Слика 93. Живадии-Жика Михајловић (1934-1984.) Мала матура се уписивала после завршеног четвртог разреда основне школе. Ова генерација завршава малу и велику матуру а онда креће на факултет: Живко и Раша опредељују се за електротехнику, Тома за машинство, Драгољуб за медицину, Србислав одлази на Војну академију у Сарајево а Жика се уписује на Економски факултет у Нишу, а редовно га завршава у Београду. После завршеног Економског факултета у Београду, Жика се запошљава и уписује Правни факултет у Београду који завршава ванредно. Жика је ожењен супругом родом из Краљева и у Новом Београду живи и станује. Као стручњак, променио је неколико фирми и радних места на високим положајима. На радном месту директора Савезне царине за промет радио је неколико година, све до дана када га је покосио инфаркт. Сахрањен је на Бежанијској Коси у Београду, где и Буљанац заставник Радоје Ивановић. Живадин - Жика је оставио две ћерке у осмогодишњој школи. Старију Наташу, која је касније завршила Стоматолошки факултет и сада ординира у зубној ординацији, која се налази у старом Београду. И млађа кћи Ивана, која је као и њена сестра Наташа, давала све испите одједном и то са високом оценом деветком и десетком, завршила је Електротехнички факултет. 237
Ивана се сада налази у Великој Британији, у Лондону, ради и специјализира електротехнику. Жикина супруга Ћула је сада у пензији и чува малог унука од кћери Наташе. Томислав - Тома Стојадина Ђорђевић Дипломирани је машински инжењер у пензији. ТомиславТома је рођен 1932. године у Буљану. Основну школу завршио је код учитељице Рушке 1943. у Буљану, у школи која је 1952. године изгорела у пожару. По завршеном Машинском факултету, запошљава се у Фабрици каблова у Светозареву (Јагодини), где остаје у радном односу до пензије. У току радног стажа био је на следећим дужностима: Шеф отсека за перспективни развој у Развојноистраживачком центру од 1969 - 1979. године и Директор радне заједнице за пројектовање и инвестициону изградњу Индустрије Фабрике каблова. Томислављева супруга Радмила Ђорђевић, електротехничар, радила је у Електролабораторији Фабрике каблова. Слика 94. Томиелав Ћорђевић. Снимак је из 1984. године. Томислав са супругом има два сина: Бокана (1961.), који је завршио електротехничку школу а сада је у пензији и Војина (1963.) који је завршио Вишу саобраћајну школу, и сада као саобраћајни инжењер запослен је у “Југопревозу” у Јагодини. Војин је ожењен и има два сина: Андреа (1998.) и Јована (2004.). 238
Радисав - Диле Јовановић Заменик је окружног јавног тужиоца у Окружном суду у Јагодини. Рођен је у Буљану 1947. године, где је и завршио осмогодишњу школу 1962. године. Правни факултет је завршио у Нишу 1975. године и исте године се запослио у Окружном суду у Јагодини. Радисављева супруга Слободанка Јовановић, са средњом стручном спремом, запослена је у Здравственом центру у Јагодини, на економским пословима. Диле и Слободанка имају сина Мишу који је рођен 1975. године а Правни факултет је завршио у Београду. Слика 95. Радисав-Диле Јовановић Миша је запослен у Општинском јавном тужилаштву у Јагодини, а Мишина супруга је економиста и запослена је у месној индустрији “Јухор” у Јагодини. Драган Милована Илић Драган је рођен 29. 03.1950. године у Буљану. Основну школу учио је у Буљану до шестог разреда. Седми и осми разред завршио је у Поповцу 1965. године а гимназију у Ћуприји 1969. године. Исте године је уписао Машински факултет у Нишу а дипломирао је 1974. године. Почео је да ради у МИП Ћуприја, фебруара 1975. године, а након пет месеци прелази јула 1975. у Српску фабрику стакла у Параћину. Армију је служио 1976-1977. године у Сомбору и Београду. У Фабрици стакла радио је на пословима пројектаната у сектору Развој, а од 1982. године ради у погону Машинско трговачко стакло, као руководилац производње и управник погона. Од марта 2001. године је директор друштва ДОО Машинско трговачко стакло. 239
Најдраже признање му је Октобарска награда града Параћина 1994. године, за постигнуте доприносе из области иноваторства. Ожењен је 1974. године Душанком из Ниша и са њом има два сина: Слободана (1978.) и Предрага (1982.). Слободан је завршио Стоматолошки факултет у Нишу, а Предраг је на Филолошком факултету у Нишу, смер професор географије. Слика 96. Драган Милована Илић Миодраг Милована Матић Миодраг Матић је рођен 1946. године у Буљану, од оца Милована, рударског радника и мајке Румене. Праунук је Атанасија Матића који је као борац Српске војске у Првом светском рату погинуо у Албанији. Миодраг је имао две сестре: Славку (1940.), удата, живи у селу Забреги и Алексију (1943-1980.), удавана у Горњој Мутници. Миодраг је осмогодишњу школу завршио у Буљану 1961. године. Средњу економску у Параћину завршава 1965. године и исте године уписује се на Економски факултет у Нишу, на коме је дипломирао јануара 1970. године. Слика 97. Миодраг Милована Матић (1946.), дипломирани економиста, директор Предузећа “Bones grup” Београд за производњу козметичких производа. 240
Одмах после дипломирања, запошљава се у Машинској индустрији у Нишу, где ради до јуна 1974. године када одлази у ЈНА. По одслужењу војног рока 1975. године запошљава се на месту финансијског директора у Комуналном предузећу “Стандард” у Параћину, од кога добија и стан. Октобра 1976. године запошљава се у ГП “Планум” у Београду, општина Земун и добија стан у коме се и данас налази са својом породицом. После проведених 15 година у “Плануму”, углавном на руководећим радним местима, у оквиру финансијско рачуноводствених послова, прелази у Фабрику за производњу козметичких производа “Dahlija” у Земуну, на истим пословима, где остаје до 1995. године када прелази у предузеће “Bones grap” на месту финансијског директора, а од 1. октобра 2002. године на дужности директора предузећа. Миодраг Матић ожењен је Тодором (1946.), која је по занимању машински инжењер из Доњег Матејевца код Ниша и имају две ћерке: Мирјану (1973.) и Биљану (1975.), које су завршиле Економски факултет у Београду. Обе су удате. Бранко Драгомира Маринковић По завршеној осмогодишњој школи у Поповцу, завршио је 1975. године и Средњу пољопривредну школу. Одмах по завршетку школе, запошљава се у Земљорадничкој задрузи ОЗО “Задругар” у Сумраковцу, на руководећем месту, руководилац ратарске производње и на тој функцији остаје пет година, до 1980. године. Од 1980. до 1985. године био је на челу задруге, као директор задруге 030 “Задругар”, а 1985. године поново се бира за директора Земљорадничке задруге “Сумраковац” и на том месту остаје до данас. Слика 98. Бранко Драгомира Маринковић 241
Године 1999. добија још једну функцију коју такође обавља до данас, а то је Директор задружног савеза Србије за округ Зајечар. " _ Бранко Маринковић и Ђурица Стефановић (средња стручна спрема), имају ћерку Ирену 1986. годиште у медицинској школи и сина Игора 1990. годиште у седмом је разреду осмогодишње школе у Сумраковцу. Бранко Маринковић је син Драгомира-Драге Маринковића, познатог шахисте и истакнутог друштвено-политичког радника у Буљану у своје време до 1990. године, каже: “Из родног Буљана сам отишао са петнаест година у пољопривредну школу. По завршетку школе запослио сам се у Сумраковцу где и данас радим и живим, у својој кући, са својом породицом. Пут ме је одвео у живот осамдесетак километара далеко од своје родне куће и свог родног Буљана. Иако је од 1975. године, од запослења у Сумраковцу, прошло је до сада 28 година, ипак нисам и нећу да заборавим своје Буљанце, мада ме млађе генерације не знају.” Драгислав Милана Станковић (1925.) Учесник је Народно-ослободилачког рата 1944-1945. године. По завршетку рата активира се и остаје у војсци. Године 1946. одлази у место Ајдовчину на дошколовање. Од 1949. до 1959. године као активни старешина, био је на служби у Љубљани, а затим одлази у Шабац, где је као заставник по чину и пензионисан. Са супругом Живком (рођеном Јовановић у Буљану) живе у Параћину. Старија кћи Љиљана (1945.), са завршеном економском школом, сада као пензионер живи у Шапцу. Слика 99. Драгислав Милана Станковић 242
Млађа кћи Планинка (1949.) са завршеном средњом медицинском школом, медицински техничар-лаборант, ради у Дому здравља у Параћину. Удата је за Радета Стајића. Радивоје Николе Ристић (1942.) Радивоје се школовао у Буљану, Поповцу, Свилајнцу и Нишу. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, групи за српски језик и књижевност. Први је из Буљана, који је добио звање професора. Радио је на Косову, у Србици, Косовској Митровици и Звечану, а затим је неколико година био у Градској библиотеци “Радислав Никчевић” у Јагодини и као професор у основној школи у селу Мајуру код Јагодине, где је био и директор школе у два мандата. Од пензионисања, активно пише песме и афоризме, са којима је освојио и неколико награда. Прву награду за афоризме освојио је на Првом сабору хумора и сатире, јуна 2003. године у Сикирици код Параћина. Слика 100. Радивоје Николе Ристић Добио је похвалницу за “Винску песму” на “Вечери винске поезије” фебруара 2004. године у Трстенику. Прву награду за сатиричну песму освојио је на конкурсу “Кочићево сатирично перо”, фебруара 2004. године у Челареву код Бачке Паланке. Професор Радивоје Н. Ристић издао је марта 2003. године књигу афоризама, под називом “Моја мала мислионица”, у којој је са мало речи опширно описао политичка и друга збивања у зеv мљи. Од најзапаженијих афоризама из ове књиге I су: '4 243
- Народ бира посланике - посланици не бирају начин. - Ум више не царује, нити снага кладе ваља, царује безумље. - Једни не раде ништа, други раде свашта. - У продатим фирмама, радници нису продане душе. - Неки састављају крај са крајем, а неки крај са почетком. - Где смо сад? А где ћемо бити после овога сад? - За њих имам само две лепе речи: Нека се лепо носе у лепу материну. - Срби, опаметите се, ако сте паметни. И много других лепих афоризама можете прочитати у његовој књизи. Професор Радивоје Ристић је марта 2006. године објавио збирку песама под називом “Свеколика туга” из које су му две песме награђене. Једна од њих је: СМЕНА Преди пауче, преди мрежу на плафону, црној греди коју је, мој деда седи некада тесао секиром тупом и тврдом, горштачком руком. А кад испод храстове греде нестаде деде, мој плач се јави на златној божићној слами. Мој добри деда и сада ме с небеса гледа, с анђелима белим блажено ми се смеши и благим осмехом теши. Има ту и много других лепих песама, од којих смо одабрали и песму: 244
Зашто Зашто мало више немате милости за седог старца што пред вама стоји, што уздахом своју давну младост зове и последње дане очајнички броји. Зашто се смејете изнемоглом старцу? Чему служи тај цинизам, иронија нека, па зар не видите да и нас, све редом, као седог старца иста судбина чека? Волим све на земљи Волим мајку кад ми џемпер плете Волим ласте кад по небу лете И ливаду када цвета трава И чобанку кад у хладу спава Волим поток што тихо жубори И славуја кад пева у гори Волим пчеле када мед скупљају И дечицу када се играју Волим сунце што са неба греје Волим ветар када снег веје Волим дугу на небу шарену Поред мене сестрицу малену Волим муњу што по небу пара Волим ђака кад писаљком шара На пашњаку волим стадо бело Волим моје раширено село. Волим брда, волим и планине Волим месец кад на небу сине Волим поља што жита рађају И девојке кад песме певају Волим лађу када плови по мору Волим јутра и румену зору 245
Волим облак када кишу лије Волим мацу када лице мије Волим петла када закодаје И кокицу када снесе јаје Волим краве када пасу траву И телади када леже у шталу Волим свиње, волим и прасиће Волим ћурке, волим и шочиће Волим звезде кад се ноћу пале И зрикавце кад свирају шале И ноћ волим када се све стиша Волим ноћу и слепога миша Волим реке, волим и језера И човека кад волове тера Волим ваздух, што ми душу храни Стару баку, што ме од зла брани Волим деду кад ми прича приче Ијелена кад у шуми риче Волим земљу што све живо храни И кочије, па и коњи врани Волим бабу кад је мама чува И гајдаша, кад гајде надува Волим птиче када се излеже И зечиће кад од кере беже Волим орла кад по небу кличе Волим усев кад у пољу ниче Волим свега што на земљи има Да нам живот буде добар свима И да читам волим стару бајку Ал’ највише волим моју мајку. Написао Милован В. Илић из Буљана 1996. Године. Ђаче прваче Поранило мало ђаче Да у школу дође На путу га срело гушче Не може да прође. Стало ђаче, па се мисли Шта ће сад да ради, 246
Докле гушче својом кљуном Меко перје глади. И сад ђаче са гушчетом Тешку муку мучи, Јер у школу треба стићи, Треба да се учи. Иш! - на њега рече ђаче, С пута ми се склони, Хоћу звати моју мајку Пека те закоље. Hehe гушче да се склони И ако га ђаче моли, Тад му ђаче приђе ближе И на њега руку диже. Не плаши се мало гушче Да га мало ђачо туче, Beh на њега дужи шију Хоће гушче да се бију. Неће ђаче да га туче, Пријавиће мало гушче. И у школу када стиже Своју малу руку диже. Учитељ га пита гласно, Јер за час је много касно: Кажи право, где си био, Што си тол’ко закаснио! Одговара мало ђаче Хоће скоро да заплаче: На путу ме срело гушче, Хтело са мном да се туче! Док сам гушче умолио, За школу сам закаснио. Написао Милован В. Илић из Буљана 1996. Године. 247
Цигарета K’o дечак мали кућу бих дао За цигарету, ил’ два-три дима По улици сам пикавце скупљао Правио се важан пред свима. Залуд ме отац к’о вола тук’о И сви ме редом вукли за уши Кад цигарету нисам вук’о Био сам тамо где се пуши. Крај деде што бритвом дуван сече И у новину стару га смота Крај стрица, ујака, ту поред тече Остављао сам део живота. Старије ми друштво годило Уз њих сам био јачи и већи Ма, брига ме што ми је шкодило Краја не беше мојој срећи. А кад постадох већ момчић, ето У доба кад се свако заљуби Смејали ми се читаво лето Што су ми жути прсти и зуби. Залуд сам рибао, гланцао, трљао Стављао воду да се смлачи Тада сам схватио где сам забрљао Да цигарета добро не значи. Због ње сам прву љубав изгубио Због ње сам своје снове срушио Касније сам се опет заљубио Ал’ више никад нисам пушио. Љубиша Лазић 248
Прехлада Кад ми нареде да капу ставим И гаће дугачке да обучем, Мами и тати се супротставим, Хтео бих с њима да се потучем. Северац леди, кошава дува Напољу страшна мећава веје Ко се од зиме гаћама чува Читаво друштво му се смеје. Хтео сам бити даса због жена Носио фармерке до голе коже Свима сам причао, чврст сам ко стена, Мени зима ништа не може. Ал’ једног дана, због хладноће Моје тело оста у квару Јер кад смрзне, свако цвокоће Разболи се, мора лекару. Нису ме жалили мама и тата Кажу ми: ниси слушао сине, А ко озбиљно зиму не схвата Мора примати пеницилине. Од тада носим капу кад веје И гаће дуге, не пратим више моду Коме је смешно, нека се смеје Друштво не боли, кад мене боду. Љубшиа Лазић Љубиша Р. Лазић је рођен 1963. године. Објавио је две збирке песама: прва збирка под насловом “Истините приче”, садржи 62 стране и 31 песму; друга збирка песама, под насловом “Лазина деца”, садржи 60 страна и 36 песама. Прву збирку је објавио 1996. а другу 2000 године. 249
БУЉАНСКИ ПРВАЦИ У ово наше садашње време, нема те популарности, какве су биле некада. Бити први у нечему, сада у ово наше време ни приближно није занимљиво и интересантно, као што је то било некада. Сада, у врхунцу свих достигнућа, када све и свашта свако има, појединци нису ни уочљиви. Само пре педесет година, имати нешто и бити први у нечему, сви у селу, па и шире, су му завидели и сви су желели да и они тако нешто имају, и када би могли такви да постану. У времену од 1930. до 1940. године, у Буљану је најпопуларнији био Станисав Сретена Илић (1874-1964). Он је Среје Сретеновића прадеда. Станисав је имао најбоље коње и кочије у Буљану, па чак и у целој нашој околини. Он је у то време важио много више од свих садашњих таксиста. Био је познат у целом јагодинском округу. Њега су знали срески началници и све друге старешине у Срезу параћинском, сви доктори из Параћина и ћупријске болнице, судије из Среског суда у Параћину и Окружног у Јагодини и многе друге знане и незнане личности, које је он возио или је њима другог довозио. Нико од њих тада није имао путничка кола, јер нису ни постјала, нити је имао какав други превоз, осим коња и кочија. Ако неко треба да се вози код лекара у Параћин или Ћуприју, или да се довезе нека већа личност из среза Параћина у Општину буљанску у селу или да се из Општине буљанске одвезе за Параћин или Јагодину, зна се, вози Станисав са кочијама. А није проша ни једна јесен, да Станисав сваке недеље, не вози по неку свадбу, у селу или из села у село. А највише му је остало у сећању, када је возио неку свадбу из Крушевца за Јагодину и ту километражу је прошао за два сата. Каже: “Коњи су били мокри, као покисли. Све у пени. Од њих се дизала магла, од испаравања”. Иза Станисава је возио други Буљанац, звани Тота (Јове Радиног деда), који је такође имао добре коње и возио свадбе. После Другог светског рата, за време изградње нове Фабрике цемента у Поповцу од 1951. до 1954/55. године, Драги-Дракче Вучковић (1926.), није имао своје коње, али је имао ту част, да се запосли у Фабрици и да фабричким коњем и чезама вози техничког директора фабрике Свету Стојадиновића из Поповца за Параћин и обрнуто, као и свуда, где је још требало. Дракче је имао ту част неколико година, све до 1955. годи250
не, када је Фабрика цемента купила први ауто - лимузину, коју је поверила Браниславу - Бранку Ивковићу из Буљана, који је имао положен испит за шофера. Тако су Буљанци имали углед и част да возе све директоре Фабрике цемента, који су били од 1951. до 1982. године: Стеву Вернера, Драгића Андрића, Ђорђа Трајковића и Топлицу Недељковића. О чика Бранку је писало и у новинама “14 дана”, да је прво возило које је задужио и возио, било марке “Доџ”, после њега џип “Шевролет”, затим “Фијат 1100”, па два возила “Фијат 1300”, затим “Мерцедес” и задње возило, уз које је пензионисан 1982. године, био је “Фијат 132”. Најдуже је возио “мерцедеса”, пуних 12 година, и са њим је прешао 600 000 километара. А за цео његов радни стаж, као возач директора, по евиденцији возила, прошао је два и по милиона километара или пут дуг да се земљина кугла обиђе око шездесет пута. За пређену километражу, Бранко је више пута похваљиван и награђиван, а као признања је добио: две златне значке, три ручна сата, транзисторски радио пријемник и четири дипломе. * * * Први бицикл у Буљану, купио је Светолик - Толе Пуца Глигоријевић у Буковцу 1957. године. Бицикл је у то време био и значио више него сада ауто, нешто веома скупо, луксузно и недостижно, а веома лепо и корисно. Када је Толе пролазио кроз село, сви су гледали за њим, све док не умакне на кривини. Како је то тада било дивно возити се да не идеш пешке, иако су путеви били лоши и ископани. На бициклу су само светлуцале жице на точковима, од сунца, и Толе је за тренутак умакао из вида. Други бицикл у Буљану, купио је Станојло Лазаревић сину Златоју 1960. године, а већ следеће 1961. године, Фабрика цемента је извршила упис заинтересованих радника и даје бицикле на кредит. Тако је тада у село ушло безброј бицикала са којима је било уживања и велико задовољство возити се по новом уваљаном друму до Поповца и даље новим бетонским путем до Параћина. А запошљени радници Цементаре на посао су путовали из свих околних села, па и из Буљана, бициклом, која је била једино превозно средство. 251
Први мотоцикл - мотор у село је ушао 1941. године, када су дошли Немци. А први Буљанац који је купио мотоцикл, био је Миодраг Николић (Миле Николин). Купио је полован мотоцикл и са њим се возио годину и по дана, док је истерао вољу. Мотоцикл је био у то време код нас велика реткост и због тога вероватно и скуп да се купи. А поред тога, требало је и знање возити га, јер у селу 95% није знало да вози ни бицикл. Још већу и лепшу популарност је доживео Миодраг Николић (1929), када је продао мотоцикл и са Живојином Давида Илићем заједнички купили једну лимузину 1960. године. То је била половна лимузина марке “Ланчија” италијанске производње, са воланом-управљачем на десној страни. Била је то прва и једина лимузина у Буљану, која је дошла само 53 године после прве лимузине у Параћину, коју је дотерао Никола Пашић из Београда 1907. године. У времену од око 1955. до 1961. године, у нашој околини, било је само неколико лимузина: Фабрика цемента једну, Комунаопштина Поповац једну и један ратни џип, и то је било све. Миле Николић се тога ceha, па каже: “Када сам ишао лимузином за Параћин, у путу од Поповца до Параћина, нема да сретнем ни једну лимузину или ја неког да стигнем или мене неко да претекне. У селу, када деца чују лимузину да свира или мотор, она истрчавају на улицу да је виде. А када је негде зауставим, деца се сакупљају у групе око ње, разгледају је и опипавају да виде како изгледа.” Другу лимузину-ауто у Буљану, купио је 1965. године учитељ у Буљану Никола Рангелов. То је био ауто марке “Фијат 1300”, крагујевачке производње. После Рангелова, купио је “Фићу 750” Милован Арсић из Горње Мутнице, учитељ у Буљану, који је становао у доњој школи код моста. У самом углу дворишта, до Боце и Бранка Пире, направио је гаражу за фићу. Први грамофони са плочама народне музике били су велика реткост, исто као што је и све друго прво било. Прве песме са грамофонских плоча многи Буљанци су чули у становима радника у Сисевцу после 1930. године, а после 1938. до 1945. године, могли су да се чују и у стану једног рудара из Словеније, који је радио у руднику “Воденичиште - Сојак”, а становао је у колиби Радосава 252
Марјановића где је било пет станова. Ти грамофони су били независни од струје, а свирали су помоћу опруге-федера који је имао ручицу на навијање. Када се федер навије, одкочи се кочница и плоча окреће и свира док се федер не развије и прекине песму. Такав грамофон је био велики луксуз и скупоцена техника, а од Буљанаца први га је купио Милосав - Ђођа Милетић, који је за грамофон дао две рударске плате из рудника “Папрадна”. Ћођа и многи други Буљанци, песме и кола су слушали код Ђођине колибе, углавном преко лета, од 1956. до 1959. године. Ћођа је радио у јами “Папрадна”, по сменама, становао је код летње колибе у Папрадни, где му је мати чувала овце. Када је Ђођа био слободан, изнео је грамофон под букву у хладу и уживао у музици, а поред њега и сви чобани у непосредној близини, који су овце чували. А радознала младеж би се окупљала да види ту справу како свира и да буду поред ње. Први радиоапарати многи Буљанци су по први пут чули у руднику Сисевац и у “Воденичишту - Сојак”, између 1930. и 1940. године. Када је дошла струја у Буљане 1957. године, први радиоапарат је купио Коста Богдановић (Дочин) и Светолик - Толе Пуцин Глигоријевић, а нешто касније и Богосав Ристић, рудар у Сењском руднику, затим Живојин Давида Илић, Милосав Миладиновић, столар и др. Задовољство је тада било, укључити радио да свира и отворити прозор, да се чује на улици и да чују комшије и пролазници. Многи су се тада чудили и крстили, како је то могуће, па су кроз отворе на задњој страни завиривали у радио да виде где је тај што прича и пева. Исто тако, било је лепо и када су у селу први купили телевизоре Коста Богдановић, Станојло Николић и Драгиша Петровић. Код њих се окупљао цео комшилук, када је на ТВ имала нека лепа емисија. А многи су ТВ гледали у Дому културе, као у биоскопу. Први Буљанац који је купио и донео фотоапарат у Буљане био је Милан Михајловић (Дисе Настиног). Милан је на одслужењу војног рока 1958. године, а десило се да га пошаљу у војску Уједињених нација на обезбеђење Суецког канала, у Египат. Када је Милан пошао из Египта за Југосла253
вију, купио је фотоапарат за успомену, који је примао филмове формата 6 х 9 cm од 12 снимака. Пошто Милана није интересовао фотоапарат и снимање, он је исти 1959. године продао мени, Златоју Лазаревићу. Сећам се добро, сваке недеље по подне у селу је била игранка, на којој се окупљало и младо и старо. Млађи да играју, а старији да посматрају. А мене су узастопно звали: “Златоје, дај сликај ме овако! Е, ајд сад овако!” Свако је волео да снима. А ја сам снимао много. По неколико филма за дан. А на свадбама често пута нисам имао довољно филма за све. Позивали су ме и по кућама да снимам. Био сам једини у нашој околини који је имао фотолабораторију за развијање филмова и израду црно-белих фотографија. То је трајало све до 1972/73. године, када се појавила колор фотографија, а ја сам се запослио у Ауто-сервису “Космај”. Први Буљанац који је купио трактор 1956. године био је Миливоје Милосава Радосављевић. Трактор је користио за своје потребе до 1961. године. Услуге другима је чинио само за време врше жита коју је обављао дрешом1, на гувнима2, која су била на одређеним местима у пољу. Ливин трактор је био америчке производње од 1908. године, са металним точковима без гусеница. Мотор је радио на гас. Трактор је чувао пет година и продао га је 1961. године. Први савремени трактор, популарни “Фергусон 533”, купио је Радисав Милана Ивковић и син Миломир 1967. године. Радисав и Миломир тим трактором су чинили услуге сваком у селу. У свакој сезони орања, у пролеће за сетву кукуруза, а у јесен за сетву пшенице, Радисав и Миломир су орали по стотину хектара, а понекад и више. У међувремену је трактором и приколицом, довозио песак из Мораве, свакоме у селу који је правио кућу, или нешто друго. У сезони жетве пшенице, обављао је дрешом вршу жита. То је чинио годинама и био је од користи свим Буљанцима. После Радисава и Миломира-Мике Ивковића, трактор “Фергусон 533”, купио је 1968/69. године, Милош (Госин) Драгослава Михајловић. Трактор је користио више за своје потребе и много мање је чинио услуге другима. Прави трактор марке “Урсуз” у селу је купио око 1970. године Никола-Кола Николић, затим Богоје и Војислав Вељковић, Бранко-Пира Милосављевић, Милија (Мињин) Милована Михајловић и Михајло-Мика Матић. 1Дреш је био сличан, сада комбајну, само што дреш није имао свој сопствени погон, већ је радио уз помоћ трактора или неког другог погона н то само на једном месту, где су биле дотеране и здевене камаре жита. 2 Одређено место где се дотеривало жито и денуло у камаре.
У времену од 1967. до 1975. године, настају крупне промене у пољопривреди у њивама буљанског атара. Све мање се користила запрега (волови и краве) за орање а све више и више су орали трактори. Тако су, када се престало да оре запрегом, Миломир Ивковић и Михајло Матић орали свима у Буљану, скоро цело буљанско поље, само њих двојица. А када није имало да се оре, обављали су друге услуге. Први Буљанац, који је кренуо трактором уз наше брдо за планину, био је Милија - Мињин Михајловић. Он је први трактором прошао “Пресеку” и старим ископаним, узаним путем ишао на ливаду у Чешњак, да коси сено. Од 1970. године до 1973. трактори “Урсузи”, могли су се купити на кредит и отплату у ратама, па су у то време искуповали више њих скоро у исто време: Радомир Марковић, Божа Љубисављевић, Милош Савић, Витомир Милосављевић, Радивоје Илић и дрПосле 1973. године, у село су почели, убрзо да долазе један по један трактор, разних типова и марке, тако да их је у 2002. години, било око 390 трактора у нашем селу. Жетва пшенице комбајном у буљанском пољу почела је после 1964. године, а први Буљанац који је купио комбајн, био је Живојин Давида Илић и Стојадин Станковић. Први Буљанац који је купио камион, био је Живота Радосављевић. Камион је купио 1963. године, а нешто касније камионе су купили Михајло Матић и Миломир Ивковић. Прву аутомеханичарску и лимарско-фарбарску радњу, отворио је 1984. године Јевта Миладиновић. Скоро у исто време отворио је и аутомеханичарску радњу и сервис за сервисирање фреза и моторних тестера, разних типова и произвођача, у гарантном року Бора Јовановић са својим синовима Драгишом и Драганом у дворишту своје таште Јоване Радосављевић. 255
Слика 101. Породица Марјановић: Гвозден (крајњи десно) син Миливоје-Миша (крајњи лево), снаха Слађана (десно), унука Светлана (лево) и Добривоје Стојана Радојковић (у средини). Сликао је Златоје августа 1977. године. 256
Породица Лазаревић Слика 102. Петровка (1948.). Сликано 1978. године. Слика 103. Станојло 1920-1980. Будимка 1921-1967. Сликано 1946. године. 257
О ФАМИЛИЈАМА Фамилије су још у стара времена, чврсто спојене и везане за крсне славе. Фамилије и славе су биле неодвојиве од једног племена или једне одређене породице. Много је што-шта током времена промењено у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа, до данашњег дана. У време после Турака, код наших старих предака било је правило: “Ако не зна од које је фамилије, питај га коју славу слави.” Или обрнуто: ”Ако хоћеш да знаш, коју славу слави, питај га, од које је фамилије.” Обичај крсне славе вуче порекло из најстаријих времена, из доба предхришћанских, многобожачких веровања. Крсна слава је првобитно била везана за земљу (имовину), а тек касније постала је заштитник једне одређене породице, братства или племена.1 Када неко наследи неку имовину-земљу, он онда прихвата и славу која је везана за ту имовину. Када мушкарац оде на мираз, он онда слави и своју и славу своје жене, због имовине-земље.2 После њега његови синови наследници, обично славе очеву славу, а мајчину славу, само преслављују (преслужују).3 Расељавањем и размножавањем, људи су задржавали крсну славу својих предака и слава је прелазила, преносила се и настављала са колена на колено. Са оца на сина, преживљавајући све прохујале векове. Тако да се данас лако може закључити: “Да су породице са истим презименима, од једног претка, само по томе, коју славу славе.” “Уколико славе исту славу, онда су од истог претка. Али су се током времена и расељавања удаљиле једна од друге и постале непознате.” Да би се сачувале фамилије, Државни совет Србије на челу са Александром Карађорђевићем је 1851. године донео Закон о установљавању и стабилизацији презимена код Срба, да би се фамилије по презимену могле распознавати. Једно презиме, једна иста фамилија. (О томе смо већ говорили у првом делу под насловом “Стабилизација фамилијарних презимена”). По овим наведеним правилима Срба, Буљанци су веома добро чували своје фамилије све до Другог светског рата, када је по1 Милан Вуковић, Народни обичаји и веровања код Срба, 1985. год. 2 ЈБубомир Ранковић, Српске славе и верски обичаји, 1996. год. 3 Драгомир Антонић, Обичајник код Срба, 1997. год. 258
чео највећи хаос у одређивању бебама породичних презимена и имена, чиме су значајно уништене фамилије. После 1945. године, када је новим законом, црквама је одузето право да воде матичне књиге, а исте су пресељене у месне канцеларије у селима, Буљанци су сваком рођеном детету мењали презиме и давали по једно име у цркви а друго у канцеларији. Због тога данас у Буљану имамо 6-7 генерација, у којима деца рођена од 1945. до 1953. годишта, имају по два имена са којима се служе. А по презимену се не могу распознавати од које су фамилије. Постанак фамилија у Буљану По старим некадашњим правилима, Буљане је некада у почетку стварања, имало седам фамилија а исто толико и слава. Сви који славе једну славу, припадају једној фамилији1, потичу од једне фамилије. Буљанци су некада славили: Св. Јована Св. Срђевдан Св. Срђевдан и Цар Констадин Св. Арханђела и Госпођиндан Св. Николу Св. Петковицу Св. Васиљевдан Од старих фамилија, познате су осам и то: Станићи Видовићи Поповићи Јеремићи Туфегџићи Попићи Дивљановићи Морачани Недићи Станкићи Мандићи Томићи Скица 4. Фамилије у Буљану 1 По књизи Љубомира Ранковића, Сриске славе и верски обичаји, 1996. год. 259
Из овога се види, да су се фамилије, још у рано доба размножиле. А све остале фамилије, којих данас има у Буљану, су доста млађе и током времена, како смо се размножавали, умножили смо и фамилије. Тако да их данас имамо 29. * * * Од постанка Буљана до сада, нико није испитивао и не постоје никакви писани извори, како је село Буљане постало, када је насељено, ко га је населио, и одакле су дошли. Све се то заснива на предањима и легендама. Порекло фамилија по легенди о Буљану О постанку Буљана доста је написано у првом делу прве књиге, под насловом “Историјски део”. Сада да видимо шта кажу предања и легенде о постанку фамилија у Буљану. Из малобројних књига и малобројних страница у њима подаци се скоро слажу са предањима и легендама о Буљану, које су наши стари сачували од заборава. Из књиГа и леГенди закључује се, да је Буљане са насељавањем уГлавном почело после Косовске битке 1389. Године, за време Деспота Стефана Лазаревића и за време страдања манастира Раванице 1396. и 1398. Године, као и за време турске најезде под називом “Хасанов плен”, којије био 1407. Године. Почетак стварања села Буљана, био је на простору код данашње старе млекаре и испод моста у потесу, данас званом Селиште. Па тек из Селишта, због Турака су се иселили дубље у шуму у Валогу и Суви поток. Први мештани села Буљана су дошли из два правца. Једни из правца југа, од Крушевца, а други из запада, из Црне Горе и Грчке. Они који су дошли с југа, о њима постоји сачувана легенда (на првим страницама прве књиге) и за њих се скоро поуздано зна, да су овде дошли, бекством од Турака, што значи, после Косовске битке 1389. године, и то је фамилија Станићи. Од фамилије Станићи су касније, размножавањем и деобом браће, настале су још шест фамилија. То су: Јотићи, Богићи, Долинци, Лазићи, Ивковићи и Станковци. Сви они славе Светог Јована. Сахрањују се у Рамништу и данас броје 63. куће. Порекло фамилије Станићи, по казивању старих Буљанаца, 260
потиче од Шиљеговца код Крушевца. Станићи су настали од Стане, ћерке неког Влаха, који је био код ватре у Селишту, када су дошли Субота и унук Милојко, који је касније умро много пре Стане, од које је постала многобројна фамилија Станићи. Ако сада прихватамо легенду за тачан податак, онда су Станићи најстарија фамилија у селу. За оне који су дошли из правца запада, постоје нека предања, да су пореклом из Црне Горе и Грчке. То су фамилије Морачани, Недићи, Станкићи, Мандићи и Томићи. Свих ових пет фамилија данас броје 103 куће и сви они славе славу Св. Арханђела и Госпођиндан. По броју они су најбројнији у селу. За ове са запада постоји још једна могућа алтернатива, да су неки дошли из села Курилова које је било у Рамништу и села Буљани које је било код данашњег Добричева и Ћуприје, поред саме реке Раванице. Село Курулово, (о њему смо писали у историјском делу прве књиге) налазило се поред доњег гробља у Рамништу, а његови мештани су се као стручњаци бавили производњом креча.1 Могуће је да су то били први насељеници овог нашег простора. Код села Курилова је постојала црква “Краса” до данашњег гробља у Рамништу. То је црква старија од манастира Раванице у Сењу. И у то време у Браничевској области, постојале су само две цркве. Цркве у селу Курилову и црква у Голубцу на Дунаву. (Црква у Сисевцу је у то време била у рушевинама.) Село Курилово и град Петрус били су у то време, за Турке, значајно место у Србији. За време турског напада “Хасановог плена” 1407. године, мештани села Курилова су се разбежали. Могуће је да су дошли у нашу Валогу. Скривајући се у шуми. Од 1407. године црква “Краса” и село Курилово више не постоје. Друга алтернатива, за оне који су дошли са запада, као могућа је, да су то били мештани села БУЈЂАНИ, које је било поред реке Раванице и села Равно (данашња Ћуприја). У ово нас уверава то што су мештани су села БУЈБАНИ разбежали од Турака, скоро у исто време кад и из села Курилова. Постоји могућност да су и они тада дошли у нашу Валогу и са собом донели име села. 1 Грци су први пронашли методу печење креча.
По овој алтернативи, мештани западне струје су старији од јужне. III У исто време када су настали Станићи, постала је и фамилија Видовићи од Видоја хајдука, који је са својом дружином припадао у ваганарским ливадама а који је код Бошњана у Мијуцин поток сачекао и побио Турке, који су на коњима пошли у Буљане за девојку (на уговорену свадбу) Милојкову и Станину ћерку. Није познато, одакле је био хајдук Видоје, да ли из Буљана или је дошао од некуда са стране. О Видоју, многим Видовићима је познато, јер су све до шесдесетих година XX века имали презиме Видојковић, по хајдуку Видоју. Задње презиме Видојковић у Буљану имала је баба Мага (Радивоју Михајловићу баба). Видовићи данас броје 34 куће. Славе Св. Николу, а сахрањују се у Рамништу. IV Поповићи су трећа фамилија, која је по легенди о Буљану постала у исто време када и фамилија Станићи и Видовићи. У легенди се прича, да се у Селишту, у друштву са Милојком и Станом, настанио и неки Поп. Поп се овде касније оженио и са женом нарађао децу од које је постала данашња фамилија Поповићи. Неки Поповићи данас сматрају, да је тај Поп дошао из села Извора, из манастира Св. Петка. Фамилија Поповићи данас броје 9 кућа. Славе Св. Васиљевдан и Св. Илију. Сахрањују се у Јеремитском гробљу. То су те три фамилије, Станићи, Видовићи и Поповићи, које су постале од оне три личности: Стане, Видоја и Попа, који се помињу у легенди о Буљану, описане у нашој првој књизи. V Фамилија “Јеремићи” су, такође, једна од најстаријих фамилија. Није јој познато порекло, када и одакле су дошли. По Јеремићима је гробље изнад села, на брду и добило назив “Јеремитско гробље”. Могуће је да су они у то време били први овде и да су они започели гробље. 262
А по Радославу Прокићу (“Средњовековна петрушка област”, страна 28), Јеремитско Гробље је везано за средњи век и време Византије и Цара Душана, као и за Исихасте и Синаите, односно Исихастички покрет, који је нарочито био бујан после 1351. Исихасти (Еремити), и по њима Еремитско гробље, а касније и Јеремитско. Јеремићи су се током година и векова размножили и од њих је постала и фамилија Јашићи и Куићи (Кузмани). Они сви заједно данас броје 35 кућа и сви славе Св. Срђевдан. VI Попићи су фамилија која није сачувала своја предања о постанку, или бар ми нисмо успели да сазнамо. Вероватно да им је порекло много старо и због тога отишло у заборав. Од фамилије Попићи настале су још и фамилије Мошићи и Балићи. Они сви заједно броје 27 кућа и, поред славе Срђевдан, славе и славу Цар Костадин. Сахрањују се у Јеремитском гробљу. VII Туфегцићи су фамилија, потомци неког човека, коме је надимак био “Туфегџија”. На турском језику, туфегџија значи “пушкар” по занимању (мајстор за поправку пушака). Туфегџија се у Буљану доселио доста рано. По неким казивањима, он је дошао из околине Бијелог Поља из Црне Горе. Туфегџија је касније имао сина Ђурђа који је био власник Ђурђевих ливада код Сисевца. Пописан је и има га у првој књизи у чибучком тефтеру од 1834. године. Од фамилије Туфегџића, постале су још две фамилије: Миликићи и Стаићи. Сви заједно, данас броје 24 куће, славе Св. Срђевдан и припадају Срђевчанима, али се сахрањују у доњем гробљу, у Рамништу. VIII Дивљановићи су фамилија којој припадају и фамилије Прокићи, Шпагићи и Ерчићи. То су три новије фамилије и сви заједно броје 35 кућа. Није познато порекло фамилије. Али, ако Ерчићи буду посебна фамилија, који сматрају да су пореклом од Ужица или Чачка, односно да су Ере, онда је могу263
he, да су они пореклом из села Буљани, оног што је било поред реке Раванице. И да су то они који су Турцима, за време “Хасановог плена” 1407. године, заварали траг и побегли у нашу Валогу. Ако, су пак, Ерчићи Дивљановићи, онда су то били Дивљановићи. А наши овдашњи мештани су то називали, “тамо далеко из ерско”. Дивљановићи славе славу Св. Петковицу и сахрањују се у Рамништу. IX Фамилија “Морачани” по предању потиче од једног од три брата, који су у ове крајеве дошли из Црне Горе, од реке Мораче. Један од њих је остао у Буљану, други је отишао у Стубицу а трећи је у Забрези. Морачани славе Св. Арханђела и Госпођиндан и данас броје 20 кућа. Сахрањују се у Рамништу. X За фамилије “Недићи” и “Станкићи”, данас не постоје никакве сачуване легенде о постанку и пореклу, осим неких прича, које нису довољно проверене и убедљиве, да порекло ових фамилија потиче из Црне Горе, односно Грчке. Али, да су се у Црној Гори, кратко задржали и да им је ту била само успутна станица. XI “Мандићи” су фамилија, који су постали од неког досељеника, који се звао “Манда”, што на турском језику значи “слуга”. Прича је остала, да је то био неки турски слуга, служио је турског Агу. Манда је у Буљану по некима дошао за време Турака, али, доста касније од осталих. Мандићи данас броје 10 кућа. Сахрањују се у Рамништу. XII Бусиловци причају, да њихово порекло потиче од једног човека, који се из села Бусиловца, доселио у Буљану. Овде се оженио и намножио фамилију, од које постадоше сви Бусиловци. Прича се да је тај Бусиловац убио неког Турчина у Бусиловцу и да је после тог убиства, морао да напусти Бусиловац и негде склони и сакрије. (Скоро исти случај, као што је и наш Живко отишао из фамилије Ивковићи у Сење. 264
Данас Бусиловци броје 8 кућа. Сви славе Св. Николу 19. децембра. Свим Бусиловцима у Буљану су кумови из Бусиловца. Сахрањују се у Рамништу. За све остале фамилије које овде нису описане, фамилије су много млађе по годинама и много касније су постале размножавањем овде на овом тлу. Или оне друге, које су задње досељене. Све ове фамилије, било би потребно, да бар овакве какве су данас, сачувамо. Надајмо се, да he томе ова књига допринети. Задњи досељеници Много касније су дошли и преци садашњих Петровића који сада броје 5 кућа, у Буљану и 3 куће у Сисевцу. Они су донели славу Св. Луку. После Петровића, дошао је и предак куће Станка Муратовића (Жарка) и донео славу Ђурђевдан. Муратовићи данас имају две куће-домаћинства. Жарков чукундеда Мурат Таировић, је за време пописа становништва у Буљану 1863. године, био једини занатлија у селу. Мурат је био ковач по занимању а сви остали земљоделци. У другој половини XIX века у Буљане су се доселили и преци још две данашње куће, Богоја и Славољуба Вељковића. За Вељковићеве претке постоји веровање да су пореклом из Бугарске. Највероватније је, да су пореклом из наших српских крајева из шире околине границе Србије и Бугарске. Вељковићи славе славу Гмитровдан. Такође, доста касније, после Првог светског рата доселио се и Лене Најдановог неки деда, за кога се верује да је дошао из Бугарске. Од Најданових потомака, данас у Буљану има две куће, а то су: Милосав (Косин) Живановић и Славољуб Бранка Најдановић. Они су прихватили да славе Св. Јована, летњег и зимског. После Првог светског рата дошли су и преци данашње породице (куће) Драгутина Перића и Миодрага Марјановића. Драгутин слави Ђурђевдан а Миодраг Св. Јована. Да би сваки мештанин села Буљана могао брже и лакше да нађе себе у овим списковима фамилија, домаћинства су пописана азбучним редом и том приликом се десило, да рођена браћа и на 265
Слика 104. Са свадбе 1915. године, када се женио Динка Богин. Младожења Динка (други с десна са каницама о појасу). Млада (скрштених руку о појасу). Старојко (до младе лево, Милији Марковићу деда Станимир). Између младе и старојка, у закићеном шеширу је Никола Николић (1891. Никола Долин, отац Миодрага Николића). Мало дете је Јаворка (1908. Милије Радосављевића баба, а Милету ловцу мајка. Десно крајња жена је супруга Милана Корпуса, коме је кућа била где је сада Слободана Јевтнћа. У иозадини се виде куће, село. списку подељена због различитог породичног презимена, тако да је млађи брат на почетку списка, а старији на крају или обрнуто. Тако исто су подељени и остали, који су у најближем сродству, који потичу из једног корена, од једног претка, што су на списку требало да буду груписани и заједно, да би се видело која су домаћинства од једног претка, изједног корена. Честе промене породичног презимена у фамилијама, штетно су утицале и на очување фамилија, о чему смо читали на почетку. Тако данас у селу немамо добру чистоћу фамилија и по презимену се не могу распознавати, као што се некада могло, док су презимена чувала своје фамилије на окупу. Презимена су напротив деформисали фамилије, посебно после Другог светског рата, када се није поштовало старо правило, всћ су узимана презимена, на своје прадедове, најближе из куће. А на уништавању фамилија највише су учинили људи, који су отишли на мираз у другу фамилију и са собом однели своје пре266
Сшанићи Јотићи Богићи Долинци Лазићи Ивковићи Станковци Видовићи Јеремићи Јашићи Куићи Морачани Недићи Сшанкићи Мандићи Томићи Туфегџићи Стајићи Миликићи Јоргићи Бусиловци 17. фебруар 2000. Скица 5. Шема постанка фамилија 267
зиме и крсну славу, а по смрти се сахрањивали у гробљу где се сахрањује фамилија супругиних родитеља. Из спискова се још види, да су данас фамилије растурене и измешане по целом селу. Некада су сва домаћинства, једне фамилије са кућама била на окупу у једној мали. У једном кругу. После Првог светског рата, а посебно после Другог, дошло је до расељавања из Валоге и Сувог потока у Буковац, у доњи део села, ближе до друма и ниже од брда, у равнији терен. Том приликом се није гледало на фамилије, већ је пресудно било у ком делу села је ко нашао место, локацију за градњу куће, без обзира што су комшије биле из друге фамилије. И на крају да додамо. Наше фамилије су Буљану, остале чистокрвне народности, онакве какве су дошле на овај терен, приликом насељавања, бар што се турских гена тиче, јер су наши преци живели далеко од града и путева а дубоко у шуми а наше баке су чували у строгој изолацији од Турака, а сваки срамни испад неког Турчина, наши дедови су то кажњавали убиством. Као што је то учинио и Живко Костић који је убио у својој кући и Турчина и жену, а затим побегао у село Сење.1 БУЉАНСКА ДОМАЋИНСТВА ПО ФАМИЛИЈАМА И СЛАВАМА КОЈУ СЛАВЕ Св. Јована, 20. јануара и 7. јула славе 63 куће-домаћинства. Фамилија Станићи: Јотићи, Богићи, Долинци, Лазићи, Ивковићи и Станковци 1 За обраду података по питању слава и фамилија утрошено је време око годину и по дана Станићи-Јотићи 21 кућа Ред. број Презиме, име и Годииа рођења лица иаследиика славе и колача no иаслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. јул Друга слава 1 Алексић Обрена Светозар (1913.), Јовановић Радоје (1934.), Јован (1957.), Срећко (1996.) + + 2 Божиновић Јаков (1907.), Живадин (1940.), Топлица (1967.), Данијел (1998.) + + 3 Божиновић Светозар (1897.), Живан (1929.), Раде (1953.) + + 268
Божиновић Милана и кћи.1 /Отсељене у Поповац/ 4 Димитријевић Богосава Велимир (1900.) Јовановић милисав (1921.), Димитријевић Живадин-Динче (1947.) -1- -(- 5 Димитријевић Богосава Владимир (1908.), Богдановић Живан (1933.), Миленко (1958.) -(- -(- Димитријевић Живана Милосав (1953.). /На миразу у Лешју./ 6 Димитријевић Владимира Милован (1939.), Јован (1964.) -1- -1- 7 Јовановић Велимира Радисав (1924.) -1- -(- 8 Јовановић Велимира Бранко (1927.), Драгољуб (1954.), Саша (1985.). /Слави и В. Госпојину 28. 08. и Св. Арханђела 21.11./ -ј- + + 9 Јовановић Петра Милорад (1914.), Михајло (1935.), Миливоје (1960.), Иван (1983.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- -1- 10 Јовановић Милорада, Радосављевић Милован (1938.), Александар (1959.), Дарко (1988.)./Слави и Св. Арханђела 21.11./ -(- -1- 11 Јовановић Симе Милосав-Миса (1916.), Радисав (1941.), Сима (1963.), Милан (1984.) -(- -1- 12. Јовановић Милосава Радула-Рача (1944.), Раде (1965.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- -1- Јовановић Радосав-Илинкин (1921.). /Угашено домаћинство/ 13 Милосављевић Јанићије (1908.), Витомир (1930.) Миленко (1953.), Влада (1985.). -(- -(- Обрадовић Ђуре Димитрије (1908.) /Наставља Миодраг Марјановић (1941.) и Небојша (1963.), из фамилије по лози из Шалудовца -1- + 14 Радосављевић Милосав (1907.), Миливоје (1932.), Милош (1954.). -1- -(- Радосављевић Милосава Милутин (1926.), Бранко (1946.). /Отсељени у Ћуприји/. Радосављевић Милосава Душко (1928.) /Отсељен у Ћуприји/. 15 Радосављевић Милана Милоје (1929.), Живојин-Жика (1955). -1- -1- 1 Редни број није стављан код отсељених из Буљана. 269
16 Радосављевић Милана Живота (1938.), Добривоје-Биба (1961.). -1- -1- 17 Радојевић Радисава Радивоје (1924.), Зоран (1948.), Топлица (1972.) -1- -1- 18 Радојевић Радивоја Златоје (1950.),Томица (?) -1- -1- 19 Стојадиновић Јована Добривоје (1913.), Јовановић Милан (1936.),Боривоје (1955.) -1- -1- 20 Стојадиновић Светозара Радивоје (1912.), Милосав (1933.), Божидар (1951.) -1- -1- Стојадиновић Радивоја Јован (1938.), Бане (?) /Отсељени у Параћин./ 21 Стојадиновић Велибора Станојло-Либин (1929.). -1- -1- Станићи-Богићи 12 кућа Ред. број Презиме, име и Годииа рођења лица наследника славе и колача ио наслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. ЈУЛ Друга слава 1 Богић Милош (1910.), Живан (1932.), Иван(1955.) -1- + 2 Богић Ивана Светолик (1921.), Драгислав (1943.), Зоран (1967.). -1- -1- 3 Богић Светолика Војислав (1941.), Срђан (1966.). /Слави и обе Свете Петковице 8. августа и 27. октобра./ + -ј- + + 4 Богић Ивана Аврам (1924.) /Ћерке удате./ -1- -Ј5 Богић Жика (1920.), Радоје (1938.), Синиша (1958.) -р -1- 6 Богић Радимира Милан (1924.), Мирослав (1954.), Горан (1981.). -1- -Ј7 Богић Богоја Младен (1925.), Милан (1950.), Дејан (1969.). -1- -1- Мијајловић Миладин - Дина (1904.), Милосављевић Александар (1923.), Светозаревић Милосав (1944.). /Наставља Матић Звонко (1965.) и Ненад (1987.), по лози из Забреге. Слави и Св. Архан. 21.11./ -1- + + 8 Милосављевић Милорада Станојло, Живојин, ЈБубиша (1964.) /Латинкин, слави и Св. Николу 19.12.) -1- -1- 9 Милосављевић Станојла Владимир (1940.), супруга Јована. Ћерке удате. -1- -1- 10 Милосављевић Станка Живојин (1921.), Станојло (1951.), Срђан (1980.) -1- -1- 210
11 Милосављевић Станисава Живан (1936.), Миленко (1954.), Владимир (1982.) -1- -l12 Радојевић Светомира Божидар (1912.), Бранко (1939.). Топлица (1960.). -1- -1- Станићи-Долинци 11 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења :iuiia наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. ЈУЛ Друга слава 1 Богдановић Сретен (1918.), Милоје (1925.), Драган (1950.), Братислав (1974.) -1- + Богдановић Сретена Радомир-Раша (1934.) /Отсељен у Параћин.) Богдановић Диде Јован (војно лице). /Живи и ради у Нишу./ 2 Добросављевић Милоша Станко (1900.), Живан (1925.). Бранислав (1950.) -1- -1- 3 Добросављевић Станка Станојло (1928.), Зоран (1962.), Јован (1992.) -1- + Добросављевић Димитрије - Мита (1932. Станков). Син живи и ради у Алексинцу. 4 Добросављевић Милоша Никола (1908.), Стојадин (1940.), Новица (1960.), Никола (1996.) -1- -(- 5 Добросављевић Милоша Миленко (1909.), Трифун (1937.). /Ћерке удате/ -1- + Добросављевић Миленка Живко (1933.). /Отсељен у Јагодину./ 6 Добросављевић Видан (1904.), Живота (1939.), Борисав (1959.). -1- -1- 7 Добросављевић Станоја Радисав (1924.), Миливоје (1950.). /Живи и ради у Бору./ -1- -(- 8 Добросављевић Станоја Милисав (1928.). /Кћи Горица удата у Шалудовац./ 9 Ђорђевић Петронија Стојадин (1912.), Драгислав (1939.), Предраг (1963.), у Аустралији. Мића (1966.). /Слави и Св. Цар Костадин 3 јуна/ + -1~ Ђорђевић Стојадина Томислав (1932.). /Отсељен у Јагодину/ 10 Ђорђевић Драгомир-Гома, Радош (1937.), Југослав (1968.). + -1- 11 Ђорђевић Никола, Милан (1944.), Мартин (1967). + -(- Ђорђевић Николе Драгољуб (1939.). /Супруга и кћи живе у Новом Саду./ 271
Станићи-Лазићи 6 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача по наслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. ЈУЛ Друга слава Алексић Петра Светозар (1895.), Живан (1925.). /Ћерке 4 удате. Наставља да слави кћи Ружица с Кузмановић Милијом из фамилије Јеремићи./ 1 Глигоријевић Милун, Светозар (1922.), Милија (1953.). -(- -(- Глигоријевић Милуна Светолик (Толе Пуца) /Отсељен у Параћин./ 2 Лазић Антонија Радисав (1926.), Новица (1951.) -(- -(- Лазић Радисава Радосав-Лале (1948.). /Супруга и деца живе у Параћину./ 3 Лазић Радоје, Раденко (1912.), Радивоје (1934), Љубиша (1963.). -(- -(- Лазић Раденка Александар (1932.), Здравко. /Отесељен у Поповац./ 4 Лазић Раденка Миливоје (1936.), Драгослав (1959), Мирослав (1963.), Игор (1996.) -(- -(- 5 Лазић Радуна Станојло (1923.), Бранко (1942.), Зоран (1965.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -(- -(- Лазић Станојла Градибор (1948.), Горан (1971.). /Живи и ради у Београду./ 6 Лазић Лазар, Живојин (1920.), Милојко (1940.), Дејан (1965.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -(- -1- -(- Лазић Живко (1898.). /Наставља да слави Радошевић Павла Светолик (1922.) и Боривоје из Фамилије Морачани. Угашено домаћинство./ Станићи-Ивковићи 6 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача по наслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. ЈУЛ Друга слава 1 Ивковић Милан (1900.), Радисав (1924.), Миломир (1946.), Драган (1970.), Милош (1992.), Марко (1994.). -(- + 2 Ивковић Радисава Александар (1942.) /Ђерке удате./ -[- -(- 272
3 Ивковић Милоје, Велисав, Милорад (1952.), Далибор (1979.), Драган (1980.). -1- -(- 4 Ивковић Адам, Миливоје (1924.), Томислав (1943.), Слободан (1964.), Ненад (1986.). “1“ -f5 Ивковић Станимир, Синиша (1926.), Љубиша (1948.), Милан (1970.). -1- -1- 6 Ивковић Станимира Драгиша (1926.), Ивко (1949.), Небојша (1971.) 4“ “Г Ивковић Гвозден (1922.), Стојан (1941.), Станимир-Миша (1952.). /Угашено домаћинство./ Јовановић Бранислав-Бранко (1924.), Раде(1949.). /Отсељени у Параћин./ Станићи-Станковци 7 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20. јан 7. јул Друга слава 1 Милосављевић Божидар (1903.), Велимир (1930.), Бранислав (1950.), Душан (1981.). -1- + 2 Миладиновић Јевте Милосав (1916.), Милан (1937.), Драги-Голуб (1956.). /Драги отсељен у Параћин./ -1- -1- 3 Миладиновић Јевте Милоје (1912.), Јевта (1940.), Маркус (1970.). -1- -1- 4 Станковић Душков Милорад (1918.), кћи Велинка (1939.). -1- -1- 5 Станковић Душка Милутин (1927.), Милован (1954.), Зоран (1979.). -1- -1- 6 Станковић Радисав Радојковић (1865.), Јован, Стојадин (1932.). /Наставља да слави кћи Зорица и Алекса Кочинац. Слави и Св. Арханђела 21.11./ + -1- + Станковић Јована Живадин (1925.), Голуб (1947.). /Живадин је на миразу у Шалудовцу.) Станковић Станко-Илин (1908. ћерке удате). /Наставља да слави кћи Драгица са Милосавом Живановићем и Миодрагом из фамилије Најдановића./ 7 Станковић Мике Милан (1898.), Светислав (1922.), Крстивоје (1945.) Миливоје (1964.) -1- -1- Станковић Милана Драгислав (1924.) и кћи Љиљана Бошковић (1945.), Шабац, и Планинка Стајић (1949.), Параћин. 273
Св. Николу 19. децембра славе 57 куће-домаћинства. Фамилије: Видовићи, Јоргићи и Бусиловци. Ред. број Презиме, име и годинарођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 19. децем. Друга слава Видовићи, 34 куће 1 Богосављевић Раден (1891.), Радоје (1919.) Миливоје (1946.), Дејан (1975.) -(- Богосављевић Радена Радисав (1923.) Миленко и Мирослав. /Отсељени у Параћин./ 2 Богић Милуна Светолик (1923.), Миленко (1952.), Мирослав (1978.) -(- 3 Богић Србобрана Стојан (1945.), Живота (1970.). -1- 4 Богдановић Петар (1891.), Милован (1940.), Зоран (1962.), Срђан (1986.), Млађан (1988.). -(- 5 Богдановић Петра Милосав (1922.), Радоје (1941.). -(- 6 Богдановић Живојин (1920.), Милош (1943.). -(- Богдановић Радивоја Бранко (1943.). /Наставља да слави Новица Миловановић (1962.), из фамилије Јеремићи. Слави и Св. Госпојину 28. 08./ + 7 Богдановић Богдана Душан (1930.), Милош (1950.), Драган (1968.). -(- Бошковић Стојан-Таја. (1900.) /Наставља да слави кћи Велика, Радоје и Бранко ЈБубисављевић из фамилије Томићи. Слави и Св. Госпојину 28. 08. и Св. Арханђела 21.11./ -1- -i- -)- 8 Добросављевић Радисава Сотир (1931.), Милосав (1956.). Ненад (1982.) -1- 9. Илић Димитрија Радивоје-Митин (1932.). -(- Илић Димитрија Милоје (1934.). /Отсељен у Параћин./ 10 Лазић Антонија Драгомир (1902.), Војислав (1929. у Неготину), Антић Антоније (1947.), Малиша (1971.). -1- 11. Лазић Богомира Милан (1936.), Миленко (1955.). -(- 12. Милановић Радан (1907.), Ђокић Милан (1934.), Драгислав (1957.). Саша (1984.). -1- 13. Милановић Милована Милан (1922.) /Ћерке 4 удате. Славио и Срђевдан./ -ј- -1- 14 Михајловић Драгића Радивоје (1943), Радиша (1965.) -(- 274
15 Михајловић Милосава Радисав (1921.), супруга Роса (1925.). /Син Миливоје отсељен у Јагодину. Унук Бобан у Параћин./ -(- 16 Михајловић Витомира Драгић (1913.), Станоје (1934.), Славољуб (1958.), Милош (1989.), Дарко (1991.) -1- 17 Михајловић Витомира Драгутин (1925.), Стојан (1948.), Добрица (1969.) -(- 18 Михајловић Милана Живан (1932. Виткин), Милија (1950.). /Слави и Св. Архангела 21.11./ -1- -(- 19 Милошевић Петар (1890.), Гвозден, Добривоје (1933.), Миодраг-Миша (1957.). -1- Милошевић Петра Радомир. /Кћи Добрија наставља са Милошем Тодоровићем (1925.), из фамилије Прокићи./ Милошевић Крстивоја Светозар (1921.). /Кћи Дара наставља да слави с Милојком Лазићем из фамилије Лазићи./ -1- 20 Маринковић Радосав (1906.), Драгомир (1933.), Зоран (1962.). -(- Маринковић Драгомира Бранко. /Живи и ради у Сумраковцу./ Маринковић Стојан (1902.). Долази Миодраг Милисављевић из фамилије Јашићи. 21 Маринковић Ненада Милутин (1925.), унук Бобан (1967.). -1- 22 Маринковић Милутина Стојадин (1944.), Саша(1964.). -(- 23 Маринковић Милутина Станоје-Муја (1951.) -(- 24 Николић Богоја Никола (1923.), Голуб (1949.), Небојша (1971.). -(- Николић Николе Миленко. /Отсељен у Параћин./ 25 Николић Богоја Боривоје (1916.), Милован (1954.). Милан (1994.). -(- Недељковић Димитрије - Шнајдер. Ћерке Софија Илић и Мир а удата у Холандији, 26 Ристић Петар, Богосав (1920), Радивоје-Диша (1953.). -1- 27 Ристић Анте Милија, Станоје (1949.), Горан (1969.). -1- 28 Ристић Анте Миладин-Дина (1918.), Радисав (1939.), Александар-Аца (1958.) -1- 29 Ристић Илије Милосав (1926.). /Миодраг је отсељен у Немачку. Маћеха Миља (1935.). -1- 30 Ристић Радомира Никола (1922.) Миливоје (1944.). /Наставља да слави зет Бобан Грујић (1971.)/. -1- 275
Ристић Николе Радивоје (1942.). /Отсељен у Јагодину./ Ристић Стојан (1930. Столе Борин. Ћерке удате.) -1- 31 Ристић Стевана Милован-Миња (1926.) -1- 32 Ристић Гиле Бранко-Брана (1944.). Ћерка удата у Шалудовац. -(- 33 Радошевић Аврама Урош (1902.). /Слави кћи Милојка (1929.)/. -1- 34 Радошевић Аврама Миладин (1917.). /Слави супруга Милосија./ -1- Радошевић Светомир (Данин). /Славе кћи Душанка и Топлица./ -1- Слика 105. За време митинга 1956. у част пуштања Фабрике цемента у рад. На фотографији су с лева на десно. обележени тачком: 1. Кола Станајин из Буљана, управник задруге “Будућност” у Поповцу, за говорницом за време говора. 2. Милија Петровић из Буљана, референт продаје у Фабрици цемента, Цалетов отац. 3. Са шубаром и одликовањима из I светског рата је Диса Станков, Стојадинов деда, као почасни гост. 4. Михајло Швабић из Београда, лево поред деда Дисе. 5. Јулка, мајка Деве Пакичине и палог борца 1941. Радомира Милошевића, са марамом седи скрштених руку. 6. Обрен-Бренче Симић из Шалудовца, лево поред баба Јулке, са брковима. 7. Дена, трговац из Шалудовца, лево иза Обрена. 8. ЈБубиша Нешић, председник општине Поповац. 9. Драган Милиционер у цивилу, иза баба Јулке. 276
Јоргићи, 15 кућа Ред, број Презиме, име и година рођењалица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 19. децем. Друга слава 1 Атанасијевић Радисав-Дила (1928.), кћи Мира. /Слави и Св. Василија 14. 01. и Св. Илију 02. 08./ -(- -I--I2 Атанасијевић Јеремије Обрен (1936.), Голуб (1955.), Ненад (1977.) /Слави и Св. Василија 14.01. и Св. Илију 02.08./ -1- -I--I3 Васић Радосава Миодраг (1942.) -1- 4 Васић Радисава Бранислав (1927.). Милан (1956.), Горан (1976.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -(- -1- 5 Васић Жика (1906.), Милојко (1931.), Миодраг (1956.). /Отсељен у Поповац./ -1- 6 Милетић Станоја Добривоје (1914.). Кћи Станка. -1- 7 Милетић Станојла Радоје-Лале (1938.), Бојан (1961.), Никола (1986.), Немања (1989.) -1- 8 Милетић Станојла Радисав (1943.). /Слави и Св. Госпојину и Св. Арханђела./ -(- -1- -(- 9 Милетић Милије Радомир (1916.), Милојко (1941.), Радивоје (1978.). -1- Милетић Станоја Димитрије-Мита Танин (1910.). /Угашено домаћинство./ 10. Милојковић Деспот (1905.), Јевтимијевић Живота (1932.), Миодраг (1955.). -(- II Милојковић Деспота Живан (1928.), Милован, Славиша. -(- 12 Милојковић Лазар (1985.), кћи Милица Кузмановић -(- Милојковић Миле Ратко. /Наставља да слави кћи Јелена са Стојаном Огњановићем из фамилије Недићи./ Милошевић Станише Радомир, супруга Дева. /Наставља да слави Радомир Стефановић (1938.), по фамилијарној лози из Забреге./ -1- 13 Николић Станисава Никола (1932.), Станисав (1957.), Дејан (1984.). -1- 14 Раденковић Богомира Живадин (1929.) и у Јагодини Милош и Слободан (1980.) /Слави и Св. Арханђела 21. 11./ -1- -(- 15 Раденковић Богомира Станко (1935.), Радивоје (1957), Милан (1994). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- -(- 277
Бусиловци, 8 кућа Ред. број Презиме, име и година рођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе децем. Друга слава 1 Ракић Миленка Милан (1920.). Милица (1946.). -(- Ракић Милана Огњан (1942.). /Отсељен у Параћин./ 2 Ракић Мијајла Драгољуб (1958.). -(- 3 Ракић Милије Радомир (1936.), Љубиша (1967.) -(- Ракић Милосава Милош (1924.), Светомир (1945.). /Отсељен у Поповачку колонију./ 4 Светозаревић Добривоје (Љубнн) (1906.), Драгослав (1931.), Светозар Љубисављевић (1953.), Саша(1982.) -1- 5 Светозаревић Милана Милен (1936.), Витомир (1958.), Јован (1982.) -1- 6 Светозаревић Стојадин (1927.), Драгиша (1953.), Иван (1976.), Милан (1981.). -(- 7 Светозаревић Петар (1918.), Стојан (1940.) Јовица (1966.) -(- Светозаревић Стојана Славољуб (1963.). /На миразу у Рашевици./ 8 Светозаревић Душан (1920.), Живко (1956.), Драган (1983.). -(- 278
Св. Срђевдан, 20. октобра Срђевчани су врло издељени. Славе га фамилије: - Јеремићи, 36 кућа, у које спадају Јашићи и Кузмани; - ТуфеГуићи, 25 кућа, у које спадају Стајићи и Миликићи; - Попићи, 27 кућа, у које спадају Мошићи и Балићи, односно, укупно 88 кућа. Од 88 кућа, 60 кућа славе само Св. Срђевдан 20. октобра, а 28 кућа славе Св. Срђевдан и Св. цара Константина 03. јуна. Из 60 кућа сахрањују се у Јеремитском гробљу, а из 28 кућа се сахрањују у Рамништу. Јеремићи-Јашићи, 15 кућа Ред. број Презиме, име и Годииа рођења лица наследника славе и колача ио наслеђу с оца на сина Слава 20. окшоб. Друга слава 1 Вучковић Добривоје (1900.), Драги (1926.), Станоје (1952.), Саша (1975.), Александар (1994.). -1- Вучковић Драгија Стојан (1946.). /Живи и ради у Сопоту код Београда./ 2 Ђурић Боривоја Новица (1948.),Ненад (1976.). -[- 3 Ђурић Боривоја Топлица (1951.), Дејан (1973.) -1- 4 Лазаревић Милован (1902.), Стојан (1933.), Радомир (1962.), Александар (1991.) -(- Лазаревић Велика (1924.). /На мираз долази Радивоје Вељковић (1944.) из фамилије Туфегџићи./ 5 Марковић Вукадина Радомир (1926.), Драган (1948.), Мирослав (1973.). -1- Марковић Радомира Бранислав (Драгиша) (1952.). /Војно лице. Живи у Београду./ 6 Марковић Драгутин, Ђурић Боривоја Топлица (1951.), Дејан (1973.) -1- 7 Марковић Стојадина Марко (1918.), Слободан (1948.), Саша. ”Г‘ 8 Милисављевић Станисав (1900.), Милорад (1926.), Милисав (1955.). -1- 9. Милисављевић Миодрага Јовица (1944.), Томислав (1965.), Милан (1989.) Драган (1991.). -1- 10 Милисављевић Миодрага Миливоје (1946.), Зоран (1967.), Марко (1994.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- “F 279
II Милосављевић Стеван (1929.), Зоран (1957.) + 12 Милосављевић Стевана Ђура (1949.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- -1- 13 Николић Радисава Живота (1933.), Станко (1961.). Драган (1982.), Дејан (1984.). -1- 14 Стефановић Стојан (1908.), Радивоје-Дилка (1929.), Иван (1956.). -1- 15 Стефановић Радивоја Драги (1953.), Горан (1975.). /Слави и Св, Илију 02, 08./ -1- -1- Стефановић Стојана Радоје (1924.). /Ћерке: Верица удата у Новој Градишки, а Славица живи и ради у Београду./ Јеремићи, Куићи-Кузмани, 21 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20. окшоб. ДруГа слава 1 Ђорђевић Станојло (1931.), супруга Јела (1931.). /Две ћерке удате/ -1- 2 Ђорђевић Боривоје (1934.), Бранко (1958.), Бобан (1980.), Борко (1984.). -1- 3 Јовановић Адама Милен (1932.), Мирољуб (1959.), Александар (1983.). -1- 4 Јовановић Добривоја Милан (1931.), Стојан (1956.), Никола (1992.). -1- 5 Јовановић Милана Бранислав (1951.), Драгољуб (1972.). -1- 6 Јовановић Добривоја Јован, Борисав (1954.), Ненад (1977.). -1- 7 Јовановић Јована Момчило (1958.), Владица (1984.). -1- Кузмановић Милан (1919.) Петар (1938.). /Наставља Милош Златојевић из фамилије Морачани./ -1- Кузмановић Радосав (1925.), Драгољуб (живи и ради у Шапцу.) 8 Кузмановић Живојин (1908.), Милован Радосављевић (1935.), Мирослав (1956.), Ивица (1983.). -1- 9 Кузмановић Милоја Драгн (1940.) -1- Кузмановић Милоја Малиша. /У Свилајнцу је./ 10 Кузмановић Радивоја Милосав (1924.), Миливоје (1946.). /Слави и Св. Јована 20. 01./ -1- -1- 280
11 Кузмановић Радисав (1913.), Радош (1929.), Топлица (1949.), Дејан (1972.). -f12 Кузмановић Радоша Милија (1953.), Бојан (1981.). /Слави и Св. Петковицу 27.10./ -Ј- -Ј13 Миловановић Огњан, Миодраг (1934.), Благоје, Владимир. /Слави и Св. Аранђела 21.11./ -1- -Ј14 Миловановић Миодрага Новица (1962). /На миразу у фамилији Видовићи. Син Милош (1985.)/ -ЈМиловановић Огњана Александар-Лека. /Миша је отсељен у Параћин./ 15 Миловановић Добривоја СветиславЦана(1925.). /Миленко отсељен у Параћин./ -р 16 Миловановић Драгољуб-Драга (1892.), Стојан (1921.), Србислав (1947.), Бојан (1975.). /Слави и Св. Јеремију 14. 05./ -1- -(- 17 Радосављевић Радисава Радоје (1934.), Љубиша (1964.), Драгиша (1985.). -1- Радосављевић Живојина Милош (1932.). /Отсељен у Параћин./ 18 Радосављевић Радомир (1907.), Радисав, Миленко-Бели (1955.). -1- 19 Радосављевић Радивоја Милосав (1936.), Синиша (1962.), Александар (1985.) и Никола (1998.) -(- 20 Стојадиновић Радоја Милоје (1920.), Радојковић Владислав (1944.), Биљана (1965.) -1- 21 Стојадиновић Милоја Радисављевић Милисав (1946.), Бобан (1966.), Марко (1988.) -1- Туфегџићи, 11 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача no наслеђу с oi/a на сина Славе 20. окшоб. Друга слава 1 Вељковић Божидара Михајло (1925.), Радивоје (1944.) -Ј2 Вељковић Божидара Томислава (1933.), Мирослав (1956.). -(- 3 Илић Давид (1890.). Живојин (1922.), Радољуб (1953.). -1- Илић Веле и Михајловић Станисава Златко. /Отсељен у Параћињ/ 4 Михајловић Милован (1913.), Станисав (1940.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -(- -j281
Михајловић Милована Михајло. /Живи у Сисевцу, а син Зоран у Параћину./ 5 Михајловић Стаје Живадин-Жика (1934.). /Супруга и деца живе у Београду. Слави сестра Живка./ -fМихајловић (Нешић Станоја) Добривоје (1927.). /Супруга Стојана-Цака (1921.). Угашено домаћинство/ Михајловић Станоја Миленко. /Отсељен у Сисевац./ 6 Милетић Милосав-Ђођа (1924.), Новица (1949.). /Слави и Св. Петковицу 08. 08. и 27.10./ -1- -I--IНешић Милосав-Миса, Радивоје и Бора. /Отсељени у Сисевац./ Николић Добривоја Станојло (1921.). /Угашено домаћинство./ 7 Николић Добривоја Божидар (1924.), Бранислав (1953.). + 8 Николић Божидар Александар (1950.), Предраг (1974.). -f9 10 Николић Добривоја Града (1927.), Војислав (1952.) и мати Станојка (1932.) -fНиколић милана Бранислав (1929.), Мирољуб (1954.) Немања (1987.) -1- 11 Стојадиновић Светолика Драгољуб (1942.), Радиша (1965.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -1- -fТуфегџићи-Стајићи, 8 кућа Ред. број Нрезиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача по наслеђу с оца на сина Славе 20. окшоб. Друга слава 1 Стајић Раден (1890.), Радоје (1921.), ЈБубиша (1939.), Небојша (1963.), Горан (1990.). -f2 Стајић Радена Светозар (1925.), Драгиша (1947.), Радиша (1969.), Саша (1990.). Милан (1991.) -f3 Стајић Светозара Станојло (1950.), Дејан (1973.), Марко (1995.). -f4 Стајић Обрен (1890.), Радосав (1921.), Бранислав (1952.). Иван (1979.). -f5 Стајић Радосава Живко (1945.), Горан (1965.), Драган (1991.). /Слави и Св. Арханђела 21.11./ -1- -l282
Ово до сада набројане куће су оне које славе само Св. Срђевдан 20. октобра. 6 Стајић Лазара Живојин-Жика (1901.), Миливоје (1921.). Новица (1940.), Душан (1964.). “Г' 7 Стајић Живојина Милосав (1924.), супруга Смиља (1924.). /Син Мирко отсељен у Параћин./ -jСтајић Милосава Миша. /Отсељен у Јагодину./ Стајић Живојина Драгић (1928.). /Раде, Саша и Небојша отсељени у Параћин./ Стајић Драгића Мирослав. /На миразу у Главици./ 8 Радосављевић (Обренов) Милоје (1932.), Мирослав (1954.), Драган (1981.). 4“ Туфегџићи-Миликићи, 8 кућа Ред. број Презиме, име и Годииарођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе окшоб. Друга слава 1 Илић Петра Вукадин (1907.), Милован (1929.). Миленко (1946.) “1“ Илић Милована Драган (1950.). /Слободан и Бобан, отсељени у Параћин./ -Ј2 Илић Вукадина Милен (1932.), Драгиша (1954.), Никола (1987.). -1- 3 Илић Петра Живојин (1913.), Петар (1942.), Горан (1965.), Ненад (1988.). /Слави и Велику Госпојину 28. 08. и Св. Арханђела 21.11./ + -ј- -1- 4 Илић Живојина Радомир (1940.), Бобан (1969.), Вељко (1998.). + 5 Радојковић Стојана Добривоје (1936.), Миодраг (1959.), Ивица (1980.), Јовица (1982.). -ЈРадојковић ЈБуба (Тилин). Кћи Златојка (1929.) доводи на мираз Живојина Илића. Златојкина Смиља доводи на мираз Чедомира Радовановића из Стубице. Домаћинство наставља Радиша Радовановић по лози оца-из Стубице. -1- Динић Радивоје (Мисин). Домаћинство наставља кћи Цака с Миланом Јовановићем који долази из фамилије Мандићи. -Ј283
Срђевчани који славе по две славе, Срђевдан 20. октобра и Цара Константина 03. јуна То су фамилије: Попићи, Мошићи и Балићи, 27 кућа Попићи, 12 кућа Ред. број Презиме, име и Годинарођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20* окш. 03. Јук ДРУ? а слава 1 Матић Јаков (1902.), Станисав (1931.), Бранко (1954.). -(- -(- 2 Матић Владан (1898.), Радисав, Владановић Миодраг (1947.), Голуб (1967.), Александар (1990.). /Слави још и Св. Петковицу 27.10./ + -1- + 3 Матић Владана Милорад (1929.) Милосав (1948.), Зоран (1972.) -(- -(- 4 Матић Милорада Живота (1950.), Топлица (1982.) -1- -(- 5 Матић Анта (1874.), Радоје (1900.), Милисав (1921.), Бранко (1949.), Љубиша (1978.) -(- -(- Матић Милисава Мита (1945.) /Отсељен у Јагодини./ 6 Матић Вујице Милован (1920.) и у Београду син Миодраг Матић (1946.). -1- -1- 7 Матић Радош (1903.), Милија (1928.), Градибор (1955.), Иван (1981.) /Слави и Св. Аранђела 21.11./ -1- -(- -(- 8 Павловић Мита (1922.), Никола (1949.), Славиша (1972.). -1- -(- 9 Петровић Петар (1906.), Младен (1931.), Драгн (1950.), Славиша (1971.), Браниша (1975.). /Слави и Св. Николу 19.12./ + -(- 10 Петровић Милије Стојан (1949.),Властимир (1975.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -1- -1- 11 Савић Добривоје (1909.), Новица (1931.) и у Параћин отсељени Милен (1952.) и Саша(1978.) -1- -(- 284
12 Савић Добривоја Милош (1937.), Миленко (1957.) Драган (1986.), Далибор (1988.) -1- -1- Попићи-Мошићи, 3 куће Ред. број Презиме, име и Годииарођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20л окш. 03. јун слава 1 Богдановић Милоје (1919.), Драган (1950.), Братислав (1974.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -1- -1- Богдановић Сретен (1918.), Радисав-Дида (1928.). Јован, војно лице, живи и ради у Нишу. Богдановић Сретена Радомир-Раша (1934.). /Отсељен у Параћин./ Лазаревић Милован (1949.),3дравко (1978.), и Дарко (1979.). /Отсељен у Текију-Параћин./ Лазаревић Томислав (1955.). /Отсељен у Бошњане./ 2 Лазаревић Радивоја Бранислав (1952.), Душан (1976.) -р -{- 3 Момировић Велимира Милосав (1943.), Небојша (1963. живи и ради у Београду.) -(- + Момировић Владимир (1892.). /Наставља да слави кћи Милка са Војиславом Шутићем из Горње Мутнице, који доноси славу Св. Симеон. Даље наставља Радивоје Шутић./ + -1- + Момировић Велимира Радомир-Рада (1929.). /Ћерке удате у Америци./ Попићи-Балићи, 12 кућа Ред. број Презиме, име и Година рођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 20л окш. 03. Ју» Друг а слава 1 Јовановић Радуна Живан (1932.), Радивоје (1954.) + 2 Јовановић Павла Милован, Боривоје (1949.) Драгиша (1972.), Милош (1995) и Драган (1974.). /Слави и обе Св. Петковице 08. 08. и 27.10./ + -1- + + 3 Јовановић Милована Јован (1941.), Живорад (1965.) -1- -{- 285
4 Јовановић Павла Милосав (1922.), Милорад (1949.) 4- 4“ 5 Милић Милан (1898.). Петар, МиладинДане (1952.). Мирослав (1987.). + -(- Милић Живојин (1949.) и Дејан. /Отсељени./ 6 Милић Милан, Јовановић Ранко (1933.) Радосављевић Бранко (1952.), Славиша (1989.). -1- 4- 7 Михајловић Јован (1908.). Миленко (1929.), Радомир (1949.). /Слави и Св. Јована 20. 01. и 07. 07./ + 4“ 4” 8 Михајловић Јована Милен (1934.), Синиша (1959.), Милан (1983.) и Марко (1986.). /Слави и Св. Јована 20. 01. и 07. 07./ + -Ј- -|- Михајловић Милена Милија. /На миразу у Доњем Видову./ 9 Михајловић Благоја Добривоје (1912.), Миодраг (1947.), Благоје (1983.). /Слави и Св. Николу 19.12./ -1- 4- -1- Михајловић Добривоја Бранислав. /Отсељен у Ћуприју./ 10 Михајловић Бранислава МирољубЈБубе (1953.), Душан (1994.). -1- 4~ 11 Михајловић Милоје (1914.). Илија (1941.), Драгослав (1967.), Дејан (1989.). -1- 4- 12 Михајловић Милоја Радивоје (1939.), Драгољуб (1959.) -1- 4- Светог Василија Великог, “Васиљевдан”, 14. јануара и Светог Илију 02. августа Слави фамилија Поповићи, 9 кућа Поповићи, 9 кућа Ред. број Презиме, име и Годинарођења лица наследника славе и колача no наслеђу с оца на сина Славе 14. јан. 02. авг. Друг а слава 1 Миленковић Андре ЈБубомир (1929.), Радосав (1956.) и Милош. 4~ 4- 2 Миленковић Андре Светомир (1933.), Миленко (1959.), Стефан (1993.) 4- 4“ Милетић Станка Добривоје-Брина (1920.), супруга Смиљка (1924.), Милутин (1939.). /Угашено домаћинство./ 286