Ajše Kulin - Poslednji voz za Istanbul

01

02

OD ISTANBULA I MARSELJA, ANKARE I KAIRA PA SVE DO PARIZA I BERLINA, OVO JE PRIČA O
LJUBAVI I BEKSTVU, ISPREPLETANA ISTORIJOM JEDNOG OD NAJUZBURKANIJIH PERIODA U

EVROPI ...

Kada se Selva, kći jednog od malobrojnih preostalih otomanskih paša, zaljubila u
Rafaela, mladog jevrejina, njena se porodica protivi braku i odbacuje je. Rešeni da
započnu novi život, Selva i Rafael odlaze u Francusku, međutim, sreća im i tamo
okreće leđa. Počinje Drugi svetski rat, a mladi ljubavnici biće uvučeni u užase
Hitlerove ideologije. Dok se nacistička mreža steže oko njih, oni žive u stalnom strahu
da će biti uhvaćeni i poslati u koncentracioni logor. U isto vreme, Turska očajnički
pokušava da izbegne da bude uvučena u rat, pažljivo balansirajući između sila
Osovine i Saveznika ...
Protkana čarobnim mirisima Istanbula i mističnom atmosferom Istoka, ova je priča
posvećena svim običnim ljudima, neopevanim herojima koji su zbog ideala rizikovali
živote.

www.crowarez.org
www.bosnaunited.net

03

Naziv originala:
Ayse Kulin

NEFES NEFESE

Copyright © 2002 by Ayse Kulin
Copyright © 2002 za srpsko izdanje Alnari d.o.o. 2008

ISBN 978-86-7710-408-5

04

Iako je, kada je ujutru odlazio, upozorio Sabihu da će se kasno vratiti kući, Madžita je
mučila savest kada je shvatio da je već prošlo osam sati. Izašao je sa sastanka
izvinivši se, otišao u svoju kancelariju, i na crnom telefonu s bučnim biranjem okrenuo
svoj kućni broj.

Kada se Sabiha javila, rekao je: „I večeras imamo sastanak. Molim te, nemoj me
čekati za večeru."

„Ne opet", ljutito je rekla njegova žena. „Već skoro tri nedelje ne možemo da
večeramo zajedno. Zaista, dragi, zar tamo nikoga kod kuće ne čekaju žena ili deca?"

„Pobogu, o čemu ti brbljaš? Bugarska vojska nam je pred vratima, a ti pričaš o
večeri. Kako je to tipično za žene!" rekao je i spustio slušalicu.

Žena mu je bila baš kao njegova majka. Vođenje kuće, dečji obroci i vreme za
spavanje, porodična okupljanja oko trpezarijskog stola – za organizovane domaćice te
su stvari osnovni prioritet. Ataturkov pokušaj da ih pretvori u svetske žene bio je
uzaludan, pomislio je. Naše žene su očigledno dobre samo u ulozi majke ili
domaćice. A čak je počinjao da se dvoumi oko toga. Nije li Sabiha odustala od svojih
majčinskih dužnosti i prepustila dadilji odgoj njihove kćerke? Duboko u sebi, on je
svakako nalazio da je ponašanje njegove žene čudno. Isprva se ljutio misleći da je
njen rezervisani stav možda tihi protest protiv beskrajnih sastanaka koji su trajali i do
ranih jutarnjih časova. Kakvo je pravo imala da se ljuti što je toliko radio? Najzad,
zar je on bio odgovoran za rat? Zar je njega trebalo kriviti za taj rad do kasno u noć?
Šta ako bi se zaista našli u vihoru rata? Ako bi se to desilo, koja bi žena iz njihovog
okruženja uspela da baci i najmanji pogled na lice svog muža?

Madžit je ovako razmišljao, ali u svom srcu znao je da razlog takvom Sabihinom
stavu nije bila samo sebičnost. Izgledalo je kao da je bila na ivici nervnog sloma. Već
je neko vreme ova mlada žena, koja je volela da ide na izlete i gleda konjske trke kada

05

je lepo vreme, a za kišnih dana da igra karte, izgledala kao da više ne uživa ni u čemu.
Često bi, kada bi se vratio kući, našao svoju ženu u krevetu i ona bi ubrzo zaspala.
Ako bi je zagrlio kada bi legao u krevet, ona bi ga odbila. Kada bi, retko, uspeli da
zajedno odu na spavanje, uvek bi imala izgovor da odmah zaspi. Bilo je očigledno da
je imala problem, ali sigurno je izabrala pogrešan trenutak za nervni slom. Kako je,
zaboga, mogao naći vremena da brine o njoj kada je bio zatrpan poslom? Čak i kada
bi se sastanci završili pre ponoći, Madžit bi ipak morao da se vrati u ministarstvo pre
sedam ujutru.

Živeli su u vrlo nestabilnim vremenima. Turska se našla između đavola i dubokog
plavog mora. S jedne strane bila je Britanija, koja se brinula samo za sopstvene
interese, insistirajući na tome da Turska treba da joj bude saveznik, a s druge strane
bio je preteći stav Nemačke. Kao da to nije bilo dovoljno, Rusija je svoju gvozdenu
ruku u svilenoj rukavici pružila na Tursku. Njeni interesi u Karsu, Ardahanu, Bosforu i
Dardanelima visio je nad Turskom kao Demoklov mač. Na koju god se stranu Turska
okrenula, ako bi se ispostavilo da je to strana koja gubi, Rusija bi joj skupo naplatila
Bosfor i Dardanele. Ova noćna mora besprekidno je trajala već dve godine.

Prvi svetski rat pokazao je predsedniku Inonuu koja je cena priklanjanja pogrešnoj
strani, i on je dobro naučio lekciju. Dao bi sve na svetu da sazna koja će strana ovog
puta pobediti, ali nijedan prorok ne bi mogao da predvidi ishod. Bilo je na
Ministarstvu spoljnih poslova i Vojnobezbednosnoj radnoj grupi da predviđa, i oni su
razgovarali o svakom mogućem ishodu, procenjivali ga i evidentirali tokom tih
beskonačnih sastanaka, koji su se razvlačiti do duboko u noć.

Madžit je bio ponosan na to što je član Vojnobezbednosne radne grupe. U isto
vreme, otkako su Italijani napali Grčku, vatreni obruč sve se više sužavao.
Razumljivo, zaposleni u vladi i njihove porodice postajali su uznemireni.

Glavni grad, Ankara, pripremao se za još jedno vrelo leto.
Tokom četrdesetih godina, svako godišnje doba bilo je jasno definisano; zime su
bile izuzetno hladne i snežne, leta nepodnošljivo vrela. Već je bilo očigledno da će
nastupajući letnji meseci biti pakleno vrući.
Oko nedelju dana ranije, nemački ambasador Fon Papen doveo je premijeru ličnu
poruku od Hitlera. Zadržavajući dah, zvaničnici su čekali da se sastanak završi.
Madžit je tačno pretpostavio sadržaj Hitlerove poruke. Površinski, pismo je bilo
puno dobrih želja i namera. Nudilo je Turskoj svaku vrstu naoružanje, pomoć u
kontroli nad Bosforom i Dardanelima, te obećavalo da nemački vojnici neće kročiti na
tursko zemljište. Međutim, ako čitamo između redova, poruka je zapravo bila da je
Turskoj krajnje vreme da se odluči i da će, ako ne bude stala na stranu Nemačke, kada
se na kraju rata budu donosile odluke o njenim vodenim putevima, snositi posledice.
Nakon dugog sastanka, Inonu je rekao: „Nemci nam kažu da ne iskušavamo njihovo
strpljenje, implicirajući da bi u bilo kojem trenutku mogli da sklope dogovor s
Rusijom nama iza leđa." Nastavio je: „Sada kad se bori u Grčkoj a upravo je doživela

06

katastrofu u Libiji, Britanija nije u mogućnosti da nam pritekne u pomoć. Zato ne
bismo smeli rizikovati da iznerviramo Nemce. Gospodo, hajde da nađemo način da se
osiguramo na obe strane."

Oni su zapravo tražili način da dobiju na vremenu, način koji bi omogućio Turskoj
da se izvuče ne odgovorivši nijednoj strani ni da ni ne, način da im se umili a da ih ne
isprovocira.

Ujutru posle te duge noći, premijer je pozvao britanskog ambasadora u ministarstvo
da bi objasnio opasno i osetljivo predviđanje budućnosti Turske. Ona se uputila ka
najrazornijim i najstrašnijim danima koje je doživela u ovom Drugom svetskom ratu.
Rat je bio kao šumska vatra koja se širi u svim pravcima i obe strane imale su
očekivanja od Turske.

U svojoj kancelariji, Madžit je zapalio cigaretu, povukao dva dima i zgnječio je u
kristalnoj pepeljari pre nego što se vratio u salu za sastanke. Ministar spoljnih
poslova i generalni sekretar nisu više bili tu.

Njegov pomoćnik je rekao: „Madžit-beže, predsednik je očigledno lično tražio da
vidi današnje analize. Pripremio sam vam izveštaje. Predsednik čeka u svojoj
kancelariji."

Madžit je požurio nazad u svoju kancelariju, koja se nalazila u delu predviđenom za
Ministarstvo spoljnih poslova u predsedničkoj palati. Već su nekoliko meseci radili tu
kako bi mogli odmah davati izveštaje predsedniku i od njega dobijati instrukcije.
Madžit je iz svoje ladice uzeo fascikle s beleškama koje je nekoliko sati ranije
ažurirao, preleteo je pogledom preko njih i brzo ih dovršio.

Inonu je sedeo u fotelji za velikim stolom. Izgledao je naivnije, manje i nervoznije
nego obično. Počeo je da prelistava papire koje je njegova lična sekretarica stavila
ispred njega uzevši ih od Madžita. Dok je gledao stranice, izgledao je kao da u svojoj
glavi sluša glasove lukavih lisica, ali nije ništa rekao. Ljudi koji su sedeli oko stola
takođe su ćutali.

Iznenada je upitao: „Da li ste danas slušali radio?"
„Jesmo, gospodine, naše kolege slušaju sve evropske stanice. Malopre sam dao naš
izveštaj generalnom sekretaru. Nisu se ni na trenutak odmorili, a ipak nastavljaju da
slušaju Bugarsku i pripremaju izveštaje na pola sata."
„Naši agenti u Bugarskoj takođe nas svakodnevno informišu. Međutim, još se ne zna
da li će Hitler krenuti na jug ili na sever u napad na Ruse, gospodine", rekao je jedan
mladi funkcioner.
Kada je mladić izašao iz sobe, Madžit je ostao. „Gospodine", rekao je ministar
spoljnih poslova, „zahvaljujući vama mogli smo preduzeti sve moguće mere da
sprečimo da se vatra proširi na nas. Budite uvereni da sada mirne savesti možete otići
u Jalovu. Informisaćemo vas o dešavanjima svakog minuta."
Madžit je čuo kako Inonu mrmlja: „Želeo bih da znam iz kojeg će pravca Nemci
doći. O! Kad bih samo znao." Pošto su Nemci postigli dogovor s Bugarskom, to je

07

značilo da su postali susedi Turskoj. Inonu je bio prestrašen što ne zna Hitlerov
sledeći potez. Njegovo moderno naoružanje i moćna vojska bili su odmah tu preko
granice. Hitler bi mogao hteti da krene na Egipat preko Turske. Ili opet, mogao bi da
krene prema Kavkazu. Niko osim njegovih najbližih saradnika nije znao koja je bila
sledeća meta, te je Turska morala biti spremna na svaku mogućnost. Najgori scenario
bio bi da Nemci sklope dogovor s Rusijom, što bi Tursku osudilo na propast.

Madžit je čekao da se izveštaji pročitaju i zatim se s generalnim sekretarom vratio u
salu za sastanke. Još jedan dugačak sastanak sa još izveštaja koje treba pročitati,
proceniti i spojiti pre nego što se predaju Inonuu. Satima kasnije, dok se sam vraćao
kući, bio je veoma zabrinut. Vlada je plaćala visoku cenu da bi izbegla ovu vatru koja
se širila po celom svetu.

U domovima su se sve žene, kao u horu, žalile na visoke cene svega. Ako su čak i u
Ankari civilni službenici i njihove porodice bili potreseni, ko zna kako se osećao
jadni narod Anadolije? U naporu da zaštite civilne službenike, država je prodavala
državne proizvode tekstila, obuće i šećera po značajno sniženim cenama. Osim toga,
da bi sprečili crno tržište i gomilanje zaliha, primenjivali su sistem podele namirnica
koji je podrazumevao da je svaka lična karta bila prekrivena markicama! Uprkos ovim
predostrožnostima, crno tržište je cvetalo. Mnogi beskrupulozni ljudi koji samo traže
načina da zarade obogatili su se prodajući robu „ispod tezge". Većina ljudi bila je
ljuta ali rezignirana, nisu mogli da pronađu ili da sebi priušte zadovoljenje osnovnih
potreba i imali su samo hleb i žitarice za jelo. Predsednik je smatrao da je njegova
glavna briga, stvar života ili smrti, bila da spase svoju zemlju ulaska u rat. Ne bi
imalo svrhe prići mu sa žalbama naroda. Za čoveka poput njega, koji je lično iskusio
pakao rata, sve izvan njegove glavne mete bilo je drugorazrednog značaja.

Madžit je bio iscrpljen. Bilo je skoro izvesno da će Inonu sutradan otići u Jalovu,
što bi značilo da, možda, sledeće nedelje neće biti sastanaka do kasno u noć. Mogao
bi da dođe kući ranije i tako privremeno izbegne Sabihina prigovaranja.

„Jedan pik."
„Dva karoa."
„Daje.
„Dalje ... Izvini, izvini. Četiri pika."
Mlada žena je podigla pogled s njihovih karata i uputila ga preko stola Sabihi. Ona

je pocrvenela, sva tanka i nežna u svom bledoružičastom odelu.
„Vrlo si odsutna danas", reče Humejra. „Šta je s tobom, draga?"
„Ništa, nisam noćas mogla da spavam. Ne mogu da se koncentrišem. Može li Nesrin

da igra umesto mene?"
„Nipošto! Hajde da pijemo čaj. To će te srediti."
„Humejra, svejedno danas moram otići pre pet."
„Zašto?"

08

„Moram u pet da pokupim Hulju sa časa baleta kod Marge."
„Zar to ne radi dadilja?"
„Ona danas ima neka druga posla."
„O, pobogu, šta to dadilja ima drugo da radi?"
„Hoće da kupi neke stvari pre nego što se vrati u Englesku na kraju meseca."
„Nisam znala da ona odlazi, Sabiha! Zašto?"
„Pa, Hulja je porasla, sada je velika i više joj ne treba dadilja da je gnjavi."
„Ali zar nije ona i podučavala Hulju?"
„Naučila je dovoljno i njen otac želi da ona sada stane na svoje noge i bude
samostalnija."
Dame su pustile karte i ustale od stola za kartanje. Sabiha je krenula ka sobi u kojoj
se služio čaj. Nije htela ni čaj ni kolače sa stola; samo je želela da što pre izađe
napolje i udahne svež vazduh. Uzela je šolju čaja i gucnula, nadajući se da ć e izbeći
dalje ispitivanje. Druga žena je sledila Sabihu do stola za čaj, njišući se u ritmu
muzike s radija. Iznenada je muzika utihnula i začuo se spikerov nametljiv glas.
„Dame i gospodo, prekidamo ovaj program da bismo vam preneli važne
informacije u vezi s jutrošnjim sastankom državnog odbora u prisustvu premijera."
Dame su momentalno promenile pravac ka radiju.
„Pst! Pst! Slušaj!" rekla je Belikis.
I Sabiha je otišla prema radiju sa šoljom i tacnom u rukama. Ruke su joj se tresle
dok je slušala strašne vesti. Trupe u Trakiji povukle su se iza linije u Čataldži i
očigledno su se ukopavale. Vlada je naredila svim civilima u Istanbulu da naprave
skloništa u podrumima. Osim toga, oni koji su imali kuće u Anadoliji ohrabrivani su
besplatnim prevozom, za njih i do pedeset kilograma prtljaga, da se tamo presele.
„Dragi bože, kakva žalosna vest. Pobogu, Humejra, isključi taj radio", rekla je
Nesrin.
„Ne, molim te, možda će biti vesti o Francuskoj", uzvratila je Sabiha. „Pitam se šta
..."
Nesrin ju je prekinula: „Pa šta ako bude vesti o Francuskoj? Koga briga?" Sabiha ju
je užasnuto pogledala i spustila šolju i tacnu na sto.
„Uzmi malo voćnog kolača, ti to voliš”, ponudila je Humejra.
Sabiha je odbila ponudu rekavši: „Mora da sam se prehladila na trkama prošlog
vikenda. Muka mi je, draga, uopšte nemam apetita."
„Jeste li čule da evakuišu Edirn?" nastavila je Belikis. „Drugim rečima, rat nam je
na pragu!"
„Moj muž će biti potpuno nepodnošljiv", tupo je rekla Nedžla. „Zapravo jedva da
odgovara sa da ili ne ovih dana. Možete li da zamislite kako bi bilo kad bismo ušli u
rat?"
Sabiha je osetila da je razgovor njenih prijateljica potpuno davi. Dok su se one
bavile svojim čajem i kolačima, izvinila se Humejri i brzo napustila kuću.

09

Opojan miris jorgovana i visterije ispunio je vazduh u Ankari. Divna visterija
padala je preko zidova bašte i virila kao grožđe, kao da naglašava svoj sumorni duh.
Njeno bledoružičasto odelo bilo je jedina stvar koja se uklapala u okolinu. Hiljadu i
jedna stvar prolazila joj je kroz glavu dok se vraćala kući kod Kavakliderea. Izvinila
se starcu na koga je naletela, zatim se spotakla o kamen i umalo pala.

Sabiha je bila veoma nesrećna. Nije mogla da posveti nimalo pažnje svojoj kćerki
kao ni mužu. Sve je počinjalo da se raspada. Postepeno se udaljavala od ljudi oko
sebe. Njena je kćerka od samog početka bila razočaranje, pošto je očekivala sina;
muža je interesovao samo posao; njeni roditelji bili su konstantno bolesni; a s
prijateljicama je imala sve manje zajedničkog. Bilo je skoro kao da je bežala od
samog života.

Madžit je bio tako zauzet da je izgledalo, barem njoj, da i ne primećuje promenu u
svojoj ženi. Samim tim bilo joj je lakše da se drži podalje od njega. Što se tiče njenih
prijateljica, u poslednje vreme počela je da se izvinjava i da ne dolazi na njihova
različita okupljanja. Zapravo, čak je počela da laže. Tog dana dadilja uopšte nije išla
u kupovinu i ona nije išla da pokupi Hulju iz baletske škole madam Marge. Jedino je
bila istina da se dadilja zbilja vraćala u Englesku. Madžit je tako hteo. Verovao je da
Hulji više nije potrebna dadilja sada kad je kretala u školu i da bi sama Sabiha morala
da posveti više pažnje njihovoj kćerki.

Sabiha je bila svesna da već neko vreme ne upravlja svojim životom. Ovaj prokleti
rat uništavao joj je život! A čak, taj rat uopšte nije bio u njenoj zemlji. Uprkos tome,
ničega nije bilo u prodavnicama, nije se moglo putovati, a rat je bio jedina tema za
razgovor. Madžit je već postao „ratni zarobljenik"; bilo je kao da je on sam vojnik!
Bili su tako srećan par, toliko im je bilo zabavno zajedno, „jednom davno" – pre nego
što je njena sestra otišla, pre ovog rata. Sabihi su nedostajali ti davno prošli dani. S
druge strane, kad god bi čitala novine ili slušala radio, morala je da zahvali svojim
srećnim zvezdama. Makar je u Ankari život bio siguran. Nisu im kucali na vrata
policajci ili vojnici u nezgodan čas. Žigosani magarci! Čije su to bile reči? Sigurno
Nedžline, jedino bi ona mogla reči tako surovu opasku. Sabiha se odjednom setila.
Bilo je to dve nedelje ranije, tokom partije bridža. Nedžla je bila u jednom od svojih
bezosećajnih raspoloženja kada je rekla: „Jadne Jevreje su primoravali da nose žute
oznake na odeći kao da su žigosani magarci!"

„Šta to, zaboga, govoriš?" povikala je Sabiha. „Kako uopšte možeš da porediš
ljude s magarcima? Nazivaš se ženom diplomate a ja se pitam da li iole čuješ šta
govoriš?"

Nedžla je skoro u suzama pitala prijateljice: „Šta joj je? Zašto tako viče na mene?"
„Ovaj rat utiče na sve nas, devojke", rekla je domaćica pokušavajući da izgladi
stvar. „Ovih dana i najmanja varnica uzrokuje eksploziju. Hajde da nastavimo igru.
Ko je beše na redu?"
Kako se vratila kući, Sabiha je bila posramljena setivši se svog ispada. Definitivno

10

nije bila u svom elementu. Zapravo, bilo je isto svakog dana kada bi čitala
senzacionalne vesti u novinama. Nacisti tutnje Evropom ... Izbeglice ... Francuska ...
Oh! Sabiha je pružila ruku da dotakne jedan cvet visterije na zidu, ali samo što ga nije
ubrala, povukla je ruku. Nije se mogla naterati da otkine cvet. Iznenada je osetila
knedlu u grlu. Suze su joj tekle niz lice dok je skretala u ulicu u kojoj je živela.
Pokušavala je da dođe do daha dok je padala noć. Tužni dan postaće još jedna tužna
noć.

Madžit će se verovatno vratiti kući vrlo kasno. Hulja će za večerom navaliti sa
svojim beskonačnim kada, zašto i čemu. Dadilja će sedeti s druge strane stola bez
sumnje pričajući o ratu. Ankara, koja je za Sabihu bila tako puna srećnih uspomena,
sada je samo predstavljala tugu. Ne, ne samo tugu, već i monotoniju i dosadu. Život je
jednostavno bio siv!

Madžit je otvorio ulazna vrata što je tiše mogao; nije hteo da smeta svojoj ženi ako je
spavala. Na prstima se ušunjao u spavaću sobu, i po bledoružičastoj svetlosti lampe
video da je Sabiha bila budna. Ležala je kose rasute po jastuku i gledala svog muža
natečenim crvenim očima.

„Šta nije u redu? Zašto plačeš?" pitao je Madžit.
Sabiha se uspravila na krevetu. „Ja sam zbilja na ivici. Ovo pismo je stiglo
večernjom dostavom, poštar ga je ostavio na otiraču. Našla sam ga dok sam iznosila
smeće. Evo, pročitaj."
„Od koga je? Od tvoje majke? Da li je tvoj otac opet bolestan?"
„Nije iz Istanbula, Madžite. Pismo je od Selve."
„Stvarno?"
„Madžite, veoma sam uplašena. Moramo nešto da uradimo. Moramo je dovesti
ovde. Ne može se nastaviti ovako. Pre ili kasnije, moja majka će čuti šta se dešava u
Francuskoj i kunem ti se da će zbog toga dobiti srčani napad."
Madžit je uzeo pismo i pokušao da ga čita pri slaboj svetlosti.
„Selva nikad ne bi pristala da dođe ovde i ostavi Rafa", rekao je. „A ni Rafo ne bi
hteo da se vrati."
„Ali ovako ne može da se nastavi. Selva mora da ima obzira prema našoj majci.
Tražila sam da me telefonska centrala poveže sa Selvom. Bogzna koliko ć e vremena
trebati. Možda ujutru ili sutra u neko doba ..."
„Šta si uradila, Sabiha? Koliko puta sam ti rekao da ne zoveš Selvu od kuće."
„Pa, sigurno nisam mogla u ovo doba noći otići kod nekoga da telefoniram. Moram
da pričam sa svojom sestrom, moram je nagovoriti pre nego što bude prekasno."
„Otkazaću poziv", rekao je Madžit, požurivši prema telefonu.
„Kako možeš to da uradiš? Ona mi je sestra. Zar ne razumeš?"
Madžit se vratio u sobu. „Sabiha, ja radim za Ministarstvo spoljnih poslova. Nemci
su nam pred granicama, rat nam je pred vratima, a ti hoćeš da telefoniraš Jevrejki u

11

Francuskoj. Tražiš li nevolju?"
„Dosta mi je tvog Ministarstva spoljnih poslova, stvarno mi je dosta. Oduvek

umišljam kako me prate tvoji špijuni."
„Ima još vrlo malo vremena do školskog raspusta, a onda ti i Hulja možete otići kod

tvojih roditelja u Istanbul. Samo se pitam hoće li tvoj otac biti tako pun razumevanja
za tvoju sestru kao što sam ja."

Sabiha je čula kako njen muž korača do kraja hodnika, zove centralu i otkazuje
poziv, a zatim odlazi u dnevnu sobu. Ponovo je počela da plače, vrlo tiho.

Madžit je produžio do balkona, zapalio cigaretu i pogledao u daleki ponoćni plavi
horizont. Madžitu su prijale sveže ankarske noći, ali večeras mu je prvi put bilo
hladno i neugodno. Pokušao je da zagreje šake trljanjem. Nije mu samo zbog
temperature bilo hladno. Proživljavali su dane koji su, za one koji su shvatali šta se
dešava, bili dovoljno opasni da im se kosa digne na glavi. Niti je čovek na ulici bio
svestan, niti je njegova kapriciozna žena, koja je plakala unutra, bila svesna toga
koliko su blizu ivice provalije. Oni jednostavno uključe radio, slušaju vesti i zatim se
žale na crno tržište i skupoću pre nego što se pokriju ćebetom i utonu u san. Nisu bili
svesni ničega. Niko nije mogao da izmeri dimenzije katastrofe s kojom će se Turska
suočiti ako je bilo koja strana bude uvukla u rat. Kako je iko mogao da zna po kakvoj
ivici noža hodaju Inonu i njegove kolege? Vlada se trudila koliko je mogla da ne
uzbuni javnost izazove paniku. Madžit je razmatrao da li je bolje objaviti istinu, tako
da se svi mogu suočiti sa činjenicama, ili preuzeti na sebe ulogu oca zaštitnika koji
štiti svoju decu od loših vesti.

Ne tako davno, zapravo tek nekoliko minuta ranije, zemlja je bila uvučena u vrtlog
rata. Rat – bilo je još gore, septička jama, prljava septička jama! Madžit je ljutito
bacio opušak. Osećao se odnekud iz mraka poput katrana, bez tračka svetlosti. Setio
se priča svog oca, ratnog heroja. Pričao je o toj tami i svetlosti cigareta u noći ...
jedno svetlo, dva, tri svetla, pet svetala, deset svetala ... tela bez ruku i nogu,
obezglavljeni leševi. Jadan gladni narod prekriven vašima. Ranjene mršave životinje.
Izgladnela napuštena deca. Žene koje više nisu bile ljudska bića i muškarci koji nisu
imali novca, kuća ni nade. Nejasno se sećao oca u tom stanju kako se pojavio na
baštenskoj kapiji, sama kost i koža, prekriven vašima, u uniformi pretvorenoj u rite.
Posrnuo je prema ivici bazena i pao. Takvo je bilo Madžitovo sećanje, ali nije bio
siguran da li je zapravo bio očevidac, ili su mu kasnije pričali o tome. Ono čega se
sećao bilo je da baštovan nije prepoznao svog gazdu, mislio je da je prosjak. Trebalo
im je vremena da shvate ko je bio taj čovek. Visoki, snažni, druželjubivi Ruhi-beg
pretvorio se u leš, u mračni skelet koji vuče jednu nogu, i više nije imao sjaj u očima.
Takav je bio rat! Madžit je bio siguran da se pobeda dobija za stolom, a ne na bojnom
polju! Radio je tako naporno i mnogo da bi sačuvao ljude ove zemlje od te paklene
sudbine, ali kako da to objasni svojoj uplakanoj ženi?

Primetio je da se navikao na hladnoću na balkonu. Srušio se u trščanu stolicu i

12

utonuo u sećanja.
Madžit je mnogo napora uložio u potpisivanje ugovora sa Engleskom i Francuskom

1939. godine. Po tom ugovoru, Francuzi i Britanci bi snabdeli tursku vojsku osnovnim
potrebama što je pre moguće. Za uzvrat, Turska bi trebalo da Francuskoj proda hrom
koji je proizvela tokom rata. Turski ministar spoljnih poslova lično je otputovao u
Francusku s Madžitom da potpiše ugovor. Otišli su u Pariz s velikim očekivanjima, ali
konačan rezultat, nažalost, nije bio tako dobar kao što su se nadali. Francuskoj je
očajnički bio potreban novac koji bi zaradila prodajući turski hrom, ali uprkos
Menemendžiogluovom insistiranju na izvozu hroma tokom celog rata, Francuska je
htela da potpiše ugovor samo na dve godine. A Britanija je drastično smanjila
količinu oružja, tenkova i protivavionskog naoružanja kojim bi snabdela Tursku.

Turskoj vojsci bilo je potrebno sto jedanaest miliona metaka i šest i po hiljada
automatskih pušaka, a Britanci su bili spremni da daju samo dva miliona metaka i
dvesta pušaka. Uprkos tim jadnim zalihama, Turska je trebalo da interveniše ako
Nemci napadnu Balkan. Kako su, zaboga, mogli da očekuju od Turske da zaustavi
Nemce na Balkanu? Može se razumeti da se čovek i golih ruku bori da spase
sopstvenu zemlju, ali da se bori za Britance, koji su u Prvom svetskom ratu huškali
Arape protiv Turaka kada su ovi bacili oko na Mosul i Kerkuk, bilo je previše
očekivati. U isto vreme, Evropljani su, iz sopstvenih sebičnih razloga, podržavali
različita srednjoistočna plemena koja su tražila nezavisnost.

Da se Madžit pitao, ne bi ni prstom maknuo ni za koga od njih. Neka se Evropljani
međusobno podave. Zar nije bilo dovoljno što su postepeno uvlačili jedni druge u rat?
Madžit nije sumnjao u to da bi Turska, ako bi na kraju bila primorana da uđe u rat, iz
nekog nepoznatog razloga, morala da plati račun za promene uzrokovane ambicijama
velikih moćnika.

Tokom obeda u vozu dok su se vraćali iz Pariza, Madžit je shvatio da ministar
spoljnih poslova brine zbog još jedne stvari. Obratio se delegaciji: „Gospodo, kako ja
vidim stvari, Britanci nemaju dovoljno oružja, a Francuzi nemaju uopšte. To što nisu u
mogućnosti da ispostave robu nije uzrokovano lošim namerama. To je jednostavno
nemoguće. Situacija mi je postala potpuno jasna tokom naših pregovora u Parizu.
Postoje razna pitanja u mojoj glavi i sumnjam u njihovu konačnu pobedu. Pitam se da
li sedlamo pogrešnog konja potpisujući ove ugovore koji će nas učiniti njihovim
saveznicima." Nakon godinu dana beskrajnih diskusija – Ko će pobediti u ratu? Kojoj
strani se treba prikloniti? – odlučeno je da je pravi izbor pružiti podršku Francuzima i
Britancima. Zatim su u Parizu saznali kako stvari stoje sa oružjem. Postupno su
shvatali da su možda odabrali pogrešnog partnera za ples.

Iako se u Ankaru nisu vratili praznih ruku, bili su vrlo razočarani što su ostvarili
manje od pola svojih očekivanja.

Na kraju pregovora, uveče poslednjeg dana u Parizu, Madžit je uspeo da ispuni
obećanje koje je dao Sabihi: da se nade sa Selvom. Rekao je prijateljima da mora da

13

se vidi s rođakom koji živi u Parizu, i oni su bili dovoljno uljudni da ne postavljaju
pitanja.

Izabrao je da se nade sa Selvom u kafeu „Flora" jer je bio skriven od pogleda.
Selva je stigla ruku punih poklona za majku, sestru i sestričinu. Čvrsto je zagrlila
Madžita i poljubila ga u oba obraza. Bilo je očigledno koliko je srećna što vidi
nekoga od kuće. Detaljno se raspitivala o svakome: Da li je Sabiha još vezivala Hulji
kosu velikim satenskim trakama? Da li su na večernja okupljanja petkom pozivali iste
stare prijatelje? S kim je Sabiha igrala bridž? Da li je majka zatvorila letnju kuću na
kraju sezone ili kad je zahladnelo? Raspitivala se čak i o svom ocu koji je bio tako
razočaran u nju.

Madžit je pogledao poklone koje je njegova svastika poređala na stolici. S
posramljenim izrazom lica, rekao je: „Zaista ne mogu da ponesem sve ovo, Selva.
Imam samo mali kofer."

„Molim te, Madžite, nemoj me lišiti zadovoljstva da pošaljem nekoliko stvari
svojoj porodici. Možda neću imati drugu priliku. Mogu da trknem i donesem još jednu
malu torbu iz Lafajeta", molila je.

„Ne, zaboga, nemoj! Šta bi moji prijatelji mislili o meni? Ovde smo zvaničnim
poslom. Reći će da sam toliko stvari nakupovao za sebe i porodicu da sam morao
kupiti još jedan kofer da bih imao gde da ih stavim."

„Uzmi barem parfeme od lavande koje sam uzela za majku i sestru. Ima i nekih
čokolada za Hulju ..."

„Voleo bih da se nisi uvalila u ovu nevolju; mora da si prilično novca potrošila.
Kakva šteta."

Prošavši kroz proces razmenjivanja novosti, iznenada je nastupilo zatišje u
razgovoru. Tek tada je Madžit primetio tamne krugove ispod Selvinih očiju i shvatio
kako je bila bleda i iscrpljena na večernjem suncu. Još je nosila zeleni kaput koji je
Madžit tako dobro poznavao – što je ukazivalo na to da ovde u Parizu nije mogla da
sebi priušti novi. Ovo je bila kćerka Fazil Rešat-paše, koja se rodila sa srebrnom
kašikom u ustima.

Šta sve ljudi neće uraditi za ljubav! Madžit nije mogao prestati da se pita da li bi
Sabiha imala hrabrosti da tako postupi da ga njeni roditelji nisu prihvatili. Madžit nije
bio siguran da bi sada hteo da sazna odgovor. Sabiha možda ne bi odabrala da
istrajava u teškoćama zarad ljubavi. Da li bi se udala za njega da je bio druge religije,
da je bio Jermenin, na primer? Ne! Ni za milion godina. Nije ni sumnjao u to da je
njenom izboru značajno doprinelo to što je poticao iz stare i poštovane istanbulske
porodice, što je bio dobro obrazovan i imao dobru karijeru. Ali zašto bi on bio
razočaran? Zar nije i sam napravio sličan izbor? Nije li Sabiha bila lepa, pametna,
obrazovana devojka, dobro odgojena u časnoj porodici, a uz to i odlično prilagođena?
Setio se logičnog i razumnog saveta koji je Sabiha dala svojoj sestri tih dana kada je
Selva bila ludo zaljubljena. Savet nije imao mnogo efekta, ali to sada nije važno.

14

„Ljubav je kao plamen, na kraju sagori", Sabiha je rekla Selvi. „Šta ćete onda?
Kada konačno dođeš sebi, ako se pokaješ i poželiš da se razvedeš od Rafa, neće biti
isto kao da se razvodiš od nekog drugog. Niko neće hteti da se oženi tobom posle toga.
Kunem ti se, završićeš kao stara devojka."

„Zato što će smatrati da me je ostavio muž Jevrejin, to hoćeš da kažeš? Ništa ti ne
brini, draga sestro, sigurna sam da će, ako taj plamen sagori, kako ti kažeš, naše
prijateljstvo preživeti. Bićemo i ljubavnici i najbolji prijatelji."

„Šta ako se, ne daj bože, Rafu nešto desi? Hoćeš li se vratiti kući kao jevrejska
gospoda Alfandari?"

„To sigurno ne bih uradila. Ne bih se vratila u kuću našeg oca koji me je odbacio
samo zato što sam se zaljubila u čoveka koji nije musliman. Ko zna, do tada bih možda
već imala decu ili čak unuke."

Kada je Sabiha shvatila da ništa neće postići sa Selvom, pokušala je da razgovara
sa ocem.

„Vremena su se promenila, oče, razlike te vrste više ne postoje. Molim te, nemoj
učiniti nešto zbog čega bi kasnije mogao da zažališ. Preklinjem te, oče, budi razuman.
Pogledaj Sami-pašinu snahu; ona je Grkinja, zar ne? Tu je i Vedždi-begova žena, koja
je Nemica, šta s njima? Pa šta? Osim toga, i sam si se školovao u Evropi, trebalo bi
da si otvorenog uma."

„Ako se uda za tog čoveka, ona više neće biti moja kćerka. Moraće i da zaboravi da
je to ikada bila."

„Ali oče, kako bi ikako mogla da zaboravi da je tvoja kćerka?"
Fazil-paša je gledao kroz prozor u daljinu dok je izgovarao svoje poslednje reči na
tu temu: „Misliš, bila."
Ova užasna situacija, koja je napravila zbrku u porodici, bila je drama koja nije
trajala samo nekoliko dana, nedelja ili meseci, već bezbroj godina. Fazil-pašin
bezuspešni pokušaj samoubistva nije zaustavio Selvu. Ona je jednostavno sačekala
dok nije ozdravio i onda otišla kod svog ljubavnika. Zatim je na majku bio red da
napravi haos. Ozbiljno bolesna, pala je u krevet i bila joj je potrebna neprestana briga
i pažnja. Fazil-paša je odbio da napusti kuću. Porodica je bila tako postiđena da
nijednog svog prijatelja nije mogla da pogleda u oči. Ovaj ispad nije doneo porodici
ništa dobro, ali makar su mogli da shvate ko su im prijatelji a ko neprijatelji. Čak su
ih i prijatelji koje su smatrali bliskima ogovarati iza leđa i krivili pašu što je dao da
mu se kćerke obrazuju u hrišćanskim školama, kao što su uostalom činili mnogi od
njih.
Sabiha i Selva, kao i većina njihovih porodičnih prijatelja, završile su američku
osnovnu školu u Gedik Paši, francusku srednju školu i naposletku američki koledž.
Obe sestre su odrasle tečno govoreći engleski i francuski.
Madžit se sećao kako je mnogo godina ranije bio impresioniran kada je prvi put
video svoju verenicu kako čita Bodlerove i Bajronove poeme. Čak je i njegova majka,

15

bog da joj dušu prosti, bila zadivljena. „Baš je takva žena idealna za diplomatu",
prokomentarisala je.

Selvin glas ga je prenuo iz misli i vratio u realnost. „Hoće li onda Turska ući u
rat?"

„Ne, neće."
„Jesi li siguran?"
„Dajemo sve od sebe da sprečimo da se to desi. Sigurno ne možemo da priuštimo
sebi još jedan rat, Selva."
„Madžite ... Moram nešto da te pitam."
„Pitaj slobodno."
„Moj otac? Da li ... Da li će mi ikada oprostiti?"
„Iskreno, ne znam, Selva, tvoja sestra i ja smo završili s tom temom. Više ne
razgovaramo o tome."
„Zaista?"
„Da. Šta tu još ima da se kaže?"
„Zar stvarno tako misliš, Madžite?"
Madžit je srknuo kafu pre nego što je odgovorio: „Nije važno šta ja mislim. Uradila
si što si htela. Jesi li makar srećna? Je li vredno prevrata koji si napravila?"
„Vređa me tvoj stav, moram da kažem. Govoriš kao da nikada nisi upoznao Rafa."
„Ne vidim zašto bi te vređalo što govorim istinu. Jednostavno si odbila da poslušaš
bilo koga. Samo si otišla i spalila mostove. Povredila si svog oca, svoju majku i
Sabihu. Samo se nadam da je vredelo. Svi se nadamo da od sada nećeš žaliti ni za
čim."
„Ja mnogo volim Rafa, Madžite. Ne žalim ni za čim, ali veoma sam nesrećna ...
Suze su joj tekle niz lice. Madžit je uzeo njene drhtave ruke u svoje. „Hajde, Selva,
ne bi trebalo da budeš nesrećna ako ga toliko voliš. Pomisli samo šta ste sve istrpeli
da biste bili zajedno. Ti si zaista izuzetno jaka osoba, oduvek si znala šta želiš i imala
hrabrosti da teraš po svom. Zapravo, siguran sam da je i tvoj otac toga svestan. Možda
ti još nije oprostio, ali siguran sam da te duboko u sebi i dalje mnogo voli."
„Svi mi tako nedostajete ... mnogo."
„Vreme leči sve. Daj mu još malo vremena."
„Pitam se koliko još vremena", zabrinuto je rekla Selva.
Da li je zaista bilo vremena? Pomislio je. Vreme je danas tako dragoceno. Naročito
u poslednjih nekoliko meseci, vreme je bilo dragoceno kao zlato. Zar nije upravo zbog
vremena turska delegacija došla u Pariz? Predsednik Inonu je tražio vreme više nego
bilo šta drugo.
Vreme! Vreme za razmišljanje, vreme za gubljenje, dobiti na vremenu, vreme da se
izbegne rat. Zapravo, Inonu je na pitanja povezana s ratom uporno odgovarao sa:
„Vreme će pokazati."
Madžit je sada morao da isto odgovori svojoj svastiki. „Ne znam, Selva. Vreme će

16

pokazati!"
Madžit je shvatio da čak i u privatnom životu primenjuje diplomatske taktike. Uvek

je mislio da se stvari mogu promeniti za tren oka i doneti nepredvidive rezultate. U
trenutnim okolnostima, Evropa ne može naći utehe u predviđanjima ili nadi.

Pre nego što se rastao sa Selvom, Madžit joj je čvrsto stegao ruke i pogledao je u
oči. „Zaista se sve može promeniti, Selva, i to brzo. Ako se bude desilo bilo šta što bi
ti moglo ugroziti život, moraš se odmah vratiti kući."

„Ne mogu se vratiti bez Rafa, Madžite."
„Mislim da bi trebalo. On je muškarac, može se pobrinuti za sebe."
„Zakleli smo se da ćemo biti zajedno do kraja života. On ne bi želeo da se vrati.
Znaš kroz šta je sve prošao. Sve te uvrede. Ja ga jednostavno ne bih mogla ostaviti."
„Dobro razmisli, samo jedan život imamo i sami smo za njega odgovorni."
„Madžite, pokušaj da razumeš, ja nisam odgovorna samo za svoj život."
„Upravo tako, čak i na moru, žene i deca prvi napuštaju brod. To je pravilo."
„Ti ne razumeš. Ne govorim o Rafu."
Madžit, koji je bio ustao i spremao se da krene, ponovo je seo. „O ne! Ne misliš
valjda?"
„Da."
„Kada?"
„Početkom sledeće godine."
„Zašto mi nisi ranije rekla?"
„Nadala sam se da ćeš primetiti."
Pažljivije je pogledavši, Madžit je zaista mogao da vidi da se povećala oko struka i
da su joj grudi bile punije nego što se sećao, ali s druge strane, lice joj je bilo
iscrpljeno. Mislio je kako mora da je poludela što je zatrudnela u ratu. Madžit joj je
nerado čestitao. „Hoćeš li da kažem Sabihi?" pitao je.
„Ja sam joj već pisala, ali moguće je da još nije dobila moje pismo. Ako se vraćaš
sutra, možda ćeš preteći poštu, ali više bih volela da to od mene sazna."
„Naravno."
„Pisala sam i majci."
„Dobro razmisli, Selva. Sada imaš još jedan razlog više da se vratiš u Istanbul."
„Ne mogu da odgajam svoje dete bez njegovog oca. Ne brini, Madžite, Rafo takođe
veruje da je opasno ostati ovde. Prati nekoliko mogućih poslova van Pariza, negde na
selu. Možda ćemo napustiti Pariz za mesec dana."
Rafo i Selva su na kraju uspeli da napuste Pariz i presele se u Marselj, ali čemu to?
Nacisti su čak i tamo bacali svoju senku. Novoformirana vlada Maršala Petena
izlazila je na kraj s Hitlerovim taktikama žrtvujući francuske Jevreje kako bi sačuvala
južne delove zemlje od napada.
Francuski Jevreji koji su mislili da će možda proći neprimećeno živeći u udaljenim
područjima postepeno su shvatali da nisu u pravu. Nemci su prodirali svuda, kao dim.

17

Bilo je nemoguće pobeći od njih.
Rafo je u Marselju bio počeo da radi sa svojim prijateljem hemičarom. Selvina

majka je prodala dijamantski prsten na aukciji i uspela da krišom pošalje novac
svojoj mlađoj kćerki. Rafo je uložio taj novac u partnerstvo s prijateljem hemičarom.
Živeli su u delu potkrovlja nasuprot radionice. Selva je davala časove engleskog i
klavira trima mladim devojkama iz komšiluka. Uspeli su da sklope nekoliko
prijateljstava, ali Selvina najbolja prijateljica i dalje je bila njena sestra.
Svakodnevno je pisala Sabihi, opisujući joj detalje iz njihovog života. Njena trudnoća
lepo je odmicala. Nije bilo jutarnjih mučnina. Nisu imali finansijskih problema, ali
živeli su veoma skromno. Jedini luksuz bio je telefon postavljen da bi sestre mogle
održavati kontakt. Pa ipak, bili su svesni mreže koja se oko njih plela. Selva je čak
čula užasna svedočenja ljudi koje je policija zaustavila i naredila im da skinu
pantalone da bi proverili jesu li obrezani. Srećom, Rafo nije doživeo to poniženje. Svi
njihovi prijatelji smatrali su ih Turcima budući da su jedno s drugim uvek razgovarali
na turskom. U martu je Selva čak postila tokom Ramazana i potrudila se da svi znaju
kako posti. Uprkos svim njihovim naporima, bojala se da će se istina pre ili kasnije
otkriti.

Madžit je znao da je njegova žena najviše brinula o svojoj sestri, ali nije mogao ništa
da uradi. Ovih dana, lične drame bile su kap u okeanu u poređenju sa onima s kojima
se suočavala zemlja. Ušao je unutra nakon što je završio drugu cigaretu. Drhtao je dok
je koračao prema spavaćoj sobi. Stao je ispred i čuo teško disanje svoje žene; Sabiha
je uspela da zaspi. Ušunjao se u kupatilo i tamo se svukao da je ne bi probudio. Legao
je u topli krevet, ali nije mogao da zaspi. Kašljao je i prevrtao se sve dok nije začuo
kako zvoni telefon.

„Blagi bože!" pomislio je, „verovatno su zaboravili da otkažu poziv."
Brzo je ustao iz kreveta i, ne zaustavljajući se ni da navuče papuče, otrčao niz
hodnik. Dohvatio je telefon i bez daha odgovorio: „Halo."
„Izvinite, gospodine, mora da sam vas probudio, ali ..."
„Halo ... Halo ... Ko je to?"
„To sam ja ... Tarik ... Tarik Aridža."
„O, Tariče." Madžit je duboko udahnuo. „Šta se desilo?"
„Izvinite što vas ovako kasno zovem, nadam se da nisam probudio ostale u
porodici."
„Reci mi šta se dešava?"
„Bojim se da imam loše vesti. Na dužnosti sam u kancelariji i, pa, pre pola sata
Nemci su počeli napad na Rodos."
Madžit se srušio u stolicu. „Ne mogu da verujem", mrmljao je.
„Bojim se daje tako. Generalni sekretar, ministar i šef osoblja treba da se sastanu
za dvadesetak minuta. Predsednik je obavešten."

18

„Shvatam", rekao je Madžit. „Dolazim. Hvala ti."
Ponovo se odšunjao prema spavaćoj sobi. Sabiha je i dalje čvrsto sanjala. Otišao
je u kupatilo i obukao istu odeću koju je ranije skinuo.
Kada je Sabiha čula kako Madžit zatvara vrata, sedela je u krevetu i čekala neko
vreme. Uključila je lampu na noćnom stočiću. Suze su joj se slivale niz lice i kvasile
njenu ružičastu spavaćicu.
Sklopila je ruke u molitvi. „Dragi bože, zaštiti moju dragu Selvu. Spasi moju sestru
tog pakla. Preklinjem te, bože."
Pokrila je lice rukama i ljuljala se u očajanju. „Oprosti mi, sestrice moja",
prošaputala je. „Oprosti mi, Selva."

19

Selva je sušila svoju dugu plavu kosu na suncu, češljala je češljem od slonovače i
istovremeno je tresla, raspršujući bezbroj malenih kapi vode koje su izgledale kao
kristalne loptice. Sabiha ju je ljubomorno gledala i zakreštala: „Nemoj ovde da sušiš
kosu, uflekaćeš mi haljinu."

„Mora da se šališ! Ko je čuo da voda ostavlja fleke?"
„Uveravam te da voda ostavlja fleke na svili."
Selva je otišla od prozora i sela na krevet prekrstivši noge, nastavljajući da suši
kosu.
„Mogla bi da me povedeš sa sobom, znaš!"
„Ali ne želim."
„Zašto?"
„Zato što si previše mlada, eto zašto. Možda sledeće godine."
„Ali ja sam viša od tebe."
Sabiha je ljutito pogledala sestru. Htela je da odgovori, ali neko vreme grizla je
usnu.
Znajući kako je Selva bila ponosna na svoju dugu kosu, Sabiha nije mogla da odoli
da joj ne kaže: „Znaš šta, mislim da je vreme da skratiš kosu. Još malo pa ćeš njome
brisati pod."
„Otac me ne bi pustio da je skratim."
„Lažeš. Samo nećeš da se šišaš i to je sve!"
„Možda tako ..."
„To je tako staromodno, Selva; skoro da ti je do članaka! Teško je da se opere i
teško se suši. Dve pletenice uvezane u punđu. Zar ti nije dosta toga, pobogu?"
„Nije."
„To je u redu što se mene tiče, ali ako hoćeš da ideš na čajanke sa mnom, moraćeš

20

da napraviš nešto drugo od svoje kose. Ne mogu da šetam s tobom ako izgledaš kao
kraljica Viktorija. Nadam se da to shvataš."

„Shvatam, Sabiha."
Sabihu nije iznenadio sestrin odgovor. Selva je bila od onih ljudi koji nikada ne
protivreče nikome, ali nekako uvek uspevaju da bude po njihovom. Bilo je nemoguće
svađati se s njom, te je Sabiha promenila temu. Probajući ogrlice ispred ogledala,
pitala je sestru: „Koju da stavim?"
„Tu!" predložila je Selva.
„Ne, mislim da je ova bolja. Ovako je dobro. Hoćeš mi pomoći s kopčom, molim
te?"
Podigla je kosu i klekla ispred sestre da bi joj zakopčala ogrlicu. Selva se divila
sestrinom izboru. „Bila si u pravu, savršena je. Bićeš najlepša na zabavi."
Sabiha se pogledala u ogledalu; tri niza bisera odlično su upotpunjavala njenu
svetlozelenu svilenu haljinu. Vrlo elegantno, pomislila je. Dotakla je svoju kosu i
sklonila je iza ušiju. Sigurno je izgledala dobro i nasmešila se svom odrazu u
ogledalu. Upravo je tada njena majka otvorila vrata spavaće sobe: „Tvoji prijatelji su
stigli, draga. Požuri i, za boga miloga, nemoj da kasniš kući. Moraš da se vratiš kući
pre oca, inače će biti nevolje!"
Sabiha je poslala sestri poljubac i otišla za majkom iz sobe. Za nekoliko trenutaka
užurbano se vratila, zagrlila Selvu i rekla: „Obećavam da ću te povesti sa sobom
sledeći put", i ponovo odjurila napolje.
Selva je slušala njihove korake kako odmiču niz hodnik i zatim ustala iz kreveta.
Uplela je kosu, i dok je hodala prema ogledalu, počela je da namešta igle na njihova
uobičajena mesta. „Nikada ti neću oprostiti, lorde, ne, ne, nikada. Nikada ti neću
oprostiti, lorde Sejmure; verovala sam ti svim svojim srcem. Sada možeš da odeš",
rekla je pokazujući na vrata.
Čuvši svoju kćerku, majka se vratila u spavaću sobu i pitala: „Šta to, zaboga, radiš,
dete moje?"
„O, majko! Nisam čula kada si ušla", nasmejala se. „Uvežbavam kraj predstave
koju spremamo za kraj polugodišta, igram Elizabetu I ..."
„Ko igra kralja?"
„Nema kralja, majko. Kada je Henri VIII umro, odjednom su krenule svađe i bitke.
U komadu je reč o rivalstvu dve žene koje se bore za tron Engleske. Muala igra
Mariju Stjuart a Rafo igra lorda Sejmura. Naravno, tu su i druge uloge, sveštenici i
lordovi i tako dalje. Molim te, mama, mogu li sledeće nedelje da pozovem trupu na
čaj? Molim te, nemoj reći ne."
„Možeš pozvati samo devojke."
„Zaista, majko, kako ćemo vežbati samo mi devojke? Ko će igrati muške uloge?
„O bože! Šta ću ponovo s tvojim ocem? Znaš šta on misli o tim stvarima. Znaš kroz
šta sam prošla da ga ubedim da vas pusti na zabave."

21

„Kako to misliš vas? Mene nikad ne puštate na zabave."
„Ali dušo, ti još nemaš ni osamnaest."
„Ne ljuti se, majko, ali neću želeti da idem na zabave kada budem imala osamnaest
godina. Ja samo kažem da hoću da bih zadirkivala sestru."
„A zašto, zaboga, nećeš želeti da ideš?"
„Zar misliš da ne znam zašto devojke hoće da idu na zabave? Odlaze jer hoće da
nađu muževe!"
„A otkud ti to?"
„Čujem kako Sabiha priča o tome s prijateljicama. Izgleda da sve jure za istom
stvari, sve imaju samo jedno na pameti – da nađu dobrog muža."
„A šta je loše u tome, ako smem da pitam? Naravno, fini i dobro obrazovani
mladići pozvani su na te zabave. Svi pričaju po nekoliko jezika i besprekorno se
ponašaju. Osim toga, te zabave se uvek održavaju u kućama gde stariji mogu da paze
šta se dešava."
„Znam, i baš me to nervira. Majke organizuju te zabave tako da mogu da izaberu
pogodnog muža za svoje kćerke."
„Pa, šta tu nije u redu? Šta nije u redu ako majka hoće da njena kćerka ima skladan
brak?"
„Pa, ja sigurno to ne želim!"
„Što se mene tiče, to je u redu, tvoj otac i ja nećemo morati da pomognemo. Možeš
se osloniti na staromodne metode kao što sam ja. Videćemo kako ćeš reagovati kada
nam provodadžija zakuca na vrata!"
„Bože sačuvaj, uopšte nisam na to mislila!"
„Naravno, ne bih mogla ni da zamislim da bi bila zadovoljna time."
„Nikad, samo preko mene mrtve!"
„Nisam ni mislila ... Dakle, o čemu u stvari govoriš?"
„Zapravo ne znam, jednostavno mi je čudno da se pristojni mladi ljudi i slatke
mlade devojke sakupljaju da bi pokušali da ... Oh ... Odustajem ... Ne umem da
objasnim."
„Možda možeš da objasniš kako ćeš pronaći odgovarajućeg mladića koji će ti
postati muž? Da se slučajno muževi u današnje vreme ne traže na pijaci?"
„Jedino znam da ću sama sebi naći muža. Mrzela bih da budem s nekim ko je
izabran na takmičenju u organizaciji revnosnih majki."
„To je baš sjajno, upravo si progovorila baš kao dete, što i jesi. Šta neko tvojih
godina može da zna o biranju muža? Dosta je bilo. Bolje da nastaviš sa
uvežbavanjem."
Samo što je majka izašla iz sobe, Selva je viknula za njom: „Majko, sačekaj! Šta je
s probom koju sam planirala ovde sledeće nedelje? Hoćeš li mi dozvoliti da pozovem
makar jednog, mislim samo momka koji igra glavnu ulogu?"
„Ko je, dakle, ta zvezda?"

22

„Rafo. Rafael Alfandari."
„Alfandari? Da li je to sin onog poznatog lekara?"
„Unuk."
„Pa, šta da kažem? Pretpostavljam da možeš. Mislim da tvoj otac poznaje tu
porodicu. Možda ne bi imao ništa protiv."
Hanuma Leman je izašla iz sobe i Selva je nastavila da uči tekst pred ogledalom.
Kasnije te večeri, dok je Selva učila, majka je sva uzrujana dojurila u njenu sobu:
„Selva, pola šest je, a tvoja sestra se još nije vratila."
„Ne može već biti toliko sati, još nisam čula da sat odzvanja."
Samo što je to rekla, kukavica se jednom oglasila iz sata u hodniku, kao što je činila
na svako pola sata.
„Eto", rekla je hanuma Leman.
„Ne paniči, majko, doći će svakog časa."
„Samo se nadam da će stići pre oca."
Selva je otišla do prozora i pogledala napolje: „Evo je, upravo dolazi."
Majka i kćerka su se zagrlile u prozoru i gledale Sabihu kako trči prema kući, dok
su ogrtač i haljina lepršali oko nje.
„Stani, nemoj da trčiš, pašćeš", povikala je majka, kao da ju je Sabiha mogla čuti.
Kalfa, sluga, već je bio otvorio vrata pre nego što je Selva strčala niz stepenice.
Sabiha je zračila, oči su joj svetlucale a lice blistalo.
Hanuma Leman je vikala preko ograde na stepeništu: „Kako je bilo? Jesi li se
zabavila? Da li je bilo zanimljivih ljudi?
„Majka hoće da pita da li je bilo poželjnih mladića?"
Selvina primedba je naljutila hanumu Leman. „Dosta je bilo, Selva, rekla si svoje i
to je sad već dosadno."
Selva je shvatila da je prešla granicu. „Izvini, majko."
Sabiha je dala ogrtač kalfi i pojurila pravo gore u svoju sobu. Bacila se na krevet,
sklopila ruke ispod brade i zvezdanih očiju zagledala se u daljinu.
Majka ju je pratila u sobu. „Pobogu, upropastićeš tu lepu haljinu. Ne bi trebalo da
ležiš u toj ljupkoj svilenoj haljini. Hajde, ne drži nas u neizvesnosti, ko je bio, kako je
bilo?
„Oh majko, bilo je predivno. Bio je mladić koji se zove Madžit. Po svemu sudeći,
on je nećak hanume Nedžmije. Školovao se u Parizu i sada radi u našem Ministarstvu
spoljnih poslova. On je sjajan, mislim, vrlo zgodan."
I?
„Pa, teško je reći. Plesao je sa Nedžlom, ali najviše vremena pričao je sa mnom.
Izgleda da je vrlo zainteresovan za mene."
Selva ju je prekinula: „Jesam li ti rekla da ćeš biti najlepša tamo?"
„I druge devojke su bile lepe, ali on je najviše vremena proveo sa mnom."
„Šta je s drugima, ko je još bio tamo?"

23

„Da razmislim, bio je Nedžlin brat Burhan, na primer."
„Šta je s njim? Šta on radi?"
„Ko?"
„Taj Burhan."
„O! Zaista ne znam. Jeste mi rekao, ali ne mogu da se setim."
„Shvatam, izgleda da ti se dopada taj Madžit-beg. Bolje da saznam više o njemu
pre nego što to krene dalje."
„Nemaš šta da saznaš. Rekla sam ti, majko."
„Bolje da skineš tu haljinu pre nego što je potpuno uništiš. Otac bi trebalo ubrzo da
stigne", rekla je hanuma Leman izlazeći iz sobe.
Selva je gledala kako se Sabiha svlači ispred ogledala. Nije mogla da se ne divi
svojoj sestri dok je skidala odeću i posmatrala se u ogledalu.
„Jesi li se stvarno zaljubila, Sabiha?"
„Mislim da nisam. Može li se zaljubiti za jedan dan? Ali on je zaista vrlo
privlačan!"
„Pitala sam majku da sledeće nedelje pozovem neke prijatelje iz škole. Zašto ne
bismo pozvale i njega?"
„Sa svim tim devojkama, mora da se šališ. Smrtno bi se dosađivao." Nije htela da
Madžit upozna Selvu. Najzad, ako ne lepša, bila je viša od nje.
„Ja ću pozvati i Rafa."
„Misliš na onog momka Jevrejina?"
„Da, na momka Jevrejina", rekla je Selva imitirajući sestru.
„Nemoj biti arogantna. Jesam li slagala? On je Jevrejin, zar ne?"
„Jeste, ali on je drukčiji od ostalih. Mnogo je inteligentniji, lepo je vaspitan i
sigurno je vrlo zreo ..."
„Ne moraš da nastaviš. Štedi dah. Kakav god da je, to je nemoguća situacija."
„Nemoguća? Zar se može biti prijatelj samo s brakom na umu? Na to ciljaš?"
„Život je prekratak, Selva. Koliko nam je puta otac govorio kako je vreme
dragoceno? Vreme ne treba traćiti."
„Ako je život prekratak, zar to nije još jedan razlog da izvučemo najviše od onoga
što imamo. Da živimo onako kako želimo?"
„Da li to znači da je Rafo ono što želiš?"
Selva nije odgovorila.
„Rafo ..." nastavila je Sabiha. „On sigurno jeste fin, to ne poričem. S druge strane,
ako ćete ostati samo prijatelji, zašto da ne?"
„Ako je fin, zašto se neko ne bi udao za njega?"
„Ne budi luda, znaš da je to nemoguće."
„Zašto? Zar nismo stvorili Tursku republiku da se otarasimo takvih smešnih
predrasuda?"
„Stani s tim, Selva. Jesmo li ti ili ja stvorile Republiku? Prestani sa svim tim mi

24

smo ovo i mi smo ono! Osim toga, oni koji je jesu stvorili nisu imali na umu brakove
turskih devojaka s nemuslimanima, to je izvesno. Osim toga, to je tipična Selvina
rasprava. Ne znam zašto si uporna s tim šašavim idejama. Ponovo si detinjasta i ništa
više."

Selva je odlučila da ne nastavi svađu i Sabihine misli otišle su na drugu stranu. Ako
je sestra zauzeta tim Rafom, to bi sprečilo svako eventualno rivalstvo pred Madžitom.
Zašto muškarci uvek toliko obraćaju pažnju na devojke kao što je Selva? One se ne
doteruju; one se čak i ne oblače lepo, čak ni ne flertuju. Što se Selve tiče, jedino što je
sve to nadoknađivalo bili su njena duga kosa i labudovski vrat. Bila je učtiva i
iskrena, a te osobine privlačile su neke momke. Tiha voda breg roni, pomislila je.
Sabiha je osetila ubod ljubomore.

Prvo seme ljubomore u njeno srce posejala je baba s očeve strane, kojoj je visina
uvek bila užasno važna. Sabiha se još sećala kako je baba merila skoro svakodnevno
njihovu visinu na vratima spavaće sobe, i kakvu je frku napravila kada je Selva, dve
godine mlađa od Sabihe, dostigla njenu visinu. Verovala je da su ona i Sabiha, sa
očima zelenim poput opala, sačinjene od iste materije, i žudela je da njena unuka bude
visoka i vitka. Kada bi joj olovkom zabeležila visinu, prekorela bi Sabihu: „Ne piješ
dovoljno mleka. Pogledaj Selvu – sve je viša i viša. Ostaćeš patuljak ako ne paziš."
Sabiha je čak čula kad ju je baba tužila hanumi Leman kako je pokušala da sapunom i
vodom opere oznake sa vrata spavaće sobe. Prečula je kako je njena majka rekla:
„Molim te, nemoj to da radiš. Pritiskaš jadnu Sabihu bez potrebe."

„Ja to namerno radim da bih je navela da jede više mlečnih proizvoda."
„Draga majko, to nije tako jednostavno. Geni su geni. Selva je na mog pradedu, a
Sabiha nije. Jednostavno je tako i tu se vrlo malo može uraditi.
„Oh bože! Dragi bože! Kako možeš to da kažeš? Hoćeš li da ti kćerka ostane
patuljak?"
„Ona uopšte nije patuljak, ona je sasvim normalne visine za svoj uzrast; u stvari,
ova druga je kao pritka."
„Biti visok je divno. Pristaje i muškarcima i ženama, i ja to jednostavno
obožavam."
„Ne bih rekla da to pristaje ženama. Žene treba da su male. Naposletku, zar se ne
kaže da dobre stvari dolaze u malim pakovanjima?"
Sabiha je bila previše mlada da bi cenila mudrost poslovice. Vratila se u svoju
sobu. Ona je bila očeva prelepa kćerka, kao što je Selva bila njegova pametna kćerka.
Koliko god da se Fazil Rešat-paša trudio da sakrije koliko je slab na mlađu kćerku,
nije uspevao. Njegovo divljenje bilo je očigledno svakome ko bi video nežan pogled
u njegovim očima. Njega nisu impresionirale Sabihine prelepe zelene oči uokvirene
veoma dugim trepavicama, kakve je imala i njena majka. Sabiha je dobro znala da je
oca mnogo više impresionirala pamet nego lepota. Navikla je na to, ali sada još i ovo
s visinom. Malo pakovanje, zaista! Bila je šta je bila, malo pakovanje. Iako je imala

25

lepše lice, to se nije računalo. I dalje je bila patuljak u poređenju sa sestrom, niža za
čitavu šaku, malo pakovanje. Sabiha je zaronila lice u jastuk i zaplakala.

Selva je sedela i nevino se divila sestri, ne znajući za Sabihina osećanja krivice što
je planirala kako da izbegne potencijalno rivalstvo.

„Rafo je zaista fin", rekla je Sabiha, „a uz to je i vrlo zgodan. Pretpostavljam da
ništa neće škoditi ako malo flertujete."

„Stvarno misliš tako?"
„Da, zašto da ne? Zašto ga ne pozoveš na zabavu za kraj polugodišta?"
„Mora da se šališ, oni me nikada ne bi pustili."
„Mogla bih ja poći s tobom."
Selva se bacila sestri u naručje i skoro je udavila poljupcima. „Nisam znala koliko
si razmišljala o Rafu. Zašto mi ranije nisi nešto rekla o tome?"
„Pa, rekla sam ti sada, eto."
Selva je pogledala sestru svojim krupnim smeđim očima. Otkud ova iznenadna
promena osećanja? Razmišljala je.
I Sabiha je razmišljala. Kako bi Madžit reagovao na to što bi se njena sestra
zabavljala s Jevrejinom? Da li bi mu smetalo? Nekako je mislila da ne bi. Naposletku,
mladić koji se školovao u Francuskoj morao bi imati modernija shvatanja. Zašto bi
njemu smetalo ako bi njena sestra flertovala s momkom druge religije? Bolje da
flertuje s njim nego ni sa kim. Daje tako, možda bi Madžit bio zainteresovan za nju,
zbog njene visine i srnećih očiju, i odvažnih misli.
„Hajde onda da ih obojicu pozovemo na čaj. Ti se možeš brinuti o Rafu kao o svom
gostu, a ja ću paziti na Madžita."
Selva je zapljeskala radujući se toj mogućnosti.
Nedelju dana kasnije, uživali su u čajanki. Selvini prijatelji su vežbali komad a
zatim zavrteli gramofon i igrali fokstrot uz njihove ploče na 78 obrtaja.
Sutradan, hanuma Leman nije mogla da ne pita svoju stariju kćerku o Rafu. „Jesi li
videla kako je Selva gledala tog mladog Jevrejina? Skoro da ga je gutala pogledom
kad god bi progovorio."
„On je pristojan mladić. Što se mene tiče, on je mnogo bolji nego oni turski dendiji
tako puni sebe."
„Alfandarijevi su stara porodica. Potiču iz linije dvorskih lekara. Naravno, oni
imaju zanat, ali u isto vreme, naša Selva je ... pa, znaš kakva je, nepredvidiva i
tvrdoglava. Stalno tera po svom."
„Tako je, majko, ali onda se Rafael ne bi usudio da se upusti u nešto ozbiljnije sa
Selvom. Molim te, ne brini. Osim toga, ne zaboravi da sam ja tu, i ako primetim nešto
nepovoljno, odmah ću ti reći."
Sabihino obećanje malo je umirilo hanumu Leman. Nakon te prve čajanke, ista
grupa je nekoliko puta zajedno išla na koncerte i izlete, i svaki put bi hanuma Leman
slala kalfu s njima kao čuvara.

26

Sabiha i Madžit su se uskoro verili, ali hanuma Leman, poštujući tradiciju,
insistirala je da Selva bude s njima kad god bi izlazili zajedno. Sabiha je ovo
okrenula u svoju korist. Njih troje bi zajedno izašli iz kuće i otišli na dogovoreno
mesto gde bi ih čekao Rafo. Odatle bi dva para otišla svaki svojim putem sve dok ne
bi trebalo da se vrate kući. Dok je Sabiha shvatila koliko je to pogrešno, već je bilo
kasno.

Osamnaest meseci kasnije, Sabiha i Madžit su se venčali. Nakon divnog venčanja,
preselili su se u Ankaru da bi Madžit mogao da preuzme nameštenje u Ministarstvu
spoljnih poslova.

Selva je upisala fakultet na odseku za književnost, dok je Rafo odlučio da sledi put
svoje porodice i studira hemiju. Rafo bi često pokupio Selvu s predavanja, ili je čak,
kad bi imao vremena, prisustvovao predavanjima samo da bi bio blizu nje. Neki
studenti su se bunili zbog toga i ponekad zapodevali kavgu s njim jer se usuđivao da
se udvara muslimanki. Jedan od njih se ljutio na Selvu: „Zar u čitavom Istanbulu ne
možeš da pronađeš nikoga svoje religije?" Drugi student sa istoka je rekao: „Da smo
kod kuće, ubio bih te zbog toga!"

„Da nisi kojim slučajem ponosan na te primitivne ideje?" pitala je Selva. „Pitam se
kako se ubijanje ljudi slaže s tvojim islamom?" Situacija je postajala sve ozbiljnija i
oboje su stalno bili zlostavljani i maltretirani, sve dok konačno, nakon dve godine
studiranja, Rafo nije morao da napusti univerzitet. Selva je bila izbezumljena; Rafo je
zbog nje morao da ode. Počela je da izbegava predavanja, i do kraja godine sasvim je
napustila fakultet. Bilo joj je veoma teško da sve to objasni svom ocu.

Glasine o ljubavi između sina Alfandarijevih i mlađe kćerke Fazil Rešat-paše
postepeno su se proširile i na porodični krug. Kada su stigle do ušiju hanume Leman,
preduzela je mere da ih zadrži dalje od svog muža. Rafu je bilo zabranjeno da im
dolazi u kuču a Selvi nije bilo dozvoljeno da izlazi sama. Selva je provodila vreme
svirajući klavir, čitajući knjige i dopisujući se sa sestrom u Ankari. Jedini ljudi koje
je viđala bili su ili bliski porodični prijatelji ili rođaci.

Fazil Rešat-paša nije bio zadovoljan ženinim strogim stavom prema Selvi. Mislio
je da hanuma Leman posvećuje Selvi previše pažnje i kontroliše je sada kad Sabiha
živi daleko od kuće. Predložio je da Selva boravi kod Sabihe pod izgovorom da joj
treba pomoći s novorođenom bebom. Hanumi Leman se taj predlog dopao i nadala se
da bi njena mlađa kćerka tamo mogla upoznati odgovarajućeg mladića.

Pošto je od majke dobila mnogo pisama na tu temu, Sabiha je uredila da upozna
Selvu sa što više njihovih prijatelja. Organizovala je kućne zabave i vodila Selvu sa
sobom gde god su bili pozvani. Preko Madžita, upoznala je Selvu sa svakim podesnim
neženjom u Ministarstvu spoljnih poslova. Mnogi od tih mladića bacili su oko na
Selvu, ali nijedan se nije ozbiljno zainteresovao za nju. Napustila je sve njih u Ankari
i vratila se kući.

Sada je hanuma Leman insistirala na tome da Selva provede neko vreme kod ujaka

27

na Kipru. Sirota žena nadala se da će, ako njena kćerka bude daleko, plamen u njoj
sagoreti, i tako stati na kraj tračevima. Svi ti grozničavi napori nisu ništa učinili.
Ljubavni plamen u Selvi preživljavao je zahvaljujući prepisci s Rafom gde god da je
bila.

Bilo je neizbežno da Fazil Rešat-paša sazna kako stvari stoje, i kada se to desilo,
bio je strašno besan. Paša se suočio sa svojom kćerkom. „Da li je istina to što čujem?
Molim te, reci mi da su to lažne optužbe koje šire zli jezici. Reci mi da je to
zlonamerni trač", rekao joj je.

"Volela bih da mogu, oče, ali ja volim Rafaela Alfandarija svim svojim srcem, i
ako mi dozvoliš, udaću se za njega."

„Nikada! Samo preko mene mrtvog! Da li zaista očekuješ od mene da dozvolim
tako nešto? Tako nešto bi uništilo sve naše porodične vrednosti i ismejalo sve nas. Da
li mi ovako vraćaš što sam se tako brinuo o tebi i slao te u strane škole?"

„Mislila sam da je trebalo da mi obrazovanje proširi vidike, da si želeo da budem
ravnopravna, oče."

„Dobro sam školovao tebe i tvoju sestru nadajući se da ćete mi jednog dana
podariti unučad, a ne da ćete se pobunite protiv mene."

„Poslednje mi je na umu da se bunim protiv tebe, oče; jedino što tražim to je da
sama sebi izaberem životnog partnera. Na kraju krajeva, ne tražim od tebe da kao zeta
prihvatiš nemoralnu, bezvrednu osobu. Jedino što mu možeš zameriti jeste to što nije
musliman. Zar nas nisi učio u bezbroj prilika da ljudi treba da budu slobodni da
veruju kako žele i da je svaka vera svetinja?"

Težina situacije donela je bes koji se ne bi mogao povezati s gospodinom kakav je
bio Fazil Rešat-paša. Uspeo je da se kontroliše dok mu je kćerka bila tu, ali čim ju je
otpustio, počeo je da razbija svaku kristalnu vazu i ogledalo u sobi.

Pozvali su Sabihu da hitno dođe iz Ankare da pomogne u smirivanju oca i da ubedi
Selvu da odustane od svoje opsesije. I ona i hanuma Leman provele su dane
naizmenično pokušavajući da urazume Selvu.

Hanuma Leman je bila van sebe. Noću nije mogla da spava i provodila je sate
šetajući iz sobe u sobu i čupajući kosu. „Kako smo, pobogu, došli do ovoga? Zašto
sam, do đavola, dopustila toj zmiji da mi gmiže po kući? Zašto nisam predvidela da će
se to desiti?"

Videvši očaj svoje majke, Sabiha se osećala strašno krivom, ali nije imala
hrabrosti da kaže majci istinu. Da je samo bila sposobna da kaže: Nisi ti kriva, majko,
ja sam, iskoristila sam Rafa da sklonim Selvu sebi sa puta. Samo tih nekoliko reči
malo bi joj smirili savest. U to vreme čak je želela da je katolkinja. Da jeste, to bi
jednostavno bila stvar ispovedanja i prihvatanja bilo koje kazne koju bi izrekao
sveštenik. Barem bi mogla da se otarasi ovog tereta. Shvativši da je Selva izgubljen
slučaj, Sabiha je svoju pažnju posvetila ocu. On je smatrao da je Sabiha napravila
dobar izbor, idealnog muža, ali ona nije mogla da uživa u tome znajući kako se za to

28

pobrinula.
Fazil Rešat-paša osećao se potpuno iznevereno. Podigao je svoje kćerke da budu

deo modernog sveta kao što je očekivala nova Republika, na potpuno isti način kao
što bi uradio da je imao sinove. Dobile su dobro obrazovanje, govorile su nekoliko
jezika i bile podobne da igraju aktivnu ulogu u društvu. Ali sada je počinjao da se
dvoumi. Šta je on zapravo postigao s tolikim ambicijama za njih? Zar se nije starija
kćerka udala pre nego što je napunila devetnaest godina, baš kao u starim danima? A
mlađa, ta mudra, pametna, tiha devojka, sjajna ličnost, zar ga ona nije izdala na
najokrutniji način? Da je iole spavao, mislio bi da je sve samo užasna noćna mora.
Bilo je još gore to što je ona sve savete koje joj je ikada dao iskoristila protiv njega.

Fazil Rešat-paša je shvatao da je pogrešio. Jedina časna stvar koju bi oficir i
gospodin mogao da uradi bila je da plati sopstvenim životom. Bio je siguran da bi
Selva, videvši ga mrtvog, shvatila kako je ludo postupila. Mogla bi da se predomisli
samo ako bi videla da je on mogao da nađe mir samo u grobu.

Selva je napisala ocu poruku u kojoj je rekla da, pošto porodica ne odobrava, ona
se neće udati za Rafa, ali ga neće ostaviti.

Fazil Rešat-paša je nastavio sa svojim pokušajem samoubistva, ah u tome ga je
sprečio kalfa koji mu je oteo pištolj, pri čemu se upucao u rame.

Ova emocionalna ucena iznervirala je Selvu više nego što ju je uplašila. „Postalo je
nemoguće živeti u ovom gradu", rekla je svojoj sestri. „Živećemo u Francuskoj. I
njegova porodica je protiv našeg braka. Nemamo druge mogućnosti u takvim
okolnostima."

Hanuma Leman je progutala svoj ponos i poslala Rafu poruku moleći ga da ponovo
razmotri taj potez. Možda bi se mogao preobratiti u islam pošto je jedini stvarni
problem bila njegova vera. Ako bi to uradio, možda bi mogli da ubede Fazil Rešat-
pašu da ga primi u porodicu.

Selva nije dala Rafu priliku da odgovori na ovaj apsurdni predlog pre nego što je
rekla sestri: „Pre bih ga ostavila nego tražila od njega da promeni veru zbog mene.
Kakvi ste vi to ljudi? Možete li da zamislite da vam je čizma na pogrešnoj nozi? Kako
biste se osećali da je on od mene tražio da promenim veru da bih ugodila njegovoj
porodici?"

Zatim su zamolili Madžita da se umeša. Možda će mlada pobunjenica poslušati
svog zeta jer ga je veoma volela.

„Madžite, sigurna sam da poznaješ jevrejski način života. Oni veruju da deca treba
da slede religiju svoje majke. Možeš li da zamisliš šta za njih znači snaha druge
religije? Oh, Madžite, zašto postoji sva ta zbrka s religijama. Nešto što treba da nam
donosi radost pretvorilo je naše živote u noćnu moru."

„Čuj, Selva, možemo pričati o religiji dok se krave ne vrate kući, ako želiš, ali
hajde da pre svega pokušamo da rešimo ovaj problem. Pre svega, zašto si tako
tvrdoglava u vezi s predlogom da se Rafo preobrati u islam?"

29

„To je stvar principa, Madžite. Zaljubili smo se jedno u drugo znajući tačno odakle
dolazimo. Svako ima pravo na sopstvena uverenja. Da je on mene pitao da promenim
veru, ja bih bila i povređena i ljuta. Ne! Nikada! Rafo neće promeniti religiju! Molim
te, prenesi ocu moje izvinjenje."

„Izvini se sama. Pokušaj još jednom. Razgovaraj sa svojim ocem."
„On odbija da me vidi."
Hanuma Leman je bila očajna, u klopci između tvrdoglavog muža i podjednako
tvrdoglave kćerke. Slomila se i zajecala: „Pusti je da se uda za Jevrejina! Neka nas
bog sačuva srama koji bismo morali da nosimo što nam kćerka živi kao nečija
ljubavnica."
Selva i Rafo su se venčali tog septembra u Istanbulu, u Matičnoj kancelariji u
Bejogluu, u prisustvu dva svedoka i nekoliko prijatelja. Nakon ceremonije, mala
grupa je ručala u hotelu Pera Palas, gde je mladi par proveo noć pre polaska za Pariz
jutarnjim vozom. Niko od Rafove porodice nije bio na stanici, ali hanuma Leman i
Sabiha bile su na peronu da se pozdrave. Hanuma Leman je odlučila da ignoriše Rafa,
ali mahala je Selvi dok je voz kretao s perona. Selva je uzvratila mahanje. Njen
spoljašnji mir prikrivao je unutrašnju uznemirenost. Tri žene nastavile su da mašu sve
dok voz nije nestao s vidika.
Na putu kući, Sabiha je iznenada osetila oštar bol, kao ubod nožem. Sestra na koju
je sve te godine bila ljubomorna nestala je u crnom dimu voza. Nema više rivaliteta,
nema više deljenja roditeljske naklonosti i nema više deljenja divljenja njenog muža.
Sada je sve to samo njeno pošto će Selva biti hiljadama milja daleko. Čudno, umesto
da oseti olakšanje, Sabiha se osećala neutešno tužno.
Otprilike mesec dana kasnije, Sabihu su ponovo pozvali u Istanbul. Hanuma Leman
je imala akutni napad astme i nekontrolisano visok pritisak. Zapravo, oba roditelja su
se neprekidno razboljevala – jedan za drugim – otkako je Selva otišla. Izgledalo je da
im šavovi pucaju. Ako to nije bio pritisak, bio je bol u grudima, ako nije bio bol u
grudima, bio je reumatizam, jedno za drugim. Svaki put kada bi se pojavio problem,
Sabiha bi dolazila iz Ankare noćnim vozom i ostajala dok se ne bi oporavili.
Kada bi se vratila u Ankaru, skinula bi kapu medicinske sestre i stavila kapu žene
diplomate sa svim dužnostima koje je nosila. Koktel zabave, večere i prijemi za koje
je nekada uživala da se sprema, sada su postali neprijatna dužnost, ali ona je
nastavljala da nerado odlazi na njih iako više nije uživala da bude u gužvi. Bila je
stalno očajna i grizla ju je savest što je bila krivac; da, ona je bila đavo koji je svojoj
porodici nametnuo sve boli i muke za sopstvene ciljeve. Više puta je pokušavala da
priča o tome s Madžitom, ali on bi samo rekao da ona nije kriva, da se njena
tvrdoglava sestra ne bi nikada predomislila šta god da su joj rekli. Bilo je vrlo
očigledno da mu je ta tema dosadila. Šta se desilo, desilo se; kakva je korist od
otvaranja starih rana?

30

Sabiha je stekla nekoliko prijatelja u Ankari, naročito među majkama dece istog
uzrasta kao njena kćerka. Tu su bile i žene muževljevih kolega, koje su većinom
takođe odrasle u Istanbulu. Te dame bi se često okupljale da igraju bezik1 ili bridž.
Naime, Sabiha je imala sopstvenu grupu za bridž. Međutim, otkako se Selva udala i
preselila u Pariz, ona je radije ostajala kod kuće i čitala knjigu svirala klavir. Bila je
skoro preplašena da će, ako bude nastavila da izlazi, neizbežna trač partija skrenuti na
Selvu, a ona nije htela da se suoči s njihovim pitanjima.

Hanuma Leman, uprkos raznim bolestima, bolje se nosila s tračarama. Kad god bi
se ta tema pomenula u njenom prisustvu, ona bi jednostavno rekla: „Naša kćerka je
nastavila sa svojim životom iako mi očigledno nismo odobravali. Možda smo sada
razdvojeni, ali svakako je uključujemo u naše molitve. Nema šta više da se kaže o
tome." Sabiha bi na ovo reagovala razmišljajući: To je u redu za tebe, majko. Ti
nemaš razloga da te grize savest.

Sabihin najbolji i najodaniji prijatelj u Ankari bio je jedan od Madžitovih
službenika, Tarik Aridža.

Tarik je rođen u Malatji u istočnoj Anadoliji. Tamo je završio osnovnu školu,
nakon čega je usledila srednja škola i zatim licej u Sivasu, što mu je sve dalo dobre
osnove za Istanbulsku školu političkih nauka, gde su mu odlični rezultati omogućili da
se priključi ministarstvu. Bio je to vrlo bistar mladić koji je rado učio i stoga je brzo
napredovao. Jedini problem bilo je njegovo nepoznavanje stranih jezika, ali on je
odlučio da to sredi. Vikendom je uzimao časove francuskog i vrlo naporno učio. Pošto
je čuo od Madžita da Sabiha vrlo dobro govori francuski, pitao ju je da li bi mu
pomogla i ona je rado prihvatila. Ako ne bi imao nikakvih obaveza uveče, došao bi u
posetu, seo i pričao sa Sabihom na francuskom sve do večere. Selva je sestri slala

31

francuske magazine, a ona bi ih zatim predala Tariku i pomagala mu da reši ukrštenice
na francuskom. Sabiha je zavolela ovog pametnog, mirnog, časnog čoveka; nije imao
ni trun predrasude ili zlobe u sebi. Na neki način, Sabiha je osetila da su Tarik i Selva
vrlo sličnog karaktera. Jednog dana sakupila je dovoljno hrabrosti da ispriča Tariku o
Selvinom skandalu. Kakvo je olakšanje bilo to što je mogla da nekome ispriča, kakav
joj je teret spao s glave. Možda je njena depresija bila uzrokovana pokušajima da
sakrije istinu; nije želela da iko u Ankari sazna za njihovu situaciju. Da samo njen muž
nije prestao da priča o tome.

Madžit se tako ponašao da bi sprečio uzrujavanje svoje žene. Nije shvatao da je
njoj zapravo potrebno da podigne hranu i pusti sve da isteče; bilo joj je potrebno da
plače, gazi i šutira da bi oslobodila svu tu suzdržavanu tenziju. Sada kad je imala tako
dobrog, pouzdanog slušaoca kao što je Tarik, osetila je olakšanje. Čitao je između
redova tako da je tačno razumeo problem i nije morao da postavlja bolna pitanja;
jednostavno je slušao. Tarik nikada nije pričao s Madžitom o tome. To je bilo samo
između njega i Sabihe.

32

Madžit je sišao u salu za sastanke u prizemlju u Ministarstvu spoljnih poslova, gde je
našao kolege kako sede za stolom i ćaskaju. Uskoro im se pridružio i ministar spoljnih
poslova i sastanak je zvanično počeo.

Već neko vreme su Britanci zahtevali da Turska objavi rat Italiji i da napravi
borbenu liniju s Jugoslavijom i Grčkom. Predsednik Inonu je namerno odlagao stvari
da bi izbegao da se umeša u taj konflikt. Sada je Britanija poslala vladi još jedan
službeni dopis. Tražili su da javno objavi da će, ako Nemci napadnu Bugarsku, to
smatrati napadom na Tursku. Osim toga, Britanija je tražila da Turska pošalje trupe na
neka grčka ostrva da ih Nemci ne bi napali.

Kada su pročitali taj dopis, ljudi oko stola počeli su da iznose svoja mišljenja.
„Naš predsednik se ne slaže ni sa čim od svega ovoga", rekao je ministar spoljnih
poslova, „a ja se potpuno slažem s njim. Takvi potezi, čak i s dobrim namerama, mogu
biti pogrešno protumačeni."

„Ali gospodine, ne bismo poslali trupe da napadnu ostrva, već bismo im poslali
zaštitu od Nemaca", rekao je jedan izaslanik.

„Znam da predsednik ne želi da ima i najmanji sukob s Grcima", prekinuo ga je
ministar. „Možemo imati najbolje namere, ali Grci to mogu pogrešno razumeti. Ne
bismo smeli da dozvolimo i najmanju mogućnost sukoba s našim susedima u ova
usijana vremena. Kada je Hitler napao Balkan, Turska i Grčka su uspostavile
najprijateljskiji odnos u našoj istoriji. Taj odnos se ne sme ugroziti ni u kakvim
okolnostima."

„Još jednu stvar bismo morali da razmotrimo", rekao je Madžit. „Ako pošaljemo
trupe u Grčku, Hitler će nas odmah napasti. Kako bismo se onda branili? Saveznici
nam još nisu poslali oružje koje su obećali."

„A ja sumnjam da će ikada poslati", rekao je ministar spoljnih poslova.

33

Britanija je potpisala ugovor sa Grčkom u kojem se obavezuje da će je braniti ako
bude napadnuta, pa ipak, kada su Italijani napali, Britanci su poslali samo dve
avijatičarske jedinice.

„Potpisali smo ugovor s njima u Parizu, ali, kako je Madžit-beg upravo istakao, do
sada nam nije stiglo ništa od toga", rekao je premijer. „Nisu bili u mogućnosti da
isporuče ništa od obećanog oružja."

„Nisu, uprkos činjenici da ste napomenuti koliko je važno da turska vojska bude
dobro opremljena kako bi odbila napad na Balkan, gospodine", rekao je Madžit
okrenuvši se ministru spoljnih poslova.

„To što ne poštuju ugovor nije zato što neće, već zato što ne mogu", rekao je
ministar spoljnih poslova. „Možda je ovo skriveni blagoslov. Pošto nisu isporučili
robu, ni mi ne moramo da poštujemo svoje obaveze iz ugovora." Nije smatrao da treba
da sakrije radost koju je zbog toga osećao, kao ni, čini se, ostatak okupljenog veća.
„Kako se ono kaže? U svakom zlu ima nešto dobro." Inonu je sada imao savršen
izgovor koji mu je trebao da ne uđe u rat. Izgledalo je kao da je sreća na njihovoj
strani. Ako Italijani napadnu i zauzmu Grčku, tada ć e biti pred turskim vratima, a
pošto Turska nema dovoljno oružja da se brani, kakvo im dobro može doneti
udruživanje s Britanijom?

Nakon višesatne diskusije, ministar je mogao da skicira odgovor Britancima.
Madžit je uzeo tu skicu i otvorio ministru vrata.

„Doneću vam to čim budem procenio da je spremno", rekao je s poštovanjem.
„Biću u svojoj kancelariji”, rekao je ministar generalnom sekretaru, „moramo se
setiti da ima i drugih važnih problema koje moramo rešavati, uključujući nameštenje u
Parizu. Znaš da im tamo očajnički treba još osoblja. Ne smemo ih sada izneveriti."
Madžit je stigao kući u ranim jutarnjim satima. Svukao se u dnevnoj sobi i legao na
kauč da ne bi smetao Sabihi. Bio je umoran, ali noćne more uporno su napadale
njegov um. Kao da su se ti dugi sastanci vraćali i progonili ga. Sanjao je kako su
Nemci napali Ankaru i kako vuku njegovu ženu i dete ka vozu za radni logor. Očajno
je trčao prema vozu pokušavajući da i sam uđe u njega da bi bio s njima.
Kada je Madžit video Tarika ujutru u kancelariji, obojica su još bili zaista umorni.
„Imaš li neki plan za vikend?" pitao je Madžit.
„Imam čas francuskog u nedelju od devet do dvanaest, kao što znaš, i ništa posle
toga."
„Onda se ništa više ne dogovaraj. Pitaću Halita da nam se pridruži, ako je
slobodan, pa možemo zajedno da ručamo u restoranu Čiftlik na otvorenom, ako bude
lepo vreme, a zatim kod kuće da igramo bridž. Kako ti to zvuči?"
„Zvuči mi odlično", rekao je Tarik. „Kako je hanuma Sabiha?"
„Dobro je, dobro. Pa, nije ni dobro ni loše, zapravo. Nikad nisam mogao da
razumem šta to pokreće žene. Kako god, dosta o tome, ne zaboravi nedelju. Siguran
sam da će Sabihu radovati što ćeš nam se pridružiti."

34

Madžit je krenuo na još jedan od onih dugih sastanaka. Pokupio je fascikle iz
kancelarije, stavio ih ispod ruke i odjurio napolje, kad je telefon zazvonio. Tarik se
javio: „Halo ... Da, gospodine ... da ... da ... Naravno da mogu ... Odmah stižem,
gospodine." Ustao je, zakopčao sako i rekao sekretarici da generalni sekretar hoće da
ga vidi, dodajući: „Ako me neko bude zvao, reci ... do đavola, nema veze, brzo ću se
vratiti."

„Nadam se da nije ništa ozbiljno", rekla je dok je Tarik izlazio. Zašto bi šef tražio
da vidi Tarika a ne Madžit-bega? Pitala se.

Tarik se vratio u kancelariju nakon pola sata, i dalje ispoljavajući isti iznenađeni
izraz kao kad je odlazio. Kada se Madžit vratio pola sata kasnije, našao je Tarika
kako prazni svoj sto i sve ređa na radnu površinu.

„Kada završiš sređivanje, možemo nešto da prezalogajimo", rekao je Madžit.
„Treba da razgovaramo o nekim važnim događanjima."

Tarik je užurbano vratio fascikle u fioku. „I ja tebi imam nešto da kažem", rekao je.
„Stvarno?"
„Pre svega, hteo bih da ti zahvalim za dobre procene koje si napisao za moj
dosije."
„O čemu je reč?"
„Danas sam saznao za to."
„Izveštaji bi morali da budu strogo poverljivi."
„Da, naravno. Saznao sam samo suštinu, ali znam da si napisao neke veoma dobre
stvari."
„Ko ti je to rekao?"
„Generalni sekretar."
„Neverovatno!"
„Madžit-beže, pričaću ti za ručkom. Ali hteo bih odmah da ti kažem da ćeš morati
da pronađeš nekoga da me zameni na bridžu u nedelju pošto neću moći da vam se
pridružim."
„O čemu ti to, zaboga, govoriš, Tariče?"
„Neću biti u Ankari u nedelju."
„Nadam se da nije ništa ozbiljno. Inšalah2, da se nije desila smrtna bolest u
porodici."
„Ne, ne, bogu hvala."
„Sabiha će biti vrlo razočarana."
Dvojica kolega su nastavila razgovor dok su silazili niz stepenice.
„Kada hanuma Sabiha sazna gde ću biti, biće vrlo srećna zbog mene."
Madžit je iznenada stao i pogledao pravo u Tarikovo lice. „Da mi slučajno ne
govoriš da se ženiš?"
„Govorim o nameštenju preko mora, Madžit-beže. Upravo su me nominovali za
drugog sekretara u Parizu."

35

„A to!"
„Znali ste, dakle?"
„Znao sam da se priča o tome. Nije bilo sumnje da ćeš dobro raditi taj posao, ali
jezik je bio problem. Ministar spoljnih poslova me je pitao kako napreduješ u
francuskom. Rekao sam mu za tvoje časove vikendom i konverzacijske vežbe sa
Sabihom."
„Da, rekao mi je i to, rekao mi je da je ovde bilo sve dobro i da mogu usavršiti
francuski kada odem tamo."
„Slažem se. Ti si jedan od najvrednijih mladića ovog ministarstva, prijatelju moj.
Vrlo sam srećan zbog tebe, ali to je opasno, okupirano područje."
„Da, naravno, zato su radije odabrali samca."
Madžit je stavio ruku na Tarikovo rame. „Čestitam", rekao je. „Siguran sam da ćeš
biti vrlo uspešan. Sabihi ć e biti i drago i žao. Znaš koliko ceni tvoje prijateljstvo.
Kada krećeš?"
„Po svemu sudeći, moram odmah da krenem. Nameravao sam da posetim porodicu
u Malatju za vreme praznika, ali to se neće desiti. Pitam se kada ću ih ponovo videti.
Nema potrebe da kažem kako moram doći da se pozdravim s hanumom Sabihom.
Možda će imati nekoliko stvari koje bi želela da odnesem njenoj sestri."
Madžit je pokušao da sakrije svoje iznenađenje kada je shvatio da mu je Sabiha
rekla tajnu koju je čuvala od svih u Ankari. „Hajde, vodim te u moj omiljeni restoran,
Karpič. Ja častim tvoj oproštajni ručak."
„Hvala ti", rekao je Tarik. Izraz iznenađenja na njegovom licu počinjao je da se
pretvara u nestrpljivost s nagoveštajem ponosa.

Sabiha je zaista imala izmešana osećanja o Tarikovom nameštenju. S jedne strane,
izgubiće svog bliskog prijatelja od poverenja, a s druge strane, nadala se da će to što
će Tarik boraviti u Parizu koristiti Selvi. Ako bi bilo potrebno, makar bi Selva i njeno
dete mogli potražiti utočište u ambasadi. Tarik bi takođe mogao da pomogne Rafu, ako
bi bilo potrebno. Kada su, opraštajući se, razgovarali o tome, Madžit je brzo naglasio
da se Tarik seli u Pariz a da je Selvina porodica u Marselju.

„Ne brini zbog toga", rekao je Tarik. „Siguran sam da ću biti u mogućnosti da
komuniciram s njima. Pozvaću ih telefonom čim budem stigao u Pariz."

Kada je Sabiha otišla u kuhinju da donese čaj, Madžit se obratio Tariku rečima
upozorenje: „Čuvaj se, Tariče, ovo je vrlo osetljiva tema. Molim te, nemoj se uvaliti
u nevolju. Ti si turski diplomata i tvoje dužnosti ti moraju biti na prvom mestu. Ne
smeš uništiti sopstvenu poziciju zbog Selve i Rafa."

Sabiha je plakala kada je Tarik odlazio. Glas joj je drhtao: „Nedostajaćeš mi,
Tariče. Gubim veoma dragog prijatelja", rekla je.

„Uopšte me ne gubiš. Inšalah, srešćemo se ponovo kada se moje nameštenje završi.
To što uopšte znam da govorim francuski treba tebi da zahvalim, hanuma Sabiha."

36

Nežno je poljubio Sabihinu ruku baš kao što bi Madžit i Numanbeg radili u sličnim
situacijama, zaustavljajući se pre nego što je čelom dotakao njenu ruku, kako se radilo
u njegovom kraju. Kako bi iko mogao da zna da je ovo bio prvi put da je poljubio
dami ruku ne dodirnuvši je čelom? Ono što je zapravo želeo da uradi nije bilo da
Sabihi poljubi ruku, već da je čvrsto stisne svojim rukama. Želeo je da obgrli njenu
vitku figuru i da diše u mirisima njene duge plave kose. Žena iz njegovih snova, kojom
bi se jednog dana oženio, mora da liči na Sabihu. Ono što nikada ranije nije hteo da
prizna iznenada ga je potopilo dok je hodao dugim hodnikom ka izlazu napolje.
Nikada neće zaboraviti Sabihinu lepu pojavu ni njene tužne zelene oči, gde god da
ode. Shvatio je da će ona uvek zauzimati posebno mesto u njegovom srcu.

Kada je Tarik otišao, Sabiha se uputila pravo u svoju sobu, gde je zatvorenih očiju
ukočeno ležala na krevetu. Madžit je ušao u sobu. „Želeo bih nešto da ti predložim",
rekao je.

„Šta ćemo sa četvorkom za sutrašnji bridž?"
„Ne, draga, već sam razmišljao. Previše vremena provodiš sama ..." Sabiha je
otvorila oči i pogledala muža. On je nastavio: „Po svemu sudeći, bićemo izuzetno
zauzeti na poslu tokom sledećih nekoliko dana. Uopšte neću imati slobodnog vremena
koje bih proveo s tobom. Izgleda da ćemo se svakog dana suočiti s novom krizom,
mislio sam ..."
„Šta si mislio?"
„Zašto ne bismo pozvali tvoje roditelje da dođu ovde? Pošto se Istanbul evakuiše,
mogli bi da provedu neko vreme kod nas. To bi bila promena za njih, a ti ne bi brinula
o njima."
Sabiha se uspravila u krevetu. „To je odlična ideja!"
„Da, i ja tako mislim", rekao je Madžit i nastavio sa izvesnim prekorom u glasu:
„Pošto više nemaš s kim da deliš svoju tajnu."
„Molim? Šta hoćeš da kažeš tom opaskom?"
„Pa, vrlo mi je interesantno to što ni sa kim ovde ne pričaš o Selvi, a Tarik ipak
izgleda da potpuno poznaje situaciju."
„Madžite, on me je slušao."
„Da li si pokušala da pričaš s još nekim ko bi te slušao, Sabiha?"
„Kome bih ja mogla da se obratim?"
„Otkud znam? Birsenu, Nedžli ili Humejri, koje viđaš barem jednom nedeljno. Zar
nemaš prijatelja? Pored toga, zašto si toliko opsednuta pričanjem o Selvi? Da ti pravo
kažem, ne shvatam zašto nastavljaš da time mučiš samu sebe."
„Nikada i nećeš razumeti", prekorno je odgovorila Sabiha, ali bila je i malo
ponosna. Naposletku, zar se to nije osetio nagoveštaj ljubomore u Madžitovoj
primedbi?

37

Pismo koje je napisao svojoj majci Tarik je stavio zajedno s nekoliko novčanica u
kovertu i pažljivo je zatvorio. Bio je vrlo potišten zato što neće moći da poseti svoju
porodicu za vreme praznika, i pomisao na to da ne zna kada će ih ponovo videti zaista
ga je rastužila. Najviše ga je mučila činjenica što njegov otac nije poživeo dovoljno
dugo da sazna za njegovo unapređenje. Veoma bi voleo da poseti njegov grob, pomoli
se i zahvali mu. „Dragi oče, tvoje žrtve za mene nisu bile uzaludne. Počivaj u miru,
siguran u to da ću živeti časno kao što bi ti želeo." Srećom, njegovi cimeri iz Ankare
vratili su mu depozit koji je bio platio za sobu, i taj novac mogao je da pošalje svojoj
majci. Nadao se da će moći da uštedi nešto novca u Parizu kako bi nastavio da joj
pomaže.

Ne samo što nije mogao da poseti porodicu, nego nije imao vremena ni da se ošiša
pre polaska! Čim su mu rekli za nameštenje, uspeo je da trkne iz kancelarije da kupi
kofer i rezerviše kartu za noćni voz za Istanbul. Prijatelji su mu savetovali da
kupovinu obavi u Istanbulu. Madžit mu je rekao imena nekoliko prodavnica i insistirao
je da kupi sebi makar dobar kaput.

Tarik je pažljivo spakovao u kofer svoje sivo odelo i tri bele košulje. Između
košulja stavio je pismo i mali poklon koji mu je dala Sabiha. Nadao se da nije stavila
novac u pismo, ali nije imao srca da ga otvori i proveri. Prijatelji koji su odlazili u
inostranstvo upozorili su ga da su Nemci redovno temeljno pretraživali prtljag.

Spremio je sve za putovanje sledeće večeri noćnim vozom za Istanbul. Okačio je
svoje novo, tek ispeglano tamnoplavo odelo u orman; pasoš, novčanik i voznu kartu
stavio je na komodu pored ručnog sata koji je sačuvao kao uspomenu na svog oca.
Uzeo je fotografiju sa ogledala i gledao je na trenutak. To je bila fotografija njegovih
prijatelja napravljena na trkama. Tu je bilo oko šest lica koja su bila vrlo mala, a ipak
se Sabiha, sa svojom dugom plavom kosom, jasno izdvajali. Stavio je fotografiju u

38

novčanik.
Bio je pred avanturom o kakvoj nije čak ni sanjao u liceju u Sivasu. Na tu pomisao,

duž kičme su mu prošli hladni žmarci. Isključio je jaku svetlost iznad glave i uključio
lampu pored kreveta, te je legao u krevet držeći svoju knjigu iz francuskog.

„Moi, je m'appelle Tarik Aridža", rekao je sam sebi. „Zovem se Tarik Aridža. Je
viens d'Ankara. Je suis le Consul General de Turquie ... Ja sam iz Ankare. Ja sam
generalni konzul Turske ... O bože, sigurno nisam!"

Ne, to zasigurno nije tačno. Biće tek drugi sekretar. Imao je da pređe dug put pre
nego što postane konzul ili čak pomoćnik konzula!

„Gospodin konzul", mrmljao je, čvrsto zatvorivši oči, „ili možda gospodin
ambasador? Da, gospodin ambasador, njegova ekselencija Tarik-beg."

Pokušao je da zamisli sebe u fraku i cilindru, s belim šalom oko vrata i štapom sa
srebrnom drškom u rukama, ali pred očima mu je iskrsavala jedino vizija plavokose
žene.

Bila je nagnuta preko stola prekrivenog knjigama i svojim dugim prstima sklanjala
je plavu kosu koja joj je padala preko lica. To je bila samo iluzija, ali njene oči bile
su tako zelene. Možda je njena kćerka nazvana Hulja (što znači 'iluzija') po majčinim
sanjalačkim očima. Još u svom snu, pogledao je scenu. Ista vitka žena približila mu se
i progovorila na francuskom, postavila mu pitanje a zatim se zagledala pravo u
njegove oči iščekujući odgovor. Tarikovi dlanovi počeli su da se znoje. Šta bi ova
prelepa žena mislila o njemu kad bi odgovorio svojim smešnim akcentom? Kakva
vizija ... kakva lepota ... Pokušao je da pročisti grlo pre nego što je progovorio.

Oui, je boudrais beaucoup ... hm ... avour ... hm ... „Da, veoma bih voleo ... da
imam ..."

„Molim te, Tariče, nemoj biti nervozan", rekla je vizija. „Budi smiren, misli na ono
što želiš prvo da kažeš."

„Akcenat mi je užasan, stid me je."
„Nikad nisam čula tako nešto, niko ne treba da brine o svom akcentu. Svako ko
govori strani jezik sigurno ima akcenat. Francuski nije naš maternji jezik. Madžit
takođe ima akcenat, kao i ja."
„Ne, ne ti, ti nemaš."
„Naš akcenat je dosta dobar možda zato što smo imale dadilju Francuskinju kada
smo bile male, ali neka te umiri činjenica da nijedan stranac ne može da govori strani
jezik bez akcenta. Molim te, Tariče, ne srami se. Sada ponovi šta si rekao, a ja ću te
ispraviti ako pogrešiš."
Tarik je mogao da oseti agoniju u svom snu. Bio je ludo srećan, a ipak su mu se
znojili dlanovi i srce lupalo kao ptica krilima. Bio je uzbuđen ne samo zbog toga što
se plašio da ne pogreši već i zato, a to je bilo još važnije, što se plašio da se ne
zaljubi.
Ustao je iz kreveta i koracima premeravao sobu. Ne, to nije bila ljubav, možda je to

39

bila vrsta divljenja, mislio je. Da li je to frustracija zbog želje koja je neostvariva? Za
jednog Anadolijca iz istočne Turske, Sabiha je bila idealna žena: plava, lepa, dobro
obrazovana i sa svim socijalnim veštinama. Govorila je nekoliko jezika i umela da se
druži sa svim vrstama ljudi raznih načina života. Nikada ranije nije upoznao takvu
ženu. Iznad svega, ona je žena njegovog šefa, žena njegovog prijatelja. Nije li upravo
Madžit napisao taj sjajni izveštaj o njemu, osoba koja je toliko pomogla njegovom
napredovanju? Tarik je znao da je Sabiha sve što je želeo da bude žena s kojom će se
jednom venčati. To je to! To nije ljubav, već divljenje!

Vrativši se u krevet, Tarik je želeo da spava bez snova, ali ovoga puta uzbuđenje
zbog sutrašnjeg dana nije mu dalo da zaspi. Pošto se vraćao u Istanbul prvi put posle
studentskih dana, radovao se što će se vratiti u grad kupola i platana. Mislio je na
dane kada je čak i šetnja ulicom Pera u Bejoglu smatrana avanturom! A sada se u taj
čarobni grad vraćao kao diplomata. Pred njim je bio užurban dan. Madžit mu je
preporučio da kupuje u Karlmanovom prolazu, a zatim da obeduje u ruskom restoranu
Rejans, gde je trebalo da jede kijevsku piletinu i zalije je žutom votkom uz zvuke
orkestra balalajki. Još jedno od Madžitovih „moraš" bila je poseta baru Bašta u
Tepebašiju ili hotelu Park na čašicu pre spavanja. Tarik nije bio osoba koja pije
sama, ali mislio je da ta dva dana koja će provesti u Istanbulu treba da iskoristi
najbolje što može. Osećao je da to može biti primer finog života koji ga očekuje. Nije
baš mario za društvo mlakonja i dendija koji su posećivali istanbulske barove i
restorane, ali oni su makar govorili njegovim jezikom.

A onda šta?
Šta će postati od njega jednom kad se ukrca na taj voz i pomeša s drugim
putnicima? Oni verovatno neće govoriti turski. Njegovo odredište bila je okupirana
zemlja. Evropa je bila u grču rata. Šta ako se rat proširi i na Tursku? Šta ako više ne
bude mogao da se vrati u svoju zemlju? Imao je dovoljno novca za nekoliko nedelja i
pomalo je govorio francuski. Šta ako ostane zaglavljen u tom metežu? Šta će onda?
Vratilo mu se nekoliko francuskih reči koje je malopre izgovorio. Sa strahom u glasu
rekao je sebi: Je suis le deuxiéme secrétaire ä l'ambassade de Turquie. 3 Dok je to
ponavljao u svojoj glavi, još jedna rečenica došla mu je na um: „Molim te, bože,
pomozi mi!"
Bilo je skoro pet ujutru kada je uspeo da zaspi.

Te godine, proleće je stiglo u Istanbul ruku podruku s tugom. Tarik nije mogao da ne
primeti tamne kolutove ispod svačijih očiju koje je donela strepnja. Teret straha od
rata nosio je svako bez izuzetka; mladi i stari, muškarci i žene, bogati i siromašni –
niko nije bio pošteđen. Vlada je preko radija i štampe uputila sve da grade bunkere i
skloništa. Ako su betonski zidovi stanova bili viši od tri sprata, od njihovih prizemlja
morali su da naprave skloništa, a prozore skloništa morali su da prekriju vrećama
peska. Zbog toga je grad izgledao kao jedno ogromno gradilište. Uprkos svemu tome,

40

Bejoglu je i dalje bio jednako bučan, šaren i veseo kakvog ga je Tarik pamtio.
Kada je napustio stanicu Hajdar-paša na azijskoj strani Istanbula, Tarik je mogao

da oseti slani morski vazduh. Ukrcao se na trajekt za pristanište Karakoj na evropskoj
strani. Iako mu je bilo hladno, namerno je seo na otvorenu palubu da bi mogao da
posmatra bele, penušave morske talase. Kada je stigao u Karakoj, uzeo je taksi, seo
pored vozača i dao mu parče papira sa adresom hotela.

Taksista je vozio Juksek-kaldrmom do Pere4 i zaustavio se ispred hotela Londra.
Ispred hotela bile su naređane vreće s peskom baš kao i ispred drugih zgrada koje su
videli tokom kratke vožnje.

„Pogledajte sve ovo", rekao je taksista, pokazujući vreće. „Sigurno nervira ljude.
Nismo u ratu, a pogledajte ovaj nered. Jedva da se može voziti kroz ulice."

„Uvek je bolje biti na oprezu", odgovorio je Tarik. „Ne daj bože da iznenada krene
vazdušni napad. Gde bi se ljudi sklonili?"

„To je sudbina, gospodine", rekao je taksista. „Ko zna kada je njegov broj na
redu?"

Na taksistine reči, Tarik je osetio žmarce niz kičmu. Kakav tipičan turski fatalizam.
Mislio je da je prepuštanje sudbini karakteristično za ljude sa Istoka, a ipak evo ovog
istanbulskog taksiste koji tako razmišlja. Izašao je iz taksija, i čak i pre nego što je
platio, zastao je zagledavši se u prizor koji se širio pred njim. Obrisi oblih kupola na
džamijama, platani na brdima i minareti upereni u nebo – zaista pogled koji ostavlja
bez daha. Crveni pupoljci Judinog drveća na brdu počinjali su da cvetaju. Istanbul je
izgledao kao akvarel; svetle nijanse ružičaste, plave i zelene pomešane s potezima
tamnog indijskog mastila. Kroz tri dana napustiće ovaj izvanredna grad da bi otišao u
ratnu zonu.

Platio je taksi i uzeo svoj prtljag. Nije mogao da ne imitira taksistu mrmljajući sebi:
„To je sudbina, gospodine. Ko zna kada je njegov broj na redu?" Dok se peo uz
stepenice hotela, sreo se licem u lice s vratarom obučenim poput dvorskog stražara.
Spustio je svoj kofer dok je vratar, sav važan, zvao poslužitelja.

Baš kad je poslužitelj stavljao kofer na kolica, začuo se užasan prasak i Tarik se
priljubio uz pod. Odjednom je grunuo pakao. Sa svih strana čula se lomljava prozora i
zapomaganje ljudi. Tarik je podigao glavu i video poslužitelja kako leži pored njega.

„Jesi li dobro?" pitao je.
Momak je okrenuo glavu i zbunjeno ga pogledao. Slina na njegovoj gornjoj usni
izgledala je kao mastan brk.
„Gde smo, do đavola? Jesmo li mrtvi ili živi?" Bio je potpuno zbunjen.
„Nismo mrtvi, dečače, ležimo na ulazu u hotel."
„Ne verujem, gospodine!"
„Bomba je pala blizu", objasnio je Tarik dok se mučio da ustane. Gadno je
povredio kolena i bilo mu je teško da se uspravi. Celo područje bilo je zavijeno u
oblak dima i prašine. Drugi oko njih koji su bili zahvaćeni eksplozijom izlazili su

41

ispod stepenica ili kroz vrata i istezali se. Kratak period tišine, koji je prekinulo samo
zavijanje psa u agoniji, završio se bukom 'sudnjeg dana'; deca su počela da plaču,
muškarci i žene zvali su u pomoć, policajci i čuvari duvali su u pištaljke,
automobilske sirene su svirale. Tarik je konačno stajao uspravno, imao je stakla u
kosi a odeća mu je bila prljava. Poslužitelj je i dalje ležao licem ka podu.

Tarik je pokušao da ga podigne. „Hajde, momče, bolje da pokušaš da ustaneš."
Mladić je seo, ali još je bio vidno potresen. Kada je Tarik shvatio da ne može da ga
podigne, klekao je ispred njega i ošamario ga. Dečko je počeo da plače.

Sada su se ljudi u panici gurali kroz predvorje hotela. Tarik je pogledom potražio
svoj kofer i video prevrnute kolica s druge strane ulice. Probio se kroz uspaničenu
gomilu prema koferu. Ljudi su trčali u svim pravcima pokušavajući da saznaju šta se
desilo, sirene su zavijale odasvud.

Kada se Tarik vratio s kolicima i koferom, poslužitelj je bio na nogama, ali zverao
je okolo u šoku.

„Jesi li sada dobro? Vidi, vratio sam ti kolica. Hajdemo sada, nazad na posao."
„Je l' to bila bomba, gospodine?"
„Da, bojim se da jeste."
„Gde?"
„Zaista ne znam, ali uskoro ćemo saznati. Mora da je bilo veoma blizu."
„Da li je neko poginuo?"
„Ne znam ni to."
Tarik je poveo momka u predvorje. Obojica su se trudila da ne zgaze na komade
slomljenog stakla. Tamo su našli potpuni haos, ali ne i recepcionera. Nekoliko gostiju
zavijalo je svoje rane blistavo čistim belim maramicama. Tarik je pogledao oko sebe.
Šta sad treba da radi? Tek tada je primetio da su mu pantalone poderane na kolenima.
„Prokletstvo!" promrmljao je. Njegovo novo odelo bilo je uništeno, i bio je besan.
Odlučio je da se popne na sprat i nađe slobodnu sobu. Išao je niz hodnik, od vrata
do vrata. Prve tri sobe bile su zaključane, četvrta je bila otvorena, ali po njoj bile su
razbacane nečije stvari a kreveti nisu bili namešteni. Pokušao je još jednu sobu sa
suprotne strane; srećom, ona je bila prazna, kreveti su bili namešteni a police prazne.
Očigledno u noj niko nije boravio. Tarik je zatvorio vrata i stavio kofer na krevet,
otvorio ga i izvadio svoje staro sivo odelo. Otišao je u kupatilo, izvadio sve stakliće
iz kose i osvežio se. Ubrzo se u svom starom odelu vratio u predvorje hotela.
Recepcioner je bio tu i uznemireno pričao s gostima ispred pulta.
„Niste bili tu kada sam stigao, pa sam morao da sam sebi nađem sobu. Evo ključa",
rekao je Tarik, predajući ključ koji je pronašao u vratima prazne sobe. „Ja sam Tarik
Aridža iz Ankare. Trebalo bi da mi je Ministarstvo spoljnih poslova rezervisalo
sobu."
Recepcioner je izgledao zbunjeno. Kratko je zurio u Tarika i bez reči uzeo ključ.
Bilo je očigledno da je još u šoku.

42

„Da li ste uspeli da saznate šta se desilo?" pitao je Tarik.
„Po svemu sudeći, bomba je eksplodirala u hotelu Pera Palas nedaleko odavde.
Šestoro ljudi je mrtvo i ima mnogo ranjenih", odgovorio je recepcioner.
„Mrtvo ...?"
„Čujem da je u posetu Istanbulu došao britanski ambasador u Sofiji. Kažu da je
došao da vidi Inonua. Pitam se da li je to povezano. Možda su u stvari pokušali njega
da ubiju."
„Mislite gospodina Randala?"
„Ah, vi ga poznajete, zar ne?" začuđeno je pitao recepcioner.
„Ne, ne poznajem ga, nego znam za njega. Da li je mrtav?"
Čovek je kucnuo u drvo govoreći: „Poginuli su oni za recepcijskim pultom, ali po
svemu sudeći, ambasador je ušao u kafe bar nekoliko minuta ranije i sada je živ i
zdrav."
Tarik je izašao iz hotela i krenuo niz ulicu prema hotelu Pera Palas. Policajci su
pokušavali da rasteraju gomilu ispred hotela, dok su medicinske sestre i lekari iznosili
ranjene do ambulantnih kola koja su čekala i vozila preko iščupanih kamenih ploča i
iskrivljenih tramvajskih šina na putevima. Gurajući se kroz gomilu, približio se grupi
mladih ljudi za koje je pretpostavio da su novinari jer su užurbano fotografisali.
Pitao je jednog od njih kako se odigralo.
„Izgleda da je bomba bila postavljena u koferu u predvorju hotela."
Kome je ta bomba bila namenjena? Tarik se pitao. Mislio je da je to verovatno bio
britanski ambasador i njegov turski parnjak, Hjusen.
Tarik nije mogao da ne sažaljeva jadne ljude koji su bili za recepcijskim pultom u
to vreme, da ne pominjemo nedužne prolaznike koji su išli za svojim svakodnevnim
poslovima. Vratile su mu se taksistine reči: „Ko zna kada je njegov broj na redu?"

43

Selva je sipala sebi šolju vruće kafe. Udisala je njen miris i razmišljala kako je
interesantno što se ljudska priroda prilagođava svim situacijama. Kada su se ona i
Rafo doselili u Francusku, isprva je mrzela ovu gorku kafu koja je služena u tim
ogromnim šoljama. Srećom, Sabiha je uspela da joj pošalje mnoštvo pakovanja čaja i
šest divnih turskih čaša za čaj preko Madžita, koji je tih dana dolazio u Francusku
dosta često. Pričinjavalo joj je veliku radost da uz doručak s Rafom pije taj turski čaj.

Selva se navikla na ovu gorku kafu nakon što je rodila sina. Pila ju je da bi ostala
budna do poslednjeg noćnog dojenja. Ono što je započela da bi se održavala budnom
pretvorilo se u zavisnost. Rafo nije mogao da shvati kako ona može da pije „taj
otrov". Zapravo, bilo je dosta stvari na koje Rafo nije mogao da se navikne tu u
Francuskoj.

„Za boga miloga, ne kritikuj stvari pred drugim ljudima", rekla je kada je prvi put
izrazio manjak oduševljenja. „Misliće da si seljak. Probirač kome se ne sviđa
najbolja kuhinja na svetu."

„Baš me briga šta oni misle. Najbolja kuhinja na svetu je turska. Šta mene briga ako
su oni neznalice?" bio je uporan Rafo. „Nikada neću razumeti otkud uopšte francuskoj
hrani ta sjajna reputacija. Ti teški sosevi koji ti rasture probavu, a od same pomisli na
puževe mi se povraća. A što se tiče tog lira koji smrdi poput znojavih nogu ..."

Selva je pokušala da ga zaustavi, ali on nije odustajao.
„Ima li boljeg ukusa od svežeg povrća spremljenog na maslinovom ulju, na primer?
Možeš li mi objasniti kako opravdavaju uništavanje ukusa predivne ribe daveći je u
svim tim sosevima?"
„Zašto smo, zaboga, uopšte i došli ovde kad ti se ta hrana toliko ne sviđa?"
„Zato što su im vina apsolutno fantastična."
„To je možda istina, ali mi ih ne možemo priuštiti, zar ne?" podsetila ga je Selva.

44

„Moći ćemo, draga, moći ćemo. Veruj mi. Budi malo strpljiva. Pogledaj kako smo
ovog meseca dobro upravljali novcem. Ako nastavimo tako još nekoliko meseci, moći
ćemo da priuštimo sebi sva najbolja vina u zemlji."

Da Rafo nije uspeo da ispuni to obećanje, Selva se ne bi mnogo uznemirila, ali
kako to biva, taman kad je Rafo postigao svoj cilj, sve je krenulo naopačke. Selva je
sedela za trpezarijskim stolom i pomagala susedovoj kćerki Ivoni da uradi domaći iz
engleskog, kada su iznenada spolja začuli larmu. Obe su odjurile do prozora. Ivona,
koja je imala samo devet godina, bila je tako uzbuđena što vidi sve te policajce na
motociklima da je počela da tapše. Sedeći ukočenih leda na motociklima, izgledali su
kao statue. Selva se odmah osetila kao da joj neka očajna ptica treperi u srcu. Spustila
je šake na svoj veliki stomak i molila se: „Molim te, bože, zaštiti naše dete."

Čim je Ivona otišla, Selva je odjurila preko puta u apoteku gde je Rafo radio. Kada
je videla njegovo bledo lice, pomislila je da će pobaciti. Ali nije – i nakon mesec
dana, dve nedelje ranije nego što je trebalo, rodila je sina. Nazvali su ga Fazil, po
njenom ocu. Ne da nije brinula što će se otac buniti jer je jevrejski sin nazvan po
njemu, već je te brige sklonila iz svesti zato što ga je još volela i veoma joj je
nedostajao iako je i dalje bila ljuta na njega.

Odlučili su da će bebu, ako bude dečak, po jevrejskoj tradiciji nakon sedam
navršenih dana obrezati. Međutim, zbog pretećeg prisustva nacista u to vreme,
promenili su odluku. Na dan kada je doveo tu odluku, Rafo nije mogao da spava cele
noći.

Selva je srknula kafu i počela da pregleda račune u svojoj svesci. Bili su u haosu.
Kada su Nemci okupirali sever Francuske i Pariz, njih dvoje su već bili prešli u
Marselj. Nadali su se da će tamo biti bezbedni, ali zatim su stvari krenule
nepredviđenim tokom.

General Peten, koji je preuzeo vladu u Višiju i proglasio se predsednikom, odlučio
je da sarađuje s Nemcima i pokušava da spase ostatak zemlje od okupacije. Povinuo
se svakom njihovom zahtevu i trudio se da ne staje Nemcima na žulj. Policija u Višiju
je čak počela da hapsi Jevreje. De Gol, koji je odbijao svaku saradnju, pobegao je u
Britaniju da tamo oformi svoju vladu Slobodne Francuske. Nažalost, ni tajni pokret
otpora ni De Gol u Britaniji nisu mogli mnogo šta da urade kako bi pomogli
Jevrejima.

Selva je izgubila dva učenika kada su njihovi roditelji Jevreji odlučili da napuste
grad. Paradoksalno, ispostavilo se da je to sreća u nesreći, jer su drugi roditelji koji
su planirali da pobegnu u Ameriku hteli da Selva podučava njihovu decu. Tako je
odmah imala tri nova učenika i morala je da odbija druge, jer nije imala dovoljno
vremena da radi i s njima. Selva je bila vrlo srećna što ima više učenika, ali Rafo ju
je upozorio da pazi.

„Pobogu, Selva, budi oprezna. Fašisti su svuda po gradu. Moraju primetiti tu decu
kako dolaze i odlaze."

45

„Šta ima loše u držanju časova engleskog, Rafo? Zar je zabranjeno podučavati?"
„Nije, ali je zabranjeno biti Jevrej."
Selva je svakog dana bila sve više frustrirana. Nije mogla da oprosti ocu što je
potcenjivao ljude druge veroispovesti. On je za uzvrat imao svoje razloge što nije
oprostio svojoj kćerki. Njegov glavni razlog verovatno je bio to što se kćerka
pobunila protiv njegovih želja. Ustala je protiv glave porodice. Selva nikada nije
htela da veruje da se njen otac suprotstavio njenom braku samo zbog religijskih
razloga. Nije mogla da veruje da je čovek koga je toliko poštovala i volela mogao biti
verski fanatik. Čemu sva ta zbrka oko religije? Naravno, mislila je, religija treba da
se izražava kroz spektar ceremonija bez razmišljanja o rasi i boji, ceremonija
izvedenih u džamijama, crkvama i sinagogama. Ona znači pripadanje bilo kojoj od tih
zajednica u kojima se slavi Bog, odlaženje na mesta gde ljudi dosežu Boga i pronalaze
mir u svojim dušama. Selva se sećala radosti Ramazana kod kuće; uzbudljivo
pripremanje večernjih odmora pre nego što prestane post; posebno vođenje računa o
tome da se ne propuste molitve tokom tog perioda; spokoj među starijim članovima
domaćinstva s njihovim belim maramama pre molitve; aura misterije koja okružuje
mujezinov poziv. Sve je to bilo uzbudljivo u to vreme. Da, religija je podrazumevala
mnoge divne stvari, ali ona bi svakako morala biti deo života a ne bi se smela koristiti
da razdvaja ljude. Zar ljudi različitih veroispovesti ne mogu voleti jedni druge? Oh,
najdraži oče, je li vredelo žrtvovati sopstvenu kćerku zarad religije? Je li vredelo
otpisati sopstvenog zeta samo zato što se moli u sinagogi?
Selva je dobro pamtila detaljne rasprave koje je vodila sa ocem o ovoj temi. Tih
dana Fazil Rešat-paša nije imao pojma o tome šta će uslediti. I on je uživao u
filozofskim diskusijama sa svojom kćerkom, tom pametnom devojkom koja je rado
čitala svaku knjigu koju bi joj preporučio jednu za drugom i kasnije s njim satima
detaljno diskutovala. Paša je često isticao da, što su se ljudi više interesovali za
nauku, znanje i kulturu, to su manje značaja pridavali religiji. Često je govorio svojoj
kćerki da većina verskih fanatika nastaje na siromašnim neobrazovanim osnovama. Za
vreme dok se Selva ludo zaljubljivala u Rafa, namerno je iscrpno raspravila ta
pitanja. Poštovanje drugih religija? Naravno! To je jedan od uslova da se bude
savremen.
Šta je s razumevanjem drugih religija?
Zašto je, na kraju krajeva, Fazil Rešat-paša davao Selvi na čitanje knjige o
religijama Dalekog istoka? Nije li zato što je želeo da njegova kćerka razume da
nismo svi isti? Postoje i oni koji ne misle isto kako mi, oni koji imaju drugačije
religije. Bilo je na njoj da izvede sopstvene zaključke.
Nadala se da će iskoristiti gledišta svog oca da se brani u vezi s Rafom. Podsećala
ga je na svaku njegovu reč. Ali nažalost, kada je na kraju saznao za njihovu ljubav,
podigao je zid između njih i jednostavno rekao: „Samo preko mene mrtvog. Ne možeš
se udati za njega. Neću ti dati svoju dozvolu."

46

Isprva je Selva uporno pitala zašto. Iako je njen otac bio osoba otvorenog uma,
protivio se braku koji je bio protiv njegovih običaja i tradicija. Uskoro je sa užasom
saznala da je on obezbedio kćerkama dobro obrazovanje iz sopstvenih razloga. Nije to
uradio kako bi im proširio vidike za njih same, već da bi njemu podizale unuke kao
dobre muslimane.

Nažalost, na kraju je morala da postavi nagodbu. „U redu, neka bude po tvom. Ali
sigurno se neću udati ni za koga drugog. Ni za ijednog od Madžitovih prijatelja u
ministarstvu, ni za sina nekog paše, ni za bilo koga drugog. Ili ću se udati za Rafaela,
ili neću ni za koga."

Rafo se izgleda mirio sa sudbinom. Više je on brinuo o problemima s kojima bi se
mogli susresti nego Selva. Kako bi reagovali njegovi prijatelji i porodica? Kako bi
izdržavao tu devojku koja je navikla samo na najbolje? To su bile odgovornosti koje
bi on morao da nosi.

Za vreme boravka kod svoje sestre u Ankari, Selva je pisala Rafu. To nisu bila
ljubavna, već prijateljska pisma. Dok je bila tamo, Selva je iskoristila priliku da
posmatra ljude oko sebe. Oni u njihovom krugu bili su uglavnom ljudi poput njene
sestre, koji su sklopili dobre brakove. Ono što je naučila iz tog iskustva jeste da ljudi
koji odaberu partnere iz sličnog okruženja imaju veće šanse da im veza potraje i kada
prva strast izbledi. Naročito nakon što se rode deca.

Kada se vratila u Istanbul, Selva je shvatila da joj nijedan od mladića s kojima se
upoznala nije interesantan. Nijedan od mladih diplomata koje je upoznala preko svog
zeta nije pobudio emocije u njoj. Nije bila tvrdoglava, već jednostavno nije imala
ništa zajedničko s tim mladićima. Po njenom mišljenju, oni su bili zainteresovani
samo za sebe i, sledeći uputstva svojih majki, tražili su odgovarajuće bogate mlade
udavače kojima bi se oženili. Nije mogla da razgovara ni sa jednim od njih, a
mogućnost neke dublje diskusije nije dolazila u obzir. Niko od njih nije mogao da
izazove njen osmeh, a još manje da sa njom švrlja ulicama besciljno i srećno. Jedino
su hteli da je vode na ples u Ankarsku palatu nakon prijema na koje su išli. Nakon što
joj stave ruku oko struka, plesali su valcer u svojim škripavim lakovanim cipelama.
Neki su pokušali daje poljube, jedva dodirujući njene usne svojim, ali ona ništa nije
osećala. Bili su joj dosadni. Nakon povratka u Sabihinu kuću, ležala bi na krevetu u
sobi svoje mlade sestričine. Gledala bi senke koje su na plafon bacala ulična svetla.

Imala je samo jedan život: zar su očekivali da će ga protraćiti? Zašto? Zbog očeve
tvrdoglavosti. Otac se ponašao čudno, potpuno protiv svoje prirode, i čineći to,
zatrovao joj je život. Ne bi mogla da se uda, da bude srećna, niti bi poznavala ljubav
svog deteta. Ukratko, ne bi mogla da živi svoj život. Zašto? Samo zato što je Fazil
Rešat-paša tako rekao! Zbog toga šta bi rekli rođaci, prijatelji i susedi! Da li je
važnije šta ljudi misle od njene sreće? Nije! U tim mislima je odlučila da piše Rafu i
pita ga da li je i dalje želi.

Rafo ju je svakako želeo, ali istovremeno želeo je da joj razori život. Bojao se da

47

neće moći da joj obezbedi život na kakav je navikla. Pošto bi se i njegova porodica
odrekla njega, morali bi da žive od onoga što bi on uspevao da zaradi. Da li je Selva
spremna na to? Tražio je od nje da sačeka i pažljivo razmisli o svojoj odluci. Nije
želeo da kasnije zažali.

Selva je o svemu tome razmišljala dok je boravila kod ujaka na Kipru. Htela je da
rizikuje. Htela je da se suoči s problemima koji su je očekivali, da živi u stranoj
državi daleko od porodice. Čak i da se snalazi s malo novca. Razmislila je o svemu i
imala odgovor na svako pitanje. Nikada nije razgovarala o tome s Rafom, jer je bila
sigurna da zna njegov odgovor. Znala je da je Rafo želi koliko i ona njega.

Nakon te teške godine provedene na Kipru, Selva je odlučila i obavestila je Rafa o
svojoj odluci. Međutim, veoma ju je iznenadilo to što je Sabiha, koja je bila njen
prijatelj od poverenja i stabilan oslonac, promenila mišljenje. Zar nije ona na početku
ohrabrivala njenu vezu s Rafom? Sada je provodila sate do ranog jutra pokušavajući
da je ubedi da promeni mišljenje. Bilo je kao da nikada nije pomagala Selvi u njenim
tajnim sastancima s Rafom.

„Kako sam mogla znati da ćeš biti dovoljno luda da tu vezu dovde doguraš?"
uporno je govorila Sabiha. „Kako sam mogla znati da ćeš se zaljubiti, a kamoli da ćeš
hteti da se udaš za tog čoveka? Nikada! Nisam nikada ni pomislila na to!"

A šta s njenim ocem, ocem koga je volela i poštovala više od svih drugih u njenom
životu? On je čak i pokušao da se ubije nadajući se da bi se onda predomislila. U
stvari, što se Selve ticalo, to je bila tačka s koje se nije moglo nazad.

„Hajde da pobegnemo odavde što pre možemo, Rafo", rekla je. „Hajdemo negde
gde su vrednosti drugačije, gde nisu ovako ekstremne. Hajde da pobegnemo od
emocionalnih ucena naših porodica."

Konačno su otišli. Ali sada su muke koje su pretrpeli u Istanbulu bile ništa u
poređenju s poniženjem i patnjom koje su Nemci priređivali Jevrejima. Nemci, s
njihovim čeličnim očima i čvrstim izrazima lica, provlačili su Jevreje u Francuskoj
kroz pakao. Selva ih je mrzela i pitala se kako se Rafo oseća duboko u sebi.

Baš dok je proveravala dodatke u svojoj knjizi računa, Selva je čula poštareve
korake. Doneo je nekoliko računa i pismo od Sabihe!

Zatvorila je knjigu računa, sipala sebi novu šolju kafe, sela u naslonjaču ispred
prozora, ispružila noge na klupicu i otvorila pismo kidajući kovertu. Najbolji minuti
ovog dana samo što nisu počeli. Imaće oko sat vremena da proguta svaku reč iz pisma
i da sanjari o staroj zemlji pre nego što se mali Fazil probudi.

Sestra je pisala o nekome ko se zove Tarik. Sećala se tog imena kao kroz maglu.
Da, tačno, Sabiha ga je već jednom bila pomenula. Tarik je sada dobio nameštenje u
Francuskoj i trebalo je da stigne vrlo brzo. Po svemu sudeći, poslala je nešto novca
po njemu. I naložila je Selvi da ga zove ako bude upala u bilo kakvu nevolju.

Zaboga, Sabiha, zar treba da zovem tog Tarika svaki put kada naletim na
najmanji problem? Selva se pitala. Šta ako budemo morali da bežimo? O čemu ona

48

to? Pobeći, bežati, kuda? Zar nismo već pobegli? Nismo li pobegli od sveg besa koji
su na nas usmeravala ogovaranja naših prijatelja, naših suseda, pa čak i neprijatni
pogledi našeg mesara? Nismo li morali da pobegnemo od besa koji je nastao kao
rezultat toga što se muslimanska devojka viđala s jevrejskim momkom i što je mladi
Jevrejin izabrao muslimanku za nevestu? Gde, zaboga, treba da bežimo ovog puta? Zar
nikada nećemo naći mir? Kao da su oni što nam nisu dozvolili da završimo fakultet
obukli nacističke uniforme i došli ovde za nama.

Kako god bilo ... Hulji je veoma dobro išla škola. Majka, otac i Sabiha su
prisustvovali završnoj svečanosti na kraju polugodišta. Madžit je opet bio prezauzet u
ministarstvu da bi došao. Izgledalo je da je promena vazduha stvarno poboljšala
očevo zdravlje. Mnogo je opušteniji u Ankari. Opušteniji! Naravno, u Ankari ga niko
ne poznaje. Niko ne upire prstom u njega kao u „čoveka čija je kćerka pobegla s
Jevrejinom". I majka je takođe imala koristi od suvog ankarskog vazduha – pre svega,
nije više bilo napada astme. To što je otac opušten takođe joj pomaže. Sirota žena
nosi sa sobom fotografiju malog Fazila gde god da krene. Pa, barem se moj otac nije
protivio što sam nazvala svog sina po njemu. Ko zna? Možda jednog dana ...

Iznenada se začula glasna buka napolju na ulici. Sabiha je skočila i otišla do
prozora da vidi šta se dešava. Utom je srušila na pod svoju šolju za kafu s treskom
koja je probudila i rasplakala malog Fazila. Dvojica su jurila jednog čoveka, rušeći
sve što im se našlo na putu. Žena je vrištala iz sve snage. Selva je obrisala prosutu
kafu s poda i pisma, pa otišla da umiri Fazila. „Ne plači mi, bebo", rekla je. „Znam da
tvoj otac ne voli da izlazimo napolje, ali oboma nam treba svežeg vazduha."

Selva je retko izlazila iz stana. Rafo se trudio da je zaštiti od svih užasnih stvari
koje su se dešavale na ulicama. Neprekidno je smišljao sve moguće izgovore da ona
ostane unutra. Čak je i dolazio kući na ručak da njegova žena ne bi odlazila k njemu.
Bio je odlučan u tome da ona mora biti zaštićena tokom adaptacije na novi život u
Francuskoj i na odgajanje njihovog novorođenog deteta. Ulice Marselja donosile su
sve više uznemirenosti i tuge.

Nije im bilo lako da se odvoje od mirnog i ugodnog života kakav su imali sa svojim
porodicama u Istanbulu. Ali oboje su izabrali da promene svoje živote da bi bili
zajedno, i oboje su se trudili da se prilagode. Međutim, ipak je bilo skoro kao da
menjaju svoj identitet.

Selva više nije bila razmažena devojčica Fazila Rešat-paše koja je zimi živela u
velikoj kući a leti u vili na moru. Više nije bila bogata devojka koja je nosila moderne
haljine i kojoj su se svi divili. Sada je bila samo žena Jevrejina, farmaceutskog šegrta.
Rafo nije uspeo da dobije francusko državljanstvo i stoga nije mogao da legalno
registruje svoje partnerstvo u apoteci. Sakupio je sve papire, ali pod višijevskim
režimom, koji je sarađivao sa okupatorom, njegov poslovni partner je predložio da za
sada treba odložiti ideju o državljanstvu. Drugim rečima, njegovo postojanje se
moralo odložiti na neko vreme!

49

Rafo je bio srednji sin porodice Alfandari, koja je bila visoko cenjena ne samo u
njihovoj zajednici već i u široj istanbulskoj zajednici lekara. Četiri generacije
Alfandarija radile su kao lekari u palati. Najveća želja Rafove majke bila je da i on
sledi porodičnu tradiciju i da postane farmaceut. To što je zbog Selve odustao od
studija uništilo je njen san. Ne samo što Rafael Alfandari više nije bio Turčin
jevrejskog porekla već nije bio ni Francuz jevrejskog porekla. Štaviše, njegova
odluka da ne obreže svog sina bacila je sumnju i na njegovo jevrejstvo. Rafo je ostao
bez identiteta, domovine i religije.

Da, nesumnjivo je voleo Selvu, ali nikada nije mislio da ć e spaliti sve mostove.
Pitao se kako su se, zaboga, našli u toj poziciji iako to nisu želeli ni on ni Selva.

Rafo je još bio dečak kada je upoznao Selvu. Još je bio učenik u školskoj uniformi.
Najviša devojčica koja je došla u njegov razred veoma se razlikovala od svih drugih
devojaka i privukla je njegovu pažnju. Postali su prijatelji.

Jednog dana bio je pozvan na čaj u kuću gde je živela ta devojka. O kako je samo
ponosna i uzbuđena bila njegova majka. Sama mu je uštirkala košulju i ispeglala
pantalone. Njen sin sigurno neće otići na čaj praznih ruku. Da li da ponese
bombonjeru ili cveće, cveće bombonjeru? Bombardovala ga je pitanjima kada je
došao kući. Da li je kuća i unutra raskošna koliko i spolja? Jesu li paša i njegova žena
bili kod kuće? Da li ih je upoznao? Koliko je bilo gostiju? Čime su se služili uz čaj?
Da li su slatkiši bili iz Lebona ili domaći? Da li su pili čaj ili bezalkoholna pića? Ko
je zapravo služio čaj?

Kasnije je Rafo bio ponovo pozvan u veliku kuću, a zatim i na druga mesta. Počeo
je da prati Selvu kao senka. Selva, devojka s plavim pletenicama skupljenim u punđu
na vrhu glave, Selva, mirna devojka s krupnim smeđim očima, koja je uvek izgledala
pomalo zbunjeno, ali čije bi celo lice zablistalo kada bi se smejala, ta devojka ne
samo što je imala mnogo toga da kaže već je umela i da pažljivo sluša.

Selvin odnos sa sestrom promenio se tog leta kada se Sabiha verila. Odlazile bi iz
letnje vile na Princezinim ostrvima u Mramornom moru i prebacile se trajektom na
evropsku stranu Istanbula. Tamo bi Sabiha i Selva otišle u kafe u ulici Pera da se nađu
s Madžitom. Rafo bi im se pridružio nešto kasnije. Zatim bi Rafo i Selva ostavili
verenike i smelo kročili u bočne ulice. Jednom prilikom su čak uskočili u tramvaj,
prešli preko mosta Karakoj iznad zaliva Zlatni rog i otišli u Ejup da posete Sultanovu
džamiju u Ejupu. Kada su stigli tamo, lutali su po groblju čitajući interesantne stihove
na nadgrobnim pločama. Drugi put su šetali duž Zlatnog roga čak do pristaništa
Feshane. Zaista su uživali u istraživanju Grčke četvrti u Feneru. Rafo je takođe odveo
Selvu u Tatavlu, gde su bile sve grčke taverne. Selva se osećala kao da je otkrila
očaravajući novi svet. Sa iznenađenjem je otkrivala sve različitosti boja i kultura koje
su postojale van njenog uskog sveta. Poželela je da saznaje još više.

Jednog septembarskog popodneva, nakon što su ostavili Sabihu i Madžita u kafeu
Markiz, Rafo je konačno odveo Selvu svojoj kući. Njegovi roditelji su bili u letnjoj

50