Јер поред све ратне хуке, неуморног надвикивања са ове и са оне стране граница и сијасет просутих речи, изнад највећег броја људи, изнад оних што заиста представљају човечанство, диже ce мукла тишина. Говоре, говоре до миле воље данас само они који располажу гласноговорницима, a њихов број je поразно мали. И то су увек исте речи, и долазе увек од истих продаваца зјала. Те речи тупо одјекују провалијама људских скупина, као што ce разлама и одјекује шупље изгубљени глас y планинама. Али шта мисле те тамне, наоружане или разоружане скупине људи, ти необориви темељи живота на којима ce изграђује истинска будућност човечанства? Силни кажу, a народи располажу. A шта мисле они? Силни говоре, народи творе ... Сви који су нестрпљиви, нервозни, они који брзо губе дах, брзо губе присуство духа, они који мисле да je довољно да ce у њима роди и уобличи идеја о људској правди или срећи, сви ти љубитељи и сладокусци идеолошког театра, сви они стоје запањени, или праве беспомоћне гестове, или ce трзају у хистеричном смеху, или их обузима самоубилачки „фрас" очајања пред овом тренутном тишином, пред чињеницом што ce данас y свету не одвија баш све онако једноставно и олако као што ce одвијао идеални и идилични филм y њиховим главама. Људи не живе од прошлости, али могу да уче од прошлости. Мучан, кривудав, сав у контрастима, сав у супротностима, између Сциле реакције и Харибде инерције пробија ce пут људске свести, пут људског напретка. Идеје су снаге тек онда кад прожимају широке људске скупине, a њихово инфилтрирање y људске главе, то прожимање, резултат je увек био и биће увек кроз болно искуство на сопственој кожи. Време je на страни оних који могу да издрже, јер оно носи y себи и оне „скокове", она кључања историје кад ce као „преко ноћ" остварују опоре и упорне људске наде. Обмана не сведочи против истине, напротив; унакажени живот не пориче прави живот, напротив; ропство не искључује слободу, напротив, оно je призива. Ономе који je об151
манут може да пукне пред очима, унакажени живот сведочи о могућности да ce живот може изградити и тако да буде достојан човека, роб ће знати и моћи да постане слободан, јер његов положај проистиче из људских односа, a није y бити његовој, y суштини његовој. Слобода, живот, истина освајају ce исто онако као што су били изобличавани, унакажавани и силом отимани. Већина људи који данас не могу гласно да говоре, шапућу. Зора човечанства већ блиста y оном једноставном, свакодневном, толико понављаном питању: „Шта има ново? Шта ће бити?" Људи су и несвесно окренули леђа прошлости, као што и живот окреће леђа прошлости, и ставили су своју веру, сву своју наду у то ново, у оно што ће бити. Смисао људског живота није исписан, једном засвагда, неком руком више силе, на некаквим таблицама, закопаним у нама, које треба само рашчепркати y себи, или под врхом неке стене, до које ce треба, брже или спорије, y сваком случају, некако допентрати. Смисао живота биће оно што ће људи од својих живота начинити онда када своју судбину узму у своје руке. То je оно ново и оно ће бити. A да ће то тако и заиста постати, сведочи нам баш оно што на први поглед изгледа огромна препрека том најпунијем и најсветлијем изразу свих људи: упорност, тврдоглавост, истрајност, којом људи данас, обманути, изопачени, унакажени, и спутани живе, раде и боре ce и крваве међу собом. Ko може још да не верује и да сумња, да нема наде y такве људе, и да мисли да они неће моћи, отрежњени, онога дана кад ветар милионског беса разнесе ову халуцинацију, као маглу са поља њихове свести, још упорније, тврдоглавије, борбеније истрајати да изграде овај свет по својој сопственој људској слици? Март 1941 152
IV ЗАБЕЛЕЖЕНО 1941—1944
Теојаомики, богињи смрти, Хуицилепотлу, богу крволоштва, Талоку, богу вода, шума, олуја, боговима који управљају млаким бујицама које теку с неба читавих шест месеци, Квецалкуатли, змији с перјем коју су обожавали већ Фолтеки („уметници"), од којих су мајстори Тенектитлана позајмили уметност, култ сунца, жећ за крвљу, требало je свежих лешева. Да би посветили y Тенектитлану храм Хуицилепотлија, заклали су осамдесет хиљада заробљеника. Хлеб принесен приликом жртвовања био je умешен крвљу деце и девица. Чупали су срца да би их уздигли према богу, вешто су на његову слику, да би ишчезла под покривачем усирене крви која ce пуши на крају церемоније, шприцали таласе крви што шикљају из пресечених артерија. Подизали су високо као пирамиде гомиле одрубљених глава. Било je светилишта y које ce улазило кроз отворе као чељусти, које су ломиле лобање и кидале дробове и кроз које није могло да ce проће a да ce не гази по крви до колена. Свештеници су клали људе да би ce обукли y њихову кожу. ЕЛИ ФОР: Историја уметности Мртав ће камен Букнут' y пламен. ЈОВАН ГРЧИЋ-МИЛЕНКО
ДАЈТЕ МИ Дајте ми чашу воде чашу сунца Да лочем y црној рупи јевтине наше смрти Дајте ми кору хлеба буђаву и тврду Да ждерем y овој нашој заиста безглавој ноћи. Дајте ми Дајте псовку опакију од ноћи и од смрти Дајте олују жешћу од ноћи и од смрти Дајте мору ужаснију од ноћи и од смрти Дајте љубав страшнију од ноћи и од смрти. Дајте ми црног пса црног ђавола Да бесно лајемо на звезде на жреце. Дајте ми Дајте Да могу да опишем наше време невреме 155
Дајте ми Дајте псовку олују мору и љубав Дајте ми Дајте завијање пса и црну јед ђавола Да изразим нашу мисао Да опевам нашу земљу Да искажем наш живот Наш живот бедан и непобедан. 156
ПРЕД БУРУ I Нека ноћ буде опет онаква какву ви хоћете Ја више ништа не знам Ништа не разумем До само ноћ како опора и смоласта надолази Ноћ и ноћ и ноћ. Место злата и зла и добра и зида очаја Који ce не свршава о који ударам главом сваки час Један занос без лика један разум без крика За дугу ноћ која наилази Поглед и видик смешни и смешани занавек. Сем крви која тече између бола сваког и бола сваког Нема тог виска који ће да им мери дубину. Заборави своје памћење заборави свој заборав Ko путник расејани бошчу на непознатој станици Мост рањав од рана света пружа ce преко тих урвина Преко тог ужаса и блата Где ce ломи навика светлости y сузи неоткупљеној. Ето на пропланку те језе без дна да бдим и спавам Ломљив и таван и сам Дрскост ми ништа не помаже. 157
158 У дну таме мог срца седи неки човек с новинама y једној с динамитом y другој руци тако проводи свој век. И чита и чита и чита запањен и гневан бедан и непобедан запањен и гневан од покора и чуда од заноса и муња од глади и јадних трица од дрских црних птица. Кљују му очи и руке ледене од језе и груди разјапљене свуд локве крви и неми лопте јауци. Он би да каже нешто тавни тај човек y тавном мом срцу он би да каже нешто „овај век.. ал речи кљују речи и руке ломе руке олује олује груди му разјапљене тавни раздиру пауци. II
КРАЈ ЛИМА MAJA 1941 I Земљо пуста и глуха зјапе и ћуте твоје грозоте земљо добра и скотна блеште и ћуте твоје лепоте земљо мученице и мучитељко твоји те мртви преклињу земљо неми гробе и колевко тврји те живи преклињу узми ме за руку пажљиво ко мати ублажи ко што знаш бољку ову љуту ватру што десницу пече моју круту пламен жеже мозак: милошту нам врати. 159
II Ko старе новине поцепаше свет и лега промичу пролећа ce смеше испод снега ал снег je крвав и на смрт мирише сваки цвет узалуд шапћемо све нежне речи: мржња je између брега и брега. 160
III Куд одлазе вечерас лепа чудовишта облака душу моју нагриза бољка нека црна опака она je мрачно небо олујно до крви мучена куд одлазе вечерас луда ова јагњад облака од тебе je до мене стаза збрисана стаза свака описат ко ће икад сву ову пустош без имена где ли су руке твоје крила и сва моја милина пусти да их обујми сомотна звездана тишина између нас шуња ce тихо слепа суза скривена свет je суморна река ниска ова злехудих дана пепео узалудан крв са гвожђем толко згрушена воде радости пије та ноћ пала избезумљена свет je суморна река оковани ми дани пузе ти отсутност даљина не кријмо више тихе сузе ти драгост вечери кап једина нежна сећања једина ти сенко свежа ти на мојим уморним трепавицама 11 Багдала 161
ти си моја арабија арарат и бистри сан на пропланцима ја сам ти смешни и горки и слеђени видик свих пламних чекања куд одлазе вечерас лепа чудовишта облака куд одлазе вечерас луда ова јагњад облака ја сам ти пламни видик свих горких и наших чекања. 162
IV Земљо мајко и маћехо земљо моја глух сам и нем твој ехо не плачем не ридам не лелечем трајем и течем и течем сам и плах и пуст ко плахе и пусте сомотне воде ове лима земљо моја свирепа и лепа тупо je месо и душа слепа земљо веје бели прах топола мај je знам земљо маћехо ипак ипак те мајко поздрављам. 11* 163
CAMOHA Тугу не можеш описати. Она je поплава која носи све пред собом. Подрива куће, рије насипе, ваља брегове. Човек je премлаћено псето које није ником потребно. Мрзим тугу. Тугу не можеш изразити. Она je пожар који тиња годинама и — букне. Очас плану шуме, нестану градови. Човек je угљенисани леш који не може нико познати. Мрзим тугу. Тугу не можеш судити. Она je камен о врату дављеника занавек везан. Смирај je само на дну које ce измерити не да. Човек-пламен враћа ce y камен. Мрзим тугу. 164
ИМА ВЕЧЕРИ Има вечери које ce не заборављају. Има вечери које су пусте као глечери. Има вечери које су мртве као језера. Има вечери које су горке као сећања. Има вечери које су неизлечиве. Има вечери које су полегла трава после олујина. Има вечери кад мрве сласти да ископам никада. Има вечери које не престају да ржу пред прагом. Има вечери које су као нож заривен до дна y срцу. Има вечери безгласних као осуда. Има вечери кад сам ја рушевина. Има вечери кад ce не зна шта ћемо с минутима. Има вечери кад смо нестварни као авети. Има вечери које трају годинама. Има вечери које не путују никуда. Има вечери закланих као јагањци. Има вечери као трули мирис зумбула. Има вечери које сам ти дао без повратка. Има вечери које сам ти дао без повратка. Има вечери неспретних као руке у болесника. Има вечери кротких као неко који тек воли. 165
Има вечери слатких као обмана, као сам живот. Има вечери уморних као жена која ce дала. Има вечери као писма која нису стигла никога. Има вечери чију таму ни једна звезда, ни једна лампа не може да порекне. Има вечери као путник на броду који тоне. Има вечери нестрпљивих као увреда, као сузе. Има вечери које су прозор заробљеника. Има вечери тупих као зашто? одакле? куда? Има вечери крхких као грана на којој стојимо. Има вечери као песма неизречена. Има вечери кад луди коњи чекају. Има вечери кад луди коњи узалуд госта да изиђе чекају. 166
ТРИНАЕСТИ ФЕБРУАР Голуб je један на прозор мој смрзнуг пао. A пролеће je ту, ко сме да га порекне, нека дигне руку: ветар je стао, купа je меки дах. Голуб je један на прозор мој смрзнут пао Човек један оборене главе корача. По кораку сваком носи терет драча. Човек оборене главе улицом мојом корача. Пасји живот са њиме корача. Па стао, руку je подигао: купа je меки дах. Ипак, ипак, међу сенкама, међу борама, неодољиви осмех му рије; ниједан облак туге не може да га скрије. Голуб je један на прозор мој смрзнут пао. A пролеће je ту, и вечна трава расте, и расте, под снегом што копни, и дечје стопе су вечне што кришом по њој газе, и вечно су под снегом што копни, те вечно изгубљене и опет нађене скитачке наше стазе. 167
Голуб je један на прозор мој смрзнут пао. Пространства су бескрајна патња, бескрајне љубави гладна. И свака реч коју ти нисам рекао тек прне и опет заспи: лепши je сан. Пролећни сан на сунцу што точи сокове земљи, пролећни сан, веверица, вереница живота. Пролећни сан, дража половина живота. Голуб je други на прозор мој осмехнут стао. 168
УСПАВАНКА ЗА ПОГИНУЛЕ КОЈИ HEMAJУ ВИШЕ ОД ДВАДЕСЕТ ГОДИНА Мај 1942. Спавај. Ko ни једно дете живо што не спава, У загрљају земље, с кртицом и с корењем трава. Двадесет година једва мило си гледао светлост, И више те нема Двадесет година! ... A ја те видео нисам никада, Ни стиснуо ти руку никада. Жалим, нећеш ми веровати. Једанпут макар да си ме љутито погледао Ko пролазника непознатог који ce дрско понаша: Жива нит везивала би ме за тебе. Овако? ... Остаје ми да те призивам За столом ко духови што ce призивају, Мада знам да су то обмане пусте. Није потребно да замрачујем собу, Крв и мрак пали су нам на очи. Исписана je азбука цела y мом срцу. Говори! И чашу сам ставио да ce по њој шета. Говори! Руке сам своје наслонио на суво дрво стола. Говори! Топлоте своје да предам теби који си занавек одсутан. Говори! 169
Трансфузија крви кад би могла да постоји И за мртве, ево, нека отворе моје вене, Нек крв заструји y твом непознатом авету Говори! Говори! Говори! Милиони вас, a само двадесет година живота. Двадесет година живота, a милиони лешева, Ни гаврана нема довољно да над вама круже, Ни суза довољно, И бол je узалудан, И реч je свака отрцана и штура. Спавај. Спавај. Ko ниједно дете живо што не спава У загрљају земље, с кртицом и с корењем трава, Спавај. Спавајте, милиони. Нисам ти знао ни име, a ти си већ само бројка. Али знам да je мило звучало као тепање, Као воћка слатка топило ce y устима. Зашто, зашто нисам имао прилике да те изгрдим, Имао бих разлога да ce љутим на себе, Да себи никад не опростим несмотрене речи што сам ти их рекао: Жива нит везивала би ме за тебе. Овако? ... Говорим ветру, празнини. Утешније je говорити успомени. Могао бих био себи до краја живота да пребацујем Зашто те нисам љубазније дочекао Кад ћеш већ тако млад умрети ... Не, нема опроштаја мени. Толико сам времена глупо изгубио y животу. Зашто нисам онда пошао да те потражим, Па било то и на крај света. Вече би било тихо кад бих до тебе стигао, Вече ко што je свако вече мелем, И рекао ти: дошао сам да те нађем, 170
Дошао сам да нађем баш тебе ... И шануо ти још (ал као за себе, Да сенка не падне на зачуђен ти поглед): Пођи низ друм и гледај, гледај месец, ено, блед... Ил тако нешто смешно, и драго: Чувај ce ... Хајд кући добро ce огрни ... Ноћ биће Дуга, хладна, поларна, Ноћ у којој ниједне зоре кап неће више да лута... Рекао то не бих; само руку своју Спустио бих ти на раме. Нема сумње, гледао би ме запањено. Смешно. Ако. Насмејао ce ко младост што ce смеје раскалашно. Ако. И одјурио с друговима кроз кикот и сумрак. Ако. Ал бих ја запамтио занавек сјај твојих очију, сребро твога смеха, И ожиљак на левом образу кад пао си на камен као мали... Ја бих те бар једном био видео ... Овако?... Нашто ми иначе сад ове ми очи?... Милиони вас, a само двадесет година живота, Двадесет година живота, a милиони лешева. Ни гаврана нема довољно да над вама круже Ни суза довољно. И бол je узалудан. И реч je свака отрцана и штура. Спавај. Спавај. Ko ниједно дете живо што не спава, У загрљају земље, с кртицом и с корењем трава. Спавај. Спавајте, милиони. Мај je, мај... Жито je опет класало високо. 171
ЗАБЕЛЕЖЕНО ПОСЛЕ БОМБАРДОВАЊА БЕОГРАДА НА УСКРС 1944 The milk of human kindness. ШЕКСПИР. Доћи ће једном дан под брестом на клупи да причаш, причаш о оном што je данас толико данас; причаш ко ружан сан да мину, ко несварени ужас, на клупи да причаш. Мртви ће опет бити само мртви, само осмех неба, ожиљак туге и опомена, уздах кад си сам, птица слеђена y лету; не стиснути зуби ови одмазде и срџбе, не море ово просуте, невине крви, кости разасуте од гора до мора. Доћи ће опет дан да пролеће буде опет пролеће, ласта што пролеће, меки, топли длан, вијорна коса њена, крај зида јоргован, облак бео што мине; пролеће ће опет бити млад месец, бујна трава, и корак уморан, на сунцу нема песма, лепши je сан. 172
Доћи ће опет дан да дан буде само дан, да опет причаш на клупи, да врачаш ту над њеном руком, и длан јој драги уснама својим принесеш ко некад кад си био млад. Доћи ће дан кад куће неће више зјапит’ овако срушене, и деца разнесена, ни мајке ојађене неће y дну ока ти стајат’ овако скамењене. Доћи ће опет дан под брестом на клупи да причаш како je некад било, причаш о оном што je данас толико још данас, ко грозан сан само, ко несварени ужас да je било. Мртви ће опет бити само мртви, ожиљак туге и опомена, уздах кад си сам, a не море ово просуте, невине, младе крви, бедем необорив стрељаних груди. Нећеш веровати да ce некад тако лако убијало, ал и умирало, верно и лако. Доћи ће опет дан да цвеће буде само цвеће, и голуб само голуб што на кров слеће, да те прелије осмехом и заборавом, ко што су биле речи њене кад пошли сте травом y корак један, вечан и веран. Отворићеш тад на клупи ко, књигу тајанствену срце своје, што под тврдом кором мржње сада кријеш, ти што ћеш пролеће опет да видиш на првој грани, ти што ти чисте руке на машинки на готовс стоје. 173
носе те с очима упртим y озарену луку, где би да спустиш руку, тешку од праведног мача (руку што лежи већ на њеном крилу), и кажеш: „Ево ме .., и бациш преко свега заборава свилу. 174
ЧОВЕК НИЈЕ САМО Човек није само устрептало то срце што као о концу виси Што ветар га сваки њише и плени сваки пламен... Човек су друмови тврди и шодер бачен преко траве Човек су руке што пуне угљем утробу локомотиве Човек су зидине грдне смеле кружне и као разум праве Човек je оживљен клесан љубављу камен Човек су крте немо крчене њиве Човек je крв што шикне бајонет y тело кад му ce зарије Човек су босе ноге што муљ и трње чемер и пустиње газе Човек су војске које умиру без речи застава што ce изнад смрти вије Човек су очи што звер-машину милују и пазе Човек je лобања коју ломе и која гради турбине Човек je песма човек je земља коју по свом обличју увек стрпљиво лије Човек je видик без краја: крвљу својом залива, залиће све тајне и све хридине Човек су звезде нада и руке од рада што бриде Човек су мудре неуморне руке што боље од очију виде 175
Човек je светлост што ce лагано из мрака векова диже Човек су безбројне руке што кроте реке мора муње ц буше тунеле Човек je светлост што ce из мрака свирепо диже Руке руке црне жилаве жуљне болне жуте и беле Човек je светлост што ce из мрака немирно диже Руке руке што љубе мрзе копају рију греше и морима крмане Човек je светлост што ce из мрака радосно диже Руке руке руке што клешу сањају знају тимаре пишу бране Човек je песма бескрајна Човек je земља коју по свом обличју бројкама лије Човек je светлост што светлошћу управља: мрак je све ниже Човек je мрак што мраком управља: светлост je све ближе Руке руке руке y недоглед руке на послу руке на бедру Руке на орозу руке на сновима руке најсмелије Човек je песма бескрајна Човек je земља коју по свом обличју без узора лије ... Човек није само наоблачено срце што као о концу виси Што ветар га сваки њише и плени сваки пламен... 176
12 Багдала V СЕНКЕ ЗВЕЗДА
ја сан ја сен je сени јасан јасен јесени. ЗАРНИ ВЛАЧ
ЈА БУКВАЛНО И НЕПОВРАТНО Ја буквално и неповратно ја доле потписани на хартији овој ја од меса и од памћења пуко скрпљен и не баш богзна како скројен са манама свакојаким и бесумње покојом врлином са борама неизбрисивим и ожиљцима y оку и левом и десном и са топлином што оставља патња или чежња ко би знао ја олујином крви ја дедом сазнања ја први свакако y каквоме селу (од пепела и од слатка теста y мени има за часове досаде и тренутке празне) ја светлошћу раздраган и y чађавој ноћн y тврдој ноћи са челом смешним и тврдим и са свом тежином света на раменима својим ја из мора ужаса ко љуска лака и узалудна што ето испливах о доба моје 12» 179
ја олово самоће сред хуке твоје караване о доба машине и бола и среће нове среће свирепе среће неизбежне о доба немилосрдно и наше и бескрајни пут твоје караване доба од кога ме ништа више ништа не дели носим те на себи ко жиг и дубоку рану за сазвежђа будућа за пролећа будућа ја не могу да ћутим ја сричем овај век ја сричем овај век. 1945. 180
ДА ЗАПИШЕМ Да запишем тајну живота на пепелу и ове вечери на пуком жалу туге што ме шчепа по њеном одласку звери ове што ce са њом бакћем и што je снисмо да je заборавимо једном не заборавимо никад звери ове успомене звери ове невидљиве ватре ал чисте ал горке ал слатке ватре од младости што je још остала за јесен за ведру зиму за будућа ваша пролећа. Да запишем тајну живота ослоњену на руку неблагодарну моју тајну живота ослоњену на срце што ће знам стати знам што ће куцати ипак вечно таман толико друго да опет буде моје оно некада срце под руком што први пут осетих да бурно куца кад угледах између балвана на мосту воду како јури некуд и светла и тавна кад je први пут угледах обичну али никад више заборављену да запишем тајну на маховини њене нежности да запишем тајну на стени њене немилости. 181
Да запишем тајну живота док она спава ове ноћи далеко од мене да je што пре запишем кад je не записах док она спава a ја пишем тајанствена као живот и живот тајанствен као она. Да баратам по углевљу успомена да слушам ромор крви да ме кљује и да je кљујем не признајем тугу чујем ветар y лишћу на искап да испијем све речи што нисам стигао да јој кажем ја знам да ће сутра рано запевати y грању испод прозора смешна птица и да ће за трен пореметити патетично и мргодио устројство света. 1. јул 1946. 182
У НОЋИ УПАЛИО CE ПРОЗОР Да спавам? Не. Да бдим касно до најкасније ноћи (у нашој je смешној крви да коначно тек склопимо очи y цик зора да било нам тачно стане y трен кад младо јутром сунце полегне преко кровова и до чланака ко река плитка и закрвављена дуж улице потече, a куће и срца нас што остајемо y тами су још тренут који и трепавице наше и наше сузе што ретко надолазе). И руком да милујем главу детета, оног још нерођеног, и речи тишине за њега да шапћем, још нерођеног и које видети никад нећу; али, ко цвет, y болу мајке из њеног меса цветног кроз толика лета једнога дана што мора да ce роди, и за руку y овакав исти пролећни дан што ће да га води. И тако, док земља je ова земља наша стара, са стенама својим и тврдим и сурим, 183
с травом y ветру што ce купа ено на брежуљку првом, и неравним зубима што пресеца сваки осмех; патњама неизбежним и радостима кротким a дубоким што je сва обвијена. У смрти она кружи, y смрти којој смо од искони дани, y смрти у којој смисао узимају нам дани. Да спавам? Не. Да бдим касно до најкасније ноћи. Звезде, о звезде далеке, сјај наше земље што у смрти кружи наслутите ли каткад кроз ваше телескопе ноћи кад су јасне? Зар само тај црии котур преко месеца земља je наша кад им ce укрсте пути? О звезде, звезде далеке, толико знане, путеве ваше знамб од наших стаза и богаза боље, па ипак шта сте? Ноћас за вас очи су моје слепе ... Ја видим, ja видим блиске нам ране ... Y ноћи упалио ce прозор. У собу празну жена je ушла сама. Пришла je столу и руке на њему спустила своје. Ko пустош самотне собе може да измери? (Простори, како кажу, о сестре-звезде, што нас деле нису од њених шири?) Скинула je блузу једину да мрље дана спере. (Туга je чиста ко руке које су све дале). Гола јој рамена уморно повијена. Ниједна рука топла ноћас обухватити их неће, ни врели дах косу да јој с уха прене. Ноћас за вас, звезде, очи су моје слепе ... Но видим, не видају ce лако блиске нам ране толке ... 184
О дете моје нерођено, Све звезде, све туге, све цвеће, сва деца твој су знамен. До смрти (ах! до смрти! ...) ја морам да посвршавам посао свој свакидашњи. До смрти кад сунце опет заброди младо јутром преко кровова a стопало му румено дуж улице неизбежно похита онда ђе срце твоје, дете непознато, y тами остати још тренут који само. О дете још нерођено, за тебе ноћас скупљам речи те наше неме, y тами развејане. Да спавам? Не. Да бдим касно до најкасније ноћи. 185
MOPE Спаваш данас, густа лепото лета зриш y срцу августа као жена која je познала да љубав je све и пепео и опет неисцрпна жар што га први дах распири и други дах угаси и трећи дах опет распири и тако редом за децу рођену и децу нерођену бујан талас за то не мари. Спаваш, густа лепото лета о ти заслепљујући недогледу сјај до сјаја, сјај у сјају амбис до амбиса, амбис y амбису Сви крици свих бродоломника y теби су изједначени и смирени данас y твом излишном дијамантном складу. Спавај и ти пред тим недогледом пред тим сјајем од сјаја сваког сјајнијим спавај на немирном узглављу успомена крњих успомена и промашених тренутака спавај, пијана од заборава спавај на ивици чаролија које ниси знала да видиш на јаловој ивици сазнања 186
на ивици слепила и изгубљеног укуса и на додиру олуја и тамо где ce дели зора и где те нема ни криком ни зимзеленом трајања. Спавај шта су хтеле смешне гајде смисла шта руке на непознатом послу пост вечности ја га нећу ни по цену ове недоношчади ни по цену сванућа за децу будућу жена обешчашћених кад земљом прођу безазлени освајачи на пусте фатаморгане то су само ћелави врхунци где залазе вечери и песме недопеване ситих себичних љубавника. На првом кревету расклопићеш мапу света исписаћеш све координате и раширићеш све шестаре одавде па до Африке исти je строј, исти je шум ветра, исти зов пустаре и исте туробне руке y замци меса као y срцу првог пролазника. Боље спавај Не смеј ce кад заволиш што ниси знала да ћеш заволети главу своју обујми рукама обема тај обруч од тучи ко ће моћи да сломи. Прснуће дамари и клетва тек кад скрушено спустиш неуслишене усне на горке усне што цепају свет на ужас радости и на ужас патње. 0 ружо слатког ужаса, о ружо несварене одсутности, о иста ружо ужаса о дивља ружо помешане крви дан, a нема дана 187
ноћ, a нема ноћи звезде и крвоток угашени. Боље спавај мачка ce протеже на осенченом зиду грожђе зри на чокотима бонаца je полегла над светом спавај два позна лептира журе варљивом сунцу с доласком ноћи нестаће их и две лепоте с њима. Спавај, кад ништа друго не преостаје ти спавај, љубав чека на сутра и на тебе и на омамљене крила простора где горе боје вечности и кад je тама y корењу твог вида и y твојим рањавим грудима и кад те мами изгубљена прашума твоје крви твоје смртне истине. Спавај вечност je тај сјај, тај недоглед тај узалудни склад над паперјем бродоломника и твој сан преко свих правди и свих неправди вечност je тај талас што несмирен врви пред твојим смртним ногама тај талас силан циклон што ломи катарке и послушно пашче пред немилосрдном, љубљеном, заспалом ногом твојом. 188
ГЛЕДАО JE Гледао je кроз прозор кафане. Дувао je југо. Таласи су му долазили y сусрет. Модрина и пена. Облачно сиво небо. Нека мисао о мору или о превртљивости не зна ce више чега зачињала ce сваки час y њему; међутим, истовремено je нестајала: ватра која ce не хвата, расад који ce не прима. За четвртим столом од њега, три човека и једна жена, оштра, јака гласа. Тврде опоре речи. Таласи расту. Каже она: — Кад не можемо бити заједно, нека онда гледамо исто море. Бурно. Нека ти оно говори што ти ја не могу рећи. Разумећеш, ако ту има нешто да ce разуме. Ту ћемо ce срести. Бити једно. Ту престаће наше разлике. Наше границе. Ту израшћемо из наше коже. Каже она: — Гризи нокте. Гледај море. Немој ce мађи. Буди сат света. Буди сит света. Нека ce буде буре. Нека ce смирују буре. Ти си. И кад je тмурно. И кад je ведро. И кад je мрак. И кад je јасно. И кад муцаш, и кад говориш као река што тече. И непомичан. И пружена корака. Звезде су y твојој сенци. V мојој, трне бол. Каже он: — Море: модрина и пена, однеће нас. Море: горке траве и тишина, донеће нас. Ти си врело гвожђе које морам да извучем голим рукама. Судиш ми. Приближно, a неповратно. 189
ТАЛАС Не, ту речи нема само неуморног, немарног, равнодушног, нечег што нема мере ни броја, нечег што кад би знало да каже рекло би: још и још и опет нечег што je само присуство, чему не можеш ништа додати ништа одузети, нечег што шуми као што нечујно шуми дамар наших била клатно зањихано ту некад на бескрајном крилу тих вода само спорије само гласније јетко ваљда што ce од искони ваља што удара о то стење, удара и удара. Одакле наједном тај гргор под мојим ногама тај ропац мукли из каквих ли дубина y овај вечерњи смирај долази y грлу ми грца? Не, ту речи нема слушам га, као и први пут кад га слушах: исто гледам га, као и први пут кад га гледах: исто 190
то ce оно само y себи огледа y мојим очима слуша y мојим ушима. Не, ту речи нема само талас и талас и талас. Један једини ТАЛАС ком краја нема. С то мало разума што ми још преостаје још остаје на глувој пучини ове самоће дај да je поделим с твојом ти ма ко ма која да си с ранама смртним y месу ровиту ил свирепо разгаљен ил што ни за чим не хајеш свеједно ипак смо само цепано парче парчета раздерана сенка сенке камен усамљен нагрижен риђи печат лишаја на камену опраном сивом ти чији лик ни име не знам нити ћу икад знати y ноћи битној твоје je моје je корење дај да спустим да спустиш руку на твоје на моје раме талас талас ЈЕДИНИ и преко нас и кроз нас да ce прелије. И да бацимо галебу макар и корицу нашега хлеба. A онда пођи на коју било страну куд знаш куд твоја те зора води у дан што носи своју муку и твој несуђен сан куд знаш и ма био ми сутра и крвник (зар y себи не храним постојано и верно и своје ишчезнуће?) 191
куд знаш ко воде скитнице што некуд одлазе без престанка y океан где бићеш и нећеш бити за нека непоколебљива сунчања за непобитна испарења за последњи ватромет ту стићи ћу и ја ту стићи ћемо сви ту ваљда наша крв свакога дана све спокојније жури. Ту речи нема с то мало разума што ми још преостаје још остаје над овом немом глувом слепом пучином то још једино знам. 192
ПИСАНО ПРЕД 3OPУ I Не лупај на врата старе куће. Куће више нема. Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима. Само тишина иза које опет само je тишина. Ни на довратник ce не наслони. Ни довратника нема. Ал клупа je остала из детињства. Седи. Прашњави мантил свој отрцани скини. Путу je сваком ту крај. Чекају још само дани ко старачки штап да ходаш потом y круг. Као на слици Ван Гога. Пажљиво само седи. Трули су коци њени и даске њене. Многе je кише познала и снегове дуге и Тешке. И сунца без броја што су je испијала. И путнике толике који су после лутања опет на н>у сели. Не гледај с тугом оронуле тарабе и Коров. И запуштене стазе од шљунка по којима смо ce Играли. 13 Багдала 193
И дуж којих смо плакали кад су нас остављали Саме с вечери Не гледај с тугом оронуле тарабе и Коров. Ту наше сенке младе једино још живе и игре наше Шумне Као успомене. 194
II Откуј поглед свој са ципела ти прашњавих и Излизаних. И усправну држи још мало главу тешку Од година. Од успомена. Још тежу од несрећа. Још тежу од среће што je била и што мине брже но што и дође. И грумен леда грумен сумње и бола што y грудима носиш без Лека Дај сунцу на смирају: има још снаге можда да га исцели. 13* 195
III Заборави на високи гранати орах пред кућом кога више нема. И чворноват као од преброђених олуја са прозора пуни страха и бледог смеха што смо их гледали и плашили ce да га оне не сломе не ишчупају. И на његове сенке мирне и густе и зелене и блиставе Као гланцане Преко распуста. Крај je августа. Први плодови његови падају. Кришом затресемо грану да брже падају. Гледај! То они опет падају с тупим треском на земљу. Руке су жуте црне и већ од горке и меснате им Коре И купе ораја здепасте и расејане под ојнаком ce Уз цик наш Руше. Не реци уморан сам Од свега. Од живота. Да дошао си ту пред немом кућом да побегнеш од олова брига. 196
Од дармара година. Да све je прошло. Ни живот ми свој не причај. Знам. Знам. Знам. Знам. Знам. И нећу да знам. Живот какав ce није могао ни какав ce не би хтео да ce могао. Немогућ. A ипак јесте. Још снови остали су млади могао би да кажеш. И наде. Могли бисмо да кажемо. Могли бисмо. Слагали бисмо. Ту пред кућом које више нема глумац скида шминку. У Пактолу живота снови су ce окупали. Од сувог злата да су били. У неспокојним би ce y немирним предвечерјима У грозничавим рукама Од понављања толиких од снивања Сасвим би ce отрли. У погледима испрали. Ал праха њиховог свакако би по прстима по данима разбацаним остало. По вољеним и по онима које смо могли да волимо Да смо могли да смо знали Праха златног од снова и од нада ипак je толико по њима ипак остало. 197
IV Не гледај пут Багдале. Храст je давно посечен. Гледај косе зраке смираја како купају пусту башту својим раскошјем. Заборави на кике и на снегове година. Тихо y себи изговори само реч Багдала. Плишана кап њена пада на ране И на неспокоје. Не! то не цепа страшна зебња ни просторе ни дане Ни чаме кад вребају нас и сумње и подсмех и боре преко свега. Да ништа није ништа нам било дано. Да мира нам нигде нема. Сети ce још док изговараш y себи тихо реч Багдала да немаш шта да чуваш за себе сама. И све ти je све било дано. 198
V И y најгорчој зори Негде за неког одшкринути су прозори и неко за неког зебе. И чека. И y најгорчој зори Што мучно ce пробија из тунела y тунел јада Воз што сулудо јури неизбежном крају Негде крај пруге y загрљају кестенова Станица једна скровита чека. И чека Од пута уморна човека. 199
VI Ал’ усправну држи Још мало главу тешку Од година Од успомена. Без утехе и без лажи Остаје ти Пламен да си Да истрајеш Пламен док си Дан кад опет крене Коло наоколо. 200