475
Регионални пут Гиље - Варварин је врло фреквентна саобраћајница 476
477
СТАЊЕ ПОЉОПРИВРЕДЕ У ОВОМ КРАЈУ СРЕДИНОМ 19. ВЕКА Тодине 1867. обрађена ораница у овом округу износила је 47.046 дана орања засејано житом од чега на кукуруз отпада 27.212 дана орања, а на пшеницу 10.574 дана орања. На остале културе: јечам, овас, раж, крупник, просо и хељда, једва да обухватају 9.000 дана орања. Од повртарских култура највећа пажња је посвећена гајењу купуса (906 дана орања) и кромпиру (621 дан орања). Доста се гајила и конопља (1.687 дана), а јако мало лан (свега 30 дана) и дуван на површини од само 95 дана орања, углавном у Беличком срезу. Врло повољно се изражава о условима за развој виноградарства, каже да вино роди готово у читавом округу и обично је добро (грожђе М. О.). "Нарочито се хвали оно с Ђурђева брда, код Јагодине; вино из Јовца; из Бачине; из Богдања и око манастира Љубостиње. У целом округу било је 1867. године 32.290 мотика винограда и то највише у Темничу (14.194 мотике)". То значи да је шездесетих година 19. века већ на велико било оформљено моравско виногорје на обронцима Јухора. Оно је почињало од Ђурђевог брда, па се пружало дање преко Мајура, Јовца и групе села око њега и даље преко атара Сињег Вира, Трешњевице, Рашевице, Поточца, Својнова, Бачине и других села. Повољни климатски услови без опасних ветрова, пре свега кошаве, брда окренута истоку, сунчаној страни, изванредно су одговарали за узгој винове лозе и воћарства. На левој страни Велике Мораве и у Левчу због поменутих одлика климе постојали су повољни услови за гајење разних врста питомог воћа, нарочито шљива, јабука и крушака".108 108 - Др Милисав Обрадовић: "Друштвено-економски корени настанка радничке класе у Средњем Поморављу", Београд, 1984, стр. 17 ПРВА ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА Земљорадничка задруга у Поточцу основана је 1912. године, а главни иницијатор и носилац тога посла био је учитељ Милета Тодоровић, који је са још неколицином напредних људи урадио велики и значајан посао за по478
љопривреду Поточца. Оснивачки одбор земљорадничке задруге поред учитеља Тодоровића чинили су још Божин Јовичић, Ракић и Огњен Вељић. Први магационер задруге био је Глигоријевић, а први ревизор који је дошао у поточку земљорадничку задругу да контролише њен рад био је Драгослав Тодоровић, учитељ, син оснивача задруге Милете Тодоровића. ПОТОЧКА ЗЕМЉОРАДНИЧКО НАБАВЉАЧКА ЗАДРУГА ОД 1937. до 1942. Председник надзорног одбора - Драгомир Јовичић, смењен је 1. маја 1938. год. Благајник задруге - Радисав Милосављевић, смењен 8. маја 1938. Магационер - Живојин Г. Стефановић, смењен 10. маја 1938. године Магационер - Бранимир Дачић, смењен 29. маја 1939. године Редовна годишња скупштина задруге одржана је 5. марта 1939. Ванредна скупшина земљорадничко набављачке задруге одржана је 9. јуна 1940. године. Пријем у чланство задруге тражили су у овом периоду и Милош Петровић, чије ће име носити Сељачка радна задруга после ослобођења, затим учитељ Миодраг Анђелковић, па чак и жандар Танасије Т. Ћоровић, као и Станоје Рашић, који је поднео молбу на место књиговође-благајника 1940. године.109 109 - Подаци узети из деловодниг протокола задруге за 1937-1942. годину, Историјски Архив Средњег Поморавља, Јагодина Изглед једне стране деловодног протокола поточке Задруге 479
ФОРМИРАЊЕ СЕЉАЧКЕ РАДНЕ ЗАДРУГЕ После раскида сарадње са бившим СССР-ом, крајем октобра 1948. године на седници Пленума ЦК КПЈ донета је одлука да се отпочне са формирањем сељачких радних задруга, како би се одбиле Стаљинове клевете на рачун тадашњег руководства ФНРЈ. Већ у јануару 1949. године Срески комитет КПЈ у Варварину доноси одлуку да се у селу Поточцу, Срез темнићки, оформи Сељачка радна задруга. Према пропису њу су могла да оснују најмање десет лица. Поточка СРЗ почела је да ради 1. фебруара 1949. године са 23 удружена сељака. 480
УКУПАН КАПИТАЛ ЗАДРУГЕ ПРИЛИКОМ ОСНИВАЊА Виногради Воћњаци Оранице Пашњаци Забрани 11 хектара 9 хектара 65 хектара 8 хектара 17 хектара Штамбиљ Сељачке радне задруге у Поточцу СТОЧНИ ФОНД Крава Коња Запрежна кола Плугова 11 2 7 9 Први председник Сељачке радне задруге био је Милан Милојевић, а бригадири Драгослав Петровић и Душан Радосављевић. 481
Попис основних средстава СРЗ у Поточцу (Архив Јагодина) 482
Попис машинских уређаја СРЗ у Поточцу 483
Задругари Сељачке радне задруге на берби јабука 1950. године Милан Милојевић, први председник Сељачке радне задруге у Поточцу, фебруара 1949. године 484
Главна зграда Земљорадничке задруге у Поточцу ПОТОЧКА ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА УВИД У ЗАПИСНИК ОД 2. МАРТА 1950. ГОДИНЕ Управни одбор задруге одржавао је врло честе састанке расправљајући о свему битном за даљи развој поточке земљорадничке задруге. Поменутог датума се између осталог расправљало и о једној политичко-идеолошкој теми. Наиме, под трећом тачком дневног реда предвиђено је да се "избаце непријатељи из земљорадничке задруге". Међутим, већина се није сложила да се неименовани "непријатељи" избаце из задруге, по чему се види да је ова тачка дневног реда имала више "превентивни политички карактер". На истој седници управа задруге је донела одлуку, на предлог Миродрага Јеремића, да се узме кафана Стојана Петровића где ће бити смештен откупни магацин. Кирија је одређена у исносу од 200 динара месечно, а за хотел М. Петровићу да се плати кирија од 150 динара. 485
486
487
Записник са седнице Управног одбора 3. 3. Поточац, од 5. марта 1957. године (Архив Јагодине) 491
Записник са прве седнице новоизабраног Управног одбора Замљорадничке задруге, 8. априла 1954. године (Архив Јагодине) 488
Друга страна поменутог записника са закључцима и именима чланова 489
Записник са седнице новоизабраног Управног одбора Задруге, од 3. августа 1956. године (Архив Јагодине) 490
Записник са седнице новоизабраног Управног одбора Задруге, од 3. августа 1956. године (Архив Јагодине) 490
Записник са седнице Управног одбора 3. 3. Поточац, од 5. марта 1957. године (Архив Јагодине) 491
СПАЈАЊЕ ЗЕМЉОРАДНИЧКИХ ЗАДРУГА ПОТОЧЦА, СВОЈНОВА И РАШЕВИЦЕ Иницијативни одбор за спајање земљорадничких задруга које су до тада самостално радилие у Поточцу, Својнову и Рашевици, састао се први пут 30. јануара 1956. године у Поточцу, а на дневном реду биле су следеће тачке: 1. Припрема за одржавање оснивачке скупштине 2. Планирање производње за 1956. годину 3. Разна питања и предлози Уводну реч је узео Живојин Јовановић из Рашевице и говорио је на бази закључака предходног састанка-саветовања одржаног у Параћину. Јовановић је најпре истакао значај задругарства за развој социјалистичког друштевног уређења, а онда је говорио о потреби уједињавања три мање задруге у једну јачу и већу, која би била посредник змеђу потрошача и произвођача. Други члан иницијативног одбора Станко Глигоријевић из Поточца подржао је Јовановићево излагање и затражио да се не сме одуговлачити са оснивачком скупштином и одмах је предложио да се "по питању нових правила" задуже браћа Симићи Драгомир и Светислав и Тихомир Илић. Иницијативни одбор је донео и одлуку да се оснивачка скупштина нове задруге одржи 4. фебруара 1956. године. 492
Записник са седнице ипицијативног одбора за спајање задруга Поточца, Рашевице и Својнова (Архив Јагодине) 493
ОСНИВАЧКА СКУПШТИНА НОВЕ ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ Одржана је у договореном термину, а на дневном реду је било чак 14 тачака. У радно председништво изабрани су Илић Тихомир, Богић Живојин и Јовановић Живојин, записничар је био Стојан Арсић, а оверивачи Дачић Велизар и Урошевић Милија. У кандидациону комисију изабрани су Станко Глигоријевић, Милија Урошевић и Гвозден Марковић. Председник иницијативног одбора за спајање три задруге Милан Милојевић говорио је о раду тог тела и препрекама на које је одбор наилазио, нарочито у Својнову, где су задругари били "врло задрти" у доношењу одлуке о спајању. Кандидациона комисија је затим предложила састав новог Управног и Контролног одбора, који су једногласно усвојени. 494
Скупшина је донела одлуку о спајању и почетку рада нове задруге, саслушала финансијски извештај о досадашњем пословању и донела одлуку о учлањењу нове задруге у Срески савез земљорадничких задруга у Светозареву (данашња Јагодина). Тиме је процедура спајања три земљорадничке задруге завршена, чиме почиње нова ера задругарства у овом крају. Противградна станица на Јухору изнад Поточца 495
Записпик са оснивачке Скупштине Земљорадничке задруге за Поточац, Рашевицу и Својново (Архив Јагодине) 496
Важан документ за историју задругарства Поточца и околних села: последња страна записника о спајању Задруга (Архив Јагодине) 497
498
Књига инвентара: зграде којим је располагала заједничка Задруга (Архив Јагодине) 499
Средства транспорта којим је располагала сједињена Задруга (Архив Јагодине) 500
Део инвентара крупнијег алата Задруге Савремепо јухорско виногорје данас 501
ПОЉОПРИВРЕДНА ЗАДРУГА ЈУХОР" Скупштина општине Параћин својим решењем број 04-4732 из 1959. године формира нову земљорадничку задругу са седиштем у Рашевици, у коју улазе Својново, Поточац, Рашевица и Трешњевица. Од 1961. године задруга носи назив Земљорадничко-произвођачка задруга "Јухор", а од 1966. године променила је назив у Пољопривредна задруга "Јухор". Од јула 1971. године задруга се интегрише са "Жупским Рубином" из Крушевца и постаје самостална организација удуженог рада "Јухор" Рашевица. Поточац је имао своје откупно место које је припадало задрузи Јухор", и преко којег су пољопривредници пласирали своје производе. ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА "ПОТОЧАНКА" У току 1974. године поточки пољопривредници почињу да изражавају своје незадовољство радом ООУР-а "Јухор" са седиштем у Рашевици, јер после уласка у систем "Жупског Рубина" ова задруга није испунила очекивања поточких земљорадника. Крајем 1974. године покреће се иницијатива за формирање нове задруге "Поточанка". Ова иницијатива Поточана наишла је на свукупну осуду званичне општинске власти, која покреће свој механизам отпора и антипропаганде, о чему нам сведочи и чланак у листу "14 дана" од 21. јануара 1975. године, под називом "ПОТОЧКЕ ДИЛЕМЕ - ЗА И ПРОТИВ ЗАДРУГЕ": "Нова задруга би још више разјединила нашу привреду чули смо мишљење једног броја грађана и комуниста. Ових дана у Поточцу је доста бурно. Преламају се мишљења око формирања нове задруге, за коју се изјаснио велики број грађана. Оснивачки одбор је извршио све припреме за оснивање, а на задњем збору земљорадника разматрана је и усвојена анализа о друштвено економској оправданости нове задруге и уговор о удруживању зе502
мљорадника, а доне је и акт о оснивању. Уговор о удруживању потписао је већи број земљорадника овога села, који су извршили уплату на име удела у чланство задруге, а многи од њих су дали и зајам за оснивање и почетак рада задруге. - У најкраћем року одржаће се и прва скупштина земљорадничке задруге, рекао нам је Добривоје Милојевић, председник Поточца и председник оснивачког одбора у овој акцији. Извршићемо конституисање самоуправних органа. Обезбеђена су и средства за реализацију производног плана задруге. И док на једној страни се увелико ради на формирању задруге, добар број мештана је против цепкања и устњавања подручја ООУР " Јухор" у Рашевици, коме село Поточац припада, уопште, против разједињавања наше, ионако неуједињене, привреде на подручју општине. На састанку Основе организације Савеза Комуниста Поточца, који је одржан 13. јануара, поред осталог комунисти овога села размотрили су новонасталу ситуацију око формирања задруге, у Поточцу, чије је, оснивање поделило мишљење грађана и комуниста овог села, као и међуљудске односе. Састанку су присуствовали Петко Лековић, секретар ОК СК, Никола Вићић, председник ОК ССРН и Миодраг Цветковић, члан Привредно-политичког актива општине. Велики број мештана овога села, речено је на састанку, вољни су да сваког тренутка уђу у задругу, незадовољни испуњењем обавеза "Жупског Рубина" према 00- УР "Јухор" у Рашевици у чијем саставу је и Поточац. "Жупски Рубин" је био дужан да до 1. јануара 1975. године испуни одређене обавезе у циљу сређивања прилика у овој задрузи и реализацији инвестиционог програма до краја минуле године. На заједничкој седници извршног органа друштевно политичких организација, која је одржана 31. јула 1974. године у Рашевици, закључено је да да уколико се "Жупски Рубин" не буде држао урврђеног договора извршни органи друштвено-политичких организација и месне организације села ће поркенути акцију за дезинтеграцију. Како до краја предвиђеног рока "Жупски Рубин" није испунио све своје обавезе Добривоје Милојевић, председник Скупштине Месне заједнице Поточца и члан СК, почео је акцију формирања нове 503
задруге а за коју се изјаснио и добар број грађана овог села. Оваква акција поделила је село у два табора за и против оснивања, и погоршала међуљудске односе грађана. У самој основној организацији дошло је до раздора и групашења. Поменуте су три групе од којих су две подељеног мишљења и трећа која се држи пасивно. Успут су се догодили и многи инциденти међу комунистима који су још више утицали на расцепљеност и неповерење које тренутно влада међу члановима ове основне организације. Добрим делом за то је крив и секретар Стеван Рашић, који није информисао организацију са закључцима извршних органа друштвено политичких организација од 31. јула из Рашевице, у којима се каже " да при разерешавању настали проблема треба очувати економску целовитост подручја ООУР "Јухор" Рашевица, уз истовремено постављање равноправних односа међу селима". Неупознавши се са званичним ставом наших извршних органа друштевно политичких организација, комунисти овога села испустили су политичку ситуацију из руке. Јасна и отворена нетрпељивост између извесних комуниста, успостављање чина побратимљења бораца Поточца и Вашице и слични екцеси довели су до потпуно несређеног стања у партији. Узимајући реч у дискусији Никола Вићић је замерио некомплетност чланова СК у тренутку кад се преламају снаге у селу и кад комунисти треба да следе званичне ставове закључака извршних органа општине. - "Мини" задруге никако не могу да остану у садашњим привредним условима. То води у опасну заблуду. Очигледно да је Закон о удруживању земљорадника погрешно протумачен од стране иницијатора оформљивања нове задруге, рекао је Никола Вићић. На крају отворене дискусије Петко Лековић је предложио да Општински комитет оформи посебну комисију за испитивање настале ситуације која би сагледала право стање ствари и пронашла носиоце овог раздора, ситуације у основној органицзацији СК у Поточцу и да сачини извештај којим би известила Општински комитет СК. После тога ће се одржати заједнички састанак Општинског комитета и ове основне организације на коме би носиоци и виновници несређенме ситуације поднели заслужене казне." 504
Упорни Поточани не одступају од своје анмере и почетком марта исте године региструју своју нову задругу, о чему се уверавамо, опет, улисту "14 дана", број 28, од 18. марта 1975. године, у чланку под називом "ПОТОЧАЦ - РЕГИСТРОВАНА НОВА ЗАДРУГА": "Ових дана је извршено регистровање нове земљорадничке задруге у Поточцу код Привредног суда у Крагујевцу, пошто су грађани, иницијатори њеног оснивања, успели да обезбеде неоппходне радне и финансијске услове за њен почетак." Проблем "непослушности" поточких пољопривредника учлањених у нову задругу дошао је и до данашњег највишег партијског органа - Централног комитета СКС, који се није мирио са ситуацијом која му је измакла контроли, о чему нам докуметује нови чланак из општинског листа "14 дана", број 29, од 1. априла 1975. године, под називом "ШТА НАКОН РЕГИСТРАЦИЈЕ ЗАДРУГЕ У ПОТОЧЦУ?" "Друг Иштван Бедар, члан Извршног комитета ЦК СК Србије, разговарао је 27. марта 1975. са представницима села Поточца и Општинског комитета СК о ситуацији око формирања нове задруге у овом месту и понашању комуниста. После познатог заједничког састанка партијске организације Поточца и Општинског комитета СК, када је један број одговорних комуниста овог села узет на партијску одговорност због понашања око формирања нове задруге и осноса према ставовима Комитета по том питању, комунисти Поточца су у писму упућеном другу Др Тихомиру Влашкалићу, председнику ЦК СК Србије, затражили пријем, како би га упознали са својим понашањем, за која су истакли да је по њиховом мишљењу исправно и да су без разлога позвани на одговорност Комитета. Председник ЦК СКС је сматрао целисходнијим, да предстваник ЦК СКС дође на терен и кроз разговор са представницима села и са представницима Општинског комитета, сагледа насталу политичку ситуацију и да поомогне отклањању насталог спора. Састанку су присуствовали другови 505
Стеван Рашић, секретар МО СК, Добривоје Милојевић, председник Скупштине месне заједнице и вршилац дужности директора нове задруге у Поточцу, Тихомир Смиљанић, председник Извршног одбора Месне заједнице, као представници села и другови Петко Лековић, секретар Комитета, Радомир Петровић, председник Комисије за друштвено економске односе на селу ОК СК, Слободан Миливојевић, председник Скупштине општине, Драган Вељковић, потпредседник Скупштине општине, Љубомир Огњановић, делегат у Већу општина Скупштине СР Србије и Милутии Глигоријевић, вршилац дужности директора ООУР "Јухор" Рашевица. Након извршене размене мишљења, при чему су сви учесници у разговору изнели своја гледања на насталу ситуацију, с тим што је посебна пажња била усмерена на будућност новоформиране задруге у Поточцу, друг Бедар је саветовао да се на партијској органицзацији у Поточцу још једном размотри елаборат о економској оправданости и перспективама новоформиране задруге и сугерирао да организација пошаље свог представника у комисију коју ће Комитет формирати и ставити јој у задатак да подвргне критичкој оцени овај елаборат. Циљ овог корака је уверење, до којег се у разговору дошло, да ова задруга, са више него скромном материјалном базом, неће моћи да оствари циљеве који се у ствари желе удруживањем земљорадника. и управо због тих земљорадника, Општинском комитету СК не сме да буде све једно како ће се ситуација у Поточцу даље одвијати." 'ммммммммммммммшшшмммммвмммшмшшмммммммммшшмммммммшмммм« • Поточани на тедевизији У прошдонедељној емисији за пољопривреднике на првом програму Телевизије Београд могли смо да гледамо репортажу из Поточца, у којој су пол>опривреднипи овог селаговорили о новоос- ' нованој задрузшШ. ч . ■■■ III ■ ■■ ■|,|П| |11111| Г| Т|1мммИ1.мв.т.....1 |....1.1 506
Успешно пребродивши све политичке и правне препреке приликом регистрације, Земљорадничка задруга "Поточанка" са великим жаром развија своју делатност, учлањује нове пољопривреднике, шири производно и трговачку мрежу и уговара нову производњу. После четири године од формирања, "Поточанка" је позната и призната задружна организација која месечно реализује робу у вредности од 1,2 милиона динара и има представништво у Београду. 0 томе нам документује и следећи текст "ЗЕМЉОРАДНИЧКА ЗАДРУГА ПОТОЧАЦ - СИГУРАН ПЛАСМАН" из "14 дана" од јула 1979. године: "Од 1. јануара на градској тржници у Београду послује и представништво земљорадничке задруге Поточац. Бави се организованом продајом пољопривредних производа, углавном воћа и поврћа. За сада је ово једина организација у широј околини која и на овај начин пласира своје производе. Интересантно је да је производња поврћа и воћа за идућу годину уговорена са пољопривредним произвођачима и удруженим земљорадницима 'на преко 50 хектара површине, као и производња грожђа на око 40 хектара. Тако је и земљорадницима и задрузи обезбеђен сигуран пласман на тржишту.Задруга у Поточцу преко свог представника сарађује са највећим прерађивачким организацијама у Београду и околини. У просеку месечна реализација износи око 1.200 динара, а план за ову годину предвиђа вредност реализације од милијарду и осамстотина хиљада старих динара." 507
Њива више није фабрика под ведрим небом После распада ООУР-ског система са "Жупским Рубином" на нивоу општине Параћин формирана је нова задружна организација "7. јул", у коју је био укључен и Поточац, преко основне задружне организације у Рашевици. Крајем осамдесетих година долази до распада ове задружне организације, а почетком деведесетих година до потпуног замирања задруге "7. јул", која је још само формално постојала. Целу деценију од 1990. до 2000. године задруга "7. јул" грцала је у проблемима и дуговима, да би 2001. године отишла под стечај. Део незадовољних пољопривредника Поточца и чланова месне организације бораца тражи правду и покреће иницијативу за смену министра пољопривреде у влади Србије. О чему се конкретно радило, сведочи нам и чланак из најтиражнијег дневног листа "Вечерње новости", од суботе 3. октобра 1998. године под насловом "ТРАЖЕ ОСТАВКУ МИНИСТРА": "Поводом спорне трампе дела имовине параћинске Земљорадничке задруге "7. јул" у Поточцу, борци тог села упутили су протесни телеграм републичком министру за пољопривреду др Јовану Бабовићу, који је дао сагласност за трампу са захтевом да, како наводе, исправи грешку или поднесе оставку. 508
- Ми, ратници Друге пролетерске и Шесте личке биргаде и 21. српске ударне дивизије, са потомцима погинулих и умрлих другова, улажемо протест због Вашег одобрења да се оутђи задружна имовина - стоји на почетку телеграма, који је потписао председник Месног одбора СУБНОР Поточца Драгослав Петровић. Борци наводе да је за парцелу у 27 километара удаљеној Сикирици Задруга у Поточцу дала економско двориште од 70 ари, винарски подрум капацитета 140 тона, хангар за пољопривредне машине и шталу за тов јунади са кошем од 50 тона. Задружна имовина, како сазнајемо, трампљена је са Делимиром Вукадиновићем из Сикирице, а после вештачења судског вештака Драгољуба Тошовића из Јагодине, које борци Поточца такође оспоравају. Директор Земљорадничке задруге "7. јули" Стојан Столић објашњава да је Задруга за шездесет ари у Поточцу добила хектар у Сикирици и још, наводно, 300.000, динара. Новац им је био потребан, каже, да би стабилизовали производњу пошто су значајна средства (око 600.000 динара) уложили за обештећење сељака за раније одузету земљу, који нису могли да врате." Производња поврћа у пластеницима. Мали пољопривредни погони који доносе добар профит 509
Узоран виноград Јоксе и Радише Јовичића ВИНОГРАДАРСТВО Гајење винове лозе у поцјухорју и Поморављу почиње још у праисторији, односно у периоду пре доласка Римљана у ове крајеве, захваљујући одјецима културних утицаја из егејских, јадранских и црноморских региона. Првим виноградарима у овим крајевима научници сматрају наше претке Трибале, који су још у петом веку пре нове ере имали већ засађене винограде на јухорским падинама. По римском освајању знање о узгоју винове лозе се врло брзо шири главним комуникацијским правцима, на којима се нашло и Поморавље. Златно доба виноградарства на Јухору и у Поморављу може се сматрати средњи век, када су издвојене и три оригиналне селекције вина: јовачко црно, жупањевачко бело и "шареничко" вино из лозовичког виногорја. За време турске управе овим крајевима виногради су били масовно искрчивани, а то су чинили и посебни одреди коњаника званих "акинџије", који су газили и уништавали младе засаде. Будући да су волели свеже и сушено грожђе, Турци су временом дозволили гајење винове лозе, тако да су и сами доносили нове сорте као што су: дреновка, афус-али, чауш, ћилибарка и друге сорте, а из турског речника потичу и многе друге речи везане за виноградарство: чокот, гиџа, џбане... 510
У 19. веку виногради на Јухору, па и у целој средишној Србији тешко страдају: 1845. године од пепелнице, 1878. од пламењаче, 1880. године од "сушибубе" или филоксере, која се врло брзо ширила рејонима овог краја, и наносила огромну штету. У претпрошлом веку најчешће сорте грожђа у поточким и јухорским виноградима су биле: смедеревка, зеленика, сланкаменка (мађарка), мала динка или ружица, бела динка, црна оката скадарка, тамњаника. Ради подсећања треба споменути и сорте грожђа које су потпуно нестале из јухорских винограда, а наши чукун и наврндедови су их гајили. То су: гак, пандурка, сметуша, хајмана, волујско око, липовина, црна и бела ранка, першун-грожђе и пљуца. Почетак 20. века у виноградаству и винарству овог краја обележен је формирањем Јовачке виноградарске задруге 1908. године, а оснивач је био Милан Лукић са групом од пет угледних виноградара. Већ 1911. године почиње да се гради Јовачки подрум, а између два светска рата довршена је изградња овог објекта који ће имати велики значај за ширу афирмацију јухорског виногорја, не само на просторима Балкана, већ и у Европи. Почев од 1936. године стоне сорте грожђа из поточких и других јухорских винограда се извозе у Немачку, Швајцарску и Аустрију, а потом је почео и извоз однегованог јовачког црног вина. Потом се са јовачког виногорја афирмише и јовачка ружица. Та оригинална вина у западној Европи су била позната као "вино из Жовса", односно "вино из Јовца". И после Другог светског рата јовачки подрум је био главно откупно место за грожђе из Поточца, Својнова, Рашевице и Трешњевице, односно за грожђе из јовачког виногорја које припада јагодинском подруму, који пак улази у састав Шумадијско-поморавског реона. А да је на поточким брдима од давнина гајена винова лоза потврђује нам и један археолошки налаз из Момчиловог града. На том локалитету нађена је плочаста апликација од сребра у маниру грчко-хеленистичких производа, која је служила као украс на металној посуди за вино и која се чува у јагодинском музеју. Средином прошлог, 20. века, почиње нагло крчење винограда и изумирање виноградарства на Јухору. Међутим, традиција се није прекинула, већ њу одржавају ретки виноградари углавном за личне потребе својих домаћинстава. У другој половини 20. века група Поточана насто511
ји да поврати виноградарску традицију и формира се Удружење виноградара, почетком јуна 1982. године. 0 томе имамо извештај у локалним новинама: "При Месној заједници Поточац оформљено је Удружење виноградара које ће постати секција једне од винарских кућа. Циљ овог удруживања је да уз помоћ виноградарских стручњака приступи новом начину производње ове културе као и да се брине о откупу и продаји грожђа, односно да произвођач зна задњу цену својих производа. Ово Удружење први пут у овом крају приредиће ове јесени и манифестацију "Поточка берба" под покровитељством Регионалног задружног савеза и виноградарских кућа овог краја." После три године од оснивања овог удружења, одржана је у Поточцу и прва изложба вина и ракије, а у оквиру традиционалне манифестације "Поточка берба грожћа ’85". 0 томе нас врло подробно информише чланак из 14 дана", број 293, од 16. октобра 1985. године, у коме се каже: "Месна заједница Поточца, баш у јеку бербе, организовала је у сарадњи са "Навипом", извозном радном организацијом из Београда, 00- УР " Јагодински подруми" из Светозарева прву оцењивачку изложбу вина и ракије произведених у Поточцу. - Изузетно поточко виногорје не заслужује да се од њега прави овакво вино, категоричан је инжењер Зоран Цилић, овлашћени дегустарор из "Навипа". Без обзира на пресек квалитета вина и ракија које су достављене Комисији за оцењивање органолептичких особина ових пића, стручна комисија оценила је да је вино "франовка" Бранислава Матића најбоље испред вина мешавине "Пловдина-прокупац" род 1983. Добросава Срејића и "прокупац" Бошка Станојевића. Код ракије комовице, за најбољу је оцењена ракија Милутина Лукића, Бранислава Матића и Славка Ђокића. Међу шљивовицама редослед је следећи: прва је шљивовица из 1942. године Добросава Срејића, друга шљивовица из 1983. године Будимира Лукића, а трећа три године старија шљивовица Славка Ђокића. Договорено је да изложба вина у будуће буде традиционална и то је један од покушаја да се још боље искористе благодети изузетног виногорја на падинама Јухора и добије вино са којим се сви могу дичити." 512
Нови засади винограда Јоксе Јовичића Опис винског бала у Поточцу, прсма листу "14. дана", број 292 из 1985. године 513
ЗАНИМАЊА И ПРОФЕСИЈЕ ПОТОЧАНА Трговци Столари Пекари Хармоникаши Бунарџије Поткивачи Шнајдери Воденичари Касапи Жандари Милиционери Правници Поткивачи Лекари Психолози Кафеџије Зидари Опанчари Ћеманџије Колари Ковачи Скелеџије Бербери Учитељи Попови Учитељи Официри Пекари Агрономи Мађионичари 514
ПРАИСТОРИЈСКО ПИСМО ИЗ ПОМОРАВЉА НАЈСТАРИЈЕ НА СВЕТУ ПОСЛЕ ЛЕПЕНСКОГ Археолози и лингвисти су доказали да се на простору данашње Србије писменост у праисторији почела развијати још пре 8000 година старе ере. То протописмо потиче из "културе Лепенског вира", која се развијала на обали Дунава, и по свим карактеристикама то је најстарије до сада познато писмо на свету. На тлу Поморавља, у општини Параћин, пронађене су глинене плочице са писмом које се датира пре 5000 година старе ере и припада типу културе која је у науци позната као "винчанска култура". Плочице са праисторијским писмом пронађене су у Параћину и Дреновцу, старије су по свом настанку од до сада најстаријих писама: сумерског од пре 3000 година, протоиндијског 2200, египатског старог 3000 година и кинеског од пре 1200 година пре нове ере. У Дреновцу су нађене плочице са идеограматским, и словним, а у Параћину само са словним знацима. Идеограмско праистријско писмо одсликавају идеју, а словно саопштава причу од неколико речи. По свему судећи, праисторијски човек са овог географског подручја био је описмењен још пре 5000 година п.н.е. у складу са потребама и захтевима свог времена. У сваком случају најстарија позната писма потичу из нашег краја, што овом историјском и антропогеографском подручју даје нови дигнитет и значај у историји људске цивилизације и културе. Пиндатера (поскурник) са словним знацима из Течића у Левчу 517
ПРАИСТОРИЈСКИ "БУКВАРИ" СА ИДЕОГРАМСКИМ И СЛОВНИМ ПИСМОМ На глиненим плочицама и посудама поморавске праисторијске библиотеке јасно се разликују два писма - идеограмско и словно. Идеограмско писмо одсликава једну идеју можда и две-три сродне, а словно писмо нам саопштава "причу" од једне, две или више речи. И једно и друго писмо настало је из велике потребе да се одређена важна идеја или мисао забележе и тако остану као порука, информација, аманети, опомена, забрана, молба или молитва. Садржина ових "текстова" је могла да буде упућена живим члановима зајденица или оностраним бићима у које је веровало становништво ових насеља. Исписани глинени предмети налажени су усамљени међу више хиљада разних керамичких фрагмената, па се може помислити да су овакви "буквари" имали висок култни значај, у рангу данашњих светих књига, рецимо, да су се држали изоловано и на важном месту у кући или насељу. Можда су то биле и праве "законске" књиге или "уредбе" и "прописи", јер њихова усамљеност међу фрагментима их у том светлу представља. У сваком од шест поменутих насеља знаци су другачији, па се може говорити о различитим "школама писмености". Вероватно је ове знаке разумео појединац, упућен у тајне обреда, процесије или обичаја родовске заједнице. ИДЕОГРАМСКО ПИСМО Археолог Сава Ветнић, кустос, Завичајног музеја у Јагодини, готово петнаест година је пажљиво проучавао глинене букваре из праисторије Поморавља, и о томе донео свој стручни суд: 518
ПЛОЧА ИЗ ПАРАЋИНА (око 5000 година пре Христа) ПЛОЧА ИЗ ТЕЧИЋА (око 3200 година пре Христа) - У нашој регији, на насељима млађег каменог доба (неолита), које је трајало од 5500. до 3200. година пре Христа, нађено са мноштвом разноврсног материјала, и десетак керамичких плочица украшених урезаним линераним знацима. Овде није реч о украсним шарама или религијозним атрибуцијама, већ је њихов смисао дубљи и значајнији. Потекле су као потреба да се одређена мисао или идеја забележи и да остану као порука, опомена или информација. Тако је изречено уверење да се ради о сведочанствима која потврђују постојање тзв. идеограмског и словног писма. Прва одсликавају једну идеју, а друга саопштавају причу од једне или више речи. Плоче са идеограмским писмом су нађене на насељима Буковчу, Течићу, Супској, Дреновцу и Великом Поповићу, а са словима у Супској, Дреновцу и Параћину. Датоване су у време од 5000. до 3200. година пре Христа. Из Бугарске су од раније познате две сличне плочице са словним знацима (из Каранове код Старе Загоре и из Градешнице код Враце), а из Румуније три плоче из Тартарије, од којих једна има словно-пиктографске знаке, каже Сава Ветнић. 519
СЛОВНО ПИСМО "МОРАВИЦА" На керамичким предметима и плочицама из Поморавља јасно је уочљив зачетак "словног" писма, са знацима у виду правих, косих или угластих црта - уреза, затим полукругова и других облика. Осим словног писма, као на пример на грудима статуете из Супске, али је оно потом закржљало у развоју. Док се на керамичким фрагментима са Бањице, Јеле код Шапца и др. насеља срећу по један, два или три знака, овде их повезаним у низовима-колонама, има и по десетак у групи. На жртвенику из Параћина најстаријем предмету ове групе, грубим урезима је обрађена цела дужа страница, али се мора напоменути да знаци имају "словност" која, истовремено, асоцира на поједина слова ћирилично - абецедног система, па чак и на грчко писмо. Плоча из Супске има разређеније, али и сређеније знаке, који, међутим, сем словности, имају и орнаментални ерекат. За натписе може се рећи да представљају најразноврсније варијетете словног писма, и да је овде реч о словима а не о знацима неког нама непознатог предписма; каже археолог Сава Ветнић, који је овим проналасцима посветио скоро деценију и по. Јединствена праисторијска икона: да ли је ово портрет неког божанства или првог писара - загонетка је која чека одгонетање 520
Словни знаци на доњем делу пиндатере (поскурника из Левча) ТЕХНИКА ПРАИСТОРИЈСКОГ ПИСАЊА НА ПРИМЕРИМА ИЗ ПОМОРАВЉА Ни на једном од поменутих локалитета у коридору Велике Мораве први знаци писмености нису урезивани у предмете од костију или камена, већ само у глинене плоче или посуде. Разлози оваквог опредељења првих писара можда леже у тврдини материјала, јер су кост и камен захтевали прецизнији алат за писање и већу физичку снагу "писара". Трећи разлог за писање искључиво по свежој глини лежи у чињеници да су исписане таблице или предмети били намењени ломљењу у обреду, у коме су се третирали као култни или пратећи објекти или инструменти култа. -Знаци су извођени плићим или дубљим урезивањем са пажњом и искуством, а у неким случајевима, вероватно и уз помоћ справа у виду лењира. Облик знакова је осмишљен, такође и положај, па је видљиво да је крајњи циљ био да то буде разговетна и читљива белешка. Знаци су из521
ведени из орнаменталног система коришћеног на посуђу, који се богати у варијететима од средине еволуције старчевачке културе, док се током винчанске културе синтетизује у прецизне геометријске фигурације у виду правих угластих или укрштених линија, трака, меандара, волута и спирала, каже археолог Саво Ветнић. Предмети са првим знацима писма нису налажени у гробовима из скелете покојника као гробни прилози, него у кућним целинама или у културном слоју једног од градитељских стратума на насељу, што наводи на закључак да су ове таблице и фрагментовани предмети били у вези са живим, а не са мртвим члановима заједнице. ПОРТРЕТ ПРВОГ "ПИСАРА" ИЛИ ПРВА "ИКОНА"? Плочица са портретом, пронађена у Дреновцу, занимљива је за тумачење са више аспеката. Ко би могао бити приказан на овом јединственом праисторијском портрету. Је ли то засебан рад првог "сликара", дакле ликовно дело, независно од процеса стварања првог писма и "ортографије" у насељу или је то, ипак, портрет који је настао у оквиру процеса писаних порука. Археолог Сава Ветнић је склон да поверује да је то, ипак, "портрет писара", с обзиром на процену да је већина радњи са овим предметима била у домену једне личности, тако да је редослед завршен на условно речено природан начин, представљањем "аутора", што ће касније бити традиција да се писац или преписивач древних књига потпише неким скромним знаком или именом. Ветнић истовремено допушта и могућност да "портрет" може да се тумачи и као "портрет праоца или прамајке", "родоначелника првобитне заједнице", а можда представља и главног жреца-свештеника. Портрет је моделован са маском, која још више наглашава његову издвојеност, тајанственост и иреалност, што може да сугерира и на примитивну "икону" небеског заштитника одређене родовске заједнице. 522