БИБЛИОТЕКА ЗНАМЕН УРЕДНИК ЈОВАН РИСТИЋ
ДУШАН МАТИЋ Б А Г Д А Л А УРЕДНИК ЈОВАН РИСТИЋ
МАТИЋ, НЕПРЕКИДНА СВЕЖИНА СВЕТА
Regardons autour de nous pour savoir ce qui est détruit — tout est détruit; — ce qu’il -faut reconstruire; tout est à reconstruire. Jean GRENIER ... да ипак све то изрази јасну u тајанствену линију једног животног замаха и једне несамерљиве видовитости. МАТИЋ
1. У својој Уводној белешци за поновно читање Андре Жида Матић наводи одломак из Дневника Жилијена Грина: „Често имам утисак да се ништа не може рећи о њему (Жиду) што не изгледа погрешно или што, чак, не може бити замењено супротним; а ипак, човек је истину рекао, и има право". Одузимањем овој реченици њеног типично француског естетизма, устезања да се о једном делу говори из страха да би се могао повредити етерични дах тајне која око њега лебди — што више сведочи о ритуалу него о ставу — мислим да би она могла да послужи као најбољи увод белешкама за свако поновно читање Матића. Јер његови текстови имају, пре свега, гипкост која сваки суд о њима чини на известан начин произвољним; и све зависи од тога на који ћемо начин одлучити да се сналазимо у том многоструком, многозначном и увек живом делу. Они нису ту да би нешто фиксирали, или нешто дефинисали, напротив. Њихова је функција да наш поглед одрже стално будним, нашу мисао стално луцидном; Матић, тај „човек нијансе" (како је сам рекао за Жида), зна да све остало тек затим може да дође. . Постоји нешто што је Матић задржао од надреализма: неповерење према утврђеним литерарним конвенцијама, можда и читавој литератури као скупу 9
ремек-дела, или само дела (на једном месту он наводи Жида: Каква хрпа, сва та литература!), са једне стране; са друге, уверење да се литерарним средствима може, и мора — чему иначе све то писање? — евоцирати или чак реконструисати живи дах и „неизрецива чар живота". Радикални — у многоме сасвим литераран и наиван револт надреализма био је, како ми се чини, само средство које је Матићеву мисао учинило истанчанијом, не сувише поверљивом и увек непоштедно спремном да ревидира све своје истине: у Матићевим текстовима остала је увек жива младост побуне, али не и зрело доба надреалистичке догме. Он не верује сувише у литературу, знајући како се велика духовна авантура нашег времена одиграва на другој страни; али ако већ пишемо („Писати је ђаволски посао. Бар за мене. Боље би можда било да нисам можда никад ни почео."), онда пре свега литерарног треба имати нешто од „чистоте судбине", у којој ће песничке истине („Све су песничке истине блесак муње", па и: „Али све су песничке истине само блесак муње") постати неповратно присутне у нашем животу. Има луцидности која проистиче из „строге упорности", hostinatio rigore, о којој је говорио Валери; али исто тако има луцидности која никада не фиксира свој поглед толико да ништа осим оног чему је напрегнуто управљен не може да поремети мир и усредсређеност визије; луцидности која схвата — ако се може тако рећи — да је све о чему говоримо само чворић на бесконачној, једва видљивој (каткад невидљивој) паучини: додирнемо ли га, читава мрежа почиње да трепери, а понекад је то треперење важније од саме чврсте тачке у којој је изазвано. Матићева луцидност је ове друге врсте, врсте која се може само негативно дефинисати, јер је оно што открива увек изненадно, зачуђујуће у својој чистоти и важности. На овај начин, чини ми се, могла би се описати Матићева мисао, бар једна од њеиих најважнијих особина. Она не признаје разлику између битног и случајног, тренутног и трајног, суштинског и оног што је само појава; неком нарочитом, неухватљивом и не10
изрецивом вештином — мислим да овај израз највише одговара: он садржи нешто од потребне озбиљности и неопходне лакоће — Матић успева да се одржи на граници која дели значајно од безначајног, важно од оног што је само занимљиво. „Као да све ствари имају исту тежину или исту лакоћу", писао је знајући да су увек у питању само преливи, никада границе које повлачимо како бисмо се осећали сигурнији. Али Матић зна да се права сигурност налази тек у несигурности: сувише груб или нагао потез могао би да однесе више него што на изглед тренутна ћуд може да донесе. Случај, написао је на једном месту Матић, отвара врата бескраја; а изгледа да је највећи проблем како да та врата буду отворена колико је потребно да не бисмо сувише веровали у оно што смо са толико озбиљности и упорности дефинисали. И код Матића има зрелости и мудрости која схвата привременост наших закључака, има ведрине која ту привременост озарује толико да због ње једино и можемо да закључујемо. 2. Матићеви текстови постављају нека од најузбудљивијих питања нашег времена, питање саме поезије, на првом месту. У Аниној балској хаљини налазим један текст који о томе говори на неки иронично двосмислен начин. Његов је наслов Поезија непрекидна свежина света, а реч је о томе како су се, једног јесењег дана, на столу истовремено нашли књига стихова Десанке Максимовић и Биланс пола века науке и филозофије: „Једнoга дана — биће скоро три месеца — крајем септембра, тек лаки рујни талас преко лишћа и прозор још отворен у соби, на мом столу нашли су се сасвим случајно, једно крај другог, недавно објављене Изабране песме Десанке Максимовић ... и један број часописа Paru, чији је уводник гласио: Биланс пола века науке и филозофије... од тог часа — не знам да ли ће ми поћи за руком да овде пред вама евоцирам сав немир и сва она питања која су искрсла 11
у мени из тог неочекиваног сусрета науке и поезије на мом столу тог поподнева крајем прошлог септембра — али од тог часа те две паралелне теме, дотле ничим повезане, контрапунктно али неразлучиво спојиле су .се у једну и, изгледа, тек се тако међусобно пуније осветљавају, тек зрело постају јасне у светлости грандиозне теме живе историје људи пред нашим очима, у овој тек прохујалој половини овог нашег изузетног XX века — изузетног, јер је изузетно нама пао у део .. Пошто је прочитао списак научних открића у првој половини овог века, открића која су у најбуквалнијем смислу изменила читав свет који око себе посматрамо: механика кванта и таласна механика, општа и специјална теорија релативитета, циклотрон и атомска бомба, нееуклидске геометрије и Зермелов аксиом избора, Уајтхедова и Раселова математичка логика, Хајзенбергова релација неодређености и електронске машине за рачунање, Матић је „расејано отворио" прву страницу Изабраних песама Десанке Максимовић, на којој је прочитао: Ко каже да песник бити може, да није трчао за водом бујица и газио траву до колена, на пљуску априлском киснуо до коже и с гласовима се дозивао птица. „Нису то биле за мене нове песме, али као да сам их први пут читао. Као да се више није ни радило о песмама Десанке Максимовић, већ о присуству поезије саме. Никада можда као те вечери септембарске, у подножју грдног облакодера науке који се узвитлао пред мојим очима до ледено чистих небеса апстракције и теоријске истине и запањујућих научних опита, који се неочекивано претварају за нас у машине, витамине и крваво очигледне атомске бомбе, и пред којима се човек осећа изгубљен, никада, кажем, као тада нисам осетио смисао, значај и значење поезије и њену улогу међу нама... тај смисао, чини ми се, управо лежи у томе да нас, ма где били ... врати очас 12
у сам корен нашег бића, веже присно за саме основе живота." Тешко се може замислити прецизнији одговор на питање које већ издавна мучи песнике пред „облакодером науке", чија открића изазивају у нама узбуђења слична, бар на изглед, онима која је досад поезија једина била у стању да изазове. Касније, у књiзи На тапет дана, Матић је писао: Човек ће сутра „на Месецу бушити можда изворе нафте, слаће своје сигнале и рудно богатство, а онда ће, да би се јавио земљи (Матић пише „земља" малим словом, већ одлутао и одблудео за човековим погледом и мишљу) и својима, можда приредити ватромет, и преко радија рецитовати све песме које су испеване о Месецу и месечини. А месечина ће ипак остати месечина." Постоје, разуме се, неке импондерабилије. „0блик једнога града", писао је Бодлер, „мења се брже, авај, од срца смртног човека." Треба само уместо „града“ ставити „света". Свет је све више један, писао је отприлике Матић, ако се ослушне „то смешно људско срце". Али питање које видим постављеним у том суочавању науке и поезије изгледа да се баш састоји у томе што су и неке од тих импондерабилија измењене. То је, на известан начин, онај други, иронични смисао Матићевог текста; док наводи песму Десанке Максимовић о бујицама, травама, пљусковима и птицама, не могу а да не чујем како већ шапуће: „Између Париза и Адис-Абебе, између Европе и Тахитија разлика је данас у степену, не у суштини. И тамо чекају данашњег Рембоа и данашњег Гогена исти робни магазини, исти асфалтирани путеви, иста правила вожње и путни знаци, модерна скулптура и Пикасови тањири, можда. За романтични крик: Ма где, само не овде! времена су прошла. Цела је земља данас иста ... Цивилизација и пустиња су данас на истом месту." Где су онда те бујице и те траве? И сетио сам се дивног, донкихотског енглеског обичаја (у Енглеској све је помало донкихотски): да недељом оду на неко мало острво траве између високих кућа и прометних улица. И док поред њих пролазе аутобуси, трубе ау13
томобили, а над главама им прелећу авиони, они леже испружени на трави или у столицама за лежање са неколико сендвича и термосом чаја при руци. И зачудо, постане некако тихо, као да цивилизација задржи мало свој дах да би допустила модерним Гогенима да размишљају: испружен тако у столици за лежање, неког недељног поподнева на Блумсбери -скверу, нисам чуо компресор који је трештао ни двадесетак метара удаљен. Проблем који видим у том супротстављању и непрестаном суочавању поезије и науке, које је већ постало опсесија модерних времена, није толико у томе што наука својом практичном ефикасношћу угрожава контемплативни свет поезије. Није било тако давно када је Давид Хилберт и сам устао да брани науку од практичне ефикасности технике. Замољен да. на једном заједничком скупу студената математике и технике каже неколико речи којима ће побити растуће непријатељство између „чисте" науке и „примењене" технике, он је, у тренутку занесености, рекао: „Данас се много говори о непријатељству између науке и технике. Не верујем да је то истина, господо. Сасвим сам сигуран да то није истина, господо. То уопште није истина. То не може да буде истина. Sie haben ja gar nichts mit einander zu tun." Разуме се, та времена су прошла, и данашња авантура технике представља вероватно најфасцинантнију човекову авантуру; не можемо порећи да главни део људске духовне енергије одлази у науку или технику, а не у уметност; ону виталност облика коју срећемо у ренесансном сликарству, на пример, тврди Кенет Кларк, данас срећемо у крилу авиона. Међутим, то није начин на који свет науке непосредно утиче на свет поезије. Начин на који наука утиче на поезију састоји се у нечем другом. Ако нешто угрожава поезију, онда ће највероватније бити то што је модерна наука изменила неке идеје које су биле дубоко усађене у поезију и које нам се, штавише, чине самом суштином поезије. Ни „смешно људско срце", ни бујице, ни по14
тоци, ни пљускови нису једина и права импондерабилија поезије; најважнија импондерабилија поезије је појам суштине. Романтизам је први успео да метафизички формулише везу између суштине поезије и суштине света, и у текстовима као што су Шелијева Одбрана поезије или Вордсвортов Предговор „Лирским баладама", код Блејка и код Колриџа, наћи ћемо један исти основни постулат: да суштина поезије и суштина света стоје у међусобној нужној вези. „Песник партиципира у вечном, бесконачном и једном", писао је Шели, и сви су романтичари веровали како је њихов задатак да, помоћу имагинације, нађу неки трансцендентан поредак који ће објаснити свет привида. На свој начин, при томе уверењу остали су и симболисти; оно је постало, са незнатним изменама које је морало претрпети, основно уверење читаве касније поезије, да би у доктрини надреалиста добило један сасвим нов интензитет. Као камен мудрости, поезија ће прљави метал појава претворити у чисто злато суштине; њој припада да открије скривене истине које једина може да сазна, схвати, или само наслути у својим екстатичним тренуцима. Све док има своју скривену суштину, свет је погодан да се у њему ствара велика поезија. Али ако је модерна наука у нечему изменила начин мишљења људи, онда је то свакако у разбијању појма суштине. Када Хајдегер данас понавља Хелдерлиново питање: Чему песници у оскудном времену? — он својом теоријом о уметности жели да врати деветнаестовековни статус и поезији а, посредно, и филозофији. Можемо бити очајни над комађем бића или суштине које лежи пред нашим ногама — очајање је увек било непресушан извор и поезије и једне врсте филозофирања — али чини ми се да има далеко више храбрости и достојанства у прихватању чињенице да поезија мора да створи неке сасвим нове импондерабилије. Сећам се како ми је Матић једном рекао — једна успутна примедба уз разговор који се водио о нечем другом, али која ми је одједном открила но15
вост и запањујућу дубину проблема: читава моја генерација сломила ce на „дубоком ја“, на тој тајанственој суштини људског бића коју поезија, било романтичарским екстазама „вештачких рајева", било езотеричном магијом симболистичке музике и алхемије речи, било као надреалистичка, уз помоћ Фројда, једина може да открије и изрази. Није ли Матић једном написао: „Као да je с годинама разумео да такозваних дубоких, интимних мисли и нема..Или, на другом месту: „Привид нас вреба на сваком кораку. Наше навике! Ах! наше навике! Кажу, оне су наша „друга природа". A шта je с нашом првом, с „правом" природом, можда? A каква je она? И зашто само она? Свеједно. Стварност нас запљускује са свих страна. Треба бити будан, бар толико! Можда: Ripeness is al, come on, као што каже Шекспир." Тајна живота изгледа да више није y ономе што откривају дуги часови усамљеног размишљања; оно што сматрамо својом интимном истином заправо je већ једна јавна истина, ако ce мало боље погледа. Више не постоји arriére boutique toute nostre Монтењево: наш такозвани унутрашњи живот, то je већ генерална скупштина. Тајна, интимно, лично, то су конвенције које ce поштују зато што не значе ништа. „Време интимних дневника je прошло." Такозвана „друга" природа постаје и „прва" и „права" и „једина" природа, јер „прве" природе нема, она je фикција као и толико других ствари. И у томе мислим да ce крије заиста модерно песничко питање. Свет ce више не може поделити на два дела од којих би један био стварнији од другог, и песнички проблем не састоји ce y томе да ce из живота по сваку цену исцеди нека мрка и ћутљива суштина; он je више у томе да ce ухвати корак са оним што je y свету на изглед само појава, само привид, само пролазно. Матић верује да ce ту, у неком истовременом откуцају — као што откуцавају Лајбницови часовници — открива мирис, дах и пламен живота. Оно „мало пламена уморног и искрзаног" трепери свуда, често и тамо где нам ce чини да нема ничег осим бе16
зазлене игре таласа и светлости на спокојној површини мора. Привилегованих облика више нема; као и рат, и живот је постао тоталитаран. Питање није у томе хоће ли свет бити начињен по „жељама нашег срца" (то „смешно људско срце"), већ је у ономе на шта наше срце мора да рачуна. У овом ставу — који је вероватно један од најдоследније спроведених Матићевих ставова — има неког стоицизма, доста; али има мудрости и зрелости, још више. 3. Матић верује како поезија, да би изразила свет без суштина (сада ову фразу нећемо сматрати жаљењем за изгубљеним рајем из кога смо неповратно изгнани, већ основном разликом која наше време дели од претходних времена, његовом — ако се може рећи — изузетношћу), мора на неки начин и радикално да измени своје облике. Естетика дела, боље рећи: ремек-дела, уступа место нечему што се битно разликује од стварања великих традиционалних облика поезије. Пишући о Жиду, Матић је писао о „напуклој прози" из које је никла модерна проза: „Ако романсијер није више неко изузетно биће, неки бог или полубог, свезнајући и изнад осталих смртних људи... ако нам романсијер данас изгледа као неко ко је ту, међу нама, неко раван осталима, с истим тешкоћама да продре у тајне живота, с истим мукама, с истим замкама, неко ко може да се вара... онда је то помало и заслуга — или кривица — Жида... Армирани бетон ... открио је обичан баштован, помало очајан због својих саксија које ветар обара и олује неумољиво разбијају ... Цела модерна архитектура никла је, дакле, из једне разбијене саксије коју је требало искрпути. Зашто модеран роман, један бар његов вид, не би могао да произиђе из неке „напукле" прозе ..." Изгледа ми да је Матић успео да формулише једну од тајни, у сваком случају изузетност, модерне 2 Багдала 17
књижевности. Она се не састоји у обнављању великих традиционалних облика књижевности, синонима велике уметности; њену величину, ако је има, треба тражити у нечем другом. Највероватније у неком разбијању облика, али не зато да би се створили нови облици („Ако се ичим разликујемо од епоха које су нам претходиле, онда би то било баш у том отварању ка недовршеном бескрају. У тој недовршености сва је наша савремена бит. Ако вам слике модерних сликара изгледају недовршене, довршите их ви. Ако вам песме и текстови изгледају недовршени, довршите их ви.“) већ зато да би се могло „кроз те речи које покривају све ... пробити до смисла тог нашег живљења, тог бола који је једини висак људског, тог смеха, тог разумевања, тог револта, праштања, благости... најједноставнијим чином преданог стрпљења, кад волимо, да не судимо пре времена." Али не би требало мислити да се овде ради о сувише једноставној и сувише литерарној фикцији непосредности живота; реч је о свести да је фрагментарност основна одлика сваког знања. Још пре четрдесет година, 1922, Елиот је могао да напише како знамо „једино гомилу сломљених слика где бије сунце"; али не треба судити пре времена, оно што нам се чини као недостатак, или чак као трагедија, показује се као услов без кога се више не може живети. Рекао бих да модерност поезије не лежи у неком нарочитом предмету или изузетном свету који је поезија једина позвана да из самих основа ствара; читав свет је ту, пред нашим очима. Треба само имати луцидности и посматрати га; посматрати га у часу када га нико други не посматра и када ни сам не зна да га ико посматра; ухватити га у неком неочекиваном покрету, тренутној игри светлости и сенке која ће већ следећег часа нестати; без унапред створених система, без готових судова; тражити неку хармонију у хаосу или, ако нема хармоније, признати да је хаос хаос: зашто би увек морала да постоји хармонија? Изгледа, заиста, да се велики синтетички облици налазе на другој страни, у Хајзенберговој „формули 18
света", на пример: тамо се све хармонично може свести на нулу, тај прецизни облик катарзе. Поезији остаје несводљиво, неухватљиво и тренутно: да га учини присутним, да му снагу, моћ и обухватност универзалног. Можда више него икад живимо у времену општости, и можда је више него икад потребно да непрестано потврђујемо своју несводљиву појединачност. „Као у грозници или сну", писао је 1924. Матић, „говорићемо мутне, неповезане речи, правићемо бесмислене и неуморне покрете, да ипак све то изрази јасну и тајанствену линију једног животног замаха и једне несамерљиве видовитости." За мене је у овом одломку најважнији израз „несамерљива видовитост"; остали квалификативи већ су доживели своју неопходну корекцију, „мутне, неповезане речи” и „бесмислени неуморни покрети" претворили су се у нешто много мудрије и свакако зрелије: „Шта онда остаје писцу, на који начин да се пробије кроз ту шуму памћења, које је верно на свој начин, и неверно на свој начин, кроз ту огромност живота што нас запљускује са свих страна, кроз заборав који нас поткрада и који најчешће крије све злато истине ... кроз те смрти што нас краду, кроз то време које нам свака ноћ ломи; како се пробити кроз те речи ... до тог смисла живота? ... Шта остаје писцу онда него да преда читаоцу белешке из разних епоха... забелешке још грозничаве од гнева, још топле од непосредне мисли, пристрасне, понекад тихе као љубав ...?“ Свету науке поезија се неће одупрети савршеношћу своје конструкције, напротив; она ће постати неопходна неком својом нарочитом аморфношћу, којом ће покушати да изрази ту „несамерљиву видовитост". Матић је имао смелости да то покуша; да се одрекне свих олакшавајућих околности које пружају затворени системи и затворени облици, да сам решава „задатак неизбежни"; у томе је изузетност и непрекидна свежина његове мисли. Јован ХРИСТИЋ 2*
БАГДАЛА
МЕСТО ПРЕДГОВОРА
I БИТКА ОКО ЗИДА Несигурност je y зидовима; y осећањима људским — ни да не говорим. Најлепше je још y нади што je то почетак коме нећемо никад сазнати крај. 1925. II МУТАН ЛОВ У БИСТРОЈ ВОДИ Пишем да не бих на првој раскрсници викао из свег гласа од неког раздирућег беса и неке неподношљиве муке. НЕПОЗНАТИ АУТОР. За некога који живи без концесија (што никако не значи да му недостије осећање нужности) и без предумишљаја, питање одговорности мења свој изглед. Он не може да одговара за своје радње, ни за своје ћутање, ни за своје идеје, јер за њега присвојне заменице, на пример, имају само смисао једног искључиво спољњег километарског знака. Он, он може да одговара само за своју немоћ, за своју слабост, страшну слабост каткада, што није био на висини тог инструмента који je једино желео да буде, тог извршиоца нужности. Али из те немоћи, из те слабости он 25
не жели да извлачи консеквенце једног оправдања, ни жељу за једном утехом, ни постулате једне филозофије која би требало да га покрива. Он није никада ставио своју мисао y службу свога живота, напротив; он никако не мисли да треба да прилагођава те две непомирљиве звери и да их спарује ради не зна какве врашке врсте мелеза, лтада овде не може да сакрије да га често обузима жеља за једним таквим чудовиштем пред којим сигурно, y овом случају, ни ајкула, ни кобра не би биле довољно опасне. Али једно je непобитно, његова мисао и његов живот, данас, не живе y љубави и тај ће брак увек бити немогућ. У њиховом стану многа су огледала већ поразбијана, и многи тањири полупани, и силан број чаша бескрајности. И он зна да je одговоран пред тим раскораком. Али он je и y сваком тренутку одговоран, он и то врло добро зна. Пред киме и пред чиме? Његово није да бира. Свако има право да му поставља питања; ту он распознаје решетке своје слободе: данас, ви; сутра судови ове прозухле земље, која, слична расклиматаним воловским колима, апсурдно тандрче око свог имагинарног сунца; прекосутра, пред судом чијем успостављању он овде унеколико доприноси. Пред тим брисањем он зна да je одговоран, и ово je можда само још један аргумент противу њега. Са свих страна дижу ce оптужбе. Тада ће он ћутати, извесно ћутати. Биће y пуној безличности. 1930. ЧЕЉУСТ ДИЈАЛЕКТИКЕ. III ШТА JE У МЕБУВРЕМЕНУ БИЛО или GUERNICA Dans ce temps à jamais. МАЛАРМЕ. Срамом те срмим свим. ЗАРНИ ВЛАЧ. Umwâlzende Praxis. МАРКС. 26
IV ЗАБЕЛЕЖЕНО 1941—1944. Нема злочина који ми je стран. ГЕТЕ. A можда je рекао, тачније рекао, наводим по сећању: Нема злочина који не бих могао да извршим. 1942. ИЗ ЗАБЕЛЕЖАКА. У СЕНКЕ ЗВЕЗДА Муњевитом брзином окрете ce шкрат, те полети кроз врата. И како иде, дохвати један ћошак куће, који ce сруши. Остао je сељачки син, остала му кућа, велика и лепа, a ниједном зидару не пође за руком, да срушени зид обнови, те je тако кућа још и данас без једног угла. ШКРАТ (народна приповетка). VI У ОДАЈАМА ТРАЈАЊА Ништа; само сунце и трагедија. Трагедија и сунце. Ништа; само аканта аканте пламена. Искрзаног. ПРЕД ОДЛАЗАК 1. За Грчку За Грчку поћи ћеш за који дан За дан-два поћи ћеш за Грчку С пртљагом непомичних ленивих толиких Година Година Година Да ниси рекао све што си до сад рекао Боље би било 27
Мирније би стао пред чисто лице Можда Античкога стуба Да пустио си да тихо лежи све то У твојим недрима Недрима Да струји у твојој крви као што Шуми оно што ниси рекао Никад што нећеш рећи Било би топлије Топлије под хладним под немим Небом Небом варљивим Небом варварским. 2. За дан-два опет поћи ћеш Опет на пут Толико пута већ полазио си на пут И враћао ce Враћао ce заиста зар Зар икад заиста полазио Заиста на пут На пут. 3. За Грчку За Грчку A теби није до путовања Пусти облак нек мине Зашто би за њим руком Махао Окрени главу Теби ce све чешће спава Спава Овако недовршен ил срушен Већ Те успомене те речи што кљују Са свих страна 28
Горких обала Шта траже Кога траже по тим увек истим Минутима Да ли су то цигле којима зидаш Какав ли то шашав кинески зид око Себе да ce спасеш спасеш чега Или су коров Или су маховина што расте већ до неба густа по рушевинама Што си неопозиво што ce рушиш Неопозиво Све више прах и пепео. 4. A треба само Треба још само разборито Једноставно Волети И дати y додиру првом другом И још колико нам остаје То мало топлоте што куца међу прстима кад склопиш руке и Свијеш их око колена већ посусталог од ходања Пред видиком који плави златно вино Вечери 5. Антигоно девице луда Што жива си сишла y гроб Рад луде једне верности (Једине верности животу) Жива y гроб сишла нетакнута Ти „За љубав не за мржњу рођена" Нетакнута и плаха 29
Као пролеће И пуна чежње за животом Огромне као што сав je живот огроман Под њено поднебље невесео имаш да приђеш За који дан Младости њене поднебље Младости твоје можда поднебље Да ступиш за који дан Варварин невесео Шта да принесеш пред њену одсутну истину Тако изубијан и ногу квргавих Руку озлеђених Као Сизиф Од узалудних тумбања Тричарија свакидашњих Од тумбања свакодневних око једне једине своје Твоје Моје Тричарије и којој не знаш име Име y грлу што увек застане као кост Шта друго да принесеш сем своје ћутање И оно мало сјаја залуталог Преосталог на издисају Мало сјаја као мало воде на длану оног сунца унутарњег Сунца младости Заосталог y трепавицама Склопљеним већ пред сном дугим Сном коме нема краја Мало Пламена уморног и искрзаног. 7 јун 1953. 30
П Р И С У С Т В А ДВЕ НАПОМЕНЕ I — Не волим y свом писању ту неку неразумљиву журбу, то нешто пренагљено, готово усплахиреност. Као да крадем од самог себе. Више волим кад река мирно тече. И свет, и срце боље ce огледају тад y речима... — Мислиш? Можда ce код писања и не ради толико о „огледању" света и срца, колико о т a л о г y „света" и „срца“ y речима. О талогу речи, можда? — Не знам. Можда. Али остајем при свом. И таложити ce може нешто добро тек кад je вода мирна, бар кад тихо тече ... 1942. II Постоји песничка истина. Истина, та истина не доказује ништа, ништа не објашњава. Она није истина живота. Она не служи ничему. И добро je што je тако. Али она je саставни део живота. Поглед y бескрај, поглед y понор. Смех y бескрају. Смех y понору. Понирање y суштину. Плима и осека њена. Огледало света. Искривљено, али огледало. Можеш га објаснити, али га не можеш разбити. Можеш je разбити, али je не можеш објаснити. Не можеш je, не, уништити. Она постоји на свој начин, и према њој, у пролазу. У пролазу? Али зар све није пролаз: кристали и чворови пролажења. Живот. 1944. И3 ЗАВЕЛЕЖАКА. 31
ЊЕГОВ ПОРТРЕТ Јер кад би то била истина... МАЛАРМЕ. Позадина je од сувог злата. Као што ce понекад види на старим мозаицима. На иконама извесним. Само овде од неког злата битнијег, неизоставнијег. Ta основа ce никад не мења. Ту простор и време стану. Враћају ce y себе саме. Једина и непомична позадина без сна. На ту позадину нико никад као да не мисли. Затим тек, одатле па све до мало лишаја на голом камену, таман толико колико белог испод ноктију, простори, па простори ce пружају. Простори. Простори. Простори. И никог да о њима сведочи. Узалуд би да пукну широм као детињи поглед или пучина првог лепог јутра y његовим касним једначинама и прорачунима на чедној хартији његових школских свезака. Нема довољно цифара, ни довољно нула, ни довољно енти-степена да их све обухвате. Да обухвати те сијасет-просторе. Једино, савлада ли га умор од тих језиво тачних математичких видовитости негде, на муклим стазама касно сазреле своје крви, он слути непрекидни, незадрживи бат окрвављених, рањавих стопала што не престају да ce ломатају по том оштром и запаљеном каменом мору које обале нема. О лудом, леденом ветру који продире до сржи и да ce не говори. Слути их y немом мрмору крви. V тајанственом жамору прстију. Онда, с лишајем на голом камену, забрујала су и времена. Не с лишајем. Не. Y његовим једначинама, под њиховим ногама, отворио ce бездан, да ли један рачун или безизлазан обрачун? Али нико још није био измислио казаљке. И где je ухо да чује откуцаје? Како без тих казаљки да броји? Како без уха да чује откуцаје? Како да отпочне Земља без тих откуцаја, без његовог уха? Сав песак света, сва зрна песка не би била довољна да изброје сва зрна времена која су 32
том несталном песку претходила у реској ноћи времена. Нико не зна колико je времена већ било протекло кад ce, y праскозорје или y сумрак (то не можеш да распознаш y зеленој боји што ce y првом том погледу следила и остала), крај лишаја на голом камену обале, појавило, из дубине мора још и данас неиспитаних, лелујаво, безоблично чудовиште, из чије неописиве гнусобе само je гледало бистро око, исто ово око, и, за сва времена, описало око себе, око нас, исти овај видик, јасно до смрти. Потом je тек долазило све. Урлик прашуме. Раскидане утробе. Црна магија. Неутољене жеђи. Младенци чупају један другом срце, дар за изабраницу. Круже кондори. Крвави јагањци. Отрови љубави. Лешинари бола. Она страшна, она дивна, она крвава, она паметна рука. Громобран. Густа, негована трава. Залазак сунца y Шибенику, заборављен. Кревет отворен бескрају, отворен лажима. Ожиљак на његовом телу где су легле све олује. Неподношљиви сан. Који носи од рођења. И од кога ће умрети. На длану само пена, пепео. И она из те пене, y том пепелу. Ko je око, који Длан може да сачува, да не заборави ту линију што ce слепо слива с његовог рамена низ слабину до у недоглед заталасаних кукова, да ce затим нагло сломи y коленима, сурва до стопала, замрси у прстима, и нестане y тлу. Само муња тако настане и нестане. Сенка једног дрвета пада преко кристала у коме су узидани њено тело и његов поглед. Он сад зна на чему je. Све што je доживео, осетио или смислио остаје (» остаће) крње и недовршено. Имају права они који ce бацају на њега каменом. У једном сну сам je себи пребацивао: „Кад у ноћи, овако, из прикрајка, прислушкујем, све што сам гласно говорио или y себи само/i, себи самом, шапутао, осећам како би тек сад требало сести и све натенане, из почетка, истински, непобитно осетити и смислити, и изразити, урезати y неки коначнији камен, у неко каменије памћење. Као да je све ово досад била само проба за неки тек прави живот!" Он осећа да je не3 Багдала 33
способан да тај посао уради, неспособан да започне тај неки тек прави живот (да никад није био способан, и да никад неће бити). Негде, у себи, чује да je то и немогућно. Свет и постоји баш зато што je неко тај посао, узалудни и неизбежни, једном започео, не да га доврши већ да би неко други дошао. Он je ту да изгори, да изгори до краја. Да гори свет, али не да изгори свет. И други с њим. Он није ту да гради савршена огледала y којима би други био слеп и мртав одблесак. Он je од смеха, и од леда. Да пукне од смеха. Да пукне лед. Да бар мало топлоте преда, ма и за тили час, леденој кори Земље што испија нам крв. На крају je почетак. Да ce збуде као што je на једном листу хартије записао онај који je морао да умре да би ce он родио, онај који je рекао да ce спале све његове хартије после његове смрти: привидна смрт старца, привидно рођење клинца. Он сад зна на чему je. Ту негде, y тим линијама и тим бојама његовог портрета, живот и смрт су већ толико присно укрстили прсте, да његове руке мирно почивају на столу, на коме уморно леже недовршени прорачуни и постављене једначине чије решење тек што није нашао. Довољан би био још само један једини тренутак. A тај тренутак: ни читав један живот не би могао да га исцрпе. Зато je његов поглед спокојно већ и управљен y даљину, где нема више ни броја, ни икса, ни ипсилона. Он сад зна на чему je. Калпатара, дрво које може да испуни све жеље, шири своје зимзелене гране иза златне позадине живота. Његова најсилнија моћ, његова врховна врлина je што не постоји. Он не престаје да гледа y ту позадину од неког злата битнијег, неизоставнијег.
I БИТКА ОКО ЗИДА
Три четврти стварности већ не постоји.
ШУМИ ПОНОЋНО ЛИШЋЕ Знам Трава И руке скрштене Знам Волим И нећу знати да кажем Знам Живот Живот, живот и живот. Знам Трава И руке скрштене. Шуми Шуми поноћно лишће. 37
НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА Почети ма где било (ЖИВОТ НОВИ ИЛИ СВРШЕТАК) Отворите прозор, небо. Смисао, најзад нађени, испунио je све празнине. Истина, није ме никад сасвим напуштао, али je долазио увек у последњем тренутку, као спасење. Сада je свуда: шуми кроз моје тело, моје речи, кроз белину чаршава и тог y цвету дрвета y прозору, кроз свежи ваздух који пада на моје лице, на моје руке. Никада ce нисам тако добро осећао, тако потпуно; a тако изненада: неочекивано оздрављење. Знам, кад бих хтео да радим шта било, моји покрети би били лаки, врло брзи. Пуно обећања и полета y свакој помисли. Многе ствари које су ми ce чиниле некад тешке и нерешене постале су сада чудно једноставне. Огромно задовољство да именујем предмете око себе. Изговарам гласно те речи. Некад бих ce стидео због тог признања. Не разумем. У свему што ме окружује налазим нешто што раније нисам ни слутио: нова значења, неодољива. Ипак не могу рећи шта je то. Једнако изговарам исте речи не бих ли наишао на реч тајне. Још ништа. За све време гледам како ce креће казаљка на часовнику железничке станице. Затим ћутим и слушам. Опет ни једне мисли y глави. 38
Осећам како мирно дишем. Један нејасан стих прође ми свешћу. Песма. Затим опет ћутим и слушам. Од стиха остале су јасне само две речи: п р о п у с т и ћ е м о д а н е Како да то раније нисам схватио? Зашто су била та лутања, та бекства? Зашто су биле те бесане ноћи? Зашто сам и ја питао некад: ко ће нас научити да живимо? Зашто je и код мене y тим данима било те чедне послушности и пркоса неофита? Али требало je да умру y мени те узрујаности, радозналости, немири, усхићења. Разумем тек данас да je живот свежањ тврђења, a не рој питања, апстрактних разнежености и непрестане узбуђености. Мирно могу да ce приме сва његова блаженства, a за пут неба упитајте првог полисмена. Звезде и екваторска сунца Круг: теоремама ломно стићи Од афричких флора и тешког ваздуха усхићења издахнути Поза: баналним мислима отиче меланхолија Крајевима једног унутарњег града Модре површине пурпурне зелене Бела кубета Смирена на час само узбуркана језера вештачка И продаваца цвећа крик: та песма избезумљености Камо пружати руке (Тај мудри глас тела Ta неутешност тела) У суморна предграћа Такнути срца и невидљиве тајне Будуће глумице и преклињући јек тих извињавања На та бела рамена безбражна и зањихана На плећа гола глумица и на нетакнућа Пламени плашт тих бореалских зора бацити И неодољиве пролећне речи и полете На лицу сазнања траг 39
Отворити вратнице са ceux варошких кућа Што маме звезде и очи пролазника Јурим Дар бича. Једноставна истина: небо одрицања. Чини ми ce да су ce све те тешкоће, бекства, путовања збили ради бвог светлог дана и ћутања y овој белој хотелској соби. Сутра ће други дан; али ја га чекам мирно. Знам да сваки дан има свој чин, и свака ноћ свој сан. Мени je често потребно да бих дошао до једног часа чистог бивања, мирне среће, да данима пратим низ теорема и израђујем један по један део склопа тог тренутка када ће све просто и инстинктивно да ce креће. Зато би најсмешније било када бих себи пребацивао оно што je било. То би било мрља на прозрачном овом јутру. Искуства и сазнање. Ta путовања нису дуго трајала, нити су искуства изменила душу. Тражио сам увек исто; али сам престао да ce питам. Очај ce увлачио y моју крв, y поглед, y глас, као основ живота, као центар тежишта свих мојих прекрета, y речи које су могле бити друге, y заплете који су могли да ce заврше на други начин; али одакле je долазио тај мир (мирноћа покрета и погледа), и дошао новопронађени смисао. Никад небо није било тако чисто и плаво као сада, кроз отворени прозор, над тим белим расцветаним гранама, над тим први пут угледаним пејзажом. Док следим ланац ових мисли и казаљку на часовнику, чујем звуке, као на дну свести, који допиру из вароши у којој ce први пут будим. Слутим било њеног живота, структуру њених улица. Већ дан. Плоха светлости ломи ce на поду. И мисао сама постаје материјалнија и очигледнија у свежини овог јутра. Примили смо живот како смо могли; остало je дошло као одмазда. Разумео сам одмах то, али нисам хтео да признам ни себи ни другима. Ипак сам помишљао да je живот нешто друго, огромније, неподношљивије. Правио сам велике покрете, несразмерне, да га примим. A он je био само 40
неразумљивији. Али требало je да ce помирим с њим. Узети га испод руке, ставити му руку на раме. Сазнање je било само учење једном правилнијем лоптању. Устати. Млаз хладне воде. Навући брзо одело. Пожурити у град, y дан: плен и сенку, лов и камен мудрости, скупа, заједно. Сусрете нове и неизбежне примати раширених руку. Дрезда, 1922.
ГОДИШЊА ДОБА Пролеће У пролеће нешто пролеће. Лето Лети све лети Јесен У јесен све je сен. Зима Зими нешто зими. 42
ДОМАЋИ ЗАДАТАК Садашње време једнина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим множина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим Пређашње несвршено једнина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим множина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим Пређашње свршено једнина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим множина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим Прошло време једнина 1. л. Волим множина 1. л. Волим 43
2. л. Волим 3. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим Будуће време једнина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим множина 1. л. Волим 2. л. Волим 3. л. Волим Погодбени начин 1. л. Волим итд.
МАПА СВЕТА J. У. je говорио, лица изгубљеног сасвим y сенци: — И тако крилима геометрије прелетети амбис стварности. Али то није још тако сигурно. Сопственим ногама и сопственом снагом мора ce можда пребродити. Присебношћу без сумње нећу наћи спасења, ни срећи то не журим кроз сазнање. Потребно je заборавити ce, утонути. Далеко иза свих појимања, кључ који би могао да отвори многе вратнице почива на дну језивих провалија. Царски друм не води кроз њих. И ко ће им смети приступити, Не тражимо излишна херојства. Можда игром? Али где су та деца бледа и безбрижна? Донкихотске године су прошле. Брзо и нагло од тада подерао сам све речи, све усклике, пријатељства, љубави, усхићења, доктрине, песме, књиге. Шта je остало од свега тога? Ни мало тужан, миран, кад вам ово говорим, мислим на ствари које су ce могле десити, и које су можда биле много важније. Сматрао сам да je било потребно да ce ослањам: на прошлост, на хтење (велико хтење!) или ма на какав предмет. Неко време то ме je задовољавало. Неки пејзажи често су ме^анимали, неке речи, нечији глас; базелски камени мост, угледан једног брзог и неспокојног вечера, био je данима велики план y мојој свести. Изабирах y својој прошлости једног себе (час другог) и ослањах ce на њега. Неке књиге имале су пресудан значај за мене. Неколико људи и жена 45
били су месецима извор мојих моћи и мојих сломова. Затим сам хтео да будем најласкавија слика коју о себи саградих. Све то није дуго трајало. Приметих да све то не беше оно најглавније. Предмети ти и та ослањања не беху тако потребна. A они су и заменљиви један другим. Али не закључих на скептицизам ни на релативност. Прошлост ce моја распарча. Мртва, могао сам да ce титрам њом како сам хтео и да откривам у себи безброј прошлости. Не распознах себе ни y једном обрасцу који испредох или који ми дадоше други. Из свега што сам знао о себи не могу извући први и најповршнији покрет који чиним. A најласкавија слика учини ми ce врло површна и наивна. Сазнао сам тако да свака реч, да сваки покрет носи y себи много више значења но што им ја могу пружити, но што им ви можете пружити. Повлачим линију. Док je била само помисао, ничег још није било у њој; али прешла у покрет, ушла y односе, y преплете, у прекрете може да води до недостижних цртежа, до несневаних открића. Сва њена стварност лежи у тој фаталности, y неизбежности коју носи, a не у лепоти, a не у истини или y лажи. Овде je реч само о најсудбоноснијем, a његова линија води неминовно и кроз мене. На клупама школским научише нас да je све повезано и да ce све може доказати итд. Али давно већ многе ствари престаше да бивају за мене. Многе разлике не постоје више за оног који ce издигне изнад једне линије, напусти једне степенице. Ето зашто je врло мало важно о чему мислим: о жени која ce синоћ бацила кроз прозор, о Спинози и његовој превеликој, болној мудрости, о тајни атома, о драгани, о пријатељима. И мисли (и лепоте) доведене до белог усијања могу још да нас интересују и привежу. A достојанство није у предмету. Није било увек тако. Али и од како ce десила та промена (не знам кад и како), није ce лице света ни мојих жеља изменило. Промена je та учинила моју мисао смиренијом, скривенијом, удаљенијом. Удаљенијом. Није најважније и првобитно y мени ни у свету, већ у брзини, и вештој 46
игри њихових додира, њихових неизбежних сусрета. И заволех најарбитрарније покрете, најслучајније речи, најслободније, најапсурдније мисли. Најличнији проблеми почеше да ме занимају: назрех иза њих најмрачније, најосновније. Знао сам да je све затворено можда y првом и исконском ДА или НЕ, са свим нијансама y гласу ... 1923.
НОЋ OKO HOЋИ Збриши из погледа ту маглу и крв На пољима где копам копам раку за тело Сенка! срца да прободе Сунца! сунца ниже још ниже y воду ову живу Пошао je за девојком која ce шуња сновима Ти си ту и ноћ je спустила руке На зеницу вртлога где ce плавило буди Ти си ту и ја међу плодовима зрим Звезда je ево пуна наша крв Y зору y јутра y ноћи о увек y ноћи Расточићу речи они кажу светлост Отпловиле су реке небеској луци и жеђи Собе љубави! отворте сва врата пакла Бројим речи они кажу светлост Пред прагом где je збрисано време И ти замко свуд око мене као заспале алге и стид. 48
ЈЕДНА ЗАГРАДА (Критика живота! Дух критике! Да ли неколика незадовољства не беху још најдрагоценије што je било y животу, питам ce. Али не говоримо о томе за тренутак. Прођимо, макар и без поздрава, кроз тај град у заставама: судбина je наша произвољнија, удаљенија. Увек ме још прати тај руб стварности. Негација je у срцу животовом, неизбежна као дах и као најпозитивнија његова функција.) 4 Багдала 49
ЦЕЛА ДРАМА Цела драма која ме привлачи и страши није y животу толико колико y размаку, на правој линији, између нас и живота. Ниједна теорија сазнања неће прећи преко тога. Једно je решење немогуће, јер свако мора решавати. Свако ту има право да каже: ДА, и да каже НЕ! Свако je решење апсолутно, па ипак није. И поверење које смо имали? Сећам ce неких Спинозиних речи које бацају светлост на проблем који покрећем овде: „Кад je неко направио сат да би звонио и означавао часове, ако ce то слаже с намером занатлије, каже ce да je car добар, — a ако није томе подобан, рђав; не водећи рачуна да чак и y том случају може бити добар, ако je намера занатлије била да направи caт тако искварен и који не звони на време". 50