ДОШАО У СВЕТ ... Дошао y свет y коме сам затекао један ред за који ce све више уверавам да није апсолутан и из кога ћу једном нестати, шта могу? Сматрам за подло да мисао абдицира пред животом, иако она пронстиче из њега и неминовно ce њему враћа. Али y том интервалу нека задржи сву слободу и сва права. Мало je важно да ли je она хармонија или немиран глас и немирно узглавље. Несавитљиви живот знаће да допре, чист и једноставан, и овамо. Неће доћи! Низ суноврат победе, обалама опорим. Не, ја нећу пружити своје изгнанство као разлог. Сунце најдужег дана над земљом сурове и жарке климе: МОЈА ЗЕМЉА. Тамо. Ја ce не заваравам. Да ли би било боље да ce испунило све оно што сам желео? ... Једна жеља само je моментана пројекција мојих моћи и мојих хтења на један слободнији и нестварнији план. Како бих могао узети то за путоказ, кад дани доносе нове снаге и нрва хтења. И да ce све испунило: како бих био сироматнији; не видим образац-живот који би требало следити. Али, уосталом, ја и не желим... Све даље ступам. Сећам ce те земље, сећам. Или je она тек преда мном. Пусти крај и празан. Река ми протиче кроз груди и руке теку и проћи ће зрак кроз тело, факирски нож. И отићи ће зрак. Најдужи дан: сунце непомично и фатално. Врели ветар с врсмена на време удари ме по лицу. Крв капље по 4* 51
чистој белој кошуљи: драгоцене ране. Не знам програм свечаности, вечности. Отвориће ce срце као црвено море да пропусти. Примиће ме. Сећам ce оног младића чије име оста непознато. Ништа не знамо о његовој историји, о његовом животу. Пратио je Христа на његовом првом путу Пилату, онда кад га ce одрекоше сви ученици и кад га напустише. Откуд ce и нађе ту? Стражари помислише: добар лов, ово je сигурно какав његов ученик и саучесник. Хтедоше да га ухвате и поведу заједно с Христом. Оии га дочепаше; у рукама им оста само његова хаљина. Потпуно наг беше побегао. Шуме га примише и природа. Он je прошао и кроз ову земљу. Шта рече природа о њему и он о њој? Смејаше ce стражарима: и примању крста на своја плећа, и себи, и својој можда вери? Ko би нам могао рећи мисли тог младића? Никакво јеванђеље није их сачувало. Оно их није ни могло да сачува, те речи, речи те најчистије усамљености за коју знам. Пропланак и ум.
ПОСЛЕДЊА СМРТ Никада није довољно мртав У сан спустио свој лик То сенке прождиру сенке Живот ce распада за отров Гадне ти усне љубиће ноћ У лудачким кошуљама чувају здерана небеса Кроз траг река где су истекле све очи Кост понора донели су за ноћ Песник отвара увек само врата смрти У горућим шумама простиру црно рубље Високо руке покидале су динамометре и зубље Трбух љубави ври y дну вечног стакла. 53
ПОСЛЕДЊИ ПРИЗОР за Марка Ристића Нека чудна магла пала je данас над Маштом. Сви квартови нису били подједнако погоћени. Чак једна иста улица била je на махове покривена том густом маглом, на махове ce купала y сунцу, да je мраз ноћни нестајао брзо као изненаћени поглед. У подне су ce могла видети кола и аутомобили, који су морали да пале своје светиљке да би ce могли да крећу, како изненадно избијају на заслепљујуће врело сунце. Истина, после неколико обрта точкова они су опет нестајали y хладни мрак новог пакета магле, која je била час бела, час жута, час апсолутно црна. A људи (ако je било људи који су ce сетили да ce пробуде јутрос) били су, по улицама, само сенке, час пијане, час сасвим избезумљене. 54
ЛОМИНА УЛИЦА за Младена Димитријевића Петнаест дана прошлог лета y једном дворишту падале су звезде, и нико није нашао кривца. Сломљена окна била су доказ о постојању другог света. Новинари, слепи, описаше чистилиште које не постоји за нас православне и мојсијевце. Ноћу вићао сам л>уде са очима толико прљавим и жене које су најчешће биле голе. Механичке птице спуштале су ce покаткад на ивицу мог прозора. Сматрао сам их за предзнаке какве олује без важности, и кад сам ce, ломан, враћао y Аомину улицу, облаци су имали све облике за које више нисам хтео да знам. Али месец? Месече, видео сам твој чисти поглед и река њене руке не крије више хоризонт којим су сунца сишла по хиљаду пута. Не станујем вшие y Ломиној улици, и само сам ломнији и жалоснији. У једној соби тамо чека један неугашени пољубац, ако то није само моја обмана. Ta соба и не постоји више, кажу ми; али тај пољубац, пољубац? (Једна нова историја. Историја? Катаракте, катаракте! ) 55
БЕЗ СЕНКЕ Сва мржња света за златни пламен чела Нови ће видик обузети те очи Ko je су y сновима свеже као први извор О никада никада толико плави ми бор Нећу знати да ce одвојим од те шуме без сенке Јер само звезде чувају ову слабост Собе собе љубави како вас пламен носи Спрати необузданом ноћи све те речи без ватре Усред тог мора где ничу моји корали Једнолики дани с косом пуном немоћи и муња Усред тог мора где ce буди та црна магла Ја те љубим и нико неће проћи ми овом травом Што сам заглушни збир свега што нисам више Како ћемо стићи ту где смо већ стали Ту где смо страни једно другом занавек Одсутна врата света отварам којима морамо проћи Твоја тишина да ce изгубим до краја У ноћи кад међу алгама чекаш и међу звездама У јутра кад ce ломи твој глас и мути твој стас То сунце које гори изнутра овај живот И дане ове где звоне већ дахом и страхом костури пламена. 56
СВЕТЛОСТ БЕЗ ПОГЛЕДА за Драгана Алексића Силазећи, око поноћи, Његошевом улицом, учини ми ce да ме неко зове. Окренем ce, али никога нисам видео. По други пут исто тако, по трећи пут, и ја не опазих никог. Продужих пут. Одједном спазих крај себе неког непознатог човека који je руком брисао праишну са својих рамена. Имао сам утисак да ce издвојио из зида куће поред које сам пролазио, тако ce изненада нашао поред мене. Он ме je гледао као да je баш мене тражио, и као да je хтео нешто да ми каже, још тачније као да je хтео да ми одговори на неко питање. Али ce предомисли, и проће ме. Окренух ce, али њега већ није било. И тај одговор на питање које нисам ни тада поставио, и које не знам ни сада да изразим, тако не чух. Не могу да кажем да ме je то мучило, али била je то y мени жива рана, али рана саме моје мисли. Становао сам од тада y кући без крова, но нисам видео небо. Враћао сам ce да тражим тог човека, још више тај одговор. Али га нисам пронашао. Једне вечери нађох ce око Савиначке цркве и ја га спазих, истог. Поред једног стуба на коме je била електрична светиљка, са шеширом y руци, наслоњен, стајао je. Али ме и не погледа. Учини ми ce да није ни имао очи. И тако тај неодгонетани одговор без питања виси нада мном као празан простор који ме одвлачи. 57
ПУНЕ СУ ОЧИ НОЋИ Пуне су очи ноћи Пуне су ноћи тог грозног црног меса људског У тој узалудној чаши где смо ми само живац ватре. У барци пуној крви кад пева најзад голуб први Њихову светлост дај ми за врући врисак ових звезда. A ја ћу ти дати парче по парче наше лажи A ја ћу ти дати прегршт по прегршт ове неме страсти A ја ћу ти дати капљу по капљу ове мртве дражи. 58
БУЂЕЊЕ МАТЕРИЈЕ Сенка сам y чврстини тог ваздуха и само боја мојих очију остала je извесно иста. Мој отац јури кроз наше собе, скаче по креветима који су размештени за спавање, да ме њихова белина готово боли, и с избезумљеним покретима држи бунтовничке говоре. Али га ншсо не слуша. Уосталом, ту сам само ја, и са његових усана успева да ce откине само хиљаду пута поновљено: Не, ми нећемо да спавамо! Али оно што смо с толико страха и беса чекали или желели, одиграва ce y некој другој вароши, где ce људи, срасли са земљом, повијају као морско биље y дубинама неких џиновских замисли. Ta катастрофа, која ускоро обухвата целу земљу, не спречава да ce говор мог оца одвија правилношћу водопада, способност коју нисам никада слутио код њега. Зидови моје собе, одакле хоћу по сваку цену да ce спасем, јер тако треба, грче ce као руке дављеника. Али још увек опстоје. Најзад сам на улици, где ce читаве куће сурвавају; али свуда je неподношљива тишина и као плишани фантоми срушени зидови лете кроз дрвеће и људе који остају неповрећени. На санти сам леда која јури по железничким шинама. Са мном спасен на истој санти младић, гсога познајем али чије име не умем да кажем, објашњава с осмехом, кога ce гадим, могућност једне нове речи; али ми јуримо све даље, час кроз пашњаке, час кроз 59
снежна поља, но извесно смо на недогледним висоравнима. На малим станицама, на којима ce зауставља наш воз, као обично излазе и улазе путници. Ми настављамо пут. У суседном вагону пуно je путника, који су очигледно врло узнемирени, но ускоро једна жена, која нам je окренута лећима, али за коју позитивно знамо да je изванредно лепа, натапа нашу пажњу, моју и младићеву. Он престаје да ми објашњава, и ми посматрамо с огромним интересовањем ту жену, мирну и непомичну мећу путницима, које обузима све већа паника, јер катастрофа, од које изгледа да смо ce ми једини били спасли, обузима y сулудом трку све кочнице овог леденог воза. Ускоро невидљиви ветар, који ми не осећамо, расплиће њену дугу бакарну косу. Допире до наше санте, обавија нас са ceux страна, гуши нас већ. Затварамо очи и плачемо од изненадног неког мира, који нас осваја усред ове тоталне катастрофе, и ми љубимо ту косу, дугу, бакарну, дивну, дивљу, горућу, горку косу непомичне жене, чији лик нећемо никада угледати, a за који апсолутно знамо да je неутешно леп и леден. 60
ЗА КАП ВАТРЕ У којој земљи без сенке никле су твоје очи Јер нигде сломљена тишина није додирнула толико тело Нити je други пламен обузео те распеване ноћи У дубинама алги где пратиће ме увек ова чулна магла За целу бајку што није био живот Дао бих све речи што нису ни тајна ни магла Све редом падаће мирис звезда стаблом жеђи За нечујне птице што одбродиће ми стравом О да су ти сви трагови и ова слабост рекли Да су ти дани и осмех тајанствени као вода Да си та вода где ћу овлажити чело Ти y једној веђи јутро y другој вече За руке луде ове руке за црне за вреле суморне руке Само си мир само рањена звер даљина Не делим те више од вере мојих трепавица Авет или мрамор за кап ватре y свим сновима. 61
AKO KAKAB АМБИЦИОЗАН ЧОВЕК Ако какав амбициозан човек жели да једним ударцем револуционише цео свет људске мисли и осећања, даје му ce прилика. Пут који води бесмртној слави пружа ce право пред њим, отворен и без препрека. Било би му довољно, збиља, да напише и објави једну веома малу књигу чији би наслов био једноставан и састављен од малог броја врло изразитих речи: — моје разголићено срце. Али je важно пре свега да ce ова мала свеска утркује са својим насловом. Међутим, упркос жеђи за славом која карактерише већину представника човечанства, заиста je невероватно да ce није, међу толиким људима, који ce при свем том не брину баш ништа о томе како ће ce мислити о њима после њихове смрти, нашао ниједан толико храбар и смеон да напише ову тако малу књигу? Да je напише, кажем? Јер има хиљадама особа које би, када би дело било готово, почеле да ce смеју као луде ако би им ce рекло да би им публиковање ове књиге сметало y животу, и које не би могле ни да схвате з a ш т о би имале да ce противе њеном објављивању после њихове смрти. Али написати ту малу књигу, ето где je управо велика тешкоћа. Нико ce не усуђује да je напише. Ниједан човек неће ce никад усудити да je напише. Нико не би ни знао да je напише, чак и кад би ce усудио. Хартија би ce грчила и горела при најмањем додиру његовог пламеног пера. ЕДГАР АЛАН ПО 62
ТАЈ ЧАС ЈЕДАН ЈЕДИНИ Али ја ја сам још ниже но песак ове ноћи. Ти си И ноћ И све чини И сви часи Часи који су били Или који ће тек бити Часи који су могли бити Или ће моћи бити Или били само сневани Или биће тек сневани Тај час један једини И свеобухватни Ти си И све чини Ни један покрет руке у руци на крилу И све je трептај Талас Без краја Без крика Тај час један једини И свеобухватни Ту си И све ноћи y ноћи овој И све стишане Узалудне речи У крви што струје између грана смисла и живца запетог y лук Све je најзад склад Само шуми пут под нама Кроз ноћ Шуми наша пут Граница више нема између чела и светог грма Пијаних горких простора и муња Ту мрси ce само Пламсаја њихових само срма. Али ја, ја сам још ниже но песак ове ноћи. 63
ДОНЕЋУ ТИ ЦВЕЋЕ Донећу ти цвеће што расте y сновима чудно разроко грдно и грдобно донећу ти цвеће усамљеника снове оних којима љубав није одговорила донећу ти цвеће што расте y пустињама непојамно отровно опојно и слепо донећу ти ватре што букте y грозницама ватре што ce не race ватре од којих ce умире донећу ти цвеће што ниче y мочварима цвеће од кога ce нећеш никад да излечиш донећу ти мирисе свих мора свих сахара мирисе од којих ce никад нећеш да пробудиш донећу ти све мржње да рисови те оне чувају донећу ти све маске да невидљива ми будеш донећу ти незајаженост своју да y теби занавек гладује донећу ти бескрај да ce никад више натраг не повратиш донећу ти све навике тешке гривне да смире руке ти немирне све сумње да вежу нестално ти срце донећу ти све радости јаке ко зачини истока да те сломе и будеш тиха као река понорница 64
донећу ти цвеће наших небеса донећу ти цвеће наше крви донећу ти небо наше крви донећу ти крв нашега цвећа донећу ти крв наших небеса донећу ти небо нашег цвећа да кружиш y мени ко звезде што y ноћи смешно и сметено круже да си ми крвоток живота да си ми крвоток смрти. 5 Багдала 65
ПОВОДОМ КЊИГЕ МИЛАНА ДЕДИНЦА Ево једне књиге која je цела никла с оне с т р a н е, па ипак je као нож заривена y срце живота, живота тог који издише мраком наших уста и сатрвеним прстима свакидашњице. У атмосфери сна, визије и екстазе, ивицом ноћи параних страхом као ноктом по чистом металу, ивицом ноћи прекорачених, ноћи испражњених, ноћи толико звезданих да гуше, y тој атмосфери y којој су фантоми и одсутни постојанији од камена и где су живот и смрт изгубили од своје апсолутније разлике, остављајући другима лаке дилеме да забављају и замарају своје поподневне речите мисли, Милан Дединац бележио je ове драгоцене ретке које не желим да коментаришем већ да им искажем своје дивљење. Ово je прва књига код нас, без осврта, без повратка, без ослањања, толико везана за нас, па ипак бачена негде у бескрај. Остављен, сам, без помоћи логике, без поетике, па ма она била и модернистичка, без блештавих метафора чак, он je цепао живо, распадајуће често, месо тих визија, ишчупао ритмове, који имају сву свежину и драж и непостижну невештину дечјих цртежа (али неке апсолутније деце) неке тек рођене покретеосећаје, који нам доносе толико просте речи, и тако близу, да нас њихова светлост заслепљује, толико тек рођених, тек рођених да одмах изумру белинама ове књиге. И ја нећу престати да je хвалим, ову књигу, 66
y којој cy неке речи, неке обичне речи које ce вуку кроз наше разговоре тако честе, па ипак као горке границе, и које су упркос свега једна подсвесна поезија немогућности и одласка, нпр., да поменем само две: „нема“ и „оде“, добиле овде трагичан карактер, и црн. И то, и само то, не њена литерарна вредност, гоне ме да пишем ово, јер ce ради о поезији, о духу, о тој страсној и нежној ватри која ce зове J a в н a п т и ц a. Несрећа Милана Дединца била je што je ушао y поезију потпуно готов, савршен. То je он, y оно метеорско доба, око 1921. и 1922, дао оно неколико песама, које су, без сумње, најчистији и најсавршенији израз те бескрајне неповезаности и пердиције. И његова морална снага, али и његово мучење, почиње онога дана када je увидео да хидра-савршенство, као и та друга хидра-интелигенција нису аутентични извор, и што je имао храбрости да ce одрекне, да нагне своју главу и слуша друге гласове, муклије и узнемиреније, који cy ce копали y њему. И после готово две године ћутања и очајања, он доноси, узбуђене и тајанствене као бисер и као лабиринтска суза, оне стихове y другој серији П y т е в а. И од тада до последње стране ове књиге присуствујемо једном пламену који ce све више разбуктава. Јавна птица не дели ce од те халуцинације која je цео један живот, глечер и углевље што оставља грдне ране, али и неупоредиве цртеже. Ја волим ову књигу због одсуства тог такозваног и толико хваљеног укуса, те воље да ствара (до ђавола) кад једна недокучнија воља као вода разлива ce овим странама, волим те крикове који ce нису уплашили себе, ни дневне сумњиве светлости, и ту траву чак. У тим ретким ретцима где ће они који не могу да схвате да чешаљ можда и није чешаљ и да je прозор покаткад само заробљена љубав видети y њој вештину y избору (ако избор и постоји, тај je избор y себи), вољу једног уметника. Једна анегдота, која има снагу документа, допустила ми je, у колико je то могуће, да уђем y тајну Дединчевог стварања. Наслов књиге, где ће многи 5* 67
тражити елегантну промућурност, била je дошанута песнику једне летње вечери y Кнез-Михаиловој, и тај глас чија je боја била људска, али чији правац нисмо могли да откријемо (ја сам био с њим), наметнуо ce песнику свом фаталношћу, коју je он сигурно уносио у цело своје писање, и то je не мала заслуга Милана Дединца што je претпоставио вољу случаја своме укусу, за који, с друге стране, знамо да није безначајан. Каква ће бити литерарна судбина ове књиге, потпуно ме оставља хладним. Нека ce други о томе старају. За мене и за оне који ће доћи ова ће књига остати као најдуховнији и највернији документ једног песничког живота. У овај час песничка личност Милана Дединца добија пуни свој смисао и будућу трагичну лепоту. Пред тим ћутањем, ево, покушавам да распознам његов лик. Нека сам та магла, ја не видим његово лице, ни небо. Какав чулни и смртни ветар дува шумама његове главе? Куда ће развејати олуја која га вреба све ове речи и перје? Ја не знам. Као хералдички знак једно звездано чело пресечено сенком занавек заустави ce усред своје ноћи. Изгубљен у телесним корацима, Милан Дединац, знам, на хоризонту опазио je крваву и јадну светлост. Дајте ми остатке ћутања. 68
ОТВОРЕНО ПИСМО Драги г. Глигорићу. Ви, који сте са независношћу која вас одликује, без икакве ограде, верујући y слободу духа, пустили y свом листу мој чланак о Јавној птици Милана Дединца, надам ce да ћете предати јавности — јер ми je то једини пут да одговорим непознатом господину — ово неколико речи као одговор писцу скандалозног и перфидног чланка y И л у с т р о в a н о м л и с т у, поводом исте књиге, и у коме ce дотакао и мог горе поменутог чланка. Верујући y вашу широкогрудост, са симпатијама и поздравом. Д. Матић Непознати господине, Ви сте ce усудили, под лицемерним псеудонимом Библиофил, y Илустрованом листу, поводом једне дивне књиге, чиста ватра тако високо ношена y ноћи нашој, да напишете један гнусан и цинички приказ, y коме сте ce, поред ступидног разлагања, послужили и речима „интелектуални аборт" и „Ананије", због чега већ само Диктатура Духа, о којој данас сањају најслободнији међу нама, требало би да вас ошине својим бичем од пламена. У истом напису, 69
кога ce гадим, ви сте ce дотакли и мог имена, односно мог „славопоја", како ви називате, y свом ћифтинском и прљавом речнику, мој чланак о Јавној птици Милана Дединца. Имам част не познавати вас, и одбијам сваку дискусију с вама. Постављ ам овде, једном за свагда, питање морала, јер о томе ce ради, господине, отварам овде процес, чијих нас непредвидљивих последица ни једна психолошка компликација, ни један компромис неће моћи да спасе, ни вас ни мене, и копам јаз између вас и нас. И ако вам пишем ово, није да браним Милана Дединца и себе (рушење личности већ je отпочело, господине критичару: талас нас носи или ми носимо талас), већ хоћу да протествујем противу ваше ружноће, моралне и друге. Ја вас овим обавештавам да ми нећемо допустити y будуће да узимате y своја уста, која неће моћи опрати ни све пасте за зубе на свету, ни вода једног новог потопа, наша имена и да на ма какав начин коментаришете делање мојих пријатеља и моје. Ми вам то забрањујемо, и знаћемо (ми који смо на путу велике Мистификације) да употребимо сва средства да вас ућуткамо. Ово мало слободе, али слободе апсолутне и дивље, ми ћемо знати да бранимо до краја. То очајање и лепота (да, господине, лепота и очајање) шта ви о томе знате, шта знате о глечерима и о усијању, о том ваздуху „који je углачан као дијамант". Али коме говорим? Ваша шкрабања су „устајале баре речи", a не Јавна птица, устрептала као чистота, ваша дрљања су „интелектуални аборт", a не те непостижне песме које сте цитирали и које су најјачи деманти свега што тврдите, a нема одвратније онаније од церебралне, чији сте ви типичан представник. Ваш анонимат je још један доказ више. Запамтите добро, ви који ce позивате на Свето пиСмо да би мирно прљали једног човека, под чијом сенком само ви сте један бедник, да y том истом Светом писму стоји да Бог (ваш Бог) „бљује млаке", и да ће мој „славопој ђутуре", a не ваше ђубре, бити последња реч не само о песнику Милану Дедин70
цу већ и о осталом. За оно што волим, за оно што партиципира од оне светлости, можда црне, али светлости, ја ћу увек имати само речи без мере, р е ч и без мер е, a руке од камена за ваше кости (о већ тако труле! ) и за вашу савест пузаваца. Последња реч биће наша. A сад кушуј, еј ти, ништавило, звезде су толико зора. Немам обичај да поздрављам лешине, још мање анонимне. 25. фебруар 1927. 71
ИЗ ЖУТОГ БЕЛЕЖНИКА 31 август 1929. J. У. говорио je, гласом тек стишаним: — Ни куће, ни кућишта, Ни кучета, ни мачета. Ни једног „незаборавног" подвига. Ни једног бар засађеног „дрвета слободе". На измаку младости. Зреле године су ту. Шта, дођавола, шта! Сам — само она међу прстима и преко тела и погледа, довољно прозрачна да видим свет — пред светом, кога ce све то ништа не тиче. Па ипак... Не, не, нећу побећи, нећу ce убити. Једноставнији, грознији биће ми можда живот и смрт... Без сјаја, мутна река, чкиљав поглед, отрцани грч свакодневни чања. Нагло je устао и без иједне речи више отишао. 72
II МУТАН ЛОВ У БИСТРОЈ ВОДИ
раменим тако болно цео смешан свет. ЗАРНИ ВЛАЧ Dass ist deine Welt! Das heisst eine Welt! GOETHE: Faust
КАКАВ ГОРУЋИ MOCT ... Какав горући мост има да нас веже за дане који већ припадају смрти; знамо, светлост, јадну светлост једне сенке треба дозвати. Ko говори овде? Ko je господар у својој ноћи? Ko има право да нас потсећа ко смо? Све што смо говорили или водили, порубе једног брисања, ни пламен тај који нам ce чинило да пратимо, више не постоји: он je тек. пред нама. Сопствену светлост и свој ваздух, у коме тек дишу ове речи, цео један живот као своју најдрагоценију поставу, не, као сав свој смисао, оне захтевају. Ko тражи од нас објашњења? Ko нас враћа к нама самим, ко нас изводи из куће и оставља на прагу нас самих? Мочвари су све дубље; тај оштрен ваздух где нам треба живети; пепео и перје сећају нас на мрак земље, на ваше земље од којих ce ћути ... (УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО 1930) 75
TEKУ PEKE Нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нисам овде да продајем зјала да плачем над изгубљеним илузијама над отвореним провалијама нисам рука што пише задатке који ce допадају свима нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе муљ ружа свести на столу нек мирно почива за то време у коси свакој звезда ће касно да ce јави док стопе ce дечје топе кроз поља широка као први снег и стонога лови сенке пале преко зида и трава расте до изнад њеног чела трава заборава или успомена није важно нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек спирају крв трава заборава ил трава уСпомена то je све што још остаје нек теку реке нек носе љубав нек сањају реке све док дођем крају нек теку око статуе лепше од меса јоргована лепше од немог зачина труле месечине лепше од немог шапата језиве месечине нек лутају маказе бола по тим пропланцима месечине голе месечине јалове месечине 76
боље ту да лутају где греје само ледена месечина него y собама где спавају тек уснули љубавници нек теку реке нек теку реке нек теку реке пуне месечине нек лутају маказе бола и турпије бола да отупе оштре и опоре речи што ce дижу као оптужбе са ових постеља ватре и изврнутих небеса нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе што носе нек ce дошаптавају са усамљеницима дуж ивица градова нек иду руку под руку нек им пресецају дах нек им подмећу ногу шта мари нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе блато и бол ко си ти што дижеш руку иза руке свести на столу нек теку реке нек теку реке нек теку реке ко си ти што туробно вичеш a нико главе да окрене нск теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе злато и бол ко си ти што плетеш замке око замка где умиру голубови нежни и непознати ко си ти што си ce толико загледао y статуу убиственију од мириса зумбула сву од игала ишчупаних из болног меса што није дочекало своје наде на раскршћу где тако позно ветар дува и где нема ниједног знака нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку реке уђи у прву кућу скрени лево пођи уз басамке ту десно одшкрини прва врата нек теку речи нек теку речи нек теку речи из једне у другу y трећу и тако редом у задњој где широм je отворен прозор наћи ћеш гонг и лупи што игда можеш чуј ништа лупи опет y гонг лупај лупај 77
само не на прозор на прозору немој да играш жмурке нек теку реке нек теку реке нек теку реке главу не осврни на прозору само немој да играш жмурке само гледај: нешто ce ту снује колико je то смрти исписано и чије то смрти y слепим очима статуе не не играј жмурке на ивици прозора вртоглавице су лаке као речи нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку речи нек теку речи нек теку речи шта je то једна ноћ y празној соби крај гонга y који лупаш без престанка нек теку реке нек теку реке нек теку реке y којима су утопљене све ноћи и она чак HOЋ која их све обухвата без сенке без шминке y крошњи јутра запеваће ПТИЦА нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек носе љубав шта je то једна ноћ чекања 60x60х12 још једанпут толико још једанпут чекање je брже од бројања нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек понесу небеса са собом нек понесу и своја корита тј. нас ти слушај само птицу и смех овај црвени и изненадни смех са усана статуе коју су пропустили да погледају пре него што су напустили трг око поноћи смех добри и теби намењени пропустили топли и једини смисао речи који ће данас махинално да понављају топли смисао који ће само деца пред излозима загледана данас пре одласка y школу да разумеју нек теку реке нек теку реке нек теку реке нек теку речи нек теку речи нек теку речи y коси свакој звезда ће касно да ce јави и касна звезда y свакој да ce речи јави. 78
ПОСТАВИТИ ПИТАЊЕ ВЕРОВАЊА ИЛИ НЕВЕРОВАЊА... LUI. — Ecoutez (me dit-il en me frappant un petit coup sur l’epaule, car il est familier), écoutez et admirez. Il se fait faire un masque qui ressemble au garde des sceaux; il emprunte d’un valet de chambre la volumineuse simarre; il se couvre le visage du masque; il endosse la simarre. Il appelle son chien, il le caresse, il lui donne la gimblette; puis tout à coup changeant de décoration ce n’est plus le garde des sceaux, c’est Bouret qui appelle son chien et qui le fouette. En moins de deux ou trois jours de cet exercice continu du matin au soir, le chien sait fuir Bouret le financier et courir à Bouret garde des sceaux, mais je suis trop bon; vous êtes un profane qui ne méritez pas d’être instruit des miracles qui s’opèrent à côté de vous. DIDEROT: Le Neveu de Rameau. Поставити питање веровања или неверовања, овде, где ce ради о самој стварности, о последњој стварности, представља свакако скандал модерне рефлексије, која je БЕСПРАВНО, y област мисли, увукла категорију својине, тј. отмице, на којој ce једино стварно базира свако право, почивајући на обичају, a сваки обичај будући заснован на некој стварној радњи, која je увек само акт насиља. Ја описујем 79
овде једну чињеницу која je, y ствари, сам развој те рефлексије, која цела почива на том цепању, одакле истиче и сав релативизам мисли на овом ступњу њеног постајања. Све последице овог цепања биле су само резултат коначног издвајања рефлексије, која ce постигнувши тако своју самосталност, y исто време одрекла свих права да стварно учествује y историјском процесу који ce поклапа са самим процесом мисли, што je само доказ подлости оних чија je професија да једино мисле. Осујетивши тако у себи неопходни и насилнички говор својих инстиката и своје праве и нетакнуте моралне чистоте, они су примили (што у области мисли значи абдикацију) господарење онога што их ограничава и своди. Јер, насиље за насиље, кад je превазиђен стадиум његове конкретне примене, остаје само испреплетаност навике и односа, који више не извлаче своје образложење из реалних поступака људи, и мисао, на овом ступњу рефлексије, живи на рачун једне мртве мисли. Отуда ce десило да ce током развоја те рефле.ксије јављао стални неспоразум између конкретне ситуације мисли и те рефлексије, која би, природно, требало да буде израз тог стања, али y исто време она je признавала ту реалну ситуацију и одбијала да учествује у њој. Y свету професија рефлексија je била само једна професија, која je имала да „служи", задовољавајући ce само правом да у себи може да мисли шта хоће, правом које je већ самим тим безопасно за праве господаре света, који имају у својим рукама моћ да контролишу изражавање тих мислилаца (као изражавање ђубретара, духовника, хемичара и песника), што je за њих једино важно. И тако, постепено, један status quo настао je из тог разилажења: с једне стране развој и изражавање конкретне мисли, а, с друге стране, претстављање тих процеса на плану чисте интелектуалности, која ce, једним безразложним захтевом, жели да представи као једина легитимна мисао. Цела модерна рефлексија, схваћена у светлости слободне размене, y којој ce једна роба замењује за другу робу и где природно 80
и сама мисао постаје продукт који има да ce прода, неминовно je водила индивидуализму. Индивидуализам почива на једном трику који ce може драстично илустровати: ја могу да пушим само једну цигарету (коју сам платио), ја могу да носим само једно одело (које je моје — збиља?!), дакле, ја верујем y једнога бога (моја je вера y овом случају само монета), ја мислим, дакле, мисао je y мени. Тај начин мисаоних поступака y коме време крије вечност, зрно песка океан, грудва земље огромност сунца, шешир целокупно небо, омогућава ми да опазим лажну некористољубивост буржоаског идеализма, који спречава, не заборавите то! (или тачније: подаје ce својим проституистичким инстинктима) спречава мисао да предузме свој суштински обрачун и да одигра своју насилничку улогу у садржини света и у његовом коначном изражају. Мисао, која je у свом постојању морала да прође кроз ову фазу цепања и индивидуалисања, али која никад није била дефинитивна, и која ce одигравала увек у њој самој, (то фамозно „ја‘‘ које je одиграло огромну улогу y току модерне мисаоности и које je са романтичарском филозофијом постало чак агенс једне конкретне универзалности, то ја само je крајњи израз једног процеса који има свој корен y надиндивидуалној стварности, која ми диктује све, то дрско „ја" које ми допушта да мењам по нешто y овом мисаоном и животном ткиву, нашло ме je, већ спремно и обрађено, пред излазом моје свести, то фамозно „ја“, запета y вечности), мисао има данас да учини свој неизбежни акт насиља и да поново поврати себи право које je распарчала. Ако ћу наставити да ce изражавам увек са „ја", мада стварност мисли превазилази стално његове границе, и ако ћу наставити да ce изражавам крајњом субјективношћу, која значи само обележавање једне стварности, ја ce схватам у интенцијама свега што стварно постоји. То дрво, које сам јутрос сагледао изненадно расцветано да говори, говорило би y првом лицу једнине. Надиндивидуална мисао није нешто што постоји изван и са стране индивидуа; она je у њима као 6 Багдала 81
апсолутна категорија којом ce изражава нужност и фаталност без милосрђа једне слободе која ce одиграва кроз те догађаје, индивидуе, које узимају к.аткад патетичан нагласак особености и изолованости. Најзад, најзад, треба свршити једном са индивидуама. Праскозорје човека, да човека, само je по цену овог ритуала духовне гиљотине. Човек, још само посредник једне законитости диктоване слободом до y бесконачност. Јер са слободом која би била само унутрашња (лична), ја немам шта са њим да радим — ни ви. Слобода као гранична идеја, која ce самим тим меша са чињеницом слободе, издиже ce изнад разликовања спољњег и унутрашњег, између субјекта и субјекта, између субјекта и објекта. Мисао je тај страшни суд, или није ништа, али страшни суд без бога и без спаса. Време интимних дневника je прошло. Апсолутно ми je непотребна мисао слободна y мени самом; ја ce не видим више изван изражавања, које већ самим тим постаје сама полуга једног стварног процеса y кретању. 82
СЛОБОДА Највиши облик не-бића за себе била би. слобода, али слобода je негација која ce уздигла до свог највишег ступња интензитета и она je исто тако афирмација, и то апсолутна афирмација. ХЕГЕЛ. 83
ЗАРНИ ВЛАЧ грлам те столно сан саноћњиво те речим аколим те овдујем или бескрајим никадни вид увековни мар тоцилам своје титање или твојење ево твојујем или једним или скапало јадним кровујем над ти неиспрекидано веђам докујем пад или вече и докујем пролажење косам те косо и као ним косо косе сећања и севања и кончам кичменим зверим ломним зрим јерим псим каснујем срамом те срмим свим и такујем такујем и вечним својим својим те себим те сунцарања те гроздују ноћно зарнио сам те рамно и зорно загрезам горко зазор свудујем олујам лестедајим хуморим уснам уснивам навекни задир београдан или нигдан без гора a ондан осиан жаљен циглан пламен сам иглан корим кореним коленим пољно чекања каменим водоскити сад 84
окомим околим јет и језгро заграњен муч раменим тако болно цео смешан свет пламним ипакања и нем неми вид копним и капним кап капка златосузих тамника и пакле пакла пакленим и маглим y крв тај гром слеђен y грцални зрцални бора и бола вир ја сан ја сен je сени јасан јасен јесени. 85
ЗА МЕНЕ, САН JE ЗАШТИ..Т. А За мене, сан je заштита од правилности и баналности егзистенције, слободно играње заробљене имагинације, где ова преплиће све слике живота и прекида озбиљност зрелог човека радосном дечјом игром. Извесно, без снова ми бисмо старили много брже, и тако човек може да сматра сваки сан ако не као послан непосредно са висине, бар као једну надземаљску помоћ, као једног пријатељског сапутника y нашем хаџилуку ка гробу. Поуздано je да мој сан из прошле ноћи није био случај без последица, јер ја осећам да он зупцима захвата y мојој души као неки велики точак и, моћно, ставља га y покрет. (Novalis: Heinrich von Ofterdingen.) 86
HOЋAC, HOЋAC КАД CAM ДОШАО KУЋИ Ноћас, ноћас кад сам дошао кући, y намери да пишем одговор на ово питање, y кући y којој станујем умрла je жена коју никад нисам срео на степеницама, никада видео, иако je дуго становала преко пута мога стана. Готово сам очекивао да ће ме то научити нечему y стварима смрти. Зато сам оставио да пишем одговор сутрадан. Сву ноћ, док нисам заспао, чуо сам кораке. Да сам песник, можда бих те кораке довео y везу са доласком смрти. Јутрос, кад сам излазио, видео сам пред вратима њеног стана поклопац и крст, наслоњене на зид, и вратарку како пере степениште. Љубазно осмехујући ce, објаснила ми je „да треба да буде чисто". За време ручка допро je до мене прамен конвенционалног плача. Кад сам излазио после ручка, момци погребног предузећа, по одласку пратње, износили су журно црне чаршаве, a затим су нагло одјурили аутомобилом. Ево неколико слика које ми, поред све жеље да мислим о смрти, поред све корекције овог конкретног догађаја, изазива реч смрт, природна смрт, ако јој прикачимо ово помпезно име које су нарочито волели Жан-Жак Русо и њему слични, кад су од разнежености плакали поред језера, ваљда женевског, где се^сада шетају по мало ошамућене мустре банде разноразних чопора. Да није било ове опомене, сигурно бих можда подлегао сугестији да говорим апстрактно о смрти, реч иначе пуна ево87
кације као носталгија. Андре Бретон цитира негде ове Толстојеве речи: „Ако један човек само научи да мисли, мало je важно о чему мисли, он y ствари увек мисли на сопствену смрт. Тако je било са свима филозофима. И каква истина може постојати ако постоји смрт?" Те речи данас ми ce чине као неопходна жеља да не треба више мислити о смрти, a још мање ма о чему. Али ја сам увек мрзео скептицизам, и то ме не оправдава. Као и та жена коју никада нисам видео, a о којој знам да je умрла, и смрт ми je овог пута остала невидљива, као и та жена, мада je тако близу мене дошла; a све то ево ми служи уместо песничке и друге инспирације да ово пишем. Има и других „природних" смрти чији je post scriptum, са тачке режије, много узбудљивији, на пример: смрт јединца, младе петнаестогодишње девојке, војника y даљини (ево, носе Београдском улицом — о! они никад не ометају великоварошки промет ове бивше турске паланке; баш као да ce нарочито хтело, пут je прав од Војне болнице до гробља — неког војника, Живка Алексића; један добош, једна труба, ниједан non, неколико војника и расејани наредник који сигурно размишља о својој суботњој љубави), смрт мајке која оставља петоро „незбринуте деце", и тако даље, и тако даље. A затим убиства, чији je декорум још лепши са гледишта Хеде Габлер мушког и женског рода. Убиства из љубоморе, или из користољубља, или убиства без предумишљаја: усплахирени сведоци, озбиљан комесар полиције (пали цигарету), важни лекари (рано пробуђени нису стигли да ce обрију), новинарски пси (нека ми овде буде допуштено да на њихов рачун искажем једну гадну псовку), који њушкају за сензацијама, вратарке које објашњавају, радознала крволочна публика (која ce „згража", a која сваке ноћи y сновима врши злочине олако као да отвара кишобран); затим, треба ce сетити оца који убија свога сина (о части! о морала!); но никако не заборавимо диселдорфског убицу (и зашто не њему да окамене спомен сви они који траже коме би?) који je остао 88
неоткривен, јер, као што вам рекох, смрт je невидљива. A најзад, она величанствена венчања убиства и самоубиства, звана „кад нисмо заједно y животу бићемо заједно y смрти", која ће ми у исто време послужити као мост да пређем, y овом спису о смрти, на самоубиство. Најзад самоубице! Велики бели океан ћутања, ево, диже ce изнад ове хартије! Ја нећу о њима да говорим. Ево, срам ce спушта из овог мастила, ево ce шири по мојој руци, ево га већ и на моме челу. Али има других који говоре о њима. Ево, њихов прљави веш служи оним „крпама од хартије" (дођавола! морам да цитирам и Виљема из Хорна; уосталом, кога бих могао и да цитирам кад je реч о нечему прљавом и што му je врло блиско), такозваним новинама, (од којих ce гадно прљају руке), да занимају своју поштовану публику, поблесавилу по бироима, фабрикама и школама, и које ce играју људским савестима као кликерима. Али престанимо! Чујете ли хуморни кикот оног анонимног Американца рођеног 11. XI. 1879? Подвргнувши свој живот лудачкој тачности, после двадесет и пет година венчао ce 11. XI. 1904, да једним математичким самоубиством, после двадесет и пет година 11. XI. 1929 (најзад je време да ce говори хладно о животу и о смрти и да ce поступа хладно y животу и y смрти!) удари ногом y стражњицу три неприкосновене грације људског битисања: Час Рођења, Час Химена, и Час Смрти. И зато ће ce од сада сваког 11. XI., за време она два минута ћутања y спомен примирја, заорити, над овом прозухлом планетом, цепајући смех овог великог хумористе од расе. Не, ја нисам доктор мудрости. Ја не знам психологију. Ја нисам проучавао степене савршености. Али има један Господин који вам, сваког понедеоника и четвртка, y пола два, гојазан, још подригујући од доброг ручка, са белом к^аватом y коју су заљубљене све париске хистерије-и психастеније, може о томе нешто рећи. Кроз жмиркаве очи његовог скептицизма вире и извиру ове реченице: 89
Чин убијања подразумева оштру, интелигентну опсервацију о преимућствима смрти. Малочас сам вам говорио да жив човек изискује многа права; он захтева од нас многе радње. Те радње могу бити пријатне y доста случајева; y другим случајевима оне су непријатне и кад особа умре, ми одахнемо, отресли смо ce масе ствари. Смрт упропашћава, авај! То je једно врло велико упропашћавање света; то je битни феномен y еволуцији ствари. Кад не би било смрти, свет би био на разне начине веома запетљан. Особа најзад уочава да би, y односу према њој, смрт Тог-и-Тог умногоме упростила њено понашање, и тада она открива начин да ту упрошћавајућу смрт оствари. Чин убијања јесте један паметан проналазак, једно усавршавање опхоћења смрти. Последње интелектуално усавршавање до кога ce ускоро долази јесте још много компликованије, а, мећутим, оно je преурањено. Једно чудно откриће које je учинио човек: он понавља увек на себи опхоћења гсоја има према другима; ако човек уме да убије друге, он уме да убије и самога себе. Затим, зато што ми можемо да ce наћемо према самима себи y истом положају icao и према другима. Ми сами можемо себи исто тако сметати, исто тако бити досадни као и свака друга спољна индивидуа. И као што желимо нестанак неког другог, ми долазимо до тога да зажелимо свој сопствени нестанак, као нестанак једне нарочито замарајуће особе: тако долазимо до открића чина самоубиства. (Pierre Janet: L’Evolution de la Mémoire et de la notion du Temps, 1928). Стегнимо један другоме руке преко стола! Будимо најзад задовољни! Направили смо велики напредак y психологији, о Лотреамоне, како ли ти лице изгледа y овом тренутку! Ево, направили смо лествице, савршене лествице y овој апсурдности која je за нас представљала до сада увек смрт. Не знам како ви, али ја, ја сам живео апсурдно и умрећу апсурдно. Живео сам како сам могао, умрећу како не могу. 90
A што ce нисам убио до сада, само je зато што живим. Ја мрзим радозналце смрти. Никада до данас нисам употребио прво лице садашњег времена од глагола умрети. Као апсолутног номиналисту, то ме спречава да изводим ма какве силогизме смрти где прво лице једнине мора да буде terminus médius. Но, о томе ћемо још говорити, Борђе Јовановићу. Идеју савршенства, коју хоће овде да ми прошверцују, остављам онима чији су инстинкти престали да ce напасају. Лепоту смрти, коју je она иста Хеда Габлер, о којој je већ било речи, тако дивно, тако гласно, тако блесаво бацила смртнима y лице, ја вам дајем за оно што вреди. A што ce тиче последњег писма, — ово je за оне који су изабрали: „Умрећу кад будем хтео да умрем, a не кад буде требало да умрем. Али ћу тада са неким умрети заједно. Умрети сам, сувише je досадно. Одвући ћу некога са собом y смрт. Радије неког од својих пријатеља најбољих, да смрт буде пријатнија". ОВО НЕ ГОВОРИМ ЈА. 91
НА СЛУЧАЈ Ha случај. Хтео бих да подвучем апсолутну вредност, метафизичку, духовну и моралну, коју овај озлоглашени појам садржи y себи. Један од најпресуднијих услова, случај, својом садржином, представља сву незаменљивост, искључивост, изузетност и апсурдност једног живота, што значи пуну стварност, да, последњу стварност која нас заслепљује са свих страна. Случај, са својих хиљаду изненађујућих ликова, који ce шета по нашем животу, отвара и затвара врата бескрају, која би без њега остала сигурно заувек непокренута. Да сусрет једног бића или једне идеје, још простије, да сусрет једног геста или нагласак једног говора, али оштрина и зачуђујућа светлост једне идеје или помисли, једном засвагда, преокрену један живот, који тек онда има своје пуно значење, хумор или откровење једног људског живота исписује ce на немогућем небу где престаје свака претпоставка. Само том божанству (не разумите ме криво) човек има да благодари што су разоткривене, што су разбијене хипокризије, хипотезе, навике, y којима ce он видео до тада као он, само овом божанству има да благодари што je нађена она тачка ослонца одакле je могао бити покренут његов прави живот. Случај који су многи избацили пред врата себе, ја га видим y сржи свог живота, тај магнет y гвозденој прашини свих дешавања (мојих?). 92
МУТАН ЛОВ У БИСТРОЈ ВОДИ нека ноћ буде какву ви хоћете, али ја знам шта знам. лећи ћу y први кревет из којег ниче трава. Лећи ћу. има неко који je паметаи и осетљив као ипак; он грозно јеца иза зида. Ипак. и око ове песме метална шума y којој ce шетају моји пријатељи. Моји пријатељи. са руком око струка жена или пламена. Пламена или обмане. и они који никад не говоре крај овог стола. Унакажени. a са свих страна допире сањива вода коју додирују оне својим босим ногама, тајанственим као руке. Ногама. и на дну те воде затворила je очи она на коју никад не мислим. Не мислим. затворила je очи да ме боље види, да ме боље чува. Чува. јер она чува, она чуца да све ипак не оде доврага. До врага. над овом песмом моја погнута глава, моја рањена моја смешна глава. плава боја занавек je измењена, заробљена, смрвљена. Мрави, мрави, да ли плави, да ли грозни, роне леним дубинама. Мојим. 93
ако ce боље загледам секс ноћи je заблистао y сазвежђима. Босе звезде чекају као очи зебре. Зебре и девојке. ноћ, „и" ноћи je долазило да везује ове речи ове реченице. Ове опијене чавке чека та мрежа. ноћ je долазила, одлазила, као што нико не долази, не одлази, са свих страна, из срца. Из црних зрцала ноћ je волела, кад ce брда дошаптавају. Дочаравају. ноћ je расла као претпоставка, као падала ти месец труо. ноћ отварала као вратнице, као стазе које снују увек заверу. Стару палму светлости. као ноћ љубавника, истим степеницама о земљо све ce тише спушта. ако сам замагљен доста али доста ако ce сећам први. Заиста. чији je појас изгубљен y овим шумама? лик од сломљеног огледала, заборав je наш. Мој, твој, наш, наш. опет ce враћа као облаци пред зору. Пред зору. лепа je као случај као два корака одшкринута тротоарима, као злочин, као мрља мастила на овој песми, као јунска ноћ пуна свитаца, као затишје пред први снег. Као два корака. ако си ту да слажеш времена као зрна. Као чађ. ако си часовник који куца a који нема казаљке. Нема. поменут, опоменут. KO, KO je она? Ko си ти? Ти, ти. она je лепа, она je дивна, она je рошава. он je затворен y утроби времена не, он није временит, ветровит. не, он je само сеновит, трновит он сам ја, он си ти, он je жути коњ или питање. ржу коњи или пут. 94
иди, иди, ово je поглед чупан са земље. Поглед до краја. иди, иди, тиши je камен камен. врати ce тој звери, тој завери, прети и ћути. један глас y ноћи без тишине. Без тишине. нисам заборавио ни рибе ни птице с бледим челом. Не. јер оне слуте да горе бољи живот каткад жубори. уочи ноћи y очима ноћи y очима где сад глођу кости неких тешких река где сад лочемо клипане лочемо боже како су дивни дани — дође војник, рече и оде. Оде. војник који можда ни не постоји али ја ћу га сигурно издати, убити. 95
BPEME Нисам никада разумевао време; нити je време, тај стални зид моје вечности, разумевало мене. Узалуд сам куцао y зид своје робијашке ћелије, али време, изгледа, не познаје Морзеову азбуку робијаша. Јуче, данас, и сутра, ту игру пиљака на путу сам већ да заборавим. У овом пејзажу по коме ce крећем, разликујем догађаје више по некој густини и јачини са којом ме обавијају и запљускују но по њиховом реду дуж не знам каквих одомаћених лествица. Знам само да ce мењају и да ce мењам, то јест да постоје и да постојим, али шта то има везе са данас, данас, и данас. Ја сам што нисам био и нисам већ што ћу бити, и нисам био оно што сам, и нећу бити оно што нисам, као што нисам што нећу бити, и нећу бити оно што ћу бити. 96
ЧИТАВ ЈЕДАН ДАН! НЕ ИЗГЛЕДА ЛИ ВАМ КАТКАДА ДА MУ НИКАДА HEЋETE САГЛЕДАТИ КРАЈА? У овом свету, нагриженом скептицизмом, огрезлом y блату, сред наших ироничних гримаса, y поблесавелој бенгалској ватри наше лакоће и наше мудрости, хоћу да сачувам право да ce љутим, да побледим (да поцрвеним) од беса. Читав један дан! Цео мој живот (јесте ли бољи од мене? — тешите ce само опијумом дужности и среће), цео мој живот: један ДУГИ дан, који тапка y месу*), и од кога ce не делим. До сада, до сада (досада) увек, ја сам ce видео y неком часу дана (или ноћи); од сада, и од сада само, ја ce чекам на раскрсници часова чији je број увек исти. Шта! Жалите ce? Не волим људе који ce жале, који ми говоре о својим осећањима. Недостојно ми ce чини да описујем немогући живот човека који то јесте. Песници сплина, сете, досаде, велтшмерца и других поетизирајућих шлајера, боље играјте карте или халме, бројте аутомобиле y својој вароши, учите географију или политичку економију. Јер сумњичим вас *) Онај који je овај одговор прекуцавао на писаћој машини, ставио je, п о г р е ш к о м, „тапка y месу” уместо „тапка y месту”. Рачунајући, с правом, на такозвани случај, спреман да уважи смисао и далекосежни хумор његових н е п о г р еш и в и х пресуда, Душан Матић je ову метафору, y њеној новој и изненађујућој светлости, оставио овакву каквом ју je случај начинио. „Метафора чини много више услуга људским аспирацијама ка бескрају но што ce труде да то замисле они који су прожети предрасудама или погрешним идејама, што je једно исто.” (Лотреамон.) Подвлачим, али за приљежне поете и таште мислиоце остављам непротумачено, све што једно такво, гордо и презриво, поверење y сарадњу безличног подразумева. М. Р. 7 Багдала 97
да вам je та тужна Бања Ковиљача добродошла, да ce y ствари осећате добро. Читао сам ваша писма; видео сам вас како пролазите задовољни. Мала Господо (велико Г), не заборавите да постоји рационализам осећања, који je још грознији од рационализма мисли. Ево, још траје тај дан! Ја му нећу сагледати краја. И ја радим. О томе би ce могло грозно говорити. Ја презирем све апологичаре рада, од Тејлора и Форда, преко Драгољуба Јовановића, до Толстоја. За тај „здрави рад" ја вас упућујем на уздигнута десна рамена оних који проводе овај дан за писаћим столом, на жуљ средњег прста који je остао од вашег „Рата и мира“, на деформисане руке ковача, на изгубљене очи везиље, на затрована плућа анилинским бојама, на мозгове отроване задахом препуних учионица. Ја знам о томе нешто да вам кажем. Читав један дан! A ви га нисте ни видели, преспававши га у својим бироима, y својим креветима, y својим фабрикама. Тако je дивно по некад у 11 сати ово старо сунце! Ја вам не говорим о његовој лепоти, ни о нежним ниансирањима његових одблесака на не знам каквом зиду, око не знам каквог јавног парка, која je, гага од своје шупље беспослице, филозофски посматрао и ситничарски памтио не знам какав француски песник; и ја ce чудим, — ипак je мање горе. Одуран je дан, ми му никад нећемо сагледати краја. Пре ће он наш крај. Читао сам y некој медицинској књизи да je најпогоднији час умирања између пет и шест јутром или вечером. Ево, па бирајте. Али, видите, треба понекад изаћи ПРЕ времена, ИСПРЕД времена. Шта знате, на углу код „Шишка“, или y Чика Љубиној улици, где сви заборављају да дођу, могуће je да ће проћи, y 11 сати и 5 минута (демони су каприциозни, и на свој начин тачни) утвара која има облик ваше жеље. Ово говорим ученицама и радницама, чија колена y то време каткад подрхтавају, a које излазе стално тек y подне. Не саветујем вам да губите време; ми га никад нећемо довољно изгубити. Ако су ти дали, за једну верну метресу, Досаду, ту глувонему девојку којој ђеш узалуд говорити целога дана, која те неће 98
чути ни разумети, никако само о томе очајне (очајне) твоје песме. Боље ми причај шта радиш пре него што заспиш, бројих ли од 1 до 100 кад те бесаница узме у своје мазохистичке руке, идеш ли ивицом тротоара или ce шуњаш поред кућа, или да ли нека жена, која je поред тебе, коју ти волиш или не волиш — то je овде сасвим споредно — тај механизам којим ти никад ниси умео да владаш, да ли та жена има младеже, и колико, и на ком делу тела. За подлост рада, ја ти не саветујем подлост „лажних рајева", нити за подлост врлине, подлост порока; нити уместо савесности оних који седе y светлости абажура својих навика, несавесност, уситњену мудрост оних од „Шуматовца" и од „Два јелена": ви, последњи, само сте похабане чипке овог света који ce руши. Подлост за подлост, више но икад хоћу да сачувам моћ расуђивања, јер ја HEЋУ ДА CE ЗАВАРАВАМ. Читав један дан! Живети, знам шта ова реч значи. Радите или не радите, то ме ce баш ништа не тиче. Ја нисам анархиста, још мање сам ce завештао раду, још мање сам кокаиноман. Нећете ме наћи на списку оних који су жртве дужности. Но, шта ћете, знам да једна идеја путује светом. Она ce закачила за неку телеграфску бандеру негде у пољу, у жбуну неког погледа; видим je каткад како ce провлачи поред тротоара, улази у радње и y радионице, заблиста некад изнад кревета. Кад затворим очи, видим огромну пламену колону која тиња између неба и земље, и она ће ce ускоро срушити на земљу. Никакав укротитељ змија неће je моћи опчинити. И никада. Једног дана, овог истог дана који увек траје, престаће све наједном. Изаћи ће из рудника, из болница, из електричних централа. Возови насред поља биће остављени нечијој милости. Писма неће више никога стићи. Поћи ће y шуме које их чекају као раширене руке чулности и злочина. И тај глас, који ослушкују тако узалудно, тако предано! Музичари напустиће оркестре; огромно ћутање спустиће ce на земљу. Ни једна успомена неће бити довољно јака да их врати натраг. Лутаће, и ако нађу... можда ће да скрате овај дан који увек траје. 7* 99
ЗАМЕНИЦЕ СМРТИ да си лишај на грудима жилаве птице, заражен страх, паметна трава угрожен разлог, удављен пламен скитања да си стиснуо руке око полипа грознице, око панике крви, y једњацима сумње да си палио црна грла чекања, згазио боје сваког ходања, хиљадоструким одјеком памћења сумануте наковње ветра да си избалавио тарабе разума, пршљенове сломљене кичме ноћи, да си лагао, да си лежао на варницама издераних корена мобе да си усијаним гвожђем уздржаности кројио комад мирног платна да њиме покријеш сексове смрти да њиме покријеш ожиљке месечине, палац воље, спржену папрат страсти, литице миловања, витице жеђи, пупак погледа да њиме покријеш бестидну губицу света, да њиме покријеш те твоје руке на непознатом послу, увек на чаршаву ватре, да њиме скупљаш коприве непомичних дана, све гладне тихе воде свести, бршљан навика, искидан бисер драча угљарског шегрта, да њиме збришеш са чела катанац смеха, турпију злурадог смеха, четку стрпљења, жуту мрљу савести, 100