да њиме изглачаш прстен егзибиције, буба-швабу живота, кочнице перја, седе крме коначности, да њиме изглачаш паркет сваког умора, станице досаде, шалупу себичности низ смућену бескрајну реку љеног трбуха да си залупио опоре капије времена, бацио шах самопознања, уфитиљио риђе бркове гордости пред првим огледалом девојке да си заразио нокте свог погледа запарао поткожно ткиво очајања, и ако си паметан и савршен као баштенска кугла да си обневидео одела, ране, кресао палидрвца мудрости на ветру, палио пластове плесниве зоре, ломио углове узалудних опита бдења да си сејао песак по свирепим угловима тренутака, по трудном снегу смирења да су ти сва деца била слепа, кидала крваве играчке вена, запаљен обруч сневања, чкиљаве очи олуја, да су ти сва деца радознала и неједнака као кокаинско лишће сумрака, као статуа кикота и заборава да си црнно веђе преспаваним подневцима свакојаког бола, згрушаним суштинама ноћи, резаним y мравињаку плача да си двокрилна врата меса, да си хитац у ноћи зрикаваца, ружичастих изопачених сунђера, да су ти навукли лудачку кошуљу трајања, матицу без сна, коју не разликујеш више као себе од себе да си спустио руку десну поред грцајуће, изгубљене обале њене, спустио руку леву на шарену кутију трепавица њених где те узалуд вреба да си заспао на пустарама сунца, на лешинама одсуства, y рудницима џажње, y котлинама благости, да си на тоцилима беса оштрио рођене сенке које су ево сад чвршће од клатна твог меса да си то мртвило мастила одакле ничу јабланови, такозване шамије стида, сексови слепићи, коврџе смисла да си зеленооки откос одмарања y цепаној свили ваздуха 101
да си пепео и перје ваздуха, замишљена осовина вечних лежаја тајанствен жамор прстију да си фијук сваког општења, да си то још y пољупцима жара и жара, леда и леда, ко би то знао да си та повијена рука исконске лености, која те измишља за своја сомнамбулска трвења, за сомот једа, за трње пуке светлости без излаза да си степенице зла, на којима су поседале капи савесне кише, склупчана копна самоубиства да си тај нежни џин пресечен сатаром слабости, који тек ту може мирно да настави своју игру камена с рамена да си окренуо ветар, тражио гној, нашао сумњиву кост, алке, локве мастила самртни рој да си знао наћи труле јабуке за сваку вечеру, бокал акције уместо голфске струје, нафору змаја да си окренуо огледала, тражио ветар, нашао ватру, прснуо y стакло, прснуо y бакар, нагризао тело огледала да носиш кључ, пљуј, пљуј, пљуј, за једини строј, за загађени бршљан, за последњи сјај, да си најзад та сломљена пруга свеже туге која ce крије иза сваког замаха биља, y сваком кварцу даха, y свакој опреци небу, да си отворена књига на коленима артичког џина y чијим су очима прошле све олује и пали сви снегови векова да си y ноћи руке што ломе муње и мун>е залеђене стоје, да си y ноћи муње што ломе руке и руке повијене горе да си заборав света, да никад ниси почео, жаоком да си измамио живот дубљих трава, коме треба ова слабост да си y самом језгру смрти, на тим џиновским грудима облака, разлистан сваки дамар да си сваким даном све више y сну који ce не враћа, да си као кост само пева тајни пламен да си талас који ce не окреће више y овој жутој срџби свих пролећа и кад отвараш последње очи y себи 102
да си точак тај што не престаје y крви, да си никад други до дроб овај сатрвен мрак од уста до уста да си глава што почива иза времена, где нокти рака парају злато и црва, да си вечно текао кроз ову прашину годишњих доба да си глечер све тише и тише, слепило где ce рађа пео један свет без страха да си на челу облак љут и суви знамен, бензински мир, иверје корења, да ce као задах носиш, да y задаху звезда још ce увек чекаш да си лајао, скидао шешир, болео, завлачио главу y сва угнућа земље, y све шупљине мисли, палио срму, баратао по сачми по срчи бола да си та гума љутње, тамноводена звер мисли иза свих достојних завеса петролеума и неба, усидрена стопа падања да си та укована чађ разума на попрсју обезглављене топлоте, на црној табли живљења исписано, задатак да си укована топлота на попрсју обезглављене чађи разума, на црној табли задатка исписано живљење. 103
БЕСПОСЛЕНИ ПОП И ЈАРИЋЕ КРСТИ (НАРОДНА ПОСЛОВИЦА) Ја сам тај „беспослени non" који „јариће крсти". Прича за Нашу полугласну реку, шапућућу реку, заспалу, дању и ноћу, y пијаном дрвећу, кад ce слепи слапови љубе y џиновским аутомобилима тешким тек од сласти. Богови нису им равни, ни Јуноне, ни краве. A онај који ми je толико сличан и тућ, савршен као снег, проби ce кроз густу шуму печурака и мисли и узе ми главу, моју главу из мојих стиснутих руку. Њом поче да ce титра, хладно и пријатељски, по соби, по предсобљу, баци je низ степенице мећу жилаве изгубљене слогове, мећу кичмене снопове, мећу звездане рће. Затим je опет врати на своје место и седе. И ред, други ред завлада на дну овог мора, где растем непомично као овај одговор. Светлост je овде продала душу ћаволу и за његов рачун постала je ухода, шпијун који ништа не прашта. Но ја вас молим, усплахирене ентелехије, сачувајте бар последњу маску. Јако румено намажите усне, натрпајте много цветног пудера, очајног пудера, на бледило својих гсостију. Врач са Врачара даје пролазним станицама погрешне знаке, да земља, најзад ослобоћена звезда и пандура, срља меком падином не знам каквих снова. Како још могу да уверим ове руке, руке на послу, руке на светлости, да je метафизика, та каткад бесомучна и конвулзивна жена као лепота, каткад мирна као поплаве, достојанствена као матура, саблажњива као вулкан104
ски кратери, дошла и прошла над Београдом. Звала ce НУПАС СУБЛА; продавала je сапуне, писала узалудна љубавна писма на лекарским рецептима свима који нису стигли да их приме. Била je: две змије, две змије од светлости, које ce нису никад стигле. Како, како да уверим ове руке, руке на куку, руке на neску, да ce y овом ПРЕДГРАЂУ духа појавила бела куга од које je већина умрла, a остали, половина њих плаче, половина ce смеје, и да ce спрема једна завера, изгубљена као y петљама избезумљени конац којим сад хеклује она. Како да уверим ове ноге, ноге на жару, ноге на жалу, да je психоанализа залупала на његова врата, ушла, a он je није ни приметио. Госпођa Панићка, тако ce она звала y Београду (на успомену, на либидинозну успомену на старога Пана, који сад носи цилиндер и тренч-кот), померила je памећу и померила слику на зиду, сасвим неприметно, да je за њега од тада постала чудновата и мистериозна као цело његово детињство; додирнула огледало, које ce од тада претворило y најдрагоценију љубавницу са патетичним нагласцима, никад, никад до сад слућеним. Како, како да уверим ове ноге, ноге на овој звери, ноге на овој земљи, да су ce тринаестогодишње ћутање и чудо, поред ceux забрана, усред великог поста, венчали на тајанствен начин, на запрепашћење ceux оних који ce јутром из кревета дижу увек само десном ногом. И тако, нема више деце, ни средњег рода y овом српском језику. Потернице су већ послате за овим бегунцима, из чијег монструозног брака очекују ce катастрофалне појаве, небеске и земаљске. Митос, прозрачно наше месо, мрежа која нас држи y овој ништавној сржи, пуној божанства као зидови стеница, као зелени вид углевља, олуја, меланхолија. 105
НИКАКАВ „ПОСТОЈЕЋИ ОДНОС" Никакав „постојећи однос", па и кад ce тиче оних који су ми најближи, неће спречити да ce оконча потпуно развој или крај свега онога чему ce, на крају крајева, једино подвргава мој живот, идеји љубави, на пример, мада ми y овом тренутку изгледа као неопходна нужност да ce и та идеја ревидира и да je њена негација можда иманентна граничном питању које je увек исто. Али, ма како парадоксално то изгледало, та критика и та негација јесу ствар саме љубави, тачније речено, једино питање те неразрешиве коагулације духа и меса коју дрско називам „ја“. Ово стављање руку изнад очију, да отклоним блиску, прљаву светлост која ми мути поглед, неће ми допустити да боље видим, јер ове очи, јер овај разум гледају негде где већ нисмо ни љубав ни ја. Један „постојећи однос" само доноси нове „рушеће односе", јер omnia determinatio est negatio, да цитирам овде Спинозу и јесен, који ce некако мешају y мојој свести. A пред једном негацијом, ја могу да узмем само став једне коначне негације. Граница, сваки je „однос" само извор безграничности где љубав тек носи своја огледала без стида. У тим „коларићу-панићу" само савест љубави може да ми још веже очи. Сматрао сам увек, сматрам и данас, да je „неверство" према једној жени само верност према јединој љубави. Међу тим „анзискартама" изгубљено je нешто од мог живота, и ја 106
имам право да говорим. Ако je љубав тај амбис који ce отвара бескрају и смрти, где чак и њено постојање има тек да ce утврди или да ce порекне, ако je љубав то рушење где ce ради о целом човеку, тај непрорачунљиви опит меса и духа, одакле ce више можда и не излази, где речи ја волим значе y ствари ја постојим, ја немам, ја не могу да имам поштовање за ваше љуљашке-постојеће, односе, на којима ce све двоје по двоје (каткад и троје) нишете, осигурани и опрезни, изнад ове продеротине којом je зидан сав живот. После свега ја видим девојку ... трећу девојку... седму девојку ... тринаесту девојку. Јер, La Treizième revient. C’est encore la première; Et c’est toujours la seule, ou c’est le seul moment. 107
ЈЕДИНА ПЕСМА KOJУ ЗНАМ НАИЗУСТ Једина песма коју знам наизуст, која ме зна наизуст. Очи су као очи оставиле своја стада, сад потпуно изгубљена измећу претпоставке неког јутра и неког војсковоће части, кога су жене понеле пре прве брачне ноћи својим имагинарним љубавницима. Нико их није питао за допуст, нити су дошле као киша, математичке игре овнова, светих овнова. Кревети су били размештени као небеса негсих олуја, где су све гране биле утопљене, све ране залечене y вечности. Оставили су мора бисера, клисуре чекања. Прапорци божанских губаваца неће никада моћи да разбуде наслаге толиких ноћи, под којима сањају убице које ево хвалим као најверније заставнике једне правде, која није увек била вода, сирће или црв. Ослобађам ce лагано тих речи, које су досадиле као успомене до сада; до сада су лиле неке чврсте и густе алке, до сада, када je нож испод пазуха служио да ce пара нека туга која ће тек доцније стићи y ову собу, где неки ево додирују своје детињство као тиху заспалу маховину своје неишчупане сржи, те армије, арије смрти где смо једино тачно, једино верно оцртани као лед на окнима неких избезумљених савести, које нам краду дане, краду сочива једне јадшсовке. Али никад ce нема времена, кад тако нестваран као рука која пише оно што неће, кад ево ce претвара тај хируршки потез зарђале 108
и непроверљиве дражи y све што су мрави, ови мрави пожелели овој трави, која ниче твојим боковима y златним бокорима ове чељусти. Сећам ce, како да ce не сећам, све су један по један пошли огледалу које ce изврнуло y њима као звук гонга, пре даха, пре овејане страсти неких калућера који једу корење пакла y пећинама што ce више не буде. Ја: остави ce светих игала, твоје су игле суве као мисли оних који су неповерљиви према овом окретању y круг, y коме су мајке бивше тралалајке, балалајке, змајеви и крајеви хаљине сећање на дневнике који представљају каткад светлаце или ђубре. О, ево тим истим ножем дељеш чун y апстрактном месу тамне звери која почива под оделом тела, тај суморни, суманути х највише математике, a који ће ти, тако лабилан, тако лабав, толико лабуд, толико блуд, послужити да пловиш по унутрашњости здробљених органа твог грудног коша, где и сад пева последња нада. Сешћеш y чун који ће те носити по том ласоом заробљеном језеру, где све што си био или ниси био лупаће на прозрачне сводове твојих ребара претворене y јунске смрти, a то су самоубиства, a то су руке пуне револвера који ce ето устремљују на све. A после тек наставиће ce историја о којој сам само говорио са маском на лицу као мексикански разбојници, јер тако je руб времена додиривао вечност да речи нису знале свој пут који води кроз шуму увек исте крви или загонетке. Освоји свој смех руком једне девојке која стеже своја прса и осећа ce везана твојим ласоом y грудном кошу, где плови још увек чун који je y ствари већ давно био издељан. И y овом звиждању фабрике бензина, ти ce само спремаш да свако ново јутро испуниш истином огромних сунчања и крвавих експлозија од којих нас ништа не може спасти. И зато сам срећан, свирепо сам срећан. 109
ИЗ ЖУТОГ БЕЛЕЖНИКА Да пустим све своје сумње ко Дечје змајеве y свет Да отворим све горчине све ране да лопте ко крв кад вене пресеку очајници? Па шта онда? Да пред вама пресамићен посрћем ко скот ниједан Да пружам руку за динар убоги драге драгости за мало хлеба светлости? Па шта онда? Да сам пред вама сукрвица и бале бола и ништавила Да изнакаженог лица без осмеха и шминке да богорадим? Па шта онда? Да пустим на вољу паклу ужагрених очију те да сагори и хартија 110
на којој пишем ил бљујем не знам већ речи те крте Паклу за који нисам крив да л' нисам крив? Па шта онда? Не, о капи топлоте, ти плодна једино за тобом ја трагам плодна једино У утроби ове ноћи ја трагам само за телом ове бескрајне и тешке — — и моје — сенке што ломи ce преко свих међа и свих веђа. Ја трагам за гласом топлим на ветрометини овој да опстојим Да од зиме од безумља да не цвокоћем. 111
СНОВИ НА ПОСЛУ „Експериментатор узима неосетљиву руку хистерика, намешта je иза застора и убада je девет пута чиодом; затим тражи да пацијент замисли неки број и да га изговори; пацијент изговара број 9, дакле тачно број убода. Међутим, било je доказано да он ове убоде није могао осетити". А. БИНЕ „АДРИЕНА: Истински делиријум y кретању. Haine интересовање за интелектуални живот je тако велико да ми помишљамо на делиријум тек y присуству делирантних појмова. Али дискурсивна мисао и њен превод, речи, нису једини изрази менталне активности, која ce актуализира исто тако и држањем, покретима и комплексним поступцима. За делиријум ми имамо дакле друга средства a не само концептуалну мисао. Има делиријума који ce говоре пре него што ce живе; има других који ce живе пре но што ce говоре; и ове две манифестације не морају увек да ce допуњују." Ш. БЛОНДЕЛ СМРТОНОСНИ СКОК У CHУ. - У немачком селу Расдорфу десио ce недавно један необичан и трагичан случај. Кроз прозор другог спрата једног хотела иско112
чио je неки гост y двориште и претрпео тешке повреде. Он je искочио кроз прозор за време спавања. Кад je доцније y болници дошао к себи, испричао je да je имао веома ружан сан. Сањао je да je цео хотел у пламену и да ce сви гости и послуга спасавају кроз прозоре. И он je тада одлучио да скочи кроз прозор. Лекари сумњају да ће овај човек остати y животу". („Правда" од 4 маја 1931). МУЖ КОЈИ JE У CHУ УБИО CBOJУ ЖЕНУ. — Скопље, 3 маја. Претпрошле ноћи у селу Крушици у срезу скопском, Трајко Петровић убио je око поноћи из своје руске брзометке своју жену Љубицу, која je спавала мирно поред њега... Иако je убица одмах пао властима y руке, злочин je остао још увек необјашњен. Нису ce могле утврдити побуде које су Трајка навеле да убије своју жену, коју je, како je сведоцима утврђено, несумњиво волео. Те вечери младенци су после обављених кућних послова легли доста рано ... Међутим, око једног сата ноћу Трајко je изненада скочио бунован из сна, зграбио своју брзометку и опалио један метак на жену која je спавала поред њега. Како je метак био думдум, рана коју je проузроковао била je тако тешка да je несрећна Љубица одмах издахнула... У ноћи кад je извршио злочин он je сањао како га сељаци из села Дивља вијају да му ce освете. Узбуђен тиме, он je скочио и у тренутку дохватио брзометку и опалио један метак на своју жену." („Политика" од 6 маја 1931). САН ИЗАЗИВА СРЧАНЕ МАНЕ. — Болесница je једна жена од 35 година, удата и мајка. Она ce жали на срчане болове, на лупање срца и на гушење. Болови ишчезавају под утицајем просте сугестије; али ce после неколико дана опет враћају. Тада доктор Фарез прмишља да су у питању патогени снови, снови који, не остављајући трага у свести после буђења, делују 8 Багдала 113
и даље y подсвести и изазивају морбидна стања. Доктор хипнотише болесницу и успева да открије на тај начин заборављени сан: болесница je ужаснута видећи лопове како улазе код ње; осећа ce као да je прикована за кревет, неспособна да ce покрене, покушава да виче, али не може. Њено срце јако лупа. Тај je сан био заборављен, али je она још шест месеци после тога имала све симптоме болести, осећајући изнемоглост, лупање срца, гушење итд. (Опсервација др Фареза). САН СПРЕМА BEЧEРУ. — Госпођа Ак. из Београда прича: Сањам да долази мој син М. око десет часова увече уморан и страховито утучен. Видећи га таквог, питам га да ли je вечерао. Пошто je одговорио да није, устајем (сад стварно), одлазим y кујну и почињем да пржим јаја. Кад сам му то спремила, враћам ce y собу, али њега тамо није било. То ме je јако зачудило и ја обилазим цео стан да га прбнађем. Најзад ce обраћам својој ћерци, која још није била легла, и питам где je М. „Он уопште није ни дошао", одговорила ми je зачуђено. САН ИЗАЗИВА МРЖЊУ. — Б. 36 година, отац породице, образован и озбиљан, осећа и против своје воље праву антипатију према својој жени. Ово осећање изгледа му толико тајанственије што оно ипак не искључује велику љубав Б-а према својој жени. Лекар хипнотише Б-а и успева да открије заборављени сан. У овом сну жена га грди; после буђења y свести ништа није од тог сна остало, сем осећања мржње које ce y свакој прилици јавља. (Опсервација др Кројста). АУТОБИОГРАФИЈА ЈЕДНОГ ПОДСВЕСНОГ ЈА. — „Не разумем тачно шта ви подразумевате под сновима", говорила je Сали, „дух мис Б ради целе ноћи. Кад ce она пробуди, сећа ce само неких ствари на 114
које je мислила (тј. које je сањала); док ce других не сећа. Ви зовете сновима само оно чега ce она сећа, a не остало. Не видим зашто све друго на шта она мисли није сан као и оно чега ce она сећа". ОДЛОМАК ИЗ САЛИНЕ АУТОБИОГРАФИЈЕ: Удоба проходања први пут су ce поделиле наше мисли. Сећам ce пре тога да сам била само ја, једна једина особа. Не знам која je дошла прва, али имам старије успомене него она (свесна мис Бешамп) зашто не бих ја била прва личност... Често сам јој сугерирала ствари на које сам врло интензивно мислила. У ства- ри, нисам ја делала, била je то она, али сам ce ја тиме користила. Не знам да ли сам je ја гонила да ради те ствари; међутим, на њих сам мислила јако. Нисам на- мерно покушавала да je гоним да их ради, али сам веома много то желела, и дешавало ce да je она ра- дила што ја хоћу. Најчешће она их није извршавала кад су моје мисли биле потпуно различите од њених. Често je била кажњавана што je нешто урадила што сам ја хтела; на пример, ја нисам волела да идем у школу; желела сам да играм хокеј; мислила сам да je то веома занимљиво, јер дечаци играју и о томе непрестано говоре. Она je волела школу. Једног дана она побеже из школе на цео дан, пошто сам ја на то дуго мислила. Иако она није хтела, ипак je то учинила... итд. (Мортон Принс, Дисоцијација једне личности). 115
У БРАЗДАМА ОБЈАШЊАВАЊА, У УBAЛAMA ДУХА, У РИТОВИМА ЖИВОТА У браздама објашњавања, y увалама духа, y ритовима живота. Од Кушића до Канта, од Ничеа до Mickey Mouse-a. A нисмо стигли да кажемо оно што нас je најзаповедније дозивало, ни да поменемо оне које бисмо најрадије призвали. Нераздељиво орање светлости и мрака, мрака и мрака, требало je говорити. Ту нужност говора ко je претварао y неизбежну вољу говора? Ми, који ce каткад зовемо ја, каткад ћутање? При крају, на овом 135 степену једног непрестаног духовног пражја, y претпоследњем часу петмесечног дежурства на живој стражи, на крајњој предстражи разума и разума... кише, црни гаврани, џепна огледала сумње, влажно оголело грање досаде, крекет жаба неуморног суседства, таоци света по сваку цену, куцање срца под пожутелом фотографијом љубави, зубобоља беса... Не, ТО није именовано, и ми знамо лозинку и одзив сваког смисла, ми ТО нећемо довољно именовати, никада. A пре тога, ми смо имали да говоримо, још да говоримо, све да говоримо, пијани и слободни од речи које су тек овде престале да буду јадни знаци, суморни безбојни симболи и бедна средства за споразумевање (кога? кога и кога?); преображене речи тек овде су пуна стварност, задржано бекство надстварности. При крају једног... Да ли ce опет враћамо овом опором „сваком дану", тој 116
глаткој падини осцилације свести и очигледности, где нас заводнички чекају оба разума, који више никоме од нас неће моћи да послуже за воденично камење да њима мељемо зрна својих бесконачних тренутака, на дну где нас стално чека лаки лик, оловни слик наших навика? (УЗГРЕД БУДИ РЕЧЕНО 1930) 117
III ШТА JE У МЕЂУВРЕМЕНУ БИЛО или GUERNICA
Треба учинити стварно угњетавање још угњетачкијим, додајући му свест о угњетавању. Треба показати. y свакој области Друштва (постојећег), срамни део Друштва. Треба проповедати народу ужас над самим собом да би му ce дало храбрости. МАРКС: Критика Хегелове Филозофије права
ШТА JE У MEЂУBPEMEHУ БИЛО И зато нека не причају Њори, Краки и Ђођи да ce чудновати подвизи дешавају само y причама за децу. Нека им не причају да je трава само росна и зелена. Трава je храна за краве и за овце. Траву једу понекад и људи. Трава je здрава. Трава je пламен. Трава je мрак. Она не расте само по ливадама. Трава расте по зидовима, по кућама, по сновима, по сликама. Она je прљава. Она je пуна змија. Чешаљ уједа. Змија-сантиметар стеже ce око Мириног струка и тајанствено спава y ташнама. Маказе не секу само нокте. Оне су тајанственије од мачке. Оне цртају. Нека им не причају да су звезде кандила. Звезде су путоказ за морепловце. Звезде су чиреви. Оне су сандолине. Звезде играју шуге. Оне су шугаве. Звезде копају канал. Звезде су рутаве. Звезде су шантаве. Звезде падају y несвест. Звезде падају y месец. Бабе гутају звезде: „Данас и звезде и жлезде, сутра ни звезде ни жлезде". Нека звезде иду без трага. Нека им не причају да je цвеће само бајно и мирисно. Цвеће труне и трује по собама. Цвеће лаже кад ce поклања. Ја дајем ипак цвеће својој девојци. Цвеће гноји њиве. Цвеће доји муве. Цвеће обара ученике на испитима. Ko чува цвеће y књигама? Цвеће je жалосно и пакосно, Цвеће пере ноге. Цвеће пуши 121
на лулу. Цвеће голица мртваца испод мишке. Али, цвеће je сада чистије. Маказе цртају. Књиге без слика су досадне, каже Алиса из чаробне земље. Књиге са сликама могу бар да ce гледају. У Русији су све књиге за децу са сликама. Кад сто пута прегледате слике и досаде вам, пустите маказе нека их обрсте. Маказе су брже од кенгура: Одсеците чичи бркове и залепите их на фуруну. Одсеците девојци ножице и прилепите их на врата. Зашто би врата увек била само отворена или затворена, нека пођу. Одсеците гавране са снега и прилепите их на луфтбалон. Ту бар нису злослутни пороци. Изрежите гуску која лети и стрпајте je сестри Ананији y руке. Одмах ће показати своју тајну мисао. Тако ce добија лепак-слика. Слика-прилика, слика-осећање. Тако ce добија из непомичних сликагробница жива слика, живот-слика. Тако ce спајају растављене за увек слике и добијају ce слике какве ви хоћете: слике-жеље. Да би ce за људе и за децу направио један бољи ред, који не би био дворед, калуп, скамија, који не би био мучење, потребно je од већ постојећих слика, двореда, калупа, скамија итд. да ce направи дар-мар и да ce те слике, двореди, калупи, скамије итд. људски разбацају. 27 август 1933. 122
ПРВИ МЕЂУЧИН И досадило Мири да робује y манастиру. И она je дуго мислила, мислила и најзад смислила како ће да ce спасе из манастира. И кад није могла y џаку од кромпира ни преко зида, јер je мала, она je знала да кад порасте, и буде већа и од сестре Керубине, и јача од сестре Калавестре, она ће онда преко зида. И једне вечери y дворишту мислила Мира једнако на то, кад примети да расте као кад деца дувају y балон. И расте Мира, расте, и глава јој пређе преко зида, и угледа улицу, и аутомобиле, и моторни чамац крај улице, и жонглера како игра са лоптама, и једно дете на врху јаблана како краде птичија јаја, и једно дете како гази, обучено, реку и нико га не грди. И пребацила je већ леву ногу преко института, али зле очи сестре Калавестре и сестре Ананије и сестре Бигамије и сестре Утопије сестре Параскеве никад ce не склапају. Заврискаше, и као бесне хијене дочепаше je за ногу. И рнтну их десна пета Мирина, али je оне угризоше, и спласну Мира као балон кад ce убоде шпенадлом или додирне цигаретом. И од беса попрскаше узице којима су сестре везивале своје црне чарапе, и смакоше им ce црне чарапе и подигоше сукње и најурише децу на спавање. И само су ce белеле језиво беле вадле сестара, које никад ђаволско сунце и људско око није угледало. 123
И сестра Керубина пискала je и јурила кроз ходник: „Ставићемо те ми целу y калуп, a не као Кинези само ноге својих девојчица. Ми нисмо Кинези. И ти ћеш остати мала и послушна, и научићеш најзад триста шесет и пет пута пет молитава." И Њоре на врху јаблана није крао птичија јаја него ce мувао око лопте жонглера. И над жонглером има жонглера. 124
ДРУГИ МЕЂУЧИН Онда спустише босу Миру y подрум где су већ биле сестра Ананија, сестра Бигамија, онда сестра Керубина, сестра Калавестра и сестра Чапља. A остале, младе сестре, онда су навириле као окречене бубашвабе. Онда рече сестра Ананија: „Шта си ноћас сањала несрећнице? Ааа... топлу супу и голуба! Где си ноћас хтела да бежиш? Зар да изгубиш душу своју?" Онда задави дивљу патку што je у руци држала. Онда писну сестра Бигамија: „Добра je теби и црна цигура. Наш je господин сисао само сирће. Шта си ноћас сањала, мокра вашко?“ Онда од секирације поједе колос-цвет. Онда подло унесе јој ce y лице сестра Керубина: „А да ли знаш нешто о оченашу?" Онда Мира прошапута: Оченашу тамбурашу Дај ми сестро млека чашу И цимета пробисвета Који сваке ноћм шета По грбавом сутљијашу Хлеб наш ... Мокру ваш У цигури Ено јури Један зелен зеленаш 125
Онда je уштину сестра Керубина за лакат, a сестра Калавестра промрмља кроз крст: „Беднице боса, изгубићеш душу своју. За ове смртне грехове мораћеш да поједеш крст. То je онда онај прави тврди рицинус за чишћење душе. Или ће те y паклу рибе гутати." Онда je само сестра Чапља ћутала и мислила како je слађе месо девојчица од меса жаба, пужева, јежева и змија. A тек онда je Крака намигнуо Мири да су спасиоци већ ту. 126
ТРЕЋИ МЕЂУЧИН Па покисли од туге и очајања као од кише и са клином y срцу ишли су пет дечака, пет вршњака, пет вештака. Падало je све пет по пет птица, покисле и оне од туге и очајања, па су и траве повиле своје главе у целом том крају око подмуклог института који je био мрачан као куга. Са прозора једног падала je само Мирина рука, крвава, па немоћно поздрављала или боље рећи у помоћ звала пет одлазећих дечака. Пред вратима института, закопано у земљу, једно очупано па одрано чучук-пиле стајало je и чувало да ce неко опет не приближи. Летело je око ове црне куће сијасет птица и расла je црна трава да више није било ни стазе ни места. Девет дана и девет вечери Јова по шумама и међу птицама, лептирима и бубама око нечега ce стално петља и бакће као кад канту мачки веже за реп. И он стално нешто чита и чита. Девет дана и девет ноћи над покислим овим крајем гадно лице сестре Калавестре, као кувана свињска нога, као трули модри патлиџан, као огромна пљувачка и као флека под цркнутом мачком, бди. Задовољна je свињска нога, задовољна je пљувачка и модри патлиџан; радује ce и флека испод труле мачке што je испод себе сачувала, од крађе и бекства, једно јагње. 127
ЧЕТВРТИ МЕЂУЧИН На првом спрату. — Чича Абажур није добио медаљу. Добио je цилиндер. Сваки жандар носи медаљу, али не може цилиндер! Чича Абажур сада иде по жици, јер он ce учи док je жив. И шпорет ce учи док je жив. Са Чичом сад живи патка. Сестра Ананија удавила je није, јер тврд je орах воћка чудновата. И патка je тврда воћка. Са балоном ce и она патка спасла. На другом спрату. — По крову не иду само месечари, клонфери и чувар-куће. Понекад по њему иде и Буља и Јова и Њоре, јер није ком речено, већ ком суђено. A њима није ни суђено, ни печено, ни кувано: они су сами дошли. По крову иду и споменици. Они обично не знају шта да раде. На трећем спрату. — Луфтбалон није ни на другом ни на трећем спрату. Он je чардак ни на небу ни на земљи. На чардак-балону не спава ни царева ћерка нити ce шепури змај. На њему су два гаврана која играју карте. Они ce страшно свађају. Кад ce двојица свађају, балон ce користи. По плеху испред прозора Гуга узалуд јури на ролшуама. Њему оне неће помоћи, a ни Свети Илија, заштитник свију возила, a ни Спасов-дан, празник светих лифтова, a ни Свети Антун, чувар несачуваних дрангулија. A завитлан Бођа-праћка, ено сад ће, сад ће да шчепа Миру, која чека као откинуто дугме. На четвртом спрату трамваји ce крсте. 128
ПЕТИ МЕЂУЧИН или ШТА CE ЗАТИМ ДЕШАВА — И тако су дечаци пошли у нове подвиге и y нови живот. 9 Багдала 129
МАРИЈА PУЧAPA ПОСАО КОЈИ ПРЕТВАРА Мали огласи Један оглас од петнаест речи Само за Београд свега Седамнаест динара Свака даља реч један динар Последњих сто динара дајем сваком лицу Ko je ми ма где и ма какво нађе Запослење Млади брачни пар без деце и без средстава Моли за ма какав посао Само за обичан стан и храну Понуде администрацији под „Беда" Милорад Јовановић са станом y Албанској 32 Тражи посла По занимању обућарски радник Макар неки други посао Шнајдерка млада радница тражи посла Знам шити на машини Хоћу радити Посла ми дајте мa каквог посла за хонорар Ma какав посао 130
Посао који претвара земљу y цигље Цигље y куће Који извлачи гвожђе из трбуха земље Претвара гвожђе y трбухе локомотива бродова и фабрика У кревете ексере шарке ленгере пера и окове Кревети где једу тишину жене са платинираним косама. Даске на којима леже сатрвени удови Окови који претварају људе y мутаве нумере Посао шпарта земљу гвозденим и каменим пругама Пругама по којима јуре црни и бели возови Теретна и путничка возила Путеви по којима газе свилене потковане и босе ноге Ноге које суботом људи нежно y Лаворима перу милују и чувају Колена која тргују Квргави прсти који на домак спавања робују Посао подиже високе пећи и централе високих напона Лије полуге турбине суши ритове и мочваре Обара дубоке шуме и деље високе таване Клупе ренда и вешала Шуме које ноћу крцкају y собама У којима фијучу сломљена табана црнаца Фијучу бичеви колонизатора Шуме-дојке шуме-хајке шуме-вешала Посао баца вијадукте изнад грабљивих увала Леним сврдлом тунела буши планинске препоне Крчи руши и разбија Санте џунгле пампе и ледене брегове 9* 131
Посао су људи који јуре Који ce савијају грче ломе гњече журе ударају рањаве сакате Убијају Људи који слепе који ce трују и грозно прљају Посао су људи који мере куцају глачају носе вуку забијају Који очајно шрафе мотају сипају копају ломе грабе и свирају Људи који заборављају који ce опијају играју карте отупљују псују пљују И гутају Посао су људи који ce опију који ce буне који не знају сазнају падају не могу И лутају Посао je глад мраз рат жеђ пад чађ жуч јеж буђ јад мук гад цеђ Туђе богатство и беда У почетку борбе y беди гледају само беду A не виде њену прекретничку страну Посао су жилаве и крте њиве људске канџе шаше балега штале трла мршаве свиње Копита рогови кљунови канте ђермови кочеви грабуље и ђубре Посао су на леђима слоновски џакови На потиљку оловне корпе угља У рукама слепи пијуци ашови лопате маљеви и чакље На плећима раменима ногама устима слабинама образу очима и коси Греде скеле полуге трегери траверзе балвани и шлепови Ооо-рук ооо-рук ооо-рук 132
О-рук запните момци Шта стењеш ти тамо шепави О-рук. трудна фрајлице О-рук врдните лево О-рук дижите јаче Још јаче голе мрцине Нашта вам из снаге стрче те ваше грдне вратине Зар да их дома гризу стрине и трбате шоцаре О-рук мајчино пиле Млеко ти бабо слинава О-рук и ти си ми војник Овде те брајко мој слатки плаћа газда печени О-рук не гунђај клемпави За банку имаш да запнеш О-рук банатска владико Не носиш на глави митру Већ дрмаш тешке балване О-рук један два три о-рук Један о-рук два један о-рук Три о-рук о-рук два један о-рук Један о-рук два о-рук три о-рук О-рук о-рук два о-рук о-рук један Три два о-рук о-рук о-рук један Два три о-рук о-рук о-рук један Ооо-рук један ооо-рук ооо-рук . 133
НА УГЛУ ЧЕЛОПЕЧКЕ И ЗАХУМСКЕ УЛИЦЕ На углу Челопечке и Захумске улице На угловима свих улица света На угловима света без улица У ходницима, затворима фабрикама и болницама За келнерајем За тастерима Пред котловима и са голим пекарским ногама У прокислим наћвама Ноћ која не спава Не спавају ноћне шихте радника y лапавим окнима Где будни метани вребају напрсле лампе y згрченим рударским рукама Не спава прековремени рад Ни болом сатрвено тело у карболском чаршаву пуког болничког кревета Ни ноћне смене Не спавају ноћне смене радника Па ипак je ноћ милионски сан Тише дисање слатки уморни слом Трома топла бара спавања Па ипак на обронку те троме топле баре спавања У муљу о где сву ноћ лагано тону покошене ливаде борбених јава 134
Не спавају пажљиве очи радника електране Ни руке линотиписта на тврдим словима Ни пликови ни вене на ногама келнера Не спавају проститутке y пустињи улица Ни ноћни чистачи господских улица Ноћ која не спава Па ипак je ноћ милионски сан Сеновита пустара жеља Замамљен ток Запаљен ланац телесних мешања Мук згрченог фетус-човека Па ипак на рубу ове бескрајне катаракте спавања Од пернатих лежишта до деце у Скопљу заспале y амамском пепелу Не спавају чувари пруга са гас-лампама на бурним грудима Ни поноћни швајсери нагнути над шинама Не спавају цревари крај смрдљивог лоја и цеђи кипећих казана Ни касапске калфе y зеленкастом гаду воловских бурага Не спавају ни морнари ни ложачи на машинисте ни сплавари ни рибари ни кондуктери ни шлепари на земним и воденим путевима света Ноћ која не спава Ноћ која не спава 135
ГРОМКЕ РАДНИЧКЕ СТОПЕ Громке радничке стопе Громке стопе радника И сељака Неумољиве стопе Стопе црвене Ваш бат овде Ваш бат тамо Бат који овде разноси крв умор скотски рад беду буну и свест Бат који тамо одјекује слободом победом свешћу И радом Стопе црвене Стопе пролетаријата Ваш одјек. овде Ваш одјек тамо Одјек je тај овде позив опомена буђење Упорно буђење Одјек je тај тамо чврсто корачање напред глас конач-. ног циља Знак коначног циља 136
И овде и тамо исти je бат исти je одјек исти je глас исти знак Неотклоњиве изградње бољег живота Стопе црвене Бољи живот Да не буде израбљених Бољи живот Да нестане за увек израбљивача Бат громке стопе радника Бољи живот Да рад буде само човечанска нужност a не скотско сурово мучење Бат бат Бољи живот Да зре плодови рада за будне радне масе И реке за њих да носе најбрже лађе За њих да бујају силоси крупног пшеничног жита За њих за себе да зидају цветне бетонске зграде Бат громке стопе радника Неодољиве стопе Стопе црвене Бат бољи живот Колевке трактори џиновски стројеви електро-мотори угодне вароши кугел-лагери трансформатори елеватори изложбе купалишта и хиљаде Путничких авиона Стопе црвене Бољи живот За њих за себе млеко путер и гласне планинске шетње За њих за себе књиге Музику чарапе и смех 137
Неумољиве стопе радника и сељака Бољи живот Мириси Бољи живот позоришта ваздушне бање дугмета филмови и лаке Прозрачне блузе Бат бат Громке стопе радника и сељака За њих за себе опране вијорне косе турбине дизел мотори њивама што скраћује радна јутра Укроћене скренуте реке новине и Здрави зуби Ваш бат овде Ваш бат тамо Неумољива изградња бољег живота Бољи живот Сунце књиге слике непромочиве рукавице Дњепростроја Сунце Прозори окренути сунцу Беле постеље Сунце кварц-лампе У рудокопима И сунце Најзад сунце y утроби теретних бродова Бат бат Громке стопе радника Неумољиве стопе Стопе црвене Све речи другарства на усне радника! За њих за себе вреле пешчане плаже За њих за себе науку За њих за себе сазиање Сунђере цвеће и слатка теста 138
Црвене стопе радника За њих за себе мостове клубове возове и музеје За њих за себе Свеже лако дисање Веранде читаонице перионице чекаонице поезију и Светле операционе сале Громке радничке стопе Громке стопе радника и сељака За њих за себе љубав без ових вековних лажи Чулне раскривене ноћи без ове тегобне страве За њих за себе ... Бат громке стопе радника Наш бат овде Ваш бат овде Сувише je доцкан за мирно решење спора Наш бат тамо Ваш бат тамо Прелаз из владавине нужности y владавину слободе Ваш бат овде Ваш бат тамо Бескласно друштво ce рађа Бат Бат стопе Стопе слободне 139
GUERNICA Тотални рат je немилосрдан... Он погађа не само човека, већ и жену и дете. LEDENDORF: Der totale Krieg На палуби Citta di Bari почетком јануара 1916. године. Брод je пловио под жутом заставом — знак заразе — између Драча и Месине. Само je ноћу смео да крене, глух и невидљив да исплови без опасности, пред зору, из зоне где су крстарили врхови перископа. У потпуном мраку, згрчени, збијени, вашљиви, исцрпљени. Први пут на широком мору, које, можда, нису ни примећивали. Радило ce о нечем другом. Деца из Србије бежала су од глади, од граната, од смрти. Двадесет и једна година je прошла. Читав један живот. Вести које нам ових дана говоре о бродовима са другим именима: Марвиц, Хавана, Бискаја, са децом која опет беже од смрти, не разгрћу ли наслаге година, не рију ли по нашој крвавој прошлости, која je, ево изненада, на другом крају света, оживела свирепо иста? Неподношљива, срамна данашњица. Историја ce понавља и не понавља y исти мах. За двадесет и једну годину, између оних првих товара 140
деце избачених негде на Фриулу y карантин, и товара деце које у овом тренутку искрцавају лађе y луке, за њих заиста спасоносне, много ce којешта променило y свету, и учињен je, свакако, један џиновски корак напред. Међутим, мрачне силе историје као да не мењају свој лик. Герника, Ејбар, Дуранго, Алмерија, Герника. Успомене су одједном испливале са дна наших свести ... Хорде освајача за стопама. Рушевине мирних вароши. Крв жена и деце шкропи калдрму. Колоне избеглица разривеним друмовима. Митраљеска ватра из авиона засипа их. Само да човек негде склони главу ... Окупација, глад, беда, болест. Бесомучна смрт. Београд, Шабац, Прњавор, San-Giovani-di-Medua. Пут y неизвесност ... Туђа земља. Неразумљив говор ... Све то, све то ми врло добро знамо ... У застрашеним очима деце, оно што je пре толико година изгледало јединствено и незапамћено y свету, толико јединствено и незапамћено да нису веровала да ће ce икада моћи да понови, понавља ce данас. Њихове, сад зреле, очи распознају данас, кроз искидане и непотпуне новинске извештаје, да исто то, од ужаса до ужаса, још ужасније само, преживљују баскијска деца, деца Шпаније. И зато нека им ce не каже да говоре о нечему што им није присно и блиско. Нека нам ce не каже да ce мешамо y ствари које нас ce не тичу. Не изазивамо ове успомене ради тога да учинимо топлијим и потпунијим један доживљај. То никако нису наше драге успомене. То није прошлост за којом трагамо. Ради ce о нечему другом. Ради ce о нама, ради ce о свима који нису заштићени. Јер свака бомба која ce данас сручи на отворену варош, ма на ком крају света то било, прети и нашим животима, свима незаштићеним животима. „У четири часа поподне, y тренутку кад je због пијачног дана на улицама било највише света, појавио ce авион и бацио неколико бомби, које су про141
узроковале прве жртве. Свет je бежао са тргова и скривао ce по подрумима. Одмах затим наишло je читаво јато авиона и бомбардовало, куће, цркве и улице. Људи су умирали под рушевинама зидина. Хука je била заглушујућа, и само кад би за тренутак експлозија престала, могли су ce чути крици од којих ce коса подизала на глави. Куће су гореле, захваћене с крова запаљивим бомбама. Морало ce бежати. Авиони су ce спустили ниско и косили митраљезима. Људи су ce враћали y домове да би побегли од куршума, али их je пожар поново гонио на улицу". То што ce догодило y Герники 27. априла ове 1937. године, догодиће ce сутра или прекосутра, на овом или оном крају света, на многим крајевима света, на нашем месу, све дотле док буду деловале мрачне силе, које спутавају човечанство да изгради један бољи свет. Свет разумнији, правичнији, срећнији. За један дан само Герника ce претворила y језиви симбол свих отворених и мирних градова. Оне сутрашњице коју нам припремају теоретичари „веселог" и „хигијенског" рата: „Ако успемо да бацимо три стотине отровних и запаљивих бомби на градове и индустријске центре, моћи ћемо да завршимо рат за цигло један месец. Јер, заиста, рушење животних центара земље пољуљаће из темеља отпорне снаге противника". VON TEYSEN (Handbuch der neuzeitlichen Wehrwissentschaft, Berlin, 1936). „Кад запаљиве бомбе сруше непријатељске вароши и кад становници буду решетани митраљезима из авиона, отпор постаје немогућ. Деморализирани народ наћи ће пута и начина да затражи престанак непријатељства. Предаја ће бити најбржа код оних народа који нису заштићени и који немају, или имају врло слабу авијацију". VON OERTZEN (Grundzuge der Wehrpolitik, Hamburg, 1935). 142
Герника je била генерална проба и „најлепша илустрација" ових нечовечно измозганих теорија. Герника je опомена за нас. Опомена за све. У мучној и опорој борби са природним силама човек je готово од првих тренутака своје историје пронашао кров. Вековима je градио изнад своје главе заштиту од киша, сметова, туче и ветрова. Знао je он већ одавно да кров треба нагнути више y пределима где снегови споро копне, да га треба заокруглити због ветрова, сваки час претресати, поправљати, бдити над њим: разбешњене непогоде окоме ce прво на њега. Разбијале су ce и најжешће природне немани о те кровове од сламе, од шиндре, трске, дрвета, ћерамиде, од црепа, камена, плеха и шкриљаца, a већ сто педесет година, од како je практични геније Франклина пружио свету чаробни штапић за хватање громова, могао je човек, бар што ce природе тиче, колико-толико мирно да седи крај прозора и да гледа како ce кидају олује о слеме кровова. Да осећа топлину, утутканост и љубав. Да ce одмори, да ce опружи после труда, каткад после убиственог посла, најчешће после мучног, за другог обављеног рада. Осигуран, заклоњен, затитићен. Под кровом. Тако je кров постао више него знамење. Човек без крова да ли je довољно човек? Али, ево нових невремена и непогода које ce сручују на људске кровове. Невремена и непогода које људи спремају људима. Катастрофе које нису катастрофе природе. То нису ни олује, ни снежне лавине, ни поплаве, ни земље које ce одроњавају и ломе куће као кутије. То нису ни катастрофе y рудницима, велики пожари, железничке и авионске несреће, y којима су људски прсти донекле само умешани. Све жртве њихове ни из далека не могу да ce мере са огромном заједничком гробницом само једног јединог рата. Дешава ce, y овим мајским вечерима, да гледамо како ce градски кровови смире и скупе као стадо између две реке. Чак тамо од Лаудановог шанца, па све до Бановог брда, од Чукарице до Јалије. Скромни, 143
нахерени, вољени кровови. И други, надмени, испршени, високи, охоло наслоњени на калканске зидове, безлични. Има их међу њима које не волимо. Полако кад заплове y језеро ноћи и укрсте ce над њима снопови рефлектора, не може човек да не задрхти. Зар je могуће да сличан мир једне ноћи не нађе више ове кровове да прилегне на њих? Човеков кров je од сад немоћан да чува човека. Човека који га je градио и изграђивао да му буде заклон од природе, a не и од људи. Герника нема више кровова. И не само она. Герника je само симбол свих отворених и незаштићених вароши. Герника je опоме на за нас. Опомена за све. За оне којима je стало да свет буде разумнији, правичнији, срећнији. 1937. 144
БРОЈ 4-21-35 Зовем ce Анита Анита сам ce звала Пупољак руже сам била Данас сам прост број y списку жртава бомбардовања Мадрида. Пупољак руже Шпаније Руже Шпаније Кап крви Шпаније Кап крви праве Шпаиије. Једна ружа ce разлистава Мртво дете говори нашим срцима Четири године сам имала Анита сам ce звала Будућност сам Шпаније била Оца свог и мајке љубимица сам била. Крв руже ружа крви Крвава ружа Шпаније y вијорној коси човечанства Пламен који ce повија над нашим данима Румен и црн он веже наша јутра Румен и румен он веже наше снове. Под месечином Мадрида наша су срца немирна Месече луди месече добри ти ниси сањалица ти си око бомбардера 10 Багдала 145
Учини да мирно спавају деца Мадрида бар ове ноћи Месече не одбијај тако свесрдно сунчев сјај изгубљен иза лепезе ноћи Месече не сипај тако немилице сјај по крововима Мадрида Ноћи када су тамне мирна су наша срца за децу Мадрида. Једна ружа y плахој крви je замочена Зовем ce Анита Пупољак руже сам била Имала сам четири године Отац мој звао ce Хуан A мајка моја Аида Били су радници Али миловања њихових руку Мекша су од пролећне свиле y зраку. Једна ружа y плахој крви je замочена Љубимица оца и мајке своје сам била Тада су дошли Капрони и Јункерси Данас сам само мртав број 4-21-35 Коса je моја и црна и бујна и таласаста као реч и земља Андалузија Одакле гладни са земље дошли су мој дед и отац у фабрику текстила Данас сам мртав број 4-21-35 У списку жртава бомбардовања Мадрида. Један нов пупољак руже ce отвара У лешу мом нећете наћи моје мајушно срце Мајушну малу птицу у руци што дрхти Уместо срца мог ту лежи сада хладно парче гранате У лешу мом нећете наћи мајушно моје срце Мајушну малу птицу y руци што дрхти Моје срце данас огромно je срце шпанског радног народа. Зовем ce Анита Mo je су усне непомичне али мој осмех лебди на уснама све живе деце Шпаније 146
Моје очи су за навек склопљене али оне будно гледају са осматрачнице ка студентском кварту. Зовем ce Анита Ја сам срце уста очи живе Шпаније Moje срце лудо куца y Гвадалахари Моје руке не играју ce више са луткама од крпе Mo je руке копају лагуме под Овиједом. Зовем ce Анита Моје босе ноге не гацају по прашини мадридског предграђа Моје ноге јуре друмовима Шпаније Моје ноге тапкају по рововима родне Шпаније. Зовем ce Анита Ја сам љубимица целе живе Шпаније Ја сам устрептали живи број најмлађе бригаде Ја сам будућност осмех и тешка срећа нове Шпаније. 10* 147
У ДРУГОЈ CMO ГОДИНИ РАТА ... У другој смо години рата, коме ce још ни из далека не може сагледати крај. Већ сама та чињеница довољна je да многима изгледа да ce налазимо у ћорсокаку, и да постоје неисцрпни разлози да човек очајава. Тако ce бар чини човеку — човеку као што сте ви, као што смо ми, човеку који сматра да има неког, да има нешто што смета да живот буде најпунији, најсмелији израз свих људи. Тако ce бар чини човеку, који, захваћен хучном машинеријом догађаја, y чијој ce сржи, хтео не хтео, налази и он, његове руке, његов мозак, и крв његова највише, иако му ce причињава да ce конци узвитлане светске игре налазе изван њега, да ce читава драма одмотава без његовог учешћа, без његове воље. Тако ce чини човеку који ce свакога дана пита пред неизвесном, замагљеном будућношћу, која све више постаје питање дана и часа, чему може да ce нада, y шта може да верује, шта да ce ради, шта да ради кад свакога тренутка губи присуство духа пред сложеношћу савременог збивања, не могући никако да ce отргне од вртоглаве мисли да све иде к врагу. Тако, заиста, мора да изгледа човеку на чију ce неприпремљену главу, из дана y дан, из часа y час, сурвава усијана лава светске политике и који изненадно открива да та „проклета" политика прожима све, сваки атом, сваку честицу људског живота, од речи, на први поглед најбезначајније, коју 148
човек изговара или исписује, и која га, свесног или несвесног, баца y један или y други — или y т р е ћ и табор — па све до занемелих растанака мобилизације, чију тишину пресеца тек покоји крик да их следи и испуни смислом, до авионске хуке над замраченим градовима, до муклог прса y прса. Не, нема сумње, није ништа лакше данас него да људска мисао крене падином очајања. Јер, заиста, треба много изванредне присебности, па да ce схвати да je и овај рат, који има своје име — под овим или оним, назовимо га просто напросто српски, завојевачким видом — који ce свалио на Европу, то фамозно легло културе и тај светски „центар" цивилизације, ипак дело људи, a не нека природна неман која ce неочекивано оборила на људску заједницу, слично циклону, куги или земљотресу. Рат je на сваки начин, као што je још Волтер говорио, један од три најзлогласнија зачина овога света, па чак и онда када je неопходно оружје y ослободилачким епохама народа. Суровост и брзина којом наилази, блиске, непосредне страхоте и пустоши које собом доноси ошамуте човека до те мере, да и не сања да je једно такво чудовиште могло да клија и израста из такозваних мирних, тихих, срећних дана, заштићених међународним и свим другим „правима", да ce неумитном логиком порађа из тобожњих пацифистичких односа људи. Пред изненадном заглушном риком топова и бомби, које за трен ока претварају пејзаж мирнодопског „раја" y пејзаж ратног „пакла", човек као да нема времена да мисли и да схвати да je рат само наставак вођења политике y доба мира, само сада специфичним средствима, то јест „огњем и мачем", само до пароксизма вратоломно убрзање оних сукоба и супротности које су раздирале и које раздиру утробу људског друштва све до данашњег дана и у његовим најтишим часовима. Рат, тај „велики режисер" који убрзава све, извлачи својом немилосрдном руком, из разблаженог и бљештавим прахом обмане нашминканог мирнодопског лика људске заједнице, његове најнаказније, али и најчовечније црте: и, хтео не хтео, 149
он отвара кавезе и пушта да ce на светској позорници разиграју све дотле уздржане и зауларене негативне и позитивне снаге друштва. Погрешно би било рећи, као што многи мисле, да je рат резултат лудила или маште две или три стотине особа растурених по земљиној површини. Рећи то, значило би нађи њихово и његово оправдање, a само je један корак од оправдања до праштања. Рат je, y ствари, неизбежно прибежиште, хладнокрвно срачунат сулуд подвиг оних који покушавају да ce, згрчени y својим интересима као сепија y самртној опасности, обавију тамом барута и маглом крви, како би на тај начин сачували своја драгоцена и изузетна места y свету пред најездом малих, али милионских неодољивих снага. И да je неко од ове две или три стотине људи имао довољно мaштe, осетио би, знао би да никад није имао, нема и неће имати довољно ни маште ни моћи да задржи те нове разигране снаге човечанства и да заустави неумитни ток историје онда кад он то хоће и онако како он то хоће. Странице и странице, књиге и књиге написане су већ о страхотама рата; безбројни су људски животи који су свој самртнички ропац, свој задављени дах, као проклетство, утиснули y горостасни и још, на жалост, недовршени споменик рата; још су безбројнија тела, ти живи споменици рата, која на себи носе његове неизбрисиве трагове. Непотребно je било додавати још једну страницу ономе што сам рат свакодневно крваво и бесомучно исписује. Лако je данас очајавати, треба само замочити перо y људске патње, y ту данас неисцрпну инспира7 цију, и сматрати да je све отишло к врагу. Много je теже, сасвим je тешко пронаћи разлоге, распорити звер очајања, и y њој открити оне једва видљиве клице наде, распирити жар заостао под пепелом y угаслој пећи људске разборитости, покренути y живот ту. опору и људску наду која нам присним језиком говори да у овом крвавом паноптикому ништа од онога што je заиста дубоко човечанско и ради чега вреди живети није коначно угушено. 150