ДА ИМЕНУЈЕШ СЕНКЕ ЗВЕЗДА I Да именујеш сенке И пламен Да разгрнеш те магле И камен Између себе и јасне звезде своје Смрти да станеш: Колико топлих трава Колико болних очију Колико пута љубав Колико ггустиња Да кажеш Ниси стигао. A грдан један џин на твоме Прагу да уђе чека И слабости све те да помете На твоме дому. Узалуд. 201
II Нек аветињски пањ погођен од грома Сив и црн Годинама мију кише Међ смрекама нек плаши Веверице И мисао твоју окрзни и рани Без опозива Док сазрева летње подне на планини И дикују зрикавци у високој трави. Нек на сунцу успомена Детињих већ избледелих Спава риђи пас клемпавих ушију Стварнији од сувог лишћа свих Минулих јесени. Ko ce усуђује уснулог да га буди? Нек полетела низ басамке Мрачног степеништа самозаборава Полуокренута баца Од искони погледај свој занесен и Усрдан 202
Док пламен неспокојан прати руку њену као бели Миш што бежи низ гелендер каквом ли Спасењу од јединог спасења каквом ли Безнадју. Отети га ти нико никад неће. Заклети ce ипак не можеш да јецај Један час па Не лови ти грло као птичар Препелице Сањивог јутра једног августовског Сетиш ли ce потмулог Бата кола Лагано што одмичу преко дрвеног моста На Морави. A грдан онај џин на твоме Прагу заборављен и забораван Заспао je већ одавно И нема ко слабости све те И паучину сећања да помете На твоме дому. Узалуд. Он грца сад y сну од неке патње Непојамне. И бунца. И пуста je твоја кућа И пусти виногради И пустим друмом ти корачаш. 203
III Ko корача? Ko je господар y својој ноћи? Ko господар над својим данима? Сам. Сами. У својој ноћи. Међ расејаним данима. Сам. Ни џина ни грдног нема Ни друма ни пустог нема Ни корака твојих по друму пустом нема. Сам да решиш задатак Неизбежни Ти остаје Трошном кредом исписан преко вида преко лишћа Твоје пролазности Ти остаје. A само би џин грдан знао да размрси конце Те загонетке да чекајући Није на прагу твоме заспао. Заспао ? 204
Ko ce то цери? Тама je, и ножеви прошлости завитлани кроз опаке крвотоке Дах ветра дах ватре Гребен времена Поље унедоглед. Поља без лика. Крик пуког меса Цепа ноћ на двоје. Тама нема ни вида ни топлоте ни Руку Да меси то тесто успомена и визија и Трајања. И знаш да мораш знати што не знаш И сазнати путем који не знаш. Висораван где горе само звезде 205
IV Висораван где горе само звезде. Стојиш. Не стојиш. Корачаш. Тишина. Седаш. Лежеш. Устајеш. Тишина. Одлазиш. Враћаш ce. Тишина. Говориш. Еутиш. Тишина. Млатараш рукама. Млатиш празну сламу. За послом. Тишина. Вичеш. Тишина. Зацениш ce од среће. Тишина. Зацениш ce од бола. Тишина. Између дамара и лажи Између чађи и усана Између звезда и зноја Између корења цвећа и броја. Двадесет и четири часа цела целцата y круг разастрта око тебе 206
У бескрај бачена платна која беле жене крај река што никад да отеку У бескрај сати заљубљени Огледала заљубљена y свет И облачни и муњом крви ошинути Ни цео живот твој није довољан Да их све исцрпеш. (О неколико сати остаће заман До краја да чекају на тебе.) Црни сјај да таме будиш. Ватроказ да срца крећеш Заћутиш да разумеш Разумеш и заћутиш. Олуја завија негде y ноћи Диже ce бура и ломи катарке Вароши нестају Само сенке на праговима ишчезлих сломљене остају. A исто небо мирно je ноћас и лажно од сјаја звезда на твоме прозору и она Она мирно спава y куту твоје собе. Окренута својим олујама. Лампа je y ноћи. Слепа маховина длана. 207
V Слепа маховина длана. Лампа je y ноћи. Пишеш и пишеш после свега речи и речи које баш сасвим не разумеш из меса свога јетко кидаш Рука ти једна ипак y бистрим потоцима светлости почива друга до лакта загњурена y кумовој слами меса. 208
VI Још Имаш Само Ломне и смртне речи Само Ломно и смртно месо Живот сав да браниш Од орања смрти. И леш кад твој У песак пустиње затрпају У песак пустиње затрпају Освајачи сутра са очима чедним и ведрим И свирепим. Без сенке. Да звезде са висоравни горе и У живом песку смрти. У насилним и прозухлим огледалима смрти. 1949—1951 14 Багдала 209
НЕДРЕМЉИВО ОКО За неке свирепе за нежне пожаре Пролећа За нека иста (неминовно што ће доћи) За нека (мртва двапут за тебе) Спасена пролећа. Стојиш И никуда отићи нећеш Тама je око тебе и мирис Детињства И дах смрти И дах наде Стојиш И никуда отићи нећеш Куд већ ниси стигао. Крај тебе стоје и сви твоји Кораци Натраг враћени прошлост Читава дављенику што ce враћа y часу умирања. Сви твоји кораци које си икад направио И кораци које ниси стигао Ниси могао ниси смео да направиш 210
Ниси имао времена да начиниш Ту стоји и све где си стигао И све где ниси стигао a могао си Поћи Све што си видео и што ниси видео Руком такао или могао да додирнеш Сјај горчине љубављу што си именовао Бес што те раздирао и даљине што те смире Промашене љубави Станице које чекају узалуд Неостварени састанци Суморни растанци Који ce нису збили a бол je ту (где и кад ce збили?) Мостови преко којих си прешао И мостови којима ниси прошао Којима никад проћи нећеш Градови y којима си био двоје Градови y којима си био сам Градови y ноћи градови под кишом Непознати градови крај којих си само прошао A y којима би можда најзад нашао себе Градови y зори јутра кад устају Градови y којима ce први пут будиш Градови у којима би најзад нашао себе Кућу коју си желео (Да ли си заиста икад желео?) Нашао кревет на који би најзад Смирен легао Стојиш Бдиш Чуваш тајну којој имена не знаш Само знаш света je Око недремљиво. Поглед бацаш на залазак сунца И на балкон преко пута. На њему жена једна стоји непомична. Воли ме викнеш кроз одаје Воли ме глас те издаје Нечујна 14* 211
Волим те ко ноћ што ce воли Чекам те ко ноћ што ce чека Немарна Воли ме викнеш кроз одаје Воли ме глас те издаје Нечујна. Волим те ко чар што je мека Волим те ко чар што ме боли Звездана. Воли ме викнеш кроз одаје Воли ме глас те издаје A она je сред тебе нечујна Стоји непомична и нечујна. Загледана y даљине Њен поглед слива ce с пејзажом Воде двеју река на увиру Спокојни Све стоји ту крај тебе И све што и не слутиш A могло ти je бити дано Све стоји y овом часу око тебе У бескрај загледано. У себи у теби загледано Спокојно у бескрај загледано. A олује су око тебе Експлозије рију градове Размрскане лобање жене избезумљене Мртва деца прашина рушевина Пала на уморна рамена стараца Рањени коњи нестали кровови 212
Кише ровови војске које гину Крваво снопље. Са сваком раном y теби нова ce рана отвара Са сваком смрћу нова смрт ce копа Па ипак y теби светлост никад заборављена Неумрло цвета Мирис детињства дах руже неуморне Неумрле Дах руже од некада И руже будуће До цика зоре умреће још многи A у теби кога je могло и не бити више Зашумеће ко лаки ветар пред зору што ce подиже Коб живота Кукурек живота који ce не предаје. 213
VI У ОДАЈАМА ТРАЈАЊА
пишем ти без тачке и запете да ce мало одморим и тако искидано да буде прегледније a затим неки маларме je постојао тврдио je да и белине говоре измећу редова замисли моје руке y покрету a и живот где би стао кад не би било предаха кад не било белине тишине где пољупци где слобода где поглед где мисао на тебе твој
ВАГА СВЕТА 1 На тас што си шта да ставиш да покрене Тас на коме лежи терет света Сутра ће бити касно То зла коб ти шапће сваком зором да исплакне ти сањив поглед У бистру реку дана да бистрим очима сванеш Сутра ће бити касно
2 На тас што си Шта да ставиш Сутра ће бити касно Године што су биле Пепео перје ветар носи Да л још ce ваља талас исконски из ког су руке твоје и срце потекли и таласи истом утекли Сутра ће бити касно Да л клупче меса смртних нерава и невремена Замке и снове и нокте бола Три шкрте речи Скрпљено парче личног неба Мисао једну ... ах! мисао ... Уздах само смешан Крик ком јека нема 218
Сутра ће бити касно Звезда пламен мирно кружи Грудва земље под данима ce твојим мрви Сутра ће бити касно 219
3 Кавга y кавзи света Не-свету да песницу свог да-ја пружиш Мрцварене часе за собом поцепану празну мрежу да вучеш Да криком својим крик туђи покриваш Да туђим криком свој крик сакриваш Да своје не-ја бациш на тас да-света Сутра ће бити касно На плећима ти терет света почива Ти си кавга света Сутра ће бити касно 220
4 Ти си кавга света Буди окно дана бар једног трена Заборави себе склад je y расту траве У руци која ce слепо пружа Буди окно ноћи Песак пустиње пева Остаје ти још с њим да ce верно слијеш Сутра ће бити касно Буди кавга света Тавно je било истине. 221
У TУЂEM ТКИВУ 1 У туђем ткиву исто си развејано семе ветра луде нам истоветности Ти — никад који си могао да не постојиш Ево си ми крта непобитна поруга Понављаш понављаш ce понављам те понављаш ме Варијанта тек истог листа истог живца исте зенице Трептај исти и ватра иста Али трептај али ватра ипак непоновљива. 222
2 Труло те узалуд понављам твоја сам смешна реплика Смејеш ми ce ко што сам ce и сам смејао воштаним фигурама што су ми биле толико толико толико налик Ти — поруга насмејана мог и свог будућег трулења Варијанта истог листа истог живца истог таласа исте смртности Ватра нашег пепела пепео већ за ватру која ће тек из тебе иза тебе букнути Ветар си семена ветровитог пре времена. 223
3 Гледаш ме Гледаш ce Гледам ce Гледам те Гледај ме утуви ме гледај ce утуви ce Ноћ вреба своју ноћ Где смо A све je иза свих погледа Истим корацима истом зеницом исту лену светлост са исте звезде која пошла je кад први пут сам ce будио тек да je ти сагледаш док ce будеш будио: да ce y теби заиста тек пробудим тек с тобом да знам где сам то био толико несносан био наумио тек с твојим растом да знам да растем и да ce распадам заиста Извор je у теби времена. 224
4 Извор je y теби времена ветросемена Горког Ватреног. 15 Багдала 225
5 Заборави црну чар заборава Заборави црно огледало памћења За твоје тек године биле су све тек године И све обмане и вечност која ни не постоји Која постаје тек вечност никад докрајчена Ти — поруга вечности Ти — поруга пролазности У туђем месу непролазно семе ветра и ватре Времена бременитог лудом нам Истоветношћу. 226
У ОДАЈАМА ТРАЈАЊА Нећеш стићи да испричаш његову историју Други су већ умешали своје прсте бахатим својим корацима пресекли пут пресекли дах некој истини Истини која je имала да буде његов живот Остале су само сенке разбијена срча на пепељавом длану мало сунца које није стигло да ce разбукти. Нећеш стићи да испричаш његову историју Седео je на тераси с увек истим погледом на чијој највишој грани стрпљиво je чекао гавран Наједном задрхтала je његова рука y којој je нехајно И држао чашу за његових леђа y собу je бануо Тај и Тај (Не тражите његово име Једном je већ умро од стида Зар да умре опет? Коме треба његова слабост то крвопролиће?) Твоја je песма отпочела — a то je било најстрашније Умукни крикнуо je с терасе Чаша y парампарчад Срушио ce гавран Неподношљиво je било Песми није било краја. Нећеш стићи да испричаш његову историју 15* 227
Да кажеш његове љуте сумње Тврдоглаву његову огромност која није знала да живи није могла да умре. Кроз дуге ходнике првобитне ноћи кроз још дуже ходнике рађања ломатала ce бауљала ce разбијала je главу његова огромност По зидовима су остали само крвави трагови и неуслишене тишине по пустим одајама трајања Да тек онда стигне. Нећеш стићи да кажеш али знаш То није била песма Само мукли крик што ce вуче отровна магла по дну на коме je ничице лежао он. Нећеш стићи да испричаш његову историју Да опишеш ноћ коју није избрисала ни једна ноћ која je затим дошла Живот му није био по мери живота као што песник каже да треба да буде живот сваког човека. Нећеш стићи да испричаш његову историју Како да га измериш и којим аршином кад je он мера a не живот a не смрт Како да га измериш кад су већ други умешали своје прсте покидали жице на разбоју бахатим пнјаним корацима пресекли пут пресекли дах његове истине и крикнули из свег гласа A наше истине? Причај наше истине! 228
Умукните крикнули су остали који су y буљуцима надирали из мравињака ноћи A наше истине? Наше истине? Нећеш стићи да испричаш његову историју Да кажеш што није умео да каже A од тога je зависио и твој живот Неку истину по сваку цену требало je наставити наставити или отпочети неку нову. Нећеш стићи да испричаш његову историју Где да нађеш времена да распредеш и испредеш јасне нити чисте жице постојања све треиутке његова A нигде га није држала земља На коју све страну света нису биле упрте његове очи У сваком часу. Шта вреди да кажеш како ce родио једног дана Он који ce рађао сваког јутра да сваке вечери умре Он који никад није рашчистио откуд ту међу другима Он који себе измишља и себе брише пред њима и без престанка кремен о кремен себе о себе разбија ради мало светлости и мало жара Само снег овде побеђује Он који није никад рашчистио с тим да ли баш сада овде пребива или ce само сећа да je пребивао или тек слути да пребива слути да ће једном тек заиста пребивати Шта све нису виделе његове очи? Како да га измериш и каквим аршином кад je он мера a не живот a не смрт. 229
Како би им иначе доскочио и постојао Непокоран Непокорен. Нећеш стићи да испричаш његову историју Тек онда je бануо y собу Тај и Тај. Зар речи за мене немаш? У очима мојим само je слепи мрак Остави за сутра сва питања и одговоре ако их има. Шта мари зупчаник крви што питања данас остају без одговора што су сенке све дуже и ноћ неизбежна долази Који закони по којима ce крећу звезде могли би да врате овај час ову девојку устрепталу као и овај час Један једини И никад више Шта ту могу тачни непогрешиви закони по којима ce крећу звезде Кад зупчаник крви овако само једном додирне звезде И никад више. Која би вечност била равна ма и тамном сјају овог часа Остави за сутра сва питања и одговоре ако их има Зар речи за мене немаш? На тераси није било више никог Ни тебе Ни погледа Ни чаше Ни гаврана Ни видика Само огромност сјаја Дах неке истине јутра И леш угљенисани аршин недовршеног бескраја Твоја песма y ствари тек ту je започела Најстрашније je било Неће јој бити краја. Нећеш стићи да испричаш његову историју Други ће тек можда испричати историју о неком који није знао да исприча његову истину Своју истину. 230
ПРИСУСТВА
« .. .Il -faisait le plus beau temps du monde ... Dis-moi, Jeanine, peut-on mourir?...» Elle m'a regardé sans bonté. — Pourquoi dis-tu cela? — Je ne sais pas ... Est-ce que tu y crois? — A la mort? Non... — Non’ n'est-ce pas?... LOUIS GUILLOUX: Le Jeu de Patience 232
ЗЕМЉА (ИЗ ЊЕНОГ ПИСМА) „ ... Пре два дана устала сам рано и отишла на доручак код Т..., која станује y једној вили, истовремено y граду и y шуми. Изашла сам на балкон који гледа на суседна дворишта. Дрвеће y цвету, јорговани набујали као пролећне вoдe. Мирише земља. Први пут можда откако знам за себе осетила сам тај слатки мирис земље, мирис јоргована, који ce y далмни нису разликовали од плаветнила неба. Танана измаглица обавијала je сунчеве зраке, цедила их на прекопану земљу, на бубице које су узнемирено чепркале по трави. Тај слатки, опојни и блиски мирис земље учшшо ми ce тако близак, тако мој. Коју, коју сам земљу тако волела кад ни парчета своје земље нисам никад имала? Где то, y ком ли то животу?... Ах! На Златару!... Златар, Корчула! Било je y том јутарњем мирису земље, воде и сунца тако много Златара, Корчуле, меке росне траве, морског плаветнила, мириса земље топле, тек пробућене, исте оне меке измаглице која je крила море на Корчули и врхове борова на Златару. Заплакала сам. Очајно срећном, тужном, пуном жеља осетила сам ce y том часу. Па зар ce земља, зар ce мирис земље, ваздух, сунчеви зраци и мирис јоргована може тако волети? Мирис земље и мирис јоргована. Дах земље и мирис јорговача. Благо тихо јутро. Без птица, без звука. Без шума. Само мирис, опојни мирис прекопане земље, 233
ситно биље ко je ce тек везивало са животом, дах сунца на мојим уснама. Груди су биле мале за такво задовољство. Плакала сам тихо. Као што je све било тихо тога јутра. Сећала сам ce наших јутара, наших сусрета с природом, нашег везивања с природом. Али... Тако сам желела да си ту. Да ти причам о томе шта сам y том часу осећала, да ти причам о тим расцветалим јоргованима који су само расцветани јорговани и много штошта. Да ти причам о земљи, о њеном опојном мирису, који никада није тако болно допрео до моје душе. A ради тог мириса земље, ради земље људи су ce убијали. То ми je било јасно тек тога јутра. И све ми je било разумљиво тог јутра, када je земља опојна, опијена сунцем и маглом дисала узбућено и мирисала, мирисала да су ми груди постајале мале за тај мирис, да би ce тај мирис прелио преко cвиx душа, поплавио сва осећања, утабао све путеве. Земља". 234
CУTPA Ty где смо без излаза кречне стене смрти зар да ископним до краја, да руком задржавам тренут још који тај луди пепео ноћи, то слатко цвеће лажи капи крви, капи времена капи срдитог ветра. свака реч, све речи камен су станац y мом грлу грцају оне, гуше ме небо je ветар спрао чека нас подсмех вечности како да сачувам ту драгоцену сагорелу маховину пролазности то срце нашег срца на висоравнима где ce живот и тишина сливају y једно топла je топла магла на сантама минута од којих су саткани и рлен и сенка наша још који час само и нови буљуци крви биће ледени дах само да те волим, да ме волиш, очи су ми пуне пожара није на мени да витлам тим сечивима поруге 235
да судим, да судим тај дим што ce витла над крововима себичне те наде тај чичак јадног трајања јалову срећу ту иза спуштених завеса бистра јесен отиче сокацима, анђео je дошао по своје јер шта сам то био хтео шта сам то толико био неповратно наумио, дођавола несварена грумен детињства пуко иверје младости замке певања отрцани грч живота реке дремају и сведоче меке барке облака које промичу варке плаветнила о густе траве лета, о жита успаванке да брујим, да бројим још до вртоглавице и да ce успавам опет a шта je тражила смешна мушица немира паук бдења на ветрометини у светлости олује зачињен откос снова анђео je дошао по своје, анђео и слеп и глув и мутав анђео je дошао по своје, и ја знам шта хоће све je пред тим налогом пустош и глиб и смеће прошлости једноставно треба устати и поћи за њим без речи и без повратка. 236
БУЂЕЊЕ МАТЕРИЈЕ Немој ме опомињати. Нисам овде ради примера, ради добитка. Већ да ме нестане горућег. Немој ме опомињати. Нисам мртав, нисам змија. Већ да не пузим и оксидисан. Немој ме опомињати. Кише нисам ја измислио. Нек сперу све. Већ y ветру, y прашини узвитланој, те пишем, одсутна судбино. Да ли да будеш: да ме не буде. Немој ме опомињати. Не буди ме. Мораво je време. Већ да не чекам. Немој ме опомињати. Већ су невесте биле обешчашћене пре неголи су легле y први кревет, увек први од искони. Земља. И која зна да je земља. Ћораво je време. Бораве су руке. Слепо je месо. Шта ce буниш? A треба ти стићи у пристаниште. Лениво. Макакво. Ту нема приговора. Разума ти треба и овако и онако. Путокази су стварнији, и радоснији, морепловцу од луке којој жури. Не вичи толико с обале. Река те не слуша. Смрт ништа не извињава. И да те није било никада, застава би ce ионако лепршала на ветру данас. Кад je то оно било? Ko ce тога још сећа? 237
Око загледано y око. Не кокетирај с ћутањем. Сјај година je неугасив. Немој ce заваравати. Нико нема времена да чека. Сломљене крме времена. Шта си тиме хтео да кажеш? Нека пева. И нека умукне. И опет нека пева. Не правдај ce. Од страха божјега не вреди стреперити. У очима су биле само сенке грана: гране сенки за чијим корењем јуре последњи живи научници. Говорим о временима која неће да чекају да ce наше драге радости испуне. О временима непролазним ја говорим О временима од пре у утроби материној. О белом ћутању ванвременом деце која ce нису, која ce никад неће родити. Нутање звезда ме не ужасава. Једино ме то бело ћутање деце што ce неће никад родити ужасава. Ниједна жива патња, ниједан живи бол није раван том ужасу нерођења. О временима страхотним, ненадокнадивим, ја говорим. Њих да ми je: не ово олово. Па да умесим времена временскија. Времена непролазна ја дозивам. Волим те. Па шта? довикују с обале. Волиш ме. Па шта? настављају гласови. Ни конац довољан да уденеш y иглу пролазности. Наше једине постојбине. Волиш ме, па шта? Зар да не прихватиш гласове. Ko си ти да не би била глас међу гласовима. Волим те, па шта? Зар да мимоиђем мудре звезде. Звезде, звезде, звезде. И никад, кажу, краја. Половина, праве звезде; половина, фантом-звезде. Ko коме ту говори? Ko je ту пред огледалом, ко иза огледала, праслика пламена? Пролазе без обзира, без поздрава. Без сржи. Ајде, богати! Волим те, па шта? 238
Волиш ме, па шта? A то je могао бити једини посао: да пређеш све туђе мостове, све ватрене обруче, све завитлане искидаш синџире. Једини посао: то иверје, узалуд, дођавола; Ипак озарено. О све! Зар само y овим речима одсад да постојиш? О временима још неименованим ја говорим. Ветар je спор и оран. Ниједне честице на месту, у месу, на пучини, у кумовој слами, није остало. Где сам ја, где си ти? Како да ce нађемо? Сумње ме не извлаче испод одговорности. Крњи и недовршени, на каквом смо ипак безгрешном, нетакнутом, одговорном небу ожиљци какве ли то далекосежне бесциљне ране, без дубине, без тежине? Паперје. Осуђено паперје занавек. Најзад тишина? Шта? Зар њима да ce правдаш, подла храбрости? Смешно ми je да ce исповедам. На дну мора, трезори крај којих расејани гњурци промичу, не опажајући их. Угашене ватре, ипак жеравице тињају. Испарене воде, ипак свежина бије. Да трају, коме су потребне? Трају по законима и ван закона. Да просто пукнеш од смеха. На дну дна, песак и пепео. Ту хладни, врели ветрови само дувају. Ни једног лика да остане. Две светлости ce укрсте: мрак. Два мрака ce укрсте: мрак. Нећеш ми, тамо, одузети ни боје, ни цвеће, ни живу обману. Чак и кад их ослепиш, и кад ме ослепиш. Мрака je све више у мојим очима. Ништа не доказујеш противу светлости, ма како ce она звала, сеновита, густа згрчена ћубо ноћи. Светлост и тебе купа, додирне ли те својим прстима. И о теби она, ма и варљива, једино сведочи. Без ње, шта би иначе била, стражо ништавила. 239
И сваки дан, свој чин. И свака ноћ, свој сан. Да талас, настали, запљусне опет непостојећу обалу. Талас. Који ми враћаш опет, y прашини, узвигланој, y ветру, неухватљиви лик света. И твој. Који je опет само талас, ни овде, ни тамо. Талас. Једино. 240
РАБОШ I Ни мудрост. Ни досада. Ни демон. Тек ту започне људско безмирје, на неком прагу, на неком наковњу, на неком длану. Има y том безмирју нешто од углевља — на длану. Има y том безмирју нешто од удара дамара — на наковњу. Има y том безмирју нешто од киша што не престају да лију — на прагу. Онда тек дођу часови без обронка. Онда тек дођу друмови без сна. Онда тек дође море без крила. Тад мудрост заседне преко пута тебе, за столом. 16 Багдала 241
Мудрост по мери твојој, и својој. Ни један лист није раван другом листу. И збогом. Часови више не куцају; они ce огледају y неком тупом, тврдоглавом челу бика-мрака. Друмови ce пробуде и, звиждући, слепо путују. Море заборави своја крила на клупи y парку, и не зна више шта ће са својим бескрајним рукама, ни како да ce смири, ни како да ce смире. Досада стоји на раскршћу и низ улице вреба. Улице дигну руке од себе и нигде никог нема. Да л знате пустош кад досада себе својим очима гледа? Демони су сиви и сиве часове воле. То си ти, али без тежине, без трепавица, без гласа. Ваљају грудве снега, у планине их претварају. V планине што стоје непрелазне између тебе и тебе. 242
II Банеш, увек неочекивано. Шта тражиш по овим осојима заветрине? Шта си тражио по тим збеговима, тим скровиштима времена? Времена сам измислио да те заборавим, да ме заборавиш. Разломио си свет, разбио си ме на две стране; мрзим твоје непомирљивости, твоју неприкосновеност, твоје слеђене истине, твоја начела, твоја непристајања, твоје искључивости. Бацио си на свет, на часове који промичу, на руке, на чела, на снове, на сексове поругу и гнусобу. А, ево, све je мање јаза између апсолутног и релативног, између живота и смрти, између дана и ноћи, између сна и јаве, све je мање јаза. Ko си ти да судиш корењу, изворима, цвету, увирима? MOPУ, најзад, мору које ce срми без престанка између ноћи и ноћи, између дана и дана, између часа и часа, између мене и тебе, између себе и себе, између мене и мене. Где су границе? Где лажи? О којима певаш, и гунђаш... 16* 243
III Ветар ме je онда напољу дочекао. Тако je почињала нека прича. Тако je започињао своју причу. A затим je настављао увек друкчије. 244
БУЂЕЊЕ МАТЕРИЈЕ Са одскочне даске успомена У какво пепељаво пегаво пипаво море ме Опет бацаш Море моје кап y шаци испарено и горко и непознато Ko први пут кад га видех: слепи зид невидљив пламен у недоглед О који ce ломе букну и нестану и кораци и лађе и даљине Ништа није остало a све ме њему Враћа Шкољка новог још ретког реског дана кад ce Отвара (и докле) Рука дечја што махне галебу Уз крик ко рањен што дотакне ce воде Само кљуном само нежним канџама да провери Нестало није л таласа y магновењу Од једног лета до другог Да би му крила тек y овим речима била Сасвим размахнута до краја и за сва времена Која ће бити и неће бити (У крви je времена да буду и да не буду) Времена никад довољно своја кад већ нису Моја времена Што ломе прсте кад укрсте своје руке На послу који себе не зна На послу узалудном a неизбежном 245
Лепрш речи Речи лепрша Смешно je да причаш ми тајне своје: не, нећу да слушам, да их чујем Тајна je као и љубав као и крило Нема речи Земља земљи тек има да je изречи. Не пореци ни један једини тренутак Ни један једини час који je био Или био само сањан Или био није Тај час који ј е с т е Који никад не престаје Шта друго том бескрају без лика У који све нас утапа Том пуком сјају варки нашег ока Да противставиш Да задржиш да ђаво не однесе и бескрај и Живот нам ма и крњи (Нек свет сваки je живот ма и Црва, сваки живот ма и крњи Сав рањав и изубијан Сеоски друм Змијасто што ce кроз сури камен постојања пробија). Нек други неко кликтај песме Нек узвитла Ласо песме да дивљу гриву недогледа Нек улови Нека Остаје овај један једини час Кад раскрилиш до бездана Тај час један једини Пепео пену перје пролазности Тај час један једини Што je већ нестао Где ли остао 246
Окрзнут тек женом y црном што тајне неке вида Никад више проћи неће крај сивог овог зида Крај сивог овог зида који je са сваким часом Који мине све вишљи све гушћи све шири Све обухватнији све непроходнији око мене Који крик биће довољно крик да ce преко тих зидина Тих урвина Пребаци До тебе. Остаје ти да иверје љубави Да труње даха збираш Да их ма и шкрте часу који дође и прође Да шкрте их њему дајеш У даху љубави у љубави даха У љубави љубави y даху даха Je Да дођу и да прођу Њима тек спавање je рај ил пакао обећани. 247
CУTPA ОПЕТ Знам шта ме чека Товар прекопане земље Не није важно нећу ни знати Не причајмо о том. То није сутра То није време што неизбежно надолази И пуни једра и светлост расцветава Није вечност што бржа je од звука и Бржа од звезда: муња што изненадно Све влати крви веже. Знам шта ме чека Не причајмо о том. То није сутра Сутра je опет и опет и опет Сутра je плима што опет зашумори Сутра je клупа опет y парку свакојаком Над гробљем које нико и не слути Да ту je под бусењем трава (Екипа археолога опет ће стићи касно Тек прекосутра) Имена наша заборав je збрисао давно. Знам шта ме чека Товар бачене земље 248
Не није важно нећу ни знати То није сутра. Сутра je кућа нова Кућа већ стара Прљаво степениште Мемљиви задах соба Кућа са зидом жутосивим Са зидом пуним псовки и имена. Сутра je кућа стара Са зидом окреченим белим (Песма јутарња) Са зидом таман толико другим да ипак je зид прекопута Таман толико истим да ипак није постојан толико Сутра je сунце и очај Очај и сунце Знам шта ме чека Пепео да развеје га ветар То није сутра Није време што неизбежно надолази. Сутра je иста патња и случајне речи Немо што ране Сутра je исто море што ce исто Понавља Сутра je нови смех и нова радост Сутра je вино данас Сутра je соба нова У њој дете неко плаче Сутра je соба друга У њој друго дете песму стару Да разуме напамет учи Сутра je соба трећа У огледалу будном и слепом Голо раме сања 249
Сутра je улица без страха Сутра je мирна каванска тераса Сутра je поље ком краја нема Сутра je време што крхко надолази. Сутра су људи што крхко време носе Сутра су мртви што мртве сутра превазилазе. Сутра je очај и сунце Очај и сунце. Сутра je нова патња и случајне речи Тебе што хране Сутра je ново море што ce старо Понавља. Сутра je исти смех и Иста радост. Сутра je вино данас. Знам шта ме чека Заборав да упије ме без остатка Не није важно нећу ни знати Не причајмо о том Сутра je време неизбежно што крхко надолази Сутра су људи крхки што време неизбежно носе Сутра je заборав што заборав сутра превазилази. Сутра je данас ту већ међу нама. 250