О Буљану и Буљанцима 2

- Имање: Кућа са шљиваром и плацем од !4 дана, 8 њива 6 дана, 3 ливаде 6 коса, 5 мотике винограда, !4 дана забрана - све у вредности 87 дуката цесарских. Месечни приход од ручне привреде земљодел. и стоке 12 талира. - По имању спада у I класу, по приходу у IV класу. СУДСКЕ ПАРНИЦЕ ПРЕ 145 ГОДИНА Око испаше између села Буљана среза парћинског и среза раваничког из 1851-1859. године У чибучком тефтеру од 1834. године, можемо да видимо да су Буљанци били веома богати стоком. Само Радосав Божинов је имао око 200 оваца а Марјан Милетић, који је корен фамилије Станкића, имао је 100 оваца, а још пуно је њих, који су имали по 70-80 брава. За време пописа у Буљану из 1859. године билоје 2820 оваца. Из следећих извештаја началника параћинског и среза ресавског видимо да су још од 1851. године, ти наши стари дедови, држали велику територију од Кучајских планина и шума, за испашу стоке и то: Текућу Бару, Томин Врх и даље све до Брезовице. Из неких извештаја се види да су се Буљанци тужили и судили са мештанима села Кованице, Језера и Поповњака, због пуштања оваца по буљанском атарау и интервенисали да на атару Текуће Баре, не може да пушта стоку на испашу нико од чобана стоке из других села. По једној жалби Буљанаца, окружни началник у Ћуприји је послао допис и наредбу срезу ресавском у Свилајнцу, да Здравко Кмет из Кованице одмах стоку пресели из Текуће Баре и да му се за испашу 350 оваца наплати по један грош чаршијски, за касу општине буљанске. Из изјаве Здравка Кмета из села Језера се види да су се села Кованица, Језеро и Поповњак парничила још 1851. године, са општинском буљанском, за простор испаше и појила водом за стоку. По једном допису од 20. априла 1859. године, видимо да је власницима стоке из села Кованице, Језера, Поповњака и Бељајке наплаћена накнада општине буљанске у износу од 1080 гроша чаршијских, на шта су се они жалили Минстарству унутрашњих дела у Београду. На основу извештаја срезскоГ началника из Параћина, 189

окружни началник Миљковић у Ћуирцји иише доиис: Началнику ср. ресавског - Свилајнац По извеинпају началника ср. параћинскоГ од 14. т. м. (текућеГ месеца) № 2813, Здравко Кмет из Кованице и Виркошић из Језера, држе стоку своју и то npeu код Текуће Баре на атару буљанском, а друГи у Брезовици на атару стубичком, те иста nace no планинама речена два села. У следству преднаведеноГ препоручује вам Начелничеcmeo, да одма Здравка и Виркошића принудите да одма стоку њиову из речени места диГну, а норед тоГа да од њи на свакоГа брава (овцу) no један Грош за касу обштине буљанске и стубичке наплатите и овамо пошаљете, у толико npe, што су они и np. Год. (прошле Године) стоку у атар буљански и стубички nyштали, na су оданде наредбом Началничества диГнути и заповеђено имје да више стоку онамо не терају. № 4059 Началник, 20 маја 1858. МиљковиЛ' У Ћуприји ОдГовор окружном начелству у Ћуприји Славном Начелству окр. ћупријскоГ Нриер. начелника среза ресавскоГ- известије. Здравко кмет кованички изГовара се да њеГова стока стоји на испаши у Летовишту пустаре Манастира Раванице, а Виркошић из Језера не признаје да је њеГова стока икако оее Године на атар стубички наилазила, но вели, да такову у торовишту мутничком држи на иснаши. Па како они желе бити суочени са оним лицима која ће убедително сведочити да је њина стока заиста у атару буљанском и стубичком ухваћена и како су ради сл. (славно) Началство о томе преслушани бити, тако иј ја no захтевању њином и унућујем к њему, са овим noнизним известије. № 2633 Ш. капетан, 2 јунија 1858. Др. М. ЂурђевигГ* УЈезеру 1 Исто, стр. 602. 2 Исто. 190

Изјаве са саслушања 3 јунија 1858. Године у Ћуприји С известијем началника среза ресавскоГ од 2. т. месеца № 2633 спроведени Здравко Кмет кованички и Јанко Фиркош, на предложено им питање показао је уреду први Здравко: Да су села: Кованице, Језера и Иоповњак са обштином села Буљана поради сточне испаше и поила, јошт 1851. Године парничила, па да је пресудом земаљски судова пресуђено, да обтужена Обштина буљанска дужна буде тужитељним обштинама стоку своју и унапредак у оној части Брезовице, која њој принадлежи, пасти и поити, допустити. Ио уступљеном праву овом, неки су сељани вели стоку своју у опарничено место пуштали и тамо стоку своју напасали, а неки пак нису. Он даље наводи, да стоку своју у атар овај никако пуштао није, већ је такову пре Спасовдне око куће своје пуштао, а потом у Брезовицу, па када је овди неко време била, он је исту стоку своју око Свети Троица у Летовиште пустаре монастира Раванице на испашу истерао, Гди се и сада наоди. Здравко кмет1 ДруГоименовани Јанко показао је у свему као и предходећи Здравко с тим додатком да њеГова стока у товаришту мутничком од Ћурђевадне ове Године на испаши наоди се, а да такову по добивеном праву у опарничено место пуштао није. Јанко Виркош ИстоГа дана представивши Марко Јаношевић из БиГренице показао је: Да је стока обтуженоГ Здравка од Ћурђевадне па до пр. Се. Троица у Стенки атару буљанском и стубичком, била, а потом, кад се је обтужени с арендатора планине манастира Раванице поГодио да тамо стоку своју на испаши држи, да је такову по светим Троицама отерао Гди се и данас на испаши наоди. Напоследку додао је и то: да је Виркошић стоку своју летос као и Здравко онуда напасао и пуштао, а Гди се сада наоди, не зна. Марко Јаношевић2 Кад је одГовор Марков Здравку МиГрићу саобштен одГоеориоје: да на исти нема ништа примећивати само у толико, 1 Исто, стр. 603. 2 Исто. 191

што су се Буљани и Стубичани о једном парчету земље терали (судили), па су то на пола раздвојили, те је једна част буљанцима а друга стубичанима припала, па сада кад они стоку своју терају, морају такову преко оног парчета земље, које је Стубичанима припало терати, па тек после dohu на оно парче, које је буљанцима припало и тако када су они парницу о овоме водили ово место подељено није било нити се је знало куда су Границе, па ако им се вели и пресудом ово парче одузме, idu су толико Година живили, они живити не моГу, нити имају idu стоку своју напасати и појити. Он је напоследку показао, да је у атар овај 200 оваца и коза пуштао и напасао. Здравко Muipuh1 Јанко Виркошић, када му је казивање Марка Јаношевића саобштено, изјаснио се Је: да је и стока њ&ова, које ceeia око 200 комади има, како по торовишту мутничком тако и по атару буљанско-стубичком ишла и пасла, а чија су то места и којој обштини принадлеже, ни сам не зна. После саслушања окружни началник у Ћуприји шаље поруку началнику среза ресавског у Свилајнцу. Началник ср. pecaecKoi У odioeopy на известије ваше од 2. тек. месеца № 2633. Началничество оео препоручује вам, да еи по пресуди у смотрењу попаше села Кованице, Језера и Поповњака, са Обштином села Буљана и тд. постојећој, поступите попашу од касателних лица која су стоку своју у ненринадлежећим местима и шумама пасла наплатите, и у будуће забраните им, т. ј. да из Кованице и језера стока у шуму буљанску и Мутничку не иде и тамо не nace, осим Брезовице, idu стоку своју пуштати Moiy, а ако им се на оео криво види, нека се суду окружном на објаснење нресуде обрате. О овоме поднећете известије сеоје Началничеству. № 5359 Началник окр. 26јунцја 1858. ioduue (nomnuc недостаје)2 У Ћуприји После недељу дана, мештани села Стубица, жалили се у општини Стубица која по жалби својих мештана подноси тужбу окружном начелнику у Ћуприји. Исто као и Буљанци. 1 Исто, стр. 603. 2 Исто, стр. 604. 192

Началнику среза ресавског На поднешену тужбу Нримирителним судом стубичким, да у испаши њиове обштине МНОГО туђе стоке има и да им се тим утеснење за пашу њиове стоке наноси, послао је началник среза параћинскоГ обштинаре кметове да извиде чија је тамо стока, који изашавши нашли су: 1. 300 брава оваца Todocuja Н. брата ТодоровоГ из Кованице. 2. 300 брава оваца Радојка брата РадосављевоГ из Кованице. 3. 350 брава Здравка кмета из Кованице. 4. Стока незнано колико Ћорђа Ивановића из Кованице. Сва стока осим Здравкове, конаковала је у Иоповом Делићу, а у пашу ишла по местима: Малој Бари, Дебелом Брду, Мартиновом Солилу,Мациној БариДроступцу и Великом Врху, сее у атару стубичком, а Здравкова стока конаковала је у Дреновој Глави а ишла у пашу по Горњим местима и атару буљанском. Ири том пак Здравкова стока учинила је у ливади Радована Стевановића из Стубице потру у 1 колима сена, која су у 50 Гроша чаршијски прецењена. Напослетку пак, кметови и обштинари стубички казали су да су речени Кованичани, попашу за стоку своју од манастира Манасије купили, па њиову попашу чувају а онамо прелазе са својом стоком, које се тим потврђава, што и конакују са стоком на атару стубичком а не у купљеној попаши, па зато молили су, да се предименовата стока из њиноГ места истера, за досадњу пашу, попаша на ползу (корист) касе обштинске и потра Стевановићу наплати и да се притјажатељима стоке забрани у напредак овакве досаде друГима чинити. О свему преднаведеном извештавајући Начелство еас препоручује вам, да еи по Горенаведеном у свему поступите и о томе овамо известије да поднесете. №5470 Началникокр. 2јулија 1858. Године Миљковић1 У Ћуприји По добијеној препоруци од окружног началника из Ћуприје № 5470 од другог јула 1858. године, началник ресавског среза у 1 Исто, стр. 604-605. 193

Свилајнцу капетан Ђурђевић одговара, окружном началнику у Ћуприји. Славному Началничеству окружја ћупријског~ Началника ср. ресавскоГ - известцје Наплаћену попашу од Кованичана за буљанску обштину и то: Од Здравка Кмета на 200, Радосава Радивојевића 100, и Ћорђа Ивановића 120 брава оваца свеГа дакле 420 Гроша чаршијски пошиљем славном Началничеству под печатом молећи да Га за одГовор кад исту прими, а поред тоГа и следујућему приметити не пропуштам. Ови Кованичани изГоварају се непрестано, да они никако по попаши буљанској распростирали се нису, већ да су бачије своје и попашу имали на Летовишту пустари М. Раванице, такође одричу да онолико стоке имају колико су буљанци показали и зато сам ја од њи онолико попаше наплатио колико сам и дознао да стоке имаду. Непрестано одрицање, именовани Кованичана, да је тужба Буљанаца посве неуместна и што се Здравко МиГрић изГовара да он ливаду једну у Ноповом Делићу имаде, дакле са стоком к тој долазити мора, и да буљански атар никако к Дреновој Глави пустари м. Раванице не допире већ да се у ту сучељава атар сењски и стубички. Дакле по свему томе ја би сам био тог мненија да се обстојателно ствар најпре изследи и пошто се боље буљанска тужба докаже, онда да им се и новци ови за попашу наплаћени предаду, а дотле при славном Началничеству задрже, као што се и моле исти Кованичани. Ија такође молим понизно славно Начелничество да би изволело ствар подробно испитати, јер у колико се може рећи да Буљанци право имаду у толико опет предпоставити се може да су Кованичани од Буљанаца не заслужно оптужени. Напоследку непропуштам приметити да Здравко кмет конечно тужбу Радована Стевановића из Стубице односително штете у ливади њеГовој учињене не признаје и тек му онда такову накнадити пристаје, као тужитељ пред њим тужбу своју сведочанством обистинио буде. Сојуз № 5470. тек. Года. № 3265 Ш. Капетан, 10. октом. 1858. Године Др. М. Ћурђевип УСвилајнцу I Исто, стр. 606-607. 194

Одговор Началнику среза ресавског' Здравко МиГрић, Јован Лунџа, и Војин Ђорђевић, у име сељана села Бељајке, Кованице, Језера, Поповњака и Ресавице, молили су се њеГовој светлости противу архимандрита раеаничкоГ, i. Дионисија, што им за попашу стоке њиове, у пределу “Летовишту” и “БиГору” наплаћује неку Глобу, а тако исто и противу сељана Јеловца, Стрмостена и Жидиља жалили су се њеГовој светлости, што они исто као и i. Дионисије на Попашу стоке у нределима “Стрмостену” Реки, Острићу, Врелу и Кусијаку наплаћују неке i/io6e, поред ч&а оеа лица жалили су се и на i. (Господина) ДраГутина М. Ћурђевића, бившеГ началника среза ресавскоГ, што имје он без икаквоГ претходителноГ суђења, наплатио 1080 ipoiua чаршијски Глобе за попашу, а no тужби сељана села Буљана, Стубица и Мутнице и напоследку навели су, да поменута села за које се они жале има npaeo на безплатну попашу j iope наведеним пределима, поводом којим Началство оео а no налоГу веће власти препоручује вам, дса еи што npe овамо поднесете известије сеоје о томе да ли заиста имају жалећа се села npaeo на безплатну попашу у iope назначеним местима, и ако буду имали, на чему им се имено npaeo то оснива. Приликом овом поднећете и сеа акта на предмет оеај no којима је Горњи 1080 Гроша наплаћено односећи се, оеамо на усмотреније. № 2084 За i. Началника 24. априла 1859. Године помоћник, капетан У Ћупрцји С. Мишковић Секретар Јефрем Ноповић1 Началничеству -у Свилајнцу Но каквому основу сељани села Кованице, Језера, Honoвњака, Ресавице и Бељајке подручноГ ми среза, имају npaeo са стоком својом no атару Обштинске Стрмостенске, јеловачке и жидиљске среза ресавскоГ као и no атару монастира Раванице, Обштине стубичке, буљанске и Горњомутничке среза napaћинскоГ, на испаши безплатежно боравити, ја нисам моГао дознати, нити су ми Здравко МиГрић кмет кованички, Јован Лунца и Војин Ђорђевић из Бељајке који су се њеГовој светлости Господару књазу Милошу Обреновићу жалили, да им се Глоба 1 Исто, стр. 608-609. 195

Свилајнцу капетан Ђурђевић одговара, окружном началнику у Ћуприји. Славному Началничеству окружја ћупрцјског' Началника ср. ресавскоГ- известије Наплаћену попашу од Кованичана за буљанску обштину и то: Од Здравка Кмета на 200, Радосава Радивојевића 100, и Ћорђа Ивановића 120 брава оваца свеГа дакле 420 Гроша чаршијски пошиљем славном Началничеству под печатом молећи да Га за одГовор кад исту прими, а поред тоГа и следујућему приметити не пропуштам. Ови Кованичани изГоварају се непрестано, да они никако по попаши буљанској распростирали се нису, већ да су бачије своје и попашу имали на Летовишту пустари М. Раванице, такође одричу да онолико стоке имају колико су буљанци показали и зато сам ја од њи онолико попаше наплатио колико сам и дознао да стоке имаду. Непрестано одрицање, именовани Кованичана, да је тужба Буљанаца посве неуместна и што се Здравко МиГрић изГовара да он ливаду једну у Поповом Делићу имаде, дакле са стоком к тој долазити мора, и да буљански атар никако к Дреновој Глави пустари м. Раванице не допире већ да се у ту сучељава атар сењски и стубички. Дакле no свему томе ја би сам био тог мненцја да се обстојателно ствар најпре изследи и пошто се боље буљанска тужба докаже, онда да им се и новци ови за попашу наплаћени предаду, а дотле npu славном Началничеству задрже, као што се и моле исти Кованичани. Ија такође молим понизно славно Начелничество да би изволело ствар подробно ucnumamu, јер у колико се може рећи да Буљанци право имаду у толико onem предпоставити се може да су Кованичани од Буљанаца не заслужно оптужени. Напоследку непропуштам приметити да Здравко кмет конечно тужбу Радована Стевановића из Стубице односително штете у ливади њеГовој учињене не признаје и тек му онда такову накнадити npucmaje, као тужитељ пред њим тужбу своју сведочанством обистинио буде. Сојуз № 5470. тек. Года. .М> 3265 Ш. Капетан, 10. октом. 1858. Године Др. М. Ћурђевић1 УСвилајниу 1 Исто, стр. 606-607. 194

Одговор Началнику среза ресавског~ Здравко Muipuh, Јован Лунџа, и Војин Ђорђевић, у име сељана села Бељајке, Кованице, Језера, Поповњака и Ресавице, молили су се њеГовој светлости противу архимандрита раеаничкоГ, i. Дионисија, што им за попашу стоке њиове, у пределу “Летовишту” и “БиГору” наплаћује неку Глобу, а тако исто и противу сељана Јеловца, Стрмостена и Жидиља жалили су се њеГовој светлости, што они исто као и i. Дионисије на Попашу стоке у пределима “Стрмостену” Реки, Острићу, Врелу и Кусијаку наплаћују неке Глобе, поред ueia оеа лица жалили су се и на i. (Господина) ДраГутина М. Ћурђевића, бившеГ началника среза pecaecKoi, што им је он без икаквоГ претходителноГ суђења, наплатио 1080 Гроша чаршијски 1лобе за попашу, а no тужби сељана села Буљана, Стубица и Мутнице и напоследку навели су, да поменута села за које се они жале има npaeo на безплатну попашу у iope наведеним пределима, новодом којим Началство оео а no налоГу веће власти препоручује вам, дса еи што npe овамо поднесете известије сеоје о томе да ли заиста имају жалећа се села npaeo на безплатну попашу у iope назначеним местима, и ако буду имали, на чему им се имено npaeo то оснива. Приликом овом поднеђете и сеа акта на предмет оеај no којима је Горњи 1080 ipouia наплаћено односећи се, оеамо на усмотреније. № 2084 За i. Началника 24. априла 1859. ioduue помоћник, капетан У Ћунрцји С. Мишковић Секретар Јефрем Ноповић1 Началничеству -у Свилајниу Но каквому основу сељани села Кованице, Језера, Honoвњака, Ресавице и Бељајке подручноГ ми среза, имају npaeo са стоком својом no атару Обштинске Стрмостенске, јеловачке и жидиљске среза pecaecKoi као и no атару монастира Раванице, Обштине стубичке, буљанске и 1орњомутничке среза napaђинско!, на испаши безплатежно боравити, ја нисам Moiao дознати, нити су ми Здравко Muipuh кмет кованички, Јован Лунца и Војин Ђорђевић из Бељајке који су се њеГовој светлости Господару књазу Милошу Обреновиђу жалили, да им се Глоба 1 Исто, стр. 608-609. 195

(казна) због"што по метеву Горњих села стоку на испаши држе наплаћује основно показати моГли, по чему они држе да се њима мора дозволшпи, да са својом стоком по пределима Гореименовати обштина и манастира Раванице безплатежну попашу уживати моГу, кад височајше издата уредба о попаши заповеда, да сваки који Год жели своју стоку у туђ метев (посед) на испашу сместити, дужан буде зато таксу на корист дотичне касе општинске платити. На овај предмет относећа се акта из који ће славно Началничество моћи увидети, од коГа је имено и колико новаца у име попаше као и по каквому основу Г. ДраГутин Ђурђевић бивши началник среза ресавскоГ а садањи началник окружја Ужичког наплатио, шиљем по списку под % у прилоГу хваљеном Началничеству на усмотреније. Сојуз № 2084. т. Год. № 1569. 11. маја 1859. Године (иошиис нечишак)1 У Свилајнцу Из ових изјава, дописа и налога види се, да је судски спор, парница између села Буљана, Стубица и Горње Мутнице из параћинског среза и Кованице, Језера и Поповњака из ресавског среза, око предела и атара Текуће Баре, Брезовице и Стењке, Томиног Врха, трајао од 1851. до 1859. године и да је изашао из оквира сеоских општинских судова, да се нашао у среском и окружном начелству, па чак и до Министарства унутрашњих дела у Београду и Кнеза Милоша Обреновића. Тужба 1866. године Манастир Манасија из Деспотовца тужи мештани села Бул>ани После одласка Турака из Ћуприје и Параћина 1833. године, а посебно после премештања државне управе Србије из Крагујевца у Београд, априла 1841. године, дошло је до неке привидне стабилизације, те мештани наших села нису више морали, да се стално сељакају и често пресељавају куће са место на место. То је био један од разлога, да тада почињу да праве куће, много боље, веће, чвршће и јаче. А колико су Буљанци, тада, ти наши стари преци, због разних потреба за живот, удаљавали од куће и ишли далеко од села, 1 Исто, стр. 609-610. АС-Мин. Фин. E-lV-53-1859. 196

у шуму, можемо видети из тужбе манастира Манасија из Деспотовца, којом су тужени Буљанци и мештани села Злот из среза Бољевацјош 1866. године. Злоћани и Буљанци затиру шуму Манастира Манасије Министарству просвете и црквених дела Услед расписа министра просвете и црквени дела од 3-г декембра 1863. Год. под № 3791. 7-i декембра 1863. К№ 2670. пооштрено 8-Г фебруара 1866. Год. К№ 599. Како Монастир Манасија има своу велику планину удаљену од моностира, која се Граничи с Црном Реком, Злотом и ПодГорцем, а од стране параћинске с Буљанима. Услед чеГа ради подносим жалбу Министарству просвете и црквених дела, да је Гореречена планина монастирска у великом степену изсечена и утамањена, и то од Буљанаца и Злоћана и друГи наГоничара, које пуштају арендатори у попашу. Шта више Злоћани су и ливаде истребили у монастирској планини као самовластници и заузимачи монастирскоГ добра, без да су коГа питали, но само зађу у монастирску планину као у неку пустарију, и тако без ичијеГ одобрења немилице сечу и затиру Гору, која не скоро неГо ниГда ни до века не може се више подићи. Јер, кад би ко numao старешину монастира о Горосечи, онда би се моГао старешина управљати no распису Министарства просвете и црквени дела, но жалост велика што нико не numa неГо као што реко самовластно зађу no шуми монастирској и немилице без икакова реда затиру је, и то само за љубов стоке чине Горосечу, које не вреди ни сва стока онолико, колико су Гору (шуму) изсекли и утаманили самовластно. За које учтиво препокорно молим Министарство npoсвете и црквени дела да изда наредбу нреко надлежне власти да се изађе у монастирску нланину, и да се штета Горосече извиди и да се они лица која су немилице Гору манастирску noтрли no закону наплати и за самовластије казне, и да им се строГо закаже, да се у будуће не усуде самовластно и немилице монастирску Гору затирати, која ће им бити доцније од велике потребе и ползе (користи). Да и се та Горосеча што скорије извидила, зато се и обраћам с молбом Министарству просвете и црквени дела, да 197

учини корак за обезбедити монастирско добро, на које добро има монастир своја права и документа, јер кад би се ја непосредно обратио овамо надлежној власти, онда треба да више времена прође, док би се та Горосеча извидила и ствар се свршила. 23-уулија 1866. Године умон. Манасии М№ 63 АС, МИС, Ф Пр. 321/1869. Покорнејшиј слуГа ИГуман Кирил' Село Буљани у време тужбе имало је око 120 кућа, а на попису, шест година пре ове тужбе (1859), мештани села су имали 67 коња, 264 волова, 338 крава, од којих су биле 174 музаре-музне и имали су своју општину у селу. А општина Буљанска, у то време и касније, бринула се и држала у свом власништву веома велику површину утрине, за испашу стоке. Од села до Пресеке и од Орнице до Суваче, то је површина од 300 хектара. Затим, још већу површину под шумом, 1 200 хектара. То је територија која данас припада Шумској секцији у Параћину, а која се и данас води у катастру као КО Буљане, а од КО села Забреге до КО Горња Мутница и даље до Брезовице. Као што су: Клошански Врх, Сувача, Бељоша, Прогорска Коса, Папрадна, Миликицка Бара, Томин Врх, Срнеће Брдо, Текућа Бара и Дебело Брдо. Мештани села Буљани су имали право да се крећу и да праве колибе, по избору места по својој вољи, на целој територији своје општине. Нешто касније, три године, после ове тужбе, негде око 1869. године, српске власти су у више махова додељивале земљу сеоским домаћинствима, која нису имала довољно, па је због тога процес множења и досељавања домаћинстава у Србији био у сталном успону. Умножавала су се домаћинства и број кућа у насељима и тако растао број домова и становника. А многе породице су дошле из Црне Горе. Из тужбе манастира Манасија, којом је тужила мештане села Буљани, не види се, шта су и какву гору Буљанци секли, за које потребе и да ли су ту гору превозили негде, чиме и како; да ли су тада имали некаква кола и каква, пошто се запрежна кола нигде 1 Исто, стр. 646-647. 198

не помињу. А у тексту тужбе каже се: “За љубов стоке, чине горосечу...” Вероватно су секли права букова стабла која су секиром цепана у врљике (цепљике), за прављање летњих колиба за стоку. Колибе летње су прављење од цепљике (цепане букве), а покриване сеном (накошеном травом). Прављене колибе су две врсте: такозване Шиљак и Појата. Шиљак је прављен тако, што су цепљике усправљане у облику купе и покривене сеном. А нешто веће и боље колибе су биле појате, за које је требало више исцепаних цепљика и сена за покривање, да не прокишњавају од кише. Од букових цепанки, прављени су и тор и наслон, где се овце затварају, а ко је био богатији, правио је и појату за овце, да се склоне када су пошишане и када се окиши време, па је хладно. Слика 64. Ношња и одевање око 1935. и 1945. године. Милосав Сретеновић и Илија Илић 1944. године. 199

хтп Од Параћина кроз област Црнице и Бабе до Честобродице октобар 1889. године1 Путна мрежа ћупријског округа, у северном делу веома брдовитог, остала је оскудна као што је била у доба Римљана. Кроз његов источни део, осим деонице Медвеђа-Параћин цариградског војног пута, пролази само деоница такође античког пута који је повезивао Мораву са Дунавом. Пошто је овај пут водио кроз географски мало познату, али већ у праисторијско и римско доба интензивно коришћену рудничку област, у октобру 1889. године ставио сам себи у задатак да прођем њиме од места код Параћина где се одваја од цариградског пута па до ушћа Тимока у Дунав. Параћински срески капетан и градски кмет Лазар Симић показали су сву своју заинтересованост за моје студије тиме што су ми ставили на располагање пандуре који су одлично познавали околину... Следећег јутра нам се на општу радост придружио и увек ведар поп ЗАХАРИЈЕ ПЕТКОВИЋ2. Његов хитри коњић био је натоварен разним чутурама и бисагама, које је брижна попадија напунила пићем и јестивом и из којих се јахач сличан Санчу Панси једва видео. Ни најгора места на путу нису могла помутити његово расположење; дао сам му епитет “наш Тврди град”, а он га је у свакој ситуацији на најбољи начин оправдао. Пут нас је водио ка једном од најромантичнијих усека, којима је предео око изворишта Црнице веома, веома богат; рекли су ми да тамо има пуно рушевина. Десно иза нас је остала Главица с остацима неке старе црквице, а на југозападу Главички чукар, на коме се као и на бошњанској Ђули налазе новији шанчеви. Тачно тако где се наша дијагонала дотакла Црнице, она је пресекла античку трасу која је ишла од Ћуприје ка Мутничком пољу. Пролазећи поред бошњанске механе и остављајући мост на Црници на десној страни, наш путељак је стално водио између брежуљака села Поповца, засађених виноградима и дивљим крушкама, и потока, изнад кога су из густих шљивика извиривали 1 Одломак из књиге Феликса Каница, Србија, земља и становииштво, II књига, 1985, стр. 379 и даље 2 Захарије Петковић био је свештеник параћинске Цркве и предавач веронауке у параћинској Гимназији од њеног оснивања 1878. године. 200

црвени кровови Буљана. Завили смо ка Црници, у чијој су брзој матици неколико полунагих људи поправљали бујицом порушену брану за воденицу која је припадала нашем попу; при овом опасном послу они су показивали невероватну спретност и окретност. “Наш Тврди град” је ободрио ове храбре људе топлом речју и жестоком капљицом из своје велике чутуре. Кад смо стигли до стеновите капије из које је подивљала, бучна и бистра Црница избијала у равницу, сјахали смо, јер је уза стрму страну Попљешка на десној обали само уска стаза водила по глаткој стени у клисуру коју су затварала ретком и слабом шумом обрасла брда. Високе, голе чуке и шиљци усецали су најфантастичније линије у тамно небеско сивило иза себе, из кога, на нашу срећу, нису потекле кишне капи, јер у том случају не бисмо стигли до одредишта коме смо се упутили. Наш циљ је заклањала само још једна истурена, готово окомита стена, а кад смо и њу савладали, пред нама се указаше рушевине цркве која носи име Петруша, готово срасле са блоковима кречњака наднесеним над њима. Непојмљиво је велик број манастира и цркава које су српски владари подигли у долинама Млаве, Ресаве, Раванице и Црнице. Међутим, ниједна од тих задужбина не може се похвалити таквим романтичним положајем какав има црква Петруша, посвећена Огњеној Марији; сам тај положај био би довољан да распали народну машту, али за цркву је везано и предање да су Турци тамо извршили препад на народ окупљен на сабору 29 јула (по старом календару) и да су све поклали. Крв је текла у таквим млазевима да је Белица на том месту потамнела, па се од тада зове Црница. Ово предање, име цркве Петруша и изнад ње разрушена стеновита тврђава подсетили су ме на хроничарску белешку поменуту на страни 90, у којој се међу тврђавама које је разорио претендент на турски престо “цар Моусиа” наводи и досад неидентификовани Цетрус. Да није можда из освојеног Сталаћа послат неки казнени одред који је напао и разорио оближњу тврђаву и цркву Петрушу? Оригинална основа 13,8 m дуге црквице, која се у источном делу између бочних апсида проширује на 7,55 m, види се из тлоцрта који сам снимио и који овде објављујем. Зидови, дебели 0,8 m, рађени су у целини од бигра, кога има код североисточног брда Присаке, али се због веће тврдоће вади код северозападне Бигренице. Хорска ниша и полуобличасти сводови зидани су од брижљиво тесаних квадера тврдог кречњака; опеке сам нашао једино у луку 1,3 m високог тимпанона, који је усечен изнад равног довратника на зиду нартекса и на коме се на десној страни ставља Огњена Марија са св. Илијом, док је фигура на левој страни, као и 201

све остале фреске, веома оштећена. Црква је постављена тако близу стене брда Чокоће да сам се с великом муком провукао до њене хорске апсиде. Изгледа да манастир никад није имао веће размере и да је стално био само метох северније Раванице. На уском темену стене није уопште било места за општежитије; његови зидови се налазе узводно на левој обали потока, у уском усеку, удаљеном један километар од села Забреге. Поред њих су и рушевине једне 10 m дуге и 3 m широке црквице, саграђене од пешчаника, кречњака и бигра, с нартексом и полкружном хорском апсидом, у чијем су зиду, сачуваном до висине од 2,5 m, усечене још и четири полукружне нише. Ова мала грађевина је посвећена св. Јовану и 29. августа, по старом календару, држи свој сабор, који окупља многе вернике (Усековање главе св. Јована Крститеља). Према народном веровању, у тесној вези с манастиром Петрушом је пећина која се види високо на северној падини Чокоћа и у којој калуђери издржавају постове. Три огромна камена блока што леже поред Црнице испод пећине донела је у својој кецељи често помињана кнегиња Јерина - која се ево и овде јавља - и оставила на високом платоу дворишта свог некадашњег дворца. У ствари, на Чокоћу се види један камени блок, 13 m дуг, 5 m широк и 8 m висок, двема браздама подељен у три дела, и остаци бедема око платоа чије је димензије измерио инжењер Бебецки док сам снимао тлооцрт цркве; од истока према западу вило је око 780 m, а од севера према југу 600 m. Горе је дивно мирисао јоргован који је у позну јесен по други пут процветао и кога, поред патуљастих смокава и другог жбуња, има горе у изобиљу. Такво друго пролеће, које се у просеку јавља сваких десет година, сељаци сматрају сигурним предзнаком оштре зиме. Окићени цвећем, у добром расположењу због успелог излета и опет ведрог неба, спуштали смо се стрмом стазом назад. Док сам цртао живописну клисуру, моји пратиоци су покушали да у виру званом Сињац динамитским патронама дођу до пастрмки, али без успеха. Рибе су биле сувише дубоко. Младо, још свеже зелено лесково и буково жбуње, које је избијало свуда између стена, густе врбе уз обалу потока, музика немирне Црнице која се обрушавала низ каскаде и ковитлала у вртлозима-била је то заносна лепота којом су се чула опијала. Али на истоку никад није све у реду. Наши коњи нису били на уговореном месту, па нам је требало много вештине да преко несигурног брвна пређемо на леву обалу. Прелазак “Тврдог града” изазвао је општу веселост. За ова пецкања поп обештетио у хладу ораха код своје воденице, где је импровизовану закуску зачинио гурманским садржајем сво202

јих бисага и чутура, при чему смо му сви сложно помагало. Два километра узбрдо, кроз безкрајне шљивике до БУЉАНА (320 m) где је требало да преноћимо, прешли смо лако и брзо. У поповској кући наишли смо на најтоплији пријем. Следећег јутра на доручак смо позвани код најугледнијег човека у селу, Радисава Јовановића. РАДИСАВ ЈОВАНОВИЋ је био v оном истом оделу у коме је фотографисан за париску изложбуг, па је заједно са својим укућанима нашао место и у мојој мапи цртежа. Слика 65. Дочек гостију у Буљану октобра 1889. године. 1 Фотографија, угледног домаћина из Буљана Радисава Јовановића са својим укућанима је била на изложби у Паризу у Француској. Други пут негде око 1900. године. 203

Ћилимова и јастучића било је свуда, као што је и све остало указивало на знатно благостање. Жене су биле не мало поласкане кад сам неколико мотива с њихових везова “преписао”. Сетио сам се Босне и плашио се да и овде неки варошки саветници не одведу на криви пут урођени национални дар за обликовање. У дворишту сам видео ракијски казан, без кога овде нема готово ниједне куће, мада се печење ракије више не исплати као раније. У близини села ни једно дрво није сигурно од секире првог пролазника. Зато је поглед на далеки снегом покривени Копаоник био подпуно отворен. Тек на падини 900 m високог Пљоша, усамљене букве и храстови су згушњавали шуму, прораслу лесковим грмљем и бујном јесењом вегетацијом, из које смо после преваљених 10 km са 752 m високог Страовца сишли у травну долину Суваче. У тамошњу руднику угља Сисевац-Врчић, концесиониран 1873. године са 57 поља, сачекао нас је власник Божин Бошковић пред кућом свог надзорника, Словенца чија нам је супруга припремила изврстан пилећи паприкаш. Слика 66. Сисевачки рудник угља октобра 1889. године. Ово мало предузеће са својом примитивном пругом одавало је утисак тешке заосталости. До сад је из два окна са 8-29 радника, годишње добијано највише 8.000 метарских центи угља, који се на месту продавао по 0,60 динара. Мада је овај 2-7 m дебео, терцијарни слој угља, који лежи у конгломерату окруженом пешчаником, веома сличан оближњем сењском, цео овај скромни погон у питање ако се параћинска цена од 1,5 динара за 100 kg, у којој знатан 204

удео има скуп транспорт путем преко Дубнице дугим 30 km, не снизи изградњом 6 km дуге жичаре до сењско-ћупријске пруге. Хитно решење овог за Сисевац животног питања је утолико нужније што његов најбољи купац, Минхова фабрика сукна у Параћину, настоји да се већ давно пројектованим искоришћавањем оближњег мутничког слоја ослободи зависности од њега. Наш одмор је био кратак, јер је у западнијој високој долини требало да испитам једну досад готово непознату грађевину. Пут до ње су отежавали хладни и топли извори који су избијали из тла са бујном травом и источно од рудника претварали га у праву мочвару. Низводно од става двају кракова Црнице, која се због јаких притока од брда Пожара нагло шири и убрзава ток, прегазили смо ову речицу и стигли на њену десну обалу. Још један кратки галоп и ево нас пред рушевинама цркве која ме је, надмашујући успелим пропорцијама и величином Петрушу и многе познате средњовековне српске споменике архитектуре, веома изненадила. Трагови пандантифа на јужном зиду, сачуваном до 6 m висине, показују да је над 14,30 m дугим и између апсида 10,10 m широким главним бродом стајала купола. На жалост, она је, као и сводови, срушена и лежи у шуту који испуњава унутрашњи простор цркве све до хорских прозора. Све три апсиде су изнутра полукружне а споља седмоугаоне. У јужној апсиди су фреске по најбоље очуване и нарочито у фигурама светитеља показују индивидуализацију која прелази оквире уобичајеног схематизма и даје довољно разлога за жаљење што је већина осталих оштећена, међу њима и ктиторска слика у пандатифу над улазом 6,25 m дугог и 6 m широког нартекса. У просеку један метар дебели главни зидови, постављени на соклу од црвеног пешчаника, рађени су од бигра и у погледу технике грађења слични су петрушким, па као и ови имају округле отворе за ваздух, сличне пушкарницама. Раније их нигде нисам видео на српским грађевинама. По њима би се могло предпоставити да је обе цркве радио исти мајстор у исто време; кад су саграђене и ко су њихови оснивачи, о томе српски аутори ништа не говоре. Милићевић и Карић незнају чак ни да оне постоје. Једино је марљиви историчар Руварац имао једну белешку (“Старинар”, VI, 1889. г. страна 35), у којој каже да је црква морала постојати још пре косовске битке. Наиме, 1381. помиње се као посетилац светогорског манастира Хиландара “Игуман из Сисоја”, а 1509. се у Русији појавио “Сисојски калуђер Јанићије”; последњи пут патријарх Арсеније III помиње 1679. “метохију Сисојевац на Црници”, која је (свакако идентична с нашим Сисевцем) вероватно, као и Петруша, припадала главном манастиру Раваници. Испитујући ближе простор око цркве, нашао сам прилично 205

велико утврђење, али толико оштећено да је тешко било тачније одредити његових седам фронтова. Ипак сам успео да их утврдим бар у главним линијама: од цркве је северни удаљен 27 m, јужни 20 m, источни 15 m и западни 36 m. Уза сам западни бедем наишао сам на једну грађевину, дугу 27 и широку 6,20 m, подељену преградним зидовима у три просторије, широке 5,7 и 13 m. Па јужном бедему је према Црници била истурена огромна квадратна кула, која је вероватно, штитила главни прилаз. На више места су метар дебели зидови прилично очувани; остаци на источном делу, где су грађени црвеним пешчаником повезаним густим малтером, дају утисак античке технике. Како по свему изгледа, овај манастир Сисоје, који је био јако утврђен, настао је на рушевинама неког римског кастела, који је с оним на југозападном брду Чокоће код Забреге и трећин на 801 m високој северној стражи, на извору Црнице, штитио поменуту планински пут и римске топионице у подножју оближњег Горуновца; О постојању ових топионица сведоче многа хрпишта бакарне шљаке на десној обали Јованчева потока и пут који је од Horreum-a Margi водио онамо. Пут је ишао 10 километара десном обалом Раванице до Сења, тамо прелазио невисоки плато Јелен-брда и даље водио падином Лаза ка Горуновцу. Овде се друштво које је с великим интересовањем пратило мој рад поделило. Свештеник се с господом Бабецким и Бошковићем вратио у Параћин, док сам ја с инжењером Теодоровићем, нашим пандуром и једним водичем који је добро познавао пут продужио ка манастиру Св. Петка у Извору. Пењући се стрмим путем од рудника, оставили смо лево иза себе Бојацин гроб и преко 200 m серпентина стигли на 813 m високу Папратну... 206

Слика. 67. Са сабора Блага Марија 1972. године на реци Црници, некада најомиљенијег саоора свих околних села. (Гледано с брда Чокоће према Буљану. У позадини се види воденица испред које је 1889. године аустршјки путописац Феликс каниц ручао.) Слика 68. Главни сведоци прохујалог времена Радосав Марјановић 1900. и Радосава Марјановић 1902. године (Златојеви деда и баба). Снимљено августа 1961. године. 207

Слика 69. Стара генерациЈа. Одевање: ШаЈачно одело, шубаре, а на ногама опанци од свињске коже, ручне израде, и на вуненим плетеним чарапама завијени каиши. Снимљено је на мосту 1944. године. С лева на десно: Радомир Миљковић (1903-1995.), Драгићев отац; Радосав Марјановић (1900-1974.) Здравков и Златојев деда; Јанићије Ивковић (1874-1946.) Ивков и Љубишин прадеда и Петар Атанасковић (1877-1948.), Биби Гвоздином деда. ВЕЛИМИР ПОПОВИЋ - ВЕЉА (1886-1950.) Данас када је у Србији поново заживео вишестраначки парламентарни систем треба се подсетити једне изузетне личности политичког живота Краљевине Југославије. Реч је о Велимиру Милана Поповићу - Вељи, врсном интелектуалцу и политичару, чија, каријера може да послужи као образац успешног политичког напредовања у српском и југословенском политичком естаблишменту између два светска рата. Иако се име Велимира Поповића углавном везује за Поточац, где су му живели родитељи, он се родио у БУЉАНУ 1886. године, у срезу параћинском у Моравској бановини где му је отац Милан Поповић службовао као сеоски свештеник. Основну школу Веља Поповић, како су га радије звали, завршио је у месту рођења, у БУЉАНУ, а гимназију у Крагујевцу. Правни факултет је студирао на Београдском универзитету. 208

Пошто је завршио ђачки војни рок, постављен је за судског писара у Крагујевцу. На том месту Веља Поповић се задржава врло кратко и већ 1912. године, као резервни официр, одлази у рат. Од тада до 1917. године, учествоваоје у свим ратовима које је Србија водила а онда је постављен за секретара министарства спољних послова на Крфу. Већ крајем 1918. године, послат је за секретара краљевског посланства у Вашингтону. Доласком кабинета Николе Пашића 1920. године, Веља Поповић је постављен за шефа кабинета председника министарског савета у рангу начелника министарства спољних послова и на овом месту је остао све до 1923. године, кадаје на изборима изабран за народног посланика, као носилац листе у округу моравском. Од 1923. године, па све до 1929., Веља Поповић је стално биран на изборима, превременим и редовним у овом крају, што сведочи у његовој великој популарности међу свим слојевима ондашњег друштва. Године 1927. именован је за министра без портфеља у кабинету Веље Вукићевића, где остаје годину дана, када је поднео оставку на тај положај. Две године касније (1929) Велимир Веља Поповић именован је у БАНА ДРИНСКЕ БАНОВИНЕ У САРАЈЕВУ, на којој дужности га је затекао и Други светски рат 1941. године. Према причању мештана Поточца, време немачке окупације Веља Поповић је провео у Поточцу, идући у честе збегове у Јухор планину, приликом немачких напада. Међутим, после резолуције информбироа 1950. године затворен је у Београду, под оптужбом да поседује радио станицу преко које одржава везу са Краљем у Лондону и овамо му припрема дочек после пада Титове власти, а који се очекивао након Стаљиновог ембарга Југославије. Умро је исте (1950.) године у затвору, према писању 209

ондашње штампе, мада се сумња да је убијен.1 Веља Поповић је био ученик прве школске генерације у БУЉАНУ. Када је школа у БУЉАНУ почела са радом 1892. године Веља је имао таман седам година и време за полазак у школу. Могуће је: Даје Вељин отац Милан (свештеник-поп) који је становао у кући Обрада Миљковића (Драгићевог деде) у БУЉАНУ и допринео да се у БУЉАНУ отвори и почне са радом четвороразредна школа. БУЉАНЕ је у то време имало свог свештеника и своју парохију са 4 178 душа и селима Шалудовац, Мутница Горња и Поповац. Веља је од свих, који је село БУЉАНЕ одгајило и који је одрастао као дете у овом селу, човек који се попео на највиши врх. Веља Поповић на изборима2 На посланичким изборима одржаних 18. марта 1923. године у срезу параћинском, највише гласова добили су представници владајућих буржоаских партија, Радикалне и Демократске партије. За радикалну партију је добио адвокат Веља Поповић, родом из Буљана, министар унутрашњих дела из Београда 7 912 гласова. А на земљорадничкој листи је био кандидат из Доње Мутнице Јеремија Ружић. Осмог фебруара 1925. године на посланичким изборима опет су изабрани: Веља Поповић, адвокат из Београда, на листи Народне радикалне странке. И Драгутин Пешић адвокат из Београда, на листи Демократске странке. На овим изборима БУЉАНЕ је имало 426 пунолетних бирача од којих је гласало 243 а за Вељу Поповића 154 гласалих. Драгутин Пећић је опет био други, по броју гласова. На посланичким изборима одржаним 11. новембра 1927. године у срезу параћинском од три (3) кандидата Веља је добио највише и изабран је 2 951 глас или 33,7%. Из овога се види колико је Веља био цењен. 1 Мирослав Димитријевић, Знамениши Параћинци, 1993, стр. 93. 2 Димитрије Мита Ђулић, Мија Милачић, Црвене воде Црнице, стр. 136-143.

Од Буљанаца Дила Радосављевић (Милована шумара отац) је једини који се са Вељом лично знао и са којим је контактирао у годинама пред сам рат (1941.). Веља је Дили чинио неке крупне услуге и уступке. Вељин отац Милан Поповић, родом је из села Обрежа код Варварина. Имао је завршену теолошку школу. По правилима и прописима у то време око 1880. до 1890. године, свако ко заврши теолошку школу, морао је бити прво учитељ у некој школи неколико година (док се не ожени и не буде слободна нека парохија), а онда је могао бити свештеник. Где је и да ли је Милан био негде учитељ, не знамо. Село Буљани је у то време, имало своју парохију и Милан је био одређен за свештеника у Буљану. Из Буљана је отишао на службу у Поточац. Слика 70. Време моде шајачног одела, штикованих чарапа и грађених опанака са каишима око ногу. Миленко Марјановић (1924.) снимљен 1945. (Покојног Здравка отац, а Предрагов деда). 211

Из наше ирошлосши ДУХОВНИЦИ ДА СЕ ОСТАВЕ ЖЕНА Буљанци, поред храбрих особина, имају још једну особину која убедљиво говори, да не воле да им се нико меша у њихов приватни живот у њиховој кући, у њихов посао а посебно у брак. О томе нам говори и чињеница да су Буљанци некада уштројили попа који је ухваћен на делу. Нису презали ни од попа ни од Бога, ни од тога што је поп као свештеник божји човек, а шта би тек било, да је био неко други, обичан човек! Тај догађај је познат у свим селима општине Параћин (некадашњем срезу), па и шире, дан данас препричава. Они који долазе у Буљане са стране пазе како се понашају и с интересовањем питају “Ел истина, Буљанци уштројили попа?”. Да то није виц и шала ево преписа једног чланка који је објављен у дневном листу “Политика” из 1965. године, у коме су дословце преписана оба документа. Казна за калуђере женскароше. - Из коментара др. Илије М. Јелића “ВасојевићкоГ закона од дванаест точака”. - Хајка као на дивљу зверад. Пре сто шесдесет nem Година донет је “Васојевићки закон од дванаест точака”. То је био закон уставоправноГ карактера и садржао је одредбе no разним предметима из јавноГ, приватноГ поГлавито кривичноГ npaea. До нас је допро путем усменоГ предања, na отуда безмало сее њеГове одредбе имају пословички облик, јер их је народ j тој форми лакше памтио и с колена на колено преносио. Српска академија наука објавила је тај закон 1929. Године с коментаром др Илије М. Јелића. У свом коментару “Точке седме” (параГраф 17) који Гласи: “Духовници да се ocmaee жена, а који се курваром обрете, и то се начисто докаже, да се уштроји и од свештенодеjcmea одлучи”, Јелић између осталоГпише: Оее су одредбе морале доћи збоГ тоГа што нису били ретки случаји да калуђери напаствују женску чељад која би се затекла у њиховој околини. Добро уГојени, безбрижни, здрави и обесни, они су често правили такве изГреде према женским лицима, да би се npomue њих узбунила читава села и диГла хајка као на дивљу зверад. Оео утолико npe што је међу њима било и таквих који би зашли no селима, и чим би улучили прилику да у каквој кући нема мушкараца, одмах би напали жене и напаствовали их. Такве су калуђере сељани хватали, везивали и држали у хладној води, затим тукли и изобличењу излаГали, na ако и то није ПОМОГЛО, они би их - уштројили. 212

Ошшећено брашсшво Тако се прича да је један Куч-женскарош- био на maj начин кажњен, и да су његови шшројачи морали плашшпи њ&овом братству пола крви зато што су ia онеспособили за оплођавање и тиме њеГово братство оштетили у прираштају племеника. Штројење, као казна, примењиваноје и уШумадији. Тако је началник среза Параћинског у свом акту јавио началничеству Окружија Ћупријског следеће: АКТБр Ks-1764 Параћин 11. септембра 1855. “У селу Буљану, подручја овоГа, борави један антикрист у одјејанцју свештеничком, no имену Милун, удов од 35 Година, без порода, здрав, бесан и помаман, коГа парохијани називаду Сотона через њеГових саблажњивих дјела, која из дана у дан спрема женској чељади. Од истоГа Сотоне не може ниједно женско чељаде мирно да прође, а да ia он не напастује. Через тоГа народ се одпадио од цркве и од вере, na нити се БоГу моли нити одржава веру,јер неће ни да чује за oeoi однадника БожјеГ Исти боГохудни свештеник Милун, премлаћиван је толико нута од народа, через њеГови злочести дјела снрама женским чељадима, ама он је опетка терао свој бес. Сад у прошлу свету недељу ухваћен је код неке Кадифке, око полак ноћи, и савитлан од комшија, побеГао је нреко плота, али је пола мантије своје оставио на плот б&ајући. Јучерке опетка, кад су чељад Николе Икића најчедниј& домаћина били у брање кукуруза, таман пред подне, упао је у кућу истоГ домаћина Николе, и њ&ову најмлађу снаху Живану напаствовао је, а кад се на запомаГање њено сабрао свет, исти non Сотона ухваћен је у клопку, и онда свет, коме већ додијаше зулуми oeoi ђавола у мантији, склепеташе ia у саГласју, везаше l’ Kepie и онда позваше селскоГ штројача Момира, који nona уштроји као вепра. Сви сељаци из поменутоГ села, Буљана, били су код мене и ово изјавили и молили да се ова uanacm поповска или одлучи од свештенодејства или проГна из села ма Где”. Нокорно молим началничество за упутствије, шта ћу да радим с овим попом коГа народ не може ни да Гледа. Додуше је уштројен, али опетка, треба да се уклони и да се друГо часно свештено лице одреди на њеГово место. Началник среза ИараћинскоГ Мића Здравковић 213

ОДГОВОР: НИЈЕ ВИШЕ ОПАСАН Начелство Окружја Ћупријског актом својим одговара началнику среза Параћинског овако: АКТБр._2842 15. сеишембра 1855. год. Ћуприја “Но предсшавленију Вашем од 11 сепшембра оее Године, односно ушшројеноГ попа и њеГових чудеса која npaeu са женском чељади у селу, послао сам известија попечшпељству просвештенија и правосудија j БеоГраду точно по Вашем представленију и док се по том известију не донесе косателно решеније, нека Га поп у селу, јербо сад као уштројен, не може да буде опасан за женску чељад. Началник Окружија ЋупријскоГ Никодије Брзак Ср. (Се. подпис) својеручни Објашњење мање познатих речи у претходном тексту: Слика 71. Млади свештеник Обрете - баве, занимају; Свештенодејство - занимање, ради као свештеник; Одлучи - суспсндујс, истера, забрани рад; Напаствује - наиада, силује; Чељад - особа, лице; Улучили - угледали. нримегили; Борави - станује; Антикрист - нсвсрник; Одејанију - одело, униформа; 11омаман - халапљив, дрчап; Через - због; Одпадио - одреко, с>ставио; Спрама - ирема; Опетка - опет, поново; Плот - ограда од тараба; Јучерке - јуче; Собрао - скупио; Прогна - протера; Представленије - извештај, допис, захтев. Попечитељство Просвештенија и правосудија вера и правосуђа, државно. око 1875. године. Министарство 214

Слика 72. Буљански ловци Стојадин Добросављевић и Милосав Јовановић. (Снимљено 1974.) Слика 73. С лева на десно: Живан Јовановић, Милан Ћокић, Милосав Јовановић Стојадин Добросављевић, Светозар Петровић и Среја Денин.

Слика 74. Буљански музичари Милојко Лазић (1940.) и Партизан Радојковић (1949.) Снимљено марта 1974. године. Слика 75. Са гласања 1974. године. 216

Буљанац фењерџија у Нишу Тома Милошевић, Буљанци су га звали Тома Ћиприн, дочекао је дубоку старост. Рођен је 1878. године и живео је 89. година. Сам, са својом бабом Станијом, живео је у кући, која је била у данашњој њиви, испод куће Горана Маринковића и Бранка Душана Петровића, иза Пере Радошевог. Све до краја живота, радо је причао, како је било када је он служио војску у Нишу 1898. године и шта је све тамо доживео и видео. Тома је запамтио, да када је он служио војску, Ниш није имао струју, и он је као стари војник, био задужен да увече, у први мрак, пали фењере, који су се налазили поред ограде круга касарне, (садашње, у центру града), а ујутру је морао да их гаси, а фењере да допуњава гасом. Друго, што је Томи било јако интересантно, то је била посета Краља Петра I Карађорђевића Нишу, када га је Тома из непосредне близине видео, док је Краљ обилазио војску. То је био велики доживљај за њега. Вероватно, Краљ је из Београда у Ниш дошао возом, који је тада већ постојао и био још нов, али у касарну је дошао фијакером, кога су вукла два лепа коња. Тома је тада први пут видео фијакер на дрвеним точковима, опасаним неким дебелим гумама, да фијакер не труцка. Ето, тада још ни Краљ није имао моторно возило. Прво моторно возило, које је дошло у Параћин, било је возило Николе Пашића из Београда, када је долазио у Параћин 1907. године. Деда Тома је доживео да види 1965. годину и у Буљану лимузину Колета учитеља, па каже: “Ех, овакву лимузину, некада, када сам ја служио војску ни Краљ Петар није имао!” Ниш је електрифициран и добио је струју 1906. године, а четири године касније 1911. године и један део Параћина. Само 50 година касније 1957. године струју је добило и Буљане. Упалила се сама сијалица на бандери у деда Томиној улици у Буковцу. Он то није могао никада ни да сања. 217

Слика 77. Модерно одевање и ношња шесдесетих година XX века. Милица Матић и Љубинка Марјановић 1958. године. Слика 76. Девојке 1960-тих година, Душанка Жике Илића и Рада Миливоја Стајића (десно). У моди је била, исплетена коса у кикама низ леђа или на грудима, а која је имала,, носила је и ниску дуката. У позадини је кућа Зорана Миладиновића (стара код Дома). 218

Када човек има срећу Милан Трифуновић - Ланка Пантин је човек кога је срећа пратила кроз његов живот, или је био толико сналажљив и паметан да тако лепо у животу прође. Прво, неком срећом или случајношћу, успео је да побегне из логора у Немачкој 1916. године и да пешке, после три месеца, дође у Србију, код своје куће, а друго, десило се да случајно добије и пензију и да је прима скоро пола века. Када се Први светски рат 1918. године завршио, Милан Трифуновић - Ланка, отишао је на Малу Папрадну, код колибе да чува овце. Колиба је била у шуми. Неког дана, увече, код Ланке су дошли неки непознати људи са пушкама. Били су то хајдуци. Хајдуци су од Ланке потражили нешто за јело. А и да нису, Ланка је знао за муку, коју је он пропатио. Одмах је ставио суд са водом на ватру и направио качамак. И мало млека и сира, и хајдуци су се најели лепо и отишли у непознатом правцу. После неколико дана, поново су дошли. Када су се већ добро упознали, долазили су и чешће. Неке ноћи Ланка је био сам и поред колибе у шуми, када је чуо нечији глас да тражи помоћ. Ланка је пришао човеку и видео, да је он везан за букву. Сетио се да су то урадили они хајдуци. Ланка је упитао човека: “А ко си ти и одакле си ти, пријатељу?” Везани човек је одговорио: “Ја сам управник Сењског рудника. Овде ме хајдуци дотерали и везали за паре. Рекли су ми ако не добију паре до сутра, они he да ме стрељају. Молим те, одвежи ме! Нећу никоме да причам, да си ме ти пустио.” - рекао му је. “Како да те одвежем и пустим, кад не смем?! Шта ће хајдуци после мени да раде?!” Ипак, Ланка је био меког срца. Није могао да слуша, човека како моли за живот, а знао је да му живот зависи од њега. Сажалио се Ланка. Одвезао га и рекао му: “Бежи! Куда знаш. И не причај никоме ништа!” Како је Ланка тај хумани гест, код хајдука правдао, то само он зна. Битно је да му хајдуци, за то нису скинули главу. Можда због оног качамака и млека?! Прошло је дуго времена. Хајдуци више не долазе код Ланке, а он је скоро и заборавио на њих и на оног везаног, како моли за свој живот. Једног дана, догоди се изненађење, поштар доноси решење у коме пише: Милан Трифуновић из Буљана, стиче право и добија пензију. Износ, толико и толико банке и динара. Ланка је имао радни стаж у Руднику, али то није било довољно. 219

Сетио се Ланка одакле је то. Али није знао одакле је управник у Сењском Руднику, дошао до његових података, када му то он није рекао онда, када га је одвезао. Чак ни име како се зове, није му рекао. Ланка о томе није смео никоме ништа да прича. Све док није остарело то. Примао је пензију, чувао своје овце и ћутао. Ето, каквих све људских судбина има. Радоје Ивановић - Кевин, заставник, и Дилка и Јаворка. Снимак је из 1980. године. 220

Хајдуци Слика 79. Боринка Радошевић и Миља и Жарко Марјановић октобра 1970. године. Нису хајдуци само пљачкали народ и чинили зла, већ су многима чинили и добро. Хајдук Милосав Давида Јаблановић из Буљана, познат по надимку Мисаћ, био је страх и трепет, само када му се име помене. Познат као хајдук, један од веома опасних, за кога кажу да и жандари нису смели да га јуре и хватају. И када би му ушли у траг, они су окретали пут на супротну страну. Мисаћ није отишао у хајдуке да би живео од пљачке и да се обогати, већ да би избегао неку казну затвора, али је морао од нечега и да живи. Његова релација кретања била је велика и пружала се према истоку све до Сокобање, где је био добро познат као опасан хајдук. Најчешће је боравио око села Обреж, преко Мораве. Мисаћ ie припадао код неког сељака на периферији 221

села где се најчешће хранио и зимовао. Једне пролећне вечери, Мисаћ је са својим храниоцем, разговарао о пролећним радовима у пољу. Сељак из Обрежа је у разговору, испричао хајдуку причу о својој сиротињи и немаштини и како сви људи ору њиве а његове стојејер нема ни волова ни пара. Хајдук Мисаћ се сажалио, а и да би се одужио на неки начин за храну и смештај и што га сељак скрива, извади из џепа шаку дуката и изброји му за најбоље волове. Рече сиромаху: “Иди код газде који има најбоље волове у селу и купи их! Колико потражи пара, толико му их дај!” Одмах ујутру, сиромашко је пошао у поље, да обиђе њиве. Поред пута, неки газда је орао њиву и на уврату одмарао волове. Уз разговор, сиромах рече газди: “Колико ми тражиш да ми продаш те волове?” Газда, мало потсмешљиво насмеја се, зна га да је он сиромах човек, па му рече: “Ове волове ти не можеш да купиш! Они вреде много!” - и рече неку високу цену, тек да одбије сиромаха. Сиромах човек извади дукате и изброја газди, па му рече: ”Сада поори њиву, а вечерас ћеш ми дати волове.” Други дан долази хајдук Мисаћ, код сиромашка и пита га: “Јеси ли купио волове?” Сиромах му одговори да јесте, од кога је купио и колико је дуката дао. Хајдук Мисаћ сачека ноћ и са пушком упадне у кућу код оног газде, баш када је најбоље спавао. Мисаћ му дрекне: “Дај паре!” “Немам!” - одговори му овај. “Дај оне дукате, што си их јуче узео за волове! Или, глава оде!” Газда погледа, види да са хајдуком нема шале и да он већ зна и за колико је продао волове. Узе дукате и даде их хајдуку само да спаси главу. После десетак дана, хајдук долази неко вече, поново код оног сиромашка на вечеру и разговор, па га пита да ли је поорао све њиве? Сиромах му одговори да јесте. А, Мисаћ he њему. Е, сутра врати човеку волове. Ја са сам му узео оне паре, што си му ти дао. И тако Мисаћ оста на својим парама. Одужи се сиромаху за хлеб и смештај. Газда, опет, са својим воловима. Једино што су волови, извукли дебљи крај. Жандарми су 1939. године сазнали за хајдука Мисаћа у којој се кући у Обрежу налази. Опколе кућу, али се хајдук се не предаје. У пуцњави са обе стране, Мисаћ је тешко рањен. Када су му пришли жандари,разоружали су га и везали, а један жандарм је рекао: “Види колико је тај човек мали, а колико смо мука са њим имали!” 222

Хајдук Мисаћ, рањен и везан, одговори жандару: “Јесам сада мали, али, да сам ти неку ноћ дошао код куће или да си овде био сам, ја би ти био већи од оне тополе!” Слика 80. Фолклорна група ученица VII и VIII разреда из 1961. године. Чуче: Јованка Марковић; Стојанка Стефановић; Даница Марјановић и Ружица Матић. Стоје: Брана Павловић; Дара Радосављевић; Ружица Ристић; Љуба учитељ; Румена Богић; Драгица Богић; Живка - Живче Миладиновић и Милован Арсић, директор школе у средини. Слика. 81 Даница Марјановић и Миломир Ивковић октобра 1964. године. 223

Слика 82. Први фудбалски тим у Буљану регистрован после II светског рата под именом БСК Буљане. Чуче: Живко Добросављевић; Раша Богдановић; Добривоје Милошевић; Томислав - Тома Ћорђевић. Стоје: Миодраг Миловановић - Фроња; Драгислав Ћорђевић; Милан Прокић; Драгољуб Ћорђевић - Богојев; Жика Михајловић - Стајин; Радоје Милетић - Лале; Радош Ћорђевић - Гомин. Снимљено је 1955. године. Слика 83. Буљанци у нападу на светског првака у шаху. Са одигране симултанке на 25 табли. Карпов је изгубио само на једној, од учитеља Живадина из Буљана. ЈЈево сшоји: Карпов. Седе: чланови шаховског клуба из Буљана; Душан Ракић; Дула учитељ у Буљану; Драгомир Маринковић; Огњан Ракић - учитељ и Живадин Лазаревић , из Крагујевца, учитељ у Буљану. Снимак je из 1971. године. 224

Раденкова централа и језеро Да је којим случајем Српско-француско друштво, које је газдовало Фабриком цемента у Поповцу и Рудником угља у Сисевцу, прихватили Раденкову замисао и финансирали његову идеју о изградњи хидроцентрале, или да се нашао неко други, данас би имали на Црници једну хидроцентралу и два велика лепа језера, односно, једно језеро које би се рачвало: један део би потопио потес села Забреге а други део би потопио нашу Сувачу, од које и онако немамо никакве користи. Раденко Богосављевић (1904 - 1981.), Животе Богосављевића отац, био је један од веома паметних људи. Како је он 1937/38. године, дошао на ту идеју, то је само он знао. Раденко је осмислио: “Да се изгради једна брана на реци Црници у теснацу изнад цркве Пајсијевице, код града Петруса. Да се исели село Забрега, а на том месту да се акумулира језеро, које би делом потопило и нашу Сувачу. И можда би се пружило све до Водовање.” Раденко, када је то замислио, вероватно је знао надморске висине Сисевца и Суваче и да је то могуће. Слика 84. Сувача августа 2003. године. 225

Грешка његова је била у томе што ту идеју није понудио неком, да прво потражи инвеститора који би изградио брану. Међутим, Раденко је прибавио адресу неког страног власника из Аустрије, који је производио такве агрегате и поручио их са целокупном осталом опремом. Једног дана, када су агрегати и опрема стигли возом на Железничкој станици у Давидовцу, у буљанску општину је дошао телеграм на адресу Раденка, да преузме машине у Давидовцу. У буљанској општини, знајући да то нема ко да финансира и уради, доносе одлуку, да спасе Раденка, јер уз машине сигурно би дошао и рачун за исплату. Због тога, општинари врате телеграм власнику фирме у Аустрији, да је Раденко Богосављевић умро, (иако је био жив) и да нема ко да преузме опрему. Агрегати и опрема су враћени возом назад и тако је пропала чика Раденкова идеја. Шта би то језеро у близини Буљана значило, сувишно је причати. Довољно би било само што би имали воду за све на претек и што би уживали са чамцима на језеру. Око 1948/49. године, техничко руководство Сењско-ресавског басена из Сењског Рудника, у чијем је саставу био и Сисевац, заинтересовано и подгрејано идејом Раденка из Буљана за изградњу хидроцентрале на Црници, доноси одлуку да се уради пројекат и по пројекту хидроцентрала и тако спаси Сисевац од даљег пропадања. На захтев Сењско-ресавског басена,“Хидропројекат” из Београда, урадио је пројекат и доставио сењском басену у Сењском Руднику. У пројекту ХЕ “Црница”, пројектована је изградња четири хидроенергетска постројења - агрегата, са укупно инсталисаном снагом од 3 300 KW и производњом од 14 750 MW/h годишње. За изградњу хидроцентрале, планирана су средства од 7 204 990 динара у оно време. Пројекат се и данас чува и налази у архиви у Ресавици. Ето, тако су наши некадашњи преци били паметни људи и гледали да искористе сваки водени потенцијал у овој земљи, па и најмању реку. 226

Слика 85. Први Буљанац милиционер Воја Богосављевић (1937 -1968.) на служби у Бајиној Башти 1960. године. (Чика Раденков син.) Слика 86. Светолик Богић, шеф месне канцеларије у Буљану од 1945. до 1978. године на свом радном месту, и десно Милисав Матић, секретар Месне заједнице Буљане - Сисевац. Снимио Златоје марта 1974. године. 227

БУЉАНЦИ ПОСЛАНИЦИ Буљане је у својој прошлости имало три посланика у Скупштини Србије. И са тим се може поносити. А још више тиме што је два посланика дало за представнике великих предузећа. Па да почнемо редом. Мијаило Лазић Мијаило Лазић је био посланик за време владе Краља Милана Обреновића.1 Нисмо нашли податке, колико му је мандат трајао и које је године то баш тачно био. Највероватније, после 1872. године, када је Милан проглашен за краља а Србија за Краљевину Србију. Мијаило је био познат по надимку, као Мика и тако су га сви знали и у Буљану звали. Мика је био први и до сада и задњи посланик из Буљана, који је представљао своје село и свој народ, биран из општине Буљанске. А могуће је да је представљао и још неко околно село, као Шалудовац, и још неко. За то нисмо имали податке. Мика је на заседање Скупштине у српској престоници у Београду, одлазио коњем. Обично је полазио дан раније, да би стигао на време. У Београду је одседао у парку испред скупштине. Ту је везивао коња да се одмори и нахрани, а и Мика да нешто поједе, што је понео за јело. Ако је било хладно време, Мика је ложио ватру и ту у парку одморио, огрејао се и сачекао време за заседање Скупштине. Мику је лично познавао и Краљ Милан, по томе што је Мика био један од бољих посланика, по томе што је увек дискутовао поштено и праведно, па су његови предлози радо и много више усвајани, него одбачени од стране Скупштине. Мика је на себи обично носио гуњ од овчије коже, са вуном окренутом споља и по томе га је краљ Милан звао “Мечка брезовичка”. На једном заседању Скупштине, на дневном реду је била и прерасподела општинске непокретне имовине, по којој је требало да се од буљанске општине одузме један део шуме (бучине) који избија на Брезовицу. I Краљ Милан Обреновић је рођен 1854. године. Владао је од 1868-1889. До 1872. био је малолетан и заступали су га Ристић - Гавриловић. 228

Пре почетка седнице, краљ Милан је утврдио број присутних посланика а онда је рекао: “Господо посланици. Пошто имамо кворум за рад, да почнемо да радимо, док није дошла она мечка брезовичка. А онда ништа не можемо да урадимо.” (Мислећи на Мику Буљанца, знајући га какав је дискутант и колико је цењен код посланика и да се он неће сложити са одузимањем имовине из његове општине). Мика је на тој седници дошао доста касније и од његових другова, сазнао шта је краљ рекао за њега. Мика је својим понашањем, још једном скренуо пажњу посланика и краља на себе, када је на неком заседању Скупштине, за време паузе - одмора ставио на сто своју којзињаву1 торбу и из ње извадио проју (хлеб), мало беле сланине и струк празог лука, да мало утоли глад. Када је видео краљ Милан, како Мика једе, он је рекао: “Мико, зашто тако? Па ти знаш да овде сада има страних посматрача, из других земаља, видеће те!” Мика је на то Краљу одговорио: “Ваше Величанство, Краљу. Па нека виде. И они и ви, како се ми сељаци хранимо. Ја тако исто и код куће једем!” Микин надимак Мечка брезовичка се прочуо и у Буљану, па су га мештани тако и звали. Које био тај Мика Мијаило Лазић - Мика је рођен по одласку Турака из Србије 1833. године, од Лазе и мајке СтаноЈке. У кући која се налази у Буковцу, негде између старих кућа: Милојка Живојина Лазића, Милије Златојевића, Станојла Лазића и пок. Боре Радошевића - Живка Милисављевог, који сви потичу изједног корена. Мика није био писмен. Није знао да пише и чита, али је као угледан човек био у буљанској општини на свим дужностима, и као кмет и као одборник. За време пописа становништва у Србији 1863. године, Мика је био први члан пописне комисије у општини буљанској. Тада је имао 30 година и са женом Којаном имао две ћерке: Магдалену - Магу, стару 5 година и Јелену, стару 3 године и сина Младена - Дену, старог једну годину. У кућној заједници је тада имао још 12 чланова породице: оца, мајку, четири брата, три снаје и три синовца, што се види из пописа. Од непокретне имовине, имао је: две куће с плацем, 29 коса ливаде, 7 дана орања њива, 20 мотика винограда и 3 дана забрана - шуме. 1 Којзињава торба је изаткана ручно од длаке, од ошишане козе (ручни рад старијих жена).

Мики је било 59 година када му се 1892. године родио унук Владимир Лазић - Влајко, од сина Младена - Дене. Када је Влајко Денин, одрастао, продао је деда Микину кућу и преселио се у Девинац. Слика 87. Снимак је из 1997. године. Кућу коју је купио Миланов Радош (Пере Радошевог отац), срушио их је и пренео у свој плац. То је садашња кућа Пере Радошевог (изнад куће Антонија - Тоне Антића), а испод куће Миодрага Марјановића (на доњој слици). Влајко се тада преселио у нову кућу, која је била узидана од цигле и најмодернија у то време, која се и данас налази у Девинцу. Око 1936. године, Влајко је са Душаном Тининим, купио вршалицу за жито (парну машину и дреш). Деда Мика није био жив да види то. Убрзо је дошао Други светски рат. Влајку је одузета вршалица, а Влајко је у селу служио као тумач немачког језика Немцима и нашима (немачки језик је научио док је био у заробљеништву у Првом светском рату у Немачкој). Данас Мики посланику најближе поколење је Радомир Илић - Рада Жинин и Бобан Раде Жинином (Жини Боркиног син и унук). 230

Милоје Радосава Маринковић (1911 -1987.) Милоје Маринковић је рођен 1911. године и одрастао у Буљану. Од своје ране младости Милоје се запослио у руднику Сисевац. Као јамски радник годинама се усавршавао и достигао квалификацију рудара - копача. Када је рудник у Сисевцу 1946. године угашен и затворен, Милоје прелази на рад у Сењски Рудник, где се показао као најбољи радник и рудар који је давао највећи извоз и највеће количине ископаног угља. Као такав рудар, у то време, после рата, добијао је све награде и одликовања а у руднику је стекао врло леп утисак и био цењен, поштован, угледан човек и радник. Док је Милоје још у Сисевцу радио, био је биран у синдикалну организацију рудника, која је у то време била веома јак синдикат. За посланика је биран у Сењском Руднику после 1954. године, на предлог радничког савета, као један од најбољих рудара и члан Управног одбора Сењско-ресавских рудника. Гласан је тајно на бирачким местима у Сењском Руднику, Равној Реци и Ресави. Као посланик са мандатом од 4 године, представљао је Сењско-ресавски угљени басен. Први раднички савет у рудницима Сењско-ресавског басена, конституисан на првој седници, априла 1950. године, међу првима у Србији. Изабран је по кључу: од 81 члана, из Сењског Рудника 15, Равне Реке 17, Ресаве 34, Брикетнице 10 и Економије 5 чланова, од најбољих радника рудара из свих рудника. Били су то први раднички савети у земљи изабрани за самоуправљање привредним предузећима, по одлуци владе Федеративне Народне Републике Југославије. У то време је донесен и први Закон о управљању државним привредним предузећима. “...После доношења основног закона о управљању државним привредним предузећима, раднички савет Сењско-ресавских рудника одржао је седницу - другу по реду, на којој је извршен избор управног одбора предузећа од 10 чланова и одређен рок примопредаје предузећа управном одбору.”... ...”У тај први управни одбор предузећа - изабрани су: - Милоје Маринковић, рудар из Сењског Рудника, Буљанац. - Милован Пајић, рудар из Сењског Рудника. За председника. - Персонални референт Дирекције предузећа. 231

- Шеф рачуноводства предузећа. - Јосиф Танчић, главни инжењер предузећа. - Два рудара из рудника Равна Река. - Два из рудника Ресава. и - Један из Брикетнице.” “Нов закон о управљању је управном одбору, дао велика овлашћења и на њега пребачена одговорност за целокупно пословање предузећа.” “Предаја предузећа управном одбору, по новом закону, извршио је директор предузећа Рембаса Борислав Трифуновић - Срба 24. августа 1950. године. Записник о предаји предузећа, управном одбору и радницима на управљање, подписали су чланови управног одобора, а под редним бројем 4 (четири), подписао се наш Буљанац Милоје Маринковић (Лалин), а за њим под бројем 5 и познати Јосиф Танчић. Што се види из фотокопије записника.” Они су уз највеће свечаности у Руднику у име радног колектива, примили на управљање Сењско-ресавске руднике...1 Слика 88. Народни посланик Милоје Маринковић (1911.) са сином Србиславом, који је био на Војној академији у Сарајеву. Фотографисани су око 1954/55. године, у време када је Милоје био посланик. Милоје је из фамилије Станкићи. 1 Јосиф Танчић, Сшо година Сењскогр^дника, стр. 279-280. (у изводу).

Радомир - Раша Сретена Богдановић (1934.) Трећи посланик из Буљана био је Раша Богдановић, рођен 1934. године у Буљану. Основну школу је завршио у Буљану а малу и велику матуру у Поповцу и Параћину. По одслужењу војног рока, запошљава се у Фабрици цемента у Поповцу и као добар радник и стручњак у Фабрици, предложен је за народног посланика. Раша је био посланик Привредног већа Скупштине СР Србије од 1956-1960. године. Касније је био и члан Радничког савета и члан разних комисија и био биран и на друга руководећа места. У фабрици су га сви познавали а већина и у околним селима. При самом помену његовог имена, сви су знали да се то ради о човеку са великим ауторитетом и великим угледом. Као такав је, на прослави 100 година фабрике цемента (1989.), добио медаљу рада. У време писања ове монографије Раша је одсељен у Параћин; као пензионер са нарушеним здрављем, није могао да достави опширније податке из времена док је био посланик. Слика 89. Радомир Богдановић ССС-електротехничар у РЈ •‘Одржавање”. 35 година радног стажа. 233

I №R III Н Слика 90. и 91. За време гласања априла 1974. године. Слика Горе*. Испред улаза у салу. Слева на десно: Драги - Дракче Вучковић; Матић Милисав, секретар Месне заједнице; Душан Ракић, наставник школе у Буљану; Радомир - Рачко Милосављевић. Иза њих у шеширу је Драгослав Светозаревић домар у Дому културе. Слика доле: Коста Дочин са штапом, општински писар до 1941. године; Јела Стојадиновић (са рукама испред себе); Милунка (Милана) Јовановић (поред Јеле); Добривоје Стојадиновић, десно сам у дворишту. 234

ОСТАЛИ ЗНАМЕНИТИ БУЉАНЦИ Живко Миленка Добросављевић, магистар електротехничких наука Рођен је 1933. године у Буљану. Осмогодишњу школу завршио је 1949. године у Параћину, средњу електротехничку у Нишу 1953. године. Електротехнички факултет завршио је у Београду 1963. године. На истом факултету завршио је и постдипломске студије 1973. године. Запослио се у Фабрици каблова у Јагодини 1955. године, у којој је радио на пословима: планер, конструктор каблова, шеф оделења, директор сектора за технички развој и истраживање, координатор за развојне пројекте Фабрике каблова, а четири године је био генерални директор Електродистрибуције у Светозареву (Јагодини). Слика 92. Живко Добросављевић - Генарални директор Електродистрибуције Светозарево (Јагодина) (у средини). Живко Добросављевић је био 27 година председник Комисије за JUS стандарде и прописе из области кабловских електричних мрежа и инсталација при Југословенском Заводу за стандардизацију у Београду. 235

Био је 16 година члан Међународне електротехничке комисије за стандарде и прописе из области електричних кабловских мрежа и инсталација у Женеви. Написао је: 37 чланака и реферата за симпозијуме и саветовања и за стручне часописе “Електропривреде” и “Електродистрибуције”. Написао је шест чланака и реферата за иностране симпозијуме и часописе. На основу ових радова добио је Плакету од Југословенског Комитета за међународне електричне мреже у Загребу и од Научног већа Универзитета у Београду, а истовремено је добио и Сертификат научног сарадника. Живко је 12 година био хонорарни професор у Средњој Електротехничкој школи у Јагодини, а 10 година хонорарнн асистент-предавач на Електротехничком факултету у Београду, одељењу у Јагодини. Живко се у свом раду служио енглеским, немачким и руским језиком. Живко Добросављевић, сада пензионер, и супруга Винка (средња стручна спрема), пензионер, имају две ћерке: Весна (1958) и Мања (1960). Живе у Јагодини. Живко је један од Буљанаца са којим се Буљане поноси и који је многим Буљанцима служио за пример, те су пошли његовим стопама, тако да су из Буљана њих десеторица завршили Електротехнички Факултет и добили звање електро-инжењера, чиме се ни једно друго село не може похвалити (са оволиким бројем електроинжењера). Живадин Михајловић (Жика Стајин, 1934-1984.) Жика је један из групе Живка Добросављевића, Томислава Ђорђевића, Драгољуба Вељковића, Србислава Маринковића и Радомира Раше Богдановића, која је завршила више школе и факултете. У то време у Буљану је била четвороразредна школа и то је била прва генерација из Буљана која је кренула на даље школовање. У то време у Поповцу је била нижа гимназија, коју су звали “мала матура”, а трајала је три године (школа је била у згради испод капије старе Фабрике цемента, бивша задруга “1. маја”.) У Параћину је била виша гимназија (“велика матура”) са 4 године. 236