Ajše Kulin - Poslednji voz za Istanbul

majkom.
„Je li to istina?" pitao je Sabihu.
„Naravno da je istina", umešala se Hulja. „Teta Himejra i Pelin išle su s nama,

gledali smo film sa Ester Vilijams36. Kako ona prelepo pliva, tata! Volela bih da
naučim da plivam kao ona."

„Na leto, dušo, kada odemo u Istanbul. Možeš da vežbaš kada budemo na ostrvu."
„Zar mi neće trebati učitelj?"
„Šta će ti? Tvoja majka je odlična plivačica – siguran sam da bi te ona mogla
učiti."
„Zapravo, volela bih daje tvoja tetka Selva tu, ona je mnogo bolja od mene, mogla
bi da te nauči stvarno dobro", rekla je Sabiha.
Madžit je primetio da je njegov tast, koji je sedeo naspram njega za stolom,
zainteresovano podigao pogled kada je čuo da su pomenuli Selvino ime. Makar je
sada imao tužan pogled umesto ljutitog, kakav je ranije imao. Sada su mogli da
razgovaraju o Selvi sasvim slobodno i u njegovom prisustvu.

Kada je stigao do Kizilaja, Madžit je skrenuo ka ulici Sakarja. Zaustavio se kod
cvećara na uglu i kupio bele karanfile za svoju ženu. Kada su se verili, obećao je da
će joj uvek kupovati belo cveće, dodajući: „Zato što si čista i nežna kao beli cvet."

Taj neprijatni psihijatar sigurno je učinio dobre stvari koje su poboljšale situaciju
kod kuće. Pošto ga je doktor Sahir optužio da zanemaruje svoju ženu zbog napornog
rasporeda na poslu, Madžit je shvatio da ima načina da uradi neke stvari koje bi
njegovoj ženi mnogo značile.

Vraćajući se kući s cvećem u rukama, Madžit se pitao zašto mu je taj doktor bio
toliko antipatičan. Jadan čovek, zapravo nije učinio ništa loše. Naprotiv, pokušavao je
da pomogne nagoveštavajući da ponašanje njegove žene može biti uzrokovano
njegovim zanemarivanjem. Je li moguće onda da je bio ljubomoran što je Sabiha
provela toliko vremena naga pred tim čovekom? Ne, ne stvarno naga, naravno. Sabiha
mu je rekla: „Osećam se kao naga pred tim doktorom. Nekako uspeva da mi ukloni
inhibicije i pogleda u dubinu moje duše!" Iznenada se osetio neprijatno na pomisao da
je možda bio ljubomoran na svoju ženu. Ko zna koliko bi se Sabiha naljutila ako bi
saznala za te misli? Sigurno bi rekla: „Za šta ti mene, do đavola, smatraš?"

Ubrzao je korak kako su mu misli sve brže i brže letele. Šta je Sabiha radila sve to
vreme koje je provodila sama? Koga je viđala? Kako je provodila svoje vreme? Da li
je bilo još nekoga u njenom životu, pa se zbog toga udaljila? Sapleo se i pogledao oko
sebe. Da li je neko primetio da je upravo zamalo pao? Ne, niko nije primetio. Na
kraju krajeva, Ankara je bila puna umornih ljudi koji su se žurno vraćali kućama
utonuli u svoje misli, razmišljajući o svojim problemima. Otkud mu odjednom sve te
sumnje? Zašto je imao te čudne misli o svojoj ženi nakon toliko godina? Zašto je sada
sumnjao i bio ljubomoran kada mu nikada ranije nijedna takva misao nije prošla kroz

201

glavu?
Iznenada mu se raspoloženje promenilo i osetio je toplinu iznutra uprkos hladnom

vremenu i kiši koja je sipila. Setio se kako se privila uz njega one noći kada se vratio
iz Kaira, kako je ponovo raspalila vatru u njegovom telu kada je osetio njene nage
dojke kako se naslanjaju na njegove grudi. Njene vrele usne ispunile su ga željom i
učinile da oseti strast kakvu nije osetio godinama. Istinu govoreći, bio je veoma
iznenađen intenzitetom emocija među njima te noći. Je li moguće da se ponovo
zaljubio u tu svoju hirovitu i stidljivu ženu?

Kada je stigao kući, vrata mu je otvorio Fazil Rešat-paša.
„Nije trebalo da se mučite, zar Hadžer nije kod kuće?" pitao je.
„Nije mi uopšte bilo teško. Hadžer danas ima slobodan dan", odgovorio je njegov
tast. „Stajao sam pored prozora i čekao hanumu Leman da dođe, pa sam video da si
stigao."
„Je li Hulja s njom?"
„Ne, Hulja je otišla u komšiluk da se igra sa svojom drugaricom. Mislim da je
Sabiha u svojoj sobi. Kakvo divno cveće! Da li večeras izlaziš?"
„Ne, cveće sam uzeo za nas. Bolje da odem da svučem ovu mokru odeću", rekao je
Madžit, odlazeći u svoju sobu.
Sabiha je bila u svojoj kućnoj haljini s peškirom obmotanim oko glave. Sedela je
na krevetu i lakirala nokte na nogama. Iznenadila se videvši Madžita.
„Bože dragi, Madžite, poranio si! Nisam te još očekivala."
Madžit joj je stavio buket u krilo.
„Šta je to?"
„To je za tebe."
Uzeo je bočicu laka za nokte iz ruku svoje žene i stavio je na stočić pored kreveta.
Zatim joj je skinuo kućnu haljinu i gurnuo je na jastuke. Sabiha je pokušala da se
odupre. Jednom rukom svukao joj je zelene gaćice, dok je drugom otkopčavao svoje
pantalone.
„Madžite! Šta to radiš? Pazi na lak, sav ćeš se umazati. Madžite, šta ti je odjednom?
Moj otac je u sobi pored. Pokidaćeš cveće."
Uzeo ju je silom. Strasno ju je poljubio u usta da ne bi mogla da govori. Dok je
cvilela pod njim, gledao je tu ženu koja je mirisala na jasmin i pitao se da li ga je
zaista prevarila s tim doktorom. „Aaah!" Ili s nekim drugim? ... „Aaah!" Duboko je
prodirao u nju, iznova i iznova, sve dok nije pao pored nje.
„Oh, Sabiha!" rekao je.

Madžit je izašao iz sobe osećajući se pomalo posramljeno. Otišao je u dnevnu sobu,
gde je Fazil Rešat-paša i dalje gledao kroz prozor čekajući svoju ženu.

„Izgledaš pomalo umorno, Madžite", rekao je gledajući ga preko naočara.
„Da, imao sam naporan dan", odgovorio je Madžit. „Imali smo neke zabrinjavajuće

202

događaje."
„Žao mi je što to čujem. Šta se desilo?"
„Naš premijer je tražio da ministar spoljnih poslova dâ ostavku."
„Zaista! Zašto?"
„Numan-beg nikada nije bio za saradnju s Nemcima. Zapravo je uvek verovao da,

ako bismo na kraju morali da odaberemo kome ćemo se prikloniti, to bi morali biti
saveznici. Ali po svemu sudeći, uradio je potpuno suprotno."

„Šta je uradio?"
„Očigledno je prešao na stranu Nemaca."
„Misliš, promenio je stranu?"
„Iskreno, ne verujem da bi Numan-beg to uradio. Ali, vidite, kada je nemačka
vojska krenula na bugarsku granicu, potpisali smo ugovor s njima da se nećemo
mešati. Osim toga, kao što znate, tu je i pitanje našeg hroma ..."
„Šta s tim? Zar nije trebalo da ga prodajemo saveznicima?"
„Ugovor koji smo potpisali s njima istekao je. Ne samo što su Nemci tražili da
kupuju hrom, već su se takođe složili da potpišu ugovor u kojem se obavezuju da će ga
kupovati do kraja rata. Nama je očajnički bio potreban takav ugovor. Drugim rečima,
iako je Numan-beg bio protiv Nemaca, nije bio protiv ugovora koji je u našu korist.
On je jedan od ljudi koji veruju da zemlje nemaju prijatelje i neprijatelje, već samo
interese."
„I šta se desilo?"
„Očigledno je nemačkim brodovima pod malim opterećenjem dozvoljeno da
prolaze kroz Bosfor bez proveravanja pošto je sporazumom iz Montroa zabranjeno
pretraživanje trgovačkih vozila. Uprkos tom sporazumu, Britanci su nam slali dopise
sa zahtevom da im zabranimo prolaz. Kada je to konačno urađeno, Numan-beg je bio
protiv te odluke."
„Kada se sve to desilo?"
„Danas. Britanci su, koliko ja znam, poslali još jednu poruku s pretnjom da neće
potpisati ekonomski sporazum s nama ukoliko ne počnemo da zaustavljamo i
pretražujemo te brodove. Izgleda da je naš ministar spoljnih poslova naglasio da su
mu ruke vezane sporazumom iz Montroa; međutim, premijer se nije složio i primorao
ga je da pozove nemačkog ambasadora i obavesti ga da će od sada svi nemački
brodovi koji budu prolazili biti zaustavljani i pretraživani. Nakon toga je održao vrlo
oštar govor na Savetu ministara. Po svemu sudeći, ministri su bili potpuno
zaprepašćeni kada je po završetku svog govora zatražio da Numan-beg podnese
ostavku, koju je Numan-beg ponudio na licu mesta."
„Čudno, čitav dan slušam radio, a nisam čuo ništa o tome."
„Pretpostavljam da će se večeras sve izneti u javnost. Naše se Ministarstvo
spoljnih poslova vrlo strogo držalo međunarodnih pravila i propisa, ali naravno, uvek
postoji i druga strana novčića, naš ekonomski interes, novac ... naročito u današnje

203

vreme kada je naša zemlja u užasnoj situaciji. U svakom slučaju, meni je veoma žao
Numan-bega. Najviše svog iskustva stekao sam pod njegovom zaštitom i uvek ću mu
biti zahvalan."

„Ti ekonomski sporazumi su mač sa dve oštrice", rekao je Fazil Rešat-paša.
„Zemlje kao što je naša prihvataju te pozajmice kao pomoć za održavanje u životu,
zaboravljajući da, kada budu morali da ih vraćaju, to može baciti zemlju na kolena.
Zar se nije upravo to dogodilo moćnom Otomanskom carstvu? Ostavimo to, nego ko
preuzima Ministarstvo spoljnih poslova?"

„Niko nije naimenovan za naslednika. Sam premijer će neko vreme voditi
ministarstvo."

„Nadam se da će to biti neko ko će tebi odgovarati", rekao je paša.
„Niko ne mari šta ja mislim. Ja ću jednostavno morati da nastavim sa svojim
dužnostima i da služim bilo koga ko bude došao."
Starac je ustao, uključio radio i vratio se do prozora.
Sabiha se pojavila na kraju hodnika noseći bele karanfile. Ušla je u dnevnu sobu i
uzela kristalnu vazu iz kredenca. Pocrvenela je i izgledala posramljeno, izbegavala je
da pogleda svog oca. Rekla je samo: „Pogledaj, oče, Madžit nam je kupio cveća", i
otišla u kuhinju da sipa vode u vazu.
Fazil Rešat-paša nije ni čuo svoju kćerku; bio je koncentrisan na ulicu ispred kuće,
čekajući svoju ženu.
„Gde su, do đavola, te žene? Već pada mrak", progunđao je.
„Majka je otišla kod svoje krojačice, hanume Fazile, oče", viknula je Sabiha iz
kuhinje. „Ne verujem da će brzo završiti. Kladim se da tamo pregleda svaki modni
časopis."
„Zašto to mora tako dugo da traje? Napolju je baš mračno."
„Ne brini, oče, Hadžer je s njom", rekla je Sabiha vraćajući se u dnevnu sobu sa
cvećem. Iznenada je zazvonio telefon i ona je odjurila u hodnik s vazom u rukama da
se javi. Madžit je pokušao da prisluškuje kada je čuo kako bučno i teško diše, ali od
radija nije mogao da čuje šta govori.
Malo kasnije, Sabiha se pojavila na vratima dnevne sobe. Njeni obrazi, koji su bili
crveni, sada su bili beli kao cveće u vazi. Jedva je progovorila.
„Madžite, Tarik je na vezi, Tarik Aridža. Hteo bi da priča s tobom. Izgleda da su
Gestapovci odveli Rafa iz apoteke, a onda ga stavili u neki voz s drugima. Posle su ga
oslobodili, koliko sam shvatila. Jadna moja draga sestra. Kroz šta sve mora da je
prošla."
„Šta je to? Šta se desilo?" pitao je Fazil Rešat-paša kad je Madžit skočio napred da
uhvati vazu koja samo što nije ispala iz Sabihinih ruku.
Muž i žena su se pogledali, ali nisu odgovorili.
„Šta to krijete od mene?" pitao je starac. „Nemojte mi reći da se nešto desilo
Selvi?" Ovo je bio prvi put da je izgovorio ime svoje kćerke.

204

„Ne brinite za Selvu, ona ume da se brine o sebi", odgovorio je Madžit.
„Tarik hoće da govori s tobom", rekla je Sabiha i Madžit je otrčao do telefona.
„Ko je to, Sabiha? Ko je telefonirao?"
„To je naš prijatelj iz Pariza, oče. On je tamo konzul, ima neke vesti."
„Kakve vesti?"
„Ne znam tačno, zaista. Sigurna sam da će nam Madžit reći detalje ..."
„Onda, šta se desilo Selvi?"
„Kao što je Madžit rekao, ona ume da brine o sebi. Dobro je, ne brini. Izgleda da su
Nemci uhvatili Rafa, ali zatim su ga pustili."
„Šta je s detetom?"
„Misliš s Fazilom?"
Starac nije odgovorio.
„Fazil je dobro. Svi su dobro. Oče! Ruke ti se tresu, molim te, smiri se. Mama će se
ubrzo vratiti, nemoj da te vidi takvog, molim te, opusti se, uradi to zbog mene, molim
te."
Kada se Madžit vratio u dnevnu sobu, našao je Sabihu na kolenima pored oca.
„Tarik kaže da će se Alfandarijevi najverovatnije ubrzo vratiti kući ..."
„Alfandarijevi? Misliš Selva?"
„Sve troje."
„Ko ih je nagovorio da to urade?"
„Pretpostavljam da je ova poslednja epizoda bila poslednja kap."
„Kada će stići?"
„To još nije izvesno. Tarik je rekao verovatno za mesec dana."
„Moramo za njih naći neko mesto gde će stanovati, zar ne?" rekla je Sabiha.
„Za koga?" pitao je Fazil Rešat-paša.
„Za Selvu, oče, izgleda da se vraćaju", ponovila je Sabiha.
Nastupila je potpuna tišina. Fazil Rešat-paša se okrenuo da bi sakrio suze u očima.
Pogledao je napolje u tamu.

205

Istočna stanica je bila krcata. Ljudi su jurili na sve strane menjajući perone. Bilo je tu
žena koje su vukle decu, ljudi koji su pokušavali da uskoče u svoj voz, nosača koji su
prenosili prtljag, zbunjenih stranaca koji su očigledno bili turisti i, više od svih,
vojnika. Mladići nedužnih lica, sa škripavim čizmama, koji su se kretali u grupama,
koji će ubiti ili biti ubijeni, bili su svuda po stanici ... Ljudi koji su dozivali jedni
druge, oni koji su se ponovo nalazili vrištali su od radosti, oni koji su se rastavljali
vrištali su u bolu. Čuli su se zvuci zvona, pištaljki, škripe točkova voza po šinama i
monotonog marširanja vojnika. Osećali su se različiti mirisi: onaj izdvojeni miris
dima koji ispuni nozdrve, miris mokre vlage, oblak parfema s neke žene koja prolazi,
zadah znoja i belog luka kojim je natopljena prosta odeća seljaka, i oštar miris koji su
odavala tela mladih vojnika. Nada i žalost zajedno su živele na stanici.

Ferit je trčao ka petom vagonu veoma dugačke kompozicije, jednom rukom držeći
čvrsto svoju ženu za ruku, a drugom noseći vrlo velik kofer, dok su mu na ramenima
visile dve torbe.

„Mesje, molim vas, mesje, pogledajte ovu kartu."
Kondukter, kome je kapa padala sve do obrva, pogledao je kartu i promrmljao: „Šta
vi, zaboga, radite ovde, mesje? Vaš peron je na drugoj strani. Siđite niz stepenište i
pređite s druge strane."
Ferit se okrenuo vukući ženu za ruku.
„Sačekaj malo, Ferite, pusti mi ruku, pašću zbog tebe”, požalila se Evelin.
„Ne mogu, draga, zar ne vidiš kakva je ovde gužva? Kad bih ti pustio ruku i izgubio
te ovde, ne bih te nikada mogao ponovo pronaći. Molim te, pokušaj da me pratiš."
Strčali su niz stepenište držeći se za ruke, zatim uz drugo stepenište pa niz peron sa
još jednim dugačkim vozom, kojem je para kuljala iz lokomotive. Ferit je u gužvi
primetio jednog visokog čoveka, za koga je pomislio da izgleda kao Rafael. Udahnuo

206

je s olakšanjem i usporio. Ferit je pokazao svoju kartu još jednom službeniku koji je
stajao kraj ulaza u vagon.

„Onaj tamo, nešto dalje", rekao je pokazujući pravac. Nastavili su da hodaju.
Približavao se težak trenutak. Feritov zadatak je bio da odredi raspored sedenja za
putnike i morao je da brzo stigne u vagon.

On je bio preko noći na stanici i našao se sa Evelin rano ujutru. Hikmet Ozdohan i
Tarik došli su na stanicu da zajedno preuzmu vagon i obave neophodne formalnosti.
Vagon je bio zakačen za sam kraj voza koji je polazio za Berlin u devet sati ujutru.
Nakon što su završili s formalnostima, Hikmet Ozdohan je otišao kući, pa su Ferit i
Tarik odlučili da odu u jedan od kafea koji je radio cele noći i naruče kafu i konjak.
Tarik je bio duboko zamišljen.

„Ne zaboravi, Ferite", rekao je, „veoma je važno da se garnizon na turskoj granici
unapred obavesti o vašem dolasku. Naši službenici u Bugarskoj imaju da ih obaveste
da ste na putu. Samo se nadam da ništa neće poći naopako."

„Sve će biti u redu, staro momče, ne brini, videćeš. Ne shvatam u čemu je tvoj
problem."

„Vreme je izuzetno važno. Dok budete prelazili granicu, tamošnji garnizon će igrati
fudbalsku utakmicu sa susednim garnizonom."

„Bože dragi!"
„Upravo tako. Takve su osetljive komplikacije u diplomatiji. Apsolutno je ključno
da vojnici na granici nemaju pojma o vašem prelasku. Bože sačuvaj, neko bi mogao
da primeti da nešto nije u redu s tim pasošima, ali ako su zauzeti fudbalom, niko ništa
neće primetiti, zar ne?"
„Uh, protiv koga su sve te mere predostrožnosti?"
„Protiv Nemaca, naravno. Zar misliš da nam je lako da flertujemo s Britancima i
štitimo Jevreje, dok sve vreme moramo da se staramo za to da se Nemci ne okrenu
protiv nas?"
„Naravno da ne, prijatelju, potpuno te razumem, neka Alah bude uz tebe", rekao je
Ferit. „Da li mogu nešto da uradim kako bih obavestio naš garnizon na granici?"
„Ne verujem. Ako bi pozvao našu ambasadu, to bi bilo rizično. Pokušaćemo da
nešto smislimo s našim kolegama u Bugarskoj."
Sedeli su jedan kraj drugog, pili kafu i konjak, jedno po jedno, i nisu mnogo pričali.
Pošto je njihovo prijateljstvo bilo relativno novo, oboma je bilo ugodno u društvu
onog drugog; delili su uzbuđenje pred avanturom koja se bližila. Na kraju je Tarik
ostavio Ferita samog s njegovim mislima. Pred očima mu je, poput slapova vodopada,
sevnuo njegov život do dvadeset pete godine, šaren i uzbudljiv.
Ferit je dobio nadimak Pametnjaković dok je studirao u liceju Galatasaraj u
Istanbulu. Sećanja iz njegovog života koja su mu prošla kroz glavu sva su pokazala
zašto je zaslužio to ime. Život mu je bio pun uspeha i opsesija. Mogao je da posveti
svoj um i svoje ruke bilo čemu – pozorištu, muzici, pravu, matematici. Podjednako

207

koliko i svom akademskom uspehu, posvećivao je pažnju i borbi za stvari u koje je
verovao. Sve mu se ovo vratilo sada u ovom prljavom kafeu u Parizu. Kasnije, dok je
studirao u Parizu 1940. godine, Hitler je napao Francusku i turska vlada je naredila
svim Turcima da se vrate u domovinu. Pošto je rat vodio taj luđak, pridružio se tajnoj
organizaciji Otpor da bi se borio za dobrobit čovečanstva.

Niko nije znao koliko će još ovo trajati. Jedino je sigurno bilo da će on sutra biti na
tom vozu za Berlin sa svime što je to podrazumevalo. Stigao je na tačku bez povratka i
odjednom se sve srušilo na njega.

Kao da to nije bilo dovoljno, stajao je na stanici i čekao Evelin da stigne, brinući
se o tome kako će joj objasniti to što će putovati u različitim vagonima.

Kada su stigli do vagona broj pet, Ferit je pomogao Evelin da se ukrca pre nego što je
podigao kofer u voz. Zatim se i sam popeo. Micali su se kroz tesan hodnik gledajući
brojeve kupea.

„Evo ga!" rekao je Ferit. „Vidi, tvoje je mesto pored prozora. Zar to nije lepo?"
Ostatak kupea je još bio prazan.

„Ja ipak ne razumem zašto moramo da idemo u Istanbul preko Berlina", rekla je
Evelin.

„Koliko još puta moram da ti kažem? Prosjaci ne mogu da budu izbirači, eto zašto",
odgovorio je Ferit podižući kofer na policu za prtljag a torbu stavljajući na sedište
pored svoje žene.

„Da li ti sediš pored mene? Bilo bi udobnije da sediš naspram mene da bismo
mogli da ispružimo noge."

Ferit se pretvarao da proverava svoju kartu. „Zapravo, izgleda da ja ne sedim u
ovom kupeu."

„Molim!?"
„Neverovatno, dali su mi mesto u drugom kupeu."
„Zašto?"
„Imaš pravo da se ljutiš, Evelin, i ja sam ljut, ali u ovakvim okolnostima ne
možemo ništa da uradimo."
„Kladim se da si ovo već znao."
„Pa draga, znaš, kada sam otišao da kupim karte, voz je bio skoro pun i mogli su da
mi daju samo sedišta u različitim vagonima. Kunem ti se da sam dao sve od sebe da
dobijem sedišta u istom kupeu, čak sam im rekao i da mi je žena trudna. Obećali su da
će da urade sve što mogu, ali očigledno da to nije bilo moguće. Šta još mogu da
uradim?"
Evelin je podigla glas. „Ne mogu da verujem! I sada treba da putujem čak do
Istanbula sama, a ti si to prihvatio. Je li tako?"
„Pssst, molim te, ne viči, draga. Ljudi nas gledaju."
„Baš me briga. Skini kofer." Evelin je ustala i pokušala da dohvati kofer.

208

„Prestani, Evelin! Jesi li poludela?"
„Ili ćemo putovati zajedno, ili uopšte nećemo putovati, i kraj priče!"
„Draga, molim te, sedi. Ako insistiraš da ustaneš sa svog mesta, neko drugi bi ga
mogao zauzeti i izgubićeš to mesto pored prozora. Pogledaj sve te ljude ... Pogledaj!"
Ferit je otvorio prozor i gurnuo svoju ženu ispred njega. „Samo pogledaj sve te
hiljade ljudi koji se bore da uhvate mesto u vozovima. Možeš li da zamisliš koliko će
njih morati da putuje stojeći u hodnicima? Uspeo sam da ti obezbedim sedište, i to
pored prozora, a ti se samo žališ. To je za tebe zahvalnost! Pa šta ako ne možemo da
sedimo jedno pored drugog?"
„Ne shvatam u čemu je poenta da čitav put sedimo odvojeno kada si navodno
odavno rezervisao karte."
„U redu. Samo sedi tu kao dobra devojka kakva znam da jesi, a ja ću otići da
pronađem svoje sedište. Nikad se ne zna, možda ćemo moći da zamenimo sedišta s
nekim."
„Šta ako ne budemo mogli?"
„Bojim se da ćemo u tom slučaju morati da se zadovoljimo ovim što imamo. Pošto
ne možemo da sedimo zajedno, obećavam da ću doći da te vidim svaki put kad
stanemo."
Evelin je htela da se ponovo usprotivi, ali nije zato što su neki ljudi ušli u kupe.
Izgledala je kao da je na ivici suza.
„Molim te, Evelin, budi razumna, draga! Samo me pusti da odem da pronađem svoj
kupe. Obećavam da ću dati sve od sebe. Za boga miloga, ne ostavljaj svoje sedište.
Vratiću se čim budem mogao."
Ferit je izašao iz kupea, potom iz vagona, noseći svoju torbu na ramenima, i krenuo
ka kraju voza. Evelin je ustala i nagnula se kroz otvoren prozor da bi gledala svog
muža. Zaustavio se ispred nešto udaljenog vagona. Evelin je videla kako priča s nekim
visokim čovekom.
„Da li biste zatvorili prozor, madam, postaje vrlo hladno", rekla je starija žena koja
se smestila naspram nje. Evelin se sklonila od prozora i očima punim suza pogledala
ženu.
„Dozvolite meni", rekao je mladić koji je upravo ušao u kupe. Zatvorio je prozor.
Evelin je prislonila glavu na staklo prozora, ali više nije mogla da vidi gde je Ferit.
Izvadila je novine iz svoje torbe da bi pokušala da ublaži napetost. Kupe se polako
punio. Ferit je bio u pravu. Bilo je malo sedišta. Porodica koja je sedela naspram nje
imala je troje dece, a ipak su imali samo dva sedišta; očigledno su nameravali da im
deca sede u krilu. Ferit se vratio dok je Evelin rešavala ukrštenicu. Više nije nosio
svoju torbu.
„Šta se desilo, da li menjamo mesta?" pitala je.
„Vrlo teško, ja sam u vagonu druge klase. Nije tako udoban kao tvoj."
Evelin je pogledala oko sebe kao da bi rekla: Zar ti ovo nazivaš udobnim?

209

„Niko ovde ne bi pristao da zameni mesto sa mnom."
„Ja bih", odgovorila je Evelin. „Mogli bismo da pitamo nekoga iz tvog vagona da
zameni svoje mesto za moje pored prozora."
„Zar misliš da se toga nisam setio? Ali nema samih ljudi u mom kupeu. Sve su ili
parovi ili porodice."
„Pa šta ćemo onda da radimo?" pitala je Evelin sa suzama u očima.
„Moraćemo da izdržimo ovako kako je sada, draga moja. Nikad se ne zna, možda
će neko sići, moraćemo da čekamo i vidimo šta će se desiti. Hoćeš li da ti donesem
nešto? Još jedne novine, časopis, cigarete ili slatkiše?"
„Ne, hvala ti."
„Vode?"
„Nemoj sada da pokušavaš da me obradiš."
„Evelin, molim te, ne gledaj me tako tužno. Obećavam ti da ću doći da te vidim na
svakoj stanici", rekao je Ferit, saginjući se da poljubi svoju ženu. Dok je izlazio iz
kupea, okrenuo se starijem gospodinu koji je sedeo pored Evelin i zamolio ga da
pripazi na njegovu ženu, dodajući: „Nažalost, ja sam uspeo da dobijem samo kartu u
drugoj klasi. Moraćemo da putujemo odvojeno."
„Zar ima veze u kojoj ste klasi u ovom haosu?" rekao je čovek pokazujući na gužvu
u kupeu. „Ne brinite, mladiću, paziću na vašu žena.
Ferit se s naporom progurao kroz zakrčeni hodnik prema vratima i iskočio napolje.
Otrčao je do poslednjeg vagona. Kupee posebnog vagona koji je dovezen iz Turske
napunili su ljudima koji su imali turske pasoše. Ferit se probio do kupea u kojem je
ostavio svoju torbu u kojoj je bio i njegov pasoš. Selva je smestila Semjuela i Perlu
jedno pored drugog kraj prozora. Fazil je sedeo na Perlinom krilu i gledao kroz
prozor. Kada je video Ferita, radosno je pljesnuo rukama.
„Zdravo, maleni", rekao je Ferit. „Jesi li mi čuvao torbu?"
„Gde ti je žena?" pitala je Selva. „Gde ona sedi?"
„Ona je u drugom vagonu."
„Otkud to?"
„Ona ne zna za ovaj vagon. Jedino što zna je da idemo u Istanbul preko Berlina,
ništa više."
„Ne razumem."
„Selva, Evelin čeka bebu. Imala je krvarenje kada je bila tek u drugom mesecu
trudnoće. Nisam joj ništa rekao, jer ne želim da se plaši više nego što je nužno. Ona
nema pojma o ovom vagonu."
„Ali treba da pređe toliki put sama?"
„U njenom kupeu su neki fini ljudi, a ona ima potpuno ispravan pasoš. Možda će joj
biti dosadno, ali to je ništa u poređenju s drugim mogućnostima ..."
„Hoćeš da kažeš da postoji mogućnost da ne stignemo na naš cilj, zar ne?"
„Znaš da se kockamo. Rekao sam ti to toliko puta, zar ne? Zapravo, insistirao sam

210

na tome da ti i Fazil putujete sa običnim putnicima, baš kao Evelin. I tvoj muž i Tarik
su te molili da tako uradiš, ali ti nisi htela da slušaš. Strašno si tvrdoglava, znaš. Šta
drugo mogu da kažem?"

„Shvatam."
„U tom slučaju, nemoj mi postavljati pitanja na koja stvarno ne mogu da
odgovorim! Gde je Rafael?"
„Otišao je u apoteku pored stanice da kupi nekoliko stvari koje smo izgleda
zaboraviti."
„Idem ja da proverim ko sedi u kojem kupeu. Ne zaboravi da se ti, Rafael i ja
moramo podeliti onako kako smo se dogovorili."
„Da, znam. Koliko ljudi treba da sedi ovde?"
„Pa, u normalnim okolnostima, samo po troje sa svake strane, ali čak i u
Evelininom kupeu ima devetoro. Kada budem organizovao raspored, potrudiću se da
vas ne zakrčim."
„Ne, ne, nisam zbog toga pitala. I ne pomišljaj na to", rekla je Selva.

Svi oni koji su boravili u Feritovom stanu postali su veoma bliski prijatelji, naročito
tokom te poslednje noći koju su tamo proveli. Kada im je Ferit objavio da će krenuti
na put sledećeg jutra, niko nije izgledao kao da mu je drago uprkos tome što su toliko
čekali na tu vest. Verovatno su kretali na najduže i najteže putovanje u svom životu.
Stigli su do tačke bez povratka. Ili će stići na svoju destinaciju, ili neće. Svako od njih
bio je duboko zamišljen dok su jeli svoje bagete sa sirom i salatom i pili vino.
Nesumnjivo, svi su u srcu imali iste strepnje. Možda su putovali u nepoznato, ali imali
su jedni druge za podršku.

Tarik je prolazio kroz hodnik vagona noseći papirnu kesu i vireći kroz prozore
kupea, jedan po jedan. Kada je video Evelinin profil, zaustavio se i pokucao na
prozor. Ona se iznenađeno okrenula i pogledala prema prozoru. Oči su joj zasijale
kada je videla Tarika. Zbog buke na stanici nije mogla da ga čuje kako kaže:
„Ulazim", ali pročitala mu je sa usana. Odmah je ustala i krenula da ga sretne u
hodniku.

„Da li ti je udobno sedište?" pitao je Tarik.
„Aha! Ali znaš li šta je onaj moj vešti muž uradio?"
„Znam, Evelin, ali uveravam te da nije on kriv. I sam je veoma uznemiren zbog
toga. I ja sam ranije pričao s kondukterom i on je obećao da će nas obavestiti ako
bude slobodnog mesta. Ne brini previše o tome. Sigurno je važnije da bezbedno
putujete", rekao je Tarik, izbegavajući njen pogled. Nije mogao da nastavi misao:
Makar si bezbedna ovde. Ne može se ni na koji način znati kako će Feritov vagon
završiti.
„Vrlo sam zabrinuta duboko u sebi, Tariče", rekla je. „A i ne razumem zašto ovaj
voz ide preko Berlina."

211

„Očigledno su neke druge linije bombardovane. Takve stvari se dešavaju u vreme
rata. Nego vidi šta imam za tebe!" odgovorio je Tarik izvadivši čokoladu i kolače iz
kese i dajući ih Evelin.

„Oh, Tariče! Ti si tako dobar prijatelj. Hvala ti što si došao da nas ispratiš."
„Nisam mogao da vas pustim da odete bez pozdrava, zar ne?"
„Mogli smo i ranije da se vidimo, ali Ferit mi nije dozvolio da dođem u Pariz sve
do poslednjeg trenutka. Sigurna sam da znaš da je ta baraba iznajmila naš stan, zar
ne?"
„Znam, ali zar to nije sjajno, makar ć e vam nešto novca stizati svakog meseca",
rekao je Tarik, insistirajući na tome da joj pomogne da se vrati na sedište. „Ne
zamaraj se, opusti se i putuj bezbedno", rekao je odlazeći.
Tarik se vratio nazad do vagona sa znakom zvezde i polumeseca na prozorima i
pronašao Margo u istom kupeu sa Selvom.
„Da li putuješ u ovom kupeu?" pitao je.
„Da, Selva i ja ćemo biti zajedno. Rafael će biti u drugom kupeu”, odgovorila je
Margo. Izgledala je mnogo smirenije nego što je bila nekoliko sati ranije.
Nakon što je ostavio Ferita u kafeu na stanici, Tarik je skoknuo do stana da se
obrije i presvuče pre nego što je otišao da se vidi s Margo u rano jutro. Margo je bila
potpuno spremna za putovanje, sa spakovanim koferima spremljenim pored vrata.
Nosila je sivi dvodelni komplet i svoj omiljeni šešir. Tarik se iznenadio videvši je
kako sedi prava kao strela na stolici koju je dogurala do prozora.
„Šta, zaboga, radiš potpuno obučena i spremna da kreneš ovako rano ujutru?"
„Spremna sam od ponoći. Čekala sam neko vreme sa nadom da ćeš svratiti, ali kada
te nije bilo, odlučila sam da se spremim za put i evo me. Ionako nije bilo šanse da
zaspim."
„Margo, trebalo je da razgovaram s Feritom o nekim važnim stvarima."
„Znam, znam, dragi, hvala ti što si uopšte došao."
„Zašto nam ne skuvaš po šolju kafe?"
Kafa je divno mirisala dok su se grlili i ispijali bez reči. Kasnije je Margo obukla
svoj crveni kaput, ušla u Tarikov auto i oni su zajedno otišli na stanicu. Nakon što ju
je smestio u njen vagon, Tarik je otišao da joj kupi nekoliko stvari za put.
„Margo, nisam uspeo da nađem baš ono što sam hteo, neke prodavnice nisu još ni
otvorene. Ali uzeo sam ti hrpu časopisa i novina da čitaš usput. Uzeo sam ti i nekoliko
zalogaja za slučaj da ogladniš – samo ono čega je bilo, naravno." Stavio je većinu
sadržaja iz papirne kese na sedište pored Margo.
„Nije trebalo da se mučiš", rekla je Selva. „Imam dovoljno hrane za ceo svet i
njegovu ženu."
Na kraju je Tarik izvadio paketić sa dna kese i dao ga malom Fazilu.
„A ovo je za tebe, mali moj prijatelju, da se igraš na ovom putu."
Fazil je odmah otvorio paketić, cepajući papir: to je bio drveni voz.

212

„Bože mili, Tariče! Kako si uspeo da nađeš prodavnicu igračaka otvorenu u cik
zore?"

„Taj poklon sam ranije kupio, kao i ovaj", rekao je izvadivši još jedan zamotuljak
iz kese i dao ga Margo, a zatim zgužvao papirnu kesu. Margo je otpakovala svoj
poklon veoma pažljivo. To je bila uramljena fotografija njih dvoje koju je, jednog
jutra na Trgu ljiljana u Parizu, napravio Rafael njenim fotoaparatom. Pogledala je
fotografiju, setivši se kako su tog dana bili srećni. Tarik ju je grlio i oboma su oči
radosno sijale. Margo je pritisnula ram na srce.

Iznenada se na vratima pojavio Ferit s visokim, lepo obučenim čovekom. „Ovo je
mesje Brod", rekao je. „Ranije je bio generalni direktor Nemačke banke u Turskoj.
Sada radi u Organizaciji za imigraciju, i uložio je mnogo vremena i truda da omogući
ovo putovanje. Putovao je sve dovde da lično dopremi ovaj vagon i hteo je da vam
poželi prijatno putovanje – naročito tebi, Selva."

Selva se iznenadila. Ustala je i rukovala se sa čovekom, zatim ga je Ferit upoznao
sa ostalima.

„Ovo je Margo Pali, Semjuel i Perla Afnaim, ili drugim rečima Semi i Peri Naim."
Čovek se sa svima rukovao i poželeo im prijatno putovanje. Zatim se ponovo
okrenuo Selvi.
„Mlada damo, imao sam čast da upoznam vašeg oca u Istanbulu."
„Zaista! Kada?"
„Baš pre nego što sam krenuo ovamo, zapravo. Bio je veoma zabrinut za vas i
došao je da se vidi sa mnom. Obećao sam mu da ću se postarati za to da vidim jeste li
i vi u ovom vozu."
Selva nije mogla da poveruje u ono što je čula. Srce joj je lupalo dvesta na sat i
počelo je da joj zuji u ušima.
„To je neverovatno. Hoćete da kažete da ste zaista upoznali mog oca?"
„Tako je. Baš pre nego što sam krenuo na put ovamo. Posetio me je u kancelariji
Organizacije za imigraciju u Karakoju. Raspitivao se naročito o ovom vozu.
Verovatno znate da naša organizacija potpuno zavisi od podrške građana. Vaš otac
nam je dao vrlo velikodušnu donaciju, zbog čega smo izuzetno zahvalni."
Posle toga, Selva nije mogla da čuje ništa osim zujanja u ušima. Plakalo joj se, ali
ugrizla se za usnu i skrenula pogled pokušavajući da spreči suze da joj se slivaju niz
obraze.
Nakon što su Ferit i mesje Brod otišli, još jedan čovek je ušao. Pokušao je da ugura
prilično veliki kofer i aktovku na policu za prtljag.
„Izvinite, mesje, kofer će morati da ide u odeljak za prtljag", rekao je kondukter
koji je prolazio pored. „Zašto ga niste tamo ostavili pre nego što ste ušli?"
Čovek se nije protivio. Ostavio je aktovku na svoje sedište i izašao s koferom.
„Mislim da znam tog čoveka. Gde sam ga ranije videla?" promrmljala je Margo.
Gledajući kako joj se muž vraća s nekim paketima, Selva je rekla: „Nemam pojma. Ja

213

ga sigurno ne znam." Kada je Rafael ušao, Tarik je ustao.
„Vreme je da se oprostim od vas; ako ne siđem sada, mogao bih na kraju biti

primoran da putujem s vama", rekao je.
Čula se buka lokomotive koja izbacuje paru, ali bilo je toliko vozova i zvižduka da

je postalo teško razlikovati jedan od drugog. Dok je Tarik stajao, još jedna grupa ljudi
okupila se na vratima. Visoki mladić, Konstanca i Marsel, koje je Selva podučavala u
Parizu, i još jedan stariji čovek ušli su u kupe. Selva i Tarik su se zagrlili. Tarik je
poljubio Fazila u čelo dok se na podu igrao vozićem, i poželeo Semjuelu i Perli
srećan put. Klimnuvši glavom, pozdravio je ostale i izašao u hodnik. Margo je pošla
za njim. Čvrsto ga je zagrlila dok je voz polako počinjao da se kreće.

„Uvek ću te pamtiti, Margo", rekao je Tarik pre nego što je iskočio iz voza. Naleteo
je na Ferita, koji je trčao vraćajući se od svoje žene. Bio je bez daha i uspeo je samo
da se čvrsto rukuje s Tarikom pre nego što je uskočio u voz.

„Čuvaj se i hvala ti za sve", povikao je dok je voz odlazio.
Kada je voz ubrzao, Margo je spustila prozor, nagnula se napolje i mahala Tariku
svojom maramicom. Selva, Rafo, Perla i Semjuel, gurali su se kod prozora
pokušavajuči da urade to isto. Mahao je i Ferit, koji je još stajao na stepenici. Visoki
mladić je takođe nekome mahao. Tarik je uspeo da još jednom pogleda Margino tužno
lice dok je voz prolazio pored njega. Ostao je držeći ruku visoko podignuta dok je voz
odlazio sve dalje i dalje. Postajao je sve manji i manji u daljini dok na kraju nije
nestao u oblaku dima iz lokomotive.

214

Kada više nije mogla da vidi Tarikovu siluetu u daljini, Margo je sela, zatvorila oči i
pretvarala se da spava kako bi izbegla razgovor s bilo kim. Baš kada se voz
približavao Remsu, otvorila je oči i ponovo primetila čoveka koji je sedeo naspram
nje. Sigurno je znala to lice. Bila je uverena da ga je videla ranije. Nije skinuo kapu,
kao stariji gospodin u kupeu. Nosio je naočare i čitao knjigu. Perla i Semjuel su se
igrali potapanja podmornica. Pošto je bila budna cele prethodne noći, Selva je
zaspala sa svojim sinom na krilu. Kupe je bio tih. Margo se nadala da će se taj mir i
tišina nastaviti. Izgledalo je da sada više ništa ne očekuje od života. Nije mogla da se
vrati u svoju zemlju, jer su njome sada vladali nacisti. Njena cela porodica bila je
raštrkana, a ona je morala da napusti svoj posao i čoveka koga je zavolela. Želela je
da može da nastavi da putuje ovim vozom dokle god se zemlja okreće. Ćihu-hu, ćihu-
hu ...

„Madmoazel, želite li cigaretu?"
Margo zamalo da je skočila sa sedišta. „Ne, hvala vam."
„Hoće li vam smetati ako ja zapalim?"
„Ne, uopšte", rekla je Margo. Mladić je sedeo odmah pored nje. Bio je dobro
doteran i čist, ali izuzetno mršav, i imao je ljubičaste podočnjake. Margo se nadala da
nije imao tuberkulozu.
„Putujete u Berlin?"
Bio je brbljiv, a Margo je jedino želela da je ostave na miru. Želela je da ta vreća
kostiju priča s nekim drugim.
„Ne, idem dalje", odgovorila je.
„U Prag?"
Ona nije odgovorila već je iz svoje torbe izvadila knjigu na mađarskom da čita.
„Koji je to jezik?"

215

„Mađarski."
„Dakle, vi mora da ste Mađarica."
„Tako je", odgovorila je Margo, zadubivši se u svoju knjigu.
„Izvinite što sam vas uznemirio. Samo mi nedostaje razgovor. Oprostite mi."
Sada je na Margo bio red da joj bude žao. Pitala se koji je njegov problem.
„Nemam šta da vam oprostim", rekla je. „Ja sam samo veoma nesrećna što moram
da odem iz Pariza; povrh svega, vrlo sam umorna. Gde vi idete?"
„U Istanbul. Naravno, ako stignemo tamo."
„Zaista?"
„Zašto ste iznenađeni? Mislite da je to dug put?"
„I ja tamo idem", odgovorila je Margo.
„Onda ćemo neko vreme provesti zajedno. Uzgred, ja sam David", rekao je mršavi
mladić. „David Ruso."
Voz je prolazio kroz lepe zelene doline, pored predgradskih kuća s baštama, u
kojima su se igrala deca, psi skakali, žene prostirale veš, a muškarci kosili seno.
Putovali su i kroz gradove i naselja u kojima su se mogle videti kupole na crkvama u
daljini. Gledajući sve to, sticao se utisak da je u svetu sve u redu. Zapravo, kada bi u
ovom vozu bio vanzemaljac koji je prvi put došao na Zemlju, i on bi imao isti utisak.
Pakao Evrope nije se video kroz prozore voza.
Ljudi u kupeu, osim dece koja su se igrala, ili su čitali, ili gledali pejzaže kraj kojih
su prolazili, ili su dremali. Nisu uopšte bili pričljiva. Srca su im bila teška. Deca su
se zanimala ispitujući jedno drugo pitanjima iz istorije i geografije. Selva se
probudila, ali nije se usuđivala da se pomeri da ne bi probudila Fazila, koji je spavao
na njenom krilu. Rafael je dva puta dolazio i odlazio da proveri svoju ženu i sina dok
su spavali. Margo mu je svaki put znakovima govorila da je sve u redu.
„Koliko je visok Mont Everest?" pitala je Perla.
„Sedam i po hiljada metara."
„Tačno. Šta odvaja Evropu od Azije?"
Baš kada je Semjuel hteo da odgovori, čovek sa šeširom progovorio je prvi put
otkako je ušao u voz: „Tvoj prethodni odgovor nije tačan, mladiću", rekao je.
„Koji odgovor?" pitao je Semjuel.
„Mont Everest je visok osam hiljada osamsto četrdeset osam metara, a ne sedam i
po hiljada."
„Otkud vi to znate?"
„Prosto znam."
Margo se nelagodno promeškoljila u sedištu. Ne samo što je znala lice već je
prepoznala i glas. Sigurno je taj glas čula i ranije. Nije mogla da odoli da ga ne pita:
„Izvinite, mesje, mislim da smo se negde već videli, ali uopšte ne mogu da se setim
gde", rekla je.
„To se dešava, madmoazel. Neko vam može ličiti na nekog drugog. Ja vas nikada

216

ranije nisam video."
„Onda dozvolite da se predstavim, ja sam Margo Pali, iz Mađarske sam."
„Drago mi je."
Kada čovek nije rekao svoje ime, Margo je upitno pogledala Selvu. U isto vreme,

Konstanca je ustala da ode do toaleta, okrenula se ka Selvi i rekla: „Moram da
pišam", na turskom, da je drugi ljudi u kupeu ne bi razumeli. Selva nije mogla da se ne
nasmeje zbog načina na koji se Konstanca izrazila.

„Bravo, Konstanca", rekla je, „izgleda da moji napori nisu bili uzaludni."
David Ruso je pocrveneo. Pitao se da li bi trebalo da im kaže da razume turski da
ih kasnije ne bi doveo u neprijatnu situaciju ako bi počeli da pričaju o privatnim
stvarima.
Shvatili su da se približavaju velikom gradu pošto su im katedrale sa svojim
kupolama i vrhovima bile sve bliže i bliže. Voz je huknuo, usporio i konačno se
zaustavio ispustivši veliki uzdah. Selva je pročitala znak: REMS.
„Zar ovde stajemo?" pitao je Marsel.
„Ferit i Rafael znaju sve detalje, trebalo bi njih da pitamo", odgovorila je Selva
kada se Rafo pojavio na vratima. Čovek s kapom ponovo je stavio naočare i počeo da
čita krijući se iza novina.
„Stajemo ovde nakratko", rekao je Rafo. „Jeste li gladni?"
„Misliš da bismo mogli da siđemo?" pitala je Konstanca.
„Nema potrebe. Imamo dovoljno hrane ovde", rekao je Marsel.
Selva je kroz prozor videla Ferita kako žuri ka prednjim vagonima. Fazil se
probudio i vrpoljio joj se u krilu. „Jadničak sedi već satima. Misliš da bih mogla da
ga izvedem napolje da udahne malo svežeg vazduha?"
„Imamo samo oko dvadeset minuta ovde. Molim te, ne idi daleko, Selva", upozorio
ju je Rafo. „Ako već silaziš, hoćeš li da kupiš nešto za jelo?"
„Imam korpu punu hrane."
„Ali sledeća stanica može biti tek iza nemačke granice. Ako hoćeš da siđeš, bolje
to uradi ovde."
Starac je uzdahnuo. „U čemu je razlika, mesje? Možda smo u Francuskoj, ali smo
pod nemačkom okupacijom. Izgleda da nema mnogo razlike. Nemačka, Francuska;
Francuska, Nemačka – nacisti su ionako svuda."
„Jeste, ali ovde se makar govori francuski. Možemo da razumemo jezik", rekao je
Rafael.
Selva je ustala i oblačila je Fazilu jaknu. „Rafo, hoćeš li i ti poći sa mnom?"
„Moram da proverim putnike za koje me je Ferit zadužio. Možda će biti provera
dokumenata. Bolje da odeš sama."
„Da li neko želi da mu nešto kupim?" pitala je Selva.
„Poći ću i ja s tobom, rekla je Konstanca. Kada je ona ustala, ustali su i Margo,
Marsel i David. Niko osim dvojice muškaraca i dece nije ostao u kupeu. Kamila je

217

naterala decu da joj se zakunu bezbroj puta da neće izlaziti iz kupea pa su se držali
obećanja.

Dok su Margo i Marsel otišli na druge perone tražeći cigarete, Selva je tražila
toalet za svog sina. Kada je videla Ferita kako se vraća iz Evelininog vagona, pitala
ga je da li želi cigarete.

„Hvala, ali ne trebaju mi", odgovorio je. „Imam dosta u rezervi. Ali ne
preporučujem ti da odlutaš predaleko. Ako voz počne da se kreće, biće ti teško da
uđeš s detetom."

„Vratiću se čim završimo u toaletu", rekla je Selva. Toalet u vozu počeo je strašno
da se oseća nakon nekoliko sati puta.

Kada se popeo u voz i krenuo niz hodnik, Ferit je video jednog esesovca kako ulazi
u Selvin kupe. Kosa mu se digla na glavi kao kod mačke koja je spazila psa.
Pripremio se na moguću opasnost. Hodao je polako i čekao pored vrata.

„Karte, moliću. I vaše lične karte!" rekao je esesovac.
Odjednom je Perla osetila bol u zglobovima. Lice joj je postalo žuto. Semjuel je
dohvatio svoju torbu i izvadio pasoše.
„Kako se zoveš?"
„Semi."
„Ti si Turčin?"
„Da."
„Stvarno?"
Semjuel je ponovio svoj odgovor na turskom i predao mu pasoše. Čovek ih je
pogledao.
„A ovo ti je sestra?"
„Da."
„Ja sam Turkinja", rekla je Perla na turskom. Glas joj je drhtao.
„Ne izgledate mi kao Turci. Da vam nije majka spavala sa šargarepom?"
Semjuel je razmišljao da li da pljune čoveku u lice. Zamislio je kako pročišćava
grlo i pljuje mu svuda po licu. Kada je službenik završio s decom, okrenuo se starcu
koji je tiho sedeo.
„Kartu, ličnu kartu!"
Starac je izvadio pasoš i ličnu kartu iz džepa. Službenik ih je pogledao i vratio mu
ih. Kada je drugi čovek došao na red, Ferit je upao.
„Mesje, ja sam vođa grupe", rekao je. „Molim vas, nemojte se mučiti. Mogu ja
pokupiti sve pasoše i lične karte i doneti vam ih, ako želite."
„Je li ovo turistički vagon? Jeste li vi njihov vodič?"
„Kao što znate, nije baš moguće organizovati turistička putovanja u današnje vreme.
Ovaj vagon je poslat iz Turske da pokupi turske državljane koji su ostali u Evropi.
Sve stanice na koje svraćamo informisane su. Zar vi niste?"
„Meni nije ništa rečeno o tome."

218

„Čudno. Naša ambasada se postarala za to da svaka stanica koja nam je usput bude
informisana pre nego što je voz krenuo."

„Ako se ovi ljudi vraćaju u Tursku, šta traže u vozu za Frankfurt i Berlin? Ove karte
su samo do Berlina."

„Kod mene su karte za nastavak putovanja. Ja ih čuvam radi predostrožnosti, jer u
grupi ima velik broj starijih ljudi i dece. Nisam hteo da se oni zbune ili da ih izgube.
A što se tiče toga što putujemo čak do Berlina, ima putnika koji će se ukrcati na voz u
Nemačkoj. Turska vlada nije mogla da priušti različite vagone za svako mesto.
Zahvalni smo bogu što su poslali makar ovaj jedan."

„Dobro, donesite mi sve karte i pasoše. Naći ćete me u prvom vagonu odmah na
početku. Neću vas pustiti da odete ako ih ne vidim sve na gomili."

„Ništa ne brinite, naći ću vas."
„Nadam se da među njima nema nikog s liste traženih."
„Zar biste očekivali da prođem kroz Nemačku s traženom osobom u svojoj grupi?"
Kada je službenik otišao iz kupea, Ferit i čovek sa šeširom su se pogledali na delić
sekunde. Čovek je obrisao čelo svojom maramicom. Rafael je stajao pored vrata,
prebledelog lica.
„Rafaele, bolje da pokupiš pasoše i karte od svih u vagonu", rekao je Ferit. „Ja ću
otići da pronađem one koji su još napolju."
Neki od onih koji su bili izašli sada su se polako vraćali. Ferit je stajao ispred
vrata vagona i mahnuo im da požure, zatim je sišao i potrčao ka toaletima da upozori
one koji su bili tamo. Oko trideset ljudi čekalo je na peronu da uđe u voz. Postajali su
uznemireni i gurali su jedni druge da se popnu.
Kada je videla čoveka sa oznakom SS u vagonu, Selva se preznojila uprkos
hladnom vremenu. Bila je iscrpljena i zbog straha i zato što je nosila Fazila. Odmah je
pripremila njihove karte i pasoše. Rafael je pokupio sve od onih koji su se vratili u
voz i odjurio. Svi su bili na svojim mestima osim Perle, koja je sedela uspravno na
sedištu pored vrata sa čudnim izrazom lica.
„Zaista bi trebalo da sedneš na svoje mesto, Peri, to je Marselovo sedište", rekla je
Selva, ali Perla se nije pomerila. „Šta ti je? Jesi li se mnogo uplašila?"
Devojčica nije odgovorila.
„Perla, Peri, draga moja, jesi li dobro? Zašto ne sedneš na svoje mesto?"
Kako je Perla ustala, Selva je videla krvavu mrlju na devojčicinoj plavoj kariranoj
suknji.
„Bože moj! Šta se desilo? Nemoj mi reći da si ... Ne boj se, Perla, bićeš dobro,
dušo. Ja ću to srediti", rekla je.
Perla je samo stajala, prestravljena i posramljena.

Voz je nastavio svoje putovanje ... ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu, ćihu-hu ...
uljuljkujući ih sve do ošamućenosti ili čak do sna. Nervi su im bili iscrpljeni.

219

Zapravo, sada su se osećali mnogo opuštenije nego kada su se ukrcali u voz.
Prevazišli su jednu epizodu i shvatili da se s takvim problemima mogu nositi. Margo i
Selva su sredile Perlu i promenile joj suknju. Ona je i dalje osećala oštar bol u
donjem stomaku, ali više od bilo čega drugog osećala je strašan sram. Tiho je sedela
kraj prozora izbegavajući da pogleda druge putnike u oči.

Jurili su po zemlji pokrivenoj stablima tamnog drveća, s kravama i ovcama koje su
pasle tu i tamo po brdima. Kuće pored kojih su prolazili imale su krovove od crvenih
crepova, saksije na prozorima i prekrasne bašte odvojene brižljivo uređenom živom
ogradom.

„Ako ne uzmemo nešto da pojedemo, umrećemo od gladi", rekla je Selva spuštajući
svoju korpu s hranom s police za prtljag. Zbog tuge kada su napustili Pariz i straha
kada su krenuli iz Remsa, izgubili su apetit. Sada je postojala izvesna jednodušnost
među putnicima koji su zajedno delili istu sudbinu i zbog toga su počeli da se osećaju
opuštenije.

Margo i Konstanca su je pratile i izvadile i one svoju hranu. Ponudile su čoveka,
koji je izgleda imao samo suvi keks i jabuke, da se posluži onim što su imale. Jedini
od trojice muškaraca u kupeu koji je imao torbu punu stvari za jelo bio je David Ruso.
Njihovo raspoloženje popravilo se kada je izvadio dve boce kvalitetnog crnog vina da
piju uz jelo.

„Idem da pronađem Rafa", rekla je Selva Margo. „Kladim se da bi i on nešto
pojeo."

Rafo je delovao vrlo zadovoljno i služio se slatkišima na stolu u svom kupeu.
„Ako želiš vina, skokni do nas", rekla je Selva svom mužu.
„A ako vi želite konjaka, svratite do nas", rekao je Rafo na turskom. „Jedan mladić
ovde doneo je punu kesu flaša. Ne bi me iznenadilo da je alkoholičar."
„Verovatno mu treba da bi smirio nervozu", rekla je Selva.
Pošto je videla da je Rafo zadovoljan, vratila se u svoj kupe osećajući se bolje.
Isti putnici koji su bili započeli putovanje osećajući se sumnjičavo sada su bili
opušteniji i osećali se lagodnije. Blebetali su jedni s drugima i postavljali svakakva
pitanja. Svi su pričali osim Perle, koja je još bila postiđena i samo je gledala kroz
prozor, i čoveka koga je Margo mislila da poznaje. Postepeno se smrkavalo. Svetla u
udaljenim gradovima počela su da svetlucaju kao zvezde na nebu.
Iznenada je voz zaškripao i zaustavio se, oštro prodrmavši putnike. Čuli su
pucnjeve u daljini. Svi su se zgledali sa strahom u očima. Fazil je zaplakao.
David Ruso je ustao, spustio prozor i nagnuo se napolje. Čitav kupe ispunio se
mirisom uglja.
„Nismo na stanici. Izgleda da smo usred ničega."
Drugi su se gurali oko Davida da bi pogledali napolje. Bilo je veoma mračno i nije
imalo šta da se vidi, ali bilo je očigledno da su lepa mesta kroz koja su prolazili
tokom poslepodneva bila davno nestala.

220

„Moram da pronađem Rafa. Pitam se šta se dešava", rekla je Selva odlazeći iz
kupea. Kada ju je video kako odlazi, njen sin je zaplakao.

„Hajde, dođi", rekla je Selva. Fazil se dogegao do nje, uhvatio je za ruku, i zajedno
su pokušali da prođu niz hodnik, koji je bio pun ljudi koji su jurili iz svojih kupea da
vide šta se dešava. Selva je podigla Fazila i nosila ga u rukama da ga neko ne bi
povredio. Gledala je u svaki kupe pored kojeg su prošli. Nije videla ni svog muža ni
Ferita. Srce joj se steglo. Otišla je do izlaza iz vagona. Marsel je stajao pored vrata.
Pokušali su da silom otvore vrata i na kraju uspeli. Marsel je zakoračio na stepenicu i
pogledao ka početku voza.

„Madam Selva, neki naoružani čovek stoji pored voza."
Selva se nagnula da i ona pogleda. Tamo su stajali neki vojnici s lampama u rukama
okupljeni oko lokomotive ispred voza.
„Bože moj, izgleda da su odveli Rafa. Nigde ga ne vidim!" rekla je.
„Siguran sam da je otišao da vidi šta se dešava. Zašto bi od svih ovih ljudi baš
njega pokupili?" rekao je Marsel. „Osim toga, zar nema turski pasoš?"
„Sigurna sam da si u pravu. Na ivici sam nerava. Svejedno, bolje da odem napred
samo da vidim."
„Jesi li van sebe?" pitao je Marsel. „Molim te, vrati se unutra." Selva se osetila
posramljeno i odlučila da se vrati u svoj kupe. Kako se okrenula, nabasala je na
Davida Rusa, koji je bio odmah iza nje. Iako je bio mrak, videla je stravu u njegovim
očima koje su bile iskolačene.
„Jeste li rekli da su napred naoružani vojnici?" pitao je.
„Da, negde kod lokomotive."
„Sklonite se. Molim vas, sklonite se", rekao je Selvi i Marselu, „hoću da siđem."
„Gde ideš?"
„Bilo gde."
„Molim?"
„Nije važno gde idem. Moram odmah da siđem."
Selva i Marsel su se pogledali.
„Ali nismo na stanici. Gde ćeš, zaboga, da odeš odavde?" ponovo je pitao Marsel.
„Nije važno. Sići ću i krenuću ka onim svetlima u daljini."
„Ali nemaš pojma gde se nalazimo, Davide. Sigurno bi se izgubio."
„Mogu da pratim prugu."
David Ruso je iskočio ne stajući na stepenice. Marsel, sa Selvom koja je nosila
dete, skočili su za njim. Marsel je pokušao da uhvati Davida za ruku. Njih dvojica su
počeli da se guraju.
„Sve nas dovodiš u opasnost ovakvim ponašanjem. Molim te, vrati se odmah u
voz."
„Ne bih mogao da podnesem da me ponovo odvedu u logor", rekao je David.
„Nikada, nikada više, nikada!"

221

„Stani. Niko te ne vodi u logor."
David se oslobodio od Marsela i potrčao prema kraju voza. Selva i Marsel su
potrčali za njim. Fazil, koji je izgleda uživao u trci, počeo je radosno da ciči.
Iznenada su čuli kako neko trči za njima. David je potrčao brže, a zatim se začuo
pucanj. On je iznenada stao, a Selva i Marsel su naleteli na njega i svi su pali. Koraci
su bili sve bliži i bliži, a zatim se zaustavili pored njih. Dva naoružana vojnika uperili
su pištolje u njih.
„Šta se ovde dešava?" pitao je jedan od vojnika.
„Pali smo", odgovorio je Marsel.
„Jeste li bežali?"
„Zašto?" pitala je Selva.
„Gde ste onda išli? Na izlet?"
„Moj sin je hteo da piški", objasnila je Selva. „Ova gospoda su htela to isto i,
naravno, hteli su da se udalje od mene."
„Zar nema toaleta u vozu?"
„Naravno da ima, ali smrde. Štaviše, red je ispred njih. Vagon je prepun."
„Pa zašto ste, do đavola, trčali za ovim muškarcima koji su hteli da mokre? Zašto
ste trčali s detetom u rukama i kako to da ste pali?"
„Pokušavala sam da pomognem svom sinu da obavi posao pored vrata voza kada
sam čula pucanj. Uspaničila sam se i instinktivno ga zgrabila. Bežala sam
pokušavajući da zaštitim svog sina od pucnjave, kada sam naletela na njih."
„Kakav pucanj? O čemu pričate?"
„Čuo se pucanj", rekao je Marsel. „Zar vi niste čuli?"
„A, to! To seljaci pokušavaju da oteraju divljeg vepra sa svojih njiva", rekao je
jedan od vojnika. „Dižite se!"
Izgledali su veoma smešno dok su pokušavali da se raspletu i ustanu. Selva je
videla Rafa i Ferita iza vojnika kako otvorenih usta prestravljeno gledaju. Nije mogla
da se ne nasmeje.
„Ne vidim šta je ovde smešno", rekao je Rafo prekorevši je.
Selva jednostavno nije mogla da prestane da se smeje. Suze su joj tekle niz obraze.
Ferit je pružio ruku da joj pomogne da ustane. Rafo je uzeo svog sina koji se, izgleda,
sjajno zabavljao. Pokušavao je nešto da kaže svom ocu tapšući rukama. Ferit je
pomogao i Marselu i Davidu da ustanu.
„Smesta se vratite u svoj vagon", rekao je vojnik. „I hoću da proverim vaše lične
karte. Da vidimo koliko je od ovoga istina."
„Šta hoćete od moje žene?" pitao je Rafo.
„Bežala je."
„Molim? Nemojte me zasmejavati."
„Uskoro ćemo saznati", rekao je vojnik.
Vratili su se nazad u vagon. Drugi putnici su svi visili na prozorima pokušavajući

222

da vide šta se dešava. Kada se Selva u pratnji vojnika vratila u kupe, svi u kupeu su
počeli da paniče. Čovek sa šeširom, potpuno nesvestan onoga što se dešava, spavao je
s kapom natučenom do nosa.

„U redu! Hoću da vidim sve tri vozne karte i vaša dokumenta. I detetova dokumenta
takođe", rekao je vojnik.

„Dete se vodi u mom pasošu", rekla je Selva, a zatim se okrenula ka svom sinu i
pretvarala se da ga kori. „Sve je ovo zbog tebe", rekla je svom sinu koji ju je
iznenađeno pogledao. „Samo zato što nisi mogao malo da se strpiš."

I Rafo je izvadio svoj pasoš. Ferit je mrmljao objašnjavajući šta su radili napolju.
Vojnik je pažljivo proverio Selvin, Davidov, Marselov i Rafov pasoš i karte.

„Hmmm ... Namučili ste nas ni za šta", rekao je jedan od njih. „Bolje bi vam bilo da
koristite toalete u vozu sledeći put kada budete hteli da se olakšate!" Zatim su okrenuli
leda i odmarširali. Čim su otišli, onaj čovek je podigao svoj šešir i uspravio se u
sedištu. David je sedeo na svom mestu kao u transu.

„Šta ste, do đavola, radili napolju?" besno je pitao Rafo.
Selva nije mogla da odgovori jer se plašila da će ponovo prasnuti u smeh. Marsel
je objasnio šta se desilo i okrenuo se ka Davidu: „Zar ti nisam rekao da ćeš nas sve
uvaliti u nevolju!" povikao je. Iz Davidovih praznih očiju potekle su suze. „Zašto si
tako uplašen?" pitala je Selva približavajući se mladiću. David nije odgovorio.
„Pomenuo si logor. Jesu li te ranije držali u logoru?"
„Da, samo što sam izašao", odgovorio je David. Selva je sela pored njega i zagrlila
ga. Nežno mu je gladila kosu. Svi u kupeu bili su potpuno tihi. Na kraju je Marsel
prekinuo tu tišinu.
„Dakle, zašto smo stali? Šta su hteli naoružani vojnici?"
„Izgleda da čekamo neke vojnike koji treba da se ukrcaju na ovaj voz. Treba da ih
negde prevezemo."
„Pitam se koliko će to trajati?" rekla je Margo.
„Izgleda kao da ćemo ovde možda provesti jednu noć ili dve. Ko zna?" rekao je
Ferit. U kupeu se začulo neodobravajuće mrmljanje.
„Hteo bih da popričam s tobom napolju", rekao je Rafo svojoj ženi. Videvši svoje
roditelje kako izlaze iz kupea, Fazil, koji je sedeo Perli u krilu, spremao se da udari u
dreku, ali jedan očev pogled zaustavio ga je. Rafo i Selva su sada stajali u hodniku
licem u lice.
„Slušaj me, Selva, poslednji put te upozoravam, ako ponovo zagrizeš više nego što
možeš da sažvaćeš pokušavajući da pomogneš drugima, obećavam ti da ću se razvesti
od tebe onog momenta kada budemo stigli u Istanbul!"
Selva mu je okrenula leđa i ušla nazad u kupe zalupivši mu vrata ispred nosa.
Iako sunce nije bilo visoko, zraci su smetali Davidu i probudili ga. Sedativ koji mu
je prethodne noći dao starac doneo mu je tako dubok san da se probudio potpuno
oporavljen i veseo. Kada se potpuno razbudio, setio se incidenta prethodne noći i

223

pocrveneo. Poneo se kao idiot. Iako su se njegovi saputnici ponašali prema njemu sa
saučešćem i razumevanjem nakon što su čuli njegovu priču, nije mogao da se ne oseća
posramljeno. Voleo bih da sam poslušao savete kod kuće kada su me pustili iz
logora i da sam otišao lekaru. Da sam to uradio, moguće je da sinoć ne bismo imali
taj ispad, mislio je. Da Marsel i Selva nisu potrčali za njim, možda bi ga vojnici
upucali pokušavajući da ga spreče da pobegne! Zaključio je da je stvarno bio
srećković. Ovo je bio drugi put da mu je bog poštedeo život.

Novi dan je svitao, sunčan i miran ali dosadan dan. David koji, otkako je bio u
logoru, nije mogao da podnese da bude zatvoren u malim skučenim mestima, osećao je
da ga guši i sama pomisao na to da će provesti čitav dan u kupeu. Pokušao je da se
opusti. Ponovo ti je spasen život. Među prijateljima si. Uputio si se ka slobodi.
Hajde, čoveče, saberi se!

Margo je spavala naspram njega. Nasmešio se sam sebi. Bila je lepa. Poželeo je da
je ona pokazala brigu prema njemu umesto Selve, možda bi tada ovo dosadno
putovanje moglo dobiti malo više boja.

Selva, Perla i Fazil nisu bili u kupeu. Verovatno su otišli do toaleta. Ostali su još
spavali, naslonivši glave na ramena osobe pored sebe. Semjuelova glava je bila na
kolenima čoveka sa šeširom. David je izašao napolje da ode do toaleta. Selva je
razgovarala s Perlom.

„Davide, tako ti boga, ne izlazite ponovo iz voza čak i ako stvarno morate da se
olakšate. Mogli bi da vas prepoznaju i uvale vas u nevolju", rekla je Selva kada ga je
videla.

„Obećavam da neću, molim vas da ne brinete", uveravao ju je David.
„Jeste li dobro spavali?"
„Izuzetno dobro. Madam Alfandari, želim da vam se iskreno izvinim za ono sinoć.
Da nije bilo vas i Marsela, mogao sam da budem u velikoj nevolji. Zaista mi je žao
što sam vas sve doveo u opasnost. Molim vas, oprostite mi."
„Molim vas, ne pominjite to i hajde da više ne pričamo o tome. Nema ničeg
prirodnijeg od straha od naoružanih vojnika nakon svega kroz šta ste prošli. Verujte
mi, nemate zbog čega da se izvinjavate. Samo bih htela da vas zamolim za jednu
uslugu. Pre svega, molim vas, zovite me Selva, a kao drugo, tokom ovog putovanja
hoću da budete slobodni da mi kažete kad god vas nešto muči, šta god to bilo."
„Obećavam vam da se neće ponoviti."
„Znam, Davide. Takve stvari se ionako ne dešavaju često; kada bi bilo tako, već
bismo svi bili uhapšeni."
Baš tada je David video kako Rafael izlazi iz drugog kupea. „Evo vašeg muža",
rekao je, pokušavši da je oraspoloži, ali njoj to sigurno nije bilo zabavno. Rafo im je
prišao i zagrlio i poljubio svog sina.
„Jeste li dobro spavali?" pitao je svoju ženu. Pošto Selva nije ništa rekla, David se
osetio obaveznim da odgovori.

224

„Izuzetno", rekao je. „A vi?"
„Zahvaljujući vama, cele noći sam sanjao grozne snove", odgovorio je Rafo.
David je pognuo glavu, lice mu je postalo grimizno. Selva je uhvatila Fazila za ruku
i pomogla mu da hoda nazad do kupea. Margo se probudila i zurila je u čoveka u uglu.
„Još se nisi setila ko je on?" pitala je Selva.
„Ne, prosto ne mogu nigde da ga smestim."
Čoveku je u snu skliznuo šešir i, uprkos tome što je počela da mu raste brada,
Margo je sada mogla jasnije da ga vidi.
„Bože dragi!" odjednom je rekla. „Selva, shvatila sam. Znam ko je on.
„Pa ko je?"
„Hajde sa mnom napolje." Margo se nabrala i one su izašle u hodnik.
„Jedva čekam da čujem, pobogu, ko je on? Je li neko važan?"
„Nego šta. On je samo jedan od vodećih svetskih naučnika. On je sila koja se
računa u svetu fizike. Pre dve godine, osvojio je mnoštvo nagrada za razna otkrića.
Zar se ne sećaš? Pamtim da sam viđala njegove fotografije po svim medicinskim
časopisima na poslu. Stalno su ga intervjuisali na radiju. Zove se Mejer ... Mejer
Zigfrid, tako je! Čuveni Mejer Zigfrid."
„Ah da! Sećam se. Oh, Margo!" Selva se davila od uzbuđenja. „Nemci mora da ga
svuda traže. Odveli bi ga istog momenta kad bi ga ugledali."
Želela je da ovo uzbudljivo otkriće podeli sa svojim mužem. Kakva šteta što je još
bila ljuta na njega. Vratile su se u kupe. Sada je Selva počela da pažljivo ispituje
čovekovo lice. Da, naravno da je on. Potpuno je sigurna. Uprkos njegovoj obrijanoj
glavi i bradi, to je sigurno on.
Sunce je konačno obasjalo ceo kupe. Svi su se probudili. Kada je otvorio oči i
shvatio da mu je glava u strančevom krilu, Semjuel se odmah uspravio.
„Gde je Perla?" pitao je Margo, koja mu se smešila.
„Idem da je nađem", rekao je ustajući.
„Idi ako želiš, ali nema potrebe da brineš o svojoj sestri. Sada je dobro. Nemaš
razloga da brineš."
Semjuel je svejedno odlučio da izađe i prošeta. Kada je Selva čula kako Semjuel
napolju pozdravlja Ferita, odmah je skočila sa sedišta i pojurila Feritu u susret.
„Ferite, moram nešto da ti kažem", rekla je držeći ga za ruku i odvlačeći ga od
Semjuela.
„Šta je bilo, Selva? Je li opet nešto krenulo naopako?"
„Ferite, znaš li ko putuje s nama u našem kupeu?"
„Ko?"
„Zigfrid Mejer, čuveni ..." Ferit joj je šakom zatvorio usta.
„Da, znam."
„Zašto nam nisi rekao?"
„Bolje je da niko ne zna za to. Da li je još neko saznao?"

225

„Margo. Ona ga je prva prepoznala."
„Molim te, sačuvajte to za sebe."
„Da li Rafael zna?"
„Da, još jedino on osim mene."
„Pod kojim imenom putuje?" pitala je trudeći se da prikrije činjenicu da je
razočarana što njen muž nije podelio to saznanje s njom.
„Kohen."
„Ima turski pasoš?"
„Da.
„Ali ne govori turski, zar ne?"
„Zato sam ga smestio u isti kupe s tobom, Davidom i onima koji, zahvaljujući tebi,
znaju nekoliko reči turskog. Nacisti uglavnom ne znaju turski, ali nikad se ne zna.
Mogao bi da se pojavi neki vojnik koji je možda proveo neko vreme u Turskoj i hteo
da se pokaže. Znajući kako si ti brza i sposobna u takvim situacijama, mislio sam da je
bolje da ga smestim d tobom."
„Ali kako sam ja to mogla da znam? Trebalo je da me upozorite na to."
„Verujem u tebe što se tiče takvih stvari, Selva. Ti ništa ne propustiš i znam da imaš
izvanredan talenat da se postaraš za osetljive stvari", rekao je Ferit.
Semjuel im je prekinuo razgovor. „Šta mislite, koliko još imamo da čekamo ovde?"
pitao je.
„Upravo sam to hteo da saznam", odgovorio je Ferit. „Idem samo da vidim svoju
ženu, a zatim ću se raspitati da li neko zna kada bi trebalo da nastavimo put."
„Molim te, pozdravi Evelin od mene, iako se nismo upoznale. Pitaj je da li joj treba
nešto za jelo ili piće. Imam dosta svega."
„Mnogo ti hvala, ali bojim se da joj ne mogu preneti tvoje pozdrave zato što ona
uopšte ne zna da svi mi putujemo istim vozom", odgovorio je Ferit.
Taj četvrtak na nemačkoj granici bio je veoma dug dan. Iako je dosadno biti
zatvoren u vozu, vreme mnogo brže prolazi kada se on kreće kroz predele koji se
stalno menjaju. Ali to što su stajali negde, daleko od bilo kojeg grada ili sela, usred
ničega, i čekali od jutra do mraka, gušilo ih je iako im je sada bilo dozvoljeno da
izađu iz voza i protegnu noge. Većina putnika iskoristila je priliku da prošeta duž
koloseka i udahne svežeg vazduha. Ferit je veći deo vremena proveo sa svojom
ženom. Uprkos tome što ju je brat nagovarao, Perla je odlučila da ne izlazi. Rešila je
da leži i čita knjigu u skoro praznom kupeu. S njom je bio jedino čovek sa šeširom.
Rešavao je ukrštene reči do ranog jutra. U jednom momentu, David i Marsel su igrali
bekgemon na tabli koju je Marsel poneo na put. Putnici iz različitih kupea, pa čak i iz
različitih vagona, imali su prilike da se pomešaju i međusobno pričaju. Oni iz istog
vagona nekako su se osećali povezani jedni s drugima. Pošto su delili istu sudbinu,
počeli su da se osećaju sve više i više kao da su porodica. Čak je i Selva, koja je
celog dana izbegavala da svog muža pogleda u oči, počela da se pomalo opušta. Oko

226

pet sati, kada je večernje nebo prelazilo iz plave u ljubičastu, ljudi su se ponovo
uznemirili. Zahladnelo je i svi su se vratili na svoja mesta i spakovali se u male
kupee. Pokušavali su da smisle koliko će još dugo trajati ovo naporno putovanje.

Marsel je konačno uspeo da nagovori konduktera – koji uopšte nije bio za saradnju
i čak se celog dana nije udostojio da odgovori na bar jedno pitanje – da im dâ makar
nekakav nagoveštaj o tome kada bi mogli da nastave put.

„Ne držite me za reč, ali nijednog trenutka ne mislim da ćemo krenuti pre ponoći",
rekao je, široko se osmehnuvši.

Nakon što su večerali u svojim kupeima, svi su odlučili da završe taj dan i počeli
su da se pripremaju za rani odlazak na spavanje. Selva, koja je prethodne noći često
morala da vodi Fazila do toaleta, zamenila je sedišta kako bi sedela pored vrata,
pored Zigfrida. Kada su se svetla pogasila, a samo nekoliko njih uključilo svetiljke za
čitanje, Selva se okrenula ka čoveku čiji je identitet konačno znala.

„Izvinite, mesje. Hoće li vam strašno smetati ako malo čitam, biste više voleti da
isključim svetlo za čitanje?" meko je pitala.

„Samo izvolite, slobodno čitajte dok vas je volja, madam. Uopšte mi ne smeta."
„Mnogo vam hvala. Usput, ja sam Selva, Selva Alfandari. Nismo imali prilike da
se upoznamo ranije."
„Dozvolite da se i ja vama predstavim, ja sam Kohen", rekao je čovek.
„Drago mi je, mesje Kohen. Nadam se da vam moj sin ne smeta previše svojim
vrpoljenjem. Oprostite ako vam smeta."
„Ne, uopšte, on je baš veseo dečak i vrlo je ljubak", odgovorio je čovek.
Posle toliko vremena koje su proveli zajedno, sada je čak i on počinjao da se
pomalo opušta. Kada je skinuo svoj šešir u slaboj svetlosti kupea, Margo je namignula
Selvi.
Nova noć je počinjala. Ko zna šta će im sledeći dan doneti? Putnici u vagonu sa
zvezdom i polumesecom zaspali su osećajući se malo optimističnije.
Selva je sanjala da su stigli u Istanbul i da je bila sa svojim ocem, koji je došao da
je sačeka. Nije bila u vozu, već na brodu. Kada se brod približio dubokoj plavoj luci
s minaretima i džamijama u pozadini, ona je skočila u more i zaplivala prema ocu koji
ju je čekao. Otac i kćerka su, držeći se za ruke, ronili u morske dubine. Kako joj je
nedostajalo duhovno zajedništvo s njenim ocem. Plivali su i plivali nadole, među
ribama i zelenom morskom travom.

Selvu je probudio iznenadni potres. Probudili su se i Zigfrid, David i Konstanca.
„Šta se dešava?" prošaptala je Konstanca.
„Izgleda da se krećemo."
Nisu imali pojma koliko je sati. Napolju je i dalje bio mrkli mrak. Voz je počeo da

se škriputavo kreće. Fazil je promrmljao i okrenuo se u Selvinim rukama. David je
otišao u hodnik, trudeći se da nikome ne smeta. Bilo mu je nemoguće da ostane na

227

istom mestu više od nekoliko sati. Zapalio je cigaretu. Vrlo daleko, u daljini su se
mogla videti svetla. Hoće li se njegov život ikada ponovo razvedriti? Koračao je
napred-nazad u hodniku. Tamnoplavo nebo polako je oslobađalo put za grimizno
crvene boje zore. David se vratio u svoj kupe.

Prešli su nemačku granicu dok su doručkovali. Selvino srce je skoro prepuklo kada
je videla Ferita i Rafa kako idu prema carini. „Molim te, bože, zaštiti nas, ne daj da
nešto krene kako ne treba", molila se. Probudila se toliko radosna nakon onog sna da
nije želela da bilo šta to pokvari.

„Pitam se da li bismo mogli izaći napolje na svež vazduh?" pitala je Konstanca.
„Ne mrdaj odatle!" odgovorio je njen muž.
Margo je prokuvala nešto vode na rešou na kraju hodnika. Hleb im je već bio bajat,
ali snalazili su se s keksom i kolačima. Selva je ponudila malo starcu koji nikad nije
hteo ništa da jede.
„Ni sinoć niste ništa jeli. Znam da je sve sada pomalo suvo, ali dozvolite da vam
isečem makar parče kolača."
„Hvala vam, draga devojko", rekao je, „jednostavno ne mogu."
„Pretpostavljam da vam suvi kolač baš i ne podstiče apetit. Šta kažete na parče
salame?"
„Samo ću popiti malo čaja, hvala vam. Možda ću kasnije nešto pojesti."
Selva je odjednom osetila da salama koju je izvadila iz korpe loše miriše.
Bolje da ovo kasnije bacim negde na stanici, pomislila je i ostavila korpu na
sedištu da bi otišla u toalet. Iskoračila je iz hodnika i videla nekoliko nemačkih
vojnika kako prolaze hodnikom i proveravaju kupee. Selva je stala ispred toaleta da
sačeka svoj red. Kada je izašla odatle, Nemci su već bili otišli.
Rafo je pitao Margo gde mu je žena, i kada je video Selvu, pitao ju je: „Da li me i
dalje ignorišeš?"
„Zar se ti ne razvodiš od mene?"
„Ne budi tako šašava, pobogu."
Selva je prošla pored svog muža ne rekavši ništa, a Rafo ju je uhvatio za ruku. „Zar
ne vidiš da brinem za tebe? Uporno upadaš u opasne situacije. Jednog dana ćeš se
stvarno uvaliti u ozbiljnu nevolju."
Selva je ušla u kupe i podigla korpu da bi je sklonila. Tamo više nije bilo salame.
Pogledala je okolo. Fazil je sedeo na Semjuelovom krilu i mljackao salamu. Odmah je
jurnula i otela mu preostali deo.
„Jesi li sve ovo pojeo?"
Fazil ju je pogledao sa zadovoljstvom u očima i klimnuo glavom.
„Zašto si to uradio? Ova salama je pokvarena!"
Postala je izuzetno nervozna. Šta će da radi ako se Fazil razboli u vozu?
„Jeo je ovu pokvarenu salamu dok sam bila u toaletu", rekla je okrećući se prema
Margo. „Šta da radimo?"

228

„Zar je stvarno bila pokvarena? Izgledalo je da mu strašno prija."
„On mnogo voli salamu."
„Ne brini. Najgore što se može desiti to je da pokvari stomak."
Voz se ponovo zaljuljao i krenuo. Ferit je došao u kupe.
„Lepo putujte", rekao je. „Uspeli smo da pređemo preko granice u Nemačku bez
ikakvih problema."
„Zar te nisu ništa pitali?"
„Šta imaju da pitaju?" rekao je starac. „Ionako dolazimo iz zemlje koju su oni
okupirali! Nema više prave granice."
Ulazak u Nemačku prošao im je bez ijednog trzaja. Nisu imali nikakvih problema.
Vagon je bio pun radosti. Svi su pričali u isto vreme, smejali se i šalili jedni s
drugima.
Zigfrid i starac, za koga su saznali da se zove Aseo, ozbiljno su razgovarali na
nemačkom.
Zraci jesenjeg sunca ispunili su kupe. Prolazili su kroz mirna sela. Nakon kratkog
vremena, ostavili su za sobom male kuće s krovovima od blata, urednim povrtnjacima
i kravama koje su pasle na poljima. Posle njih su usledili mali gradovi s kamenim
kućama pod krovovima od crvenog crepa, bazenima i crkvama. Zatim su se kretali
prema gradovima s baroknim zdanjima. Voz je išao punom parom. Izgledalo je kao da
se trka s vremenom.
„Ah, pogledajte ovo, upravo smo prošli stanicu Karlsrue!" objavio je Marsel.
„Karlsrue je na jugu", zabrinuto je rekao starac. „Pitam se gde nas vode."
I Zigfridovo lice se smrklo.
„Hoćete li cigaretu, mesje Kohen?" pitala je Margo.
„Hvala vam, ali radije bih pušio svoju marku", odgovorio je, izlazeći u hodnik.
Aseo ga je sledio. Margo je videla kako Zigfrid vadi elegantnu tabakeru iz svog
džepa. Ponudio je Asea cigaretom i njih dvojica su zapalili. Još jednom se strah
raširio po kupeu. Osim dece, svi su bili zabrinuti.
„Idem da nađem Ferita", rekao je Marsel dok je izlazio iz kupea. Drugi su strpljivo
čekali da se vrati.
„Očigledno nismo u mogućnosti da sledimo put koji smo planirali, jer su neke šine
bombardovane a druge zatvorene", izvestio ih je Marsel. „Izgleda da ćemo morati da
nastavimo put krivudajući na sever i jug, kao sada. Šta drugo mogu da urade? Naravno
da će put biti duži, ali izgleda da nemamo razloga za brigu."
Nakon što je izašao iz Karlsruea, voz je skrenuo na sever prema Manhajmu. Ponovo
su odahnuli.
„Ako se ova uznemirenost nastavi ovako, Selva, to će nam biti kraj, sigurna sam",
rekla je Margo.
„Sve dok je ovoliko loše, ja mogu da izdržim", odgovorila je Selva.
Voz je oko ručka stigao u Frankfurt. Uprkos činjenici da je stanica bila prepuna

229

vojnika, bilo je prijatno biti na stanici koja je vrvela od ljudi posle toliko vremena
koje su proveli usred ničega. Međutim, prisustvo vojnika i esesovaca bilo je sve
očiglednije. Pošto je najgore što su doživeli bilo čekanje na granici, osećali su se
dovoljno sigurno da bi sišli iz voza. Pauza je imala da traje pola sata. Nadali su se da
će imati dovoljno vremena da dopune svoje zalihe hrane, kupe novine i možda popiju
lepu šolju kafe u kafani na stanici.

Selva nije ustala sa sedišta, jer nije htela da uznemiri Fazila koga je već više od sat
vremena boleo stomačić. Uspeo je da se opusti nakon što je popio šolju čaja i zaspao
joj je na krilu. U kupeu su ostali samo Selva, Fazil, Aseo i Zigfrid. Aseovo lice je bilo
veoma bledo.

„Zašto ne izađete napolje da udahnete malo svežeg vazduha, mesje Aseo?" pitala je
Selva.

„Pravo da vam kažem, ne osećam se dovoljno dobro da bih se provlačio kroz
gužvu."

„Naravno da se ne osećate dovoljno dobro. Jedva da ste išta jeli. Daću vam malo
kolača kada se Fazil probudi."

„Moram vam reći da mislim da ste vi Turci izuzetno velikodušni", odgovorio je
Aseo. „Nadam se da će me zdravlje poslužiti da stignem u tu vašu zemlju."

„Molim vas, mesje Aseo, nemojte govoriti takve stvari. Sigurna sam da ćete biti
dobro. Videćete. Imamo samo još nekoliko dana do Turske."

„Naravno, pod uslovom da ne moramo da zaobilazimo kuće i da nas ne zadržavaju
u čekanju. S druge strane, ako budemo nastavili ovako kao što smo do sada išli, put bi
mogao da traje čak i mesec dana."

„To vam je rat", rekla je Selva.

Kada nije našao svoju ženu u gomili na peronu, Rafo se vratio u voz.
„Šta nije u redu, Selva? Zašto ti i Fazil niste sišli?"
„Oh, Rafo, Fazila strašno boli stomačić. Jutros je pojeo veliko parče pokvarene

salame." Zbog zabrinutosti za svog sina, zaboravila je da su se njih dvoje sporečkali.
„Odakle mu ta salama?"
„Bila je u mojoj korpi za hranu."
„Zašto si ga, zaboga, pustila da to jede?"
„Uzeo je sam kada sam ja otišla do toaleta."
Odjednom je shvatila da je i starcu bila ponudila tu salamu.
„Mesje Aseo, uveravam vas da nisam znala da je pokvarena kada sam vam

ponudila", rekla je izvinjavajući se. „Baš je dobro što niste prihvatili ponudu."
Starac se nasmešio: „Verujte mi, madam, morao sam da jedem i mnogo gore stvari

od toga", rekao je. „Najvažnija stvar je da se ne gladuje."
„Rafo, hoćeš li da odeš odmah da pronađeš apoteku na stanici i da uzmeš nešto za

Fazilov stomačić?" rekla je Selva.

230

Rafo je pitao druge da li im treba nešto. Uzeo je Zigfridovu narudžbinu cigareta i
otišao. Između Asea i Zigfrida stajao je Marselov bekgemon, i oni su počeli da igraju.
Selva je zabrinuto čekala.

Rafu je trebalo dosta vremena da se vrati. Na kraju je stigao zatrpan svakakvim
stvarima.

„Zašto si se toliko zadržao? Brinula sam se", rekla je Selva.
„Zaista, mlada damo? Sada znaš šta znači brinuti."
„Znači, ti misliš da ne znam, Rafo?"
Podsetila ga je kroz kakvu je muku prošla kada ga je odveo Gestapo. Rafo ju je
nežno poljubio u obraz.
„Nažalost, nisam mogao da pronađem apoteku, Selva. Nisam smeo da rizikujem da
izađem sa stanice da tražim dalje, jer nema dovoljno vremena. Pitao sam medicinsku
sestru koja je u drugom vagonu. Rekla mi je da mu ili izazovemo mučninu ili damo
nešto diuretički da pojede da bi se njegovo telo oslobodilo problema. Obećala mi je
da će posle toga biti u redu."
„Kako, pobogu, da ovde nađem nešto diuretički? Predlažeš li da mu u vozu skuvam
neko povrće?"
„Ona je predložila slanu vodu da ga natera da povrati." Selva je napravila grimasu.
„Sada je miran. Hajde da vidimo kako će biti kada se probudi", rekla je. Rafo je
pogledao u dva muškarca koji su igrali bekgemon.
„Ko pobeđuje, gospodo?"
„Zar je moguće da pobedim kada igram s njim?" rekao je Aseo.
„Nemojte mi reći da je mesje Kohen prvak bekgemona."
„Pobedim svaki put kad igramo", odgovorio je Zigfrid.
Selva je zaključila da su ta dvojica sigurno stari prijatelji. Nije to ranije shvatila
pošto jedva da su progovorili jedan s drugim. Mislila je da su se upoznali tek u vozu.
„I ja dobro igram", rekao je Rafo.
„U tom slučaju, morate igrati s pobednikom , rekao je Zigfrid.
„Sa zadovoljstvom. Možda to možemo večeras."
Oni koji su bili sišli sada su počeli da se vraćaju na svoja mesta. Selva je sa
olakšanjem odahnula. Želela je da se put nastavi bez ijednog stajanja. Želela je da se
vrati u svoju zemlju što pre iako je tamo niko neće čekati. Pošto se njen otac video s
direktorom Udruženja za imigraciju, on je očigledno znao za njihovo skoro putovanje.
Hoće li je makar majka sačekati? Kada bi njena majka znala kada stižu, verovatno bi
došla uprkos ocu. Srce bi joj se sada steglo kada bi razmišljala o njima. Nije mogla
da podnese pomisao na roditelje i decu koji ne razgovaraju jedni s drugima. Kako će
sve to objasniti Fazilu jednog dana? Hvala bogu, on je sada bio dete, ali bila je
sigurna da će jednog dana početi da postavlja pitanja.
Margo, Marsel, Konstanca, David i deca vratili su se u kupe noseći mnogo hrane,
pića i novina.

231

Zigfrid i Aseo odmah su se dohvatili novina.
„Rusija i Čehoslovačka su potpisale sporazum", rekao je Zigfrid nakon što je
pregledao novine. Svi su se pretvorili u uvo. „Rusi su pristali da Česi obučavaju
svoje trupe na njihovoj zemlji da bi se borili protiv Nemaca."
„Isto to su uradili i s Poljskom", rekao je Aseo. „Nemci su bili spremni da puste
poljsku vojsku da trenira za svoje potrebe, ali nisu oklevali da napadnu Poljsku 1939.
Osim toga, i dalje neće da se odreknu Poljske."
„To je sve do Britanaca", rekao je Zigfrid. „Čerčil tvrdi da ne može da primora
svoje nove saveznike da odustanu od onoga što smatraju vitalnim teritorijama.
Međutim, daje on insistirao, pitanje granice između Rusije i Poljske moglo je biti
rešeno."
„Ali pogledaj šta ovde piše."
„Šta? Nisam pročitao ništa dobro."
„Tu je izjava u kojoj piše da dogovor iz 1939. više ne važi. Drugim rečima, Poljska
može da ponovo povuče svoje granice", rekao je Aseo.
„Baš si optimista. To je samo smicalica da bi se odložile stvari. Da se ja pitam, ne
bih dozvolio ni Česima ni Poljacima da treniraju u Rusiji."
„Ima u turskom jeziku jedna izreka, mesje Kohen", rekao je Rafo. „Onaj ko padne u
more uhvatiće se čak i za zmiju."
„To je baš prikladno", rekao je Zigfrid, „sigurno objašnjava situaciju."
„Jeste li vas dvojica Poljaci?" pitao je Marsel.
„Nismo", odgovorio je starac tužno se osmehujući. „Imamo turske pasoše."
Aseo i Zigfrid su počeli da zatvaraju tablu za bekgemon.
„Ko je pobedio?" pitao je Rafo.
„Ishod je bio očigledan od samog početka", odgovorio je Zigfrid veselo se smešeći.
Margo i Selva su se radosno pogledale shvativši da je on konačno uspeo da prevaziđe
napetost.
Voz je krenuo. Mršavog konduktera je zamenio jedan krupniji.
„Gde sve stajemo do Berlina?" pitao je Marsel.
Ovaj novi kondukter je bio predusretljiviji.
„Pred nama je put od osam do deset sati. Ako ne bude nikakvih problema ili
drugačijih naredbi, trebalo bi da usput stanemo u Kaselu i Magdeburgu."
Počela je da pada kiša dok su prolazili kroz šumu punu visokog drveća čije je lišće
počelo da crveni, a zatim ponovo kroz predgrađa. Zbog obilne kiše nije bilo moguće
gledati kroz prozor. Putnici u raznim kupeima osećali su se sigurno zajedno u njihovim
malim svetovima. Muškarci su igrali partije bekgemona, a žene su razmenjivale
recepte. Fazila je s vremena na vreme mučio bol u stomaku, a zatim se ponovo smirio.
Izgledalo je kao da su izgubili svaki pojam o vremenu.
Mrak je bio svuda oko njih i počeo je da duva snažan vetar. Ponovo se odasvud
pojavila hrana. Fazil je video hranu i hteo da jede uprkos bolu u stomačiću. Kada mu

232

majka nije dala, počeo je da gunđa.
„Niste jeli čitavog dana, mesje Aseo", rekla je Selva. „Zašto ne uzmete malo sira i

keksa?"
Starac je uzeo malo i zahvalio Selvi.
„Otvoriću poslednju bocu vina", rekao je David. „Od sada ćemo morati da

nabavljamo svaku put kada budemo stali."
Sipao je svakome po malo vina u njihove limene šolje.
„Nazdravimo izvrsnom ukusu naše poslednje francuske boce."
Poželeli su jedni drugima najlepše želje za bezbedno nastavljeno putovanje,

podignuvši svoje šolje kao da su čaše.
„Ima još kap vina u flaši", David je šapnuo Margi na uvo. „Sačuvao sam za vas. Ko

zna hoćemo li ikada ponovo piti tako dobro vino?"
„Zašto za mene?"
„Zato što lepe žene kao što ste vi zaslužuju da im se ugađa."
„Vidim da se osećate mnogo bolje, Davide."
„Pa, recimo samo da sam se prepustio sudbini. Ali još ne mogu da podnesem da

budem zatvoren u skučenom prostoru."
„Sigurna sam da ćete i to ubrzo prevazići. Pokušajte da ne brinete o tome. Bog nam

je dao svu moć da se izborimo sa svime."
„Pogledajte! Upravo smo prošli Magdeburg", iznenada je uzviknula Selva. „Zar

nije trebalo da ovde stanemo?"
„To nije moguće. Jeste li sigurni?" pitao je Marsel.
„Naravno da jesam, znak je bio ogroman, a ipak smo proleteli u punoj brzini."
„U tom slučaju, nismo stali ni u Kaselu", rekao je Aseo. „Čudno! To nisam primetio

jer sam se koncentrisao na igru."
„Pitam se zašto?" rekao je David.
Rafo, koji je igrao bekgemon sa Zigfridom, uplašio se.
„Bolje da pronađem Ferita i saznam zašto nismo stali."
„Otkud bi Ferit znao?"
„Možda je razgovarao s kondukterom."
Voz se probijao kroz noć u punoj brzini. Nisu tako brzo putovali otkako su se

ukrcali u voz. Uzalud su se trudili da pogledaju napolje. Stanica koju je Selva tvrdila
da je videla sada je bila daleko iza njih. Mirna i opuštena atmosfera od samo nekoliko
minuta ranije sada je postala napeta. Fazil je opet bio naporan.

Rafo i Ferit su se zajedno vratili u kupe.
„Pričao sam s kondukterom", rekao je Ferit. „Selva je bila u pravu, nismo stali ni
na jednu od one dve stanice. Idemo ka Berlinu."
„Ali zašto nismo stali?"
„Izgleda da ovaj voz mora biti u Berlinu pre ponoći."
„U tom slučaju, možda ćemo moći da nadoknadimo nešto od izgubljenog vremena",

233

rekla je Konstanca.
„Ali hteo sam da uzmem još vina u Manhajmu", rekao je David. „Možeš ga uzeti u

Berlinu."
„U ovo doba noći?"
„Ne znam za vino, ali siguran sam da pivo možete naći, mladiću", rekao je starac.

„U ovoj zemlji pivo samo što ne poteče čak i iz slavine."

Shvativši da nema šanse da stanu i malo izađu na svež vazduh, Rafo se vratio u svoj
kupe. Neki su izvadili svoje knjige da čitaju, ili su se spremali za spavanje.

Svetla u kupeu bila su isključena. Osim Zigfrida, koji je sedeo zureći u mračan
prozor, svi drugi su spavali. Odjednom je Fazil počeo da jeca i plače.

„Moja tiba ... boli me tiba."
„Ššš, Fazile, nemoj plakati, molim te, svi spavaju. Pokaži mi gde te boli."
Dete je svojim prstićima pokazalo na stomačić.
Selva mu je sklonila pantalone sa stomaka da ga ne bi stezale oko struka. Njihala ga
je na krilu, ali dete nije prestajalo da plače. Svi su uključila svoja svetla za čitanje,
jedan za drugim. Selva je očajno pogledala oko sebe.
„Da pozovem Rafa?" pitala je Margo.
„Kako bi on mogao da pomogne u vezi s bolovima u stomaku?"
„Sećaš se da je rekao da je neka medicinska sestra u vozu ..."
„Sigurno je ne možemo probuditi u ovo doba noći."
„Ako je hitan slučaj, zašto da ne?"
„Sačekaj, Margo; daj da prvo probamo sa slanom vodom. Ako bude povratio,
možda će se bolje osećati. Ako ne, onda možemo pozvati tu gospođu", rekla je Selva.
Svi su istovremeno počeli da daju savete, ali niko nije mogao stvarno da pomogne.
Dok su pripremali slanu vodu, voz se odjednom naglo zaustavio, baš kao ranije.
Selva, koja je stajala, zamalo je pala. Margo je pogledala napolje.
„Izgleda da smo stali na nekoj maloj stanici", rekla je, „ali ne vidim nikakav znak.
Pitam se gde smo."
„Samo se iskreno nadam da nećemo satima stajati ovde."
Dok je davala Fazilu vodu, Selva je začula škripanje vojničkih čizama napolju.
Svaki put kada bi čula taj zvuk u prethodnih nekoliko godina, dobila bi ospice. I drugi
su čuli dobro poznati zvuk. Ustali su sa svojih sedišta i svi se nagurali ispred prozora.
Napolju je bio odred vojnika. Uzvici uznemirenih ljudi čuli su se iz hodnika. Selva je
stajala sa čašom slane vode u rukama. Kada su svi u kupeu poustajali, Fazil se uplašio
i prestao da plače. Zigfrid je uzeo svoj šešir s kolena i ponovo ga stavio, naturajući ga
čak do nosa. Na vratima se pojavio Rafo prebledelog lica.
„Čuo sam da će biti pretres."
„Kakav pretres?"
„Mislim da ima veze s nekim beguncem ili tako nešto."

234

„Začuli su kako se vojnici penju u voz. Počeli su od prvog kupea, tražeći lične
karte. Ljudima u kupeu posivela su lica. Rafo je stajao pored vrata, ne znajući tačno
šta bi trebalo da radi.

Vojnik je salutirao i ušao unutra. „Pasoše, molim!"
Ferit je dotrčao s pasošima.
„Ja sam odgovoran za ovaj vagon. Evo svih pasoša."
„Neka svako pokaže svoj pasoš."
Ferit je podelio pasoše.
„Kezban Mitel, Jakup Mitel, Peri Naim, Semi Naim, mesje Ruso, mesje Kohen,
mesje Aseo ..."
Dok su delili pasoše, Selva je pokušavala da natera Fazila da popije slanu vodu.
„Popij mnogo, sve popij, bravo, to je moj sin ... Baš si ti dobar dečak!"
Dete se borilo, ali majka je uspela da ga nagovori da popije punu čašu. Vojnik je
počeo da ispituje pasoše. Najpre bi pažljivo pogledao lice, a zatim bi proverio
fotografiju u pasošu. Niko nije ispustio ni zvuk. Starcu je jedno oko počelo strašno da
trza. Dok je vojnik proveravao pasoše onih koji su sedeli naspram nje i Zigfrida,
Selva je gurnula Fazilu prst u grlo. Dete je rignulo, pa još jednom, kao da se davi.
Sedeo je u majčinom krilu postrance, okrenut prema Zigfridu. Odjednom je počeo da
se muči, oči su mu se napunile suzama. Ponovo je rignuo i zatim počeo da povraća
svuda po čoveku. Osim smrada povraćke, još jedan gadan smrad se raširio po kupeu.
Selva se uznemirila. Podigla je Fazila sa krila i stavila ga da stoji pokušavajuči da mu
skine užasno uprljane pantalone. Dok su se majka i sin borili, on se ritnuo i njegove
pantalone su odletele pravo u Zigfridovo krilo. On nije rekao ni reč. Samo je uspravno
sedeo sa svojim šeširom, sa izmetom i povraćkom u krilu, i suznim izrazom u očima.
„Oprostite, mesje Kohen, sto puta izvinite, znate da je dete bolesno."
David se umešao rekavši: „Dajte mi vaš pasoš, ja ću ga dati njemu."
Uzeo je uprljani pasoš od Zigfrida, koji je ostao zaleđen na svom mestu, i predao ga
vojniku.
Smrad je bio nepodnošljiv i Fazil je vrištao iz sveg glasa, jer je i sam bio prekriven
izmetom i povraćkom.
„Prokleta deca!" rekao je vojnik i s daljine pogledao pasoš koji mu je David
pružio, kao da gleda nekog odvratnog insekta. Jurnuo je u povlačenje u hodnik. Pre
nego što je sišao s voza, povikao je skamenjenom Rafu: „Brzo, otvorite prozor u
hodniku."
Čak i kada je vojnik otišao, niko se nije mrdnuo sa svog mesta. Samo se Rafo
pomerio, najpre da otvori prozor u hodniku, a zatim i prozor u kupeu. Onda je izjurio
napolje jer nije mogao da podnese užasan smrad. Niko nije progovorio ni reč sve dok
voz nije ponovo krenuo. Jedini zvuk bio je Fazilovo vrištanje iz sveg glasa.
Kada je voz polako ubrzao, Selva se okrenula Zigfridu: „Molim vas, ne pomerajte
se, mesje Kohen", rekla je. „Očistiću svog sina a onda ču se pobrinuti za vas."

235

„Hvala vam, madam, zahvalan sam i vama i vašem sinu."
Selva je uzela Fazila u naručje i izašla napolje.
Nakon što se Zigfrid očistio, svež vazduh koji je mirisao na kišu dopirao je kroz
prozor. I nakon što se vazduh u kupeu provetrio, zatvorili su prozor. Fazil je pao u
dubok san u majčinom naručju. Aseo je stajao i tražio nešto na polici. Pošto nije
mogao da nađe, obratio se Davidu: „Možete li da mi pomognete, mladiću? Iza mog
kofera ima jedna kutija koju ne mogu da dohvatim."
David je s police dohvatio kutiju s violinom. Starac ju je otvorio. Izvadio je violinu
i okrenuo se svojim saputnicima koji su ga svi iznenađeno gledali.
„Želeo bih da malo sviram za sve vas. Nadam se da će vas to opustiti. Istovremeno,
mislim da bi trebalo da proslavimo fantastičan oporavak mladog Alfandarija." Aseo
je stavio violinu ispod brade i počeo da svira svom snagom koja mu je preostala u
telu.
Tonovi Paganinijevog Koncerta za violinu potekli su kroz kupe kao žuborenje
potoka niz planine prekrivene snegom. Muzika je dotakla duše i srca svih u kupeu, i
oni su odlutali daleko odatle. Zigfrid se našao kod kuće u hladu borova. Marsel i
Konstanca u Lionu, gde su se upoznali, zavoleli i venčali. Margo je ponovo
preživljavala poslednju noć pre polaska na put, noć za koju je želela da večno traje.
Muzika ih je sve odnela daleko iznad oblaka koji su lebdeli nad njima.
Adađo ... Kao da je gudalo sviralo note na žicama njihovih srca, a ne na violini.
Dok je gudalo lutalo po strunama violine, bilo je kao da priča tužne priče ljudi u vozu
koji su delili istu sudbinu s tom violinom. Izražavalo je njihove strahove, poniženja,
isključenja, odvajanja, čežnje i bolove.
Ispred vrata kupea počeli su da se okupljaju drugi putnici iz vagona. Skupili su se u
hodniku i slušali sa strahopoštovanjem. Skoro da su se plašili i da dišu da ne bi
slomili magiju muzike koja kao da je opisivala njihove patnje.
Alegro spirituozo ... Stari violinista se pretvorio u mladića koji je prenosio
slušaoce kroz ljubav i nadu do svetlih sunčanih dana u nezavisnoj zemlji. Obećavao
im je spokoj uma i srećan život u plodnoj zemlji. Živa muzika ih je uzbuđivala i
uzdizala ih u najlepše predele nebesa. Kao da su trčali uz lestvice koje vode do nade.
Život je bio prelep. Život je vredelo živeti čak i u uskom skučenom hodniku. Samo
jedan ton, jedan jedini ton bio je dovoljan da predstavi moć čovečanstva.
Bila je skoro ponoć kada su stigli na stanicu u Berlinu. Voz je, kao i obično,
zaškripao po šinama, budeći one koji su spavali.
Evelin, koja je neudobno spavala čvrsto stežuči svoju torbu na krilu, probudila se.
Opustila se malo kada je videla da joj je torba u redu.
Nije se osećala sigurno u svom kupeu. Sedela je s ljudima koje uopšte nije
poznavala, i taman kad bi se navikla na osobu naspram ili pored sebe, oni bi otišli, a
novi putnici bi dolazili na njihova mesta. Njeni saputnici su se menjali kad god bi voz
stao. Ferit je dolazio kod nje takođe na svakoj stanici. Kupovao je na stanicama šta

236

god bi poželela, ali ona i dalje nije mogla da se odljuti. U njenoj glavi bilo je pitanja
u vezi s njenim mužem na koja nije imala odgovore. Zašto joj je skoro zabranio da
dođe u Pariz? Zašto je naprasno odlučio da izda stan? Zašto je insistirao da se nađu na
stanici? Zašto je ispraznio sve kredence i fioke u njihovom stanu i čak spakovao i
njenu torbu? Da li je postojala još jedna žena? Je li moguće da postoji još jedna žena?

Evelin je bila zaljubljena u svog muža otkako su se upoznali. Nalazila je da je taj
mladi Turčin zgodan i interesantan. On je bio misteriozan čovek koji je došao iz
drugog sveta, oblikovan drugačijom kulturom. Bila je pomalo zabrinuta na početku
njihove veze. Brinula je da bi se on mogao ponašati kao Turčin – šta god to „kao
Turčin" značilo. Ima jedna francuska izreka, na primer, koja je malo arogantna i
zabrinjavajuća, „tête de Turc"37. Međutim, Ferit je bio najcivilizovaniji i najkulturniji
čovek koga je ikada upoznala, uključujući tu i njenog oca. On je bio izvanredna sinteza
istočne i zapadne kulture. Bio je hrabar, odan, nežan, osetljiv i veoma inteligentan.
Čovek s takvim kvalitetima sigurno ne bi prevario svoju trudnu ženu. On to ne bi
mogao da uradi. Ali ipak, zašto se ona tako osećala? Osetila bi bol u svom srcu svaki
put kada bi bila sumnjičava.

Voz se zaustavio. Evelin je pogledala kroz prozor. Dosta su bili odmakli od stanice.
Pored većine velikih stanica postoje raskrsnice na kojima se vozovi mimoilaze i
odvajaju u raznim pravcima, ovo je bilo jedno od takvih mesta. Iako je bilo vrlo tiho,
mogla se čuti udaljena buka sa stanice. Bila je sigurna da će Ferit doći da je vidi ako
će stajati neko vreme. Evelin je izašla u hodnik. Tu su bili još neki ljudi koji su ili
pušili ili bili radoznali da saznaju zašto su stali. Spustila je prozor u hodniku i
udahnula vlažan vazduh. Mogla je da oseti ugalj – opet ugalj! Radovala se trenutku
kada više neće osećati miris uglja.

Jedva je čekala da udahne svež vazduh sunčanog dana, da ispuni pluća vazduhom s
mora i dolina. Ferit joj je obećao da hoće. Uveravao ju je da je sunce u njegovoj
zemlji jednako sjajno kao u Francuskoj, da je more duboko plavo, ponekad
tamnoplavo, a vazduh sigurno čistiji. Njegovi prijatelji u Istanbulu došli bi da je
srdačno dočekaju na stanici. Tvrdio je da usamljenost koja se u Parizu oseća čak i u
gužvi ne postoji u Istanbulu. Čak i na najneverovatnijim mestima mogla se osetiti
toplina i najmanjeg kontakta. Tako joj je Ferit sve to opisao.

Nekoliko radnika u zaštitnim odelima žurili su tamo-amo po lavirintu od šina.
Čovek koji je izašao iz susednog kupea naginjao se kroz prozor i zvao ih. Razgovarali
su neko vreme. U jednom momentu učinilo joj se da pominju Istanbul.

„Izvinite, da li govorite francuski?"
„Pomalo."
„Šta je on upravo rekao?" pitala je Evelin. „Da li vam je rekao koliko ćemo još
čekati ovde?"
„Izgleda da ubrzo krećemo."
„Oh, odlično. Baš sam se pitala zašto smo stali ovde, tako daleko od stanice."

237

„Izgleda da menjaju skretnice."
„Zašto?"
„Ima neke veze s poslednjim vagonom", rekao je čovek. „Treba da se poveže na
neki voz koji neće stajati u Berlinu."
„Zašto to?"
„Iskreno, nisam shvatio detalje. Ide drugim putem za Istanbul tako nešto."
Voz se iznenada trznuo kao da će krenuti.
Evelin se prestravila. „A šta će biti s nama?" pitala je.
„Mi upravo sada krećemo na stanicu."
Evelin je otrčala do vrata i pokušala da ih otvori, ali nije uspela. Pozvala je
čoveka: „Molim vas, pomozite mi. Mesje, preklinjem vas ..."
Čovek je dotrčao do Evelin, čija trudnoća nije baš bila očigledna.
„Kako vam mogu pomoći? Šta nije u redu?"
„Molim vas, pomozite mi da otvorim ova vrata."
„Zašto hoćete da ih otvorite? Krenuli smo."
„Preklinjem vas", rekla je Evelin, boreći se s vratima.
„Ako vam treba svež vazduh, prozor je ionako otvoren."
„Treba da siđem. Moram da siđem."
„Vredi živeti, madam. Molim vas, ne radite to."
Vrata su se konačno otvorila. Evelin je sišla na stepenicu. Voz je postepeno počeo
da se kreće napred. Ona je skočila u suprotnom pravcu. Torba joj je otišla na jednu
stranu, ona na drugu. Spotakla se malo i zatim pala na kolena. Dvojica radnika koja su
menjala skretnice dotrčala su da joj pomognu. Nije mogla da razume šta su govorili,
ali po načinu na koji su pomerali ruke shvatila je da su mislili da je luda.
„Francuski?" pitala je. Čovek je odmahnuo glavom.
„Engleski?"
„Nein, nein."38 Jedan od njih je uhvatio Evelin za ruke i pomogao joj da ustane.
Drugi joj je dohvatio torbu. Evelin je popravila odeću i pogledala u voz koji je
odlazio. „Bože moj, šta sam učinila!" rekla je. „Šta sam učinila?"
Radnici su bili podjednako šokirani kao ona. Evelin je krenula unazad duž pruge.
Podalje u mraku čekao je vagon. To mora da je vagon u kojem je bio Ferit. Znala je
da je on u tom vagonu jer se sećala da joj je rekao: „Nažalost, draga moja, niko usput
neće sići jer svi putnici u mom vagonu idu za Istanbul." S druge strane, ako to u daljini
nije bio Feritov vagon, ovo bi mogao biti kraj svega. Kada vagon njenog muža bude
na kraju prikačen na drugi voz i bude ušao u stanicu, on će je tražiti, ali neće moći da
je pronađe. Zaplakala je. Hodala je i plakala u isto vreme. Ako ne bude našla Ferita u
tom vagonu, hodaće do stanice. Njen muž sigurno ne bi otišao bez nje. Bila je sigurna
da će čuti priču o ludoj ženi koja je iskočila iz voza i shvatiće da to mora biti ona. Ili
će prosto pomisliti da je neka žena pokušala da se ubije? Setila se onog čoveka u
hodniku koji joj je rekao da vredi živeti. „Šašavi čovek", pomislila je. „Mora daje

238

pomislio da hoću da se ubijem." Iznenada je čula kako neko trči za njom. I ona je
potrčala. Neki ljudi su počeli da viču i duvaju u pištaljke. Kada je čula kako psi laju,
uplašila se i stala. Približavali su joj se neki uniformisani ljudi. Jedan od njih je bio
policajac. Drugi su, po svemu sudeći, bili šefovi stanice.

Počeli su da viču i govore nešto na nemačkom. Evelin j e pokazala na vagon u
daljini. Pokušavala je da objasni da je htela da ode u taj vagon. Čovek ju je uhvatio za
ruke pokušavajući da je povuče nazad. Ona je pokušala da se odupre, ali kada su
počeli da je vuku, povikala je iz sveg glasa: „Feriteee, Feriteee, Feriteee!" Vikala je i
vikala, ali glas joj je zagušio zvuk pištanja voza.

„Pustite me", vikala je, ali na kraju, shvativši da će je ionako odvući nazad,
odustala je od borbe i odlučila da poslušno krene s njima.

Iza njih su se začuli nečiji koraci. Neki čovek je brzo trčao ka njima. Bio je bez
daha. Povikao je na nemačkom: „Stanite!" Ljudi su stali i okrenuli se. Kada je videla
svog muža tako razbarušenog i očigledno u patnji, pala je.

„Šta to radite s mojom ženom?" pitao je Ferit. „Gde je vodite?"
„Pravo da vam kažem, trebalo bi da je odvedemo u ludnicu, ali vodimo je samo u
kancelariju šefa stanice. Iskočila je iz voza."
„Molim?"
„Slušajte me, ko ste vi? Šta, do đavola, radite ovde u mraku? Bolje da i vi pođete s
nama, moraćete da date izjavu!"
Ferit je kleknuo pored svoje žene. „Šta si uradila? Jesi li stvarno iskočila iz voza?"
„Nije još bio ubrzao."
„Nisi povređena, je l' da?"
„Dobro sam", rekla je Evelin ustajući uz Feritovu pomoć. „Nisi valjda hteo da me
ostaviš samu u Berlinu, zar ne?"
„Shvatio sam da su nas otkačili od voza tek pre nekoliko minuta. Trčao sam na
stanicu da te nađem. Uspaničio sam se razmišljajući šta da radim ako je voz već
otišao ..." Nije mogao da završi rečenicu.
Ferit je zagrlio svoju ženu osećajući se strašno krivim. Njih dvoje su s Nemcima
išli ka stanici.

Nakon što je saslušao Feritovo objašnjenje, šef stanice je pitao: „A zašto ste vi i vaša
supruga putovali u različitim vagonima?"

„Moja žena je trudna. Hteo sam da putuje u prvoj klasi."
„U svakom vagonu postoje kupei prve klase."
„Ali upravo sam vam objasnio. Naš vagon je poseban. Prevozi Turke koji hoće da
se vrate u Tursku iz Francuske. Tamo je strašna gužva."
„Zašto su svi ti Turci radi da se vrate kućama u tim zgužvanim okolnostima,
naročito kad su živeli u Parizu?" sarkastično je rekao.
„Beže od rata."

239

„Ali u Francuskoj nema borbi."
„Zar mislite da mi ne prolazimo kroz rat?"
„Naravno, ali Francuska nije u ratu."
„Ovo je rat, majn her39, svakog momenta se može proširiti bilo gde."
„Može se proširiti i na vašu zemlju."
„Mi smo neutralna zemlja i dajemo sve od sebe da tako i ostane, uprkos
nagovaranjima saveznika da promenimo naš stav."
„Ma nemojte."
„Da. Na primer, prodajemo hrom Nemačkoj iako se to Britaniji uopšte ne sviđa."
„Ne pokušavajte da promenite temu. Rekli ste da ste hteli da vaša žena putuje
prvom klasom, a ipak je i u njenom kupeu bila podjednaka gužva."
„Ali kako sam ja mogao unapred da znam da će biti tako?"
„Nego, ko su tačno ti putnici u tom vašem posebnom vagonu? Da nisu Jevreji?"
„Većinom su to Turci muslimani. Međutim, ima i nekih koji su Jevreji ili hrišćani.
Ali oni su turski državljani, rođeni i othranjeni u Turskoj."
„Je li tako?" rekao je Nemac provokativno se osmehujući.
„Sigurno, majn her, ne mislite valjda da bi Turska, u vreme kada se bori da ostane
neutralna, obezbedila vagon za prevoz Jevreja, zar ne? Ima jedna izreka kod nas u
Turskoj: Čak bi se i krave na to nasmejale."
Nemac je prasnuo u smeh. Izgleda da mu se dopala šala. Pošto nije razumela
nemački, Evelin je sedela pored svog muža i slušala, ali nije razumela ni reč.
„U tom slučaju, ako bih vam ja pokupio tih nekoliko Jevreja, Turskoj to sigurno ne
bi smetalo."
„Bojim se da se u tome potpuno varate. Turska se borila za svoje pravo da svoje
građane vrati iz logora čak i u Francuskoj. Ako biste uradili takvu stvar, što će
naravno biti vaša odluka, ja bih to morao da prijavim našoj ambasadi u Berlinu.
Ambasada bi morala da obavi sve neophodne istrage, a zatim da pošalje svoje
službenike ovde da srede stvar. Mogli bismo biti ovde zaglavljeni danima. Ne samo
to, već bismo vam i zauzimali jedan kolosek. Sve to zbog samo nekoliko ljudi. Je li
vredno toga, pitam ja vas? Što se mene tiče, iskreno, mogli biste sve uzeti."
„Zar niste malopre rekli da Turska ne bi upropastila svoju poziciju obezbedivši
vagon za Jevreje! Zar bi sada prošla kroz sve te muke za samo šaku njih?"
„To je pitanje prestiža, majn her. Pošto smo sekularna zemlja, želimo da svet vidi
kako poštujemo pravila našeg ustava. A što se tiče obezbeđivanja vagona za Jevreje,
sigurno niko ne može da zameri Turskoj što pomaže svojim građanima u nevolji, zar
ne? Vi sigurno razumete da je to samo simboličan potez, zar ne?"
„Vi ste baš nadareni za brbljanje. Puštam vas samo zato što su vam dokumenta
savršeno ispravna a žena vam je trudna. Samo se potrudite da ne smetate svojim
saputnicima ili službenicima na stanicama u našoj zemlji. Je l' to jasno?"
„Da, naravno, majn her, budite bez brige."

240

„U redu, sada povedite svoju ženu i postarajte se da sedi pored vas do kraja puta."
Ferit i Evelin su izašli iz kancelarije šefa stanice držeći se za ruke. Hodali su ka
vagonu sa zvezdom i polumesecom koji je čekao daleko, na kraju stanice.
„Zašto mi nisi rekao istinu, Ferite?" pitala je Evelin.
„Nisam hteo da te izložim bilo kakvoj opasnosti."
„Zašto bi bilo opasno da putujem u vagonu koji je poslala Turska da poveze
Turke?"
„To nije cela priča. Ima ljudi u vagonu koji imaju turske pasoše, ali nisu Turci. Ako
bi se to otkrilo ... Nisam hteo da putuješ u tom vagonu."
„Napravio si veliku grešku", rekla je Evelin, iznenađena svojim pomešanim
emocijama. Istovremeno je osećala i olakšanje i stravu.
Na kraju asfaltnog perona počeo je težak deo puta. Držali su se jedno za drugo dok
su se saplitali po kolosecima hodajući prema slaboj žutoj svetlosti u daljini.
Ljudi su se naginjali jedni preko drugih pokušavajući da gledaju kroz prozore. Kada
su ugledali Ferita i Evelin, počeli su da aplaudiraju sa oduševljenjem. Evelin se
iznenadila. Kondukter, koji je stajao pored vrata vagona, tražio je da vidi Evelininu
kartu. Iako je hteo da mu kaže da gleda svoja posla jer je ovaj vagon bio vlasništvo
njegove zemlje, Ferit je na najljubazniji način pokazao Evelininu kartu.
„Izvolite. Karta za ceo put do Istanbula."
„Ima li unutra mesta?"
„Sedeće meni u krilu", rekao je Ferit namignuvši čoveku.
Ušli su u vagon. Kada su prolazili pored Selvinog kupea, Ferit se obratio Aseu
rečima: „Neka se zna, mesje Aseo, da očekujem koncert da proslavimo naš povratak."
Vagon je krenuo na put tek sutradan ujutru. Vagon zvezde i polumeseca prikačen je
za teretni voz koji je išao u Bukurešt. Putovaće nešto sporije, ali neće imati usputnih
stanica što im je svima donelo veliko olakšanje. Iako ih esesovci negde budu
proizvoljno zaustaviti, provere neće biti tako stroge. Putovaće preko Lajpciga, Praga,
Bratislave, Budimpešte i na kraju će stići u Bukurešt. Kada budu stigli u Bukurešt,
iskrcaće se oni koji idu u Kostancu, a oni koji idu u Istanbul sačekaće da ih opet
povežu na drugi voz.
Čekati. Bežati. Kriti se i ponovo čekati na još jedan polazak, još jedan izlaz. Ići,
ići, ići bez odmora. Raštrkani na sve četiri strane sveta, tražeći utočište u svakom
uglu, boreći se za goli život. Naporno i beskrajno raditi bez prestanka, da bi zatim
iščupali svoje korene i morali da odu negde drugde. Je li to cena koju moraju da plate
zato što nemaju domovinu? Pripadnost rasi bez domovine njihova je sudbina.
Oči starog Asea bile su sklopljene. Oni u kupeu mislili su da spava, ali on je
razmišljao. Voz je prolazio kroz zemlje koje se graniče s njegovom domovinom.
Domovina u koju nije mogao da se vrati od svoje dvanaeste godine.
Leh je rođen u Poljskoj. Otac mu je umro kada je imao deset godina. Njegova majka
je upoznala jednog Nemca inženjera dok je radila kao sekretarica. Uzeli su se i

241

preselili u Nemačku. Poveli su i Leha sa sobom. Očuh je bio dobar prema njemu.
Poslao je svog pastorka u salcburšku muzičku akademiju kada je shvatio da je Leh
talentovan za muziku. Leh je marljivo učio da ne bi izneverio svog očuha. Njegova
najveća ambicija bila je da se jednog dana pridruži bečkom Filharmonijskom orkestru
kao violinista.

Kada mu je majka rodila brata, Leh je imao petnaest godina. Nije nikada bio
ljubomoran na svog brata. Naprotiv, kada je njegov brat krenuo u školu, shvatili su da
je genijalan. U to vreme, očuh mu je umro od infarkta, potpuno iznenada, poput
njegovog oca.

Nakon sahrane, kada su se vratili kući, majka je držala svoju glavu obema rukama i
govorila: „Od sada, Leh, moraš biti otac svome bratu. Poveravam ti ga. Hoću da ga
štitiš onako kako je tvoj očuh štitio tebe."

Od tog dana, Leh je napustio svoj san da postane čuveni violinista i da svira u
orkestru. Svirao je bilo gde i svuda gde bi mu za to plaćali. Da bi njegov brat mogao
da se školuje, on je svirao, i svirao, i svirao. Svirao je za njega da bi nastavio svoje
obrazovanje u najboljim srednjim školama, svirao je da bi platio letnje škole, za
posebnu obuku, da isprati brata kroz fakultet. Svirao je i svirao violinu. Nije se nikada
oženio, nije imao dece, pa ipak nikada nije zažalio ni zbog čega. Od svoje dvadesete
godine, osećao je da mu je brat kao sin. Bratovljev uspeh bio je njegov uspeh; njegova
sreća bila je i Lehova sreća.

Brat je uspeo da upiše doktorske studije u Americi pomoću sopstvenih stipendija.
Svi su očekivali da će se naseliti u Americi, ali umesto toga, oratio se u Nemačku da
bi bio koristan sopstvenoj domovini. Oženio se i osnovao porodicu. Od tog vremena
nadalje, uživali su u srećnim danima punim nade, svi zajedno povezani u porodicu.
Brat je bio dostigao vrhunac svoje karijere. Bio je poznat, uspešan i vrlo bogat.
Lehove žrtve nisu bile uzaludne. Do tada je već bilo kasno da krene za svojim
snovima, ali nije nimalo žalio što je odustao od sopstvenih ambicija radi svog brata.

Svi zajedno živeli su srećno i ugodno sve dok Hitler nije stupio na scenu. Tada je
nastao haos. Najpre su pobegli u Belgiju. Kada je njegov brat izgubio jednog svog
sina u uličnom okršaju, pobegli su u Francusku. Njegovom bratu ponudili su visoko
mesto predavača na Univerzitetu u Parizu. Lepo su se smestili i navikli se na život u
Parizu, sve dok Hitler nije stigao i tamo. Zatim su odbegli na jug, sve dalje i dalje na
jug. Njegova snaha, koja je bila bolesna otkako je izgubila sina, na kraju je izgubila
volju za životom tokom jednog od tih bežanja i umrla je.

Ovo je samo još jedan primer beskrajnog jevrejskog bežanja. Beg koji traje pet
hiljada godina! Nemci su sada bili svuda. Širili su se Evropom kao dim: Holandija,
Belgija, Poljska, Francuska, Čehoslovačka, Austrija, Mađarska. Nije se moglo pobeći
od njih. Izgledalo je kao da rade poput zlokobnog kancera koji se širi po svim
organima u telu. Ljudi su neprekidno bežali od njih, pod lažnim imenima i sa
falsifikovanim pasošima. Leh je stigao do tačke kada je samo želeo da odmori svoje

242

umorno i jadno telo i da pronađe mir ispod zemlje. Želeo je da se odmara negde u
Obećanoj zemlji, daleko od nemačkih vojnika, esesovaca, Gestapa i njihovih
saradnika.

Aseo se toliko umorio od razmišljanja da je konačno zaspao, kada su četiri
esesovska vojnika ušla u voz. Nije čuo kako se Rafo i Ferit raspravljaju s njima.

„Ovo je privatan vagon, kao što vidite, potpuno je pun", insistirao je Ferit, ali na
kraju morao je da odustane i napravi im mesta u jednom kupeu. Vojnici su pazili na
neku ratnu opremu koja je bila utovarena na teretnjak. Očigledno su odlučili da
uživaju u komforu luksuznog vagona. Mislili su da bi mogli da protegnu noge na
susedno sedište i da malo odspavaju.

Bilo je jutro kada je mesje Aseo otvorio oči. Bilo mu je drago što je sa svojim
saputnicima koji su mu postali poput porodice. Tešio ga je osećaj topline što je
zajedno s njima. Ukrcao se u voz za Istanbul da bi se odatle snašao da ode u Palestinu
– da umre u Obećanoj zemlji, takoreći. Ali sada, pošto je upoznao ove ljude, počeo je
da se oseća drukčije. Želeo je da može da nastavi ovo putovanje zauvek, kao da se
ušuškao u dugačku crnu kolevku ... Ćihu-hu ... ćihu-hu.

Ponovo su putovali kroz neverovatno divne predele. Lepa sela s kućicama od cigle
sušene na suncu, povrtnjaci, zelena polja s kravama koje su veselo preživale, gradovi
s kupolastim crkvicama, potoci koji se slivaju s planina, bujne zelene doline. Pogled s
prozora stalno se menjao. Sve je podsećalo na razglednice koje ljudi šalju jedni
drugima s malim toplim porukama nažvrljanim na poleđini.

Fazil se igrao sa Semjuelom i veselo gugutao. Žene su spustile svoje korpe s
hranom i svakoga nudile sirom, šunkom, krastavcima, hladnim mesom i voćem. Zigfrid
je igrao bekgemon s Marselom.

Voz je nastavljao svoj put, klopoćući kroz kaleidoskop prizora. Ne samo što je
nosio putnike kroz različite geografske oblike već ih je izlagao samom životu, noseći
ih kroz različite načine življenja, različite zemlje i kulture.

Tokom brojnih razgovora u kupeu, saputnici su saznali da će mesje Aseo, Semjuel i
njegova sestra nastaviti svoje putovanje do Palestine. Margo je odlučila da okuša
sreću u Istanbulu, nadajući se da će, kada se ovaj metež u Evropi završi, moći da se
vrati u svoju zemlju. Marsel i Konstanca će ostati u Istanbulu dok ne budu mogli da
srede sve za svoj prelazak u Ameriku. Imali su prijatelja koji je radio u američkom
konzulatu u Istanbulu, i on bi mogao da im pomogne. Računali su na njega kada su
krenuli na ovo putovanje. Davidov put se završavao u Istanbulu, baš kao i Rafov,
Selvin i Fazilov. A šta je s mesje Kohenom? Zigfrid nije rekao ništa o svojim
planovima.

Kad god bi ga neko pitao koje je njegovo odredište, davao bi neodređen odgovor
kao: „Srećan sam sve dok se krećemo." Bio je potpuno svestan toga da bi ga
gestapovci vratili u Nemačku ako bi se u bilo kojem trenutku ukrcali na voz i

243

prepoznali ga. Stalno se plašio toga.
Bio je prestravljen da bi Nemci, ako bi ga uhvatili, iskoristili njegovu bogomdanu

genijalnost za svoje projekte kojima bi iskorenili njegov narod. Kao i hiljade drugih
Jevreja, morao je da ostavi svoj posao, svoje bogatstvo, svoju porodicu, i na kraju i
svoje ime. Sada je bežao s pasošem koji je nosio lažno ime. Ime na koje nije mogao
da se navikne otkako mu je dato. Nije mogao da odgovori na pitanje: „Koje je vaše
odredište?" Možda je izbegavao ovo pitanje jer nije znao da li odlazi u smrt ili ne.
Zapravo, odlučio je da odmah oduzme sebi život ako ga budu uhvatili i već je
preduzeo sve neophodne mere. Ali šta ako se spase? Pre svega bi morao da održi
obećanje koje je dao nekome, obećanje koje je smatrao za sveto nekome ko mu je bio
veoma drag. A nakon što bi održao to obećanje, mogao bi na kraju imati mogućnost da
svoje znanje, iskustvo i otkrića posveti dobrobiti čovečanstva.

Voz je klopotao kroz hrastove i bukove šume koje su rasle jedne pored drugih.
Tutnjeći preko uskih mostova, koji su povezivali visoke litice, kružeći oko brda i kroz
duboke doline.

Došlo je veče. Putnici u kupeu spustili su svoje korpe s hranom i, pošto su im se
zalihe smanjile, delili su što su imali. Otvorili su jednu od Davidovih boca rajnskog
vina.

„Zar nije ostalo nimalo crnog vina?" pitao je Marsel.
„Bojim se da nije. Imamo samo belu. Ako bude još mnogo kašnjenje, moraćemo da
večeramo bez vina", odgovorio je David.
„Da večeramo? Vi ovo nazivate večerom? Za nekoga ko je morao da se dvanaest
dana krije u potkrovljima, ovo je gozba", rekao je mesje Aseo.
Marsel se osećao posramljeno. Istina, on i Konstanca su morali da se kreću iz
jednog dela grada u drugi i iz jedne kuće u drugu, ali sigurno nisu morali da se kriju u
skučenim potkrovljima. Shvatio je da su imali sreće, baš kao i sada. Makar su mogli
da pojedu nešto preostalog suvog kolača, malo sira i bajatog hleba.
Pošto su jeli samo suvu hranu, i Fazila je kao i sve njih mučila konstipacija. Pošto
je bio mali, stalno je plakao zbog te neugodnosti.
„Ako budemo stali u nekom gradu ili selu, morali bismo da nabavimo malo svežeg
voća i povrća", rekla je Selva svom mužu.
„Nemoj mi reći da hoćeš da kuvaš spanać!"
„Ne ismevaj me, Rafo, ozbiljna sam. Moramo nabaviti makar salate, svežih jaja i
paradajza."
„Ne znam hoće li nas vojnici pustiti da to uradimo."
„Zašto ne bi? Možemo i njima malo dati."
„Videću šta mogu da učinim. Pričaću s jednim od njih. Izgleda da im je onaj crni
vođa. Pitaću njega", rekao je Rafo.
Voz je nastavljao svoj put tresući putnike koji su bili sve umorniji i sve se više
dosađivali. Oblaci su bili vrlo nisko na nebu.

244

„Mislim da će pasti kiša", rekla je Margo. „Smračilo se."
„Smrkava se zato što je kasno, a ne zato što se sprema kiša", rekao je David.
„Kako je to divno! Još jedan dan je prošao", rekla je Selva.
Putovali su devet dana. Nekada su morali da čekaju satima, nekada su se
zaustavljali preko noći. Menjali su pravac, na jug, na sever, zatim ponovo na jug. Čak
su morali da menjaju i lokomotive. Nastavljali su svoje putovanje ponekad ne znajući
gde ili kada će se sledeći put zaustaviti. Jedno je bilo izvesno: polako ali sigurno,
brzinom kornjače, išli su prema svom odredištu.
„Ovo je kao da se igramo ćorave bake", rekao je David. „Kao da nam vežu oči,
zatim nastavljamo put, a onda nam skinu povez i ćiri-bu ćiri-ba! Našli smo se u
neočekivanom gradu ili naselju."
„Pa, meni je vreme da vam kažem laku noć", rekao je Aseo sklapajući tablu za
bekgemon. „Da vidimo gde ćemo se naći ujutru."
„Mora da smo sada vrlo blizu Bukureštu. Ako ne bude zastoja, trebalo bi da ujutru
pređemo bugarsku granicu."
„Hvala bogu. Muka se privodi kraju!"
„Nemojte biti toliko optimistični", rekla je Margo. „Zar se ne sećate one noći kada
smo mislili da ćemo se probuditi u Lajpcigu, a našli smo se ko zna gde?"
„Da, sećam se toga, a sećam se i one noći kada smo zaspali misleći da ćemo se
probuditi u Rumuniji. Vi ste bili tako srećni kada ste se probudili i shvatili da smo još
u Mađarskoj da su vam od radosti pošle suze."
„Pošto nema šanse da ćemo se vratiti u Mađarsku, hajde da se nadamo da će se sve
ovo ubrzo završiti. Aaaah ..." jauknuo je mesje Aseo, ne završivši rečenicu. Čvrsto se
držao za svoju levu stranu.
Zigfrid je skočio iz sedišta, dohvatio svoju torbu s police i iz nje izvadio neki lek.
„Šta je to?" pitala je Margo.
„I ja ponekad imam isti problem. Mogu li dobiti malo vode, molim vas?" Dodao je
nekoliko kapi leka u pola čaše vode i dao je svom prijatelju.
„Zašto ne prilegnete, mesje Aseo?" predložila je Selva. „Ja ću s decom sesti negde
drugde."
„Ne, molim vas, nemojte. Dobro sam. Vetar, pretpostavljam, baš ovde, ništa više."
„Samo se nadam da vetar u meni ne izađe napolje. Ako bude izašao, smrdeće kao
đavo", šapnuo je David Marselu na uvo.
„Toalet pakleno smrdi. Siguran sam da nam je svima dosta ovoga. Što pre stignemo
na odredište, to bolje", rekao je Marsel.
Na Selvino insistiranje, ispružili su Asea na sedišta, stavivši mu glavu na
prijateljevo krilo a noge na Perlu i Semjuela.
„Molim te, ne brini ni o čemu, pokušaj da malo odspavaš. Imam lek u džepu za
slučaj da te još bude bolelo", rekao je Zigfrid.
Drugi putnici su se konačno uljuljkali u san, dok je voz nastavljao svoj put kroz noć.

245

Konstancu je usred noći probudio zvuk hrkanja. Svi njeni saputnici izgledali su kao
da su u dubokom snu koje je donelo klaparanje voza. Tiho je preskočila svog muža i
išunjala se napolje. Odlučila je da ode u toalet dok svi spavaju i nema reda. Ušla je u
toalet i nakratko stavila glavu ispod slavine iz koje je kapala voda s mirisom rđe.
Uradila je šta je imala da uradi, a kada je izašla iz toaleta, ruke i lice su joj još bili
vlažni. Hodnik je bio mračan. Videla je mesec boje dinje na nebu. Izgledao je kao
vekna hleba koju je neko zagrizao. O, kako je žudela da zagrize svežu veknu hleba.
Otvorila je prozor da udahne svežeg vazduha, ali kada je shvatila koliko je ledeno
hladan, ponovo ga je zatvorila. Pritisnula je čelo na staklo prozora i pogledala u oštre
i pljosnate obrise planina. Mesec, koji je sijao iza njih, pravio je tamnoplave senke.
Kako je divno, pomislila je. Ja samo stojim ovde, a priroda mi se prikazuje. Toplota
u vagonu kao da joj je obavijala celo telo. Dlanovi su joj goreli. Podigla je ruke i
oslonila se na prozor da oseti vlažnu hladnoću. Ostala je tako neko vreme, a onda je
osetila kako joj neko diše u vrat. Par ruku čvrsto ju je uhvatilo za bokove i jedno telo
se naslonilo na njeno.

„Marsel", rekla je, „Oh, Marsel ..." Pokušala je da okrene glavu, ali Marsel joj je
držao glavu jednom šakom, a drugom je držao njene šake na prozoru. Muž joj je
strašno nedostajao. Volela je kad joj je ljubio vrat, milovao ga jezikom, kad je
osećala njegov dah svuda u svojoj kosi. Opirala se kada je pokušao da ode dalje.
„Marsel, nemoj, ne ovde, molim te, nemoj, neko bi mogao da krene u toalet."

Marsel joj je silom podigao suknju svojim kolenom. Konstanca je želela da njen
muž i nastavi i prestane. Šta ako bi neko izašao u hodnik? „Nemoj, rekla sam ti!" Ipak
je duboko u sebi želela da nastavi, da ne prekida. Kada joj je Marsel pustio ruke da bi
joj svukao gaćice, pokušala je da okrene svoju glavu prema njemu, ali bila je grubo
gurnuta na prozor. Bože moj! pomislila je. Bože moj! Ovo nije Marsel. Ovo nije moj
muž!

Ludački su se borili ispred prozora. Dok joj je jednom rukom čvrsto držao glavu,
drugu joj je stavio na usta da bi prigušio krike. Bezuspešno je pokušala da ujede tu
ruku preko svojih usta. Gaćice su joj bile oko kolena, a dugmad na njegovim
pantalonama već su bila otkopčana. Shvatila je da ju je pratio potpuno pripremljen ...
Bože moj! Vrisnula je iz sve snage: „Aaaaa!" Ali prigušeni zvuk izgubio se u buci
voza. Pomerala je kukove levo-desno pokušavajući da izbegne njegov stisak, ali imala
je sve manje snage.

David je bio u deliji. Spavao je na slami u zadahu stopala. Bio je mrkli mrak. Sve
je bilo prikriveno mračnim prekrivačem. Kao životinja u toru. Slama je smrdela na
vlagu i suvi izmet.

David je otvorio oči; tama oko njega bila je kao zid. Skočio je sa sedišta, sapleo se
o Fazilovu igračku i pao na Selvu.

„Aaa!"
„Pssst, Fazil spava. Svi spavaju. U redu je, možeš da prođeš."

246

David je napipao put do vrata i izašao u hodnik. Teško je disao. Krenuo je da
otvori prozor. Trebao mu je hladan vazduh da bi se razbudio i došao sebi. Želeo je da
ga to spase noćne more koju je upravo sanjao.

Koračao je prema prozoru. Šta je to? Glas. Da li je to neko stenjao? Nasmešio se
sam sebi. Osnovni instinkti očigledno prevazilaze okolnosti. Zatim, kada je krenuo
natrag u kuge, shvatio je da je stenjanje imalo drukčiji ishod. „U pomoć, molim vas,
pomozite mi ..." Iako je bilo promrmljano, to je očigledno bila žena. Krenuo je prema
zvuku. U hodniku osvetljenom mesečinom, video je krupnog čoveka kako beži.
Potrčao je za njim, ah sapleo se o nešto. Na podu je ležala žena. Kleknuo je.

„Bože moj! Konstanca!"
Čučala je ispod prozora i drhtala, pribivši kolena uz grudi i rukama obgrlivši noge.
„Šta se desilo?"
Konstanca je pokušala da objasni, ali jecala je i David nije mogao da razume šta je
govorila.
„Da li ti je onaj čovek nešto uradio?"
Konstanca je potvrdno klimnula.
„Ko je to bio? Jesi li ga prepoznala?"
Konstanca je odmahnula glavom.
Sada se već kidala od jecaja i žalosno plakala. David ju je zagrlio i gladio joj kosu.
„Nemoj da plačeš, gotovo je, sada je gotovo, molim te, smiri se. Hajde da se umiješ.
Molim te, ne plači."
Začuli su buku i oboje podigli pogled. Marsel je stajao odmah do njih i zapanjeno
ih gledao.
Voz je nastavljao svoj put. Svi putnici u kupeu osim Konstance probudili su se
ujutru jedan za drugim. Ona je spavala pored prozora kolena priljubljenih uz grudi,
pokrivena svojom kišnom kabanicom. Aseo se tog jutra osećao dobro, ali Marsel nije.
Nije mogao da se smiri. Išao je do toaleta i nazad, gore-dole hodnikom, pušio. Zigfrid
je bio vrlo tih, kao i obično. Tako i David.
Selva i Margo su ponovo spustile svoje korpe s hranom i spremile doručak: gorka
kafa koja je ostala na dnu termosa, kuvana jaja, hleb i med koji su prethodnog dana
kupili od lokalnih seljaka.
„Mesje Aseo, danas ne smete da propustite doručak", rekla je Selva. „Med je
izvrstan i divno miriše na cveće."
„Kao i vi, madam, a vi ste i slatki kao med."
Selva je pocrvenela iako je čovek imao skoro osamdeset godina. Ko zna? Možda i
nije bio tako star. Ponekad teške okolnosti u životu i bol dodaju godine spoljašnjem
izgledu.
Ferit i Evelin su došli u posetu. Da nije bilo onog incidenta u Berlinu, Ferit bi
svojoj ženi pronašao mesto sa Selvom i Margo da bi mogle jedna drugoj da prave
društvo, ali nakon te noći, Evelin nije uopšte htela da se odvoji od Ferita. Kada su

247

ušli, David je ustao.
„Molim vas, sedite na moje mesto, madam", rekao je, ponudivši svoje sedište

Evelin. „Ja ću otići na vaše mesto. Možete ostati koliko god želite."
„Samo trenutak, Davide, imam nešto svima da vam kažem", rekao je Ferit.

„Približavamo se Bukureštu. Otkačiće nas sa ovog teretnog voza kada budemo stigli
tamo. Po svemu sudeći, povezaće nas s jednim putničkim vozom kojim ćemo ići
odande nadalje. Hteo sam da kažem svima koji hoće da siđu s voza da ćemo u stanici
provesti samo oko pola sata."

„U redu", rekao je David. „Pokušaću da nabavim nešto vina. Izdržaću uz piće."
„Primetila sam da danas baš ne ličiš na sebe", rekla je Margo. „Pretpostavljam da
ti je već dosta, kao i svima nama."
„Nego šta!"
Dok je išao prema Evelininom kupeu, nabasao je na Marsela.
„Imaš li sekund?"
„Da, naravno. Šta nije u redu?"
„Samo ne mogu da shvatim kako nisi mogao da vidiš tog tipa, Davide."
„Rekao sam ti stotinu puta. Video sam ga samo s leda dok je bežao."
„Koje mu je boje bila odeća? Je li nosio uniformu?"
„Izgleda da nisam bio sasvim jasan. Rekao sam ti, bilo je vrlo mračno. Mora da je
nosio tamnu odeću. Bio je krupan čovek. To je sve što sam primetio, da je velik."
„Ima tačno četrdeset devet krupnih momaka u ovom vagonu."
„Nemoj mi reći da si proveravao svaki kupe. Jesi li poludeo?"
„Prosto moram da nađem to đubre."
„Slušaj, Marsele, kladim se da je to bio jedan od vojnika. Ko bi drugi uradio tako
nešto osim ako nije seksualni manijak?"
„Moram nešto da učinim."
„Šta, do đavola, možeš da učiniš? Da nećeš da ih pitaš ko ti je silovao ženu?"
„Zašto da ne?"
„Marsele, preklinjem te, kontroliši se. Inače ćeš nas sve uvaliti u nevolju. Ostalo
nam je još samo nekoliko dana u ovom vozu. Budi razuman, tako ti boga. Pretpostavi
samo na trenutak da neko od njih prizna zločin, šta bi onda uradio? Ne možeš da ga
pretučeš."
„Ko kaže da ne mogu?"
„Ako bi to uradio, automatski bi nas sve stavio u situaciju da će sve kroz šta smo
prošli u poslednjih devet dana otići do đavola. Svi ćemo istrunuti u nekom rumunskom
zatvoru. Zapravo, ako napadneš esesovca, možda će nas čak poslati u neki zatvorski
logor u Nemačkoj. Hoćeš li da ti još jednom ispričam kako to izgleda?"
„Možda bi trebalo da te lupim posred lica", rekao je Marsel.
„Ti si poludeo", rekao je David, odgurnuo Marsela u stranu i prošao.
Zašto ja, do đavola, privlačim sve ove nevolje? pomislio je David. Da nije zato

248

što se ne molim na Sabat?
Kada se voz zaustavio u Bukureštu, svi su jurnuli napolje iz svojih kupea. Esesovci

su stajali u hodniku i pokušavali da ih spreče da siđu. „Halt! Halt!" vikali su.
„Šta sad oni hoće?” pitala je jedna žena.
„Izgleda da moraju oni prvi da siđu", objasnio je Ferit. „Moraju da otkače vagon.

Mi ćemo sići kasnije. Po svemu sudeći, premestiće ovaj vagon na neki drugi peron
kada ga budu otkačili."

„Hej, Marsele! Zar ih nisi čuo? Gde si krenuo?"
„Do toaleta."
Marsel je otišao i zaustavio se ispred izlaznih vrata. Vojnici su išli prema vratima
šaleći se i smejući među sobom. Jedan od njih mahao je prema Marselu i rekao na
nemačkom: „Ne silazi sada! Kasnije, kasnije!" To je bio jedan lep mladić. Marsel je
klimnuo glavom da pokaže da je razumeo. Ugledao je najvišeg i najvećeg među njima.
Lepi vojnik je sišao prvi, za njim je sišao neki drugi vojnik, a zatim veliki čovek.
Marsel je namerno postavio svoje stopalo da ga saplete, a on je pao na glavu. Čovek
koji je išao za njim naleteo je na njega i takođe pao. Marsel je video kako se puška
drugog čoveka zabija u vrat velikog. Čim je to video, utrčao je u toalet i zaključao
vrata.
Stigli su u Bugarsku u nešto manjem broju. Četrdeset sedam putnika iskrcalo se u
Bukureštu da bi nastavilo svoje putovanje ka Kostanci.
Ferit je sišao s voza da bi pokušao da ubrza odvajanje njihovog vagona. Nije
razumeo zašto vojnici, koji kao da su se naljutili, nisu žurili. Morao je da žrtvuje
njihovu poslednju teglu kafe da bi ih podmitio da krenu na posao.
Ovo beskonačno putovanje bližilo se kraju. Bugarska granica bila je obaveštena o
njihovom dolasku. Ovoga puta, nisu ih detaljno pretresali. Kao i obično, Ferit je
pokupio polovinu pasoša a Rafo drugu polovinu, i dali su ih na pečatiranje.
Policajac im je rekao: „Nije vam dozvoljeno da stajete u Bugarskoj; morate samo
da prođete kroz nju."
Ferit je pomislio: Ko bi, dođavola, uopšte i hteo da stane ovde, ali je zapravo
ironično rekao: „Čak ni ako budemo imali hitan slučaj?"
„Da li vam je neko u vozu bolestan?"
„Ne."
„Imate li neke zarazne bolesti?"
„Naravno da ne. Zašto ste, zaboga, to pitali?"
„A zašto ste vi onda postavili svoje prvo pitanje?"
Bolje da sam se zagrcnuo, pomislio je i odgovorio: „Samo sam se našalio."
„Ovo nije šala. Živimo u vreme kada ranjeni vojnici mogu umreti u vozu i tako
raširiti zarazu. Ako vam se to bude dogodilo, morate obavestiti vlasti. Morali biste
objaviti uzbunu."
Ferit je prekinuo čoveka: „Nema vojnika u našem vagonu. Tu su samo muškarci,

249

žene i deca koji svi jedva čekaju da se vrate u svoju zemlju živi i zdravi. Možete da
pogledate ako želite. Samo sam se šalio." Ferit se preznojio.

Čovek je malo razmislio. Očigledno je bio birokrata, zalepljen za pravila i propise.
„U redu, možete uzeti svoje pasoše."

„Hvala vam."
Ferit je trčao celim putem do vagona. Popeo se, stao nasred hodnika i povikao:
„Slušaj 'vamo, nema stajanja do Edirna. Nema izlaženja iz voza i nema umiranja. Je l'
jasno?"
Svi putnici su oduševljeno aplaudirali. Do Edirna ... Edirn ... EDIRN ... Nijedan
grad na celom svetu nije mogao bolje da zvuči u njihovim ušima. Edirn je značio
oslobođenje. Značio je dostizanje cilja. Značio je mir. Novi početak, preporod!
Voz je krenuo. Svi su bili puni radosti. Samo je Konstanca i dalje bila tužna. Nije
izašla iz voza u Bukureštu i celog dana nije ništa jela.
„Ti uopšte ne izgledaš dobro. Pitam se da nemaš groznicu", rekla je Margo,
stavljajući svoju ruku Konstanci na čelo. „Svejedno, skoro smo stigli. Sigurna sam da
će ti biti mnogo bolje kada večeras budemo stigli u Edirn.."
„Šta je bilo?" pitala je Selva.
Konstanca nije odgovorila. Sklopila je oči i pravila se da spava.
Margo i Selva su izašle iz kupea da bi otišle u posetu kod Evelin.
„Čini mi se da se nešto dešava između Marsela i njegove žene", rekla je Margo.
„Čitav dan nisu progovorili ni reč jedno s drugim."
„Ne bih rekla", odgovorila je Selva. „Da su se svađali ili tako nešto, mi bismo to
sigurno čuli. Tamo ne možeš ni da kineš a da svi ne saznaju."
David je pušio pored prozora.
„Davide, danas pušiš kao smuk", rekla je Margo. „Nadam se da ćeš otvoriti to vino
što si večeras uzeo u Bukureštu."
„Nisam ništa uzeo."
„Molim!? Zašto nisi? Zar ga uopšte ne prodaju na stanici?"
„Iskreno, nisam ni pitao."
Izgleda da nas je ovo putovanje sve napatilo, pomislila je Margo. Kako je to
čudno, neko bi pomislio da će ljudi biti sve srećniji što se više približavamo
destinaciji, ali izgleda da je sasvim suprotno.
Svi su se sada smestili u svoje kupee. Euforija koju su osećali kada su ušli u
Bugarsku do sada je nestala.
Marsel nije hteo da igra bekgemon, David je imao kiselo lice, a Konstanca je i
dalje dremala u svom uglu. Atmosfera je bila teška. „Mesje Aseo", rekla je Selva, „da
li biste mi učinili uslugu?"
„Za vas sve, madam."
„Čini mi se da ovu atmosferu treba malo podići. Šta kažete na to da vam David
dohvati violinu s police pa da nam nešto odsvirate?"

250