Ajše Kulin - Poslednji voz za Istanbul

kući u zalivu Tarabja na Bosforu. Nameštaj u salonu bio je prekriven plahtama da se
zaštiti od prašine; tepisi su bili pažljivo smotani i poređani uza zidove; kristalni
svećnjaci bili su umotani u novine. Bilo je prilično mračno. Selva je sela pored Rafa
na ivicu prekrivenog kauča. On je nežno okrenuo njeno lice prema sebi i poljubio je.

„Da li želiš da vodiš ljubav sa mnom?" pitala je Selva na veliko Rafovo
iznenađenje.

„Rafo, pitala sam te nešto."
„Ne, ne znam na šta misliš. Da. Ne. Mislim, kakvo je to pitanje?"
„Ja bih rekla da je to pitanje vrlo jasno. Da ili ne?"
„Znaš da želim, ali naravno da ne bih smeo ... Hoću da kažem, nisam to imao na
umu kad sam te poljubio."
„Nisam te pitala kakve su ti namere. Pitala sam te da li želiš."
„Selva, draga, znaš da ne bih uradio ništa što bi te povredilo."
„To nije odgovor na moje pitanje."
Rafo ju je pogledao trudeći se svim silama da shvati šta je mislila. Selva je čekala
odgovor širom otvorenih očiju.
„Da, želim da vodim ljubav s tobom, veoma mnogo."
„Zašto?"
„Zato što te volim, naravno."
„Da li me zaista voliš?"
„Zar ne znaš?
„Nisi mi nikad rekao."
„Možda zato što se nisam usuđivao."
„Zašto?"
„Nisam hteo da te naljutim."
„Zašto bih se, zaboga, ljutila što me voliš?"
„Pa, mislio sam da bi mogla da pomisliš kako sam drzak."
„Dobro, sad je to rečeno i, kao što vidiš, nisam ljuta."
Rafo je sagao glavu i ponovo je poljubio.
„Samo pomisli, Rafo, da, iako me voliš, možeš završiti u braku s nekom drugom i s
njom voditi ljubav. Isto važi i za mene, naravno."
„Nemoguće je promeniti sudbinu, Selva."
„Da li je?"
Dok je Rafo spuštao glavu da poljubi Salvu po treći put, ona je iznenada shvatila da
je konce njihove sudbine stavljao u njene ruke. Proveli su ostatak dana u toj tamnoj
sobi dok nije došlo vreme da se ponovo nađu sa Sabihom. Nije uspeo da prikupi
hrabrost da ponovo poljubi Salvu. Ona ga nije ni ohrabrivala niti obeshrabrivala.
Rafo sa svoje strane nije mogao da odluči da li bi njegovi potezi mogli da imaju
negativan uticaj. Njegove misli i osećanja bili su zbrkani. Osećao je želju da joj
rasplete kike i pusti tu dugu plavu kosu da joj pada niz vitko telo. Zamišljao je da je

51

njeno telo glatko kao svila i belo kako sneg. Na kraju je morao da se zadovolji
nastavljanjem njihovog razgovora, razgovora koji je vodila Selva.

Kada je sat otkucao šest sati i tako im poručio da je vreme da krenu, ona je ustala i
njišući se izašla iz sobe a da nisu razmenili još jedan poljubac. Držeći se za ruke,
hodali su niz mermerne stepenice njegove kuće i uskim ulicama Pere. Išli su metroom
od Tunela5 do Karakoja, gde su se našli sa Sabihom na doku pre nego što su brodom
krenuli nazad na Princezina ostrva.

„I, šta ste danas radili?" pitala je Sabiha.
Samo što je Rafo hteo da odgovori, Selva ga je preduhitrila.
„Išli smo kod Rafa kući", odgovorila je.
„Šta? Da li je tamo bilo nekog?" iznenađeno je pitala.
„Ne.
„Pa šta ste tamo radili?"
„Šta se može raditi kad se sedi u kući? Pričali smo."
„Bože blagi, vas dvoje ne prestajete da pričate. Mogli ste da odete u bioskop."
„Nikad nam ne ponestane tema", rekla je Selva pre nego što se okrenula ka Rafu i
pozdravila ga poljupcem u obraz. Rafo se naelektrisao. Osetio je kao da mu je
električni šok prošao pravo od obraza do srca. Bilo je to nešto sasvim drukčije od
onoga što je osetio kada je poljubio Selvine usne. Bilo je kao da one brine o njemu,
kao da je javno objavila njihovu vezu. Rafo je osetio neobjašnjivu toplinu prema njoj
dok je odlazio ka autobuskoj stanici za Tarabju. Osetio se veoma ponosno. Bože
dragi, ona me voli, mislio je. „Majko, majko, Selva me voli!"
Rafova majka, Rakela, nije više bila oduševljena kao onda kada joj je Rafo prvi put
rekao da su ga pozvali u dom Fazil Rešat-paše. Tada je bila vrlo ponosna na to što se
jedan od njenih sinova sprijateljio sa kćerkom jedne od najviđenijih turskih porodica.
Njena svekrva je bila manje uzbuđena. „Šta ima tako posebno u tome? Ne zaboravi da
je tvoj muž iz porodice Alfandari!"
Rakela ne bi nikada saznala šta se dešava da joj jedna od prijateljica nije rekla za
glasine u vezi s njenim sinom. Već je dotad vodila beskrajne rasprave s Rafaelom.
Verovala je daje on najinteligentniji od njenih sinova. Njegova odluka da napusti
fakultet bila je veliki šok. Rafael nije bio kao njegova braća. Uvek je terao po svom.
On je kritikovao svoju porodicu što u kući govore španski jevrejski, ladino6, a ne
turski. Nije video nikakvog smisla u tome što govore jezik zemlje koja ih je mučila i
proterala pre toliko godina. Rakela je pretpostavljala da odluka njenog sina da napusti
fakultet ima veze s tim. Možda ga je previše povredio neki incident na fakultetu, koji
se onda pretvorio u stvar ponosa i časti. Zapravo, primetila je da njen sin ima periode
depresije još otkad mu je umro otac. Da li se oseća krivim što nije mogao da pomogne
svom ocu? Niko u porodici nije bio svestan koliko je srce Salvadora Alfandarija bilo
u lošem stanju sve do noći kada je doživeo fatalni infarkt. Rakela je gnjavila svog sina
pitanjima. Zašto je studirao farmaciju ako mu je bila toliko teška? Zašto bar nije

52

izabrao drugi predmet? Zašto ne bi napravio pauzu i nastavio studije sledeće godine?
Kada je Rakelina prijateljica Roza bila u poseti jedne večeri, ono što je imala da

ispriča bilo je tipično za tadašnje tračeve. Priča, naravno, nije bila ni blizu istini.
Roza je rekla Rakeli da je Fazil Rešat-paša ispisao Rafaela sa univerziteta jer se
drznuo da uznemirava njegovu kćerku.

To je Rakeli bilo prvi put u životu da je proklela Turke. Sutradan je potražila
pomoć od svih starijih u porodici koje je Rafael voleo i poštovao. Tražila je od njih
da se umešaju i da ga posavetuju.

Krivila je sebe što nije predvidela tu katastrofu. Njen dragi sin je napustio studije
zbog tog groznog plavokosog maskiranog đavola! Sve te nade i snovi koje je gajila za
svog sina. Trebalo je da lansira liniju parfema na bazi lavande; razgovarala je o tom
projektu s nećakom iz Francuske. On se čak spremao da prodaje njihove proizvode.
Ko zna? Možda će jednog dana imati sopstvenu parfimeriju. Čak su i naziv razmatrala
– među predloženim imenima bili su „Les Nuits du Bosphore" ili „Essence d'Orient"7
za liniju ženskih proizvode i „Raff" za muške proizvode.

Kada je svog sina konačno suočila s pitanjem o Selvi, dobila je još jedan udarac.
Rafo je otišao tako daleko da je razmatrao mogućnost da se njome oženi. Rakelin užas
zbog Rafovog akademskog neuspeha bio je ništa u poređenju sa idejom da se oženi
muslimankom.

Te godine, Pasha nije ništa značila Rakeli. Nije se trudila da snese iz potkrovlja
svoje dragocene pinjate i opere ih. Nije se mogla naterati ni da pripremi posebno
svečano jelo „pescado con huevo y limone"8. Nije čak ni nadgledala kako prave
beskvasni hleb.

Ni ostali u porodici nisu se osećali mnogo bolje. Svako od njih je pokušao da
odvrati Rafa od njegovog nauma. Ili su ga oštro kritikovali, ili su pokušavali da ga
savetuju, neki su pribegavali čak i emocionalnoj uceni. Rafo je počeo da misli kako je
srećan što mu je otac umro dve godine ranije. Stresao se na pomisao kako bi on
reagovao. Jedina osoba koja je imala potpuno drugačiji pristup bio je njegov ujak
Džek. „U svakom zlu ima nešto dobro", rekao je svojoj starijoj sestri Rakeli. „Samo
pomisli kakve bi prednosti donelo to što bi tvoj sin postao zet Fazil Rešat-paše.
Umesto što hoćeš da tvoj sin napusti tu devojku, bolje bi bilo da se moliš da ga
prihvate u takvu porodicu."

Paša nije prihvatio Rafa. Selva se nije predomislila.
Rafo nije mogao da iskaže svoje strahove za njihovu budućnost. Da li je ludost to
što su naumili da urade? Isprva je mislio da će se plamen u njemu ohladiti, ili da će
Selva dati da je ubede da se predomisli. Selva nije imala takvu nameru; nije
odustajala od njega. Niti je on imao petlju da to zaustavi. Bio je ponosan što ga voli
devojka kojoj se toliko divio. Tu je bilo i uzbuđenje kušanja zabranjenog voća. Mnogi
prijatelji su ga gledali sa zavišću kao da je junak neke bajke. Nažalost, njegovi rođaci,
a posebno njegova majka, nisu delili takav stav.

53

Rakela nije odustajala. „Čovek bi pomislio da si Aladin koji se zaljubio u
sultanovu kćerku", rekla bi i zaridala. „Zar ne vidiš da oni neće da nas udostoje ni
razgovora? Slušamo samo o tome kako su paša i njegova žena ljuti i razočarani. A ja,
a moja porodica, pobogu!? Čovek bi pomislio da smo mi zaljubljeni u tu mršavicu!
Nikog nije briga kako se mi osećamo. Koliko smo povređeni i posramljeni! Zar ti više
uopšte nemaš dostojanstva?"

Rafael stvarno jeste imao dostojanstva, i upravo zbog toga nije mogao da ostavi
Selvu.

Selva je i dalje verovala da će obe porodice na kraju doći sebi i prihvatiti
situaciju, naročito nakon što budu imali dece. Rafael je, s druge strane, vrlo dobro
znao da mu njegova porodica nikada neće oprostiti ako njihovo dete bude podizano
kao musliman. Isto tako, ako dete bude odrastalo kao Jevrej, Selvina porodica njoj
neće nikada oprostiti.

„Vreme leči sve", rekla je Selva. „Moraćemo da im nedostajemo kada budemo
živeli u inostranstvu. Sigurno će smekšati kada budu videli koliko je naša veza
stabilna. Pusti da vreme uradi svoje."

Rafo je u svojoj glavi video sve moguće scenarije. Video je da će sigurno imati
finansijskih problema isto kao i da će im biti teško da se prilagode stranoj zemlji.
Znao je i da će s vremena na vreme biti usamljeni. Ali nikada nije zamišljao sav
pakao koji će proživljavati u tim danima. To je bilo daleko čak i od njegovih najgorih
snova.

Bio je tu, u Marselju, bez važećeg pasoša, navodno na praksi iako je platio da bude
partner. Bio je zaista jadan: u strahu da odvede sina na obrezivanje i u takvoj poziciji
da je svakog časa mogao biti odvojen od svoje žene i deteta i poslat u radni logor.
Kockao se sa smrću iako nije počinio nikakav zločin. Šalju ga na vešala bez suđenja.
Da, predviđao je probleme, ali ne ovolikih razmera.

Ovakve su misli prolazile Rafu kroz glavu dok se molio među kartonskim kutijama
u skladištu apoteke. Čekao je da se napolju smiri gužva. Nije mogao da ne proklinje
sopstvenu sudbinu.

Nije znao koliko je dugo tako čudno sedeo u mraku čekajući na signal da je prošla
opasnost, ali kada je pokušao da ustane, shvatio je da je ušinuo leda.

„Otišli su”, rekao je Benoa. „Sada možeš da izađeš, mislim da se neće vratiti. Zašto
se ne obratiš turskom konzulatu? Da sam na tvom mestu, davno bih otišao k njima."

Svetlost koja je doprla kroz vrata zaslepela je Rafa, te je protrljao oči i začkiljio.
„Stvarno si opsednut tom idejom", rekao je.

„Kunem ti se da sam čuo iz različitih izvora da oni s turskim pasošima mogu da se
spasu."

„Ne veruj svemu što čuješ", rekao je Rafo trljajući leđa.
„Kunem ti se, to je istina. Zašto misliš da su redovi ispred konzulata svakog dana
sve duži?"

54

„U tim redovima su ljudi koji su otišli iz Turske posle Prvog svetskog rata.
Zapravo, imamo prijatelje među njima. Moja situacija nije takva."

„Rafo, većina njih je dobila francusko državljanstvo. Odustali su od turskog
državljanstva pre više godina. Sada čekaju u redu dan za danom da ponovo dobiju
turski pasoš."

„Gde si sve to saznao, Benoa? Tvoje francusko državljanstvo stoji iza tebe. Niko ne
zna da ti je majka bila Jevrejka, pa šta ti sve to znači?"

„Raspitivao sam se zbog tebe. Jedan od službenika u konzulatu stanuje kod moje
tetke. Juče kada sam otišao kod nje u posetu, on je baš došao da plati stanarinu. To je
veoma fin čovek. Govori francuski. Popili smo zajedno kafu."

„Pa?"
„Pomenuo sam tebe ... O, pobogu, nemoj odmah da dižeš nos. Nisam mu rekao tvoje
ime. Jednostavno sam rekao da imam prijatelja iz Istanbula. Ima boravišnu dozvolu,
ali još nije tražio državljanstvo. 'Neka dođe', rekao je. 'Čak i ako mu je istekao turski
pasoš, možemo ga odmah produžiti, to je sve."
„Ne verujem u to!"
„Kunem ti se, tako je rekao."
„Šališ se."
„Rafo, govorim ti istinu. Ako iole sumnjaš, zašto te ne bi prijavila žena?"
„Rekao sam Selvi da ode nazad u Istanbul, ali neće da me sluša. Ona nikada neće
pogaziti svoju reč, tako da nam turski pasoš neće rešiti problem."
„Naravno da hoće, Rafo, kad ti kažem."
„Kako?"
„Ne znam tačno. Možda Turci imaju neku vrstu dogovora s Nemcima. Možda su im
saveznici. Otkud ja to, do đavola, mogu znati? Ja sam farmaceut, a ne diplomata."
„Gluposti", uzvrati Rafo. „Turci ne bi nikad prešli na nemačku stranu."
„Zašto da ne? Zar nisu u Prvom svetskom ratu?"
Rafo je hteo da kaže: Naravno da jesu, ah kakva je to bila greška, ali ćutao je.
Protegao se da ublaži bol u leđima i pokušao da promeni temu. „Hajdemo odavde.
Zatvoren sam u ovom malom prostoru već satima."
„Tek dvadeset tri minuta", odgovorio je Benoa.
„Dvadeset i tri minuta, a kao da je prošlo dvadeset tri sata."
Sišli su niz stepenice od skladišta do apoteke. Rafo je i dalje trljao leđa. Jedan
starac je ušao u radnju.
„Dobro došli", rekao je Rafo.
Čovek nije rekao ni reč.
„Kako mogu da vam pomognem, melje?"
„Stvarno ne znam. Zapravo nisam ništa hteo. Uzeću aspirin, molim vas, da, samo
aspirin."
„Mesje, vi drhtite. Jeste li dobro? Da li biste seli?"

55

Benoa je doneo čoveku stolicu koja je stajala iza pulta. „Sedite ovde, opustite se",
rekao je.

Starac je seo. Spustio je laktove na kolena i smestio glavu u šake. Vidno je drhtao.
„Epilepsija?" šapatom je pitao Rafo.
„Ne, on plače", odgovorio je Benoa.
Dvojica prijatelja su se pogledala.
„Želite li čašu vode?"
„Možda sedativ?"
Starac je odmahnuo glavom i nastavio da plače neko vreme pre nego što se
uspravio. „Vratite mi moje dostojanstvo, gospodo", rekao je. „Ne želim ništa drugo.
Ni vodu ni lek."
„Ovo su teška vremena za sve nas", rekao je Benoa. „Nikome od nas život nije lak."
„Znate onog onemoćalog starca Petena, zaverenika, izdajnika. Nekada davno ja sam
se njemu divio. Mislio sam da je heroj. Čak sam imao i njegovu uramljenu fotografiju
na svom stolu. Voleo bih da sam tada znao ono što sada znam."
„Maršal Peten veruje da štiti Francuze. Da nije sarađivao, okupatorske sile bi došle
i do nas ovde", meko je rekao Benoa. „Zar bi tako bilo bolje?"
„Dragi mladiću, dvolični Peten nije sposoban da ih spreči da dođu na jug. Nemoj se
zavaravati. Oni će biti ovde vrlo brzo. Kada taj dan osvane, bićemo osuđeni na
propast. Videćeš. Kada taj dan dođe, izgubićemo sve. Kada je ta vlada iz Višija
preuzela vlast, svejedno smo izgubili sve, uključujući naše dostojanstvo."
Benoa se sa strepnjom osvrnuo oko sebe. „Iznureni ste, mesje. Molim vas, nemojte
tako da pričate. Neko bi mogao da vas čuje."
„Malopre su zaustavili čoveka koji je hodao dva koraka ispred mene. Tražili su mu
dokumenta. Očigledno, nije ih imao uza sebe. Počeli su da ga maltretiraju, a on se
opirao. Zatim su ga odvukli u njihov džip. Možete li da pretpostavite šta su zatim
uradili? Da li znate kako proveravaju da li ste Jevrejin? Srećom, ja sam sav kost i
koža, pa sam mogao da se sakrijem iza velikog drveta. Trčao sam i trčao niz ulicu od
drveta do drveta da pobegnem od njih. Nisam ovoliko trčao najmanje petnaest godina.
Krio sam se u svakoj ulici kroz koju sam prošao. Upišao sam se. Pogledajte. Ni ja
nisam imao dokumenta kod sebe. Morao sam da pobegnem, inače bih morao da
pokažem svoj penis tim nitkovima koji se nazivaju policajcima. Pobegao sam. Zašto ja
da bežim, sinko? Ja nisam lopov, nisam ubica, nisam kriv ni za šta. Imam osamdeset
dve godine, sinko. Nemam više snage. Ne mogu više da bežim."
Rafo se pravio da ne primećuje mokru fleku na prednjem delu čovekovih pantalona.
„Daj mi neke pilule za spavanje!"
„Njih ne mogu da vam prodam bez recepta", rekao je Benoa. „Bolje da nabavite
jedan od svog lekara."
„Nemam ja lekara. Otišao je. Oni koji su bili pametni i mladi otišli su. Samo je
đubre ostalo iza njih. Mi ne bismo uspeli. Zašto ne budeš dobar momak i daš mi neke

56

pilule za spavanje?"
Rafo je uzeo dve pilule iz kutije i dao ih čoveku. „Ovo će vam biti dovoljno za

večeras, treba dobro da se naspavate", rekao je, odbijajući da naplati.
Starac je ustao, stavio dve pilule u džep i oteturao se napolje. Odmah se vratio

izgledajući veoma zbunjeno. „Gospodo, gde sam ja sada? Izgleda da ne prepoznajem
četvrt. Siguran sam da sam posetio prijatelja u bolnici na tom trgu, ali ne mogu da se
snađem. Ima li ovde u blizini neka autobuska stanica?"

Benoa je izašao napolje sa starcem. „Pokazaću vam put."
Kada se vratio, Rafo se durio. „Bolje bi nam bilo da nismo pružili sklonište tom
prokletom potkazivaču", rekao je.
„Pobogu, Rafo, učini mi uslugu i prestani tako da pričaš. Čak i zidovi imaju uši u
današnje vreme. Mogao bi da nas obojicu uvališ u nevolje ako tako nastaviš,
pogotovo ispred stranaca. Taj jadni starac nije imao šta da izgubi. Zar nisi video? Ne
bi bio tako iskren da je samo petnaest godina mlađi."
„Da li je govorio istinu, Benoa? Je li moguće da je policija spala tako nisko?"
„Iskreno ne znam. Ne bih rekao. Verovatno je malo preterao."
„Mislim da bih, na kraju krajeva, mogao otići do turskog konzulata. Ako ću tamo
dangubiti i trpeti da me guraju, to mogu isto i kod kuće."
„Daj, Rafo, nećeš tamo dangubiti. Mnogi nemački Jevreji su pobegli u Tursku.
Tamo je otišao moj rođak s majčine strane, Leon Arnt, i veoma blizak porodični
prijatelj, Auerbah. Obojica su uspela da pobegnu i sada predaju hemiju na
Istanbulskom univerzitetu. Uradi tako, Rafo. Ustaj i idi pre nego što bude prekasno.
Zaboravi na svoj ponos, duguješ to svojoj ženi i detetu."
„Nije to samo stvar ponosa. Da je tako, ne bih morao da prevalim toliki put čak
dovde. Znaš li šta me muči? Za početak, moj sin – hoće li biti Jevrejin ili musliman?
Šta god da odaberemo, nekoga će smrtno uvrediti. Naše porodice i prijatelji neće hteti
da čuju za nas. Nije tako loše biti usamljen u zemlji gde ne poznaješ nikoga. Možeš li
da zamisliš kako je kada te ignorišu svi u mestu u kojem imaš mnogo prijatelja i
rođaka? Moj tast neće da čuje za svoju kćerku. A moji, možeš li da zamisliš da više ne
postavljaju moje mesto za Pashu? Zašto misliš da smo prevalili ovoliki put čak
dovde?"
„Da, shvatam", rekao je Benoa. „Mora da je teško, vrlo teško, ali kao što sam rekao
malopre, nikome nije lako ovih dana. Kao da svi živimo u jednoj ili drugoj vrsti
pakla."
Rafo nije odgovorio. Stajao je u dovratku i gledao pogrbljenog starca kako posrće
niz ulicu, i dalje vidno drhteći.

57

Dok se vraćao kući iz ministarstva, Madžit je bio srećan što ima stvari o kojima može
da porazgovara sa svojim tastom uz rakiju.

Kako je starac već neko vreme živeo s njim pod istim krovom, Madžitu je Fazil
Rešat-paša počeo da se dopada. Isprva je bio prilično nervozan zbog ovog starog
otomanskog gospodina. Iako se i dalje oblačio u starom stilu, veoma se dobro
prilagodio novoj Republici. Bilo namerno ili ne, paša se postepeno opustio s
Madžitom i počeo da otkriva slabosti koje je krio svojim impresivnim statusom.
Uprkos svim svojim naprednim idejama, paša nije mogao da se pomiri sa propašću
carstva i sa činjenicom da je sultan bio primoran da pobegne. Što se njega tiče,
oslobodilački rat je trebalo voditi pod sultanovom zastavom. Ako je promena bila
neophodna, možda je trebalo promeniti sultana, ali ne i režim. Ljudi koji su živeli na
otomanskoj zemlji nisu bili kultivisani kao Evropljani i stoga nisu umeli da sami
upravljaju sobom. Njima je mogao vladati jedino voda kao što je „sultan" ili
„padišah"9 koji je imao i religijsku vlast. Kad god bi pričao, starac namerno nije
pominjao Republiku, već je radije koristio reči kao što su „Otomansko carstvo",
„otomanska zemlja" ili „otomanska uprava". Kao i većina otomanskih paša, Fazil
Rešat je bio dobro obrazovan čovek koji je mrzeo fanatike. Verovao je da su
reakcionari uništavali njegovu zemlju. Ipak je bio protiv vladavine onih koji nisu
imali i religijske vlasti. Posebno je bio protiv „vladavine naroda". Madžit je takva
shvatanja smatrao besmislenim, ali uvek je tiho slušao, s poštovanjem, i uzdržavao se
od bilo kakvih komentara. Nikako nije mogao da razume kako je kulturna osoba, koja
se tako dobro prilagodila modernom načinu života, mogla da toliko insistira na
važnosti sultana.

Iako je Fazil Rešat-paša bio pristalica sultana, on je bio čovek koji je tačno

58

razumeo većinu stvari i u potpunosti uživao u životu. Svake večeri čekao bi Madžita
sedeći pored malog stola sa izborom mezeta koje bi sam pripremao. Zajedno bi sedeli
na svojim stolicama u malom hodniku između kuhinje i trpezarije. Ćaskali bi o
dešavanjima tog dana srčući ledenu rakiju i grickajući beli sir i pečene leblebije.
Madžit je bio siguran da je paša izabrao ovaj mali hodnik tako da im se žene ne bi
mogle pridružiti. Bilo je očigledno da je, nakon čitavog dana provedenog sa ženom,
kćerkom i unukom tokom kojeg je slušao „ženske priče", jadnom čoveku uveče bila
potrebna promena.

Fazil Rešat-paša je uvek pažljivo slušao Madžita i često bi ubacivao neke
neočekivano zajedljive komentare. Bio je, na primer, siguran da bi uplitanje s
Nemcima imalo katastrofalne rezultate. Po njegovom mišljenju, upravo su Nemci bili
ti koji su nekako uvek uspevali da zakuvaju nevolju u svetu. Iako nikada nije pomenuo
Selvu i Rafa, bio je užasno besan zbog užasa koji su Nemci priređivali Jevrejima. Bio
je siguran da će im istorija jednog dana suditi i da će morati da plate za sve svoje
nepravde.

Madžit nije mogao da shvati kako taj mudar čovek nikada nije smogao snage da
oprosti svojoj mlađoj kćerki.

Paša je pripremao njihovu rakiju na mermernom kuhinjskom pultu. Uzeli su čaše a
zatim i prvi gutljaj.

„Danas se odigrao veoma važan događaj, gospodine", rekao je Madžit. „Britanski
ambasador je dostavio pismo od njihove vlade za predsednika Inonua."

„Zaista! I šta hoće?"
„Hoće od nas dve stvari. Prva je da oni odlučno hoće da mi potpišemo ugovor s
Rusima ..."
„Nipošto!"
„Pa, zapravo smo tu mogućnost već neko vreme odlagali. No, druga stvar je ...
zapravo, to je ono čemu smo se nadali iako izgleda kao negativan odgovor. Zato što, u
sadašnjim okolnostima, toliko smo izolovani i geografski i strateški, ispostavlja se da
Britanci neće biti u mogućnosti da nam priteknu u pomoć ako bismo bili napadnuti ..."
„Gle, gle, gle, čuj ti njih. Očekuju od nas da im dotrčimo u pomoć, a oni neće to isto
da urade za nas. Zaista, zar ne roni breg tiha voda? Oni su sigurno savladali veštinu
zabadanja noža u leđa."
„Mi smo, zapravo, veoma zadovoljni ovim odgovorom, gospodine. Oni kažu da će,
pošto nisu u mogućnosti da nam pomognu, sigurno smatrati razumnim ako budemo
kontaktirali s Nemcima i potrudili se da makar eliminišemo opasnost da će nas oni
napasti."
„Ma šta kažeš! Drugim rečima, naš predsednik, taj gluvi stari lisac, rešio je
problem samo svojim strpljenjem."
Madžit se jedva suzdržao da ne prasne u smeh.
„Inonu možda ne čuje najbolje, gospodine, ali sigurno dobro razmišlja", odgovorio

59

je. „Sad kad je Hitler napao Rusiju, naš predsednik se konačno malo opustio. Znate li
da je, kada su mu telefonirali i probudili ga u ranim jutarnjim satima da mu kažu kako
je Hitler napao Rusiju, prasnuo u smeh i neko vreme nije mogao da se zaustavi?
Možete li da verujete koliko je Inonuov plan briljantan? Da smo stali na stranu
Britanaca, sada bismo se našli licem u lice s gospodinom Hitlerom. Kako stvari stoje,
nismo stali ni na britansku ni na nemačku stranu i izbegli smo da se ikome zamerimo.
A sada, povrh svega toga, Britanci nas ohrabruju da uspostavimo dobre odnose s
Nemcima."

„A kako su Britanci došli do te briljantne odluke?"
„To je jedini način da sprečimo Nemce da napadnu Tursku. Naravno, ima još jedna
stvar ..."
„Šta to?"
„Dužni smo da pismeno obavestimo Britance o svim detaljima naših pregovora, a
zatim ni na koji način nismo dužni da postupimo u skladu s tim detaljima."
„Znaš, sinko", rekao je paša drhtavim glasom, „ja jednostavno ne mogu da svarim
činjenicu da nam prokleti stranci diktiraju šta treba da radimo. Možeš li da zamisliš na
koji se nivo spustilo veliko Otomansko carstvo?"
„Ali gospodine, zar nije bilo isto i pre Republike? Kako smo, zaboga, mogli da
sakupimo snage kad smo od Osmanlija nasledili ogroman dug u zlatu? Zar je trebalo
da očekujemo milostinju od Britanaca?"
„Ja ne branim Osmanlije, sine moj. Svestan sam svake naše greške, i to još boli."
„To nisu vage greške, gospodine; to su greške koje su se vekovima nagomilavale.
Molim te, bože, dopusti da za našu decu prokrčimo put ka jačoj i bogatijoj zemlji."
„Da, izvesno je da smo neke stvari upropastili. Inšalah, vi ćete uspeti", tužno je
rekao Fazil Rešat-paša.
„Ja razumem kako se osećate, gospodine, ali verujte mi, Inonu daje sve od sebe da
zaštiti čast naše zemlje. Znam jer ja radim na prepisci s Hitlerom. Nemci su nam
poslali prijateljsko pismo još u februaru u kojem obećavaju da njihove sile neće doći
ni blizu turskih granica. Ali ogradili su se dodatkom u kojem je stajalo: 'Sve dok nas
turska vlada ne primora da promenimo svoj stav'."
„I ...?"
„U odgovoru, Inonu je zahvalio Hitleru na odgovarajući način, a zatim dodao
ograničenje koristeći, manje-više, Hitlerovu formulaciju."
„Šta je rekao?"
„Rekao je: 'Sve dok nemačka vlada ne prisili tursku vladu da preduzme neophodne
mere da promeni svoj stav'. Drugim rečima, oko za oko. Ranije se Hitler uvek obraćao
vrlo oštro vojno slabijim zemljama. Možda ga je Inonuov ponosan i skoro nadmen
stav pomalo zbunio."
Ovaj razgovor bi se nesumnjivo nastavio da nije došla Sabiha s pismom i nekim
fotografijama u ruci.

60

„Pogledaj, Madžite, danas nam je napokon stiglo pismo koje je poslato pre sto
godina. Selva je poslala nekoliko fotografija malog Fazila", rekla je bacivši pogled na
oca. „Mališan mora da je porastao otkako je poslala ovo pismo. Deca se u tom
periodu tako brzo menjaju. Pogledaj, dragi ... Zar nije sladak? Oči i nos su mu baš kao
Selvini."

Madžit je nemarno pogledao fotografije, izbegavajući pogled svog tasta, i zatim ih
vratio u kovertu.

„Da, baš lepo."
„Zar ne misliš da liči na Selvu, naročito oko usana ...?"
„Sabiha, bio sam usred veoma važnog razgovora s tvojim ocem."
„Uvek si takav, o čemu god da pričaš, to je važno", ljutito je rekla. Sabiha je
ostavila kovertu s fotografijama na njihovom malom stolu, gde je otac mogao da je
vidi, i otišla. Fazil Rešat-paša nije ni pogledao kovertu. Sipao je sebi još malo rakije
iz malog staklenog bokala.
„Da vam donesem još malo leda", rekao je Madžit odlazeći u kuhinju.
Takozvana kutija za led bio je mali drveni ormarić postavljen cinkom. Kupovali bi
velike kocke leda u restoranu, izlomili ih i stavljati u ormarić. U kutiji za led stajale
su neke dugačke smeđe boce Tekelovog10 piva. Bokal s vodom bio je zaglavljen među
bocama. Hanuma Leman je dala da kutiju za led iz letnje vile nosač dopremi na
azijsku stranu Istanbula i zatim vozom u Ankaru do Sabihe.
Kada je služavka videla Madžita kako pokušava da odlomi malo leda, pokušala je
da ga zaustavi.
„Molim vas, gospodine, dajte da ja to uradim. Moram i da ga operem nakon što ga
polomim."
Madžit se vratio tamo gde je sedeo njegov tast. Starac je gledao fotografije jednu
po jednu i ređao ih nazad u kovertu drhtavim rukama. Madžit se na prstima vratio u
kuhinju da mu ne bi smetao.

61

Selva je čitala novine kada je videla odvratan naslov.
U skladu s najnovijim dekretom koji je izdala vlada iz Višija, svi Jevreji su morali

da prijave sebe i svu svoju imovinu kod odgovarajućih vlasti. Oni koji to ne budu
uradili biće kažnjeni Bila je objavljena i lista onih koji su bili poslati u logore, jer
nisu postupili po naređenju, ili su zakasnili zato što nisu znali. Selva je drhtala dok je
čitala listu. Srećom, Rafovo ime nije stajalo ni na jednom dokumentu apoteke.
Svejedno je administracija iz Višija, sa svojim špijunima i lovačkim psima, bila čak
mnogo uspešnija u hvatanju Jevreja nego sami nacisti. Šta ako budu otkrili da je
Benoa imao majku Jevrejku? Sada nije htela čak ni da pomisli na to.

Mnogi Turci, naročito iz Istanbula, emigrirali su u Francusku posle Prvog svetskog
rata, doselivši se uglavnom u Pariz, Lion i Marselj. Kasnije su se deca tih porodica
venčavala s Francuzima i izrodila sopstvene porodice. Benoina majka je bila takav
slučaj. Preselila se u Francusku sa svojom porodicom iz Istanbula. Kada je imala
dvadeset jednu godinu, udala se za Francuza koji nije bio jevrejske veroispovesti.

Benoa i njegova majka su odlazili u Istanbul svake godine za vreme letnjeg odmora.
Na tim odmorima, provodili bi neko vreme sa Alfandarijevima u njihovoj kući u
Tarabji. Ko zna koliko su puta tamo plivali u tamnim plavim vodama Bosfora? Koliko
su puta igrali žmurke u lugovima na brdima, ili išli na pecanje na obali Bosfora?

Pre nego što su Nemci okupirali Pariz, kada je Rafo očajno tražio bezbedno
uporište za svoju porodicu negde van Pariza, Benoa je predložio da dođu u Marselj.
Ponudio je da mu Rafo bude partner u apoteci kada bude sredio svoju finansijsku
situaciju.

Bilo je i nekoliko prijatelja Selvine porodice koji su tada otišli u Francusku. Selva
je čitala liste u novinama strahujući u svom srcu da će naići na neko od njihovih
imena. Doenjas, Alhadef, Eskenazi ... Neka imena su zvučala poznato. Eskenazi – nije

62

li to bilo prezime bakine prijateljice s kojom je igrala poker, hanume Ester? Njena
sada pokojna baka bila je tako nesrećna kada su oni bili odlučili da se presele u Pariz.
Selva će pitati Rafa kada bude došao na ručak. On će sigurno znati ko je ko. Ali šta
onda? Samo će se uznemiriti ako poznaje nekoga od njih.

Mali Fazil je sedeo na svojoj noši dok je ona čitala novine. Beba je počela da
vrišti istog momenta kada je zazvonio telefon. Mora da ima neku vrstu ugrađenog
mehanizma, pomislila je. To se desi svaki put kada zazvoni telefon. Požurila je do
telefona i javila se. „Un moment, s'il vous plait"11, rekla je i požurila nazad ka Fazilu.
Do tada je on prevrnuo nošu. Trebalo joj je neko vreme da isprazni nošu, očisti i
obriše njegovu guzu. „Bože dragi", rekla je sebi, „zaboravila sam na telefon!" Podigla
je slušalicu zabrinuta da je osoba koja je zvala već prekinula vezu.

„Halo! Halo!"
Odgovorio joj je muški glas: „Ja sam Tarik Aridža, hanuma Selva. Vaša sestra mi
je dala vaš broj. Ja sam drugi sekretar u turskom konzulatu u Parizu."
„O, Tarik-beže, naravno, znam ko ste vi. Sabiha vas je vrlo često pominjala u
svojim pismima."
„To je baš lepo od nje. Žao mi je što sam, po svemu sudeći, pozvao u nezgodnom
trenutku. Mogu vas pozvati kasnije, kada vam bude više odgovaralo, ako želite."
„Ne, ne, Tarik-beže, sada je u redu. Molim vas, ne prekidajte. Samo sam menjala
Fazilu ... mislim, mom sinu ... Samo sam morala da ga stavim u krevet ... Sada se
veselo igra. Oh! Tarik-beže, užasno mi nedostaje kuća ... naročito sada kako
razgovaram s vama ... Nedostaje mi da govorim svoj jezik ... Savršeno je u redu da
pričamo sada."
„Obećao sam vašoj sestri da ću vas pozvati čim budem stigao u Pariz. Nažalost, bio
sam izuzetno zauzet otkako sam stigao i nisam vas mogao ranije pozvati. Ovde je sve
prilično grozničavo. No, donosim vam mnogo pozdrava i ljubavi. Imam i nekoliko
stvari za vas. Pokušaću da vam ih pošaljem čim budem mogao."
„Ne morate da žurite. Možda ih možete poslati kada neko bude dolazio ovde.
Molim vas, nemojte ih poslati poštom; nisam sigurna da bih ih dobila."
„Da, u pravu ste. Znam da šaljemo kurira u naš konzulat u Marselju sledeće nedelje.
Tada ću vam poslati vaše stvari."
„Jeste li dobro putovali, Tarik-beže? Jeste li uspeli da prođete a da vas Nemci ne
maltretiraju?" pitala je Selva pokušavajući da produži razgovor. Nije želela da se
završi. Osim nekoliko puta kada je pričala sa svojom majkom ili sestrom, i naravno s
Rafom, nije imala prilike da govori turski. Nije priznavala nikome, pa čak ni sebi, da
joj je nedostajalo da koristi svoj maternji jezik. U tom momentu, pokušavala je da
zadovolji svoju žudnju razgovorom sa ovim čovekom koga jedva da je poznavala.
Slušati ga bilo je kao da diše istanbulski vazduh!
„Moj put je bio vrlo naporan. Nisam imao direktan voz iz Istanbula na dan kada
sam želeo da krenem. Morao sam da putujem autobusom do Edirna, zaista vrlo

63

rasklimatanim starim autobusom. Zatim užasnim vozom od Edirna do Varne. Odatle
jednako užasnim parobrodom za Konstancu, gde sam se ukrcao na još jedan voz. U
vagonima je bilo ledeno i nije bilo ničeg za jelo. Nemci su često zaustavljali voz radi
kontrola, ali moram reći da su prema meni bili pristojni. Stalno sam menjao vozove.
Bila je to prava avantura, ali sada sam ovde."

„Dobro došli", rekla je Selva od srca. „Zapravo sam iščekivala vaš poziv. Moja
sestra vas je uvek pominjala u svojim pismima. Zbog načina na koji je pisala o vama,
osećam kao da imam bliskog prijatelja u Francuskoj iako smo u drugim gradovima."

„Hvala vam, hanuma Selva. Da li je tamo sve u redu? Molim vas, nemojte oklevati
da me zovete ako vam nešto zatreba."

„Za sada se nekako snalazimo."
„Nadam se da i vi i vaš suprug imate svoje turske pasoše."
„Imamo, ali prijavili smo se za francusko državljanstvo, pa Rafo nije produžio svoj
pasoš."
„Velika greška! Morate smesta otići u naš konzulat u Marselju i srediti sve svoje
papire. Zahtevam da to uradite. Zapravo, zahtevam da to uradite odmah, danas!"
„Stvarno? Reći ću Rafu čim bude došao. Bilo nas je malo stid ... Mislim ...
Svejedno, reći ću mu čim dođe kući."
„Hanuma Selva ..."
„Molim vas, zovite me Selva."
„Molim vas, dopustite da se naviknem, hanuma Selva. Danas ću pozvati naš
konzulat u Marselju i reći im vaša imena. Nemate čega da se stidite. Morate direktno
tražiti Nazima Kendera; on je naš konzul tamo. Ja ću ga odmah obavestiti."
Selva je bila vrlo tiha. Nije znala šta da kaže ovom čoveku koga je jedva
poznavala, a koji se ipak tako brinuo za njih.
„Hanuma Selva, za ime boga, uradite kao što sam vam rekao bez odlaganja. Ako su
vaši turski dokumenti uredni, ne mogu vas ni pipnuti."
„Hvala vam, Tarik-beže", potreseno je rekla. „Hvala vam što brinete. Osećam se
kao da vas je moja sestra nagovorila na ovo, ali ..."
„Uveravam vas da je ovo ozbiljno. To nema nikakve veze s hanumom Sabihom.
Čujte, hanuma Selva, ne znam da li bih smeo ovo da vam kažem, ali imam informaciju
iz pouzdanog izvora da će nemačka vojska krenuti na jug vrlo brzo. Okupacija će se
širiti. Ako nemate sređena dokumenta, možete zažaliti. Nemojte reći da vas nisam
upozorio." Bio je vrlo ozbiljan, njegov glas se potpuno promenio. Nije više
produžavao razgovor. Poželeo joj je lep dan i spustio slušalicu.
Selva je otišla pravo do komode u spavaćoj sobi i pronašla njihove pasoše. Pošto
su otišli iz Istanbula dan nakon što su se venčali, nije imala vremena da promeni
prezime. Pasoš joj je i dalje glasio na devojačko prezime, Behidže Selva Kirimli.
Koristila je taj pasoš kada je s roditeljima putovala u Italiju, godinu dana pre nego što
je s Rafom napustila Tursku. Taj odmor je organizovala hanuma Leman u pokušaju da

64

sredi odnos između oca i kćerke. Izabrala je Italiju jer je znala koliko se Fazil Rešat-
paša divio toj zemlji. Zamišljala je da će predivni pogledi, izvrsna hrana i predivna
vina zalečiti rascep. Hanuma Leman se nadala da će vrelo italijansko sunce istopiti
led, moglo bi se reći. Nažalost, to je bilo previše optimistično. Njene nade se nisu
ostvarile: njih dvoje su ostali udaljeni i razgovarali su jedno s drugim samo kad je
bilo neophodno. Vratili su se kući nakon nedelju dana, i dalje ogorčeni jedno na
drugo. Italijanska prefinjena i ornamentalna arhitektura, ledeni fraskati12 i razne vrste
jela od paste mogli su zadovoljiti njihove oči i čulo ukusa, ali nisu učinili ništa da
vrate toplinu u njihova srca.

Selva se igrala pasošima. Mali Fazil je zaspao u svom krevetu. Odlučila je da će ga
ostaviti sa ocem kada se bude probudio i sama otići u konzulat. Reći će Rafu da će
poneti i njegov pasoš. Ako bude uspela da produži njegov pasoš, onda će mu reći
zašto. Osoblje u konzulatu moglo bi da odluči da mu ne produži pasoš, pomislila je.
Na kraju krajeva, Rafo je počinio neoprostiv zločin. Sabiha je to nazvala
'svetogrđem.' Oženio se muslimankom. Veoma čudno, Turci koji bi se oženili
Grkinjama, Jermenkama ili Jevrejkama nisu bili tretirani kao Rafo. Turci su mogli da
se ožene kime god su hteli, ali nije važilo isto i za Turkinje. Osećanja nepravde
ispunila su Selvino srce dok je stavljala pasoše u torbu. Upravo je tada telefon
ponovo zazvonio.

„Halo!"
„Hanuma Selva, opet ja, Tarik Aridža iz Pariza", rekao je glas koji je sada dobro
prepoznavala. „Zakazao sam vam posetu konzulatu. Očekuju vas danas u pola četiri."
„Niste morali da se mučite, Tarik-beže. Svakako sam odlučila da idem."
„Dugačak je red pred vratima. Nisam hteo da prolazite kroz sve to, pa sam im dao
vaše ime. Tako možete odmah da odete kod konzula lično."
Selva je zbunjeno spustila slušalicu. Da li je ovaj čovek bio lud šta već? Zašto je
preuzeo na sebe brigu o tome da joj zakaže sastanak?
Red ispred konzulata zaista je iznenadio Selvu. S desne strane kapije, bila je
gomila sredovečnih muškaraca i žena. Međusobno su razgovarali i gurali jedni druge
dok su čekali. Selva je uradila kako joj je Tarik naložio. Otišla je pravo na kapiju i
pozvonila. Čovek koji joj je otvorio vrata izgrdio ju je na francuskom.
„Trebalo je da uzmete svoj redni broj od tog čoveka", rekao je upirući prstom. Tek
tada je Selva primetila službenika koji je stajao s druge strane kapije.
„Došla sam da vidim konzula. Imam zakazano."
„Kako se zovete?"
„Selva Kirimli."
„Sačekajte ovde."
Kavas13 – vratar konzulata – vratio se ubrzo nakon što je nestao iza kapije. Ovoga
puta bio je mnogo ljubazniji.
„Molim vas, pođite sa mnom, madam", rekao je i poveo Selvu uz stepenište stare

65

zgrade. Zaustavili su se ispred stola u hodniku za kojim je sedela sekretarica.
„Molim vas, sedite", rekla je stara sekretarica s jermenskim akcentom. „Konzul je

trenutno zauzet. Uvešću vas čim bude slobodan."
Selva se spustila na ivicu jedine stolice koja se nalazila ispred stola i čekala.

Dvadeset minuta kasnije, sekretarica je objavila da je konzul slobodan. Selva je
ustala, ispravila suknju, namestila svoje rese i polako otišla niz dug hodnik do
konzulove kancelarije. Sačekala je nekoliko trenutaka pre nego što je zakucala na
vrata.

„Uđite, molim vas", pozvao je glas iz kancelarije.
Otvorila je vrata i ušla. Mladi čovek koji je sedeo za stolom skočio je na noge.
Obišao je sto da bi se rukovao sa Selvom. Ona se veoma iznenadila videvši tog
visokog, zgodnog muškarca koji je stajao ispred nje. Očekivala je da će konzul biti
gojazan i ćelav.
„Zdravo, zašto ne sednete ..."
Selva je sela u fotelju koju je pokazao.
„Ja sam Nazim Kender. Vaš zet, Madžit-beg, kolega je kojem se mnogo divim.
Tarik-beg, naš prijatelj u Parizu, rekao mi je da ste vi sestra hanume Sabihe. Rekao mi
je to kada me je pozvao da vam zakaže ovaj sastanak. Zašto nas niste sami
kontaktirali? Voleo bih da ste mi rekli da ste Madžit-begova svastika. Da sam to znao,
i sam bih vas odavno pozvao. Pokušavamo da okupimo sve Turke ovde barem jednom
mesečno. Inšalah, dobro ste. Mogu li nešto da učinim za vas?"
Selva se pitala da li je ovaj čovek, koji je sedeo s druge strane stola, znao za Rafa
– da li je znao da je njen muž Jevrejin.
„Voleo bih da vas ponudim nečim, ali siguran sam da ćete razumeti kako su u
sadašnjim uslovima zalihe veoma male. Čak smo potrošili i svu tursku kafu koju smo
dobili tokom protekle nedelje.
„Hvala vam, ne želim ništa da pijem." Selva je vrlo zabrinuta sedela na ivici
fotelje.
„Tarik-beg mi je rekao da treba ažurirati neka dokumenta. Koliko sam shvatio,
treba vam produžiti pasoše."
„Da, u pravu ste. Veoma je ljubazno od Tarik-bega što se potrudio da zakaže ovaj
sastanak. Ja sam mislila da to zaista nije neophodno, ali shvatila sam zašto jeste kada
sam videla koliki je red ispred."
„Redovi ... da, to je zbog zahteva turskih državljana koji žive u inostranstvu da se
prijave u turskim konzulatima. Ako to ne urade, moraju biti spremni da će izgubiti
državljanstvo. Nažalost, izgleda da mnogi od naših državljana Jevreja nisu obratili
pažnju na ovaj zahtev. Zašto bi kada su već dobili francusko državljanstvo? Zapravo,
neki od njih nisu uradili apsolutno ništa, samo zbog ne-znanja. Sada su bez
državljanstva i države. Sve što imaju samo su pohabani otomanski pasoši napisani
arapskim slovima. Sada, zbog stava vlade iz Višija, jure da ih ažuriraju. Šta bi drugo

66

jadni ljudi mogli da učine? Lokalne vlasti izgleda da ne uzimaju u obzir nikakve
detalje, čak ni godine. Jednostavno ih pokupe, i mlade i stare, i pošalju ih u logore.
Ako mogu da nam pokažu bilo šta što dokazuje da su nekada bili turski državljani, mi
učinimo sve što možemo da im pomognemo. Budući da se Nemci nadaju da bismo
mogli stati na njihovu stranu u ratu, izgleda da za sada neće da nam se previše
zameraju. Bilo kako bilo, dosta o tome, vaši pasoši su, naravno, iz Republike, i
pretpostavljam da ne treba praviti nove već ih samo treba produžiti. Je li tako?"

„Pa jeste. Pisani su latiničnim slovima, ali ... mislim ..."
„Možemo ih odmah produžiti."
„Pasoš mog muža je istekao. Hoćete li moći i njega da produžite?"
„Naravno."
„Mislim da moram da vam kažem da je moj suprug Rafael Alfandari."
„Ali on je turski državljanin, zar ne?"
„Jeste, turski."
„Pa zašto bi onda bio problem produžiti njegov pasoš?"
Selva se neugodno uzvrpoljila u stolici. Iz njenog ponašanja bilo je očigledno da se
osećala veoma neprijatno.
„Nadam se da ću imati tu čast da ga upoznam", rekao je lepi čovek preko puta nje.
„Sećate se da sam vam rekao kako ovde s vremena na vreme organizujemo okupljanja
turske zajednice. Iskreno se nadam da ćete prihvatiti naš poziv i pridružite nam se na
sledećem okupljanju."
Selvino lice se razvedrilo. Srećom, ljudi koje će ovde upoznati neće biti tako oholi
i opasni kao oni koje je smatrala prijateljima u Istanbulu.
„Oh! Mnogo vam hvala. Voleli bismo, naravno."
„Mogu li dobiti vaše pasoše, molim vas?"
Selva je izvadila pasoše iz torbe.
„Bojim se da nam prezimena nisu ista. Da li biste mogli to da ispravite ako vam
budem ostavila naš venčani list?" pitala je.
Selva je prekinula tišinu koja je usledila.
„Otišli smo iz Istanbula dan nakon što smo se venčali i nismo imali vremena da
promenimo moje prezime na pasošu."
Selva je stavila pasoše na sto zajedno s venčanim listom.
Lepi konzul je pogledao stranice dokumenta i izgledao je kao da pažljivo bira reči
pre nego što se konačno obratio Selvi.
„Hanuma Selva", rekao je, „naravno da možemo učiniti potrebne promene, ali kad
već tako dugo to niste uradili, mogu li da predložim da još to ne radite."
„Zašto?" rekla je Selva, skoro ljutito.
„Zato što je teško znati šta će Nemci sledeće uraditi. Ne preporučujem vam da
svoje prezime Kirimli promenite u Alfandari ... još uvek. Ostavite to kako jeste. Mi
jesmo spremni da pomognemo našim jevrejskim državljanima, uveravam vas, ali kao

67

što sam rekao malopre, postoje izvesne situacije kada naše moći ne dosežu dovoljno
daleko i mi ne uspemo. Osim toga, vi imate i malog sina, zar ne?"

„Otkud vi to znate?"
„Rekao mi je Tarik-beg. Čvrsto verujem da dugujete svom sinu da ništa ne
promenite dok se ne završi rat. Svakako ću dodati ime vašeg sina na vaš pasoš. Kako
se on zove?"
„Drugim rečima, vi očekujete da spasem naše kože, a da svog supruga bacim
đavolu. Je l' to očekujete?"
„Preterujete, hanuma Selva. Spreman sam da uradim šta god da kažete. Samo sam
predlagao oprez. Možda biste želeli da popričate o tome sa svojim suprugom pre nego
što donesete odluku." Bacio je pogled na imena na pasošu pre nego što je dodao:
„Siguran sam da će se gospodin Alfandari složiti s mojim savetom."
„Hvala vam, ali nas troje smo potpuno neodvojivi. Molim vas da napravite
odgovarajuće promene. Sve troje treba da imamo prezime Alfandari u svojim
pasošima!"
„U redu, kako želite. Najiskrenije vam čestitam na hrabrosti. Vaš suprug je veoma
srećan čovek."
Lepi konzul je ustao i ispratio Selvu do vrata.
„Možete doći po svoje ažurirane pasoše za dva dana. Nema potrebe da naglašavam,
ako ima još nešto što u međuvremenu mogu da učinim za vas, ne oklevajte da me
potražite."
„Hvala vam. Mnogo vam hvala."
„Molim vas, prenesite moje pozdrave Madžit-begu i vašoj veoma ljupkoj sestri – u
kontaktu ste s njima, zar ne?"
„Trudimo se da se dopisujemo, ali to, nažalost, nije tako lako. Potrebno je mnogo
vremena da pisma stignu, ali šta možemo?" Selva je pružila ruku, još jednom iskreno
zahvalila konzulu i izašla iz prostorije. Požurila je niz hodnik. Kada se bude vratila
kući, reći će mužu da je turski konzul u Marselju najlepši muškarac koga je ikada
videla u svom životu.

68

Tarik je udarao tipke na svojoj pisaćoj mašini remington snagom koncertnog
pijaniste. Govor njegovog tela odražavao je reči koje je pisao. Podigao bi jednu ruku,
klimnuo glavom, zatim udario tipku, podigao drugu ruku, opet klimnuo, i tako redom,
zastajući s vremena na vreme da bi našao neko slovo. Tarik bi naciljao odabrano
slovo pre nego što bi ga udario prstom, kao da puca iz pištolja, rat-a-tat-tat.

'Mi, kao turska ambasada, počastvovani smo da vas informišemo o stavovima naše
vlade o klauzuli 2333 koju je vaša vlada odobrila 2.6.1941. U skladu s tom
klauzulom, jevrejski narod je u obavezi da prijavi sebe i svu svoju imovinu. Ova
klauzula uključuje i Jevreje koji imaju tursko državljanstvo. Turska ne pravi razliku
među svojim državljanima na osnovu rase, boje ili veroispovesti i stoga joj smeta ova
odluka francuske vlade. Turska vlada je jedina odgovorna da zaštiti prava svih svojih
državljana.'

Naspram Tarika, sedeo je treći sekretar, Muhlis, koji se našalio: „Čemu sve to
nasilje i strast?"

„Moram da koristim vrstu jezika kakav ti ljudi razumeju."
„Oni razumeju samo huljenje."
„Kakva šteta što psovke nisu dozvoljene u diplomatiji."
„Mislim da izražavaš svoja osećanja na toj jadnoj mašini."
„Šta očekuješ? Moram nekako da ih izbacim iz svog sistema. Kad bi samo znao
kroz šta sam prošao prethodne nedelje ..."
„Da, čuo sam, nisam li upravo čuo!? Da nisam bio otišao da odnesem torbu s
poštom, pridružio bih ti se. Čuo sam da si spasao Rifku Mitranija, Jakopa Barbuta i
Eli Farhi iz ruku Gestapa. Video sam zahvalnice koje su ti jutros poslali, pa sam
zapamtio imena."
„Bilo je stvarno tragično. Trebalo je da čuješ glas Mitranijeve kćerke preko

69

telefona ... Srce mi se kidalo dok sam je slušao kako jeca, viče i vrišti. Odveli su joj
majku."

„Gde?"
„Odveli su je iz Liona u Pariz. Hteli su da je deportuju u Dransi14. Nekada ih
pošalju vozom za Berlin."
„Da, a posle toga niko ne zna šta se dešava."
„Tako je. Nikad nisam ni pomislio da se civilizovani ljudi mogu tako ponašati.
Čemu ta mržnja? Zašto?"
„Voleo bih da znam. Ako budem sreo Hitlera jednog dana, voleo bih da ga pitam",
rekao je Muhlis.
„Nikad se ne zna. Možda ga je u mladosti prevarila neka jevrejska lepotica, na
primer. Zar se ne kaže da iza svega uvek stoji ženska ruka. Cherchez la femme!15"
Muhlis Edin je bio nov u konzulatu. Pošto je broj zahteva za izdavanje pasoša
neverovatno porastao nakon što je Tarik došao u Pariz, dobio je asistenta. Za razliku
od Tarika, koji je uvek bio ozbiljan i vredno radio, Muhlis nije uzimao život za
ozbiljno. Bio je neozbiljan i svemu se smejao. Tarik još nije bio baš odlučio da li mu
se taj mladić sviđa ili ne. Morao je, međutim, da prizna da je u tim žalosnim danima
Muhlis uspevao da ga nasmeje i da bar malo razvedri atmosferu. Tarik nije bio
siguran koliko može da mu veruje.
„Dragi moj Muhlis-beže, bolje da se okaneš tih šala. Jednog dana se možeš naći u
sličnoj situaciji i šta ćeš tada?"
„E to, baš sam hteo da te pitam. Šta si tačno uradio nakon što si primio taj poziv?"
„Smesta sam pozvao nemačku ambasadu u Parizu. Insistirao sam da je reč o
turskom državljaninu. Oni su za uzvrat tražili njena dokumenta. Uvek je izuzetno važno
imati uredna sva važna dokumenta. Devojka je po svom mužu poslala majčin izvod iz
matične knjige rođenih. Mladi čovek je putovao celu noć da mi ga donese. Bio je
potpuno iscrpljen kada je stigao ovde. Taman smo hteli da uskočimo u moj sitroen i
odemo u policiju, kada je ponovo zazvonio telefon. Po svemu sudeći, na istoj stanici
bila su još dvojica. U svakom slučaju, hvala bogu što nas Nemci za sada, izgleda,
poštuju. Znaš da sada od nas kupuju hrom. Uglavnom, stigli smo tamo. Ne znam da li
se sećaš da sam spasao još dvoje iz druge policijske stanice prošle nedelje. Izgleda
da postajem dobar u tome. Trebalo je da vidiš radost, sve te zagrljaje i suze, kada smo
se kasnije nagurali u auto. Sirota žena nije mogla da prestane da plače. Sve vreme je
pokušavala da me zagrli i zahvali mi dok sam vozio. Koliko god puta da sam je
upozorio da mi ne smeta, uporno je pokušavala da me obaspe vlažnim poljupcima.
Izgleda da jednostavno nije shvatala. Lako smo mogli da izazovemo sudar. Ni ostali
nisu bili mnogo drugačiji. Jakop je bio toliko šokiran da je jedva mogao da priča, ali
drugi je nastavljao da se moli na svim jezicima koje je znao. Konačno, u suzama, stigli
smo ovde. Pokušavam da kažem da, ako imaš neophodne papire kojima možeš da
dokažeš da su oni Turci, ne treba da se povučeš nijedan korak. Nakon što im uputiš

70

formalan zahtev, ne smeš da odustaneš. Moraš lično da ispratiš stvari i insistiraš. Ako
je neophodno, moraš da kontaktiraš i tursku ambasadu u Višiju da bi oni vršili dalji
pritisak. Ako ni to ne uspe, moraš da tražiš pomoć naše ambasade u Berlinu."

„Shvatam", rekao je Muhlis. „Šta se onda desilo?"
„Onda smo uzeli sva njihova stara dokumenta i zamenili ih sigurnim turskim
pasošima. Bili su tako zahvalni. Zahvatili su nam hiljadu puta i zatim otišli iz
kancelarije."
„Jesi li ih pitao zašto su, do đavola, napustili Tursku da bi došli ovde?"
„Ne! Pobogu, kako bi mogao da postaviš takvo pitanje u takvoj situaciji? Zar i sami
ponekad ne poželimo da smo Evropljani? Zar ne zavidimo Evropljanima na njihovom
nivou civilizacije, njihovom znanju i uređenosti? Ti jadni ljudi mora da su se tako
osećali. Ustali su i otišli. Kakva greška!"
Baš kad je Muhlis hteo da odgovori, prekinula ih je sekretarica.
„Konzul čeka na to pismo, gospodine. Pita je li već gotovo", rekla je mala brineta.
„Doneću ga za deset minuta", rekao je Tarik i odmah nastavio da udara tipke. Rat-a-
tat-tat ...

71

Selva je razmišljala o dobrim vestima koje je nosila Rafu. Pre nego što se vratila u
njihov stan, svratila je u apoteku po Fazila. Rafo je bio stavio svog sina u stolicu za
bebe iza kase. Dao mu je parče papira i šarene bojice da se zabavlja. Čim je video
Selvu, podigao je dečaka i predao ga majci.

„Gde si bila?" rekao je ljutitim glasom.
„Izvini, tek sad sam stigla. Zašto? Da li se nešto desilo?"
„Odveli su Rozu i njeno dete. Benoa je otrčao u policijsku stanicu. Čekao sam te da
bih mogao da mu se pridružim."
Selva je čvrsto zagrlila svog sina.
Rafo je nastavio: „Zaboga, ne postavljaj blesava pitanja. Izgleda da su ih opkolili
baš kada su se danas peli u autobus. Sprovodili su proveru identiteta. Čuli smo tu vest
oko dvadeset minuta nakon što si otišla."
Rafo je već oblačio svoju jaknu dok je pričao.
„Hajde, Selva, bolje da odeš kući. Moram da zaključam vrata."
„Rafo, sačekaj. Najpre moram da pričam s tobom."
„O čemu imamo da pričamo? Ne mogu da ostavim Benoa samog. Bio je veoma
tužan, skoro očajan."
„Shvatam, ali možda ja mogu da mu pomognem."
„Ko? Ti?"
„Da."
„Šta zamišljaš, ko si ti? To što si Rešat-pašina kćerka neće ti mnogo pomoći u
Marselju."
„Da li si svestan šta govoriš, Rafo?"
„Izvini, Selva, zaista sam sada na ivici. Zakasniću zbog tebe. Morao sam da
ostavim Benoa samog zbog tebe. Da nisi ostavila Fazila sa mnom, mogao sam da

72

odem s njim."
„Rafo, moraš sa mnom kući. Moraš mi reći tačno gde su ih pokupili i u koliko sati.

Trebaju mi njihova tačna imena i adrese i ..."
„A šta ćeš uraditi s tim podacima, ako smem da pitam? Hoćeš li otići u policijsku

stanicu i reći: Slušajte ovamo. Ja sam gospođa Alfandari. Zažalićete zbog svojih
zlodela."

Naposletku, Selva je morala da povisi ton.
„Ućuti, Rafo! Ćuti i saslušaj me!"
Rafo, koji nije navikao da njegova žena priča s njim takvim tonom, bio je zapanjen.
„Rafo, hajde da pozovemo konzula s kojim sam se danas videla. Siguran sam da će
on biti u mogućnosti da pomogne."
„Sada si smešna." Uhvatio je Selvu za ruku i izveo je iz apoteke. Zatvorio je vrata,
spustio roletne i zaključao.
„Hajde, draga, idi kući. Možda ću zakasniti na večeru, ali vratiću se čim budem
mogao."
„Zar nećeš čak ni da me pitaš šta sam danas radila?"
„Pričaćemo kada se budem vratio", rekao je Rafo.
Selva je prešla ulicu sa svojim sinom u naručju i otišla kući.
„Hajde, maleni, molim te, nemoj biti naporan, igraj se tu", rekla je stavljajući
Fazila u krevetac. „Sada moram da telefoniram, a onda ću ti spremiti nešto za jelo.
Važi? Je li to u redu?"
Dete ju je najpre pogledalo kao da ć e se opirati, ali videvši odlučan pogled na
majčinom licu, uzelo je svoj mali crveni kamion i počelo da se igra.
Selva je pretražila sveske pored telefona i pronašla cedulju na kojoj je napisala
konzulov broj telefona. Duboko je uzdahnula i okrenula broj.
„Dobar dan, da li je to turski konzulat? Molim vas, htela bih da pričam s Nazimom
Kenderom, konzulom. Vrlo je hitno. Da, zaista veoma hitno. Ja sam Selva Kirimli,
dolazila sam danas posle podne da ga vidim. Da li biste mu rekli da ... Da, sačekaću.
Hvala vam."
Selva je stavila prst na usne pokazujući svom sinu da treba da bude tih.
„Halo ... Da, da, ja sam, Selva Kirimli, gospodine Kenderu. Žao mi je što vas
uznemiravam, ali po svemu sudeći, dok sam danas bila kod vas, odveli su jednu ženu
koja mi je vrlo bliska zajedno s njenim sinom. Zapravo, ona je rođaka partneru mog
supruga. Da, s majčine strane. Oni su porodica iz Istanbula ..."
Selva je počela da jeca, glas joj se gušio u suzama: „Ne znam tačno gde. Javiću
vam ako uspem da saznam. Njeno ime je Roza, Roza Hatem. Njeno dete se zove Jako.
Njihova adresa, njihova adresa je ... Bože dragi, kako beše? ... Ulica Boazje broj 48
... Sigurna sam da je tako, da, tako je. Koliko znam, suprug joj je u bolnici. Pre tri
dana su mu operisali žučnu kesu. Pretpostavljam da ne zna ništa o ovome. Molim vas,
pomozite! Preklinjem vas, gospodine Kenderu. Hvala vam. Ne znam kako da vam

73

zahvalim."
Selva je spustila slušalicu, otišla u kuhinju i pažljivo zatvorila vrata da je Fazil ne

bi čuo kako plače.

74

Rifka je užurbano pripremala pastelike u kuhinji, kada je zazvonio telefon. Rifkina
porodica je isprva emigrirala iz Toleda u Istanbul, pa ipak ni dvadeset sedam godina
života u Parizu nije promenilo njihove prehrambene navike ni običaje povezane s
hranom. Bližila se Pasha i Rifka je već bila nastavila listu jela koja će spremiti za
svoju malu porodicu, a uz hranu će spremiti i beskvasni hleb. Kakva šteta, međutim,
što je u Parizu ostavila svoj naročiti kineski porcelan koji je čuvala za takve svečane
prilike. Kada malo bolje razmisli, ima mnogo važnijih stvari od tanjira koje je morala
da ostavi. Ipak, da je imala te tanjire, sada bi bila zaposlena perući ih za seder
večeru16.

Njena prva reakcija bila je ignorisanje telefona. Ionako je poziv verovatno bio za
njenu kćerku, a ona nije bila kod kuće. Međutim, pošto je telefon uporno zvonio,
požurila je u dnevnu sobu, brišući ruke o kecelju.

„Halo", rekla je.
Neko vreme slušala je glas s druge strane žice, polako je postajala bleda i konačno
je došla do najbliže stolice na koju je sela. Počela je da se ljulja napred-nazad,
udarajući pesnicom svoja kolena. Spustivši slušalicu, pojurila je u kuhinju i uzela
oštar nož. Otvorila je ulazna vrata i pokušala da skine mezuzu17 koja je bila prikucana
u gornjem desnom uglu dovratka.
Rifka Mitrani se preselila iz Pariza u Lion. Ona i njen muž napustili su Istanbul i
preselili se u Pariz posle Prvog svetskog rata. Prvobitno su njeni preci emigrirali iz
Španije u Istanbul još 1492. Taj potez je bio direktna posledica kraljevske deklaracije
koju su potpisali španski kralj don Ferdinand i njegova kraljica donja Izabela u martu
te godine. Tom deklaracijom naređivali su da Jevreji, koje su smatrali jereticima,
moraju do jula da napuste zemlju i nikada se ne vrate. Oni koji nisu poslušali to

75

naređenje, te su ostali ili se vratili, bili su ubijani bez obzira na to kojih su godina ili
pola. Uza sve to, morali su da unište sva svoja dobra i da za sobom ostave novac koji
su zaradili zajedno sa svim zlatom, srebrom i nakitom.

Istovremeno je Bajazit II, osmi sultan Otomanskog carstva, izdao poziv za 250.000
Jevreja proteranih iz Španije da se dosele u njegovu zemlju. Ostavivši sve za sobom,
ukrcavali su se na oronule brodove i kretali na užasno putovanje u jedinu zemlju koja
im je ponudila utočište. Nekih pet stotina godina kasnije, Moris Karako, jedan od
potomaka tih izbeglica, pisao je o tom iskustvu: „Osmanlije su nas srdačno pozdravili
i dali nam smeštaj. Bili smo slobodni da zadržimo svoju religiju i da govorimo svoj
jezik. Čak smo bili zaštićeni i od onih koji su hteli da nas ponovo proteraju u strane
zemlje. Vraćeni su nam naša čast i dostojanstvo."

Bajazit II je u to vreme izjavio: „Rečeno je da je Ferdinand mudar kralj. Ipak, istina
je da je, otarasivši se Jevreja, osiromašio svoju zemlju a moju obogatio."

Izbeglice su se smestile u svojoj novoj zemlji i postale uspešne i srećne u tom
procesu. Ali ni njihova nova zemlja nije bila bez problema. Njeni stanovnici su
vekovima trpeli nemaštinu i nevolje. Pri kraju XIX veka, petstogodišnje carstvo je
počelo da se raspada deo po deo.

Kako su Jevreji trgovinom sticali značajna bogatstva, počeli su da se sele i na
druga područja i u druge zemlje. Mnogi su se preselili u čarobnu Francusku, a naročito
u njenu najsjajniju zvezdu, Pariz, koji je u to vreme bio centar civilizacije, umetnosti i
zabave.

Nesim Mitrani, Rifkin muž, osnovao je finansijsku kompaniju u Parizu. Do rođenja
njihovog prvog deteta Morisa, ne samo što su bili postali dobrostojeća porodica već
su dobili i stalne francuske pasoše. Rifka nije imala srca da odbaci pohabane stare
pasoše pisane arapskim pismom, pa ih je stavila u kutiju za šešir u kojoj je čuvala
stare porodične fotografije. Rifka je bila odana svojoj religiji jednako kao i običajima
koje joj je prenela njena baka, ladino jeziku i suvenirima koji su je podsećali na
prošlost. Imala je instinkt karakterističan za ljude koji su stalno u pokretu – da čuva
sve što je imalo značaja za prošlost. „Naša kuća nije dom", rekao bi njen muž, „nego
buvlja pijaca!" Kao rezultat bankarskih poslova, njihovo bogatstvo je raslo tokom
godina, a Rifka je nastavila da skuplja svoje sitnice. Kada se rodila njihova kćerka,
već su bili prebogati. Letnji odmor bi provodili na jugu Francuske, a zimi bi poslali
decu da skijaju na Alpima. Živeli su u jednoj od najelegantnijih četvrti u Parizu,
kupovali su u ulici Fobur Sen Onore, a ručali u najskupljim restoranima. Sada je Rifka
umesto sitnica počela da sakuplja antikvitete i retka umetnička dela na aukcijama.
Međutim, taj ugodan život došao je do neočekivanog kraja 1940. Kao da ih je udario
grom. Prenošenje Mitranijeve lične kompanije francuskom preduzetniku katoliku
trajalo je svega tri dana.

Nesim Mitrani je mislio da je gubitak kompanije i bogatstva bila najveća katastrofa
koju ć e morati da izdrži, ali nije bio u pravu. Jednog dana, dok je organizovao

76

preseljenje porodice na jug Francuske, daleko od okupacije, Gestapo je uhapsio njega
i njegovog sina i deportovao ih u Dransi. Nisu se više nikada javili.

Rifka je uspela da pobegne u Lion sa svojom kćerkom Konstancom. Nadala se da
će tamo moći da započnu nov život. Iako je izgledalo da je francuska vlada uz Hitlera,
one su, na kraju krajeva, imale francuske pasoše. Dani vina i ruža možda jesu bili
gotovi, i bilo im je teško da se nose s gubitkom svojih najbližih, ali život je morao da
se nastavi.

Konstanca se upisala na Lionski univerzitet. Tamo je upoznala mladog Francuza i
udala se za njega. Iako je njen muž bio jevrejskog porekla, nije bio poput njene
porodice. On je bio već sedma generacija u Francuskoj, i nije se doselio u Francusku
iz neke druge zemlje. Iz ljubavi prema Konstanci, pristao je da živi sa svojom taštom
uprkos tome što su im se ukusi za hranu i muziku razlikovali. Mladi par nije imao
mnogo novca, te su oboje morali da rade. Kada bi umorni došli uveče kući, na stolu ih
je uvek čekala činija tople supe i nešto za jelo, što bi pripremila Rifka. Kao posledica
onoga što se desilo njenom mužu i sinu, Rifka je potpuno izgubila interesovanje za
život. Takođe je imala problema sa srcem. Izašla bi u kupovinu rano ujutru, a zatim
kuvala za mlade kada se vrate kući. U slobodno vreme, odlazila je u sinagogu i molila
se za svoje drage, a zatim se vraćala kući. Radost su joj pričinjavale samo retke
prilike kada bi joj se javili stari prijatelji i rođaci. Mnogi od njenih prijatelja iz
Pariza raštrkali su se po celom svetu. Oni koji su imali sredstva pobegli su u Ameriku,
neki su se vratili u Tursku, a ostali su uradili kako su morali i preselili se u razne
gradove na jugu Francuske. Istina je da Rifka nije imala prijatelja u Lionu, ali
monotonija njenog života dala joj je izvestan mir.

Nije mogla da skine mezuzu nožem pa je u fiokama potražila šrafciger. Kada je
Konstanca došla kući u vreme ručka, Rifka se još borila s tim na ulaznim vratima.

„Pobogu, majko! Šta to, zaboga, radiš?"
„Oh! Konstanca. Ne znam kako da ti kažem ... Loše vesti, draga moja. Danas mi je
telefonirala Rakela iz Marselja."
„Koja Rakela?"
„Koliko ima Rakela, Konstanca? Rozina majka."
„Zašto je zvala?"
„Draga moja Konstanca, hoćemo li ikada naći mir na ovoj zemlji?"
„Šta se desilo? Reci mi, majko."
„Prokleti saradnici ... Policija je odvela Rozu i njeno dete u policijsku stanicu."
„Bože moj!"
Pošto je jecala, Rifki je trebalo mnogo vremena da ispriča Konstanci šta se tačno
desilo.
„Dakle, drugim rečima, turski konzul je uspeo da ih spase, zar ne?"
„Tako je. Rakela je mislila da treba dame obavesti da i mi budemo oprezni."
„Zar nemaš turski pasoš, majko? Kako sve čuvaš, kladim se da ga još imaš. Zašto

77

ne proveriš?"
„Zar se ne sećaš kako smo otišli iz Pariza, draga moja? Nisam mogla da ponesem ni

pošten par cipela, a kamoli tu kutiju u kojoj sam čuvala taj pohabani stari pasoš."
Konstanca je primetila da se njena majka i dalje muči sa šrafcigerom. „Prestani,

majko, povredićeš se. To može da uradi Marsel kada se večeras vrati kući."
„Pretpostavljam da to mogu prikucati na vrh vrata moje spavaće sobe", rekla je

Rifka brišući nos.
„Možeš ga staviti gde god želiš", odgovorila je Konstanca sležući ramenima, „dok

god se držiš podalje od sinagoge. Preklinjem te, majko, ovo je ozbiljno. Daj mi broj
telefona tetke Rakele da je mogu pozvati. Kladim se da su prestravljeni."

„A ipak su bez sumnje imali sreće", rekla je Rifka. „Ušli su jednog dana, a izašli
drugog."

Nažalost, Rifka nije bila tako srećna te je i sama uskoro bila uhvaćena u mrežu.
Iako je obećala Konstanci da neće odlaziti u sinagogu, jednog dana nije mogla da
odoli odlasku na molitvu. Kako je zakoračila u sinagogu, Gestapo ju je opkolio
zajedno s drugim Jevrejima koji su bili tamo. Očajno se borila i snažno protestovala,
insistirajući na tome da je Turkinja. Niko je nije slušao. Ugurali su je u policijski auto
i odvezli u policijsku stanicu, a odatle u autobus do železničke stanice i zatim u Pariz.
Voz je bio potpuno napunjen. Kada su stigli u parisku policijsku stanicu, postrojili su
nju i mnoge druge uza zid pre nego što ć e ih poslati u Dransi. Nemački oficir ju je
prozvao po imenu: „Rifka Mitrani, iskorači napred."

Rifka je pomislila da će je streljati. Makar je mogla da se pridruži svom mužu i
sinu ... Zakoračila je napred i sledila čoveka koji joj je rekao da ide do kraja hodnika.

Tamo je bio jedan mladić koji je sedeo u malenoj sobi i pričao s policajcima.
Tražio je da Rifka potpiše neka dokumenta pre nego što ju je odveo u svoj sitroen.
Tamo su na zadnjem sedištu već sedela dva čoveka.

„Gde me to vodite, mesje?" pitala je.
„Gde vi želite da idete, madam?"
„Kod moje kćerke."
„Ionako vas tamo vodim."
„U Lion?"
„Ne, madam. U turski konzulat, gde vas čeka vaš zet."

Kada je Rifka saznala da je zapravo spasena, zagrlila je i poljubila čoveka koji je
vozio auto. Bilo ju je malo stid što to radi, ne zato što je gnjavila mladića svojim
poljupcima, već zato što je osećala toliku sreću što je spasena smrti. Zbog toga se
osećala dosta posramljeno pred svojim sinom i mužem. Stresla se pri pomisli na to da
se suočila sa smrću tako hrabro. Interesantno je to, pomislila je, što se čovek ne plaši
smrti iz daljine, ali kada ti zuri pravo u lice, postaje nemilosrdni neprijatelj koga
očajnički želiš da izbegneš.

78

Kada su se vratili u Lion, Rifku je čekalo još jedno iznenađenje. Njena kćerka i zet
su objavili da za nekoliko nedelja nameravaju da pređu preko planina u Španiju.
Sačekaće zalazak sunca i zatim preći preko puteljaka skriveni tamom. Već su se
pripremali da svoj plan sprovedu u delo.

„Čujte, deco, ne mogu se verati preko Pirineja u mojim godinama. Sigurno bih
doživela infarkt i umrla na tom putu”, rekla im je.

„Ali majko, umrećeš i ako ostaneš ovde. Nacisti nas neće ostaviti na miru. Barem
daj sebi šansu", njena kćerka je bila uporna.

„Konstanca, obećavam ti da neću zakoračiti preko ovog praga. Molim te, odustani
od tog plana."

„Majko, u redu je da ti kažeš da nećeš da ideš, ali šta je s nama?"
„Šta je s vama? Sigurno niste u takvoj opasnosti kao ja, zar ne?"
„A kako to?!"
„Ali zašto? Niko ne bi znao da ste Jevreji. Čak nemate ni jevrejski akcenat."
„Majko, vreme je da saznaš ... Marsel već neko vreme radi za Otpor. Neki od onih
koji su radili u njegovom odredu već su uhapšeni. Nemoguće je da ovde budemo
bezbedni. Moramo da napustimo Francusku što pre možemo."
Rifka je prestrašeno slušala.
Marsel je hteo da pređe u Španiju što je pre moguće, ali njegova tašta odbila je da
se vrati u zemlju koja je njenim sunarodnicima uzrokovala neopisiv bol i odjurila ih.
„Sve se to desilo pre više vekova. Koja je svrha insistirati na tome?" usprotivio se
Marsel.
„Vi možete da idete. Ja ću ostati ovde. Na kraju krajeva, koja je razlika u tome da li
ću završiti u rukama Nemaca ili Španaca? Kao da to nije dovoljno, očekujete da se
verem po planinama kao koza. U mojim godinama i s mojim srcem ... Zašto? Da
završim ponižena? Nikad!"
„Majko, smešna si. Zar se tako ponaša zbog nečega što se desilo u XV veku? Zar ne
shvataš da ugrožavaš i nas? Već sam ti rekla da su uhapsili dva čoveka iz Marselovog
odreda u Otporu. Ako su uspeli da ih nateraju da progovore, to će za nas biti kraj. Zar
ne shvataš? Za boga miloga, budi razumna i prestani da budeš tako tvrdoglava.
Moramo da pobegnemo, i to što pre."
„Onda bolje da krenete."
Konstanca je čvrsto verovala da će se njena majka predomisliti i strpljivo je čekala
da kaže „da". Ona i Marsel su bili stalno u pokretu. Boravili su kod prijatelja nekoliko
noći, a zatim prelazili kod drugih, stalno menjajući boravište. Ali Rifka je imala plan.
Pisala je turskom konzulu koji ju je spasao od Gestapa. Pitala je da li bi konzulat
mogao da izda pasoše i njenoj kćerki i zetu. Objašnjavala se s njima u pismu. Ako je
neophodno, htela je da se odrekne svog u zamenu za njihova dva. Bilo šta, samo da
turski konzulat raširi svoja zaštitnička krila nad njenom decom.

79

Hanuma Leman je odvezala satensku traku sa prašnjave ružičaste kutije koju je držala.
Izvadila je nekoliko fotografija iz kutije i raširila ih na krevet. Ceo njen život bio je
raširen pred njom, uhvaćen na sivim fotografijama zalepljenim na debele smeđe karte.
Uzela je nasumično jednu fotografiju. Na njoj je bila ona sa svojom talasastom kosom
koja joj je padala preko ramena do grudi, a koju joj je s lica sklanjala velika mašna.
Bila je naslonjena na očeva ramena i držala je buket cveća u ruci. Njeno detinjstvo
gledalo ju je nevinim, širom otvorenim očima. Otac je ponosno sedeo na rezbarenoj
naslonjači. Na drugoj fotografiji, napravljenoj u čuvenom studiju Michailides, kosa
joj je bila podignuta u punđu s trakama nevestinskog srebra koje su visile s vrha njene
glave do poda. Izgledala je tako nežno u svojoj haljini od čipke; struk joj je bio tako
tanak daje izgledala kao daje dašakvetra može oduvati. Na sledećoj fotografiji nosila
je istu odeću, ali pored nje stajao je njen muž. Imao je fine uvijene brkove i fes koji
mu je dolazio do sredine čela. Izgledao je tako visoko, zgodno i plećato u svojoj
uniformi ađutanta.

Hanuma Leman je duboko uzdahnula, spustila slike i ponovo pretražila kutiju.
Sledeće fotografije koje je izvadila bile su napravljene u foto studiju Sabah. To su
bile fotografije njene dece, za nju najlepših devojčica na svetu. Svake godine bez
izuzetka fotografisali su ih na rođendane. Iako su fotografije bile crno-bele, odmah su
se mogle videti iskre u Sabihinim očima i sjaj njene plave kose. Bila je kao proleće,
sveža i prelepa. Do nje je stajala Selva sa svojim krupnim očima i pletenicama. Iako
bi se s nekih fotografija moglo zaključiti da je ona mlađa, na većini je izgledalo kao
da ona svoju sestru gleda odozgore.

Šta je beše Sabiha rekla tog dana u studiju? Hanuma Leman se nasmešila setivši se:
„Majko, htela bih da sedim dok se fotografišemo. Selva može da stane pored mene."

„To nije moguće, dušo. Ako bi ti sedela a ona stajala, ne bismo mogli da vas

80

stavimo u isti ram. Mogla bi ona da sedne, a ti da stojiš pored nje", rekao je Enver-
beg, vlasnik studija, ne znajući koliko će to uznemiriti Sabihu. Ona je odmah počela
da se duri. Otkud joj, zaboga, taj kompleks visine? Bilo je smešno što je devojčica
tako lepa kao ona toliko brinula zbog svoje visine. Hanuma Leman je nastavila da
traži po fotografijama sve dok nije našla ono što je tražila: poslednju Selvinu
fotografiju pre nego što je otišla. Nosila je jednostavan komplet bež boje i kosu
upletenu u pletenice, kao i obično. Vitka i elegantna, Selva je sedela za stolom u
matičnoj kancelariji na dan svog venčanja, potpisivala se u knjigu venčanih s burmom
na prstu. Bez ikakvog drugog nakita, bez malog dijamantskog prstena, bez broša na
reveru, bez niske bisera oko vrata, a trebalo je da bude mlada! Hanuma Leman je
osetila kako joj se suze slivaju niz obraze. Oh, draga moja Selva, zašto, zašto si to
uradila!? Moje tvrdoglavo dete! Šta bih dala da sam te videla u dugom velu s
trakama nevestinskog srebra, kao savršenu mladu! Kako bih volela da sam ti dala
jedan od porodičnih komada nakita da nosiš na venčanju! Poljubila je kćerkinu
fotografiju sa čežnjom i pritisnula je sebi na srce. Bila je sigurna da su tog dana
napravljene još tri ili četiri fotografije. Potražila je u kutiji i našla ih. Na jednoj, koju
mora da je napravio Madžit, dve sestre su stajale jedna uz drugu, s tim odvratnim
Rafom iza njih. Ne bi se moglo znati da je to Rafo jer je hanuma Leman izgrebali
njegovo lice čiodom. Na drugoj, koju je očigledno napravio Rafo, Madžit je stajao
između Selve i Sabihe. Na poslednjoj fotografiji bila je cela grupa s venčanja. Nju
mora da je napravio neko od osoblja kod matičara. Kako je teško bilo hanumi Leman
da sakrije te fotografije od svog muža. Nije ih stavila u porodični album i posebno se
brinula da ih krije na dnu svoje kutije. Kao da bi Fazil Rešat-paša mario da ih
pogleda. Kako god, nije htela da rizikuje da on naleti na njih. Mogao bi da ih pokida;
to su, na kraju krajeva, bile poslednje fotografije njene drage kćerke, njene visoke
vitke kćerke u kompletu bež boje. Čak i ako fotografije izblede, njena voljena kćerka
uvek će biti tako živih boja u njenim sećanjima i u njenom srcu.

Kada je čula kako se vrata otvaraju, brzo je sakrila ispod jastuka fotografije koje je
držala.

„Nije valjda da opet gledaš te fotografije, bako?" pitala je njena unuka dok je
ulazila u sobu.

„Gledam, dušo. Gledam."
„Zar ti se ne smuči da ih stalno gledaš?"
„Ne, nikako. One su sav moj život. One su moja prošlost ..."
„Ti to kažeš, bako, ali ne gledaš ih ti sve. Znam ja koje fotografije gledaš."
„Stvarno, a koje su to?"
„Fotografije moje tetke. Da li ti mnogo nedostaje?"
„Mnogo. Da, mnogo mi nedostaje."
„Zašto nam ona ne dođe u posetu preko leta? Čak i ako radi, mogla bi doći na

81

odmor preko leta, zar ne? Baš bih volela da vidim malog Fazila. Kad bi ga samo
mogla doneti kod nas."

„Rat je svuda oko nas, dušo moja. Rat je tamo gde živi tvoja tetka. Oni jednostavno
ne mogu da dođu. Ali sigurna sam da će doći – inšalah, kada se rat završi."

„Da li joj je onda deka oprostio?"
„Kakvo je to pitanje?"
„Ma daj, bako, naravno da znam. Po svemu sudeći, deka je bio vrlo ljut što se ona
udala za tog čoveka."
„Ko ti je to rekao? Majka?"
„Ne. Hadžer."
Hanuma Leman se namrštila. Kako posluga može biti bez takta, pomislila je. Ne
samo što na sve imaju odgovor već sve slušaju. To su bila vremena kada su bili tako
posvećeni, kada su bili skoro članovi porodice. Zaista, to su bili dani.
„Kako je to neumesno od nje! Ima stvari o kojima se ne govori s decom."
„O, bako, nemoj tako da govoriš. Nisam ja dete. Sledećeg meseca punim devet."
„Ne preteruj, dete, napunićeš osam. Toliko žuriš da odrasteš, zar ne? Sačekaj dok
stvarno ne odrasteš, a onda će biti obrnuto", odgovorila je hanuma Leman, dajući
fotografije svojoj unuki. „Vreme prosto proleti", uzdahnula je. „Već je skoro pet
godina prošlo otkako je tvoja teta Selva otišla! Sećaš li je se, Hulja?"
„Sećam se, bako. Čitala mi je bajke uveče i često me je vodila u park Kizilaj.
Sećam se kako sam pila mineralnu vodu iz ogromnih čaša. Bako, hoćeš li da mi
pokažeš fotografiju na kojoj teta drži buket krasuljka?"
Hanuma Leman je pogledala fotografiju Selve u beloj haljini pripijenoj uz njenu
figuru sa slojevima i slojevima svilenih traka u obliku Tatica koje su joj visile oko
bokova, fotografiju na kojoj je držala buket krasuljka. Krasuljci su bili Selvino
omiljeno cveće. Oni su baš kao Selva, pomislila je hanuma Leman. Možda pomalo
divlji, ali sigurno stabilni na zemlji. Setila se kako je polen iz krasuljaka uflekao
predivnu haljinu. Na kraju je našla fotografiju i pogledala je, trudeći se da zadrži
bujicu suza. Selva je izgledala veoma tužno na fotografiji. Imala je neku vrstu
melanholije u pogledu ... „Naravno!" pomislila je hanuma Leman. „Fotografisana je u
američkom koledžu na dan kada je diplomirala. Mora da je razmišljala kako joj neće
biti lako da nastavi da viđa tog jadnog momka Rafaela!"
„Evo je. Zar nije tvoja teta prelepa?"
Hulja je uzela fotografiju i gledala je neko vreme. Zagledala se u Selvino tužno lice
koje je izgledalo kao da je uklesano u kamenu. Zatim je pogledala druge fotografije
razbacane po krevetu i videla sliku svoje majke kao tinejdžerke. Njeno ovalno lice
uokvirivala je talasasta kosa, dok joj je brada zamišljeno počivala na ruci.
„Izgleda da je moja majka lepša, ali znaš, bako, volela bih da sam tetina kćerka."
„Kako to misliš? Zašto to?"
„Mislim da me je tetka volela više nego majka."

82

Hanuma Leman se na to zaledila. Na trenutak je ostala bez reči.
„Stvarno, Hulja! Otkud ti to? Da li je moguće da te majka ne voli? Ti si njena
jedina kćerka, pobogu."
„Iskreno, bako, mislim da sam joj dosadila. Izgleda da više uopšte ne želi da
provodi vreme sa mnom."
„Zar misliš da neko treba da te zabavlja sve vreme? Ti znaš da, zbog posla tvog
oca, ona mora svuda da ide s njim. Mora da ide na razne večere i koktele, bilo da joj
se ide ili ne, a ne može se zapustiti kada odlazi na te zabave. Tu su i frizer i krojačica
... Samo sačekaj da porasteš ... Inšalah, ako se budeš udala za diplomatu kao što je
tvoj otac, shvatićeš o čemu govorim."
„Ja se nikada neću udati za diplomatu, to je sigurno."
„Zašto, dušo? Nemoj mi reći da nisi ponosna na svog oca."
„Jesam ... ali ... ipak je to ... Pa, radije bih se udala za nekog ko će moći da provodi
vreme sa mnom."
Na taj Huljin odgovor, hanumi Leman je skočio krvni pritisak. Te reči – te poznate
reči – taj stav. Molila se da se takva sudbina ne ponovi.
„Važni ljudi imaju važne poslove, oni nemaju mnogo slobodnog vremena za svoje
žene. Samo zaludan čovek ima vremena da sedi kod kuće sa svojom porodicom.
„Ali deka je uvek s nama."
„Tvoj deda je u penziji. On sigurno nije provodio mnogo vremena sa mnom kada
smo bili mladi. Jedva da sam mu videla lice."
„Šta to znači 'penzija', bako?"
„Stari ljudi idu u penziju kada ostare. To znači da više ne odlaze na posao. Oni
ostaju kod kuće, kao deka."
„Hoće li moj otac provoditi vreme s nama kada bude otišao u pem ... pen ... kako se
to već kaže?"
„Treba da prođe mnogo vremena dok se to ne desi, ali tada će svakako biti uvek
kod kuće."
„Mislim da je bolje ako ne bude. Kad god je kod kuće, izbije neka svađa."
„Ja nikad nisam čula da se tvoji roditelji svađaju", rekla je hanuma Leman oštrim
glasom.
„To je istina, nisu se svađali otkako ste vi ovde. Oh! Bako, zašto ne ostanete zauvek
kod nas? Želela bih da nikad ne odete. Kada niste tu, moja majka je uvek bolesna.
Stalno se duri i plače."
Oh! Stvarno.. Deca umeju da otkriju istinu18, pomislila je hanuma Leman. Hulja je
svojoj baki rekla činjenice koje nije znala. Pokušala je da izvuče više informacija ne
odajući utisak da njih dve tračare.
„Da li je mama onda često bolesna?" pitala je mekim glasom. „Sabiha ima hronični
bronhitis; moguće je da joj se zimi pogorša."
„Ne, mislim da nije tako. Uopšte ne kašlje. Provodi mnogo vremena u krevetu i

83

nikad me ne pušta u njenu spavaću sobu. A pored toga, uopšte ne ide tako često kod
frizera ili koga god."

„Pa ja u to ne mogu da poverujem! Ona uopšte nije bila bolesna otkako smo mi
ovde."

„Ja ti to i kažem, bako. Molim te, nemojte nikad da odete. Ako odete, moja mama će
se ubiti u svojoj sobi i ja ću ponovo biti sama."

Hanuma Leman je vratila fotografije u kutiju, vezala svilenu vrpcu i gurnula je na
dno druge fioke u šifonjeru, ispod veša. Očigledno su se ovde dešavale stvari o
kojima ona nije ništa znala. Jedno je bilo sigurno: njena kćerka je bila nesrećna.
Možda to čak ni sama nije shvatala. Da nije Madžit u vezi s drugom ženom?

„Hajdemo u susednu sobu, ljubimice moja, hajde da vidimo šta mama radi. Možda
će, ako je budemo pitali, hteti da nam odsvira Šopenov Nokturno na klaviru."

Madžit je uzeo šifrovanu poruku od administrativnog radnika, stavio svoje naočari i
pročitao je. To je bio odgovor višijevske vlade na dopis turske vlade. U poruci je
višijevska vlada insistirala na tome da, što se njih tiče, Jevreji su Jevreji bez obzira
na to koje državljanstvo imaju:

'Naša vlada ima čast da informiše tursku ambasadu da su osobe o kojima je reč
gosti u Francuskoj, i kao takvi direktno podležu zakonima ove zemlje. Sledeći ovo
pravilo, akcije koje sprovodimo prema jevrejskoj rasi uključuju Jevreje i francuskog i
svakog drugog državljanstva.'

„Proklete hulje! Zlikovci! Godinama smo ih smatrali apostolima civilizacije i
nezavisnosti. Čak smo im i zavideli i strašno se mučili pokušavajući da se ugledamo
na njih. Samo pomisli da je ovo hrabra francuska nacija koja je stvorila najbolju
umetnost, najbolju poeziju, najbolje vino na svetu! Hrabra! Baš hrabra! Nisu bili
sposobni da izdrže više od četrdeset šest dana pod nemačkim pritiskom. Odmah su se
predali. Sada očekuju da drugi umru za njih da bi spasli svoju kožu. I kao da to nije
dovoljno, gledaju nas s visine. Toliko su arogantni da je to neverovatno! Ne zvao se ja
Madžit ako im ne natrljam na nos činjenicu da smo se borili, uprkos lošim šansama, i
pobedili u svom ratu za nezavisnost sa samo improvizovanom vojskom. Prokleti
saradnici!"

Madžit je bučno odgurnuo svoju stolicu i ustao od stola. Poneo je šifrovanu poruku
sa sobom i izašao iz sobe. Dok je koračao niz hodnik ka generalnom sekretaru, sve
vreme je u svojoj glavi ponavljao odgovor koji treba da daju na tu poruku. Verovao je
da moraju protestovati protiv diskriminatorskih zakona višijevskog režima. Sigurno da
nije bilo drugog načina na koji bi časna zemlja mogla odgovoriti. Da bi bili uspešniji
u svojim protestima protiv slanja Jevreja u radne logore, možda bi bilo potrebno da
postignu saglasnost s drugim zemljama. Koliko bi to otežalo stvari, kad je već imao
toliko toga da uradi. Prvo što je morao da uradi bilo je da pripremi odgovor. Verovao
je da bi turski Jevreji, pošto ć e biti primorani da odu u radne logore, morali da

84

podnesu zahtev turskim vlastima za svoja dokumenta i da se opiru koliko god budu
mogli.

„Madžit-beže! Madžit-beže!" Madžit se okrenuo i video Nihata kako trči hodnikom
prema njemu. „Imate li trenutak, molim vas, moram da vam kažem ..."

„Da, da, već znam šta imaš da mi kažeš. Tursko-nemački pregovori samo što nisu
počeli. Ministar je tražio da prisustvujem pripremnom sastanku. Biću tamo, ali moram
najpre da se vidim s generalnim sekretarom. Treba mi oko dvadeset minuta da
porazgovaram o našem odgovoru na ovu poruku. Ubrzo ću vam se pridružiti." Madžit
je nastavio da hoda niz hodnik.

„Madžit-beže, molim vas, sačekajte ... samo trenutak ..."
Madžit se nevoljno zaustavio i okrenuo.
„Madžit-beže, neko vas je zvao, gospodine. Izgleda da je vaš tast doživeo infarkt."

Madžit je ušao u tastovu sobu u isto vreme kad i lekar. Fazil Rešat-paša je ležao na
leđima na podu pored kreveta. Lice mu je bilo belo kao kreč. Sabiha mu je svojom
maramicom brisala graške znoja sa čela. Hanuma Leman, koja je sedela na podu
pored svog muža, izgledala je očajno zabrinuto. Dr Fahri je tražio od starca da diše iz
boce koju je izvadio iz svoje torbe. Otkopčao mu je košulju i, meređi mu puls,
zamolio Madžita da pozove hitnu pomoć. Tražio je i malo kolonjske vode. Sabiha je
odmah otišla da donese. Hanuma Leman je, drhtavim rukama, pokušavala da stavi
jastuk ispod glave svog muža, ali dr Fahri joj je rekao da to ne radi i ona se povukla.

„Treba nam nešto da vas smirimo. Imate li nešto kao nevrol, na primer?" pitao je
lekar.

„Ne, ne, ne, nemojte mi ništa davati", usprotivila se hanuma Leman. „Hoću da odem
pre njega", dodala je i zaplakala. „Zbog mene je imao taj napad. Ako umre, ja sam
kriva."

„Vi ste u šoku", rekao je Madžit i uhvatio je za ramena. „Šta to, zaboga, govorite?
Dođite, hajde da vas podignem na noge i izvedem odavde." Madžit ju je uhvatio ispod
ruku i pokušao da je podigne s poda.

„Dobro sam ja, ne treba mi pomoć. Ne sažaljevaj me, Madžite, njega treba
sažaljevati", rekla je pokazujući na svog muža. „Ja sam ovo uzrokovala. Zar ne vidiš?
Ja sam zaboravila one fotografije ispod jastuka."

„Hajde, majko, smirite se. Kakve fotografije?"
Tek tada, kada je postavio pitanje, primetio je da njegov tast pritiskao neke
fotografije na svoje grudi. Kada je pažljivo pokušao da silom otvori Rešat-pašine
prste, fotografije su pale na pod. Madžit se sagnuo, uzeo fotografije i tada shvatio da
su to fotografije Selve i Rafa koje je on napravio na venčanju.
Madžit je bio zbunjen. „Odakle se ovo stvorilo?" pitao je.
„Volela bih da ih nisam iznela. Kako sam mogla da znam? Za sve sam ja kriva,
kažem ti, za sve sam ja kriva!"

85

Dr Fahri je bio potpuno zbunjen.
„Pre nekoliko godina, moja svastika se udala bez očevog blagoslova. Ovo su
fotografije s venčanja napravljene u matičnoj kancelariji", objasnio je Madžit.
„Hanuma Leman, budite spokojni, infarkti se ne mogu izazvati takvim stvarima.
Mnogo drugih činilaca je umešano. Nemojte tako kriviti sebe", rekao je dr Fahri,
uzaludno pokušavajući da je smiri. Hanuma Leman je nastavila da jeca. Sabiha se
vratila s kolonjskom vodom koju je lekar natapkao hanumi Leman na čelo i ruke.
Masirao joj je ruke kada se začulo zvono sa ulaznih vrata.
„Zamislite, od svih dana, Hadžer je baš danas uzela slobodan dan", rekla je Sabiha
odlazeći da otvori vrata.
„Madžite, sine moj, to mora daje Hulja, ne puštaj je ovde", rekla je hanuma Leman
između jecaja.
Bučni koraci i glasovi začuli su se iz hodnika ispred sobe.
Čula se Sabiha kako govori: „Ne idi tamo, lepotice moja ... Stani, zaboga!"
Hulja je odgurnula svoju majku i upala u sobu. Bacila se na dedu koji je ležao na
podu i počela da ga grli: „Deko, dragi deko ... Molim te, nemoj da odeš. Šta ću ja bez
tebe? N e bih mogla da podnesem da ostanem bez tebe. Molim te, ne ostavljaj me
samu."

Madžit je otišao u bolnicu čvrsto držeći svoju malu kćerku za ruku i pokušavajući da
smisli kako da započne temu koja mu je bila na umu.

„Sad, draga moja, deka je mnogo bolje, ali moraš zapamtiti da ne smeš da ga
umaraš", upozorio ju je.

„Obećavam da neću, tata."
„Još je veoma osetljiv, tako da ne smeš da skačeš na njega i gnjaviš ga poljupcima.
Moramo biti pažljivi."
„Da, shvatam."
„Znao sam da ćeš razumeti, ti si moja sjajna zvezdica. Mama će ostaviti baku s
dekom, pa sam mislio da bih mogao povesti vas dve u Karpič na ručak. Kako ti se to
čini?"
„Ne bih, hvala ti, tata."
„Zašto ne?"
„Radije bih ostala s dekom u bolnici. Osim toga, mora da si veoma zauzet na
poslu."
„Naravno da jesam, ali zamolio sam mog pomoćnika da me danas zameni. Pomislio
sam da je vreme da nas troje budemo malo zajedno."
„Pa, možeš da ručaš s mamom, a ja ću ostati s dekom ... s dekom i bakom."
„Dakle, ne želiš da ručaš s nama?"
„Znaš da nisam videla deku toliko dana. Nedostaje mi."
„Hulja, tog dana – kada je tvoj deda imao infarkt – da li se sećaš šta si rekla?"

86

„Šta sam rekla?"
„Kada si plakala i grlila ga, rekla si da ćeš se osećati usamljeno ako te on napusti
..."
„Mislila sam da je mrtav. Kada mi je mama otvorila vrata, plakala je i rekla mi da
je on vrlo bolestan. Pokušala je da me spreči da uđem u njegovu sobu. Mislila sam da
je mrtav."
„Dobro, ali nisam to sad hteo da te pitam. Hteo sam da kažem da, i da je tvoj deda
umro, pogrešno je misliti da bi bila sama. Svakako smo tu mama i ja, zar ne?" Hulja
nije odgovorila, ali Madžit je osetio napetost u kćerkinoj ruci. „Voleo bih da znam
zašto se tako osećaš."
„Ja mnogo volim baku i deku. Oni brinu o meni. I oni mene mnogo vole. Ne želim
da umru."
„Neka ih Alah blagoslovi. Inšalah, neka imaju duge živote pred sobom. Ali mama i
ja te takođe mnogo volimo. Volimo te zaista mnogo.
Hulja je nastavila da ćuti. Madžit je bio uporan.
„Zar ti to ne znaš, Hulja? Zar ne znaš da te obožavamo? Ti si naša jedina
devojčica."
„Znam, tata."
„Zar nisi videla kako je to što si tog dana rekla povredilo tvoju majku? Ne samo što
je bila izvan sebe zbog bolesti svog oca već ju je i tvoje ponašanje povredilo."
„Ne verujem da bih je ja mogla povrediti. Ne bi ona brinula zbog mene."
„Šta sad to znači?"
„Pa ... mislila sam ... Hoću da kažem da ona ima previše svojih briga. Ne bi brinula
još i zbog mene."
„O čemu onda brine?"
„Brine zbog moje tete koja nije tu, brine zato što ne može da vidi malog Fazila – i
takve stvari. Stvarno ne znam tačno, ali znam da ne brine o meni."
„Kako to znaš?"
„Mogu da slušam kad priča."
„S kim na primer?"
„Pa ... na primer s bakom, s raznim prijateljicama, čak i s Hadžer ponekad. Ne
prestaje da priča o teta Selvi."
„Zar je to neobično? Naravno da joj nedostaje sestra. To ne znači da joj nije stalo
do tebe."
„Ali ona uopšte nema vremena za mene. Baš kao i ti, tata, ni ti nemaš vremena za
mene. Uvek si zauzet poslom. Ona uvek brine o nečemu. Isto je i sada kad su baka i
deka tu. Deka je dobro, zar ne? Vratiće se brzo kući, je l' da?"
Ovoga puta, na Madžita je bio red da zaćuti. Nije znao kada će se njegov tast vratiti
kući, ali znao je da će, ako Hitler okupira južnu Francusku, to biti razarajuće za
njegovu porodicu. Nemci su sprovodili napade po celoj Evropi, a okupacija Atine i

87

Krita značila je da su na turskom pragu. Kao da to nije bilo dovoljno, sada je još i
vlada iz Višija sakupljala turske Jevreje i slala ih u logore. Bio je veoma svestan
koliko je to značajno za njegovu porodicu. Od infarkta Rešat-paše, kao da je lančana
reakcija izazvana ovim prokletim ratom napadala i srce njegove male kćerke.

„Nisam bio svestan toga koliko smo te zapostavljali", nežno je rekao.
Dete nije odgovorilo. Jednostavno je nastavila da hoda pored svog oca.
Madžit je odlučio da neće insistirati na tome da ruča sa svojom kćerkom. Na kraju
krajeva, možda bi bilo bolje da ruča nasamo sa Sabihom. To bi mu pružilo mogućnost,
kakvu nije imao već dosta vremena, da porazgovara sa svojom ženom u drukčijem
ambijentu, daleko od svoje tašte.
Zapravo, otkako se Hulja rodila, nije bilo mnogo prilika za razgovor nasamo. Ako
su bili u salonu, uvek je postojala mogućnost da ih prisluškuje služavka ili Huljina
dadilja. Bilo je isto tako i nakon što su otpustili dadilju kada je Hulja pošla u školu.
Madžit je na trenutak bio zbunjen kada je shvatio da, otkako su se venčali, nije bilo
potrebe za razgovorom nasamo. Do vremena kada su Fazil Rešat-paša i hanuma
Leman došli da borave kod njih, već su izgubili naviku da koriste salon osim kada su
ulazili u kuću. Sabiha bi se povukla u svoju sobu da čita, dok bi on ili sedeo uz radio
odlazio u svoju radnu sobu i proučavao dokumenta koja je navikao da donosi kući s
posla. Bilo je skoro kao da su zaboravili kako da pričaju jedno s drugim. Madžit se
pitao kako će se snaći kasnije na ručku u Karpiču.
Miris sredstva za dezinfekciju ispunio je vazduh dok su se otac i kćerka peli uz dva
stepeništa u bolnici. Našli su Sabihu i njenu majku kako sede u hodniku ispred Rešat-
pašine sobe. Jutarnje sunce, koje je sijalo kroz prozor iza Sabihe, napravilo je oreol
oko njene plave kose. Hulja je izvukla svoju ruku iz očeve, otrčala do bake i zagrlila
je. Sabiha je strpljivo čekala da se ona okrene, ali to se nije desilo. Nije je zagrlila;
samo se požalila što mora da čeka ispred sobe.
„Medicinske sestre stavljaju tvom dedi obloge, pa ćeš morati malo da sačekaš",
rekla je Sabiha kćerki. Sabiha je bila bleda zbog besanih noći. Madžit ju je poljubio u
oba obraza.
„Kako je prošlo noćas?"
„Dobro", rekla je Sabiha.
„Pa, večeras ćeš moći dobro da se naspavaš."
„Ne mogu da prestanem da brinem kada nisam pored njega. Noćas ni oka nisam
sklopila", rekla je hanuma Leman.
„Tako sam i mislio. Već ste bili ustali pre nego što smo se Hulja i ja probudili."
„Zar ona danas ne treba da ide u školu?" rekla je Sabiha, gledajući na svoj ručni
sat. „Nije još ni pauza za ručak. Nemoj mi reći da je izostala iz škole."
„Nisam je danas poslao u školu. Oboje smo uzeli slobodan dan. Ona će svom deki
praviti društvo, a ti ćeš, draga moja, ići sa mnom na fini ručak u Karpič."
„Mora da se šališ", rekla je Sabiha. „Zar očekuješ da uživam u ručku dok se moj

88

otac ovde bori za život?"
„Hajde da najpre sačekamo da vidimo kako se oseća. Osim toga, tvoja majka je uz

njega, a nas dvoje treba da razgovaramo o nekim stvarima."
„O kakvim stvarima?"
Madžit ju je uhvatio za ruku i pokušao daje odvuče od radoznalih očiju svoje tašte

prema kraju hodnika.
„Treba da pričamo o Hulji, Sabiha. Čini mi se da je u depresiji."
„Madžite, tek joj je sedam godina!"
„Osam ..."
„Svejedno, nije u godinama kada se pati od depresije."
„Možda je tako, ali to se dete ne može smatrati srećnim."
„Nije jedina, Madžite."
„Sabiha, ne možemo srediti stvari ako ne razgovaramo. Zar ne razumeš?"
„Dakle, misliš da možemo sve da sredimo za ručkom u Karpiču, je li tako?"
Samo što je Madžit zaustio da odgovori, Hulja je dotrčala do njih.
„Sada je u redu, deka je spreman. Čeka vas." Zatim je otrčala nazad u sobu svog

dede. Madžit i Sabiha su je sledili, hodajući rame uz rame.
Fazil Rešat-paša je ležao na leđima u krevetu, naslonjen na hrpu jastuka. Bio je

neobrijan i izgledao je iscrpljeno. Nasmešio se svom zetu.
„Izgledate vrlo dobro”, rekao je Madžit trudeći se da prikrije svoja prava osećanja.

Starac je odmahnuo rukom, kao da kaže: ne trudi se da lažeš.
„Dobro je, hvala bogu. Izgleda da smo prošli najgore, ostalo je na njemu", rekla je

hanuma Leman. „Mora da prestane da puši i čak da ostavi rakiju koju ste uveče pili
zajedno."

„Možeš li to da veruješ?" drhtavo je pitao starac.
Baš kad je hteo da odgovori, Madžit se zaustavio. Primetio je na noćnom stočiću
jednu od fotografija koje su, po rečima hanume Leman, uzrokovale infarkt. Bila je
uspravljena uz bokal s vodom. To nije bila jedna od fotografija koje je napravio
Madžit, već ona fotografija Selve kako se potpisuje u knjigu venčanih koju je napravio
fotograf u matičnoj kancelariji. Madžit je progutao knedlu i začuđeno pogledao svoju
ženu. Sabiha je skrenula pogled, zatim i Madžit, praveći se da nisu videli fotografiju.
„Pa, ako nam lekari ne dozvoljavaju da pijemo rakiju, onda ćemo jednostavno
morati da se zadovoljimo pivom, zar ne?" rekao je šaleći se.
„Madžite, kada bi trebalo da dođem kući?" pitao je starac. „Ove žene mi ne govore
istinu. Zapravo, mislio sam da bismo odavde mogli otići pravo u Istanbul. Ne bih
voleo da vam više budem na teretu."
Hulja je uzela dedinu ruku i poljubila je.
„Neću da čujem za to", iskreno je rekao Madžit. „Naša kuća je i vaša kuća. Vaš
boravak kod nas sigurno nije teret, to je zadovoljstvo."
„Sigurna sam da otac ne misli tako zaista, samo je skroman", rekla je Sabiha. „U

89

svakom slučaju, dr Fahri je dao stroga uputstva da mora da se odmara najmanje mesec
dana."

„Možete svi otići zajedno u Istanbul kada se škola ..." Madžit nije uspeo da završi
rečenicu. Bolnički portir u beloj uniformi pogledao je sve i zatim se obratio Madžitu.

„Vi mora da ste Madžit-beg."
„Tako je."
„Imamo telefonski poziv za vas u kancelariji."
„Pitam se šta se desilo", rekao je Madžit dok je užurbano sledio portira iz sobe i
niz stepenice.
Čim je Madžit izašao iz sobe, Sabiha se okrenula ka Hulji.
„Da li si barem danas tražila dozvolu za slobodan dan?"
„Tata je pozvao razrednog starešinu."
„Šta je rekao?"
„Rekao je da deka hoće da me vidi ovog jutra i pitao za dozvolu."
„Ti, naravno, znaš da nije u redu ovako izostajati sa časova, zar ne, Hulja? Mogla
si da posetiš dedu posle škole. Možda bi mogla da odeš makar na poslepodnevne
časove."
Hulja je odmah počela da se duri i slegnula je ramenima.
„Pitam se šta se dešava", zapitala je hanuma Leman.
„Verovatno ministarstvo. Čovek bi pomislio da on sam upravlja Turskom. Nemamo
ni trenutak mira, ni danju ni noću. Volela bih da znam šta bi radili kad bi jednog dana
dobio premeštaj u inostranstvu. Verovatno bi ga vratili nazad u trenucima krize, ne
sumnjam u to ..." Madžit se pojavio na vratima izgledajući veoma zabrinuto.
„Šta je bilo?" pitao je Fazil Rešat-paša svojim slabim glasom.
„Moram da se vratim u ministarstvo, izgleda da ima nekih novih događaja."
„Šta nije u redu? Šta se desilo?"
„Saznaću sve detalje kada se vratim. Ispričaću vam večeras kada vam budem došao
u posetu", obećao je svom tastu i zatim klimnuo ženi da izađe s njim.
„Mislila sam da idemo u Karpič da sredimo naše probleme", rekla je podsmevajući
se.
„Sabiha, nisam hteo ovo da kažem pred tvojim ocem. Nisam hteo da ga uznemirim,
ali situacija je veoma ozbiljna. Hitler je jutros okupirao ostatak Francuske."

90

Selva je već neko vreme osmatrala put napolju, skrivena iza mrežastih zavesa. Zatim
je pozvala svog muža.

„Hajde, Rafo, čisto je. Sada možeš otrčati preko puta. Ne gubi vreme!"
Rafo je spustio poljubac na ženin potiljak i otišao do vrata. „Previše brineš, Selva.
Danas se ništa neće desiti. Samo čekaj i videćeš", rekao je tešeći je pre nego što je
zatvorio vrata za sobom. Selva je osluškivala sve dok zvuk njegovih koraka niz
stepenice nije utihnuo.
Rafo je napustio četvrt, otišao do ivičnjaka i sačekao da policajac koji je stajao na
raskrsnici niz put zaustavi saobraćaj. Selva je ispustila uzdah olakšanja nakon što je
videla Rafa kako užurbano prelazi ulicu, ulazi u apoteku i zatvara vrata. Sklonila je
zavese u stranu, otvorila prozor i udahnula hladan vlažni vazduh. Ovog jutra neće
izvesti Fazila u park; crni oblaci bili su siguran predznak kiše.
Kad bi samo ti crni oblaci ostali na nebu ... Ali otkako se okupacija proširila na
jug, bilo je kao da su napadali njen dom i celo njeno biće. Prestala je da daje časove
svojim učenicima iako je podučavanje bilo kao zrak sunca u njenom monotonom,
usamljenom životu. Niko nije od nje očekivao da prestane s podučavanjem, ali od
početka napada 11. novembra, preuzela je novu ulogu: da zaštiti svog muža koliko god
je mogla, muža koga je ubedila da pobegne u Francusku i, čineći to nenamerno, bacila
ga u lavlju jazbinu.
Rafo je, kao i drugi Jevreji, pažljivo proveravao pre nego što bi izašao napolje.
Rizikovanje izlaska dok su esesovci patrolirali tražilo je nevolju. Hvala bogu, Rafovo
radno mesto bilo je odmah preko puta. Misija koju je Selva sebi odredila počinjala je
nakon što bi njen muž ušao u apoteku. Osim vremena koje je provodila brinući se o
Fazilu, ostatak dana bi provodila sedeći na visokoj stolici ispred prozora i gledajući
na ulicu. Onog momenta kada bi začula buku Gestapovih motocikala, ili videla naciste

91

kako patroliraju ulicama, pozvala bi apoteku da kaže Rafu da se skloni i sakrije u
skladište.

„I ja mogu da čujem buku, draga", Rafo joj je uporno govorio. „Uveravam te da
odmah preduzimam mere, ali ako budeš nastavila ovako, poludećeš."

„Ali šta ako se jednog dana oni ušunjaju a da ti ne primetiš?"
„Moramo dozvoliti da naši život teku svojim prirodnim tokom. Na kraju krajeva,
postoji nešto kao kismet19. Ja možda nisam musliman kao ti, ali svakako verujem u
sudbinu više od tebe."
„A ako te budu odveli, Rafo ..."
„Neće. Zahvaljujući tebi, konačno imamo naše turske pasoše."
„Da su ti pasoši dovoljni da nas zaštite, ne bi nas Tarik-beg zvao svakog dana iz
Pariza da proveri da li smo dobro."
„Pobogu, dušo, prestani da brineš. Seti se kako je konzul uspeo da izvuče Rozu iz
njihovih ruku."
„Ali zar se ne sećaš šta je rekao? 'To je kao ruski rulet', rekao je. 'Imao sam sreće,
uspeo sam ovoga puta, ali možda neću više imati toliko sreće'"
„Ako je uspeo da spase jednog od nas, verovatno će uspeti da nas spase sve."
Iz nekog nepoznatog razloga, Selva nije mogla da razmišlja kao Rafo.
Svake noći vraćao joj se ružan san kako je zajedno sa svojom porodicom ugurana u
vagone prepune ljudi koji vrište, i kako ih odvode. Skočila bi iz kreveta i počela da
šeta po stanu. Selva je sada zažalila što je svog sina prijavila kao Alfandarija. Tarik
je takođe bio ljut na nju što je ugrozila život njihovog sina, ali Selva nije mogla da
proguta svoj ponos i prizna da je otada promenila mišljenje. Bože, bilo joj je žao što
je ličila na svog oca po tom nepotrebnom ponosu. Prokleti ponos! Naravno da nije
odobravala taj svoj karakter, ali jednostavno nije mogla ništa protiv toga. Bilo je kao
da je u njoj postojao neko ko joj je govorio šta da radi.
Selva je odlučila da svoje stražarske dužnosti odvede još jedan korak napred.
Prozor na uglu njihovog stana bio je na odličnom mestu, jer se s njega moglo videti
kada se esesovci približavaju. Mogla je da ih vidi na glavnom putu pre nego što
skrenu u njihovu ulicu. Telefonirala je majkama svojih bivših učenika i, nakon što bi
im se predstavila, ponudila im je da ih obavesti o svakoj opasnosti koja se bliži.
Susedima je smetala ta radoznala Turkinja koju su jedva poznavali. Rafo ju je takođe
korio zbog njenog nametljivog ponašanja. Iznenađeno je ustuknula, jer je izgledalo da
niko ne razume njenu ljubaznost.
Selva je hranila Fazila pireom od jabuka kada se začulo kucanje na vratima. Imalo
je još jedan sat do Rafove pauze za ručak, a pošto nije imala učenika, pitala se ko bi
to mogao da bude. Pre nego što je otvorila vrata, pitala je ko je to. Odgovorio joj je
ženski glas: „Madam Alfandari, ja živim u ovom kraju. Zovem se Afnaim, Kamila
Afnaim."
Selva je odmah otvorila vrata i ugledala uredno obučenu ženu od nekih četrdeset

92

pet godina.
„Da li ste hteli da razgovarate sa mnom, madam Afnaim?"
„Da, madam."
„Da niste i vi slučajno iz Istanbula?"
„Ne.
„Možda iz nekog drugog dela Turske?"
„Moja porodica je iz Libana. Nikada nismo bili u Turskoj."
„O, u tom slučaju, verovatno ste došli da se raspitate o časovima. Žao mi je, ali

više ne držim časove."
„Samo sam došla da porazgovaram s vama."
Selva je bila iznenađena. Žena koja je tu stajala nije čak bila ni njena generacija.
„O čemu, ako smem da pitam?"
„Nije baš zgodno da pričamo na ulazu ..."
„Izvinite, molim vas. Izvolite unutra."
Selva je uzela ženin kaput i odvela je iz hodnika u dnevnu sobu. Fazil je sedeo u

svojoj stolici za bebe i pokušavao da jede pire, prosipajući ga svuda okolo.
„Kako slatko dete", rekla je žena.
„Molim vas, zašto ne sednete?" rekla je Selva.
„Madam Alfandari, vi mene ne poznajete, ali ja znam dosta o vama. Znam na primer

da vaš suprug radi u apoteci preko puta, da ste držali privatne časove kod kuće i da
ste pre dve nedelje ljubazno pozvali Leinu majku ponudivši da ih informišete o tome
šta se dešava napolju. Kao što rekoh, i ja živim u ovom kraju."

„U ovoj ulici?"
„Ne, dve ulice odavde."
Selva je videla kako žena gleda u visoku stolicu pored prozora. „Da, to je moja
osmatračnica", rekla je klimnuvši u tom pravcu. „Mogu da vidim sve što se dešava od
raskrsnice do naše ulice i dalje. Sve mi je kao na dlanu kada tamo sedim. Htela sam
da pomognem nekim porodicama iz ove ulice, ali, nažalost, niko od njih nije hteo da
čuje za to."
„Ne bi trebalo da im zamerite; svi smo tako preplašeni u poslednje vreme."
„Da, zaista, nisam im zamerila. Ja, jednostavno, svakako moram da pazim zbog
svog muža."
Žena nije odgovorila i Selva je nastavila: „Da li to ima neke veze sa onim o čemu
ste hteli da pričate sa mnom?"
„Ne, madam. Istina je da sam htela da vas zamolim za uslugu, ali ne tu."
„Kako vam onda mogu pomoći?"
„Vi ste Turkinja, zar ne?"
„Da.
„Po svemu sudeći, turski konzulat mnogo pomaže Jevrejina."
„Obnavljaju državljanstva onima koji su turskog porekla."

93

„Zar ne bi mogli da to učine i za one koji nisu turskog porekla?"
„Oprostite mi, kako bi to bilo moguće? Zaista ne mislim tako."
„Zapravo pričam o sebi i svom mužu. Zato što imam dvoje divne male dece ..."
Ženin glas je drhtao. „Toliko se bojim za njih. Ja sam insistirala da dođemo ovde,
znate. Ubedila sam muža da zatvori posao kod kuće i dovukla sam svoju porodicu
ovamo." Žena je prestala da govori i neko vreme je rukama držala glavu. Selva je
potreseno čekala. „Kada mi je Leina majka rekla za vaš telefonski poziv, shvatila sam
da mora da ste osoba koja hoće da pomogne. Lea vas ionako obožava."
„Lea je veoma talentovano dete, sigurna sam da će na kraju postati veoma uspešna
pijanistkinja."
„U slučaju da ne završi u radnom logoru."
Selva je tužno spustila glavu.
„Ako slučajno poznajete nekoga u konzulatu, madam. Možda ako, hoću da kažem ..."
rekla je žena oklevajući.
„Zapravo poznajem konzula."
„Da li biste možda mogli da razgovarate s njim o mojoj deci?"
„Iskreno, ne verujem da bi razgovor s njim mogao doneti išta dobro."
„Možda bismo mogle da odemo zajedno. Vi biste me predstavili i ja bih sama
pričala s njim."
„Da li biste hteli kafe?" pitala je Selva ne znajući šta da kaže.
Žena je izgledala iznenađeno.
„Izvinite. U mojoj zemlji je uobičajeno da se gost ponudi čajem kafom."
„U pravu ste, imamo isti običaj. Hvala vam, želela bih kafu, crnu, molim vas. Mogu
li vas ponuditi cigaretom?"
„Hvala vam, ne pušim. Prestala sam kada sam bila trudna i nisam ponovo počela."
Fazil je ispustio kašiku i Selva je požurila da je podigne. Uzela ga je iz stolice i
odnela ga u kuhinju dok je spremala kafu.
„Bolje da pripazim na ulicu dok vi pravite kafu", rekla je žena sedajući na stolicu.
„Moram vam reći da odavde baš imate dobar pregled raskrsnice", dodala je.
Malo kasnije, Selva se vratila s dve šolje kafe na poslužavniku i Fazilom koji joj se
držao za suknju.
„Zašto ste, zaboga, ostavili tu svoju prelepu zemlju da biste došli ovde?" pitala je
žena. „Nije da sam sama videla Istanbul, naravno, ali oni koji jesu ne prestaju da
pričaju o tome."
„Ni Rafaelova ni moja porodica nisu odobrile naš brak. Ja sam muslimanka, znate."
Selva je videla kako žena iznenađeno podiže obrve. „Radije nego da živimo u istom
gradu gde i naši roditelji koji nam nisu dali blagoslov, mislili smo da bi bilo bolje da
živimo u drugoj zemlji."
„Dakle, vi ste muslimanka. Ne bih nikada ni pomislila."
Selva je stavila šolju s kafom na mali sto istovremeno rekavši: „A zašto? Zar se

94

muslimanka i Jevrej ne mogu voleti?"
„Izvinite, nisam to mislila ..."
„Zašto ne sednete ovde? Ja bih sada sela na svoju stolicu", predložila je Selva.
„Ne mogu da verujem da ovako čuvate stražu po ceo dan", rekla je žena odlazeći

prema kauču.
„Ne baš po ceo dan", rekla je Selva, „ali kada završim kućne poslove, sednem ovde

i slušam radio, pletem ili čitam novine. U isto vreme uspevam da pratim šta se tamo
dešava."

„Ali čujte, madam", rekla je žena, zastavši, „ako ste Turkinja muslimanka, onda to
znači da vaša reč ima veći značaj u konzulatu ..."

„Verujte mi, što se tiče našeg konzulata, ako ste turski državljanin, nije važno koje
ste religije”, rekla je Selva s ponosom u glasu. Iz ljubaznosti, žena nije htela da pita
zašto; u tom slučaju, ona i njena porodica imaju problem. Selva je srknula kafu i
bacila pogled na ulicu.

„Ne mogu vam ništa obećati, ali voljna sam da odem u konzulat i u vaše ime pitam
ima li nekih mogućnosti", rekla je Selva.

„Oh madam, madam Alfandari, ne znam kako da vam zahvalim."
„Molim vas, nemojte mi zahvaljivati, jer se, iskreno, uopšte ne nadam."
Žena je izvadila fotografiju iz torbe i dala je Selvi.
„Molim vas, zadržite ovu fotografiju. Možda biste mogli da je pokažete konzulu.
Možda bi mu smekšalo srce ako bi samo video pametna lica moje dece."
„Sigurna sam, madam, da fotografija neće napraviti nikakvu razliku. Ako je konzul u
mogućnosti da pomogne, pomoći će, ali morate se složiti da on ne može zloupotrebiti
svoju poziciju ni na koji način ..."
„Možda ako biste rekli da su vam moja deca bliski prijatelji, čak pitali da li postoji
cena za tako nešto ... Sigurna sam da mora postojati neka cena."
Selvino lice se smračilo. Istresla je svoj bes na Fazilu, koji je prenosio sve svoje
igračke iz spavaće sobe u dnevnu.
„Da si to odmah vratio gde mu je mesto!" viknula je na svog sina. Ustala je i uzela
polupraznu šolju s malog stola pored žene. „Pa, drago mi je što smo se upoznale. Sada
imam posla."
Bilo je očigledno da žena nije očekivala takvu reakciju.
„Žao mi je ako sam vas uvredila, madam", rekla je žena drhteći.
„Nisam uvređena."
„Mogu li vas možda ponovo potražiti, recimo za nedelju dana?"
„Ne, molim vas, nemojte ponovo dolaziti."
„Mogu li vas pozvati telefonom?"
„Ne, nemojte."
„Vidim da sam vas uvredila, ali verujte da mi to nije bila namera. Toliko sam
očajna, molim vas, oprostite mi."

95

„Uopšte nisam uvređena."
„Ipak, bolje da vam ostavim svoj broj telefona za slučaj da se predomislite."
Izvadila je olovku iz svoje torbe i napisala broj na poleđini dečje fotografije. Selva
je stajala pored nje i čekala. Žena je konačno ustala i krenula ka vratima. Fazil je
pratio svoju majku i stajao kraj vrata. Žena ga je pomazila po glavi.
„I vi ste majka", rekla je skoro u suzama, „verujem u vas samo zbog toga ... samo
zato što ste majka."
Selva je zatvorila vrata za njom, uzela Fazila i, vraćajući se nazad u dnevnu sobu,
promrmljala kroz zube: „Kakva drska žena!" Spustila je Fazila da bi uzela svoju
nepopijenu kafu i bacila pogled kroz prozor. Na raskrsnici je bio metež. Kada je
otvorila prozor, začula je pucnjeve. Gestapovci na motorima okupljali su se na uglu.
Videla je ljude kako trče tamo-amo na raskrsnici. Selva se naslonila na prozor i
pozvala: „Madam ... madam ... madam Afnaim."
Žena samo što je izašla iz zgrade. Kada je čula Selvu kako je doziva, pogledala je
gore.
„Vratite se", pozvala je Selva, „odmah se vratite gore." Požurila je do telefona čak
i ne zatvorivši prozor. Pozvala je Rafa.
„Rafo? Rafo, jesi li to ti? Odmah se sakrij. Za boga miloga, odmah se sakrij. Da se
nisi usudio da izađeš iz skladišta dok te ne pozovem ponovo."
Spustila je slušalicu i otišla da otvori vrata ženi koju je odjurila iz stana samo dva
minuta ranije.
„To je neverovatno, stvorili su se niotkuda. Maltretiraju ljude na raskrsnici. Bolje
da sačekate dok se ne raščisti."
Žena se tresla ispred vrata. „Neka vas bog blagoslovi, prijateljice moja", rekla je
prilazeći prozoru i ne skinuvši kaput. „Previše Jevreja živi u ovom kraju. Zato
nemamo ni trenutak mira. Nažalost, i oni koji nisu Jevreji moraju da se nose sa
ovakvim stvarima sve vreme."
Selva i Kamila su se gurale da stanu u mali prostor do prozora na uglu. Fazil je
počeo da plače jer je želeo da se popne mami u krilo. Ona ga je prekorila.
„Prestani! Sada nije vreme za plakanje. Odmah prestani, čuješ li me?"
Kada je Fazil čuo od spolja prodirući zvuk sirena, uplašio se i prestao da plače.
Selva je klekla pored svog sina. „Hajde, dušo, zašto ne odeš u spavaću sobu da se
igraš sa svojim crvenim kamionom", rekla je pokušavajući da ga nagovori.
„Madam Alfandari, pogledajte šta rade! Bože moj! Ne, ne, to je stvarno previše!"
Selva je ustala i pokušala da pogleda napolje preko ženinog ramena. Dva nemačka
vojnika čvrsto su držala mladića koji je vrištao iz sveg glasa, dok mu je treći Nemac
snažno svukao pantalone. Poslednjom eksplozijom energije mladić se borio da ih
spreči da mu skinu i donji veš, ali bez uspeha. Selva je automatski čvrsto zatvorila
oči. Kada ih je otvorila, već su odvlačili mladića i gurali ga u vojno vozilo koje je
tamo stajalo.

96

„Pogledaj tamo, s leve strane, postrojili su sve muškarce. Jesi li videla? Ponovo će
to uraditi!"

Selva je zamenila mesta sa ženom i malo se nagla kroz prozor. Bila je u pravu.
Silom su svlačili muškarce i proveravali ih. Videla je dečkića kako trči niz ulicu,
usput se krije u ulaze i nastavlja da trči dalje.

„Imate li možda dvogled?" pitala je žena.
„Šta će vam to, zaboga?"
„Odavde ne mogu da razaznam postrojene ljude. Možda bih mogla pomoću
dvogleda. Volela bih da znam ako tamo među njima ima mojih prijatelja."
„Nemam dvogled", rekla je Selva. „Madam Afnaim – vaše prezime je Afnaim, zar
ne? Molim vas, sklonite se od prozora. Šta biste imali od toga i ako biste znali neke
od njih?" Zatvorila je prozor i navukla zavesu. Žena je nastavila da gleda na ulicu
kroz mrežastu zavesu.
„Pogledajte! Pogledajte, odvode još jednog; silom ga odvlače. Bože moj! Pantalone
mu, jadniku, vise oko članaka!"
Selva je nežno stavila ruku na ženina ramena. „Dođite, madam, nemojte da gledate
te brutalnosti. Dajte mi svoj kaput i sedite ovde."
„Molim vas, zovite me Kamila."
„Kamila, da vam podgrejem kafu koju malopre niste popili."
„Madam Alfandari ..."
„Molim vas, zovite me Selva."
„Selva, zar ne mislite da bi trebalo da uradimo ono o čemu ste već razmišljali? Iako
su odbili vašu ponudu, mislim da bi trebalo da pozovemo ljude iz vaše ulice i da ih
upozorimo. Zatim ću ja pozvati ljude iz moje ulice i upozoriti ih da ne izlaze iz kuće."
„Odlična ideja! Vi počnite da zovete svoje prijatelje dok ja potražim moje
telefonske brojeve."
Dok je Selva u spavaćoj sobi tražila svoju svesku s brojevima, Kamila je već
pozvala prvi broj.
„Menahime, ovde Kamila. Gestapovci su na raskrsnici i silom proveravaju
cirkumizaciju kod muškaraca. Pozovi školu i reci im da ni slučajno ne smeju pustiti
dečake kući. Upozori i Razonove i reci im da upozore svoje susede, svi treba da zovu
jedni druge. Ja ću pozvati Markusovu porodicu ..."

97

Dr Sahir Erhan je pokušavao da se seti gde je upoznao lepog muškarca koji je
insistirao na sastanku za vreme ručka. Kada nije mogao da se seti, ponovo je pogledao
vizitkartu u svojoj ruci.

MADŽIT DEVRES

Ministarstvo spoljnih poslova
Političko odeljenje
Direktor

„Žao mi je", rekao je, „vaše lice mi je tako poznato, ali ne mogu da se setim gde smo
se upoznali. Ankara nije veliki grad. Mora da su nam se putevi negde ukrstili."

„Zapravo, imate odlično pamćenje. Igrali smo bridž kod dr Dželala pre dve godine
otprilike ..."

„Zaista!"
„Ali nismo sedeli za istim stolom."
„U tom slučaju, moje sećanje je daleko od odličnog. To je grozno. Ne znam kako
sam mogao da zaboravim."
„Ni ja se vas verovatno ne bih setio da me dr Dželal nije podsetio na taj letnji
vikend kada smo igrali bridž. Da vam pravo kažem, nisam mogao da vas se setim iz
njegovog opisa, ali prepoznao sam vas čim sam ušao."
„Dakle, i vi igrate bridž. Pretpostavljam da igrate dobro čim ste zaradili mesto u
kući dr Dželala."
„Siguran sam da bih i bolje igrao da imam prilike da igram više. Nažalost, veoma
smo zauzeti na poslu u poslednje vreme. Vezan sam za svoj radni sto."
Konačno je dr Sahir odlučio da prekine s ljubaznostima i prione na posao.
„Dakle, kako mogu da vam pomognem?" pitao je predajući Madžitu dokument koji
je uzeo iz svoje fioke. „Pre svega, cenio bih ako biste mi popunili ovo. Očigledno,

98

potrebni su mi neki podaci."
Madžit je odbio dokument. „Radije ne bih, doktore. Vidite, nisam ovde zbog sebe."
„O!"
„Nisam hteo da kažem vašoj sekretarici. Moja žena ima zakazano kod vas za sutra,

pa sam odlučio da dođem na uvodni razgovor s vama pre toga."
Dr Sahir je bio začuđen. Da nije ovo možda ljubomorni muž? „Da li ste vi osoba

koja ne veruje u psihološki tretman?"
„Nikako! Potpuno suprotno, zapravo. Ne možete da zamislite kroz šta sam prošao

da bih ubedio svoju ženu da dođe kod psihijatra. Dr Dželal je i naš porodični lekar i
prijatelj, on vas je preporučio, a ja sam ubedio Sabihu da dođe kod vas."

„Shvatam, a o čemu ste hteli da pričate sa mnom?"
„Sabiha, moja žena, doći će kod vas sutra posle podne u tri sata. Verujem da već
neko vreme prolazi kroz krizu. Noću ne može da spava, sigurno je nesrećna, stalno je
na ivici i sve se više i više povlači u sebe. Nema ničega u našim životima što bi
uzrokovalo da se ona tako oseća. Istina je da, zbog sadašnjih okolnosti na poslu, nisam
u mogućnosti da joj posvetim mnogo vremena. Kao posledica toga, izgleda da smo se
malo udaljili. Ali ipak ne toliko da bi to uzrokovalo krizu."
„Vi ste svakako svesni toga da postoji mnogo nezamislivih detalja koji mogu da
utiču na nečiji život."
„Siguran sam da ć e vam moja žena ispričati sve o njenoj sestri u Francuskoj i o
nedavnom infarktu njenog oca."
„Shvatam!"
„To je sve istina, ali nisam zbog toga ovde."
„Slušam vas."
„Zapravo sam došao jer sam veoma zabrinut zbog svoje male kćerke. Naša draga
Hulja, ona ima samo osam godina, ali bojim se da je moja žena ne ... recimo samo da
ona ne izgleda kao da je baš zainteresovana za svoju kćerku. Dete je veoma bistro i
očigledno je toga svesno. Verujem da reaguje na činjenicu da njenoj majci baš nije
stalo do nje. Potrebna joj je nežnost. Inšalah, moja žena će prevazići taj problem, ali
ja brinem zbog posledica koje bi to moglo imati po moju kćerku. Kako ćemo da
razjasnimo štetu koja je pričinjena detetu?"
„Ako ne zamerate, mislim da bih najpre morao da vidim svog pacijenta."
„Naravno, doktore, ja to razumem, ali siguran sam da Sabiha neće da priča s vama
o problemu s našom kćerkom. Zato sam uzeo na sebe da vam to objasnim. Možda ćete
moći da dospete do dna njene nezainteresovanosti, možda možete da rešite misteriju.
Izgleda da moja kćerka očajno traži naklonost svoje babe i svog dede zato što to
uopšte ne dobija od majke. Po mom mišljenju, to uopšte nije zdravo."
„Da li ste pomislili da bi stanje vaše žene moglo takođe biti rezultat
nezainteresovanosti?"
„Izvinjavam se. Ne razumem pitanje."

99

„Nedostatak ljubavi šteti i starijim ljudima koliko i mladima."
„Naravno."
„Rekli ste mi da vaša žena prolazi kroz krizu a ipak se više brinete za svoju kćerku
nego za nju. Rekli ste mi da je dete bistro i zbog toga svesno majčinog zanemarivanja i
shvata da je majka možda ne voli dovoljno."
„Istina je."
„Zar onda nije moguće, pošto je vaša žena takođe bistra i inteligentna, da je i ona
svesna izvesnih stvari koje doprinose tome što je nesrećna?"
„Uveravam vas da sam potpuno veran svojoj ženi i da je visoko cenim."
„Ljubav i poštovanje su dve potpuno različite stvari. Iz ovoga što ste mi rekli,
moguće je da vi svojoj ženi uskraćujete ljubav i nežnost iako je visoko cenite."
„Zaista!" odgovorio je Madžit osećajući se zbunjeno. Izvadio je svoj sat iz džepa i
pogledao koliko je časova. Njegova pauza za ručak se završavala. „Istina je da možda
zapostavljam svoju ženu jer sam u poslednje vreme pretrpan poslom, ali zbog toga
smo pozvali njene roditelje da borave kod nas."
„Voleo bih da je moguće da unajmimo zamenike da brinu o našim voljenima, ali
kakva šteta što očevi i majke ne mogu da zamene muževe i žene, i obrnuto. A vi ste
očajni što je vaša kćerka naklonjenija svojoj babi i svom dedi nego majci. U Evropi
se koristi jedna nova terapija. Namenjena je članovima porodice koji se ne slažu
najbolje i zove se jednostavno porodična terapija. Još se ne koristi naveliko, ali
siguran sam da će njena vrednost uskoro biti cenjena. Terapeut okuplja celu porodicu
u isto vreme, sluša njihove probleme i pokušava da pronađe rešenje. Da li biste bili
zainteresovani za takvu metodu?"
„Iskreno, radije se ne bih umešao u to, a ionako nisam za to da moja kćerka odlazi
psihijatru u njenim godinama. Moja žena je zakazala kod vas zbog njenih problema sa
stresom. Ja sam samo hteo da vam prikažem kako stvari stoje s mojom kćerkom."
„Na vama je da odlučite. U svakom slučaju, više bih voleo da ne gledate na
psihijatre kao na neku vrstu babaroge. Mi smo tu da pomažemo ljudima svih uzrasta."
„Uveravam vas da vas ne gledam kao babaroge, naravno da ne, ali što se tiče te
'zajedničke terapije' ili kako se već zove ... Nisam ja za to."
„U tom slučaju, veoma sam zahvalan što ste izdvojili vreme da me informišete o tim
detaljima. Nadajmo se da ću, nakon što budem pričao s vašom ženom, moći da
smislim oblik terapije koji bi pomogao svima vama. Poznavanje stava vaše žene
prema kćerki biće od pomoći, definitivno ste mi dali znak u tom pravcu”, rekao je dr
Sahir dok je ustajao da isprati Madžita do vrata. „Pitaću Dželala da organizuje jednu
partiju bridža za nas neko veče kada budete slobodni", dodao je dok su se rukovali.
„Da, na svaki način neka organizuje partiju bridža pa da ti stvarno pokažem,
pametnjakoviću!"

100