Праисторијски жртвеник из Параћина, исписан словним знацима, нађен на локалитету код Мотела изнад Стакларе КО ЈЕ ИЗМИСЛИО ПИСМО: МУШКАРАЦ ИЛИ ЖЕНА? На свим до сада ископаним глиненим плочицама или предметима текстови су урезивани у влажну земљу пре печења, Што указује на то да је "писар" већ унапред знао шта ће да запише, односно имао је припремљену поруку. Осим "писања" први "бележник" је морао да зна и грнчарски занат, пошто је своје поруке остављао на керамичким посудама. Поставља се онда логично питање ко је био први "писар" - мушкарац или жена? Према неким до сада познатим уверењем у археологији и палеологији израдом предмета од глине у праисторији бавиле су се жене, уз друге припадајуће им послове. Ако би се ово археолошко сазнање потврдило, онда би по логичком следу морали да закључимо да су жене и први творци знакова писмености, да су оне измислиле прва писма, па и на новопронађеним глиненим књигама "моравске праисторијске библиотеке". Одговор на питање да ли је жена поставила темеље писане културе 523
и комуникације није лако добити, ако га уопште и буде било? на глиненој пложици - портрету, који је део корпуса глинених књига из праисторије Поморавља, представљени лик има лепо истакнуте витице, кике или тракове, што може да сугерира идеју, или да је поткрепи, да је жена "први писар" и да је она дошла до првих знакова-слова, до првог "буквара"110 110 - Aутор је претходно поглавље хтео да објави као фељтон у једном дневном листу, али је почсвши да пишс ову студију одустао од тога и овдe eкслузивно објављује овај есеј. Ујeдно изражава велику захвалност господину Сави Ветнићу на уступљеном материјалу и помоћи. Само најсажетији део ове студијe објављен је у днeвнику "Борба" 2003. године Изглед римског надгробног споменика са латинским текстом. Чува се у Народном музеју у Београду 524
ПИСМЕНОСТ У ВРЕМЕ РИМСКЕ КУЛТУРЕ Римска цивилизација и култура имала је веома велики значај за стари свет и судбински утицала на даљи развој човечанства и наравно и ових простора. Римске грађевине и инфраструктура, римско право и књижевност, уметност, посебно вајарство и данас представљају величанствене споменике прошлости. У самом Поморављу римска власт је имала велики тврди град Хореум Марги, који нажалост и данас лежи под земљом, на ушћу Раванице у Велику Мораву, остајући недоступан за науку и јавност. И у самом селу Поточцу пронађени су бројни остаци материјалне културе из римског периода, што сведочи о постојању високе културе и на овом микролокалитету пре 2000 година. Да ли су и какве школе постојале у то време у Поморављу и ко се и како могао описмењавати, потпунији одговор нам даје и др Чедомир Марјановић, познати професор и историчар, који је верификовано изучавао прошлост нашег краја: - Да ли је од свега тога штогод било у Поморављу? Ако узмемо у обзир да су Римљани заузимали господарећи положај, да су собом представљали не само војску него и управне, судске, финансијске и др. власти, неоспорно да им је била потребна нека врста школе и обуке за тако велике и важне дужности. Ово утолико пре што је римско законодавство у то време представљало собом целе кодексе које је требало учити да се човек добро с њима упозна. Сем тога администарција с Римом и међу провинцијама вођена је писмено. Но да ли је тих школа и те обуке било у Поморављу? Ми немамо податке па не можемо о њима што више рећи. С друге стране покорени народи, Мези, Скордисци, Сармати и др. били су народи културно заостали, којима није требала ни школа ни обука; у неку вишу сферу умовања они нису ни улазили. Према томе, проствета њихова није излазила даље од породичних традиција примитивних народа. На основу свега тога можемо извести закључак да је просветних установа и у Поморављу морало постојати, али само за потребе Римљана као господара који су за њу имали потребе, но не и за покорене народе који су живели примитивним идиличним животом.111 111 - Марјановић др Чсдомир: "Ћуприја, Параћин и Јагодина", "Темнићски зборник" број 3, Београд 1936, стр. 24 525
"ТЕМНИЋКИ НАТПИС" ДОКАЗ ХИЉАДУГОДИШЊЕ ЋИРИЛИЧНЕ ПИСМЕНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА У ПОМОРАВЉУ Ова камена плоча, са именима десеторице савастијских мученика (Младенци) од укупно четрдесет имена, пронађена је 1900. године поред школе у Горњем Катауну, на левој обали Мораве, и данас се чува у Народном музеју у Београду. "Темнићки натпис" ћирилићни епиграфски споменик спада у најстарије српске споменике културе уопште, не само у Поморављу, већ и на Балканском полуострву. Наш најстарији споменик ћирилне писмености први је проучио др Љубомир Стојановић, један од најистакнутијих српских филолога, и о њему записао: " Он је онакав, какав је у почетку постанка ћирилице био. у том погледу је он уникум у југословенској писмености. Зато држим да га нико неће стављати у XII век, већ раније. Али да ли да се стави у XI или X век? Ја бих био пре зато да се стави у X него у XI." Епиграфски (камени) натпис ћирилици из 10. века после Христа, најстарији споменик 526 српске културе
Научник Ђорђе Сп. Радојичић сматра да "Темерићки натпис треба уврстити у књижевност између Косова и Риле, која је јужнословенског караткера и припадала је и Србима и Македонцима и Бугарима, што само појачава историјски и научни значај овог јединственог поморавског споменика писмености и културе. Према истраживачу Владимиру Мошину, слова из "Темнићког натписа" припадају српском писму из десетог века, што још више продубљује тезу о брзом културном успону Срба овог краја и уопште на целој територији српских земаља, после покрштавања и усвајања ћириличног писма. Најстарији текст ћириличне писмености код Срба на "Темнићком натпису" гласи: "Свети: Ксантиас Сисин, Леонт, Мелит, Севгиријан, Иракл, Јеклдик, Кирион, молите Бога за нас!" СРЕДЊЕВЕКОВНА ПИСМЕНОСТ У ПОМОРАВЉУ Темнићки натпис према томе остаје најстарији међник, не само поморавске већ и српске ћирилске писмености и књижевности, епиграфског типа, постављен пре хиљаду година на тлу плодног Поморавља, које је, значи, још тада знало за писмо и писану културу. Даљи развој писмености у Поморављу може да се прати кроз средњи век преко бројних повеља и даровница владарске куће кнеза Лазара, господара Моравске Србије, кнегиње Милице и Деспота Стевана Лазаревића, све до коначног пада Србије у турско ропство 1459. године. Тај период развоја српске културе и књижевности је јако добро обрађен у науци, а сваке године се у Деспотовцу одржавају и Дани српског духовног преображења који су упрво посвећени том делу српске историје и културе. 527
Познато да је "Ресавска преписивачка школа" у једном историјском тренутку представљала центар српске писмености - први српски универзитет. Споменућемо само она мање позната дела преписана у поморавским манастирима, пре свега "Типик" Стефана Даскала из 1319. године, приређен за потребе Српске цркве, а потом и "Панегирик за Деспота Стефана" исписан руком "Грешног јеромонаха Јована у пустињи лешјанској" 1419. године. Венедикт, игуман лашјански из лозе Вукославића, петрушких властелина, 1426. године преписује "Шестоднев Светог Јована Златоустог", а у време Деспота Ђурђа Браноквића, за потребе лешјаснке цркве Пресвете Мајке Богородице, односно лешјанског манастира. У , данас порушеном, манастиру Блага Марија у селу Скорици преписује се "Дечанско јеванђеље" од "Смерног Павела за дијака Петра, у његовом дому петрушком епископу Максиму, а у дане Султана Селима Другог, када је велика туга погодила цркве". Међутим, најзначајнији поморавски писци у средњем веку, после Деспота Стевана Лазаревића стварали и оригинална дела су раванички калуђери који су се потписивали као Раваничанин 1, Раваничанин 2, Раваничанин 3, и Непознати Раваничанин. Раваничанин I је 1390. године написао "Службу Кнезу Лазару", а после 1392. и "житије кнеза Лазара" за потребе Српске цркве која је 1390/91. године прогласила кнеза Лазара за свеца. Ево како Раваничанин описује Светога Кнеза: - Бејаше кротак веома и тих и милостив праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава. Пред арихијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао. Изузетан бисер црквене писмености и књижевности представља Јефимијина "Похвала кнезу Лазару". Додуше, Јефимија није била директно везана за Поморавље, већ се после погибије свог мужа деспота Јована Угљеше Мрњавчевића, на Марици 1371. године, нашла на двору кнеза Лазара, а потом као калуђерицаи манастиру Љубостиња, али се њено дело 528
- покров за ћивот кнеза Лазара, исписано златном жицом, и данас налази у манастиру Раваница и убраја се у најсјајнија дела српског духовног и црквеног стваралаштва. Иако деспотица Јелена, монахиња Јефимија, није писала у Моравској Србији, њено дело је неодвојиво од историје и културе поморавског народа. "Слово љубве" Деспота Стефана Лазаревића најсјајнија је књижевна творевина Моравске Србије, са највишим уметничким дометима тога времена. Деспот га је писао у Београду, у првој половини 15. века, али је оригинал изгорео у пожару Народне библиотеке 1941. године. Деспот Стефан Лазаревиђ је према мишљењу већине истраживача, и аутор текста на мраморном стубу на Косову постављеном, такође, почетком 15. века. Лазаревом повељом Поточац је припао у метох манастиру Раваница, а она је била центар духовности и писмености. (цртеж Феликса Каница) 529
Други велики по настанку, а можда први по значењу, центар српске писмености и књижевности у Поморављу је "Ресавска школа" у манастиру Ресави, односно Манасији. Школа је радила на иницијативу и под надзором Константина Филозофа, најчувенијег и најписменијег интелектуалца тога времена, иначе биографа Деспота Стефана Лазаревића, чију је заштиту уживао све до смрти. У Ресавској школи Константин филозоф је организовао преписивање односно превођење црквених књига са грчког за потребе српске цркве, окупивши писмене калуђере тога времена и зналце страних језика. То је био велики културни и историјски подухват Константина Филозофа, који је и сам знао и говорио све балканске језике. Задужио је српску културу јер јој је оставио коректно преведене текстове. Код својих ученика развио је критички однос према језику и правопису, исправљајући и већ преведене књиге. Његово најзначајније дело из правописа српског језика је "Сказаније о писменах". Захтевао је да се азбука врати на ону из доба Ћирила и Методија, на ортографију од пре 350 година, у односу на његово доба, јер тада "ни две књиге једнаке" не беху. По мишљењу лингвиста, Константин је успорио на овај начин процес приближавања српскословенских текстова народном језику, који је већ био ухватио великог маха. У Ресавској школи Константин Филозоф је захтевао да се слова не "спелују", односно не именују (аз, буки, вједи...) приликом препознавања у речима, већ да се звучно повезују "звучна метода", што је наравно убрзало учење срицања и читања слова. Та фонетска метода управо и потиче из Ресавске школе, и данас се сматра најлогичнијом и једином методом савладавања писмености и читања. Најзначајније дело из времена Ресавске школе је свакако "Житије Деспота Стефана Лазаревића" у коме је Константин Филозоф показао искрену љубав и пажњу према мецени и заштитнику, али је оставио и врло драгоцене податке о свом времену и приликама. Константин Филозоф је уједно и први путописац у нашој књижевности. Написао је "Путовање у Палестину" у коме на објективан начин описује места и пределе кроз које пролази без личних импресија и закљужака. Стефан Даскал и сви његови наследници - калуђери раваничке школе настојали су да у изузетно тешким политичким, историјским, економским 530
и културним условима одрже и животу жишку српске писмености и културе, коју су моги оркански ветрови непријатељства хтели да угасе - заувек. Док су монаси грчевито настојали да спасу српску писану реч, у писму равноапостола Ћирила, народ поморавски, иако неписмен, својим генијалним песничким даром наставио је српску песничку нит - певући у свом оригиналном десетерцу. Те епске песме, које су настале у долини Мораве или се пак односе на њен историјски и културни коридор, су народна ремек - дела, која су истовремено била и песма и летопис и историка и филозофија - савршена стваралачка синтеза. Те моравске бисере народу су усмено преносили гуслари, деде и очеви - с колена на колена. У тим епским песмама сачувани су векови српског ропства и патње. Једине те песме Турчин није могао да отме свом робљу. У жељи да сажува спомен на славна времена своје државности народ је испевао, односно његови анонимни певачи, каквих и данас има у популацији, антологијске песме о Цару Лазару, Моравској Србији, Косовском Боју... ПОЧЕЦИ НОВЕ ПИСМЕНОСТИ И НОВЕ ШКОЛЕ У ЈАГОДИНСКОМ ОКРУГУ Када је почетком 19. века у Србији почела да васкрсава Српска држава истовремено се одвијала и друга културна револуција. Једине школе, ако су се могле назвати школама, то су биле манастирске, јер су калуђери и свештеници били једини представници слабе писмености. Њихова писменост је била толика да је бар донекле задовољавала верске потребе, али су многи од њих били полуписмени, јер су знали само да читају, а не и да пишу. У манастирске школе су одлазила не само деца, која су се "за књигу интересовала" већ и одрасли људи. Преко лета су радили пољске послове, пошто су манастири по правилу имали велика имања и стоку тзв. прњаворе. Нешто више учили су читати и писати преко зиме. Непосредно пред Први српски устанак била је и понека приватна школа. Те школе су организовали и учитеље плаћали сами родитељи ђака. 531
У 19. веку писменост излази из црквеног домена и почиње нова ера писмености. Прве књиге Доситеја, Вука, Бранка Радичевића (Музеј у Јагодини) Вредно је истаћи да су се многи људи описмењивали и самоуки. Познати самоук из овога краја је Јован Петровић, ковач рођен око 1760. године у Својнову. Многи богатији људи у то време сласли су своју децу преко Саве и Дунава да тамо изуче праве школе. Први учитељи у Поморављу су били из Аустрије, па и поред тога што су и они били слабо писмени, било их је недовољно. Тако на пример "учитељ обштествене школе у Параћину, чак 1836. године, Стефан Поповић, био пре тога терзија." Учитељи су често напуштали школе и одлазили у попове, само ако би могли више да зараде. Потражња за поповима је тада исто тако била врло велика јер су се многе цркве обнављале и зидане нове.Учитељи су поред тога често били и смуњивих моралних квалитета. Тако Тихомир Ђорђевић наводи "да је учитељ Андрија био учитељ у Србији 1807. године где је живео час од крађа, час од поштене учитељске службе. Године 1823. ћупријски учитељ је украо коња итд." Но на срећу више је било ентузијаста које су свим силама настојали да описмене што већи број деце и одраслих и тако извуку Србију из мрачњаштва. 532
Први јагодински учитељ био је, као то смо већ рекли Димитрије Стефановић. Он је 1821. године отворио прву приватну школу у овој вароши коју је похађало седам ђака. За почетак нове писмености у Темнићу сматра се приватна школа Стојадина Радосављевића, пореклом из Јагодине, која је радила још 1804. године од Ђурђевдана до Митрова дана. У селу Бачини код Варварина, нахија јагодинска, 1820. године основана је приватна школа у којој је учитељевао управо већ поменути Димитрије Стефановић. Сачувано је и неколико његових писама које је писао Књазу Милошу и Вуку Стефановићу Караџићу. Из једног писма, које доносимо у целини, најбоље се може видети стање писмености и просвете у првој четвртини прошлог века у Поморављу: Високопочитајеми госпог. Вуче, здравствујте До данашњег дана ожидавао јесам от вас какови нибудовет, на послато је нами писмо моје с закљученим песмама, које мислим да јесте точно и примили. Узрока не знам зашто мени ништа не пишете. Може бити да посештеније моје с песмама вами каково поврежденије причинили јесте, али се что особено на мене срдите. Ако се здрави находите, то молим да мени одпишете. Сада имаде тамо људи овдашњи који кукурузе доносу, а можете свагде оправљати преко Јагодине на кнеза Михаила Кујунчију. Ја сам њему саобштио и моја писма препоручи да ми шаље, на које се и обештао послужити. Јавите ми јесте ли верховному господ. песму моју прочитали, је ли њему угодна и свима вами прочим ибо ако није јавите ми да престанем убудушће сочињавати. Пошаљите нам један зњавник ми ћемо платити, а ако сте ради за мене знати и како живим оскудно, јербо ђака само 7 имадем по грош на месец, а више иј ни бити неће. Но да бог помаже нашему господару Милошу и овому доброму брату који ма је примио у дом гс. и содержава ме, пего и то не може довека чинити. Зато вас молим покорно те му о оскудности мојеј да би се смиловао и да пише овому ћати да би ме и у будуште време спомагао, јербо мене нема жива ако прекине Јова ранити нас. Ах, та ја мислим да ће време доћи да ћу и ја кадгод потражен на послугу Отечеству и за овакове ствари немојте се нигдар сумњати и устручавати добру реч код Началства проговорити. Г. Јови Бошковичу и његовој госпођи моје сердечно поздравље испоручите и господин Јећим баши многаја 533
лета желим. Жертвујте једно тесте артије послати и парче воска, може бити да ћу кадгод платити. В прочем остају са истиним високопочитанијем ваш покорни слуга, Димитрије Стефановић У Бачини 23. фебруара 1821. године Писмо Димитрија Стефановића Вуку Караџићу* 112 112 - Симић Т. "Варварин" Варварин 1995. 112 - Водич кроз архивску грађу Србије, књига IV, Историјски архив "Средње Поморавље" Прва основна школа у Ћуприји отворена је 1815. године. Одмах по ослобоћењу Параћина 1833. године Богдан Ђорђевић отвара прву приватну школу, а прва државна школа отвара се 1839. године. Ради боље прегледности отварања основних школа и развоја школства у Поморављу доносимо хронолошки списак места и година почетка рада правитељствујућих, државних школа: 534
ИСТОРИЈАТ ПОТОЧКЕ ШКОЛЕ Школа у Поточцу отворена је 1872. године и њу су похађали ђаци из Поточца, Рашевице и Својнова. Први учитељ у новоотвореној школи био је поп Петар Добричевић. Школа је радила у приватној кући која се налазила у центру села, можда у близини данашњег Дома културе. Има мишљења, међутим, да се прва приватна школска зграда налазила код старе општине, близу гробља, односно куће Чеде Чворка, што је извесније. Књаз Милош је, како знамо, наредио још 1830. године да се школе морају градити поред цркава, међутим поточка црква се као што знамо налазила ван села, тако да књажева заповест није могла да се испоштује. Следствено томе, логично је да се прва школа морала наћи у самом селу, у центру села на приближној средокраћи свим малама. По тој логици обе споменуте локације за школу имале би оправдања, јер су се налазиле у главној поточкој улици, мање или више на средини пута свим поточким ђацима. За ђаке из Рашевице и Својнова село Поточац је права топографска средокраћа. Архива поточке школе, нажалост, иструнула је и упропашћена на тавану школе у бурним данима своје историје дуге 134 године, а посебно је неизрецива штета што су у том контигенту уништена и темељна документа школе из 19. века. Због тога смо били принуђени да се о историјату школе ослањамо на документа с почетка 20. века и касније, као и на усмена предања Поточана. Већ приликом отварања прве поточке школе у њу се уписује 80 ученика из сва три суседна села, што је, морамо истаћи за оно време био врло велики број деце жељне писмености и знања. Прва школска зграда у Поточцу почела је да се прави крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 19. века, на простору данашње школе, а поред регионалног пута Гиље - Варварин. Измештена из центра Поточца била је доступнија ђацима пешацима из Рашевице и Својнова, а мало удаљенија за поточке ђаке из горње мале. У сваком случају нова локација школе била је праведнија, а поготову што су у њеној изградњи учествовали и родитељи из Рашевице и Својнова. На тој локацији поточка школа се и данас налази. Прва школска зграда била је од слабог материјала, али је својом квадратуром задовољавала потребе наставе. Имала је три простране учионице и станове за учитеље. У њој се настава одвијала све до 1910. године. 535
Број деце од 6-12 година у селима среза темнићког114 114 - "Град Светозарево" др Бранко Перуничић, Београд, 1975. године 536
Има мишљења да се прва поточка школа налазила код старе општине, у близини куће Чеде Чворка у главној улици Најстарији школски објекат у дворишту данашње школе. Некада је ту била учионица и радионица за опште-техничко образовање 537
Успешан завршетак рата са Турцима 1878. године донео је нови полет у школству Краљевине Србије. Нагло расте број деце која похађају школу, а обавезе школовања се регулишу школским законима из 1878, 1882. и 1889. године, који је предвидео и отварање приватних школа. Шест година након отварања поточке основне школе у Параћину је отворена и прва реалчица, односно прва нижа гимназијска реалка, што је отворило нове могућности и перспективе даљег школовања за ученике из Поточца и подјухорских села. Због сталног пораста броја школске деце указује се потреба за отварањем нових школа у Рашевици и Својнову. Школске 1907/08. године основна школе се отварају и у овим селима, чиме се мрежа основног школства у овом крају обогаћује. У времену од 1908. до 1910. године зида се нова школска зграда, врло импозантна грађевина у облику ћириличног слова П, окренутог истоку, што јој давало и врло симболични карактер: Слово П у корпусу школе асоцира на речи "просвета", али и "Поточац", "Православље", можда и "Поморавље", с обзиром да је била једна од највећих школских зграда у ширем окружењу. Окренутост истоку је асоцирало на светлост просвећивања и просветљења. Ову школску зграду упамтило је седамдесет једно годиште ђака из овог краја, односно седамдесет и једна школска генерација је стекла прва знања управо у овом храму писмености. Школа је била постављена у правцу север-југ, а главни улаз се налазио с јужне стране, према Поточцу. Кроз зграду је водио дугачак ходник које је повезивао четири учионице са леве стране (према западу) и две учионице у крилима школе, односно у "глаголима", како се говорило. На врху ходника (према северу) налазио се кабинет. Испод зграде простирао се подрум у који се смештао огрев за школу и учитеља. Школа је зидана од тврдог материјала (цигла и камен), подови су били од дасака и олајисани, прозори широки и двокрилни, а преко зиме учионице су се загревале фурунама и ливеним пећима. Кров школе је био покривен бибер-црепом. У извештају сеоског писара из времена Другог светског рата стоји податак да је школа грађена од 1912. до 1920. године, што је у супротности од података које смо добили од Драгослава Динића, наставника, који је био директор ове школе пуних 26 година. Наиме, у историјату школе, који је прочитан на дан отварања нове школске зграде 1981. године, сто538
ји податак да је школа прављена у време од 1908. до 1910. године. Можда је школа и касније дограђивана или адаптирана за наставу део по део, па је то навело сеоског ћату да унесе овакав податак, али је сигурно, и на основу усмених казивања Поточана, да је школа стављана под кров управо у периоду 1908-1910. година. Настава у поточкој школи одвијала се све до 1914. године, када почиње Први светски рат, мобилизација и масован одлазак на фронт. Школа тада прекида рад, уосталом као и све школе у Србији. Министарство просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца по завршетку рата 1918. године отпочиње рад на организовању школства. Настава у поточкој школи почела је 1919. године о чему нам сведочи запис учитељице Достане Тодоровић: После Првог светског рата настава у поточкој школи је почела од половине априла 1919. године "Уписани наставници су радили у овој школи од 1907 - 1914. године, данас је опет "школски рад" отпочет од друге половине априла 1919. године. Рађено је у школском дворишту (кад год није било кише), а тек од 14. јуна отпочет је редован рад у оправљеној учионици, али само у једној, где наставници наизменице раде (једног дана један, другог дана други)", пише у дневнику учитељице Достане. Учитељица Достана Тодоровић је била наставница првог разреда, првог одељења, а напомена је унета на крају дневника, односно Уписнице, 14. јуна 1919. године. 539
Из њеног записа видимо да су она и њен супруг Милета Тодоровић овде радили и пре рата, а да су нови "школски рад" отпочели у оправљеној учионици. Шта би то могло да значи? Вероватно да је нова школа озидана и стављена под кров није била довршена за извођење наставе, а потпуни завршетак школске зграде прекинуо је рат, или да је школа страдала у току Првог светског рата, а након њега учионице су једна за другом оправљане. У забелешци Милете Тодоровића, учитеља првог разреда другог одељења стоје готово индентични подаци, али и један више. Наиме, поточки учитељ изражава и своје огорчење што је само једна учионица оправљена, а разлог томе је што "ћате и кметови троше школски прирез на своје плате!!" Само једна учионица у школи, јер кметови траже школски прирез на своје плате 20. јуна 1920. године одржани су годишњи испити у оба одељења. 0 томе у службеној белешци стоји: "У I разреду радила је наставница г-ђа Достана Тодоровићка, 1. У почетку школске године било је уписано 46 ученика и 4 ученице, свега ђака 50. 2. походило је школу до краја године 34 уч. и 2 ученице, свега 36 ђака. 3. било је на испиту 34 ученика и 2 ученице, свега 36 ђака. 4. Прешло је у старији разред 34 ученика и 2 ученице, свега 36 ђака. 5. Поново да се упишу у I разред због недоласка у школу преко целе године, ови ученици: Велимир Костић, Рада Милосављевићева, Олга Милосављевићева, Светислав Глигоријевић, Стојадин Манојловић, Светозар Живковић, Драгутин Тодоровић, Драгутин Милисављевић, Драгослав Живковић, Добривоје Илић, Ђорђе Антић, Радисав Костић, Чедомир Јаковљевић, Владимир Милуновић, Душан Милошевић. 540
Било је по успеху: Одличних 6 ученика свега 6 ђака Врло добрих 14 ученика и 1 ученица свега 15 ђака Добрих 14 ученика и 1 ученица свега 15 ђака свега 36 ђака 20. јуна 1920. године Поточац Предавао на испиту управ. школе Мил. Тодоровић Записник са годишњег испита I разреда одржаног 20. јуна 1920. године Годишњи испит одржан је и у другом разреду ове школе у ком је радио учитељ Милета Тодоровић. На испиту је председавала његова супруга учитељица Достана Тодоровић. 541
Списак ђака првог разреда прве генерације после Првог светског рата 542
Списак ђака другог разреда Испит су положила 33 ђака, од тога 6 одличних, 8 врло добрих и 19 добрих, а разред су морали да понове два ђака и то Милан Радовановић и Драгомир Петровић. 543
Записник са годишњег испита другог разреда 1920. године СПИСАК УЧИТЕЉА КОЈИ СУ РАДИЛИ ОД ОСНИВАЊА ШКОЛЕ ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА Петар Добричевић Лука______________ Арсеније Стевановић Милан Весић Петровић ______________ Софија Михајловић Тома Јаковљевић Милица Јаковљевић Драгутин Милун Михајловић Милета Тодоровић Достана Тодоровић Јанићије М. Јанићијевић Јаков Михајлов Десанка Ј. Павловић Милутин Н. Тодоровић Григорије М Кошевић Јос. В. Павловић Даница Илићева Драга Тодоровић Даринка Тодоровић Десанка Антонијевић Животије Антонијевић Миливоје Манојловић Десанка Бугариновић Милорад Илић Душан Јелић Јелена Брадаш 544
После завршетка Другог светског рата враћају се заробљеници из Немачке, а међу њима и велики број интелектуалаца. Из Немачких логора дошао је у Поточац и учитељ Радивоје Стевановић - Рака са својом супругом учитељицом Катицом и ту се за стално настанио. Нове власти организују течајеве писмености - аналфабетске течајеве којим руководи брачни пар Стефановић. Тако је само 1949. године описмењено 58 полазника из Поточца, мушке и женске омладине махом прерасле за редовно школовање, а било је више таквих течајева. Нова фаза у развоју поточког школства почиње школске 1951/52. године када поточка четвороразредна школа прераста у осмолетку, односно у осмогодишњу основну школу. Било је то велико искушење, а главни терет у организовању наставе поднели су опет Катица и Радивоје СтеПодаци о школи и наставном особљу из извештаја општинског деловође за потребе оснивања јагодинског Музеја 545
вановић, затим Ружа Миленковић, Момчило Илић и Стојан Арсић. Од ученика из Поточца,Својнова и Рашевице формирају се два одељења петог разреда, први пут у историји школе. Повећање броја ученика захтевало је и нове учионице, па је школске 1954/55. године подигнута још једна зграда, ближе главном путу, која се састојала од једне учионице и канцеларије за наставнике (зборница) и управу школе. Онижа зграда подигнута је од материјала срушене старе школе и помоћи добијене од власти Среза темнићког. Те године ученици осмог разреда морали су да полажу нижи дипломски испит из српскохрватског језика, историје, географије и математике. На нижи диполомски испит изашло је 15 ученика од 23 уписана. СПИСАК ПРОСВЕТНИХ РАДНИКА КОЈИ СУ РАДИЛИ У 0В0Ј ШКОЛИ 0Д ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО ДАНАС 546
На крају 1934. године Генерација ђака рођена 1950. године учила је пети разред у свом родном селу Рашевици Три школска друга. Шести разред 1964. године 547
Просветни радници Поточца, Рашевице и Својнова на платном списку поточке општине (Историјски архив Јагодина) 548
Школска зграда подигнута 1962. године са фискултурном салом, која се и сада користи Стамбене зграде за наставнике: Школа располаже са осам станова 549
Први и четврти разред на крају 1939. године Значајно осавремењивање наставе такозваним очигледним наставним средствима догодило се школске 1959/60. године, када управа школе поред осталих средстава набавља и магнетофон, телевизор и киноапаратуру, најсавременија техничка средства у то време. Закон о обавезном седмогодишњем школовању донет 1946., а затим и Закон о обавезном осмогодишњем школовању на територији ФНРЈ, донет 1948. године, допринео је демократизацији школства и наглој експлозији школске омладине и приливу ђака у поточку школу. Конституисање осмогодишњег школоства у држави трајало је све до 1958. године, када се и испрофилисао и данас делимично важећи систем образовања. Изградња још једне школске зграде наметнула се као неминовност и она је почела да се гради школске 1961/62. године. Добијене су две учионице и прва права фискултурна сала. У нове, за оно време врло савремене, учионице, уселила се два одељења осмог разреда. Нова страница летописа поточке школе почела је да се пише 1963/64. године. Тада се матичној школи у Поточцу припајају физички издвојена одељења у Рашевици и Својнову. Сада ова школа постаје по број550
ности ученика и наставника највећа у својој историји. Имала је 24 одељења и близу 800 ђака од првог до осмог разреда. Двадесетог маја 1964. године први пут се организује прослава дана школе. Великој прослави у филскултурној сали присуствовали су бројни гости, родитељи и ђаци. Школа је добила и име - Основна школа "Вук Караџић" Поточац. Званичан кум школе било је предузеће ФТМ "Пролетер" из Параћина. За изградњу нове школске зграде Поточани су се изјаснили 1979. године, о чему нам сведочи и овај чланак из "14 дана" (број од 21. новембра) Реорганизација поточке школе завршена је 1969/70. године припајањем осмогодишње школе "Херој Миша" из Трешњевице. Са таквим профилом поточка школа је дочекала и свој јубилеј -130. година постојања, који се пао баш у време почетка писања ове монографије лета Господњег 2002. године. У основној школи "Вук Караџић" данас уче ђаци из пет подјухорских села: Сињег Вира, Трешњевице, Рашевице, Поточца и Својнова. - Иако су услови за рад бивали све лошији, можда и најлошији у општини, наши ученици су ипак постизали изванредне резулатате на разним школским такмичењима, сећа се екс-директор Драгослав Динић. Пре свега недостајао је одговарајући и времену примерен школски простор. Нор551
мално, јавила се идеја за изградњу нове школске зграде. Међутим, увек су постојале неке прече ствари које су одлагале почетак изградње нове школе, каже биши директор Динић. Велики историјски тренутак за поточку школу, почео је да се одвија крајем марта и почетком априла 1981. године. Тада је великом добровољном акцијом мештана Поточца, ђака и наставника почела да се руши стара школска зграда. Полет и ентузијазам свих ударника изазвао је дивљење народа околних села и пролазника. Када су завршени припремни радови, предузеће ГРО Трад" из Косјерића почело је изградњу нове школске Зграде, која је завршена и предата на употребу на дан 25. децембра 1981. године. Поточац и прекоморавска села општине Параћин добили су велелепни школски објекат, најсавременије опремљен и уређен по високим европским стандардима. Детаљнији опис нове школске зграде налазимо у листу "14 дана" број 202, од 10. марта 1982. године, под насловом "Школа грађена љубављу": "Основна школа "Вук Караџић", у Поточцу. Око 1.600 метара квадратних, корисне површине, осам специјализованих учионица, три кабинета, Библиотека, медијатека, свечана сала, канцеларије, учионице светле и топле, опремљене савременим средствима каква налаже модерна школа добили су ученици ОШ "Вук Караџић" у Поточцу. У све ово што имају поточки основци, наставници, мештани овог прекоморавског села уткано је пуно љубави, ентузијазма, краће речено ово је школа заједништва. Први мартовски дани. Дах пролећа потиснуо је зиму према Јухору, а измаглицу ка Морави. Сунчано и ведро преподне. Окупана сунцем, чиста и блистава дочекала нас је Основна школа "Вук Караџић" у Поточцу. Радна атмосфера, пријатност и топлина обузму човека чим закорачи у ову културно-просветну установу. На самом улазу, дежурни ученик даје нам потребно обавештење. Памтимо сваки детаљ, дивимо се. Разговор са руководиоцима школе. Драгославом Динићем и Предрагом Стојановићем тече неусиљено и спонтано. Нова школа је изграђена за шест до седам месеци. Монтажног типа, али је лепа и модерна школа. - Радове је изводио "Град" из Косјерића, и то за једну летњу сезону, од маја до новембра месеца. За око милијарду и 600 милиона старих ди552
нара добили смо школу са централним грејањем, прилагођену савременој настави. Посебно смо пријатно изненађени што је извођач радова приликом обрачуна одбио пенале, због прекорачења рока, иако ми нисмо то тражили. Иначе, приликом изградње школе дошла је до изражаја права солидарност. Средства су обезбеђена, највећим делом удруживањем амортизације основних школа са територије наше општине, из самодоприноса мештана Поточца и банчаних кредита, чули смо од Предрага Стојановића, помоћника директора. Школа је грађена љубављу. Сведоци смо били да су ученици својим нејаким рукама преносили цигле, цемент, песак... Ако би се по грубој процени израчунало, само у овој школској години, на име друштвено-корисног рада, утошено је на изградњи и опремању школе око 6.000 часова. Наставници, мештани, многе радне организације учиниле су пуно да поточки основци што пре добију школу. ШЕСНАЕСТ КЊИГА ПО УЧЕНИКУ Школу смо опремили из средстава амортизације, на кредит. утрошили смо око 150 милиона старих динара. Посебно су ман добро опремљене специјализоване учионице и кабинети, а имамо и сопствену радио станицу и библиотеку са око 5.000 књига где је пуну помоћ око обраде и сређивања књижног фонда пружила Библиотека "Др Вићентије Ракић", истакао је директор Динић. За време великог одмора у библиотеци је ред. Први су стигли најмлађи. Ученици II-1 од библиотекара Јагоде Петровић тражили су жељене књиге и омиљене јунаке. Старији имају више стрпљења. Питали смо Драгицу Цанић и Мирјану Стојановић, ученице VI-1, како се осећају у новој школи. - Пресрећне смо и поносне на нашу школу. Немамо речи да изразимо задовољство. Све имамо. У библиотеку долазимо кад год имамо времена, узмемо књигу и читамо док чекамо аутобус, испричале су нам у пролазу ове девојчице и отрчале на час. 553
СПЕЦИЈАЛИЗОВАНА УЧИОНИЦА - КОМПЛЕТАН ЧАС Испред сваког ученика VIII-3 "Записи из НОБ-а" Родољуба Чолаковића. "Имамо српскохрватски језик, лектиру, и сви смо узели књиге из наше библиотеке, рекли су нам другови из прве клупе, Љубивоје и Горан. - Све ово имамо од када смо у новој школи. Још увек смо узбуђени, иако смо је својим рукама градили, неверица нам је да је то наше и да ћемо стално у њој учити. Прекидамо за тренутак час у VII-2. Тачније улазимо у кабинет за физику и хемију. Нова наставна јединица: Одбијање светлости. На зиду пројектована слика. - За овакав начин предавања до сада нисмо имали могућности. Обрађујемо оптику, одбијање светлости и ево предавање обогаћујемо очигледним примером, реч употпуњујемо сликом, објаснила нам је Славка Матић, наставник физике. - У старој школи смо радили под изузетно тешким условима. Намучили смо се, слушали наставу под шаторима и ведрим небом. Али све се Први новински снимак нове поточке школе у марту 1982. године 554
то исплатило. Имамо дивне учионице, кабинете, библиотеку, медијатеку, просто не можемо да схватимо да смо у својој школи, пренела је мишљење УП-2 Стојанка Марјановић. Што је било најнеопходније урађено је. Предстоји нам да уредимо простор испред школе, да урадимо спортски полигон и да оградимо двориште. Затим, радићемо и на сређивању научних средстава, распоређивању по учионицама и обуци наставника за њихову примену, рекао нам је директор Динић. Оставилисмо овај вредни колектив да ужива плодове свога рада са утиском да су ови наставници и ученици и по резултатима које година показују одавно заслужили овакву школу." Хол и блистави ходници нове школе пружали су још једну могућност - излагања ликовних и других уметничких радова и на иницијативу наставника Бранислава Ђокића Кана поточка школа је прва у Југославији добила школску ликовну галерију "Ш". 0 томе нас информише и напис у листу "14 дана" од 10. маја 1982. године под насловом "Својеврсна галерија": "Основна школа "Вук Караџић" у Поточцу карактеристична је и по томе што ће ускоро постати својеврсна галерија. Наиме, досетљивошћу и ангажованошћу, Бранислав Ђокић Кан, наставник ликовног васпитања, део ходника је прилагодио у изложбени простор. Успоставио је контакт са многим уметницима и ликовним удружењима и до сада су у ОШ "В. Караџић" у Поточцу излагала три уметника. Поводом општинског такмичења рецитатора, чији ће домаћин бити ова школа, хол ће бити украшен сликама Милорада Трајковића, уметника из Светозарева. Такође, као и предходна три уметника, и овај сликар ће оставити једно своје дело школи. Оваквим начином популарисања ликовне уметности у својој средини, ова културно-просветна установа постаће и својеврсна галерија". Млад и стручан наставнички колектив у новим савременим условима даје све од себе и убрзо ова школа излази на добар глас не само у општинским већ и у републичким оквирима. Тадашњи Републички Завод за основно образовање изабира ову школу за експерименталну у процесу прерастања библиотеке у медијатеку и самообразовање ученика. О томе 555
читамо у "14 дана" број 283, од 15. маја 1985. године, под насловом "Колектив за иновације": Прерастање библиотеке у медијатеку. Нова испитивања: самообразовање ученика. Школа предложена за "25-мајску награду" Основна школа "Вук Караџић" у Поточцу прва је у такмичењу из рецитовања, друга у општини на такмичењу из знања страних језика, друга у математици, друга на Шампионату "Тито - револуција - мир", друга у саобраћају, прва из ОНО. На регионалном такмичењу Небојша Николић први је у знању из математике, а други у Републици, Ана Марић трећа, изузетно добре резултате из саобраћаја постигла је Биљана Радивојевић и освојила прво место на републичком такмичењу. Све ово постигнуто је у конкуренцији осам основних школа наше општине, четири градске и исто толико сеоске. А ова сеоска школа као да нема такмаца, резултати то потврђују, и међу градским школама. Ка се тако ради, вести о добрим резултатима стижу и до Републичког завода, као што отуда стиже предлог да ова школа буде експериментална у процесу прерастања библиотеке у медијатеку. - Три године код нас траје овај ппрцес трансформације библиотеке у медијатеку. Ми смо једна од укупно четри школе у СР Србији које су огледне и приликом недавних анализа закључено је да је наша школа остварила најбоље резултате по том питању. И наставници и ученици су се већ навикли на овакав начин, рада, што се свакако корисно одрзило на општи успех, чулисмо од помочника директора ове школе МИРОСЛАВА МАРИЋА. Поточани се припремају, како смо сазнали, за још једну новину у васпитно-образовном процесу - самообразовање ученика, што ће свакако донети и нове резултате овом вредном колективу. 0 примени аудиовизуелних средста у настави не треба много говорити. У овој средини, то је већ стара пракса и навика, без њих је незамислив рад и свака новина се радо прихвата и код наставника и код ученика. Треба посебно истаћи видно место у културном животу ове школе у средини у којој се налази. Контакт са друштевном средином је веома до556
бар и тамо важи правило да је школа центар свих културних збивања. За поточкиколектив отишао је и предлог у Београд Комисији за доделу 25. мајске награде, што је још једна потврда о признавању и раду 48 радника запослених у Основној школи "Вук Караџић" у Поточцу." У међувремену промењен је датум прославе Дана школе и уместо 20. маја за школски дан узет је 7. новембар дан рођења Вука Караџића, чије име и носи. А како је изгледала прослава једног таквог празника обавештавамо се из листа "14 дана" број 259, од 13. новембра 1985. године: "Добрим избором из дела Вука Караџића, чије име носи најстарија школа у прекоморавком крају и успешним представљањем на сцени, као изванредним музичким делом програма, на достојан начин обележен 7. новембар - Дан школе. Ученици и радници Основне школе "Вук Караџић" из Поточца на свечан начин обележилису 7. новембар - Дан школе. Празник је отпочет спортским сусретима ученика из Рашевице, Трешњевице, Својнова и Поточца. У присуству бројих гостију сарадника и пријатеља изведен је врло успешан културно-уметнички програм ученика ове школе, посвећен великану Вуку Караџићу, који је режирала Роксанда Јовановић, наставница музичког васпитања. Још једном је потврђена традиција да ова школа даје изванредне рецитаторе и музичаре, који су у добром и неконвенционалном режираном програму одушевили присутне госте. Треба посебно истаћи музички таленат Марка Миливојевића, ученика ове школе, који је имао изванредних узлета на блок флаути и измамио спонтане аплаузе. Представници Фабрике текстилних машина "Пролетер" из Параћина, који кумују овој школи, уручили су пригодну библиотеку наставнику Божидару Јакшићу, представнику Савета школе и тиме употпунили књижни фонд ове васпитно образовне установе. Треба истаћи да је ова школа једна од експерименталних школа у Србији која се бави развијањем система самообразовања ученика, и да је на том плану постигла изванредне резултате. Много шире о томе чуће се и 17. новембра, када ће у овој школи гостовати сви представници експерименталних школа из источноевропских земаља према програму УНИЦЕФ-а." 557
ОМЛАДИНСКИ ВАШАР У ПОТОЧЦУ Од 1959. године у дворишту поточке школе и на суседном терену фудбалског игралишта почела је да се одржава традиционална културно забавна манифестација под називом - омладински вашар, а у част 25. маја Дана младости. Поред поменутих садржаја ова манифестација је имала и идеолошко васпитни карактер и желела је да у неку руку "преслика" најзваничнију прославу Дана младости и рођендана Јосипа Броза Тита, која се са много помпе и гламура одржавала на стадиону ФК "Партизан". Званичном отварању предходили су спортски сусрети, слетске и гимнастичке вежбе ученика ове школе, а онда су са трибине говорили тадашњи истакнути друштевно-политички радници из општине и региона. Цео спектакл отварања завршавао се обавезним падобранским скоковима члановима Аеро клуба "Наша крила" из Параћина, пријатељксом фудбалском утакмицом и народним весељем. Ова манифестација је траИзглед свечане трибине првог омладинског вашара 1959. године у Поточцу 558
јал све до почетка деведесетих година прошлог века, када се распадом Савеза комуниста Југославије, променом званичне државне политике и увођењем вишестраначја у политички живот - спонтано угасила. Ученици из Својнова, Рашевице и Поточца, са својим наставницима и учитељима, спремно чекају почетак слетских вежби 1959. године Почетак свечаног дефилеа испред званичне трибине 1960. године 559
О свечаној атмосфери омладинског вашара најбоље ће илустровати чланак из листа "14 дана", од јуна 1979. године, у коме се овако описује јубилеј - 20 година постојања омладинског сабора: "ПРАЗНИЧНА БЕЛЕШКА ИЗ ПОТОЧЦА ЈУБИЛЕЈ МЛАДИХ Двадесети омладински вашар у част Дана младости свечано прослављен Празници су златна дугмад на радном оделу. Понос слављеника. Они осветљавају свакидашњицу и свечану трпезу. Нас саме. Поточка омладина, земљорадници, ђаци и наставници ових дана с правом су горди. На ђачким блузама, копоранима и мантилима замишљају двадесет златних пуцади- двадесет прослава омладинског вашара у част Дана младости. Двадесет беџева младости. Таласају се зелене пшенице као море, шуште таласи лишћа, багремари горе белим мирисним пожарима. Око кућа пламсају баште. Село Поточац слави. С брдовитих сокака сливају се притоке младости у свечани вир народа пред школом. Заставе виоре над ведрим лицима. Стижу побратими из Вашица и Товарника. На митингу речи добродошлице, загрљаји..." побратимство лица у свемиру" како би рекао Тин Ујевић. У седамдесеторо ученика седмих разреда срца убрзаније куцају. Са црвеном књижицом у руци ушли су у Савез социјалистичке омладине. Спортски сусрети на фудбалском игралишту завршавају се победом пријатељства. Летећи цветови падобраснких купола љуљају се на плавом небу. Увече на такмичењу певача аматера прште аплаузи као водопади. Гледам на корзоу тај народ. Ретко кога не бих узео за пријатеља." Пригодне речи добродошлице: рецитаторска и хорска секција поточке Школе 560
Осамдесетих година 20. века омладински вашар губи изражену идеолошку и политичку црту и постаје све више културно-спортска манифестација. Фолклорна секција школе 1983. године Стојан Петровић, иницијатор и утемељивач једне традиционалне манифестације коју је Поточац имао Забава за младе: рингишпил као неизбежан саставни део вашара 561
СПИСАК УЧЕНИКА 2003. ГОДИНЕ I РАЗРЕД 1. Урош Вукашиновић 2. Јајић Немања 3. Грбић Горан 4. Илић Кристина 5. Милошевић Александра 6. Петквић Александар 7. Рашић Александар 8. Срејић Младен II РАЗРЕД 1. Небојша Алексић 2. Тијана Вељковић 3. Слађан Грбић 4. Драгана Марковић 5. Младен Милетић 6. Стефан Милуновић 7. Радица Митровић 8. Стефан Радојевић 9. Александра Рашић 10. Сања Тодоровић III РАЗРЕД 1. Марина Богдановић 2. Драгана Вујасиновић 3. Катарина Гајић 4. Никола Гајић 5. Владан Живковћћ 6. Ана Лоренци 7. Стефан Лукић 8. Невена Маринковић 9. Раде Милошевић 10. Весна Милуновић 11. Игор Михајловић 12. Тања Радосављевић 13. Дарко Станојевић IV РАЗРЕД 1. Драган Вељић 2. Виолета Живковић 3. Алексапдар Јаковљевић 4. Александар Лукић 5. Стефан Маринковић 6. Никола Матић 7. Александра Најдановић 8. Никола Пантић 9. Небојша Петровић 10. Невена Петровић 11. Мемања Савић 12. Владица Срејић 13. Данијел Тодоровић 14. Јован Томић V I РАЗРЕД 1. Ивана Алексић 2. Снежана Алексић 3. Марија Атанасковић 4. Дијана Вељковић 5. Немања Влајић 6. Јасна Живковић 7. Никола Јовичић 8. Милош Јоксимовић 9. Душица Костић 10. Милош Марјановић 562
11. Стефан Марјановић 12. Милена Марјановић 13. Тања Марковић 14. Милена Матић 15. Данијела Милетић 16. Александра Миловановић 17. Јелена Миловановић 18. Стефан Милошевић 19. Невена Нешић 20. Бобан Савић 21. Невена Симић 22. Стефана Тимић 23. Санела Тимић 24. Александра Томић V-2 РАЗРЕД 1. Ивана Велисављевић 2. Стефан Вељковић 3. Јована Вујасиновић 4. Весна Глигоријевић 5. Мирјана Глигоријевић 6. Марија Дачић 7. Данијела Ђокић 8. Дарко Живић 9. Наташа Илић 10. Тамара Илић 11. Данијел Ивковић 12. Никола Јовичић 13. Александра Марјановић 14. Марија Марјановић 15. Милица Марковић 16. Тања Нешић 17. Дејан Петковић 18. Милица Петровић 19. Ана Петровић 20. Биљана Радмиловић 21. Дејан Рашић 22. Оливера Тасић 23. Милан Тасић VI-1 РАЗРЕД 1. Анита Адамовић 2. Никола Алексић 3. Милена Богдановић 4. Марина Васковић 5. Ивана Вељковић 6. Милош Нлић 7. Слободан Јокић 8. Милан Марковић 9. Дарко Милошевић 10. Марија Милутиновић 11. Милан Павловић 12. Милица Рајић 13. Марко Милутиновић 14. Дарко Савић 15. Јован Станојевић 16. Марко Стевић 17. Ана Стојановић 18. Виолета Тодоровић 19. Томић Иван 20. Маја Томић 21. Тијана Швабић VI-2 РАЗРЕД 1. Аврамовић Ана 2. Алексић Иван 3. Алексић Никола 4. Аксентијевић Сања 5. Васковић Никола 6. Дачић Душан 563
7. Дачић Марина 8. Ђокић Далибор 9. Живковић Оливера 10. Јовановић Данијел 11. Матић Мирослава 12. Милуновић Светлана 13. Пејковић Живомир 14. Петковић Невена 15. Петковић Никола 16. Петровић Наташа 17. Савић Јован 18. Савић Сања 19. Смиљанић Драган 20. Станојевић Дијана 21. Тодоровић Милош VII-1 РАЗРЕД 1. Маријана Алексић 2. Саша Алексић 3. Јелена Бучалина 4. Тијана Велисављевић 5. Лазар Живковић 6. Иван Живић 7. Миладин Живић 8. Маријана Живковић 9. Иван Илић 10. Мартин Илић 11. Сања Јаковљевић 12. Драгана Јовичић 13. Анита Маринковић 14. Дарко Маринковић 15. Немања Марјановић 16. Ана Матић 17. Марко Николић 18. Дејан Павловић 19. Дарко Савић 20. Миладин Симић 21. Сања Спасојевић 22. Саша Спасојевић VII-2 РАЗРЕД 1. Невена Аврамовић 2. Иван Алексић 3. Ненси Вујасиновић 4. Далибор Гајић 5. Марија Гајић 6. Александра Гилић 7. Данијела Ивковић 8. Никола Марјановић 9. Јелица Марковић 10. Тамара Милисављевић 11. Горан Милошевић 12. Александар Митровић 13. Александар Пејковић 14. Данијела Пејковић 15. Дејан Петковић 16. Жаклина Петровић 17. Иван Радосављевић 18. Милан Ранђеловић 19. Иван Савић 20. Александра Симић 21. Драган Стојадиновић 22. Тања Стојановић 23. Бојан Тимић VIII-1 РАЗРЕД 1. Марија Арсић 2. Драгана Баић 3. Милан Благојевић 4. Маријана Вељковић 564
5. Бојан Ђурђевић 6. Иван Живковић 7. Александар Г. Илић 8. Александар Р. Илић 9. Далибор Јовановић 10. Ђорђе Јовичић 11. Марина Јовичић 12. Марија Марјановић 13. Милица Марјановић 14. Евица Матић 15. Марија Милетић 16. Марко МИлојевић 17. Душан Милосављевић 18. Марина Милутиновић 19. Тијана Митић 20. Марко Михајлолвић 21. Биљана Савић 22. Весна Станојевић 23. Милица Симић 24. Горан Тодоровић 25. Милан Тодоровић 26. Данијел Томић VIII-2 РАЗРЕД 1. Саша Аксентијевић 2. Марина Алексић 3. Маја Богдановић 4. Жарко Бужалина 5. Младен Веселиновић 6. Милош Влајић 7. Весна Гајић 8. Алексаандра Дачић 9. Александра Душановска 10. Тијана Живић 11. Марко Живковић 12. Милош Живковић 13. Марко Илић 14. Ненад Илић 15. Саша Илић 16. Марко Јевић 17. Иван Јовановић 18. Игор Марковић 19. Јасна Марковић 20. Ратко Милојевић 21. Јелена Михајлолвић 22. Сања Нешић 23. Владимир Обрадовић 24. Јелена Петровић 25. Јована Петровић 26. Санела Радмиловић 27. Марија Станојевић 28. Ана Тасић 565
РАДНИЦИ ШКОЛЕ 2003. ГОДИНЕ ПОТОЧАЦ: Јовичић Радиша, Јовичић Душанка, Глишић Зорица, Радивојевић Петар, Радивојевић Драгица, Петровић Јагода, Добрић Гордана, Стојадиновић Биљана, Динић Драгослав, Милојковић Зорица, Чабрић Виолета, Милетић Данијел, Милетић Боркан, Живић Виола, Миливојевић Зоран, Ђорђевић Зоран, Адановић Анђела, Иванковић Стојанка, Ранчић Јелена, Чукић Бојан, наставник разредне наставе " проф. српског језика наст. српског јез. наст. математике наст. математике наст. физике наст. хемије проф. биологије проф. географије проф. историје настав. ликовне културе наст. физичког васп. проф. физичког васп. наст. музичке кул. наст. франц. јез. наст. енгл. језика наст. техничког ИСТУРЕНО ОДЕЉЕЊЕ СВОЈНОВО Тодоровић Слбодан, наст. разредне наставе Гилић Слаћана, " Ковачевић Славица, " Димитријевић Бисерка, " 566
ИСТУРЕНО ОДЕЉЕЊЕ РАШЕВИЦА Глигоријевић Гордана, наст. разредне наставе Јовановић Весна, " Илић Биљана, " Николић Драгана, " ИСТУРЕНО ОДЕЉЕЊЕ - ТРЕШЊЕВИЦА Дачић Снежана, директор Симић Далиборка, педагог Јовичић Ружица, секретар ПОМОЋНО ОСОБЉЕ: Богдановић Светлана, Димитријевић Емилка, Томић Славица, Рашић Драгица, Томић Раде, Јовичић Слободан, Димитријевић Слава, Димитријевић Славиша, Лидија, Љубиша, Својново Поточац Поточац Поточац Поточац Поточац Поточац Рашевица Трешњевица Поточац 567 Милетић Славица, наст. разредне наставе Милетић Слободанка, " Аврамовић Снежана, " Максимовић Горан, " Томић Гордана, наставник српског језика Томић Анђелка, наставник математике
ФУДБАЛ ФК ЈУХОР" ПОТОЧАЦ Фудбалски клуб "Јухор" из Поточца основан је 1945. године на иницијативу и залагање Стојана Арсића тада ученика 4. разреда Учитељске школе у Јагодини и Милана Стефановића Ланка, тада рањеника на Сремском фронту. Први послератни фудбалски клуб "Јухор", у коме су играли фудбалери из Поточца и Рашевице Од оснивања до 1959. године клуб се није укључивао у такмичења, већ су све утакмице игране као пријатељске у: Обрежу, Варварину, Горњем Катуну, Бачини, Орашју, Ћићевцу, Рашевици, Чепуру, Доњем Видову и Јовцу. 571
Клуб је регистрован 1959. године и укључио се у првенство друге групе општинске лиге у сезону 1959/60. године.Прву утакмицу је одиграо против ФК "Земљорадника" из Стриже и победио га са 2:ј. Прве сезоне клуб није имао баш много успеха и освојио је последње место на табели са збиром од 3 бода. Међутим, већ наредне године био је много успешнији тако да се такмичио осим у општинској и у међуопштинској и регионалној лиги, а освајач је више Општинских и међуопштинских купова. Стојан Петковић, први председник ФК "Јухор" ТАБЕЛА II ГРУПЕ 1959/60 1. ЗЕМЉОРАДНИК (Стрижа) 6 3 2 2. ПРОЛЕТЕР (Д. Видово) 6 3 2 3. МЛАДОСТ (Рашевица) 6 2 1 4. ЈУХОР (Поточац) 6 1 1 1 21:11 8 1 16:11 8 3 12:15 5 4 4:15 3 ТАБЕЛА ОПШТИНСКЕ ДРУГЕ ЛИГЕ 1961. 1. СЛОГАII (Д. Видово) 10 6 2 2 27:13 14 2. ЈУХОР (Поточац) 10 6 1 3 20:7 13 3. МОРАВАЦ (Г. Видово) 10 4 2 4 14:15 10 4. РАДНИК (Давидовац) 10 3 2 5 14:14 8 5. ХЕРОЈ (Бусиловац) 10 3 2 5 14:25 8 6. НАПРЕДАК (Својново) 10 3 1 6 11:28 7 572