О Буљану и Буљанцима 2

12. Од бивших питомаца земљеделске и зељеделско шумарске школе има тројица, но од њих никакве вајде народ нема. 13. Прошле године сејан је и дуван на доста места и добро је родио. 8. јануара 1879. год. За начелника. Параћин срески писар М. Димовић’ Несвршени судски предмети у срезу параћинском Из следећег извештаја, види се да општински судови по селима па и БУЉАНУ нису имали свакодневно заседање, већ су тужбе биле повремене и повремено су биле заказане расправе, за које је морало, да се обавести писар, који је могао писмено да води поступак. Из извештаја од 31. децембра 1857. године, видимо да је Стефан Првуловић из Параћина, био писар за три општинска суда и то: БУЉАНЕ, Поповац и Мириловац. “20 предмета разне врсте из Обштине буљанске чекају за извршењем од пре 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 и 8 година и ништа не стоји на путу да извршују. Има предмета по којима није 2-3 године ништа рађено. Началник среза параћинског Секретар полицијско 10. фебруара 1882. год. одељења Министарства унутрашњих дела Т. Ј. Миленковић1 2 Допис фабрике цемента из 1904. У допису од августа 1904. године, среском начелнику среза параћинског, управник фабрике цемента, у Поповцу Васа Вучковић, предлаже и уједно и упознаје начелника са мерама које би требало да се предузму за бољу продају цемента. Управник се истовремено и жали, да му транспорт цемента од фабрике до железничке станице у Параћину, поскупљује цемент и да је пут од фабрике до Бошњана веома лош. У то време још није постојала пруга Параћин - Зајечар, као ни пут кроз клисуру између Давидовца и Главице поред реке 1 Др Бранко Перуничић, исто, ст. 526-527. 2 Исто. стр. 567. 47

Црнице. Такође није постојао тада ни друм (који је касније направљен, тек 1917. год.) који се одваја од бановског пута Бошњане - Доња Мутница (поред садашње железничке пруге и аеродрома до Давидовца). Фабрика цемента срезком начелнику ...Шта вреде најниже Јиарифе, кад се из фабрике до ирве станице жел. услед непролазних путева не може изаћи. Пут Поповац - Бошњане до окружног"пупла, спада у ред општинских путева и no данашњем закону то зависи искључиво од општине, хоћели она исти nonpaeumu или не. Фабрика је npe две Године радила на томе да се овај пут саГради и обвезала се,да све пропусте од сливова и ћупрцје о своме трошку озида модерно од бетона, а остали радови да се путем кулука изврше. Па ни до данас нцје моГла ништа успети. У последње време заузималисте се и ви Господине начелниче и саветовали сте Општине БУЉАНСКУ и Бошњанску да овај пут уз припомоћ фабрике саГраде, који би не само фабрици већ и сељанима Поповца и Бошњана користи донео, јер се и они њиме служе и сем тоГа зарађују од фабрике Годишње на преносу цемента 4 000 до 5 000 динара и као што вам је познато нисте ништа моГли успети... 29.авГуст 1904.Год. С поштовањем Поповац Васа Вучковић Документ 179 -V управник фабрике1 1 Др Бранко Перуничић, исто, стр. 1052-1054. 48

школство Почетак описмењавања и стварања школа Из добро нам познате ситуације и услова живота Срба који су били у Србији у доба Турака, о некаквим школама, и школовању, о развоју писмености и културе код Срба, па и Буљанаца, у време ропства под Турцима, готово да се није могло ни замислити. Једина места за описмењавање била су манастири, али и они нису били доступни нижем сталежу људи већ искључиво за свештена лица, калуђере, трговце и богаташе. У српском речнику штампаном у Бечу 1852. године Вук Караџић пише: „У данашњој Србији од прије до Године 1804. ни у сто села, није било свуда једне школе. Могло се ићи сатима, а да се не сретне, ни један писмен човек. НеГо који су мислили бити попови и калуђери, учили су по манастирима. ” У ближој околини Буљана,то је био познати манастир Раваница у Сењу, који је радио са неким прекидима, крајем XVII века. Други начин описмењавања Срба су обављали Турци. Турци су под називом “данак у крви” узимали српску мушку децу и одводили у Турску у Цариград на школовање за јаничаре. Имајући у виду да су то била најбистрија и најздравија деца, она су врло брзо напредовала у знању и служби и високо се уздизала на лествици Турске царевине. Из Буљана нема сумње да је одведено неко дете, али из Параћинске нахије, највише се уздигао Хуршид Паша, за кога се пише да је родом из Дреновца код Параћина. До Првог српског устанка 1804. године у целом овом нашем крају и шире, односно средњем Поморављу на данашњој територији општина Параћин, Ћуприја, Јагодина, Деспотовац, Рековац и Свилајнац није било ни једне једине школе. Године 1804. доласком на власт Карађорђе Петровић са својим Совјетом, доноси уредбу, да се у Србији оснивају школе.Тако је у времену између Првог и Другог устанка, 1804. и 1815. године основане су три основне школе на територији Ресаве и шире и то: Ћуприја 1805,1808,1813 и 1815 г. (са 3 прекида) Свилајнац 1806,1808, и 1815 г. (са 2 прекида) Белушић код Јагодине 1808. и 1811. године. Ове три школе и све остале у Србији које су биле основане 49

у време Првог српског устанка, затворене су и угашене 1813. год. када је Србија, поново пала под Турску власт. Према неким подацима 1820. године у целој Србији је било свега 20 школа. Чак ни 1830. године није достигнут број школа из времена I српског устанка. Према подацима Димитрија Давидовића из 1832. године, укупно је у Србији било 36 школа са 43 учитеља. Школа која је основана у Параћину 1832. после овог извештаја, није ушла у овај попис. То је уједно била и најближа школа Буљану. Три године касније, 1835. било је 62 школе са 72 учитеља у целој Србији. Године 1839. имало је 80 школа са око 3 000 ученика. У Бечу је 1852. године Вук Караџић записао за овај временски период (од 1815 - 1852. године) следеће: “С почетка владе Милоша Обреновића 1815. Године, почеле су се школе j земљи Србији множити и подизати, тако да сад које по селима, које по варошима, има близу 300 малцјех (основних) школа. ” По неким подацима, средином XIX века, односно од 1838. до 1857. године у Србији је подигнуто 270 основних школа. Само је 200 школа подигнуто у Србији за време владавине Александра Карађорђевића од 1842. до 1858. године. (За 16 година 200 школа). Талас просвећивања и изградње школа у Србији, запљусно је и Буљанце, крајем овог временског периода 1857/58, па су у 1858. години и Буљанци почели, да граде школу, која је завршена нешто касније око 1864/1865. године/ Преглед отварања основних школа1 2 Параћин Гмушка) Параћин (женска) Доња Мутница Поповац и Плана Доње Видово Сикирица Поточац Бусиловац Буљане 1892, 1832. године 1845. године 1844. године 1847. године 1847. године 1849. и 1851. године 1879. године 1890. и 1902. године 1899. и 1918. године 1 Богомир М. Михајловић, 160 Година школе у Сењу, Лапово 1999. 2 Исто 50

После буљанске школе, отворене су још и следеће школе: Сисевац 1933. године (радила је до1966.) Равна Река 1920.године Рудник Баре 1935.године Сењски Рудник 1894.године Извор 1908. и 1928.године Мириловац 1908.roдине Горња Мутница 1909. и 1929.године Стубица 1911. и 1919.године Бошњане 1924.године Давидовац 1924. године Забрега 1931. године Лешје 1931. године Клачевица 1932. године Шалудовац 1942. године Ресавица 1947. године. Установљена војска 1861. године По одласку Турака из наше земље, Србија је доживела у XIX веку највећи развој и процват у својој историји, што је битно утицало и на наше село Буљане. - 1836. г. формирани су шумари да би чували шуме; - 1837. г. формирани су пољаци, у свим селима, да чувају поља и летину; - 1837. г. донешен је закон о ушоравању села у Србији; - 1837. г. донешен је закон за све цркве и манастире у Србији, да обавезно воде матичне књиге, рођених и умрлих (увођење матичних књига); - Од 1837. до 1848 г. формиране су сеоске општине у свим селима Србије и по том закону су и изграђени сеоски кошеви за кукуруз, са пуљачким торовима за ухваћену стоку; - 1850. г. донешен је закон о стабилизацији презимена људи, а донета је и одлука отварању и оснивању школа. После свега овог, нормално је било да се неко стара и брине за земљу (државу). Зато је донешен закон о служењу војске. На Преображењској скупштини у' Крагујенцу 1861. за вре1 Преображењска се зове зато што је одржана на дан Преображенија, 28. августа. 51

ме Кнеза Михаила Обреновића донет је закон којим је регулисано да сваки Србин (војно способан мушкарац) буде војник. За издржавање војске уведен је порез који су општине по селима и варошима морале да уберу од мештана. Тако је први пут у Србији установљена војска, да се служи редовно са одређеним временским роком, као и уређено њено финансирање. Кнез Михајло Обреновић је млађи син Милоша Обреновића рођен 1823. године, а на престолу је био од 1839. до 1842. и од 1860. до 29. маја 1868. године, када је на њега извршен атентат и убијен у Кошутњаку у Београду. Ступивши на престо 1860. године, извршио је модернизацију државне управе и војске. Старао (залагао) се да Србија постане модерна европска држава. У његово време дошло је до коначног ослобођења Србије од турске власти, а независна Кнежевина Србија постаје најјача војна сила на Балкану. Све до 1861. године у Србији су се углавном борили и бранили „устаншџГ који су се самоиницијативно, на добровољној бази, окупљали и организовали. Некада их је организовао неки властелин или жупан, као на пример деспот Стефан Лазаревић. Они тада нису имали одређен војни рок за службу ни униформу. Окупљали су се по потреби, од случаја до случаја, и по завршетку борби одлазили кућама. Писменог позивања и вођења евиденције о људима није било, а у мирном времену мушкарци нису позивани ни обучавани. Први почеци организовања војске почели су у нашем крају 1808. године што се види из документа Вожда Карађорђа Петровића, којим он и Правитељствујушћи совјет наређују Илији Барјактаревићу да у параћинској нахији образује пола чете од 125 војника који ће се обучавати по правилима регуларне војске. Благородноме Господину Илији Барјактаревићу команданту параћинском Иоздрављамо Вас и дајемо вам на знање да смо закључили да свака нахија у Србији екзерцира по једну кумпанију, тоест 250 момака и то да буде као реГулата војска. Но будући да је ваша нахија мања, тако смо добро нашли да еи у параћинској нахији екзерцирате полак кумпаније од 125 људи, а писаћемо Ћорђу Ражањском да он у Ражањској нахији полак кумпаније екзерцира 125 момака. 52

Ови момци који се изаберу, треба да су млади и из задружнцјих' кућа. Таин ће те им давати по једну оку леба на дан од десетка, по пол оке меса од одвојене стоке и на посту од пасуља покупите од нахије. И ове људе треба да један као капетан екзерцира (обучава) и на 25 момака по 1 каплар. И треба да на скупе (окупу) живе као врајкор и набавите им судове у чему ћејело кувати. Уређујте што боље можете. ДруГо оинпру заповест људима издајте да се не одељују: ни једном немојте допустити да се деле Остајемо Иравитељствујушћи совет УБеоГраду народњи сербски 22. декемвра 1808. КараГеорГије Иетровић верхов. ком. и предв.1 2 Обзиром да је командант Илија Барјактаревић био из села Извора (код Параћина), немамо података да ли је у ових 125 момака био неко из Буљана, пошто је избор био по слободној процени и вољи обеју страна. И пре Првог српског устанка имамо податке о учешћу Срба у војсци за време аустријске владавине у Србији: “Око 1692. године, у западним историјама забележен је велики хајдучки препад на хазну3 која је ишла за Београд, у коме је заплењено 200 000 талира и потучено 600 јаничара у њеној пратњи. Мало затим, хајдуци су потукли и самог Махмуд-пашу пећког са његових 2 000 коњаника. По тим вестима, хајдучки препад и битка догодили су се у близини .Тагодине, а у Србији је тада (око 1692. год.) ратовало више од 4 000 хајдука. Касније за време Аустријске владавине око 1720. године, претходне турске паланке и граничарску службу Аустријанци су препустили српској народној милицији под заповедништвом домаћих капетана. Српску милицију чинили су коњаници и пешаци, хусари и хајдуци. У српској милицији је било тада 2 390 људи, распоређених у 10 шанчева и 70 чардака, насељених у 90 од укупно 446 села у Србији. Српска милиција је била првих година (1718 - 1720.) подељена у 13 а од 1730 у 18 кумпанија, сврстаних у 4 групе. Капетан Коста Димитријевић у Параћину је био заповедник над кумпанијама распоређеним у шанчевима Параћина, Стала1 Куће са великом породицом, великим бројем укућана и да нису јединци. 2 Др Бранко Перуничић, Горња Ресава, стр. 123 3 Хазна - турска благаја.

ћа, Равног (Ћуприје), Ресаве и Пожаревца. Као сељани са војничким уређењем, хајдуци су добили најбољу земљу и незнатне плате, а за узврат су били обавезни да се старају о безбедности земље, да чувају страже по шанчевима и чардацима на граници, а нарочито на Цариградском друму, који је био у Цариграду познат по опасности за Турке. Хајдуци у прво време нису плаћали никакве дажбине, а од 1728. године и даље су били поштеђени личног пореза и десетка, али су били задуживани ‘Контрибуцијом’ (порезом на земљу).”1 Из овог извештаја турских власти, види се да је у Србији око 1692. године имало, око 4 000 хајдука ратника, а у неким списима, пише да је у Србији почетком XVIII века имало око 30 000 хајдука. Међутим, то нису били хајдуци у правом смислу већ су то били устаници, за борбу против непријатеља, Турака. То је уствари била, нека врста војске, али то није била активна и мобилисана, већ самоинцијативно организована. Српски владари обновљене Србије2 Карађорђе Пеплровић (1762 - 1817.) владао је 9 година, у периоду од 1804 -1813. године. Милош Обреновић (1780 - 1860.) владао је 26 година, у два наврата, од 1815 -1839. и 1858 -1860. године. Милан Обреновић (1819 - 1839.), владао је 25 дана у 1839. години. Михаило Обреновић (1823 - 1868.), син Милоша Обреновића, владао је 11 година, у два наврата од 1839 -1842. и 1860 - 1868. Александар Карађорђевић (1806 - 1885.), владао је 16 година у периоду од 1842 -1858. Милан Обреновић (1854 - 1901.), владао је 21 годину у периоду од 1868 - 1889. године, с тим што су га до пунолетства заступали намесници Ристић, Гавриловић и Близнавац (1868 -1872.) Александар Обреновић (1876 - 1903.), син Милана Обреновића, владао је 14 година у периоду од 1889 -1903. године. Петар I Карађорђевић (1844 - 1921.), син Александра Карађорђевића, владао је 18 година у периоду од 1903. до 1921. године. 1 Др Радмила Тричковић, Бој на Иванковцу 1805. г., стр. 140-141. 2 Момир Јовић, Коста Радић, Српске земље и владари, Параћин 1991. 54

Овај преглед српских владара овде је дат читаоцима да би на следећим страницама могли упоређивати догађаје, развој, када се и за време чије владавине шта догодило. Буљанска црквена парохија - свештенства Становници села Буљана су у свом окружењу, некада имали неколико божјих домова, које су посећивали а то су били: црква “Краса” на буљанском гробљу, неколико цркава уз реку Црницу, манастир у Сисевцу, манастир у Извору. Стари Буљанци су често причали да је некада била и у Буљану нека црква, испод дома културе, где је данас воћњак изнад куће Бранка Сретеновића Среје, па је преко ноћи одлетела у непознатом правцу и месту. О каквој се то цркви говори и из ког времена, нису пронађена никаква писана документа, па ћемо то оставити неком стручњаку, археологу или историчару за истраживање. Дакле, већина података, који се помињу, потичу из средњег века, па на овамо. Буљанци су некада најрадије, породично, одлазили на божју службу, причешћивање и да се помоле Богу у манастир у Сисевцу, све до његовог рушења 1509. године на “Бељани петак” (опширније у књизи “Сисевац - 800 година постојања”). Причало се да у Србији није постојао лепши звук црквених звона од звонаре у Сисевцу. Карактеристичну лепоту звука звона чинила је специфична конфигурација терена, јер околину Сисевца чине висока брда и речне клисуре кроз које се прелама звук. Године 1413. налетом Турака, под вођством сулатана Мусе, све српске светиње су порушене. Порушен је читав низ манастира у долини реке Црнице и у њеној околини, Петрушкој области: Петрус, Манасињац, Св. Архангел у Давидовцу, Богородице Лешјанске, Сисевац, Забрега и др. Тек после дуже паузе (400 година у рушевинама), од 1818. до 1824. године, обновљен је манастир Свете Петке у Извору на постојећим зидовима. После обнове, манастир је обновио рад. Године 1839. Државни Совет Србцје на челу са књазом Милошем Обреновићем, донели су закон за цркве и манастире и о увођењу првих матичних књиГа. По том закону, све цркве и манастири, биле су обавезни “да уведу и уредно воде" матичне књиГе рођених, венчаних и умрлих за сва села и насеља из своје парохије. Tada су највише црквене власти направиле поделу села no парохијама и село Буљани, као највеће и најудаљеније село од манастира Свете Петке, добилоје своју парохију којаје билау 55

сасшаву манасшира. Из тог времена имамо један податак: “Манастир Св. Петка има своју парохију коју сачињавају села: Извор са 55 домова, Клачевац са 44 дома, Доња Мутница са 119 дома, Лешје са 32 дома, Горња Мутница са 85 дома, Шалудовац са 37 дома и Буљан са 125 дома, а свеукупно 497 дома. Други податак је из 1895. године и гласи: “Буљанску Иарохију чине четири села: Буљани, Шалудовац, Горња Мутница и Иоповац са 394 дома и 3 194 душа (становника). Буљанска парохија је са краћим нрекидима (збоГ недостатка свештеника) трајала од 1839. до 1912. Године. Њено седиште је било у Буљанима Где су свештеници и становали. ”1 2 3 Обавезе свештеника буљанске парохије биле су да по селима своје парохије: за крсне славе и ускрс свете водицу за славске колаче по домовима, обављали су крштења новорођене деце по кућама уз присуство кума (без неког фамилијарног окупљања и музике као данас), затим венчања (која нису била обавезна) и вршили су опела покојника у селима своје парохије. Матичне књиГе, које су свештеници водили за сва четири села буљанске парохије, држали су и чували су код себе Где су и становали, све до 1912. Године, када су, одласком свештеника из села, нестале и књиГе без траГова За време трајања буљанске парохије, променили су се многи свештеници, али двојица, као најпознатији, остали су у сећању Буљанаца све до данашњих дана. Један свештеник, поп Милун, остао је упамћен по лошим делима и јавним преступима која је чинио и за која је дела кажњен јавно када је септембра 1885. године кастриран (уштројен) а нешто касније и протеран из села. ДруГи свештеник који је сменио nona Милуна, био је non Милан Поповић, родом из села Обрежа код Варварина. МИЛАН ИОИОВИЋ је упамћен no великом и добром делу које и данас селу користи. Основао је 1892. Године прву школуу Буљанима и биоје npeu учитељ те школе од 1892 - 1898. 1 “Православна Српска црква у књажевству Србији”, Београд, 1874, стр. 38. 2 Исто. 3 Све матичне књиге које су затекли у манастиру Св. Петка у Извору спалили су Бугари 1915. године.

Године. У знак захвалносши, школа у Буљану данас шреба да носи њеГово име МИЛАНПОПОВИЋ. Свештеник Милан Поповић становао је код Драгића Миљковића, прадеде Тодора, на плацу данашње стругаре код моста. Милан Поповић је са супруГом у Буљанима добио сина Велимира Вељу Поповића, који је завршио основну школу у Буљанама а касније достиГао највише положаје уз краља Александра Карађорћевића1. Свештеници који су касније служили у буљанској парохији, после Милана Поповића, становали су у старој кући у дворишту Светомира и Наталије Павловића у старој кући у дворишту, данас власништво Миодрага Банета Миловановића. Дакле, Буљане је имало своју парохију иако није имало своју цркву у селу. У време буљанске парохије, као и око пописа 1863. године а и касније, “радио” је златни (метални) новац звани “дукат”. Његова вредност је била 58 гроша. Један цванцик је био 4 гроша, а талир 24 гроша. За време балканских и Првог светског рата од 1912-1918. године за Буљанце не постоје никакве књиге рођених и венчаних. Тек по завршетку рата 1919. године у манастиру Св. Петка започето је уредно вођење матичних књига рођених, венчаних и умрлих из Буљана и вођене су све до 1937. године, када је направљена црква Свете Тројице у Горњој Мутници, чијој црквеној општини су припали и Буљанци. Она је уредно водила матичне књиге рођених, венчаних и умрлих све до 1946. године, када је то право одузето од цркве државним законом. Тада је, 1946. године, извршен препис матичних књига вођених у манастиру Света Петка у Извору од 1919. до 1937. и оних у цркви у Горњој Мутници и стављене су новоформирану матичну службу у општини Буљане и исте се од 1955. године до данас налазе у Месној канцеларији у Буљану. Од 60-тих година XX века за сву децу из Буљана, рођену у болници у Параћину, књиге рођених се налазе у Параћину, код матичне службе у Општини, а у Буљану у месној канцеларији не постоји никаква евиденција рођене деце. 1 О Вељи Поповићу је писано у првој књизи “О Буљану и Буљанцима”, на страни 208. 57

Слика 1. Станојло (1920 -1980.) и Будимка Лазаревић (1921 -1967.), Златојеви родитељи, новембра 1946. 58

ДРУГА ЕТАПА-ФАЗА РАЗВОЈА ОД1919 -1941. ГОД. Развој села Буљана у периоду између два светска рата Између прве етапе развоја села за 78 година (1833 - 1912. година) за време Обреновића и Карађорђевића и треће етапе од 1945. до 1980., за време Тита, постоји временски период између I и II светског рата од 23 године, од 1918 - 1941. године, за време Александра Карађорђевића, који се не може прескочити а да се не помене. Иако је кратак, овај временски период од две деценије, у њему је било доста развоја у нашој земљи, па и у нашем селу Буљану, у коме је свако домаћинство побољшано онолико, колико је било моћно. У овом времену од две деценије, Буљанци су се углавном опорављали од шестогодишњег ратовања, због ког је све било запуштено: куће, дворишта, њиве и ливаде. Учесници рата, рањеници Првог светског рата, опорављали су се физички и психички. Једни су лечили своје ране, а други, којима су куће запаљене и порушене од стране Бугара и других окупатора, журили су да их поправе или направе нове куће, да имају какав-такав кров над главом и тако збрину своје најближе чланове породице, нејаку децу и жене. Они који су 1912. и 1913. у рат отишли као неожењени, решавали су проблем женидбе. Један велики број Буљанаца мучили су скоро сви могући проблеми. Посебно велике проблеме и муке имала је сирочад, деца која су остала без оца, а понеко и без мајке. Велике проблеме су имале и жене у кућама које су остале без мушке главе (домаћина). Али су, скоро сви, гледали своје сиромаштво. 59

Трпели су за све и мучили се, да створе неки нормалан живот и да им буде боље. Тако је и било. Као и у свако време, и у ове две деценије је друштво напредовало. Било је крупног напретка и развоја. Када је рат завршен и народ осетио слободу, Буљанци који су требали да праве куће и скупили снагу и капитал излазили су из старе “Валоге” и сада тражили нову локацију (нов плац) где да се иселе и направе своје нове домове. Тако су се они који су до тада имали куће у по Валоги, иселили су се на данашњем простору, ниже испод брда и ближе до друма. Сиромашни-сиротиња, никада није могла да прати моду. А некако у то време у моди су биле “долмаре”1, озидане циглом. За већину је то било немогуће. Сада у новим кућама и на новим локацијама, био је проблем вода, пошто су сада површински извори и кладенци2, на којима се некада захватала вода, сада били далеко и било их је мало. Тада су се појавили људи који су научили да копају бунаре. Почело се са копањем бунара тако што су комшије удруживале и ортачки3 плаћали копање бунара, и то на местима поред пута или на раскршћима, да би их могли сви користити. То је било нешто ново и популарно. За најстарије бунаре у селу сматрају се: - Ђокин бунар (код моста десно, поред пута за Шалудовац. Служио је Невенкином деди и свима у околини и испод моста); - Бунар код школе (сада испред Дома културе, за све комшије у ширем кругу, испод и изнад дома.); - Бунар код некадашње млекаре (код садашње стругаре, до куће Неше Боциног); - Бунар поред пута и куће Давида Терзиног (сада Радета Жике Илића), Милана Ђуриног (сада Миши Бране Николића) и Мике Станковог (сада Крстивоја Станковића). Бунар је служио десетак кућа у дну Буковца, а за четири куће служи и данас; - Бунар Коле Лазиног (један је од најстаријих бунара у Буковцу, сада је то Гвозденов и Жарков); - Бунар на раскршћу код куће Радена Ициног (сада Миливоја Богосављевића, који је служио за више од десет кућа око њега); 1 Долмараје стари тип кућа где је дрвена конструкција озидана циглом. 2 Кладенац је површински извор воде озидан каменом. 3 Удружено неколико људи, домаћинстава.

- Бунар на раскршћу пута код кућа Живојина Микића, Раде Тотиног, Радивоја Сретеновог (сада Среје Сретеновића) и Милије шумара (на бунару је воду захватало више од десетак кућа у непосредној околини.); - Лазићки бунар (сада испод куће Љубише Лазића, који је такође опслуживао целу махалу). После ових бунара ископан је и бунар у Старом селу на раскршћу код куће “Владе капларског”, сада куће Бранислава Лазаревића. Ови бунари нам говоре да се село Буљане почело да развија од Буковца према северу, односно Спасинцу, јер од осам старих бунара који су служили за по једну махалу у селу пет се налази у Буковцу. Од бунара до кућа воду су углавном носиле жене и то на обрамкама (обрамицама, кривом кукастом дрвету), на које су окачињане канте, кофе и купице (тестије), за воду за пиће. Поред Ђокиног бунара код моста биле су две врбе. На једној је била окачена кофа са којом су путници пешаци од Сења до Извора, или Горње Мутнице до Поповца могли да се умију, расхладе и утоле жеђ (и на неким другим бунарима су стајале заједничке кофе). Како је било док нису били бунари - Кладенци Пре ових бунара, око 1880. године, док је село још било у Валоги, цело село је пило воду и појило стоку само са једног извора (кладенца) у Валоги. Касније, како се село ширило, множили су се и кладенци. Тако је постојао и кладенац у Сувом потоку, и за Буковац, а иза некадашње куће Милије Милана Златојевића и Милана Љубиног. Трећи и најмлађи кладенац, са кога је скоро пола села пило воду и појило стоку, захватала воду цела јотићка и ерска махала и цео доњи део села до данашњег друма, и сви су на њега дотеривали стоку, говеда, овце и коње да напоје налазио се у потоку испод куће Сретена и Станисава Илијиног (сада Среје Сретеновића). У то време није било оволико кућа као данас, густо саграђених, јер је на Тришиној страни било свега две-три куће. Но, да се вратимо развоју села и погледамо да је и тада народ желео да ствара што више и што боље. Наравно да су богатији могли увек више, па су куће правили и они којима није била кућа запаљена и порушена, али су хтели да направе нову, лепшу и бољу кућу од старе. Па затим бунар, шталу и кош у дворишту. 61

Слика 2. Овако су некада жене, свакодневно носиле воду по неколико пута дневно, од бунара до куће. На слици је Миља Милосављевић 1972. године. После 1919 - 1920. године у нашу земљу је дошао страни капитал, како су га тада звали “ратна одштета” од Немачке и помоћ од Француске. Тада су код нас дошли немачки шпорети и гвоздени плугови и осовине за гвоздена кола. Шпорети Немачки шпорети су били од црног лима, без шамота. Они су дошли у нашу земљу, подељени су сељацима (домаћинствима), који су на почетку Првог светског рата дали своја запрежна кола и волове за комору, а нису им враћени. Шпорети су им дати као накнада и ратна одштета. То су били први шпорети који су ушли у 62

наше куће, негде око 1920/21. године. До тада у буљанским кућама нису постојали никакви шпорети. Кувало се искључиво у земљаним судовима поред отворене ватре и пекло на жару или у земљаној црепуљи испод сача у оџаку, поред кога се, уз ватру, и спавало на асурама.1 По узору на те немачке шпорете, наше радионице су правиле и пустиле у трговину, на продају у продавнице, већ после пар година око 1925/26. године. Шпорети су у то време били у кућама велико достигнуће. Велика услуга и лепота, па тиме и велика радост сваке породице која унесе шпорет у кућу. Касније су се, после Другог светског рата, око 1954. појавили потпуно равни шпорети, како су их звали француски, затим, популарни лесковачки, од црног лима и бели смедеревци 1965. Скица 1. Шпорети Плугови Метални плугови су се појавили после 1930. године у продаји у тадашњим продавницама (гвожђарама). То су били плугови увежени из Немачке (то није била ратна одштета). Они су били први плугови који код нас нису имали ништа дрвено чак ни на колицима па их је зато народ и прозвао ‘Твоздени плугови”. Они су били велика новост и веома популарни, а посебно плугови марке “Комет”. Гвоздени плугови су тада били усавршени, дубоко су орали и лепо превртали земљу и због тога били велики изазов за сеI Асура је исплетена од шевара. 63

љака да га купи и баци дотадашњи дрвени, који су орали тешко и лоше. Први такав увозни гвоздени плуг у Буљану имао је Станко Петројкин (прадеда Милосава Михајловића). Он га је једини имао до 1935. године, док су сви остали буљанци орали дрвеним плуговима. Станко Петројкин је био угледни домаћин у селу и један од богатијих. Он је у Првом светском рату био у заробљеништву у Немачкој и тамо научио и видео много што шта. Тамо је видео и ове плугове и зато га је и купио. Запрежна кола Модернизација свега је напредовала и ишла и даље. Почело се и са прављењем такозваних ‘Твоздених запрежних кола”, која су имала металне (гвоздене) осовине, а дрвени лес (конструкцију), окована и украшена гвожђем и офарбана у шарама са више боја. Гвоздена кола су такође била модерна и изазов за сваког напредног домаћина, да се модернизује, направи таква кола и ослободи се дотадашњих дрвених, јер су дрвена била слаба за теже товаре. Слика 3. Прва гумена кола у селу (на утовару песка у Врбици Милоша Душана Богдановића). Снимак је са једног кулука насипавања улица у селу из 1972. године. Прва таква гвоздена кола појавила су се у Буљану око 1930. 64

године. Оковао их је Лала Циганин1, одличан мајстор ковачког заната. Таква кола су била велико достигнуће тада, веће но што је то трактор данас. Квалитет добро направљених кола је био у томе да када су покрету лепо чукају и чују се далеко. Тада то било у моди и популарно. За израду кола, Буљанци су имали изврсне мајсторе. Поред Лале, добар ковачки мајстор био је и Трајко Циганин2, а за израду дрвених делова и точкова мајстори су били Чедомир Чеда Маринковић (који је знао ручно да направи и кочије и чезе за коње и кола за волове, он је прадеда Горана Маринковића) и Светозар Божиновић (деда Радивоја Божиновића). Оба мајстора су имала радње код своје куће у Буковцу. Ковачка радња мајстор Лале Циганина, била је, све до 1945 године, на пољани (утрини), преко пута куће Слободана Антића на месту данашње плевње Ранка Јовановића. Но, лепе куће покривене црепом, бунари, шпорети, гвоздени плугови, гвоздена кола била је жеља сваког домаћина. Све то је подигло стандард Буљанаца, али исто тако је било напретка и развоја самог села, нарочито крајем друге деценије овог периода, после 1935. године. 1 Ковач Лала је прадеда Станка - Жарка Муратовића и Крунослава. 2 Трајко је Лалин брат. 65

Зграда старе млекаре Године 1936/37, када је председник Општине буљанске био Гана Персин, направљена је једна зграда близу потока (код Шербулине кафане, сада код стругаре), са намером да то буде доња школа и смањи број ђака у старој школи. Слика 4. Зграда је била модерна у то време (долмара, са зидовима од цигле и дрвеном конструкцијом) и имала исти распоред оделења, као и стара школа. Двориште је ограђено тарабама и имало је бунар до продавнице Богоја Вељковића. Зграда је тада била украс села. Божинац У пролеће 1938. године отпочела је агитација (предизборна кампања) у Буљану, за избор посланика, које је требало бирати и гласати на изборима у децембру месецу исте године. У срезу параћинском најјача агитација била је за Милана Стојадиновића и његовог кандидата за посланика Стојана Цаке Протића, тадашњег члана Главне контроле у Београду, рођеног у Варварину (тзв. Стојадиновићева листа). Стојан је финансирао изградњу чесме на брду изнад Буљана (Божинац), да путници пију воде и напоје своје запреге - волове, да чобани поје стоку, а за узврат Буљанци да гласају за њега да буде посланик. Божинац има шест корита пуних бистре чисте пијаће воде, а пунила су се из пуне цеви спроведеног из бунара дубине око 2,5-3 m. 66

Слика 5 и 6. Божинац септембра 2002. године. 67

Слика 7. Божинац маја 2002. године Мост на потоку и пут за реку Стојан - Цака је финансирао и изградњу моста на потоку у Буљану, код доње школе. До тада није било никаквог моста, ишло се преко потока и газила се вода. По изградњи Божинца, мост је изграђен исте 1938. године и имао је дрвене (храстове) греде све до 1969. године када је бетониран. Исте 1938. године, кулуком сељака, ошанчен је друм1 кроз село, од моста до краја села (до садашње старе аутобуске станице). Даље од села пут ширине 12 m ишао је низ Грађановац све до реке, где се сужавао, па затим преко Попљеска, Поповца, Стубице и Сења за манастир Раваницу. Ово је био главни пут и главна веза између два манастира (Раванице и Св. Петке) и ових села. Стојан је имао план, заједно са буљанском општином, да мало промени трасу пута и да пут од Грађановца продужи према тадашњој горњој и најстаријој воденици, код Благе Марије и зато је тамо подигао стубове за мост преко реке Црнице, који су, на 1 Све до 195О.-тих година сваки локални или главни пут који је насипан песком у нашем народу се називао друм. 68

жалост Буљанаца, остали да служе као споменик прохујалом времену. Стојан Цака и Милан Стојадиновић су изгубили на изборима, а Буљанци су изгубили један лепо замишљен пут од Буљана до горње воденице и Благе Марије. Остала је само успомена на њега и то време, коју чува Божинац и мост у Буљану. Вршалице за жито После 1930. године у Буљану се појавило једно чудо тадашње технике вршалица за жито. Сељаци су се чудили и крстили када су је први пут видели и оврли своје жито, када су видели како то сада врше много брже и боље, без оних патњи и мука које су имали до тада вршући воловима и лопатом. Прву вршалицу у Буљану су имала два ортака Тоза Богин и Миса Колин. Вршалица није била велика и вукли су је воловима од гувна'до гувна, а код једног броја људи и по двориштима, код њихових кућа. Тај мали дреш је имао за погон аран мотор који је радио на гас. Велику вршалицу, која се састојала од дреша за вршу жита и машине парњаче која је била погонска, купили су Влајко Денин (деда Бобана и Раде Жининог) и Душан Тинин. Машина парњача је за гориво користила сламу или дрва, а водена пара је покретала каише дужине 10 -15 m. По лепом и равном путу вукли су је волови, а по њивама и блатњавом путу (после кише) вукла су је два пара волова, које су тада звали четворак1 2. За вршу жита овом вршалицом било је потребно више од десет радника (један је бацао снопове са камаре на дреш, један је на дрешу секао ножем ужад којим су везивани снопови, два човека су била потребна да мењају џакове, пуне и празне, из дреша где је текло жито и да их мере на ваги, а код места где је излазила слама потребно је било најмање две-три групе по три жене које су вилама гурале сламу на одређено место). Оваква врша је била велики и тежак посао за кратко време. Међутим, оваква вршалица је била предност јер је могла да оврше за један сат из 30 до 50 ари (колико се тада највише и садило) за шта је било потребно да се врше воловима по два-три дана и друго добијало се чисто жито 1 Гувно је одређено место у некој њнви у пољу где већи број људи довози своје жито и ту дене у камаре, где ће заједнички да врше. 2 Четворак су два пара волова упрегнутих да вуку заједнички неки терет.

(без плеве и сламе) напуњено у џакове. Из њива од 50 ари жито је није могло да роди више од 1 100 до 1 200 kg. Власник вршалице је за услуге узимао 7 до 8% жита. Рудник Сисевац и жичара Модернизација и напредак у техници и економски развој земље се осећао и свуда у околини Буљана: - Рудник угља у Сисевцу, развијен у пет јама, са око 1 200 запослених. Сам Сисевац је изграђен у веома лепо индустријско и радничко насеље, са продавницама, кафанама, биоскопом, пекаром, касапницом и фотографском радњом. Био је електрифициран уличним светлом, а имао је и водовод; - Изграђена је жичара између Сисевца и старе фабрике цемента у дужини од 14,5 km за превоз угља ваздушним путем у корпама (свака корпа је имала носивост око 300 kg). Жичара је почела да се гради 1920, а завршена следеће године. На изградњи жичаре су радили многи буљанци, а неки од њих су били и надзорници (пословође, као што су Обрен и Урош Колин, отац Радивоја Ђорђевића). Рудник Воденичиште Поред развијеног рудника Сисевац, развијен је био и мањи рудник Воденичиште, до кога је 1933. године такође израђена жичара од Сисевца. И ако јама у Воденичишту није била много стара, из те јаме се копала велика количина каменог угља. У том руднику било је запослено од 80 до 100 радника у једној смени, што укупно износи преко 300 радника, од ког броја су више од једне четвртине чинили Буљанци. Поред јаме постојала је кафана са музиком, пекара, а имала је и струју и телефонску везу. Налазиле су се ту и две зграде (управине) за становање радника н једна приватна зграда од пет станова за становање радника власништво Радосава Марјановића (деде Златоја Лазаревића). Остали радници су становали у Сисевцу или у колибама у околини. Рудник “Воденичиште” се налазио на 15 до 20 минута пешачења од Сисевца, а од Буљана око 9 km што је негде око 2-2,5 сати хода. 70

Слика 8. Кафана за рударе на“Воденичишту”. Слика 9. Рудник “Воденичиште” - Сојак. На месту где је некада био развијени рудник мрког угља остао је само споменик, “трафостаница” која се види на слици. Јама је била око 80 метара десно од ње. Многи Буљанци су овде зарађивали плату.

Први истражни радови вршени су 1902. године, а први писани документ о руднику је извештај-биланс за 1903. годину из ког видимо да је изграђен један поткоп од 18 m и са њим ушло у слојеве каменог угља. Испод овог поткопа изграђен је други дубине 32 m. Ови поткопи су били десно од трафостанице у правцу Буљана. Било је запослено само два радника. Од непокретности рудник је те године имао: 1. Једна зграда величине 32 m2 од слабог материјала за становање надзорника 2.16 хектара земље. Рудник је престао са радом новембра 1945. године у време када су откривени и када се ушло у највеће слојеве угља. То је била трећа јама према истоку и Стровцу. Радивоје М. Јаблановић (1923.) каже да је први пут чуо звук иза радио-апарата у “Воденичишту”. Кафана за рударе (слика 8.) била је око 200 метара лево од трафостанице. Док је рудник радио, ту је кафану је држао Буљанац Огњан Гана Миловановић. У кафани се точило пиће из буради. За време исплата аконтација и плата у кафани је свирала музика. Више пута се десило да хармоникаши или ћеманџије свирају унутра, а плех музика под ведрим небом негде у хладу, под неком буквом. Фабрика цемента У непосредној близини Буљана, на удаљености од око 3,5 km до Поповца изграђена је фабрика цемента 1889. године у којој су били запослени и Буљанци, мање од двадесет радника. Стара фабрика цемента у Поповцу, жичара, рудници Сисевац и Воденичиште су били у власништву Француско-Српског акционарског друштва, које је газдовало од 1913. до 1941. године. Фабрика цемента је у овом периоду модернизована а производњу је повећала преко десест пута. Пут Поповац-Давидовац Године 1917. Фабрика цемента је финансирала изградњу пута (друма) Поповац - Давидовац, поред аеродрома. Пут је ишао од фабричке капије преко Бошњана до бановинског пута Ћуприја, преко Доње Мутнице за Зајечар. Идући бановинским путем, лево преко моста, недалеко од реке Црнице, продужавао се друм за 72

Давидовцу на железничкој станици. Друм је био насипан песком из потока и реке Црнице. За Буљанце је ово био нови пут за Параћин. Када су лоши временски услови, када су Буљанци запрежним колима терали дрва и сено на продају на пијаци у Параћину, путовали су од Буљана низ Велико Поље, преко Врлог потока (код којег су по предању налазили вампири), и даље новим друмом преко Давидовца до главног пута Параћин - Зајечар код Мириловца и даље друмом до Параћина. Ово је био нешто дужа релација, али бољи пут, од старог пута од Бошњана преко Мијуциног потока (такође познат по вампирима), онда преко бошњачке утрине, Главице или десно преко Карађорђевог (Везировог) брда за Параћин. Овај стари пут, иако блатњав и тешко проходан, којим су Буљанци углавном ишли пешке, је коришћен све до 1962/63. године када је уведен аутобус за Поповац. Њиме се до града пешке стизало за 2 до 2,5 сата са једним одмором, углавном код бошњанске чесме где се окрепљивало водом. Пут од Бошњана преко клисуре и Главице (данас бетонски) у то време још није био пробијен и ту се није пролазило. Са његовом изградњом се почело 1939. године, а завршен је касније за време рата, а бетониран је у лето 1959. године. Пруга Поповац - Давидовац Пруга уског колосека је изграђена 1919. на самој ивици друма Поповац - Давидовац, изграђеног 1917. године. За пругу на овој релацији купљене су две мале парне локомотиве (машинчета, како смо их ми радо звали). Оне су вукле композиције вагона којима су превожени цемент, угаљ и други материјал потребан Фабрици. Тада је и мост у Бошњану, на реци Црници преправљен. Скинуте су дрвене греде, које су ту до тада биле и озидан је нов мост од камена и цигле, са бетонским носачима и плочом на коловозу. Већи и лепши. Ову малу композицију Буљанци су задњих година повремено користили за превоз од кривине, раскршћа на бановинском путу до железничке станице у Давидовцу, а онда ишли возом (ћиром) за Зајечар или Параћин. Код Бошњана на бановинском путу није била одређена станица, за тадашњу локомотиву, већ је машиновођа заустављао машинче према потреби, ако је видео неког ту да чека или је знао да 73

неко ту треба да сиђе са вагонета. Вагонети су били обични вагони, слични јамским). Буљанци који су се од Давидовца довезли на машинчету, за Буљане су даље ишли пешке преко Дубраве или уз Велико Поље. Ово машинче, та мала железница, живела је пуне 32 године, од 1919. до 1953. када је дошла пруга нормалног колосека. Пруга нормалног колосека од Параћина до Поповца почела је да се гради 1951. године, са нешто измењеном трасом од Давидовца, ради изградње нове фабрике цемента у Попљеску (превоза грађевинског материјала и машина за фабрику). За мало машинче - локомотиву, стављена је трећа шина на средини колосека али је она скинута две године касније и машинче заувек паркирано. Истовремено је је уз изградњу пруге направљена железничка станица код старе фабрике. По завршетку изградње пруге, уведено је неколико полазака путничких возова, са путничким вагонима на релацији Параћин - Поповац. Увођење путничког воза, био је први организовани превоз за Параћин и назад до Поповца. Буљанци, који сада нису желели да пешаче из града назад у Буљане, чекали су воз код фабрике стакла и улазили са купљеном картом на станици. Буљанци нису много користили воз до Параћина и из Параћина. Навикли да иду пешице кад и у које време хоће и да у друштву причају приче нису користили овај превоз. На воз су ишли само они који нису могли пешке, они из задовољства, којима је вожња возом забава и када су морали да иду за Параћин, када је било лоше време. Тим путницима није било тешко да оду на Железничку станицу и да чекају време за полазак воза. На шалтеру су куповали карту, а по доласку воза улазили у вагоне са дрвеним клупама. Воз се заустављао и скупљао путнике у Бошњану, Давидовцу и истоваривао путнике на Железничкој станици код Фабрике стакла, и обрнуто. Тако је било скоро читаву деценију, од 1951. до 1962. године, када је уведен први аутобус на линији Параћин - Поповац и обрнуто, који је додуше ишао само три пута дневно. Ето, такав је био развој у периоду између два светска рата, између 1918. и 1941. године. За наш крај и наше село било је најзначајније, оно што је урађено а везано је за Фабрику цемента у Поповцу и околини и руднике у Сисевцу и Воденичишту. Модернизација је била велика и у Параћину, у Фабрици стакла и Фабрици штофа. У главној улици Параћина су засветлеле и 74

прве уличне сијалице, као и у неким важнијим кућама. Струја је добијена из котларнице Фабрике стакла 1912. и 1924. године. У свим фабрикама су дуплирани капацитети а производња повећана по неколико пута и више, али Буљанци су се ипак највише опредељивали да живе од свог имања - земље и стоке. У кризним ситацијама су се најрадије запошљавали у рудницима Сисевцу и Воденичишту. Слика 10. После сетве кукуруза, ручно из котарице, дошла је сетва запрегом и сејалицама ручне израде сеоских ковача и трајала је десетак година, када су и оне замењене фабричким сејалицама. У задњем плану слике види се село Буљане и брдо пре пошумљавања. Слика је снимљена априла 1971. године. 75

ТРЕЋА ЕТАПА-ФАЗА РАЗВОЈА ОД1945 -1980. ГОД. Трећа етапа економског развоја села Буљана у периоду од 1945-1980. Ова етапа економског развоја села Буљане потврдила је оно што смо већ више пута рекли, а то је да економски развој једног села, па и Буљана, зависи од економског развоја земље у целини. Развоје села Буљана, могли бисмо да кажемо, да је био у ударним таласима или сезонски, па због тога би време од постанка Буљана до 2000. године, могли да поделимо у три кратке етапе развоја, две о којима смо већ говорили и ове треће, о којој ћемо сада говорити, и оне су битно утицале на стварању бољег стандарда и на укупно побољшање услова живота људи у селу Буљану. Ова трећа фаза почиње са 1945. годином и доласком Тита и комуниста на власт, односно социјалистичког друштвеног уређења у нашој великој и прелепој Југославији. То је време када је руководство наше земље заступало тезу уравниловке, да сви у земљи имају приближно једнако и да сви лепо живе, и они у граду и они на селу. Ова фаза је битно утицала на стварање бољег стандарда и укупном побољшању услова живота и људи. Почело се 1947. године, доношењем петогодишњих планова у земљи, у којима су прецизирани планови развоја наше земље, па и села, а то су: - Изградња домова културе у свим већим селима; - Електрификација села у земљи; - Изградња асфалтне путне мреже у земљи; - Увођење аутобуског превоза људи (отварање линија за повезивање села и градова); - Телефонизација (изградња телефонске мреже у земљи и 76

повезивање са светом); - Школство, запошљавање и здравство. Ових шест тачака економског развоја земље допринела су и побољшању живота и економском развоју свих села у земљи, па и Буљана, и изједначавању услова живота у селу и граду. То је омогућило да све што има једна солидна породица од покућства у свом дому у граду има и она на селу. Тиме су избрисане готово све разлике у стандарду и условима живота. Наравно, овде требамо поменути наше дедове и родитеље, односно тадашње пунолетне генерације, које су тај развој осетиле на својим леђима и зато ћемо их овде описати, како су и под којим условима радили и стварали наш бољи живот, јер су то заслужили и треба им захвалити на томе. Ми ћемо то написати овде да се њихове муке не забораве. Сасвим је нормално да су на развој баш у овом времену, на економски развој села, па и Буљана, највише имала утицаја савремена открића у свету технике. Направљено је низ нових апарата за домаћинство (беле технике) и других електричних уређаја као што су: радио-апарати, телевизори, фрижидери, замрзивачи, бојлери, пегле, грејалице, електрични шпорети, решои, електрични млинови - чекићари, циркулари, као и низ електропумпи за увођење воде у куће и савремена купатила. Долази и до напретка у грађевинарству. Зидају се нове куће од чврстог материјала. У те куће се уносе и добри и удобни нови лежаји и други намештај. У дворишта се појављују најпре трактори а затим и остале прикључне пољопривредне машине које су на селу олакшале рад људима на њиви.По свему овоме набројаном, до чега је дошло баш у перио-ду од 1945. до 1980. године, ово је најважнији период у развоју се-ла, јер се без свега овог не може ни замислити данашњи живот. Дом културе у Буљану Изградња домова културе у свим селима Србије, па самим тим и у Буљану, планирана је после Другог светског рата 1947. године, у првом петогодишњем плану за нашу земљу. У то време се морао направити дом културе у свим већим селима, скоро по једном пројекту за сва села. Дом културе у Буљану је грађен четири године (1947 - 1951. године), када је завршен горњи део дома са малтерацијом. 77

Слика 11. Дом културе у Буљану, маја 2003. године. Дом културе изграђен је ручно Данас је ово смешно, али је у потпуности истина. У време градње у селу није било ни струје, ни стругаре, ни мешалице, ни дизалице. Све се радило ручно. Цигла је прављена ручно, овде у селу, и у Бошњанској реци. Земља (блато) за циглу ручно се мешала, тако што се човек изује, заврне ногавице, накваси земља, загази у блато и мотиком меша док се добро не ужилави. Малтер за зидање и малтерисање мешао се у текмету (дрвена посуда од дасака) мотиком. Цигла и малтер су мајсторима ношени на скеле, на рукама, по двојица радника. Малтер су износили у текмету са дрвеним ручкама, док се цигла износила таргама са ручицама, један напред а други позади па уз даске на скеле код зидара. Цигла се додавала из руке до руке радника, посебно умешних и увежбаних, који су је рукама избацивали увис 3-4 метра до радника на скели који их је хватао и слагао поред себе на скели. Тако је исто и цреп дигнут. Поређају се радници у врсту, један на дохват другог, и тако уз скеле до крова, цреп је ишао из руке у руку, или је избациван на спратове. Један са земље баца другом на скелу, а онај на скели хвата и одмах баца трећем изнад њега итд. Греде које су стављене у плафон (тавањаче), као и греде и мертеци на крову такође су ручно обрађени. Једина стругара, која је радила у то време, била је у Параћину, па је било лакше и је78

фтиније да умешни људи све греде одељу и обраде ручно, секиром, него да возе трупце - грађу у Параћин. Сва помоћна средства која су коришћена око изградње су биле лопата, мотика, крамп, ручна дрвена колица, ручне тарге за циглу и ручно текме за малтер и запрежна кола за превоз материјала. То је била цела техника и механизација. Свака кућа, свако домаћинство је било задужено да да одређени број радника за изградњу дома. Они који су имали кола и волове вили су обавезни да изврше превоз одређеног материјала: камена (одређен број кубика), цигле, креча или воде у дрвеним бурадима за гашење креча код дома, затим да довезу песак из наших потока и превезу тополове трупце за греде и цреп. Од свог материјала, једино су летве за цреп дотеране истругане. Мајстори који су зидали и водили посао, били су плаћени, а остала радна снага је раздуживана из задужења. Тако је изграђен наш дом културе у време када у селу није имал ни струја ни механизација. Уосталом, у то време су крампом и ручним колицима, без грађевинских машина и камиона изграђене и пруге Шамац - Сарајево и Брчко - Бановићи. А један дом, то је била ситница. На крову горњег дела дома, изнад сале, обављена је реконструкција 1968/69. године. Плафон који је био склон паду, преправљен је. Греде (тавањаче) скинуте су а на њихово место уграђени су бетонски носачи. Измењена и кровна конструкција, стављене су чамова гређа и летве. Дом је унутра окречен, столарија офарбана. Све је ово урађено када је Ранко Јовановић био председник Месне заједнице. Дом је дуги низ година оправдавао своју намену. У сали су годинама приказивани филмови, одржавале су се приредбе и игранке, одржаване прославе државних празника (Нове године, Првог маја и 29. новембра), одржавани су сусрети села, организоване су у њему свадбе и испраћаји. Дом је радио све док није дошла инфлација и криза и за њега. Све ово је записано да се не заборави и да млађе генерације виде како су њихови преци сложно радили и градили, како су све могли, и више него што се данас ради код оволике технике. Само слога! 79

Слика 11. Дом културе у Буљану, маја 2003. године. Дом културе изграђен је ручно Данас је ово смешно, али је у потпуности истина. У време градње у селу није било ни струје, ни стругаре, ни мешалице, ни дизалице. Све се радило ручно. Цигла је прављена ручно, овде у селу, и у Бошњанској реци. Земља (блато) за циглу ручно се мешала, тако што се човек изује, заврне ногавице, накваси земља, загази у блато и мотиком меша док се добро не ужилави. Малтер за зидање и малтерисање мешао се у текмету (дрвена посуда од дасака) мотиком. Цигла и малтер су мајсторима ношени на скеле, на рукама, по двојица радника. Малтер су износили у текмету са дрвеним ручкама, док се цигла износила таргама са ручицама, један напред а други позади па уз даске на скеле код зидара. Цигла се додавала из руке до руке радника, посебно умешних и увежбаних, који су је рукама избацивали увис 3-4 метра до радника на скели који их је хватао и слагао поред себе на скели. Тако је исто и цреп дигнут. Поређају се радници у врсту, један на дохват другог, и тако уз скеле до крова, цреп је ишао из руке у руку, или је избациван на спратове. Један са земље баца другом на скелу, а онај на скели хвата и одмах баца трећем изнад њега итд. Греде које су стављене у плафон (тавањаче), као и греде и мертеци на крову такође су ручно обрађени. Једина стругара, која је радила у то време, била је у Параћину, па је било лакше и је78

фтиније да умешни људи све греде одељу и обраде ручно, секиром, него да возе трупце - грађу у Параћин. Сва помоћна средства која су коришћена око изградње су биле лопата, мотика, крамп, ручна дрвена колица, ручне тарге за циглу и ручно текме за малтер и запрежна кола за превоз материјала. То је била цела техника и механизација. Свака кућа, свако домаћинство је било задужено да да одређени број радника за изградњу дома. Они који су имали кола и волове вили су обавезни да изврше превоз одређеног материјала: камена (одређен број кубика), цигле, креча или воде у дрвеним бурадима за гашење креча код дома, затим да довезу песак из наших потока и превезу тополове трупце за греде и цреп. Од свог материјала, једино су летве за цреп дотеране истругане. Мајстори који су зидали и водили посао, били су плаћени, а остала радна снага је раздуживана из задужења. Тако је изграђен наш дом културе у време када у селу није имал ни струја ни механизација. Уосталом, у то време су крампом и ручним колицима, без грађевинских машина и камиона изграђене и пруге Шамац - Сарајево и Брчко - Бановићи. А један дом, то је била ситница. На крову горњег дела дома, изнад сале, обављена је реконструкција 1968/69. године. Плафон који је био склон паду, преправљен је. Греде (тавањаче) скинуте су а на њихово место уграђени су бетонски носачи. Измењена и кровна конструкција, стављене су чамова гређа и летве. Дом је унутра окречен, столарија офарбана. Све је ово урађено када је Ранко Јовановић био председник Месне заједнице. Дом је дуги низ година оправдавао своју намену. У сали су годинама приказивани филмови, одржавале су се приредбе и игранке, одржаване прославе државних празника (Нове године, Првог маја и 29. новембра), одржавани су сусрети села, организоване су у њему свадбе и испраћаји. Дом је радио све док није дошла инфлација и криза и за њега. Све ово је записано да се не заборави и да млађе генерације виде како су њихови преци сложно радили и градили, како су све могли, и више него што се данас ради код оволике технике. Само слога! 79

Било је некада Поменули смо да се све до изградње бране 1972. године песак из наших потока копао, вадио и возио за изградњу кућа и насипавање улица у селу. Људи су за бетонирање, после јаче кише, када дотекне велика вода, одлазили у неки поток и са лопатом у води испирали песак и вадили га на гомиле а касније одвозили. Песак су вадили и копали, где је ко нашао добре наслаге слојева и где је коме било најзгодније, а најчешће је то било у потоку Валоги, почев испод куће Среје Бранка Сретеновића, где се улазило колима, па узводно све до испод куће Милана Џуџиног. У потоку Буковац, песак се вадио од куће Жарка Муратовића, па узводно све док се могло ићи колима, код Миленковог луга и, нешто ређе, из Врбица. Песак из наших потока је коришћен за зидање камених зидова и бетонирање, а за зидање зидова од цигле и грунд малтерисање, отсејавали су га жичаним ситима, која су пунили лопатом, још на лицу места у потоку. Песак из Мораве је врло ретко коришћен, јер није било могућности да се довезе запрежним колима, а није ни било неке велике потребе за њим. Све до изградње бране на оба потока, дешавало се често преко лета, после сваке велике кише, да дотекну бујице и потоци буду величине као мања река.Такве велике воде су правиле поплаве и штету,али су и доносиле грађевински материјал,камен који су Буљанци сакупљали за зидање зграда и бунара као и испран песак. Оваквих поплава више нема од када су на брду порасли багрем и борићи, који су засађивани годинама по мало и то у периоду од 1962. до 1980. године. Овим песком је насипаван Параћински и Бановински пут. Све до Другог светског рата, свако домаћинство у Буљану, било је задуживано од општине Буљанске, да одређен број запрежних кола, натоварених песком, одвезе из потока на Параћински пут (друм низ Велико Поље) ради насипавања. Исто тако, сваке друге године, или према потреби, срез Параћин је задуживао општине по селима, да свако село насипе одређену дужину Бановинског' пута. 1 Бановински пут је све до Другог светског рата имао значај као сада аутопут. Назив Бановински је остао из времена Моравске бановине. У нашем крају је то био пут Ћуприја, поред Батинца, преко Бошњана, према Лешју, поред Доње Мутнице и Извора за Зајечар.

Буљанци су били обавезни да возе песак и насипају део Бановинског пута од Бошњана према Доњој Мутници. Све до 1972. године, када су изграђене бране, оба ова потока су била богата чистом и бистром водом и нису пресушивала све до августа или септембра у току године. Жене из села често су доносиле рубље или вуну од ошишаних оваца и то прале на потоку. Преко целог лета, када је било сунчано и топло, могла се сваког дана видети по нека жена да пере. Старије жене кажу: “У потоцима се рубље прало из више разлога. Прво што у то време нису имале машине за прање и прашак, и друго што вода из бунара, не може да опере као вода из потока. Када се рубље опере у потоку, оно бљесне и сија од чистоће и белине. Вероватно зато што је вода у потоку мекана и топлија.” Тада, у то време, потоци су били чисти. Није било никаквог отпада у њима, нити је ко шта бацао, па су из оближњих кућа у потоцима и стока појила, краве (говеда) и овце и захватли воду за друге потребе. Слика 12. Пресека, мали предах са натовареним борићима. Снимак је из децембра 1972. године. 81

Слика 13. Учесници акције вађења борића у Шупљау, превозу и засађивању код Дома културе децембра 1972. године. Снимљено је на Пресеку код дуда, где је био обавезан одмор из оба правца пута. Стоје (с лева на десно): Милован Микин Лазаревић (Радетов деда са запрежним колима), Димитрије Прокић (Прокин деда са запрежним колима), Станојло Радосављевић (Малишин отац са запрежним колима), Бранко Ранка Јовановић (пешака), Бранко Ера Милосављевић (са запрежним колима), Радосав Стајић (са запрежним колима), Младен Лацин (Данетов деда са запрежним колима) и Петар Пера Светозаревић (са запрежним колима). Чуче: Здравко Радуновић, Живан Јовановић (председник месне заједнице Буљане), Златоје Лазаревић (председник месне организације Социјалистичког савеза радног народа), Милисав Матић (секретар месне заједнице) и Радивоје Антић (помоћни службеник месне канцеларије). ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈА Некада је Буљане ноћу било невидљиво и мрачно, и када није било месечине, кретање по улицама је било отежано. У кућама села, за осветљење просторија увече и ноћу све до 1957. године служиле су лампе од лима у којима је горела течност - гас (“терпентин”), зване “чуча” или нешто боље лампе од стакла (гашњаче), за свечане прилике и славе. У свету су већ биле светлеле сијалице. Да се подсетимо, да је прву сијалицу направио Томас Едисон 1878. године, по нацрту Николе Тесле, са угљеним влакном. Двадесет и две године касније, односно 1900. године, сијалица је усавршена и, уместо угљеног влакна, убачено је метално влакно и тиме смо добили сијалицу какву данас имамо). 82

У нашој земљи прве уличне лампе су упаљене у Београду 12. јуна 1893. године у тадашњој Коларчевој улици. Какве су то лампе биле, тада у то време, није нам познато. Прва хидроелектрична централа у Србији подигнута је на реци Ђетињи код Ужица 1901. године и била је локалног типа.1 Друга хидроелектрична централа локалног типа изграђена је код Вучја (код Лесковца) 1904. године, а две године касније 1906. изграђена је трећа хидроелектрична централа у Светој Петки на Нишави код Ниша и те 1906. године Ниш је електрифициран и добио струју, коју до тада није имао. Године 1912. у Параћину је инсталисана мала хидроелектрична централа у фабрици стакла, коју је покретала вода реке Црнице. Централа је давала бесплатну моторну снагу за рад фабрике стакла а ноћу је обезеђивала осветљење вароши Параћин. (Вероватно само главне улице, од стакларе до моста и даље до споменика у центру града.)2 У периоду од 1920 - 1921. године у Сисевцу је завршена термоцентрала која је сагоревањем угља производила електричну струју за потребе рудника и осветљење насеља. Те 1921. године Сисевац је засветлео као Париз. Године 1924. у Параћину у фабрици стакла, изграђена је нова јача централа, која је снадбевала фабрику електричном енергијом, а преостали цео као вишак продавала је граду Параћину за осветљење града.3 Из овога се види, да је у Параћину прва сијалица упаљена 1912. године а у Буљану 1957. године, 45 година касније. Електрификација села Буљана Електрификација села у нашој земљи је планирана и ушла у први петогодишњи план, који је донела Народна скупштина Југославије 1947. године. Тако је у периоду од 1947. до 1953. године електрифицирано око 650.000 сељачких домаћинстава на селу у Југославији. Село Буљане је добило струју 14. априла 1957. године, тада се налазило у општини Поповац, која је, уз финансијску помоћ фа1 Саво Ветнић и мр Миодраг Алексић, Више од светлости, Лапово 1997, стр.9-15. 2 Исто, стр. 15-32 3 Мр Милисав Обрадовић, Настанак и Јзазвој индустријеуПоморављу.

брике цемента, електрифицирала сва села у саставу своје општине: Поповац (без фабрике), Буљане, Шалудовац, Бошњане, Забрегу и Стубицу. Свако домаћинство, свака кућа, била је задужена: мало ботатија да даје по једну дрвену бандеру а сиромашнији су били задужени да, по две или три куће заједно, дају једну бандеру; исто тако, да ископају по једну рупу, где је размеравањем побијен колац за бандеру. За потребне количине бакарне жице (проводнике) за село, пола средстава је било обавезно да плати село, а пола општина Поповац и фабрика цемента. Исто тако, и за трафостаницу, изолатор-шоље за бандере и сав остали потребан материјал, као и за рад стручњака и електричара. Мештани су са задовољством развлачили жицу за далековод уз помоћ волова, низ Велико Поље до Бошњана, а у селу су то радили у виду радних акција на добровољној бази, а најчешће су то били омладинци коју су жицу по улицама вукли ручно (по 4-5 омладинаца на једну жицу, па преко рамена и низ улицу). Сви мештани села Буљана су се изузетно томе радовали, и то само за сијалице, за осветљење и за радиоапарат. На друге електроуређај нису ни помишљали, а за неке нису још ни знали. Сви су сложно добровољно и са вољом радили, не гледајући ко је колико времена радио. На дан пуштања струје у Буљану, 14. априла 1957. године, (тачно пре 50 година) у недељу, била је организована прослава. fМН14 »lui 1957 ј Буљану Да би се трајио обележио дам велмке победе радног иарода ooora краја после завртеиих радооа на електрификаци|и свих села на подручју Народиог одбора отитиие Поиокац, — [Одбор ла електрификацију ¥ лаједнициса масовним организацијама се.та организује свечану прославу пуштања осветлења митинг ПРОГРАМ: i. ПРЕП01НЕ0110ЧДСОВД 1. отварање прославе, 2. 1акмичен»е ваздухшмовних мо горних модела. 3. гакмичење стрељачких ipv нлава на подручју опнлине, 4. шахонско гакмичење и 5. нзложба књига. II. П0С1ЕП01ИЕ0115ЧАС0ВД 1. отварање мигинга — говори Se највиши руководиоци среза, 2. долељивање награде и похвашица, III. НАРОДНО ВЕСЕЉЕ Слика 14. Овај плакат био је излепљени по улицама широм села. 3. noie ia на<рада гакиичарима, 4. приказивање филма. Озбор jg фклоу 84

Слика 15. На тераси за време митинга 14. априла 1957. године Најзанимљивији део прославе за мештане Буљана, био је митинг који је одржан у 10 часова са терасе испред доњег дела Дома културе. За време митинга многима је било више занимљиво озвучење дворишта, него сам текст и садржај говора високих функционера из среза. Многи су то први пут видели и чули. Они мештани који су највише уложили рад, труд и време на електрификацији села, за време митинга добили су од општине похвалнице урамљене а неки и усмена признања. Тада су похваљени: Станојло Лазић, Светолик - Толе Глигоријевић, Станојло Лазаревић, Светолик Богић, шеф месне канцеларије, затим елетричар Живота Јевтимијевић и многи други из села. На митингу су говорили савезни посланик Добривоје Бошковић (из Параћина), председник и потпредседник Народног одбора општине Поповац, Љубиша Нешић и Драгић Андрић, као и секретар Општинског комитета Савеза комуниста општине Поповац Бора Ђокић. 85

НОВЕЉ/ У ЗНАК ЈЛВНОГ ПРИЗНАЊА ЗА УЛОЖЕН РЛЛ И НАПОРЕ НА ЕЛЕКТРИФИКАИИЈИ СЕЛА CEKPETAP ПРЕТСЕАНИЧ Слика 16. Копија повеље који су добили активни и заслужни грађани. 86

Факсимил 1. Копија похвалнице. 87

Када је пао мрак, приказан је филм, по први пут у Буљану од када постоји. Филм је приказан на зиду дома испод спомен плоче, под отвореним небом. Многи су то по први пут у животу видели, нарочито је интересантно било за генерације испод 17-18 година, они који у животу нису ишли даље од Параћина и женски свет старије генерације. Многи, док су гледали филм, чудили се и крстили, како је то могуће и како то лепо изгледа, да се слике људи на зиду крећу и чује њихов говор. Док је филм приказиван упалило се улично осветљење које је било постављено у главној улици од трафостанице до дома и од трафостанце до моста, на свакој трећој бандери. Улицом се шетало и у лепоти уживало скоро пола села, и старо и младо. Шетали су тамо амо од Дома културе путем до моста и назад и сећали се оне дотадашње тмурне н мрачне ноћи када се прст пред оком не види а камоли на путу бара дубока водом и блато. По уличном светлу сада се и друга села виде где се налазе. Како је то изгледало тада, можемо сада да видимо, када је рестрикција струје или када нестане струја, а за оне генерације је то било још и више. Тог априла 1957. године, око 10 - 15 кућа у селу је урадило инсталације у кући и повезали су се на мрежу. Чекали су само тренутак да се пусти струја. Неколико њих су купили одмах и радиоапарате. Улична мрежа је била примитивно урађена, танка бакарна жица дебљине три милиметра, а трофазна струја само у главним улицама, где су на мрежи биле 4 жице и то: - Главна улица од моста према Поповцу до игралишта.1 - Главна (сада аутобуска станица) до дома културе. - Од раскршћа до куће Милојка Васића, према реци. - Буковац, од моста до куће Милана Ђокића. - Од раскршћа код Живана столара за старо село и куће Владе Капларског (сада Бране Лазаревића). - Улица уз Ерску малу до Јакова Миленковића. - Улица од раскршћа и куће Животе електричара до куће Милорада - Лоше Јовановића. - Улица од куће Трифуна Добросављевић, поред куће Тозе 1 Старо игралиште за ногомет је било испод села испод куће Радомира - Доме Љубисављевића, око 35. година, до 1990. 88

болничара, до куће конобара Живојина Микић. У свим осталим улицама и сокацима биле су само по две жице (проводника) на бандерама од 3 mm дебљине, без трофазне струје. И поред тако танких проводника, у електро мрежи је био задовољавајући напон струје од 220 волти. То је било довољно, пошто других електропотрошача, сем сијалица за осветљење, скоро да нисмо ни имали. Улично светло је било на свакој трећој бандери од моста друмом около до дома културе и нигде више. Сијалице су биле обичне од 100 W. ОСВЕТЉЕНА СВА СЕЛА ОПШТИНЕ ПОПОВАЦ' Први приказан филм у селу Буљане под отвореним пебом у присуству преко 2.000 људи. Поповац 18. априла План народног одбора општине Поповац је остварен. Свих пет села на подручју комуне добила су електрично осветљење. Тим поводом, у највећем селу општине, у селу Буљане, одржана је свечаност, КОЈОЈ је присуствовало преко пет хиљада грађана и ако је време било рђаво. Изведен је разноврстан програм а одржана су и многа фискултурна такмичења. На великом митингу говорио је и савезни народни посланик Добривоје Бошковић, секретар општинског комитета Бора Ђокић и други. Свечаности су присуствовали и многи гости из Светозарева, Параћина и околине. Свечаност је отворио председник општине Поповац Љубиша Нешић. Подпредседник народног одбора општине Драгић Андрић обавестио је грађане да је општински народни одбор, радећи у својој режији, уштедео у електрификацији села два милиона динара. Увече на отвореном простору приказана је прва филмска представа у селу Буљане. Филм који је приказивао савремени начин обраде земљишта, посматрало је преко две хиљаде људи и жена. Преко двадесет породица у овом крају унапред је било купило радио-апарате. Чедомир Пантовић 1 “Полптика" од 19. априла 1957. године. 89

Слика 17. Живота Јевтимијевић, електричар У време елетрификације села Буљана 1957. године, елетричари су били реткост. Због тога је елетричар Живота у свако доба, био заузет електричарским пословима у селу. Радио је у старој фабрици цемента у Поповцу, док је фабрика имала струју из своје сопствене локалне турбине, покретане воденом паром и угљем. Та струја била је напона 110 волти и служила је само за осветљење фабричких просторија, а погонска снага фабрике била је водена пара, произведена у котловима који су сагоревали угаљ. Пренос погонске снаге био је помоћу каишева и конопаца. Живота је често био ангажован као испомоћ и у новој фабрици, а после радног времена, као и недељом, “зна се”, на електрификацији свог села, као и сви остали његови мештани. Омладинци су својим радним акцијама, развлачили жицу за проводнике са калема низ улице. а Живота их је дизао на бандере и везивао за шоље, а у међувремену уводио је струју и по кућама. Године 1989. Живота је за свој рад одликован медаљом рада. Тада је радио у радној јединици Одржавање Фабрике цемента, имао је иза себе 35 година радног стажа. Касније је отишао у заслужену пензију, али ће остати упамћен као први електричар у Буљану. Живота Јевтимијевић је потпуно заслужио ову страницу у “Монографији села Буљана”, јер је у половини кућа у Буљану

увео струју, а ретке су куће у које Живота није ушао са торбом и ала-том, ради неке интервенције. Прва упаљена сијалица у кући, после угашене чуче, изгледала је као сада после дужег нестанка струје и још више, због тога код становника свих узраста, радости није било краја. Две године касније по доласку струје, Месни народни одбор села Буљана доноси одлуку и издваја доста велика средства у то време и купује ускометражни кинопројектор за приказивање филмова, који у Буљане долази 20. децембра 1959. године. Од тада су у Буљану сваке недеље приказивани филмови у сали Дома културе, што је било реткост на територији среза Параћин. Кинопројекторе су у то време имали само Поповац и Буљане. Сваке недеље је сала била пуна а долазили су да гледају филм и из других села. Са кинопројектором је радио Миленко Раденковић (Бата - Лена), који је у два зимска периода (две године) односио опрему и приказивао филмове у Горњој Мутници. Априла 1960. године општина Поповац, у сарадњи са фабриком цемента, купује за сва села у општини седишта за салу. Тако у сали Дома културе у Буљану монтирају 480 савремених седишта. Месни одбор села купује још и плишане густе завесе за прозоре и позорницу, кречи салу и тиме је комплетира, једну од најбољих у овим селима, равна салама у градовима. Марта 1960. године (месец дана пре добијања седишта), фабрика цемента и општина Поповац дају разгласне станице селима Буљане, Шалудовац, Бошњане, Стубица и Забрега. У Буљане је разгласна станица донета 23. марта 1960. године. Тада је већ линија за озвучење била разведена, урађена кроз цело село. На истим бандерама извучене су две жице, за око један метар ниже од жица које су биле под напоном 220 волти за домаћинства. Звучници на бандерама су окачени у петак 8. априла 1960. године, распоређени су 19 комада у целом селу, који су покривали цело подручје села. Звучници су били на местима: - На раскршћу код Дома културе, изнад куће Драгише Петровића (окренут низ улицу); - На раскршћу код старе задруге, испод куће Милије Савића (окренут низ улицу); - На раскршћу, код куће Милије Лазаревића (окренут низ улицу према Трифуну Добросављевићу - Триши); 91

Поред куће Бранка Богдановића, испред трафостанице; - Код моста и Тонине поткивачнице (окренут на више према селу); У Буковцу испред капије Миливоја Стајића; - Буковац, на углу куће Златоја Лазаревића (окренут низ Буковац); - Код бунара Миливоја Богосављевића (окренут за горњи део Буковца); - На углу куће Радомира Марковића, испод Трише Добросављевића; - На раскршћу код куће Савке Томине, сада аутобуске станице (окренут низ улицу према Поповцу); - Поред куће Милисава - Саге Добросављевића (окренут на горе према кући Јове ковача); - Испод куће Диле Владиног и Милисава Матића (окренут уз сокак према Гради Матићу); Преко пута куће Душана - Дулета Ракића, наставника; Код капије Живадинке Вуле Рашкове (окренут низ улицу); - На раскршћу, код бунара Владе Капларског (окренут низ село); Иза куће Бране Лазаревића (за Валогу и Ристовце). Озвучење села пуштено је у рад у суботу 9. априла 1960. године у 18 часова. Прво су одсвирали коло Саве Јеремића на фрули а онда је била најава, па песме. То је било милина. Шта је озвучење села било у то време, када у селу није било радиоапарата и телевизора, када је народ био жељан музике и песама, када је био жељан да чује радиоапарат. То сада, можемо само да замислимо, али никако и да осетимо оно што су осећале старије генерације, у то време. Од тада, озвучење је радило сваког дана рано ујутру и увече, као и суботом и недељом. И то је тако било 20 година, док се није покварила разгласна станица. Уз музику су давана и разна обавештења грађанима. Озвучење се чуло лепо у целом селу, било где да се нађеш, у ком крају села, а понекада се лепо чуло и испод села, у пољу. 92

Слика 18. Дупла музука. Коло игра по мелодији хармоникаша Милојка Лазића са својим друштвом, мада звучник, који се види на дрвеној бандери, свира гласније неку песму. На слици је тренутак, са испраћаја у ЈНА, у чекању аутобуса, на аутобуској станици 1973. године. Звучници су коначно одсвирали око 1980 - те године, када се покварила разгласна станица и са мреже су скинути крајем 1982. године због реконструкције електричне мреже. Општина Поповац у сарадњи са фабриком цемента, максимално је улагала средства за побољшање живота сељака на селу. Поред разгласне станице и куповине седишта за салу, купује још и телевизоре за читаонице у селима своје општине. Тако је у читаоницу 13. новембра 1960. године донет први телевизор у Буљану. Тај први телевизор, иако је имао само један програм (први), био је прави бум за мештане, поготову за старије генерације. Због великог интересовања за гледање телевизора, често је читаоница била препуна мештана свих узраста, а када су биле хумористичке емисије и добри филмови, није се могло ући у просторију, па је донета одлука, “да се за гледање телевизора, наплаћује по 10 динара". Те 1960. године, школа у Буљану је била осмогодишња и за њене потребе, школа купује магнетофон, који је био први у Буљану, 10. децембра 1960. године. 93

Десет до петнаест година од доласка струје и њеног коришћења, дошло је до неких промена. Пошто су бандере/стубови (били су танки и криви) иструлели, ЕПС (дистрибуција) из Параћина заменила их је и ставила импрегниране чамове стубове. Друга промена је била много значајнија. У времену од 1957. до 1973. године, око 80% домаћинстава увела је струју у куће и друге зграде по дворишту. Још већи плус селу је то, што је за ово време значајно увећан број електропотрошача као што су електричне пегле и шпорети, а пола села је купило радио-апарате и телевизоре. Тако је, из године у годину, све више оптерећивана трафостаница и улична мрежа. Стално су набављани све новији и новији електрични апарати (фриждери, замрзивачи, млинови чекићари), затим је почело увођење воде по кућама помоћу хидрофора и других пумпи. Са изградњом купатила дошли су и бојлери. Све је то оптерећивало напон, тако да је око 1977/78. године, напон имао веома велики пад. Нарочито увече, што се могло, приметити када се упали сијалица. Године 1980. изграђене су две стубне трафостанице. Једна за први реон и део другог. Друга за пети и део четвртог реона, па је тако и електромрежа исечена и подељена на три области за све три трафостанице, понаособ за сваку. Ипак, остао је главни проблем а то је био мали пресек у електропроводницима (жица) на бандерама, који није допуштао да се сеоске потребе за струјом подмире. Због тога је била нужна и потребна реконструкциј а електричне мреже у селу, што је и учињено 1983. године, када је и урађена обнова - реконструкција електричне мреже у селу: - Скинута је стара мрежа, дрвени криви и трули стубови, бакарна танка жица дебљине 3 мм. линија за озвучење разгласне станице, улично светло (обичне сијалице од 100 вати, 56 комада укупно са оним које су касније стављене у Буковцу и Старом селу и Ерској мали, на сваки трећи стуб). - У нову мрежу уграђено је: 219 бетонских танких стубова и 57 дебелих-специјалки (на раскршћима), што је укупно 276 бетонска стуба, алуминијумски проводници (алучелична ужад) дебљине од 50 mm х 2, а у споредним сокацима од 35 mm х 2. - Свуда је стављена по 4 проводника и пети за уличну расвету, на којој је стављено 106 живиних светиљки од по 125 вати, млечно беле боје, што значи на сваки други бетонски стуб у целом селу. Овим је комплетирана нова нисконапонска мрежа у це94