Штала са плевњом из прве половине 20. века После 1950. године почеле су се правити савремене зидане штале. Њихова карактеристика је не само што су прављене од тврдог материјала (бетон и опека) већ и то што су добиле велики 396
тавански простор тиме што се од таванске конструкције наствљао надзид-парапет висине 1-2 м, па се кровна конструкција настављала тек на овај надзид. Ради бољег проветравања и сушења сена у надзиду је остављен велики број отвора са свију страна. Кош је обавезно улазио у састав сеоског дворишта и служио је за чување житарица, првенствено кукуруза у клипу. У почетку су били округлог облика и скромних димензија. Обавезно су плетени од прућа и били су без икаквог темеља. око седамдесетих година прошлог века кош добија темељ од крупног појединачног камења, које се стављало само на угловима коша и евентуално (у зависности од величине) на средини. На ово камење је прво стављана дебела греда-темењача. На темењаче се од усправних дирека и косника правила конструкција коша а онда се празне површине плеле од прућа. Крајем 19. века кровна конструкција је проширивана и добијен је такозвани ајат где су се обично смештала запрежна кола. Тридесетих година уместо прућа почела се употребљавати летва а карактеристика коша од летава је и та што један крај коша-обично код улаза био уместо летава, направљен од дасака збијених једна уз другу и служио је за смештај пшенице, јечма, овса итд. Подруми као што смо раније рекли нису копани у земљу (осим врло ретких изузетака). Обично је у ту сврху служило једно одељење поред куће или штале. Казанице су мале зграде обично од једног одељења и због могућности пожара по правилу биле одвојене од других просторија. У њима је био смештен непокретан зидани казан а табарка је била од дрвета. Због тога се материјал за печење ракије морао доносити. Казани су били несавремени и звали се “капавци” и то због тога што је печење ракије ишло тако споро да је ракија само капљала. Због малог броја казана и спорог печења, печење ракије је трајало скоро целе јесени, зиме и пролећа. Уобичајна слика преко зиме је била да је ту седело више људи, пили ракију и мезетили кисео купус. Колибе су за сеоска домаћинства имале велике предности због тога што се сточна храна није морала носити кући нити пак дотеривати стоку а испаша је била на дохват руке, међутим посе397
довати колибу-појату била је велика обавеза. Требало је преко дана отићи више пута и однети помије-сплачине и др. храну за стоку а исто тако и храну за оног који борави “код колибе”. Од колибе је требало донети млеко, јаја од живине које такође било у великом броју на појати итд. Но и поред тога све до II светског рата било је појата у великом броју. После рата њихов број се стално смањивао, Старински кош и ајат из прошлог века. тако да данас има само симболичан број колиба-појата. На крају овог поглавља о стамбеним и економским објетима вредно је истаћи да је оно нарочито под Турцима и непосредно после њиховог одласка било заиста бедно. За време Турака људи су се из разних разлога а пре свега турског зулума стално селили па нису подизали, нити су имали чиме да подижу праве стамбене објекте, већ објекге од слабог материјала и привременог карактера. Дакле није се радило о незнању, већ о немаштини и беди. Тек после II српског устанка, а нарочито после одласка Турака из ових крајева (1816. год.) дошло је до наглог полета у свим друштвеним делатностима па наравно и у стамбеној изградњи. 398
Изглед виноградарске колибе из 1941. године на поточком брду. (У њој је формиран темнићки партизански одред). Економско двориште са зградама у низу, грађене у другој половини 20. века 399
Кућа покривена бибер-ирепом са елементима “моравског стила” ИСХРАНА Говорећи о исхрани, желим да истакнем да је ихрана наших предака била врло богата и разноврсна. Међутим, због честих ратова, поплава и др. недаћа, када су биле тзв. “гладне године” и врло недовољна. Ако овоме додамо познату чињеницу да је у години било око 22 недеље строгих постова, онда нам слика о исхрани бива још јаснија. Постова је било вишедневних и једнодневних. Од вишедневних постова најдужи пост је био тзв. Велики пост, који се постио за Ускрс, затим Божићни пост, Петрови пости, Велико госпојинске пости и др. Поред наведених постова било је појединих села која су имала своје вишедневне постове (Пост за Св. Саву и сл.) У једнодневне постове спада пост сваке среде и петка осим трапавих недеља, када је тзв. разрешење поста, а то је недеља после Митровдана, 2 недеље после Сретења, седмица после Ускрса, Духовска седмица и од Божића до Крстовдана. Поред овог поједина домаћинства а и појединци, ако им се неког дана деси нека 400
несрећа, обично се зарекну да ће тај дан постити доживотно, па тако и чине. Све у свему просечно у години има око 150 дана постова. Нарочито је народу тешко падао тзв. Велики пост за Ускрс, који износи 7 седмица. Поред своје дужине, овај пост је тешко падао народу и због тога што за време овог поста није било у природи никаквог воћа ни поврћа, а зимница каква-таква била је утрошена. Колика је строгост владала по питању постова може се закључити по томе што су постојале посебне кашике (звале се ложице) за пост, а посебне за мрсак. Ако би се угојено свињче (пастрма) заклало неколико дана испред Божића-када је пост, није се смело од тога брава ништа окусити, све док не дође мрсак. После поклада за велики пост, одмах сутрадан, сва преостала масна храна-месо и сл. једноставно се бацала или давала Циганима који би, знајући за овај обичај, похрлили у села. Па шта је онда народ употребљавао за исхрану за време ових строгих постова? Основна намирница је био кукурузни хлеб, који се једноставно звао проја. Пшеничног хлеба није било и то из простог разлога што се пшеница врло мало сејала. Пшенични се звао “чис' леба” и употребљавао се само, и обавезно о славама, задушницама и сл., односно када је требало месити славски колач који је, наравно, морао бити од киселог теста. Хлеб је био основна намирница. И данас се у селима врло често не пита: хоћемо ли на ручак, већ “хоћемо ли да једемо леба”, што је остатак навике да је хлеб био основна храна.. Хлеб се нарочито пекао само у ватришту, односно отвореном огњиштуоџаку. Тек после 30-тих година овог века почела се проја пећи у шпоретима и само преко зиме, када је почео да се употребљава и за загрејавање просторија, али чим би отоплило, печење хлеба је настављано у ватришту-оџаку. Овакво стање се одржало све до после II светског рата а онда се оџак почео масовно напуштати и прелазити на шпорет-штедњак. Хлеб се по правилу месио у наћвама. Претходно се пројино брашно попари врелом водом и 401
направи тесто (да није много житко). Затим се тесто стави на лопар и умеси-обликује хлеб. За то време се на ватришту угреје црепуља. Црепуља се грејала тако, што се птретходно на ватру стави крупно грање па преко истог црепуља. Док грање нагори црепуља се скоро усија. Када ватра прегори испод црепуље се посипком узме жар и стави у угао оџака. Затим се гвозденом куком (гвозд) закачи црепуља, преко средишњег отвора, окрене на лице и стави на претходно стављен жар у углу оџака. Затим се грубом крпом врела црепуља мало пребрише, узме се лопар са хлебом и трзајем изручи у црепуљу. Затим се преостали жар од ватре посипком насипа на хлеб. Када је хлеб печен изручи се из црепуље, ослободи пепела и ножем састружу евентуално мало загорели делови, а онда се перушком хлеб потпуно очисти од пепела. Интересантно је да се скоро обавезно практиковало да се поред великог хлеба испече у самом ватришту и мали хлеб тзв “колаче”, обично за доручак деци, да се велики хлеб “не начиње”. Колаче се, пошто је мање, брже испече од хлеба па отуда и загонетка: “Док се отац роди, син по кући ходи” (колаче). Реч “кућа” у овом случају не значи појам зграде, већ само просторије где је оџак, која се називала “кућа”. Преко дана се хлеб држао на лопару, покривен белом теженом крпом која се звала канавац. Лопар је уједно био поклопац за 1/2 наћви, а друга половина наћви се поклапала софром, окренутом наопако. Проја која се пекла у шпорету месила се, такође само од кукурузног брашна и воде. Разлика је само у томе што се тесто за печење проје у црепуљи правило врелом водом а за печење у шпорету хладном. Пшенични хлеб се такође пекао у ватришту-оџаку. Погача од пшеничног брашна потпуно исто као проја. Тесто за пшенични хлеб, наравно, морало је прво да се замеси квасцем, па када надође онда се размешивало у хлебове и пекло у црепуљи, али се одозго уместо жара стављао јако загрејан сач, а да се сач не би брзо охладио на њега се такође наноси пепео са жаром. Употреба црепуље са ачом одозго у свему је замењивала данашњу рерну, јер се испод сача као данас у рерни пекле разне пите, месо јела и др. као данас у рерни. Загрејани сач је замењивао 402
плотну на данашњим штедњацима, јер су се на истом пекле коре за разне пите као касније на плотни шпорета. Када је реч о киселом тесту треба нешто рећи о квасцу. Квасца у трговини наравно није било и тзв. куповни квасац, у поморавским селима, почео се употребљавати тек после I светског рата. Но и после појаве квасца из трговине још дуго, чак до 50-тих година 20. века, су људи употребљавали свој-домаћи квасац. Узме се једна шака теста, стави у земљано грне и чува на неком скровитом месту о следећег замешивања. Када говоримо о хлебу треба рећи, да се нарочито с пролећа, месила и тзв. кисела проја. Овај хлеб се месио тако што се у кукурузно додавао један мали део пшеничног брашна, стављао се квасац и даље поступало као са пшеничним хлебом. Рекли смо да је исхрана била оскудна, нарочито за време постова. У прошлом веку уља (народ зове зејтин) је у трговини било мало (само маслиново), а и када га је било, толико је било скупо да га ни боље стојећа домаћинства нису куповала осим за славе, задушнице и сл. Прави пост се рачунао без употребе зејтина. Тек касније за време постова почео се употребљавати зејтин у малим количинама-само да се јело мало запржи, али обично недељу дана испред причеста није се у исхрани употребљавао зејтин. Па када све ово знамо морамо поставити питање, па шта се онда могло наћи на трпези за време дугих постова. Основно и скоро свакодневно јело је био тзв. непржени пасуљ, спремљен без икакве масноће и то на разне начине, као чорбаст, запечен, мељан итд. Укус се постизао стављњем у исти веће количине црног и празилука, а често и белог, затим љутих паприка (станумерки) и соли. Поред пасуља спремао се и кромпир у разним облицима као печен, мељан или пак кувањем разних кромпирових чорби, такође, без масноћа, а уз додатак разног поврћа нарочито љутих паприка. Поред овога правила су се разна јела само од поврћа, нарочито од слатких и сувих паприка, а преко зиме и од киселих. То су биле разне чорбе као на пр. клин чорба обична и кисела, папазјанија, чорба од сувих паприка, луковац, чорба од киселог купуса и томе сл. врло честа појава је била да се на трпези нађе само чинија са 403
расолом зачињеним одозго алевом паприком. Ручак је често сачињавала само главица киселог купуса или само киселе паприке, које су се јеле само са хлебом. Поморавска села су имала велику предност у исхрани у односу на друга села која су била даље Мораве, јер су иста за време постова употребљавали у великим количинама рибу. Риба се јела углавном печена на жару или црепуљи или се од рибе кувала рибља чорба./97 Врхунац традиционалне поточке славске трпезе: печење са ражња-прасетина и јагњетина. 97. Према Д. Марковићу Традиционална српска народна ношња приказује се данас само на приредбама или “Сусретима села”. Мира Лукић из Поточца, као водитељка квиза 1985. године 404
Чувени “Чворков дућан”, некада кафана и данас је свакодневно састајалиште Поточана. НАРОДНА РАДИНОСТ, ЖЕНСКИ И МУШКИ РУЧНИ РАДОВИ И НАРОДНА НОШЊА Дуги низ година у своме битисању наша села су била довољна сама себи. Заправо, све што је сељацима било потребно, израђивали су и производили сами за себе. То нарочито важи за период до почетка XX века. Народни израз “Немам чиме да купим со и гас” потпуно одсликава начин живота људи на селу. Све што им је било потребно производили су и израђивали сами. Храна, одећа, обућа, пољопривредне алатке, са малим изузецима, све су то били производи самих сељана. Сами услови живота су диктирали такво стање. До новца се врло тешко долазило. Пољопривредни производи су били у бесцење, а занатски и индустријски врло скупи и недостижни за сељаке. Због тога село је живело својим посебним животом одвојено од града. Иако су поморавска села била близу града, утицај истог, на начин живота, моду начин исхране и сл. врло се слабо осећао. Напротив, све оно што је долазило из града сматрано је лошим. Народ је остао веран својим традицијама у начину живота, па нарвно и у одевању. То нарочито важи за период до почетка двадесетог века, када је нагли развитак 405
занатске и капиталистичке производње почео да утиче на традиционални начин у одевању. Гајењем великог броја оваца и садњом великих површина под конопљом, обезбеђивали су сировине за израду скоро свих одевних предмета и кућних потрепштина. Од вуне су израђивали пре свега чарапе, пуловере, џемпере, рукавице, шалови . Затим материјал за израду мушких одела тзв. “сукно”, черге, губери, ћилимови итд. Од кучине-тежине израђивали су се летњи одевни предмети, постељни простирачи и покривачи. С обзиром да се обућа састојала углавном од тзв. “свињских” опанака, којису се брзо хабали, потребе за чарапама су биле велике. Мушке чарапе су углавном биле краће (до листова) и без икаквих шара. Међутим, за свечане прилике израђиване су дуге чарапе до колена, богато украшене, још приликом плетења, углавном плетивом црвене и модре (плаве) боје. Касније су мушке свечане чарапе скраћиване само до листова али зато су после плетења Поточанка Цајка Савић, у млађим годинама обучена “по градски”, била је главна бабица-акушерка не само за Поточац, већ и за околна села. 406
украшаване вежењем. Заправо, при крају горњег дела, још приликом плетења, остављао би се један део “клот” исплетен, на који би се касније иглом извезале разне шаре, од дебљег вуненог конца у боји. Ово вежење се звало “штиковање”, а тако израђене чарапе “штиковане чарапе”. Од шара на оваквим чарапама, преовладавале су шаре у виду разних цветова, листова и сл. поређаних у орнамент. Касније, нарочито за млађи свет, почели су израђивати од танког вуненог конца, а вежење вуницом заменили танким концем у боји и то врло ситним бодом у виду гоблена, те на тај начин украшавали горњи део чарапа. У новије време се мушке чарапе се нису украшавале вежењем, већ би се плеле једнобојно, а завршавале се горе тзв. “рамфлом”. Женске чарапе су такође биле од вуне а плеле су се у две величине. До колена и изнад колена. Крај чарапа је обавезно садржавао подвезицу, која се звала “клеча” и служила је да се чарапе учврсте за ногу. Поред шара на завршетку, женске чарапе Радоје Петровић, официр врховног штаба на Солунском фронту, ушао је у Поточац са првим коњичким пуком 1918. године и донео слободу мештанима. Овај снимак начињен је 1935. године, када је Радоје био чиновник Окружног суда у Јагодини. 407
су обавезно имале шару у боји око скочног зглоба, а често и на више места до колена, у виду кружних шара. Од купљеног памука правило се, односно ткало, бело платно, од кога су израђиване кошуље, столњаци, прекривачи, завесе (Звале су се нарочито “фиронге” или “виронге”) итд. Доњи део женске одеће састојао се обично од изткане тзв. заприге или опрегаља (сукње). Овако тешке сукње у појасу су се причвршћивале узаним-женским појасом (каницама) или пак специјално у ту срху исплетеног канапа (као кика косе) у боји., дебљине малог прста. Горњи деоженске одеће састојао се од разних ручно исплетених џемпера-звали их блузама, са рукавима и без, затим разни огртачи од сукна, скројени на разне начине. За свечане прилике малде девојке су имале тзв. јелече, уствари мали прслук, скројен од купљене тканине, обично плиша, украшене по ивицама разним шљокицама. Карактеристика ових прслучића је била то што су била врло кратка и досезала одмах до испод груди. Женска свечана ношња пре 20. година. Јетрве Ружа и Станија слажу се као сестре Саставни део женске одеће и за младе и за старе је била шамија. Шамија је уствари велика марама за главу. Она је четвртастог облика и склапала се као и свака друга марама, али се није 408
везивала испод гуше, већ би се крајеви поново вратили горе и везали на врх главе. Боље стојеће девојке имале су и куповне “марамчиће” од врло танких материјала. Марамче девојке нису везивале испод гуше, већ би крајеве вратиле изнад ушију и везале иза врата, тако да се не види. Но девојке су често на саборе одлазиле и гологлаве, са лепо исплетеном једном или две кике (тракови). Обавезни део женске одеће, за сваки дан и за свечаности, била је дуга, бела женска кошуља, која је досезала до испод листова. Кошуља је била од памука и од тежине, али обавезно беле боје. Преко лета, нарочито код младих особа, кошуља је служила као хаљина и то је уз неки појас врло често преко лета, био једини одевни предмет на младој женској особи. Милосав Милутиновић из Поточца са унуком Николом. Рекао сам да се обућа и код мушких и код женских особа састојала углавном од тзв. “свињских” опанака, које су сами израђивали . Опанци се за ногу причвршћивали узицама или пак кајшима. Млађи свет је носио занатске опанке тзв. “грађене” којих 409
је било две врсте: “цепканих” са крупним-ретким преплетом одозго и “пуњених” са веома ситним преплетом одозго, а и једни и други су се завршавали на врху врло дугим повијеним кљуном. Девојке су врло често имале и “куповне” папуче, које су израђивале занатлије. Мушка одећа је углавном била од сукна и тежине. Горњи део мушке одеће је чинио тзв. копаран или гуњ, а врло често и тзв. памуклија. Сако постављен памуком и богато украшен гајтаном звао се “кићанка”. Иначе, горњи делови мушке одеће обавезно су били украшени гајтаном, па су ти делови одеће заиста декоративно деловали. Доњи део мушке одеће састојао се од панталона, тежених и вунених, а вунени-од сукна су, такође украшаване гајтаном на ногавицама и око џепова. Посебну врсту панталона за старе људе су чиниле тзв. “сарме”. То су веома широке панталоне од сукна са великим туром позади, који је висио (отуда назив “сарма”) и што је интересантно између ногу није упоште био ушивен, саставље, већ само богато набран. Са стране ове панталоне су имале велике џепове без поставе а ови џепови су с звали “рокмаџе”. Рокмаџе су, такође, на џеповима биле богато украшене гајтаном. Иначе дуга мушка кошуља преко панталона и стегнута појасом, што је каракгеристично за многе крајеве у Југославији , у Поморављу је потпуно непознато. Од капа мушкарци су углавном носили шубаре и српску шајкачу. Шубаре (звале су се и барле) су по правилу биле од црне и беле врло дуге овчије вуне. Преовлађивале су шубаре са купастим врхом. За време зимских дана и дугих вечери, мушкарци су израђивали столице троношке, софре, разбоје, преслице-кудеље, разне приборе за ткање, пољопривредне алатке, самаре, јармове, саонице итд. Треба истаћи да је карактеристика и женских и мушких ручних радова и народне радиности та што су богато украшавани разним шарама и да је народ у те радове често уносио и елементе уметности, којима се заиста наш народ може поносити./98 98. Према Д. Марковићу. 410
Групе Поточана у шајачним оделима 1944. године, нред полазак на Сремски фронт, где су ратовали у свом руву (оделу) ОПИС И РЕЧЦИК ПАТРИЈАХАЛНЕ ЗАДРУГЕ Ново време са новим социјално, економским и културним условима, изгледа, заувек је истиснуло патријахално друштвено уређење, односно задружни начин живљења у Србији, који се, орјентационо, беше одржао све до половине двадесетог века. Са завршетком Другог светског рата и српско село-чувар патријахалног уређења, доживело је дубоке, корените промене из кога заувек одлази сељачка радна задруга, основна ћелија патријахалног друштва код Срба. Најдубље и најпоузданије људско памћење је у језику. Ни после толико времена нису избрисане све речи патријахалног речника, које ћемо овде спомињати, али само оне заборављене и данас готово непознате за најшири круг читалаца. У старинском сељачком дворишту тога доба поред главне куће за становање била је још и ижина (бачвара), ладник (млекара), јар (стаја), ајат (трем испред јара), салош (кош), тумбас (обори 411
испод коша), сулдрма (продужени кров), ћелер (прилепљена просторија уз неку зграду) и јемишана (пушница, односно сушница). Пајанте су греде за кућу, а ћорпајанте-“слепе греде” односно оне које вире испод крова и немају функцију у том видљивом делу. Леп је малтер на кући. Трла је појата или колиба, а платине су широке дељане даске за оборе и торове. Кртог је прострта слама за свиње, а вењак је чардак. Коровина је травнат кров, а лемезје су прутови који се стављају преко таквог крова или стога сена и сламе и имају задатак да их штите и држе од ветра и олује. Увече куће се осветљавају жижком односно чучуком, који се прави тако кад се на обичан чепар (парче печене земље) стави сало са памучним фитиљем. Лојанке су свеће лоајнице, а гашњаче су петролејске лампе. Због оваквог осветљења стварао се думен или чађ, односно, магла. Врата на дворишту се звала вратница, а велика капијааркапија. Затварале се резом која се звала: обртушка, скакавица или засоница. Половница је чабар, а ђерзонка је врста кошнице сандучаре. Ћуме су купе, ораха рецимо, а розге су летве за одлагање сена на њиви. Лојтре су мањи лес за сено и сламу, а бринице су вагонет. Петаке су крстине жита. Поред осталог, жене су носиле трвеље и џеге, врсте повеза на глави и клече-узице за везивање чарапа. Сиџимка је канап, узица или поводник. Кад је требало да се преобуку тадашњи сељаци се предреше, јер су уместо одеће носили дреје. Андрмољи су стари и похабани делови одеће. Ћелепош је отрцана капа, а шпићорци су лака летња обућа. Калавре су опанци од гуме, а баканџе-цокуле. Бечкија је тестера. Канавац је пешкир, убрус. Шљајпик је новчаник. Каленце је мала посуда. Мећа је скувана, ситно изрезана биљна храна за пилиће, шочиће, гушчиће... Шљипери су прагови. Леген је лавор. Колесар је лес на предњим точковима. Сељаци патријахалног доба обрађивали су поред познатих и ова земљишта: прљушу (слабо брдско земљиште), гајњачу (земље 412
средње плодности), кумсачу (хумус). Познавали су све боје, а неке су звали: алена (бордо црвена), кафена (браон), шећерна (розе), српкова (жута), џангарна - петролеј боја. Морава је плава, модра боја. Када су имали шта на софри јели су, али у оскудним временима су једноничили, то јест јели надробљену и посољену воду. Једном кашиком су се сви служили, сваки по једанпут, па у круг, и то се звало залагати, заложити се. Јели су коломбаћ-кукуруз. Спрежници су сирота домаћинства са по једном кравом или коњем која се помажу, спрежу их, за пољске послове. Баксузљивог човека су звали ћушмиш себичног чиљавко, а лењог неорча. Спор и неспретан људски твор звао се тутумрак и апавко а много угојен човек је алосан. Шулавко је неспособан, а аламуња превртљив човек, лицимер. Женскобањаст човек - полуверац, тј. “Женски Петко”. А пракљача је висока, мршава жена. Реч мало посебно је била варирана. Лендра, миндро, лецка, мицко су народни изрази за-мало. Али и пињче значи неку малу ствар. На сатице значи потрбушке, а кант је ужа страна неког предмета, цигле на пример. Мудралук је мућка, а потикати значи упропастити што. Кад дете прохода-онда је прошондело. Али и кад стар човек споро иде говорило се да шонди. Кад се ко зациркује онда се рчка. Али и гурати неки предмет у нешто, имало је исто значење-рчкати. Човек који се стално задиркује дакле звао се рчкало. Између осталог, стари патријахални људи боловали суи од: сушице (туберколозе), тракавице (врста стомачних глиста), тарлеме-сифилиса, помамила-лудила, враса-падавице, срдобоље-пролива, шкрофла-кашља... Покривена капија и зид од цигала из прве половине 20. века 413
А лечили су се: занбаком-белим крином, чешњаком-белим луком, богишом-перуником, мислођином-босиљком, уманикомтравом вратилом, ђумбиром-званим “врућа трава’’, кадуљомжалфијом или питомим пеленом, троптљиком-јасиком, каћуномгороцветом, остругом-купином, девесиљем-великим зељем, споришем-хајдучком травом и тако даље. Сходно православној вери наши преци су месеце у години звали овако: богојављенски (јануар), сретењски (фебруар), благовештенски (март), ђурђевски (април), царски (мај), петровски (јуни), илијински (јули), велико-госпојински (август), малогоспојински (септембар), митровски (октобар), аранђеоски (новембар) и божићни (децембар), наравно по старом календару. Без обзира на ортографску неписменост у већини, стари патријахални свет знао је називе за девет људских колена уназад: отац, деда, прадеда, чукундеда, наврндеда, аскурђел, кунђел, курлебало и сукурдов. И за неке птице су имали своја оригинална имена: чеврљуга је шева, лелек-рода, шури миливоје-славуј, детлића су звали жљуна, једну врсту грабљивице-ветрушка. Јастреба су звали коштреб. На води су се наши стари басали-пливали, и пазили су да не пропадну у бук-дубок вир, јер их тамо чека санџама-ђаво. Кума и побратима су пезили (пазили) а госте, посебно на слави, су говели (указивали посебну пажњу стајањем). Доведену децу из првог брака у новој кући су звали накућнаци или пришупци, али пришупак је био и зет, призетко, наравно у погрдном облику. Српски патријахални речник је свакако много богатији него што смо га представили у овом напису и захтева много дубљи и студиознији приступ, а пописивањем ових речи желели смо да нашим млађим нараштајима предочимо део њиховог богатства и уједно сачувамо у памћењу макар један његов део, који нам се учини најинтересантнијим за данашње генерације и уједно најугроженији што се заборава тиче. Последњих година 19. века истраживачи народног живота на Јухору у селу Суваји наишли су на земунице. У зависности од врсте 414
капија зидана од цигала, покривена црепом и богато украшена, какве су имале само имућније куће. На њој пише: “Дом М. Мијајловића и сина Милутина, 1943. г.“ Сјајан пример старе сеоске архитектуре. материјала од којих су изграђене, куће су се звале: талпаре ( од дрвених талпи), долмаре (од дрвених долми), чатмаре (лепљене од земље и чепића), бусаре (покривене бусенима) или шиндаре (покривене даскама). Заплотњаче су куће од једне велике собе у којој су живели људи и стока заједно. Наравно стока је била иза плота који је делио собу. Димњак или оџак наши преци су звали комин, а стреху крова чандија. У огњишту су пекли хлеб у црепуљи која се покрива сачем. Изнад огњишта висиле су верижице, метална трокука на којој се качио бакрач или други судови. Кад су дошле пећи, чунак су прозвали-сулундар. Када се пекао брав ,постављен је на крчеле, дрвена направа која се могла одмицати и примицати. Али крчела је и јарам за једну краву.Ручак се готовио, а постављао се на софру или синију, ниски дрвени астал. Укућани суседели около њега на троношцима,а храна се сервирала у вагану и заструку, (дрвене посуде), грнету (земљани ћупчић), паници (метални или дрвени чорбалук) и на лопару. 415
Кусало се из чанка. Ручак на њиву се носио у котлајкама, смештеним у котарице. Жито и брашно је стајало у амбару, а захватало се шерником и копањом. Брашно се месило у наћвама. Вода се пила из земљаних купица или тестија и дрвених чабрића званим бакле. Вино из бурета се вадило ајдуком, тиквеном натегом или вргом а дрвена славина на бурету, бачви или каци звала се шајтов. Из табарке ракија се сливала у џбане, односно покривену дрвену качицу. Горњи велики чеп на бурету се звао врњак. Стара кућа у моравском стилу са тремом (перде), покривена ћерамидом. Ватра се кресала из кремен-камена и прихватала на трудусувој имели. Метални део се звао оцило. Стари задругари су знали и за шибицу, коју су звали машина. Патријахална заједница је била мануфактурно-занатска култура и имала је низ заната који су данас изумрли. Споменућемо само неке данас непостојеће мајсторе: мумџије (сапунџије), мутавџије (вунаре), длакаре (четкаре), туфекџије (пушаре), џамбасе (коњске трговце), качаре (пинтаре), абаџије (сукнаре)... Рибу из Мораве и других река ловили су једноставним 416
алатом. Луб је покретни плот, а негде га зову и гарда. Суп је канал од прућа исплетен у који риба залута. Вршка и гузар се плету од прућа у цилиндричном облику. Цопаљка је батар од прућа без дна. У Поморављу се највише користила мрежа звана црпац. Риба се хватала преко лета до првих хладних дана, али се у јесен за презимљивање клао брав-пастрма, најчешће угојена свуиња, али и овце и козе јаловице, пре свега. Гозба поводом тога звала се даћа. Свињска њушка је кишња, а док козе, овце и краве имајупрњице. Горња и доња вилица код стоке се звале-лабрње. Говеда се терала узвицима љук, коњу се говорило ђи, а кад се окреће ојс. За назад се командовало устук или цурик. Живина се терала са узвиком-иш, а кокошке се вабиле-звале са тико-тико, док су се пилићи дозивали повиком пило, пило. Гуске се вабиле са би-би. Шоткама, паткама или пловкама се говорило шот-шот, свињаматут, а овцама -рс. Угинула стока бачена крај пута или на одређено место - пчешко гробље, звала се мрша или лабина. Цигане који су купили угинулу лабину и кували за јело мештани су називали - лабинарима. Животињски папци код оваца, коза и свиња звали се чапоњци. Трагови од чапоњака су-чапорци. Уштрц је бик, Поточац-густо збијено село. 417
вепар или који други мужјак са једним тестисом. Метална шипка која се ставља коњу у уста код запрезања је коскун. Токмак је мали, набијени човек, али и токмаци су и два равнопрвна борца у рвању. Деца истог годишта су врс. Човека са малим ушима (или без њих) звали су-чуљко, док је клапушко човек са великим ушима. Особа кратког носа је прћконапрћко, дуг нос је-швињка. Кад неко љутито дува кроз нос говорило се да - швиче, што чине и разјарени бикови. Дрда, односно мандрда је човек који има Краћу ногу, па са њом дрдори, млатара по ваздуху. Бага је човек који накривљује у ходу. Он је још и банга, односно багаљивко. Ћопав човек је још и ћопча, ћелав-ћелча, ћорав-ћорча, а глув-глувча. Глува жена је-глувна. Леђа су звали грбина, а грло-гуша. Чукљеви су пикљеви. Код ретких лекара људи су се свлачили до пола-дуз. А кад се свлаче потпуно, онда је то-дибидуз. Међа између два имања звала се муша, усор и склад. Путић кроз имање је-врвина, док је прекоп део винограда подељен шанцем. Градина је башта испред куће, а баштица се звала градинче. Лојзе је виноград, а у њему рађа гројзе. Гројзе се мељало у мељачама (муљачама), а од комине се пекла ракија. Првенац је први млаз, док је шома последњи млаз ракије. Џибра је искувана комина. Точак на запрежним колима састављен је из следећих делова: главињак-шупаљ средишни део у који се ставља тулац-осовина. Спице су држачи главињака и наплата, полусавијених спољних делова точка, који су оковани гвожђем, које се једноставно звалошина. Наши преци нису оскудевали у дечијим играма. Имали су их сигурно више него данашња деца. Тук је уствари популарни клис, док је швињка српска варијанта америчког бејзбола и обе игре су биле врло популарне код чобана. Фарда је ћушкапа, односно шутирање капе неопрезном 418
чувару. Игре “ћири-мири” и “трула кобила” су сличне са зајахивањем погађача. Пацкање је ударање по рукама, док су зуце ударање по једној руци са погађањем ко је то учинио. Мало финије игре су “мице” или “дама”. Нацрта се квадрат и подели на четири дела унакрсно. Два играча вуку по три различита каменчића све дотле док их не ставе у исту раван. Ко то први учини он је победник. “Фрц-магарац” је слична игра, с тим што је квадрат пресечен и двема дијагоналама, па је због тога бржи и динамичнији. Патријахална заједница је оскудевала у много чему, али сигурно није у дрвету. Богате шуме дозвољавале су да дрво буде саставни део патријахалне културе због његове широке примене и употребе. У односу на дрво створен је цео мали речник. Тако, на пример, ракља се звала чатала, кратко одсечен трупац-доземак, односно онај део стабла ближе земљи, а велики трупац балван, док је лос дебела дрвена полуга за подизање трупаца. Чобрњак је мањи лос за ношење шафоља или бакрача. Фунија је левак од дрвета. Мочуга је дрвени штап, а сучка је суво дрво. Струготина Зграда у којој је била смештена станица милиције у главној улици, близу старе општине. 419
Је отпад од сечења дрвета тестером-триња. Коц је колац, док је проштак шира, неправилна талпа и такође као и коц служи за ограђивање авлија. Између проштака и коља се уплиће прућеповија. У планину по дрва се обично ишло са два точка. Дебља страна стабла се стави на обртаљ, док се други део дрвета вуче по земљи. Тај транспорт се звао-на влаге. Кад се по дрва ишло са четири точка то се онда звало-четворак. Четворак је морао обавезно да има финт односно гвинт. Кад волови не могу сами да извуку терет, упрезао се у помоћ још један пар. То се звало четворење. Од дрвене лике правила се рафија и служила је за повезивање лозе у винограду, за калемљење и за везивање притке уз патлиџане и слично. Дрвена грађа се звала-јапија, док је баскија грубо отесано дрво. Браник је забран, који се још зове и забран. Брвно је дрво за прелаз преко реке, док су врљике обичне цепанице. Богатије задруге су имале баче-велике баште за поврће. Бача је морала да има и далап односно долап. Канали за наводњавање кроз баште звали се ваде. Мање баште са поврћем звале се купусаре, а вода се из бунара вадила конопцем на руке или ђермом. Од поврћа садила се лећа-сочиво, радаква-ротква, сунчогледсунцокрет, лукац-лук, затим лудаје-беле тиквице и дулеци-жуте тикве. Кад се кофа испусти у бунар онда се узму ченгеле и штранга и кофа се цибне-односно секне или повуче. Тако се у води тражи, далеко било, и дављеник. Ал човек треба да буде много велики апаш-репоња, и бакабунда-вагабунд, па да на овај начин изгуби место на православном гробљу. То чине вртилаши, немирни дечаци и несмајнци, јер човек никако не сме да се рли-сили на воду, нити да се гогери-прави важан. Нечастиви чека доле кад ће да га ћупи-дохвати за ногу. Или ћопи. На речној обали има разног камења и по боји и по величини и по облику. Пљоча је раван пљоснат, док је ћушурак округао камен. У мајдану-руднику, камен се разбијао чуком-чекићем. Веки чекићи се и данас зову мацоле. Ћускија је метална шиљата и на 420
врху полуга за разбијање стена. Овећи камен који може да се узме у шаку и да се џидне или фрљокне-баци, звао се ђулаш. Главна улица равничарског дела насеља Поточац. Када се не блажи-односно кад се не мрси једе се шта се мора, али кад се не пости, онда се једе све: червиш-јело од пилетине, сутлија-сутлијаш, сушенице-уденице, меџкгавац-мељани пасуљ, пилав-пиринач, јанија-јело са месом и поврћем, гуливраткачамак на води. Али на столу је увек морао да буде солцир-солар. Кад се патријахална жена предреши-преобуче, онда се лепо нареди-окити. Кад обуче рекло-блузу запригу или опрегу-сукњу, завије и шамију мараму. Из чекмеџета-ладице, извади манистра ситне перле и ђинђуве, па се погледа у огледалце да л на лицу нема можда неку гојницу-бубуљицу брбуљку или чмичак на очном капку, па се онда напудерише, ако сме од таје-оца и наје-мајке. Онда стави руменилце, белилце и гаравилце то јест кармин, врста креме и крејон за обрве. Тад се девојке радују и мало ковирну-живну, што ће да виде свет. Девојке нису носиле торбице кад иду на игранке, већ јанџикевунене торбице, али кад иду за стадом. Зембили су торбе од рогозовине, а бисази или бисаге су спојене торбе од козије длаке и носиле се преко рамена. Путник се поздрављао речима-акобогда (куда си кренуо)? Он жури да крати пут и не сме дуго да се затракује-запиткује, нити замајава-задржава. Кад жури он мушки гаца-гази, и пази да се не 421
вузне-оклизне. Уз велико брдо он гуза-пење се, полако. А вузанка је клизанка на леду. Не сме на путу да се упуди-уплаши, нити да ргне-скочи или да побегне. Ако је баш принуђен он кидне-јурне да бежи од опасности. Најбоље је кад се путује са неким барабар или зајно-заједно, упоредо. Кад се обучеш за пут, не смеш онда да се искљечкашизгужваш, као да те крава преживала или да се искашкаш-улепиш блатом, па да будеш улотан-умазан, као крава. Ниси ти гегуласељачина, да гацаш-газиш где стигнеш по глибу-блату. Ако треба узми и гигаље-дрвене ракље за ходање. Буди гиздав-дотеран и цакан-леп човек у свако доба јер не знаш одакле женско око гвирикришом гледа, у тебе. Не смеш да биднеш-будеш, аљкав-неуредан. Одевање после Другог светског рата у Поточцу: мешавина народног и конфекцијског стила. Кад се некоме честита, говорило се алал, или алал ти вера, а кад се проклињало говорило се арам ти (проклетство). Таквом се нечовеку још говорило аратос те било-далеко од мене, бежи од мене. Кад некога мораш да молиш, почињеш речју-аман, молим те, или чак појачаним изразом аман-заман. Онога од кога нешто 422
искаш-тражиш, не смеш да љутиш. Не причај лажи, не човељи-не криви уста. Кад ћутиш, коџа-доста, можеш да научиш. То сваки килча-неспособан, може. Курталиши се-ослободи се, те навике да за свакога јеш-једеш, лајне-измет, балегу, јер можеш да награбусиш- настрад аш. Не смеш да будеш загуљенко-лош човек, дрљавко-дрљав, мрљавко-мрљав, кулиза-непоштен, ни курајбер или фрајер-мангуп. Лошим женама се давала погрдна имена: флинта-лака жена, линдра-скитница, фуфа-покварена, фукса-уличарка, шмизланафракана лака женска. Оне се штуро-празно, проводиле, јер су волеле да живе шигумигу-лако и без обавезе и да шеврдају-кривудају, врлудају. Оне су биле за резил-бруку, и правиле русвај-лом, гужву./99 99. Ову студију аутор претходно објавио у листу “Хроника”. Поточанка Даница Вељић, удата Димитријевић, са супругом Миливојем Димитрцјевићем: родитељи аутора књиге. 423
424