лом селу, која је коштала 9,5 милиона динара, од чега је 50% платила Електродистрибуција. Изградња путне мреже и први аутобус у Буљану Изградњи путева код нас се придавала велика пажња још из старих времена. У Буљану и његовој околини није било изградње неког важнијег пута и неког бољег квалитета, јер за тим није било потребе, све док се јахало коњима а терет вукао дрвеним колима, коњима и воловима. Тек за време кнеза Милоша Обреновића добро је поправљен (проширен и насипан песком) пут од Ћуприје, поред Батинца, Бошњана и Доње Мутнице, за Зајечар, назван “друм“ а за време бановине, назван Бански друм. Тада је вероватно и трасиран пут од Буљана низ Велико Поље до пута - друма код Бошњана. Пут - друм од Буљана низ Велико Поље до мостића на Врлом Потоку, изграђен је 12 метара широк са каналима за воду поред пута, насипан шљунком из наших потока. Свако домаћинство је било задужено да у томе учествује. Оно које је имало запрежна кола и волове, било је задужено из сеоске општине, да под кулук одвезе на пут одређену количину шљунка, а који нису имали волове, морали су да дају пешачку снагу за растурање шљунка и равнање пута. Тако је тај пут у своје време био лепота од пута, раван данас аутопуту. Кулуком су насипане и улице у селу, али само главне, да се не гази блато. Сокаци и споредне улице, насипане су тек после 70- тих година XX века, а неке тек после 1982. године, по први пут. Да није било потребе за неким путем, бољег квалитета говори нам један податак, који у целости “цитирамо”. Почетком 1957. године, одржан је неки збор грађана у кафани у Ђоврцкој кући (данае Колиној кући). Столица за седење је било врло мало а Буљанаца много. Стајали су збијени један уз другог, све до излазних врата и са интересовањем слушали шта говорници причају. На том збору су дошли главни руководиоци из среза Параћина а са њима и из Поповачке комуне, секретар Општинског комитета Савеза комуниста Бора Ђокић и из Фабрике цемента директор Стеван Вернер. Говорници су се смењивали и држали говоре Буљанцима. 95
Када је почео да држи говор неко из среза, сви су се ућутали, да чују шта ће он да каже. А он је рекао: “Другови! Када будемо завршили, сада ову започету електрификацију свих села, направићемо друм од Поповца до Буљана, па ћемо да уведемо аутобуски превоз. Аутобус који he да вози раднике за Фабрику цемента и за Параћин, доћиће у Буљане, да потовари путнике па ће да их скине пред Фабрику. ГГосле радног времена, радници he да седну у аутобус који ће их довезе у Буљане. То ће тако бити сваког дана. Исто тако, и за Параћин. “ Када су то чули Буљанци, што каже за некакав аутобус, нису могли да поверују. Гласно су се насмејали и говорили: “Ала, лаже овааај“. Буљанцима је то било смешно и немогуће. То је била фантазија. Није имао аутобус од Параћина за Светозарево а хоће да има за Буљане? Буљанци су у то време, за Параћин, Ћуприју и Светозарево, искључиво путовали пешке, по два и по до четири сата пешачења. А болесну децу су жене носиле на леђима, код лекара у Ћуприју преко Бошњана и Батинца. О аутобусу нико није ни сањао. Од Буљана до Поповца путовало се пешице од 45-60 минута пољским путем низ Макву и преко брвна (две греде) на реци Црници, више пута по блату, па се узице на опанцима или каичићи на пироћанкама покидају и остану у блату или снегу. Преко зиме и пролећа, када је низ Макву пут био блатњав, а река Црница дотекне (била је велика вода, па се преко реке и брвна није могло да прође), Буљанци су за Поповац путовали пешице и запрежним колима, низ Велико Поље, Врли поток, па преко моста код Бошњана за Поповац. Радници који су радили у старој фабрици цемента тако су путовали свакодневно и у одласку и у повратку са посла, у све три смене, а њих је било око 15 до 20 све до 1952. године. Понекада, када је полазило машинче, возић мали ћира из фабрике за Давидовац, радници су се пењали на вагоне и возили до раскршћа иза моста код Бошњана, на бановском путу Бошњане - Доња Мутница, на месту где се одваја друм и пруга за Давидовац и где се спаја пут, који иде од Врлог потока и Буљана. На том месту је увек возић - ћира стајао да се истоваре и они који су ишли возом из Параћина и Давидовца, а одатле настављали пешице за Буљане. 96
Срећног лета 1958. године, направљен је друм1 од Поповца до Буљана. А преко Црнице, уместо брвна, направљен је широки бетонски мост. Преко Макве, нова траса пута урађена је са каменом подлогом и насипана ризлом, За пешаке, то је било право задовољство, путовати по лепом путу, по коме и када је лоше време, не гази се блато. На аутобус и путничка кола, као и неки саобраћај, какав је данас, нико тада није могао ни да помисли, јер у Буљану тада нису ни била никаква моторна возила, осим једне бицикле, у целом селу. Године 1959. када је од Параћина за Ниш направљен аутопут, исти такав бетонски пут направљен је од Параћина до Поповца. А за 29 новембар 1959. године, уведена је аутобуска линија Параћин - Поповац, три пута дневно, у време када се мењају смене у Фабрици цемента. Тада је први пут уведен аутобус за Поповац. За Буљанце и то је било много добро јер су скратили пешачење и пут од Буљана за Параћин, и обрнуто. Само седам година касније, када је уведен аутобус од Параћина за Поповац, 29 новембра 1966. године, дошао је први путнички аутобус у село Буљане (она некадашња фантазија са оног збора, посталаје стварност). Први аутобус у Буљану 29. 11.1966. дочекан је са плех музиком, уз велико славље. Тада је уведена аутобуска линија три пута дневно на релацији Поповац - Буљане - Горње Мутнице и назад преко Буљана и Поповца, за Параћин. Слика 19. Први аутобус у Буљану, децембра 1966. године. I Друм макадам. Подлога узидана од камена, одозго насипан слој шута (дробљеног камена) а други слој је насипана^>изла коју је ваљао ваљак.
Време поласка и одласка аутобуса из Буљана, било је прилагођено радницима Фабрике цемента, за све три смене. Буљанци су тада са радошћу причали: “Нека је жив и здрав онај говорник. Истина је била, што он пре неколико година рече на оном збору”. Слика 20. Са радне акције на поправци пута за Валогу, иза Дома културе, марта 1961. године. Чуче с лева: Миле Павловић, Јова Стојадиновић, Богоје Светозаревић, Драгутин Перић, Радивоје Милосављевић, Радисав Коле Ланкиног, Бранко Лазић, иза њега Милија Јовановић, столар. У белом капуту је председник омладине Миленко - Бата Лена Раденковић и Милија хармоникаш из Горње Мутнице. Овим аутобуским превозом, остварена је веза са светом. Замислите како су се тада Буљанци осећали, када су знали да више не морају за Параћин да путују пешке. Од увођења аутобуса Буљане - Параћин, за десетак година, скоро до 1976. године, на свим поласцима из Буљана, аутобус је био препун путника, прилепљених један уз другог. Гужве су се смањиле, тек када је уведен већи број полазака аутобуса и када су у селу искупована путничка кола. Када је асфалтиран пут Буљане-Поповац 1975. године, коначно је Буљане повезано са светом. 98
Скупштина општине Параћин је 1976. године извршила категоризацију путева, која је објављена у “Општинском службеном гласнику” број 52 од 21. 06. 1976. године. Том одлуком у општинске локалне путеве утврђени су: 1. Општински локални пут Поповац - Буљане - Шалудовац - Горња Мутница, до магистралног пута Параћин - Зајечар, у дужини од 9 километара. 2. Општински локални пут Буљане - Бојаџин Гроб, до регионалног пута Р 1036 Грза - Сисевац, у дужини од 8 километара. Ова траса је 1992. године измењена тако што је општински локални пут постао Буљане - Лисји Део у дужини од 6 km, где је сада коначно прошао регионални пут Грза - Сисевац, који је од Лисијег Дела до Сисевца дуг 3,5 km. Сви остали путеви, пољски и планински, утврђени су као некатегорисани. Просторним планом општине Параћин, који је усвојен јула 1981. године, на раскршћу пута Буљане - Сисевац - Грза, на месту званом Лисји део, предиђена је била и једна бензинска пумпа. Захваљујући Милоју Илић - Миши Буљанцу, 1979. године урађено је ново трасирање дела пута Грза - Сисевац који пролази кроз атар КО Шалудовац од Бојациног гроба, преко шалудовачке стране до Лисијег Дела и кроз атар КО Буљане од Лисијег Дела до Сисевца у дужини од 3,5 km, као и делимично нова просечена траса општинског локалног пута од Лисијег Дела до Буљана, који је заједнички за Буљане и Шалудовац. На поменутим трасама, урађени су и земљани радови. Пут је сада широк и свуда се трактори могу мимоићи, раван је, без рупа и вододерина. Уз финансијску помоћ предузећа “Србија Шуме” из Београда и његовог дела “Јужног Кучаја” из Деспотовца, а посебно захваљујући Миленку Ђуровићу, секретару предузећа “Јужни Кучај” из Деспотовца, 1992. године пут је проширен и поново су урађени земљани радови на регионалном путу Грза - Сисевац од Бојациног гроба до Лисијег Дела и на општинском локалном путу Лисији Део према Буљану до Матиног врха. Сва добијена новчана помоћ од “Србије Шума” и “Јужног Кучаја”, као и изградња земљаних радова од Бојаџиног гроба до Лисијег Дела и даље према Буљану до Матиног Врха и промена трасе регионалног пута из Грзе преко шалудовачке стране, Лисијег Дела и Чешњака за Сисевац, су ЗАСЛУГА Златоја Лазаревића, Милорада Јовановића, Радивоја Антић, а из Шалудовца Милете Станка Ивковића. 99
\ СКИЦА \ Постојећих путних праваца према Сисевцу За Деспотовац —“ Асфалт Груби земљани радови из 1979. године Завршни земљани радови из 1992. године Одстојање Параћин - Буљане - Лисји Део - Сисевац 21,8 km Параћин - Ћуприја - Сење - Сисевац 36,2 km Параћин - Грза - Сисевац 37 km Скица 2. 100
Сл. 21. Инжењер Александар Танић из Параћина и председник месне заједнице Шалудовац Милосав-Миле Маринковић за време трансирања пута ГрзаСисевац преко шалудовачке стране септембра 1979. године. 101
Слика 22. Милоје - Миша Илић (1934 - 2007.), секретар завода за урбанизам општине Параћин од 1971. до 1975. године, начелник Секретаријата за општу управу СО-е Параћин од 1975. до 1978. године, начелник Секретаријата за урбанизам СО-е Параћин од 1978. до 1981. године. Дао је велики допринос у асфалтирању пута Поповац - Буљане и изграњи пута Буљане — Сисевац 1979. године. Од 1982. године радио је као адвокат у Параћину до смрти, 2007. Када су, 8. јула 1992. године неки Буљанци пошли у планину на ливаду и када су изашли на место Лисји Део, видели су аутобус, нов и леп, како паркиран стоји. Многи људи и жене када су видели аутобус, на Лисијем Делу, зачудили се и крстили с питањем: “Па зар је то могуће. Аутобус на Лисијем Делу!?” Да то није био сан, то је била стварност. Неки разумни људи, када су видели раднике на путу и на грађевинским машинама, како раде, схватили су да је то аутобус предузећа “Нискоградња” из Параћина, које ради пут. Њихов аутобус је довезао раднике, преко Грзе. То је био први аутобус, на путу Грза-Сисевац и путу Буљане - Сисевац. Од тог осмог јула 1992. године, аутобус је сваког дана довозио раднике из Параћина преко Грзе на пут од Лисијег Дела према Буљану, па су се касније Буљанци навикли на њега. Многи Буљанци су тада помислили, да је то знак, да ће убрзо, по изградњи пута, стварно прорадити аутобус овим путем за Сисевац. Многи су у то веровали и није им било тешко, што су издвајали новац и плаћали месни самодопринос, за тај пут. Уосталом, за печурке ће узети много више, него што дају за самодопринос. А када буду брали печурке, овде he на Лисијем 102
Делу, можда бити аутобуска станица, па he они који из Буљана и Шалудовца ујутру долазе, овде излазити, а увече по обављеном послу и са набраним печуркама, сачекати овде аутобус за Буљане или Сисевац. А други, то ће једног дана сигурно бити. Питање је само, колико ће времена до тада проћи. Увођење телефона Пре 126 година, 1877. године, пронађен је и конструисан први телефон, а исте године, нешто касније, урађена је и прва телефонска централа у Берлину, у Немачкој. Она је тада имала 40 бројева и телефона. Србија је тада била у рату са Турском. Срби су се борили за слободу, а Буљанци су живели у беди и сиромаштву. После четрнаест година од проналаска телефона, 1891. године, урађена је прва линија на већу удаљеност, између Лондона у Енглеској и Париза у Француској. Три године касније, 1894. године, познати научник српског порекла Михајло Пупин, пријавио је патент за телефон на већу удаљеност од 20 км. Први телефон у Србији, у Београд је донет 14. марта 1883. године (само пет година после проналаска). Постављена је прва телефонска линија у Србији, у Београду, која је била дугачка 800 метара и имал две телефонске станице. Финансирао је Панта Михајловић. Кад је Панта расписао конкурс за пријављивање заинтересованих за телефон, отишао је до касарне на Палилули у Београду и понудио им. Командант касарне му је одговорио: “Шта he ми ваш телефон?! Видите ли ове моје коњанике? За пет минута стигну они, где год буде требало!”. Ипак је, нешто касније, постављена линија и друга телефонска станица у касарни на Палилули. После пријављеног патента Михајла Пупина на већу удаљеност, 1894. године урађенаје линија између Београда и Ниша. Први разговор телефоном на већу удаљеност у Србији обављен је 1895. године из друге касарне на Палилули у Београду, између Краља Милана и Милутина Гарашанина који се налазио у Нишу. Да би се чули, они су толико гласно говорили (викали), да су се могли чути и у другим оделењима зграде, па чак и у двори103
шту. Ето, то је било пре 108 година. Буљанцима у то време није био потребан телефон. Они су се још доста дуго дозивали грлом из свег гласа, са брега и брда, мада су били више удаљени један од другог. Онај коме је шта требало, одлазио је код другог и лично у лице саопштавао поруке и жеље. Уосталом, какав телефон, они у то време нису имали ни сат (часовник) да знају време у току дана и ноћи. По дану су се управљали по сунцу и хладу, по сенци, колико је сунце изашло високо и где се налази сенка. По сунцу су знали, од прилике, када је и које доба дана, да ли је подне прошло или није и када је сунце на заласку. А ноћу су се оријентисали по звездама и петловима. Да ли су певали први петлови (поноћ) или други и трећи пред свануће, и по месечини. А када је било облачно и мрачно, онда оријентације није ни било. Први телефон у Буљану, био је уведен после рата 1945. године (немамо податак када је тачно уведен) у сеоској општини, у згради која је била до учитељских станова (срушена је 1969.) и то је био једини телефон у селу. Од Буљанаца, први телефон у кући добио је Милован Михајловић у својој продавници, која му је била у кући, око 1970. године. У то време, линија од Поповца до Буљана била је од две танке жице на бандерама. За изградњу телефонске мреже за Буљане, Шалудовац и Горњу Мутницу, са централом у Шалудовцу, највећу заслугу имају Миленко Жике Богдановић из Буљана и Станојло - Нока Милосављевић из Горње Мутнице. Они су водили акцију до завршетка увођења телефона по кућама. Тако је телефон, после 90 година стигао и у Буљане 1987. и 1988. године. Изградњом телефонске централе са 500 бројева у Шалудовцу и телефонске мреже за Буљане и Горњу Мутницу 1988. године завршена је још једна акција и још једна веза села са светом. И ако су у селу телефоне увели само 60% домаћинстава, што значи од 473 куће (по попису од 1981. године), телефоне су увела 243 куће, по наведеном списку, са стањем на дан 1. октобра 1989. године, на централи 517, били су селдећи преплатници. 104
Аксентијевић Радивоје 308 Добросављевић Борисав 330 Антанасиј евић Голуб 347 Миливоје 092 Антић Малиша 470 Милосав 098 Радивоје 038 Новица 301 Славољуб 256 Трифун 048 Топлица 490 Ђорђевић Боривоје 108 Богдановић Драган 218 Мића 313 Душан 253 Милан 290 Зоран 491 Милорад 496 Миленко 275 Радивоје 109 Милош 238 Ђурић Новица 288 Богић Мирослав 361 Топлица 337 Синиша 419 Златојевић Миладин 215 Срђан 152 Милија 449 Стојан 198 Илић Горан 338 Богосављевић Живота 203 Градибор 443 Божиновић Боривоје 237 Драгиша 116 Раде 466 Живојин 432 Васић Миодраг 241 Илија 382 Вељковић Војислав 093 Миленко 114 Мирослав 436 Милоје 360 Небојша 441 Радоје 084 Славољуб 230 Радољуб 168 Владановић Миодраг 118 Радомнр 427 Вучковић Драги 225 Ивковић Александар 055 Глигоријевић Милија 090 Ивко 051 Димитријевић Живадин 411 Љубиша 053 Јован 339 Миломир 121 105
Ивковић Томислав 054 Лазаревић Радомир 041 Јаблановић Радивоје 106 Лазић Миленко 479 Јевтић Мирослав 459 Милојко 231 Слободан 246 Мирослав 326 Јовановић Борисав 252 Радосав 450 Боривоје 389 Станојло 453 Боривоје 444 Лукешевић Никола 391 Драги 341 Љубисављевић Бранислав 236 Драгољуб 445 Раде 239 Зоран 452 Радош 358 Јован 220 Маринковић Драгомир 307 Јован 468 Горан 409 Миленко 407 Марјановић Бранко 110 Миленко 396 Миле 234 Милија 120 Миливоје 416 Миливоје 105 Марковић Милија 228 Милорад 219 Радомир 366 Милосав 306 Матић Бранко 385 Мирољуб 248 Градибор 451 Момчило 402 Душанка 377 Радивоје 017 Михајло 125 Ранко 043 Милован 359 Сима 417 Новица 101 Стојан 095 Радисав 129 Кузмановић Драги 257 Станојло 165 Миливоје 477 Михајловић Бранислав 161 Лазаревић Драган 342 Драгољуб 294 Драгомир 178 Живко 160 106
Михајловић Илија 405 Милојковић Живан 209 Љубиша 336 Милорадовић Станимир 362 Милан 255 Милосављевић z Бранислав 113 Милија 305 Витомир 202 Милосав 097 Јована 164 Мирољуб 052 Миломир 227 Радисав 462 Радивоје 047 Радивоје 461 Радомир 089 Славољуб 311 Станојло 222 Стојан 323 Милошевић Милорад 482 Мијајловић Стојана 223 Радисав 472 Миладиновић Драги 247 Станојло 124 Јевта 392 Миловановић Новица 446 Милорад 149 Србнслав 249 Милосав 216 Милутиновић Драгослав 297 Миленковић Драгољуб 455 Миљковић Живојин 428 Драгутин 226 Радивоје 096 Милан 244 Момировић Милосав 126 Миленко 332 Николић Голуб 467 Милован 460 Вера 489 Мирко 123 Љубиша 440 Радосав 331 Милован 115 Топлица 298 Миодраг 404 Милетић Бојан 087 Мирољуб 201 Милојко 245 Никола 157 Милутин 210 Станисав 213 Милисављевић Миливоје 304 Станко 159 Томислав 162 Станојка 488 107
Огњановић Слободан 357 Михајло 232 Стојан 458 Миленко 130 Пајк Златко 103 Миленко 487 Павловић Голуб 429 Мирослав 340 Миле 447 Синиша 420 Никола 457 Станојло 214 Петровић Драган 094 Радошевић Маја 434 Драги 240 Радомир 498 Драгиша 155 Радовановић Радиша 465 Прокић Бранислав 156 Радуновић Здравко 390 Топлица 344 Ракић Душан 400 Раденковић Влада 312 Ристић Миливоје 217 Миленко 378 Радисав 254 Саша 369 Радивоје 469 Станко 250 Станоје 494 Радисављевић Бобан 464 Савић Бранко 035 Милоје 119 Милан 224 Мирослав 476 Милен 433 Сретен 128 Миленко 431 Радојевић Зоран 343 Слободан 104 Топлица 448 Станоје 418 Радојковић Владислав 296 Сервисаутомеханичарска радња Боривоја Јовановића 454 Здравко 413 Миодраг 406 Партизан 368 Сретеновић Среја 046 Радосављевић Александар 233 Стајић Драгиша 475 Живојин 235 Горан 430 Живота 122 Мирко 393 108
Стајић Небојша 397 Светозаревић Витомир 383 Станковић Милутин 177 Драгиша 384 Стојадин 353 Стојан 163 Станојловић Момчило 287 Тодоровић Драган 251 Стефановић Драган 274 Миле 102 Милан 127 Томић Бранко 463 Милосав 197 Трифуновић Живадин 367 Стојадиновић Зоран 376 Цветковић Зоран 045 Милета 485 Шутић Радивоје 107 Момчило 211 Буљане 243 Гппњо IVfvT’uuna Izld. Радиша 492 Шалулпкаи 21'11 Радивоје 381 Укупно: 477 Сада имамо асфалтирану путну мрежу и асфалт до Буљана, аутобуски путнички превоз од села до града, и даље, и коначно, сада имамо и телефонску везу са целим светом, телефонски саобраћај. Тако смо сада практично на вези са целим светом, што значи да нисмо више одцепљени. Али, техника иде даље. Брже и боље. Само што смо се навикли на фиксне телефоне, уведене 1988. године, и само што је прошло пет до шест година, а оно ново чудо технике у 1993. години, почела употреба мобилних телефона. Телефон без жица. У почетку нам беше мало необично када видиш некога да иде улицом и сам разговара. Онај који је то гледао са стране, помислио је да са њим нешто није у реду (вероватно није урачунљив). Али, мобилни телефони су се толико брзо проширили да су сада и деца почела да се играју са њим. Зову се са капије, уместо електричног звонца, зову се мобилним телефоном да се играју на улици. Телефон деци служи као играчка да се дозивају и да играју игрице. Када би се којим случајем вратили они наши стари преци и видели сву ову технику, која је дошла после 1945. године, не би се могли начудити, како се сада живи а како су они тада живели. Али, сва та техника тражи много знања и новца да се финансира, а ми нисмо нарочито богати. 109
КАКО СЕ РАЗВИЈАЛО ШКОЛСТВО Из овде наведених података видеће како се развијало школство, да до пре 200 година нисмо имали писмене људе у селу, а и у Србији их је било веома мало. У Буљану је можда у то време био писмен једино турски субаша који је у Буљану боравио, само када је убирао харач, а највише у јесен. Школство се нагло почело развијати, углавном после 1830. године, када је вазална Србија од Турске, од цара Селима, добила хатишериф - указ (пропис), по коме су Србија и Милош Обреновић, између осталог, добили власт и право да могу отворити своје школе, ради васпитања своје деце, на свом језику. Године 1833. припремљен је први закон о школама (школски устав) под називом: “Устав народних школа у Књажевству Србије привителствујушчим књазом Милошем Теодор Обреновићем одобрен и потврђен”. Уставом су предвиђене школе две врсте: “мале” (основне), у сваком већем селу и варошици, са по једним учитељем за обе класе1 и “редовне” (нормалне), у окружним варошима, такође са по две класе. Овај текст закона није нигде писмено објављен, па је за све школе од врха на доле преношен усмено. Због тога стоји и питање, како је и колико примењиван у пракси. Тек су 1935. године дошле стварне и велике промене у школству, по доношењу Сретењског устава, када се послови просвете и цркве сједињују а за попечитеља (министра) просвете поставља Димитрије Давидовић и тада се утврђују задаци, од којих је главни: “Бринути о свему што се тиче школе и васпитања деце, за коју да се заведу мале (основне) и велике школе2, за ученике са завршеном редовном школом”. У то доба, од 1835 - 1844. године, постојале су три врсте школа и то: општинских (сеоских) 23, државних 18 и приватних3 21 школа. У округу ћупријском1,1836. године, биле су само три школе: у Параћину, Ћуприји и Свилајнцу. 1 До 1850. године нису имали разред. Постојала је само општа класа.Односно само две класе. Млађи и старији узраст. А тек од 1850. године уводе се разреди, први, други и трећи. Четврти разред је уведен тек после 28 година, 1878. године. 2 Велика школа је била само једнау Београду. 3 Приватне су се звале школе које су сами учитељи оганизовали самоиницијативно или на иницијативу родитеља. сакупљали ђаке и наплаћивали учење.
Све до 1838. године није постојао никакав програм, па су учитељи радили по свом, како је ко знао и умео. Био је један учитељ за обе класе и све предмете. Учитеља није било довољно (били су реткост), а оно што је било, већина је била из прека (данашња Војводина) и за њих је било потребно да општина (село) обезбеде новац за плату, квартир (стан) и храну (исхрану). Главни предмети су тада били: читање, писање, веронаука и рачун (математика). Први наставни програм издат од стране “Попечитаљства просвештенија” (Министарства просвете), за све школе у Србији донешен је 11. августа 1838. Тај програм је захтевао, поред описмењавања и верске наставе, изучавање српске граматике, четири рачунске радње и историју. По том програму изводила се настава све до 23. септембра 1844. године до првог закона. У једном извештају попечитељства (министарства) за школску 1837/38. годину о стању у школама и школских зграда се каже: “Око једне половине школа ради у приватним кућама. А друга половина и мање је у општинским зградама. У Ћуприји се садашња школа налази у једној малој кућици, која је тако мала и ниска, да се човек у њој честито ни исправити не може, и сеном је покривена (покошена трава). Кућица је без оцака будући због опасности - да се над главом учитеља и деце не упали. За учење зими је сасвим неупотребитељна”. Од уџбеника који су у овом времену коришћени могу се навести “Српски буквар” и други буквар под насловом “Мали учитељ”. Ова два буквара су били и прве школске књиге штампане у Србији 1838. године и по њима је извођена настава све до 1869. године. У 1839. години излази из штампе и књижица под насловом “Мала читаоница” од Димитрија Исаиловића (која је штампана у српској штампарији, основане 1832. године, првој нашој штампарији). Оцене, за оцењивање ученика, нису биле од 1 до 5, већ само степеновано, добар, брло добар и одличан. Ученици су били различите старости, па и од 16, 17 година. Упис у школу није био обавезан, а женска деца нису ни похађала школу. За време кнеза Александра Карађорђевића, 23. септембра 1844. године, донет је први формалан закон, о школама у Србији под именом: “Устојеније јавног училишног наставленија“. Творац 1 Ћупријском округу су припадале садашње општине Ћупрпја, Параћпн и Свилајнац и Деспотовац.
закона је био Јован Стерија Поповић. Овим законом биле су предвиђене две врсте основних школа: сеоске од три године и варошке од четири године. Школе су проглашене општинским установама и предате њима на издржавање. Прва школа у Србији за женску децу основана је у Параћину 1845. године, а друга школа у Србији за женску децу основана је у Београду 1846. године (Закон о обавезном школовању мушке и женске деце, донет је тек 1903. године). На предлог Совета, 1857. године, издат је налог “да се основне школе за женску децу свуда отворе у Србији” и наложено је “да женска деца не буду у истом здању (згради), нит у авлији, (дворишту), где се школе за мушку децу налазе”. Похођање школе све до 1882. године није било обавезно, него су полицијске власти и кметови вршили уписивање деце из имућних породица и оних који су имали више мушке деце и од оних родитеља који су децу давали својом вољом (добровољно). У времену од 1833 - 1858. године, за време владавине Милоша Обреновића (1815 - 1839. године) и Александра Карађорђевића (1841 - 1858. године), Совет и попечитељство су скоро сваке треће, четврте године, доносили уредбе и законе о школама, имајући у виду масовно оснивање основних школа у Србији које су за неких 25 - 30 година нарасле на око 300 школа. На основу свега овог, у фази ницања школа и наглог ширења писмености и културе у Србији, иста је продрла и у наше село Буљане, па су и Буљанци 1858. године започели са изградњом школе, а завршили је тск после пописа 1863. године (око 1864/65). Неће Мита да буде писар У времену после оснивања школе у Доњој Мутници 1847. а до 1892. године, док школа није постојала и радила у Буљану, наши преци нису били обавезни да уче школу. Ко је хтео да описмени дете, он је га уписивао у школу у Доњој Мутници. Деца која су похађала школу у Доњој Мутници, путовала су пешке од Буљана преко Јанине Баре, шалудовачког поља и реке Грзе и до Доње Мутнице и назад. У току зиме, када су биле јаке кошаве, јаке вејавице и мразеви, деца нису ишла у школу па им је тада изостанак био оправдаван. У вуненој торбици, ношеној преко леђа, поред једне мале 112
књиге и таблице, ђаци су носили и комад хлеба (проје) по мало сира и мало лука, а имућнији, парче од вешаљке или сланине, мада су то тада били углавном малобројни ђаци. Један од тих ђака, који су описмењени у школи у Доњој Мутници, био је и Мита Антић (деда Милета Антића). Када је Мита одрастао и отишао да служи војску, одмах је сутрадан сео да напише писмо, да се јави кући, неки војници су га видели да пише. Након јутарње смотре младе војске, док је била још постројена, испред строја је старешина касарне упитао војску: “Војници ‘ел има неко писмен? Нека се јави”. Сви војници су ћутали, па и Мита је ћутао и није хтео да се јави. Али, неко од оних војника који су га видели да пише, га је пријавио. “Ево, овај је писмен”. Старешина касарне је пришао Мити и упитао га: “Јеси ли ти војниче писмен? Зашто се не јавиш?” Онда је наредио Мити да пође с њим. У његовој канцеларији је дао Мити хартију, увлаку са пером и мастилом и рекао му да се подпише. Када се Мита подписао, старешина, је рекао Мити: “Оо, па ти Мито имаш бољи рукопис од мене. Ти боље пишеш. Од данас ћеш ти бити мој писар.” Мита је недељу дана ишао свако јутро у канцеларију, и једног јутра одустао. У канцеларији, код старешине писара нема, једно, друго јутро, а трећег јутра су старешине интервенисале и нашле Миту на занимању. На питање, зашто не долази у канцеларију, Мита је одговорио да му је лакше да иде на занимање са војском него да пише у канцеларији. Војници су га због тога грдили, зашто не уме да искористи прилику и да не занима када то већ може. На крају, морао је да буде писар.1 Историјат школе у Буљану По неким подацима и изјавама старих Буљанаца, они су одпочели изградњу школе 1858. године. Пошто је школа у то време била велики и скуп објекат за село, због лоше финансијске и материјалне ситуације општине Буљане и сиромаштва народа, а уз све то још и веома лоших и теI Записано по казивању старих људи.
шких услова градње, школа је прављена око четири-пет година, до 1864/65. године. Буљане је тада имало око 120 кућа. У то време, у Буљану није имало никаквог превоза, па чак ни запрежних кола са воловима, због тога су Буљанци камен доносили на самарима коња1, који су били једини за пренос терета. То је био један разлога за одуговлачење изградње. Када је школа завршена, појавио се други проблем, а то је био учитељ и плаћање учитеља. Пошто је у то време, у сваком селу где је отворена школа, сеоска општина била дужна, да за учитеља обезбеди квартир и храну и плату у новцу. Село Буљане и општина буљанска, у то време нису имали могућност да обезбеде новац, да по тадашњој уредби плаћају учитеља, који су опет тада били малобројни и реткост у земљи и због тога веома скупи. Због тога, школа је стајала празна све до 1892. године, када је почела са радом. На служби у Буљану 1891. године, налазио се поп Милан Поповић. Као сеоски свештеник држао је Буљане, које је у то време имало своју парохију (о томе ћемо нешто касније, у тексту о Вељи Поповићу). Тај Милан је становао у кући Обрада Миљковића, Драгићевог деде (данас Ивици Жикином). Поп Милан је имао два мушка детета, Вељу Поповића, рођеног 1886. године у Буљану, и старијег Николу (рођеног у Обрежу). Требало је да пође у школу. Постоји веровање, да је поп Милан, као писмен човек, са ауторитетом и угледом код народа у селу Буљану, био од утицаја и ван села, па се ангажовао пуно и помогао Буљанцима да се у Буљану отвори и оснује школа и 1892. године почне са радом. Он је то урадио из два разлога: прво, што је имао личног интереса, да би му се синови школовали (а што се види из докумената, да је Веља у Буљану и завршио основну школу), и други, што је поп Милан био један од главних напредних и одговорних личности у селу и тиме се осећао обавезним. Но, било како било, важно је да је школа у Буљану почела са радом те 1892. године. Каква је била и како је изгледала та стара школа Стара школа се налазила у дворишту код садашњег Дома културе, лево од бунара, у правцу споменика палим борцима. 1 Из пописа стоке 1859. године, види се да је Буљану имало 72 коња (око 120 кућа и 97 земљоделаца).
Зграда је била озидана од камена - кречњака, све до крова, а зидови су били дебљине 60-70 cm. Улаз у школу је био са доње стране од улице. Од улазних врата на средини школе, налазио се ходник, ширине око два метра, по целој дужини. Са десне, источне стране, до Валоге, налазила се учионица, на којој је имало око 4-5 двокрилних прозора, са решеткама. Учионица није била већа од 10x6 метара, са клупама поређеним у два реда. На левој, западној страни, су била два оделења, намењена за становање учитеља. Зграда старе школе је била покривена ћерамидом. Са горње стране, а у саставу школе по целој ширини, налазила се шупа за смештај огрева, за дрва учитеља. Двориште је било ограђено тарабама, са капијом која се налазила до улице, негде сада између куће Бране Прокића и продавнице Миленка Савића. Капија је била издигнута на великим дрвеним стубовима и покривена ћерамидом. Десно од улаза, на капији у дворишту, а од степеништа на десетак метара, био је бунар (садашњи), поред кога се налазила учитељева башта. Лево од капије, а у самом углу дворишта, налазио се дрвени WC, који се задржао све до 1972. године, преко пута продавнице Миленка Савића, баш до самог зида поред улице. Рад школе Школа у Буљану је почела са радом 1892. године, али из неких података види се, да је имала прекид рада. Колики је прекид био, види се из података, да је свештеников син Веља Поповић1 завршио основну школу у Буљану, и да је школа поново почела са радом 1899. године, што показује да је прекид био око две до три школске године. Од 1899. године школа је радила непрекидно до 1914. године, када је, после атентата у Сарајеву јуна месеца, почео Први светски рат и када су све школе у Србији прекинуле рад, прекинула је и школа у Буљану и није радила, до завршетка рата 1918. године, када је поново почела са радом. Програм и предмети од почетка рада школе до 1900. године били су: буквар, читање, знање о човеку, катихизис (веронаука), историја, земљопис, граматика српског језика, рачуница и писани састав. 1 О Вељи he писати под насловом “Веља Поповић”. 115
Ученици су од прибора имали у I-ом разреду: таблицу са сунђером, писаљку за таблицу и буквар. А у П-разреду још и читанку, писанке и цртанке. Између Првог и Другог светског рата, предмети су били: 1. Наука о вери и моралу (хришћанска); 2. Српско-хрватски-словеначки језик; 3. Земљопис; 4. Рачун са геометријом; 5. Историја Срба, Хрвата и Словенаца; 6. Познавање природе; 7. Цртање; 8. Лепо писање; 9. Ручни рад (мушки и женски); 10. Певање; 11. Гимнастика. Таблицу са сунђером и писаљком, ученици су носили све до 1950. године, када је први разред први пут почео да пише у свескама. Ученици су у то време били преоптерећени, јер су морали у школи да уче, а по доласку из школе, по наређењу родитеља,да терају стоку, свиње или овце на пашу, на брду изнад села или у пољу, и да је тамо чувају(тада је било добро да се свиње терају у поље чим се жито пожање, да по њивама једу, преостали клас од жита, а краве (говеда), истеривали су у поље после кукурузне бербе, када се посече кукурузова шума, и тако све до зиме, а од априла месеца поново са стоком на првој зеленој трави на брду. Ако деца нису морала да чувају стоку, помагала су родитељима у обављању других послова. Чување стоке је био први домаћи задатак деци, па тек онда увече да читају и пишу под лампом - гашњачом. У једном извештају школског надзорника (инспектора), направљеном 13. марта 1902. године, за три среза параћински, деспотовачки и ресавски округа ћупријског, пише: 1) ...У целом ћупријском округу у сва три среза, само има 10 школских зграда, од тврде грађе. У параћинском срезу има само две Планска и Доњовидовска, а од полутврде само у Доњој Мутници. Од укупног броја школа у сва три среза су: - Од тврде грађе 10 школе - Од полутврде 2 школе - Од слабе грађе 14 школе + женска у Параћину Укупно: 27 у сва три среза. 116
Најбоља и најновија школска зграда је у Доњем Видову грађена 1878/79. године, а најстарија и најлошија је мушка школа у Параћину. 2) Станови где станују учитељи, нису удобни, без штете по здравље. А у селу обично нема ни једне удобне куће. А од како се пролепшало време и отпочели већ извесни пољски радови, опет су почели ученици изостајати од школе. Ово је објашњиво, јер су ђаци већ одрасли, па својим радом могу, већ извесне послове кућевне вршити и својим родитељима и себи привређивати. Узрок изостајања из школе био је још и кашаљ, заушке и шуга. Школски надзорник Мих. С. Јовановић1 Све до 1945. године, учитељ у селу је био, како кажу сељаци “Бог и батина”. Учитељ је био најписменији и најобразованији човек у селу, па због тога је био и највише цењен и поштован и мештани су га питали за све и сваки савет. Учитељ у селу је могао, да за једно јагње или прасе или неком свом пријатељу, да ослободи дете да не иде у школу, а поготово женску децу, али и дечаке који тешко савлађују наставу а родитељи су им богатији. Деца мушка, јединци (без браће) и јединци у породици су све до 1914. године, законом могли да изостану из школе, ако су хтели, чак су били ослобођени и војску да служе, јер су третирани као храниоци породице у кући. Промене у буљанском школству По завршетку Првог светског рата 1918. године, у Буљану је почело да расте интересовање за описмењавање, јер су преживели ратници, кроз рат много научили и достигли мало већи степен просвећености и схватили потребу за школовањем. Због тога је из године у годину, растао број уписаних ученика у школу. У школу у Буљану долазила су и учила деца из Шалудовца. Када више није могао један учитељ да учи толики број ђака и сва четири разреда, онда је село добило око 1931. године, још једног учитеља који се звао Владимир Влада Гроздановић. 1 Др Бранко Перуничић, Горња Ресава, стр. 730
Влада је становао у згради која се налазила испод данашње капије Милована и Зорана Миладиновић, а до учитељских станова. У тој згради је био исти распоред одељења, као и у старој школи. Једна учионица, две собе за учитеља и ходник. У тој учионици је учитељ Влада учио III - IV разред, а стари учитељ Ћира у старој школи је учио I - II разред. Учитељ Ћира је био родом из Македоније, код Струмице, а у Буљану је био учитељ од 1918. до 1941/42. године. Слика 23. СПИСАК ученика I - IV разреда из Буљана и Шалудовца снимљених 1931. године на степеницама старе школе (испред школе) у Буљану. Првиред седе (с лева на десно) 1. Миленко Шалудовац; 2. Перса Динке Богиног; 3. Бранко Колин (отац Милкице Радосављевић); 4. Мијајло (отац Слободана Чоле); 5. Миливоје Ивковић (са шајкачом); 6. Добросављевић Радисав; 7. Ћири учитељу ћерка (испред његових ногу); 8. Милан Богић; 9. Радивоје Дисин; 10. Душан Стојадина Милетиног; 11. Божана Дисе Михајловића. ДруГи ред седе: 1. Бранко (отац Радивоја Антића); 2. Божа Бибин; 3. Сенда Миње Обрадовог брат; 4. Тома Будин (Милосављев отац); 5. Мијајло Божидара Вељковић (до Ћире учитеља); 6. Стојана Лазаревића брат; 7. Милош Ракић (у шеширу); 8. Станоје Колин, Олгин брат; 9. ???; 10. Томанија Михајловић. Трећи ред cmoje: 1. Бранко Дивнин; 2. Радосав Лацко; 3. Душко Рачин Шалудовац; 4. Милосав Микић (Лилин); 5. Мила Муратовић; 6. Тоза болничар; 7. Ћира учитељ; 8. Бора Шалудовац; 9. Радивоје Милије Јаблановића; 10. Л»уба циганин; 11. Душко Момировић; 12. Радисав Ивковић (у шеширу); 13. Јагода Франчикина. Четврши ред: 1. Стојан (отац Србе столара); 2. Властимир (Жине Златиног брат); 3. Мика Бурмаз; 4. Никола Трифуновић (Марин); 5. Миленко Марјановић (Лалин); 6. Жина Пере Радошевог; 7. Радисав Шалудовац; 8. Илија Илић (Јејин болничар); 9. ???; 10. Радмила Милосављевић (слушкиња). 118
Петиред: 1. Милоје Дамњанов (отац Драгетов); 2. Добра Персе Цуле; 3. Жина Милосављевић (Нолин отац) 4. Србобран (Боре Николића брат); 5. ???; 6. Миленко Антић (Милетов отац); 7. Мића Стајић (Мирков отац); 8. Драгић Миљковић (Жикин отац). Шести ред: 1. ЈБубомир Радошевић (Живка Милисављевог); 2. Диса, стриц Драгића Миљковића; 3. Буда Лазић (Венин); 4. Милисав Матић (Бранчићев отац); 5. Диса Михајловић (у шеширу); 6. Десимир Шалудовац; 7. Дила Радошевић (Божидарев); 8. Илија Илић (Ика Божин); 9. Аврам Богић (седи на огради). Задњи ред: 1. Миленко Матић (радио у читаоници); 2. Миливоје Стајић; 3. Радисав Маринковић; 4. Стојан Шалудовац; 5. Радомир Марјановић Шалудовац; 6. Павле Иве Јовановића; 7. Радоје Стајић; 8. Милован Павлов (Јове ковача отац). На слици је 67 ученика, од којих је 5 девојчица, са марамама на глави и четири одрасла и то: Ћира учитељ, мајка Ћире учитеља са иглама у рукама, Александар, писар из општине Буљанске (са штапом окаченим на леву руку; родом је из села Плане, буљански зет, био је ожењен Даницом, ћерком Милорада Микиног, сестром Василије, супруге Милоја Маринковића) и Радмила Милосављевић у IV реду на крају (то је сестра Жине Златиног а супруга Станојла Бибиног; у школи је радила као слушкиња - хигијеничарка). Због пораста броја ђака и недостатка школског простора, општина Буљанска доноси одлуку и 1936. и 1937. године гради нову зграду, код моста у потоку, за будућу нову и још једну школу. Зграда код моста је изграђена са истим распоредом одељења као и стара школа, што се данас може видети. Направљена су два одељења за стан учитеља, ходник и на источној страни учионица. Време после Другог светског рата 1945. године Доласком нове партизанске, социјалистичке власти у првом петогодишњем плану, донет је закон о потпуном описмењавање становништва у земљи. По том закону су у селима, па и у Буљану, организовани курсеви и аналфабетски течајеви, за описмењавање одраслих, неписмених жена и људи. Курсеви и течајеви за одрасле су трајали по три-четири месеца 1947. и 1948. године. После 1945. године, закон о школству је био строг и само је било ослобођено дете које је болесно и ако је ментално заостало, тако да не може да похађа школу. Због таквог закона и великог броја ђака, постојеће три учионице, стара школа, доња школа код моста и учионица до буља119
Скица 3. Распоред објеката старе школе и Дома културе у дворишту. нске општине, нису задовољавале потребе, па је опремљена и једна учионица у кући Тозе Богиног (која је до 1947. године била кафана, а то је данашња кућа Чедомира - Чеде Јовановића; одатле су се ђаци, за време одмора играли у шљивару, данашњем плацу, где је кућа Драгослава - Госе Филиповића). По новом закону, после 1945. године, учитељи су били у радном односу и није их више плаћала општина у селу већ су примали плату из буцета среза Параћин. Школа у Буљану од 1918. године није прекидала рад, па ни за време Другог светског рата од 1941. до 1945. године, где је радила нормално, и поред свих тешких услова за рад. Јула месеца 1952. године стара школа је запаљена и у пожару изгорела. Трајала је и живела 90 година. Да ли је сличајно изгорела школа? За изазван пожар у коме је изгорела шупа за дрва, која била у саставу школе, кров од школе, прозори, врата и све друго што је било запаљиво, окривљен је био учитељ, који је становао у њој. Од школе су остали само камени зидови. Тај учитељ је био човек са оштећеним слухом и у селу су га звали “глуви учитељ”. Међутим, постоји сумња да је школа намерно запаљена по120
што је пожар почео у шупи а не у стану учитеља. Разлог да се запали школа је био велик. Она се налазила испред новосаграђеног Дома културе и улаза у салу и својим зидовима заклањала је поглед на лице дома а уз то и сметала је у дворишту (што се лепо види из претходног цртежа распореда просторија). Одстојање између школе и Дома културе било је око 90 cm. Ко је запалио школу, никада није откривено. Када је изгорела школа, општина буљанска је донела одлуку да се поруше зидови школе и да се очисти терен и двориште испред новог Дома културе. За рушење камених зидова од школе организован је добровољни рад (кулук) мештана. Они у селу, који су били као приучени мајстори и знали да зидају, били су задужени да озидају камени зид до улице. Тако је тада озидан подпорни зид испод дома до данашње улице, а вишак земље је испланиран и поравнато је и очишћено двориште испред дома. Приликом рушења старе школе и зидања подпорног зида, утврђено је да се у каменом зиду школе налазио и такозвани бигар камен, који је лаган (лак) и порозан, чија се руда једино налази у месту званом Бигар на око два сата пешачења од Сисевца, уз Јабланицу. Одакле је тај камен донешен, нико то у селу није знао, па ни они најстарији. То је потврдило приче старијих људи да је донешен на коњима и да је школа веома стара. Те школске године 1951/52. у школу су уписана у првом, другом и трећем разреду 115 ђака, за четврти разред немамо податке. Само у првом разреду уписано је 35 ученика. Новим законом, из 1956. године, уводи се обавезно осмогодишње школовање. Те године ђаци који су завршили јуна месеца четврти разред, а то је било 1945. годиште и било их је 51 ученик у два одељења, у септембру школске 1956/57 уписују се у V разред. Tb је први пети разред у школи у Буљану. Школа у Буљану је за три године постепено прерасла у осмогодишњу, тако што је школске године: 1956/57. био само пети разред 45 ученика. 1957/58. био је само пети и шести разред 35+45. 1958/59. био је пети, шести и седми разред. 1959/60. имала су сва четири разреда од V - VIII. Јуна месеца 1962. године, директор школе у Поповцу Миле Радовановић (родом из Бошњана), уз помоћ Самоуправне интересне заједнице образовања општине Параћин, укида VII и VIII ра121
зред у Буљану и деца одлазе у Поповачку нову школу, коју је изградила Фабрика цемента. Тако су у Буљану осмогодишњу школу завршило само три генерације и то: - 1945. годиште, школске 1959/60, 45 ученика; - 1946. годиште, школске 1960/61, 35 ученика; - 1947. годиште, школске 1961/62, 51 ученик. Деца из Буљана и Шалудовца, која су била у VII и VIII разреду, у поповачку школу су одлазили и враћали се пешке, пречим путем, поред гробља у Рамништу, преко реке Црнице и Благе Марије, или ређе, наоколо друмом преко Макве, све до јуна 1974. године. Слика 24. Вежба на греди. Ученице VIII разреда осмогодишње школе у Буљану школске 1960/61. године за време часа физичког васпитања са наставником Милорадом у дворишту дома културе. Септембра 1974. године, за нову школску годину СИЗ из општине Параћин је увео аутобуски превоз за ђаке из свих села, на терет средстава из својих фондова. Садашња нова школа је грађена две године, од 1965. до 1967. године. По пројекту је било предвиђено осам учионица и фискултурна сала, као и други потребни услови за рад осмогодишње 122
школе. Међутим, због високе цене, тј. новчаног износа којим би општина Параћин требало да учествује, као помоћ месној заједници Буљане, представници и руководиоци општине доносе одлуку и смањују две учиониоце и салу, да би седми и осми разред и даље ишли у поповачку школу и попунили тамо број и капацитет школе. Слика 25. Вежба на греди. Ученице VIII разреда осмогодишње школе у Буљану школске 1960/61. године за време часа физичког у дворишгу дома културе. Од марта до маја 1967. године, ископан је и избетониран бунар код нове школе. Школа је комплетно завршена и са организованим свечаностима и свечаним ручком, извршена је предаја и усељење школе 1. септембра 1967. године. Приликом анализе воде из бунара, 1974. године, коју је урадио Завод за заштиту здравља из Ћуприје, резултати су показали да вода није бактериолошки исправна за пиће, па је месна заједница, у сарадњи са школом, узела воду из бунара код Дома културе и ПВЦ цревом, природним падом увела у школу. Црево је проведено од бунара, низ улицу “Ерски сокак”, до друма и даље до школе. За три године коришћења природног пада, показало се да притисак није добар и да вода повремено нестаје. Због тога је 1977. године стављен хидрофор на бунару код дома, а за потребе дома и продавнице у дому, направљена је чесма, код бунара. 123
Слика 26. Главни улаз у школу 2000. године. Слика 27. Поглед са улице на школу пре изградње мокрог чвора јула 2000-те године. 124
Слика 28. Поглед на школу из дворишта после изградње крова. Слика 29. У току изградње мокрог чвора поглед са улице 2003. године. 125
Слика 30. Ровокопач на почетку изградње мокрог чвора јула 2000. год. Када је срушена друга, односно Социјалистичка Југославија, 1992. године, а по доласку вишестраначког парламентарног система управљања и Социјалистичке партије на власт, дошло је до распадања центара и сизова, а истовремено и до побуне родитеља ђака VII и VIII разреда и ученика који су одбили да одлазе у поповачку школу. Због свега тога интервенисала је месна заједница из Буљана, на челу са председником Небојшом Марјановићем, код општине Параћин и код Министарства за просвету и културу у Београду. Одлуком Министарства за просвету и културу у Београду, враћени су VII и VIII разред у Буљане и тиме ученици из Буљана и Шалудовца су опет, после 30 година, престали да путују за Поповац, и 15. септембра 1993. године, почели са наставом у Буљану. Због равног крова, 1996. године, школа је почела да прокишњава по учионицама. Уз велике напоре месне заједнице и председника Небојше Марјановића, добијена је финансијска помоћ од Општине и Фабрике цемента и урађен је кров покривен црепом. Изградњу крова су помогли и мештани села. Јула месеца 2000. године започета је изградња мокрог чвора у саставу школске зграде и изравнат терен за спортску халу. Мокри чвор је коначно завршен октобра 2003. године. Урађена је и фасада на новоизграђеном делу и, по први пут од изградње школе, офарбани су прозори на целој школи и поправљена и замењена врата и браве. Од децембра 2000. до фебруара 2001. године, извршено је дубинско бушење, поред саме зграде мокрог чвора, у дубини од 132 метра и добијена је хемијски и бактериолошки исправна, чиста и лепа вода за потребе школе - ученика. У школској 2000/2001 години у школи “Бранко Радичевић“ 126
у Буљану, имало је: - из Буљана у свих осам разреда.................................... 148 ђака - Из Шалудовца у V, VI, VII и VIII............................... 26 ђака УКУПНО 174 ђака. Назив школе Школа је од свог постојања 1892. године мењала назив неколико пута. - До 1932. године, школа се звала: “Основна школа буљанска у Буљану”, што се види с печата од јуна 1932. године и табле на школи. - На почетку 1939. године пише ћирилицом и латиницом: “Државна народна школа Цар Душан у Буљану”. - На печату од априла 1948. године ћирилицом пише: “Основна школа Буљане Срез Параћински, Народна република Србија. ” На печату је грб Србије. - Од 1962. године школа у Буљану носи име “25. мај” у Поповцу а од 1993. године се зове “Бранко Радичевић”.1 У Историјском архиву у Јагодини постоје три књиге - школске уписнице, које су спашене од пожара 1952. године, када је изгорела школа. Прва књига - уписница је за ђаке школске 1918. до 1931. године, а друге две су за ђаке школске 1939. до 1946. године. Из прве књиге се види да су ђаци из Шалудовца похађали школу у Буљану и да су ђаци били подељени у два одељења. Прво одељење је било састављено од првог и трећег разреда, а друго одељење од другог и четвртог разреда. Број уписаних ђака у то време, у првом разреду из Буљана и Шалудовца, види се из следеће табеле, као и то, да су деца током школовања, велики број, одустајала, што потврђује веома мали број ђака у четвртом разреду, у односу на број уписаних у првом. То се посебно односи на женску децу и ђаке који су понављали разред. 1 Подаци о основној школи у Буљану узети из Историјског архива у Јагодини.
I Табела уписаних ђака по школским годинама и разредима' Школска година Уписани по разредима Укуп но Напомена I II III IV 1918/1919 49 49 41 мушких и 8 женских; из Буљана 33, Шалудовца 14, Г. Мутнице и Бошњана 1. На крају школске године било је 20 одличних, 12 врло добрих, 8 добрих и 9 је понављало разред. 1919/1920 16 45 61 Учитељ Чедомир М. Нешић. У школском одбору је и Јанићије Ивковић из Буљана. 1921/1922 23 11 45 - 79 1922/1923 27 16 9 43 95 Од 27 ђака у I разреду, мушких је било 16, а женских 11. УI разреду из Шалудовца је било 11 ђака. У IV разреду је из Шалудовца 9 ђака, Г. Мутнице и Бошњана по 1 ђак. 1923/1924 39 10 17 10 76 1924/1925 36 14 11 17 78 1925/1926 44 9 15 - 68 1926/1927 45 13 6 12 76 1927/1928 41 8 9 2 60 Управитељ школе је Мићун Урошевић. У I разреду је од 41 ђака, 9 из Шалудовца. Од укупно 60 ђака мушких је 41, а женских 19. Учитељица свима је Лепосава Јанчевска. 1928/1929 40 - - 4 44 Управитељ школе је Ћирило Глигоријевић Ћира 1929/1930 54 26 14 9 103 1930/1931 96 28 29 14 167 У I разреду су уписана три годишта 1921,1922 који нису похађали школу редовно и сви рођени 1923. године 1 Подаци у табелама узети су из Историјског архива у Јагодини. 128
Из друге књиге - уписнице, које обухватају седам школских година од 1939. до 1946. године, не може се видети наталитет деце, рођене у Буљану, јер су се у разреде уписивала деца различите старости, по неколико годишта, из више разлога. Прво, што су у то време деца мање имала знања, и друго, што су били строжији школски критеријуми, па су ђаци више понављали разред, па чак и први. Поред овог, дешавало се, да су се у све разреде уписивала и деца старијих годишта која због ратног стања или неких других разлога нису пошла у школу, када им је било време, са својим вршњацима. Било је деце која су похађала основну школу у Сисевцу чији су родитељи радили и боравили у руднику Сисевац, као што је Петар Милана Кузмановић. Из ових података се види, да се у свим школским годинама битно мењао број ученика у свим разредима и да се кретао од 26 до 49 ученика у једном разреду, а школске 1943/1944. године у буљанској школи је било укупно 135 ученика. Од учитеља остали су добро упамћени Ћира, који је у Буљану био више од 10 година и Михајло Д. Ружић из Доње Мутнице, који је у Буљану учио децу за време рата 1941-1945. године. II На табели је приказано укупно рођење деце у току календарске године и број уписаних ученика у I разред по школској години. Из табеле се види, буљански наталитет. Рођени године Уписани школске године У1 разред Број одељења Разредни учитељ 1942 1949/50 48 1 Тихомир Атанасијевић 1943 1950/51 32 1 Тихомир Атанасијевић 1944 1951/52 35 1 Тихомир Атанасијевић 1945 1952/53 45 1 Аница Стојковић 1946 1953/54 35 1 Ђулка Крстић 1947 1954/55 51 1 Вукадин Савић 1948 1955/56 51 2 Ружа Јовановић и Вукадин Савић 1949 1956/57 52 2 Мирјана Јанковић и Оливера Ћорђевић 1950 1957/58 63 2 Мирјана Маринковић и Радмила Милисављевић 1951 1958/59 44 2 Мирјана и Милутин Алексић 1952 1959/60 53 2 Александра и Миодраг Добросављевић 1953 1960/61 32 1 Оливера Ћорђевић 1954 1961/62 50 1 Љубомир Маринковић 1955 1962/63 44 1 Никола Ранђелов 129
Рођени године Уписани школске године У 1 разред Број одељења Разредни учитељ 1956 1963/64 37 1 Предраг Јанићијевић 1957 1964/65 40 1 Томислав Лилић 1958 1965/66 36 1 Бранка Ранђелов 1959 1966/67 37 1 Никола Ранђелов 1960 1967/68 23 1 Предраг Јанићијевић 1961 1968/69 21 1 Томислав Лилић 1962 1969/70 28 1 Милован Арсић 1963 1970/71 23 1 Никола Ранђелов 1964 1971/72 32 1 Предраг Јанићијевић 1965 1972/73 29 1 Томислав Лилић 1966 1973/74 21 1 Даница Цветковић 1967 1974/75 24 1 Вера Трифуновић 1968 1975/76 15 1 Предраг Јанићијевић 1969 1976/77 17 1 Томислав Лилић 1970 1977/78 26 1 Даница Цветковић 1971 1978/79 22 1 Вера Трифуновић 1972 1979/80 19 1 Предраг Јанићијевић 1973 1980/81 16 1 Марица Јанићи[евић 1974 1981/82 16 1 Даница Цветковић 1975 1982/83 25 1 Љиљана Војиновић 1976 1983/84 12 1 Даница Цветковић 1977 1984/85 11 1 Томислав Лилић 1978 1985/86 14 1 Даница Цветковић 1979 1986/87 12 1 Љиљана Војиновић 1980 1987/88 18 1 Томислав Лилић 1981 1988/89 23 1 Љиљана Војиновић 1982 1989/90 16 1 Даница Цветковић 1983 1990/91 23 1 Јелена Трпковић 1984 1991/92 12 1 Томислав Лилић 1985 1992/93 18 1 Љиљана Војиновић 1986 1993/94 15 1 Мирјана Илић Томић 1987 1994/95 19 1 Снежана Жижа 1988 1995/96 16 1 Томислав Лилић 1989 1996/97 20 1 Драгана Шутић 1990 1997/98 17 1 Мирјана Илић Томић 1991 1998/99 25 1 Снежана Жижа 1992 1999/2000 18 1 Силвана Раденковић Подаци, дневници, књиге и друга евиденција за ученике из Буљана, о похађању и завршеној школи, постоји у школи у Поповцу, почев од 1942. годишта, а од школске године 1949/50. до данас. 130
Историјском архиву у Јагодини, за сва старија годишта од 1918. године не постоји документација, књиге и дневници, јер су изгорели у пожару када је изгорела школа у Буљану 1952. године. Постоје подаци само за децу рођену од 1918. до 1931. године, што је приказано у првој табели. Подаци у другој табели су добијени од секретарице школе Злате Ђокић у Поповцу. Број уписаних ђака одговара броју рођене деце у току календарске године, изузев деце Буљанаца ван наше општине Параћин, са другим местом становања. О писмености Буљанаца Буљанци су све до завршетка Другог светског рата 1945. године, били у истој категорији, као и укупно становништво у Србији. И за Буљанце је важио приближно исти проценат неписмености од 29%. Буљанци, који су сврстани у овај проценат од 29% неписмених, су углавном била старија годишта, рођени пре Првог светског рата, када се ипак могло да изостане, да се школа не похађа, јер се то тада сматрало за велику дангубу за децу и да она имају преча посла од школе, да чувају стоку у планини и пољу и да помажу родитељима у раду на њиви и ливади. Друга категорија неписмених су биле жене које су углавном и чиниле највећи проценат неписмених. До Другог светског рата, занатлија у селу је било веома мало. То су углавном били самоуци1 или приучени људи код одређених мајстора. То су били: ковачи, столари (тишлери), кројачи (шнајдери) народног одела, колари за израду запрежних кола и дунђери који знају да зидају камен и праве куће. Данас Буљане може да се похвали да има многе стручне и квалификоване мајсторе за одређена занимања, па чак и факултетски образован кадар. Некада, после 1945. године, могли смо на прсте једне руке да избројимо ко је у селу знао да вози бицикл. Данас имамо обрнуту ситуацију, веома мали број оних који не знају да возе, баш ни једно возило. У скоро свакој кући имамо по неког који је положио возачки испит. У многим кућама имамо и по две возачке дозволе, 1 Сами, уз нечију помоћ. 131
2. Унутрашњих послова, 4. Медицинска, 6. Грађевинска, 8. Машинска, 10. Економска, 12. Трговачка, 14. Усмерено образовање за радничка занимања (три године). а највише категорије Б и Ц. Од свих генерација и оних који су осмогодишњу школу завршили после 1960. године, 80% су завршили и неку средњу школу за одређена занимања. Од свих генерација, а највише оних који су осмогодишњу школу завршили после 1960. године, њих 80%, завршили су и неку средњу школу, усмерено образовање за одређена занимања. А то су следеће школе: 1. Шумарска, 3. Пољопривредна, 5. Геолошка, 7. Електротехничка, 9. Хемијска, 11. Угоститељска, 13. Гимназија, Највећи проценат ученика из Буљана завршио је средње усмерено образовање за радничка занимања, која до 1960. године нисмо имали. То су нова занимања која траже нова техничка достигнућа, доласком струје и моторних возила. Од занатлија, њих највећи број су завршили за: аутомеханичара, електроинсталатера-електричара, бравара, вариоца, лимара, металостругара, водоинсталатера, столара, тесара, армирача и руковаоца грађевинским машинама. Рекорд носе аутомеханичри. До Другог светског рата у школи у Буљану, учитељи су долазили из удаљених крајева. Данас Буљанци имају своје учитеље и наставнике са завршеном учитељском и педагошком школом, као и са факултетом, чак и више него што треба школи у Буљану. А бројчано, више од многих других села. Просветни радници из Буљана постали су: 1. Даница Антић, Учитељска школа; 2. Радивоје Ристић, Филолошки факултет, Српски језик; 3. Србијанка Ристић, Филозофски факултет и Дефектолошки факултет; 4. Душан Ракић, Виша педагошка школа, Историја и Географија; 5. Огњан - Гана Ракић, Виша педагошка школа, Физика и Хемија; 6. Миливоје Антић, Физичко васпитање; 7. Малина Антић (удата у Лазаревцу); 132
8. Здравко Радуновић, Педагошка академија, Општете-хничко (радио у Барајеву код Београда); 9. Смиља Стојадиновић - Илић, (ради у Параћину); 10. Мира Миловановић (ради у школи у Доњој Мутници); 11. Душица Сретеновић (ради у Параћину); 12. Биљана Србислава Миловановић (ради у Буљану); 13. Томислав Савић (ради у Параћину); 14. Горица Шутић (ради и удата у Горњем Видову); 15. Мирјана - Јана Маринковић (удата и ради у месту код Брзе Паланке и Кладова). Шумари: 1. Милован Радосављевић (радио у Буљану); 2. Миливоје - Миша Добросављевић (ради у Бору); 3. Драган Радомира Марковић (ради у Деспотовцу); 4. Милија Кузмановић (ради уБуљану); 5. Добрица Стојана Михајловић (ради у Буљану). Милиционери: 1. Војислав - Воја Богосављевић (радио у Бајиној Башти); 2. Слободан Марка Марковића (саобраћајни, у Параћину); 3. Синиша Ћорђевић (Начелник ОУП-а Параћин) 4. Топлица Живадина Јаковљевић; 5. Мартин Милана Ђорђевић; 6. Драги Милосава Миладиновић; 7. Предраг Небојше Марјановић. Активна војна лица: 1. Милорад Н. Милосављевић (1890, поручник); 2. Радоје Стојана Ивановић (1925, заставник, Нова Градишка); 3. Драгослав Милана Станковић (1925, заставник, Шабац); 4. Србислав Милоја Маринковић (био је око 10-15 година у Сарајеву и напустио); 5. Јован - Јова Богдановић (ради у Нишу); 6. Драгиша Радомира Марковић (мајор, радио у Београду); 7. Драган Радивоја Антић (био је око 10-15 година у Сарајеву и напустио); 8. Предраг Здравка Радуновић (ради у Алексинцу). Средњу школу завршили су: Пољопривредну: 1. Слободан Јовановић; 2. Стојадин Савић; 133
3. Јовица Микић (ради у Кикинди у Банату); 4. Драгољуб Кузмановић (ради у Шапцу); 5. Бранко Драгомира Маринковић (управник задруге у Сумраковцу код Бољевца). Медицинску: 1. Мирјана Стефановић (ради у амбуланти у Поповцу); 2. Анкица Стефановић - Загорац (ради у болници у Ћуприји); 3. Зорка Милошевић (лаборант, ради у Београду); 4. Радица Јовановић (ради у Медицинском центру у Параћину); Геодетску (за геометре): 1. Миленко Светислава Миловановић (ради у катастру у Параћину); 2. Златоје Радивоја Радојевић (ради у ФЦ у Поповцу); 3. Горица Голуба Стајић; 4. Драгана Миодрага Васић (ради у општинској управи у Параћину); 5. Слободан Томислава Ивковић. Хемијску: 1. Србислав Антонија Радошевић (ради у фабрици “Мерима” Крушевац); 2. Мита Милисава Матић (ради и живи у Јагодини); 3. Светомир Милоша Ракић (ради у Стаклари у Параћину). Грађевинску: 1. Града Станојла Лазић (живи и ради у Београду, и у Русији); 2. Милош - Миша Миливоја Радосављевић (грађевински техничар); 3. Драгољуб Михајловић (грађевински техничар). Економску: 1. Србијанка Светислава Миловановић (пензионер, радила је у СИЗ-у за локалне путеве СО-е Параћин, као секретарица Живојина - Спире Николића); 2. Душан Савић (финансијски радник, “Југопревоз” Параћин); 3. Милисав - Миле Радошевић (ради у Општини Параћин); 4. Стојан Николић (ради у Сопоту код Београда); 5. Драгислав Милутиновић. 134
Напред набројана лица су завршила школу међу првима. Има и многих других који су се оквалификовали за разна занимања у Фабрици цемента у Поповцу, као и млађих генерација који нису евидентирани. Буљанци се могу похвалити и са већим бројем оних који су завршили факултете: Електротехнички факултет (електроинжењери); 1. Живко Добросављевић (радио и руководио у Фабрици каблова и Еклектродистрибуцији у Јагодини); 2. Радомир - Раша Богдановић (радио је у Фабрици цемента); 3. Раде Драгића Стајића (исто); 4. Зоран Станојла Добросављевић (исто); 5. Драган Миливоја Петровић (исто); 6. Небојша Миодрага Марјановић (исто); 7. Славољуб Станоја Михајловић (исто); 8. Станојло Милошевић (исто); 9. Миленко Жике Богдановић (Параћин); 10. Бојан Владе Раденковић (ради у Стаклари у Параћину); 11. Даница Трифуна Добросављевић. Машински факултет (машински инжењери): 1. Томислав Стојадина Ђорђевић (радио је и руководио је у Фабрици каблова у Јагодини, живи у Јагодини); 2. Драган Милована Илић (ради у Стаклари у Параћину); 3. Јелица Добросављевић - Ракић (исто); 4. Бранко Станојла Лазић (исто); 5. Здравко Манојла Радојковић (радио у Фабрици цемента); 6. Бранко Станисава Матић. Економски факултет 1. Живојин - Жика Михајловић (живео и радио у Беофраду); 2. Миодраг Милована Матић (Београд) 3. Биљана Душана Ракић (докторирала, ради као професор на факултету у Нишу); 4. Снежана Миленка Илић (ради у банци “Интеса” у Београду); 5. Наташа Милосава Добросављевић (ради у “Ровиху” у Поповцу); Правни факултет 1. Радисав - Диле Јовановић (Јавно тужилаштво у Јагодини); 2. Мица Радомира Илић (судија у палати правде у Београду, 135
живи у Београду); 3. Милоје - Миша Илић (адвокат у Параћину); 4. Радиша Драгољуба Стојадиновић (судија за прекршаје у Параћину); 5. Градибор - Града Јаблановић (радио у Поповцу и Параћину). Медицински факултет: 1. Радица Станојла Добросављевић (доктор опште медицине, Дом здравља Параћин); 2. Славица Драгана Петровић (фармацеут); 3. Славиша Драгије Петровић (фармацеут); Пољопривредни факултет: 1. Др Небојша Милосава Момировић (професор Пољопривредног факултета у Земуну); 2. Љупка Миодрага Васић. Ветеринарски факултет: 1. Биљана Животе Стефановић (1967.). Рударски факултет: 1. Димитрије - Мита Добросављевић (радио је у Ресавици а затим у Алексинцу); 2. Раша Стојадиновић (био је управник Сењског Рудника). Филозофски факултет: 1. Весна Слободана Јевтић (психолог). Факултет за народну одбрану: 1. Дејан Милојка Лазић (референт за народну одбрану у Војном одсеку у Параћину). Има их још од млађих генерација са завршеним факултетима и оних који сада студирају на неком факултету, а који нису овде уписани. 136
Сл. 31. Ученици основне школе у Буљану школске 1949-1950. године. Сликани су 10. јуна 1950. године испред дон»е школе код моста. 137
На фотографији су делови ученика од првог до четвртог разреда. Из свих разреда, одсутно је око 20 ученика. Први ред клече, Гледано с лева на десно: 1. Радисав Марјановић (1942); 2. Радивоје Ристић (касније професор српског језика (1942); 3. Драгољуб Стојадиновић (1942); 4. Бранко Лазић (1942); 5. Града Лазић (није ученик); 6. и 7. Сестре, кћери Миле Муратовић (нису ученице). ДруГи ред, седе: 1. Евица Ристић (сада живи у Параћину); 2. Милунка Станковић (брачно Маринковић, 1942); 3. Стојанка - Јана Лазаревић (брачно Ћорђевић, најмлађа сестра, није ученица, 1945); 4. Мирослава - Мира Лазаревић (брачно Богић, средња сестра, 1942); 5. Драгица Станкова (брачно Живановић, 1942); 6. Мира Недељковић (кћи Мите Недељковића кројача, удата у Холандији); 7. Душанка Живојина - Жике Илића (Радетова сестра); 8. Ковиљка - Ковина Кузмановић (брачно Момировић, 1942); 9. Мирослава - Мира Милосава Сретеновић (удата у Поповцу, црну мараму је носила за умрлом мајком); 10. Зорица Живојина Милосављевић (удата у Горњој Мутници); 11. Јана Станимира Павловић (брачно Стајић, 1941); 12. Јаворка Станојла Милетић (брачно Прокић, 1941). Трећи ред слевау десно: 1. Бранка Станка Илиног (старија кћи, удата у Мириловцу, 1941); 2. Милица Милисава Стефановић (брачно Миленковић, 1938); 3. Загорка Радоја Богосављевић (ради у Немачкој, 1940); 4. Стана Лазаревић (брачно Петровић, трећа и најстарија сестра, 1939); 5. Милица Радисава - Дилета Милошевић (брачно Матић, 1941); 6. Ружица Тозе Јовановић (брачно Радојковић, 1941); 7. Даница Слободана Антић (касније била учитељица); 8. Дара Слободана Антић (млађа сестра, удата у Шалудовцу, 1940); 9. Динка Аксентијевић (кћи Милана Корпуса); 10. Љубинка Светозаревић (брачно Марјановић, 1942); 11. Мира Станковић (брачно Добросављевић, 1941). Четврти ред: 1. Тихомир - Тика Аксентијевић (учитељ, становао је и учио ђаке у доњој школи код моста); 2. Радивоје Шутић (1942); 3. Љубинка Васић (Този Мандином, одсељени у Ћуприју, око педесетих година, 1940); 4. Дара Момировић (Милосављева сестра, Параћин); 5. Бранка Војислава - Воје Шутића (кћи, Поповац, 1938); 6. Милица Васић (брачно Најдановић, 1938); 7. Мира (сестра Милоја Обреновог, удата у Горњој Мутници, 193?); 8. Драган (млађи син учитеља Радоја и Борке); 9. Милица Богосава Ристић (Дишина сестра); 10. Ковиљка Милије Ристић (Живојинова сестра); 11. Борика Богомира Лазића (удата у извору, 1939); 12. Магдалена - Мага Божиновић (брачно Златојевић, 1937); 13. Станија Радисава Прокић (брачно Кузмановић, 1941); 14. Драги Милоја Кузмановић (уч. III разреда, 1940); 15 Радисав Маринковић (Чедин, Горанов деда, 1920). Задњи ред: Војислав Раденка Богосављевић (касније милиционер, 1937); 2. Вељко (старији син учитеља Радоја и Борке); 3. Живадин Јакова Божиновић (ученик III разреда, 1940); 4. Видоје Јаблановић (1942); 5. Жива Радосављевић (1938). Спецификација са фотографије: женских 35, мушких 13 + 2 одрасла укупно 50. 138
Слика 32. Трећи разред основне школе у Буљану. Одељење учитељице Наде (1942. годиште). Сликано је 22. маја 1952. на степеницама старе школе која је после два месеца изгорела у пожару. Прва четириученика с лева на десно: 1. Петар Живојина Илић (седи); 2. Радивоје Николе Ристић (лежи лево); 3. Стојан - Џава Жике Илића (лежи десно); 4. Радивоје Станимира Милосављевић (седи на крају десно). Први ред - мушкарци, Гпедано с лева на десно: 1. Миодраг Радосава Васић; 2. Драгољуб Стојадиновић; 3. Миленко Милосава Антић; 4. Богоје Миленка Светозаревић (до учитељице); 5. Душан Ракић - Дула; 6. Радомир - Раде Милутиновић (Светисављев); 7. Радисав Трифуновић (Николи Ланкином); 8. Бранко Станојла Лазић (у пругастом пуловеру). ДруГи - средњиред: 1. Ковина Милоја Кузмановић (брачно Момировић); 2. Малина Младена Богић (удата у Горњој Мутници); 3. Бранка Муратовић (Жаркова сестра); 4. Љубинка Радоја Стајић (брачно Матић); 5. Боринка Јове Стефановић (брачно Ивковић); 6. Мима Стојковић (учитељева кћи); 7. Драгица Илић (брачно Најдановић); 8. Милунка Светислава Станковић (брачно Маринковић); 9. Добрила Живана Прокић (брачно Ђорђевић); 10. Ружица Миловановић (удата у Поповцу); 11. Душанка Жике Илић (Жики Давидовом). Задњи ред Гледано с лева на десно: 1. Планинка Војислава Јевтић (брачно Антић); 2. Каја Бранка Милосављевић (удата у Горњој Мутници); 3. Слободанка Павловић (удата у Поповцу); 4. Мира Миље Лазаревић (испод дома, брачно Богић); 5. Алексија Милована Матић (удата у Горњој Мутници); 6. Даница Милорада - Лоле Јовановић (брачно Павловић); 7. Мисирка Добривоја Михајловић (брачно Ивковић); 8. Љубинка Александра Светозаревић (брачно Марјановић); 9. Милица Радисава - Диле Милошевић (брачно Матић); 10. Зорица Жине Милосављевић (удата у Горњој Мутници) 11. Савета - Вела Светозара Илић (Златкова мајка). 139
Слика 33. Трећи разред јуна 1975. године. Одељење учитеља Томислава Лилића (1965. годиште). Први редученика слева на десно (чуче): 1. Томислав Милисављевић; 2. Слађана Д. Радојевић; 3. Горан Ж. Стајић; 4. Радиша Д. Стојадиновић; 5. Славица М. Богосављевић; 6. Раде Р. Јовановић. ДруГиред (cmoje): 1. Славица М. Кузмановић; 2. Биљана Владислава Радојковић; 3. Дубравка Д. Радосављевић; 4. Биљана Миленка Радојковић; 5. Зоран Б. Божиновић; 6. Илић Г. Миле; 7. Зоран Б. Лазаревић; 8. Славица М. Матић; 9. Дејан М. Лазић. Tpehu (последњи) ред: 1. Милосав Ж. Светозаревић (иза Славице); 2. Весна П. Кузмановић; 3. Живорад Ј. Јовановић; 4. Горан П. Илић; 5. Радиша Р. Михајловић; 6. Радица (Радишина сестра); 7. Радомир М. Филиповић (1964. годиште); 8. Јован М. Димитријевић (1964. годиште). 140
Слика 34. Први разред јуна 1975. године. Одељење учитељице Вере Трифуновић (1967. годиште). Први редученика с лева на десно (cede): 1. Јован М. Михајловић; 2. Славољуб С. Илић; 3. Драги М. Жикић; 4. Биљана Кузмановић; 5. Веселинка Р. Милосављевић; 6. Зоран М. Милосављевић; 7. Зоран Драге Радојевић; 8. Бобан С. Маринковић; 9. Драгослав И. Михајловић. Други ред (cmoje): 1. Светлана М. Светозаревић; 2. Биљана Ж. Радосављевић; 3. Драган Р. Антић; 4. Љиљана 3. Радојевић; 5. Радиша Ч. Радовановић (иза Љиљане); 6. Топлица Ж. Јаковљевић; 7. Биљана Ж. Стефановић; 8. Малиша С. Радосављевић (иза Биљане); 9. Љубиша Р. Ракић; 10. Биљана М. Богдановић; 11. Горан М. Николић; 12. Горан Златоја Лазаревић; 13. Станка В. Милосављевић; 14. Голуб М. Владановић. Одсутна је Љупка Васић (24-то дете). 141
Слика 35. Одељење учитељице Биљане Миловановић. Четврти разред на крају школске 2002/2003. године, снимљено јуна 2003. Први ред - седе (с лева на десно): 1. Никола Драгољуба Миленковић; 2. Срђан Живојина Светозаревић; 3. Јелена Горана Милојевић; 4. Иван Драгија Жикић; 5. Мирјана Радета Јовановић; 6. Емилија Зорана Јовановић; 7. Милена Милосава Миленковић; 8. Милан Радише Стајић; 9. Драган Горана Стајић. ДруГи ред (с лева на десно): 1. Драган Милосављевић; 2. Милан Милосава Јовановић; 3. Јована Мартина Ћорђевић; 4. Марија Живорада Јовановић; 5. Мирјана Љубише Николић (иза Марије); 6. Јелена Живана Милетић; 7. Александар - Аца Драгослава Лазаревић; 8. Милена Момчила Станојловић; 9. Милош Горана Николић; 10. Стефан Горана Лазаревић (иза Милоша); 11. Драган Томислава Милисављевић; 12. Дејан Топлице Радосављевић (иза Драгана); 13. Дарко Славољуба Михајловић; 14. Милош Миодрага Гајић. Из овог разреда на фотографији нису: Стефан Миће Ђорђевић и Александар Радомира Лазаревић. Са њима је укупно 25 рођених 1991. године. 142
Слика 36. Учитељски станови изграђени 1960. године, са 4 стана. Гаража поред стана је власништво учитеља Томе Лилића. Подрум десно који се види ископан је 1947. године за потребе општине Буљане. Неискоришћен, затрпан је 1990/91. године. У десном доњем углу види се ограда старог споменика палим борцима. Између подрума и зграде учитељских станова, била је зграда општине Буљане. Снимак је из 1972. године. Локална власт и управа За локалну власт и управу у селу, можемо да сматрамо само некадашње сеоске општине, које су биле моћне и снажне да управљају селом. Те општине су имале велика права и могле су сваком мештанину у селу да нешто нареде, да га задуже а непослушне, за неизвршење задатка, да казне новчано или батинањем до 25 батина (удараца мочугом - тојагом по задњици) или да га ухапсе и затворе у апсу (подрум који је био испод општинске зграде у селу и служио као затвор за оне кога осуде кмет и општински суд). “Затвореници у апсу, добијали су храну од својих укућана, најближих, али по одобрењу кмета и других општинара, могли су да једу по некада само по једанпут дневно и тако исто су добијали и воду, али не одједном да се напију.” 143
Није био редак случај, да неко од сељака буде прво испребијан, да добије 25 батина, па онда тако изударан затворен у мрачни подрум, пун влаге са мало ваздуха. Те сеоске општине су установљене законом за време владавине Милоша Обреновића 1839. године, у свим већим селима Србије. Општина буљанска је установљена између 1839. и 1842. године и постојала је и активно радила око 45 година, све до 1886. године, када је законом била угашена а Буљане село припало саставу Бошњанске општине. Ево преписа тог документа: Укидање и спајање општина у округу ћупријском Ми Милан први по милости божјој и вољи народнојКраљ Србије На предлоГ нашеГ министра внутрених дела, а на основу члана 5 закона о устројству општинских власти, решили смо: “Да се укину досадашње општине у окруГу ћупријском коГа чине три среза:Деспотовачки, Нараћински и Ресавски”. “Усрезу Параћинскомукидају се 15 општине”. Крушарска, Влашка, Иванковачка, Батиначка, Стубичка, Иоповачка, БУЉАНСКА, Главичка, Мириловачка, Горњо Мутничка, Бусиловачка, Клачевачка, Дреновачка, Доњовидовска и Чепурска. Остају и даље 7 општина. Супска, Сењска, Доњомутничка, Иланска, Сикиричка, БиГреничка и за варош Нараћин, Иараћинска. “Формирају се још две нове које до сада нису биле”. Стришка и Бошњанска у којој спада и БУЈБАНЕ. Укупно ће бити 9 општина. Наш министар внутрених дела, нека изврши оео решење. Фебруар 1886 Года. Милан Обреновић1 у БеоГраду Из овог документа се види да је усрезу Параћинском било 35 села а 22 општине са општином Параћин и општином Бигреница. Груписањем села установљавају се 9 општина среза Параћинског округа Ћупријског: I Др Бранко Перуничнћ. Горња Pecaea.^cv^. 809.