Ajše Kulin - Poslednji voz za Istanbul

Tarik Aridža je živeo u jeftinom hotelu otkako je kročio u Pariz. Dok je sedeo u
taksiju sa svoja dva kofera na putu ka novom stanu, bio je vrlo srećan. Selidba u
iznajmljeni stan značila je da više ne mora da živi u sobi poput ćelije u kojoj je bio
samo krevet, noćni sto i orman. Njegov novi dom imao je dve spavaće sobe, malu
dnevnu sobu, kuhinju dovoljno veliku da u nju stane mali sto za doručak, i veliko
kupatilo sa ogromnom kadom i bideom. Štaviše, bio je potpuno namešten i nalazio se
blizu ogromne metro stanice i autobuskih stajališta. Ukratko, bio je skoro savršen. Što
se Tarika ticalo, njegov jedini problem je bio finansijski: zbog visoke stanarine
moraće s nekim da deli stan. Taj neko bi bio Muhlis, njegov kolega u konzulatu. Kada
je Tarik pričao Muhlisu o stanu koji je video i pomenuo da mu je preskup, Muhlis,
koji je i sam tražio odgovarajući stan, odmah je ponudio da stanuju zajedno. Pošto su
u stanu bile dve spavaće sobe, Tarik je pomislio da je to dobra ideja. Sada kad je
trebalo da potpišu ugovor, on odjednom više nije bio siguran u to. Da li će moći da
stanuje s nekim s kim je radio svaki dan? Hoće li moći da se izdrži s nekim ko nije
prestajao da priča i stalno se šalio?

Međutim, odluka je već bila doneta, tako da su nastavili dalje, potpisali ugovor i
platili depozit.

Na dan kada je trebalo da se sele, Muhlis je morao da odnese neka dokumenta
turskoj ambasadi u Višiju, pa je Tarik morao sam da prenese svoje stvari. Nakon što
je sve stavio u odgovarajuće police, izašao je napolje da prošeta, seo u kafić, naručio
čašu pernoa i uživao u cigareti. Planirao je da proslavi ovaj dan iz nekoliko razloga,
ali važnije od selidbe u novi stan bilo je to što mu je telefonirala Sabiha!

Bilo je prošlo već skoro dve godine otkako je poslednji put čuo Sabihin glas. Bio
je tako iznenađen i uzbuđen da je Muhlis, koji je sedeo za njihovim stolom, gestovima
pitao šta se dešava.

101

Sabiha je molila Tarika da njenu sestru s porodicom zaštiti od Nemaca koji su
krenuli na jug. Tarik se pitao ko ih može zaštititi od Hitlera. Zar je mislila da je Tarik
bog? Tarik je objasnio da i Selva i njen muž imaju besprekorna dokumenta i da se
stoga mogu vratiti u Tursku ako žele. Sabiha je rekla Tariku i za očev srčani udar. Ako
se nešto desi Selvi i njenom sinu, starčevo srce neće biti dovoljno jako da to izdrži.
Sve što je Sabiha ispričala Tarik je primao kao da je slušao novosti svoje porodice.
Trebalo mu je dosta vremena da uteši Sabihu i uveri je da se Selvi ništa neće desiti.
Obećao je da će obavestiti Selvu o redu vožnje vozova iz Pariza za Istanbul. Svakako
će insistirati na tome da oni moraju da napuste Marselj i svakako će štititi nju i njenu
porodicu.

Rekao je sve to preko telefona, ali kako će to postići, to je bila druga stvar. Jedino
što je bio u mogućnosti da uradi jeste da kontaktira s Nazimom Kenderom u Marselju i
zamoli ga da pripazi na Selvu. Kad malo bolje razmisli, zar neće Nazim Kender
smatrati čudnim to što mu Tarik traži da zaštiti udatu ženu? Ne, on to sigurno ne bi
mogao.

Čim je spustio slušalicu, zbog svoje ljubavi prema Sabihi, osetio se obaveznim da
makar proveri vozove za Istanbul. Putovanja vozom kroz okupirane zemlje bila su
veoma opasna. Zbog sukoba na putevima polasci su bili u haosu. Nije bilo moguće
tačno znati kada će voz krenuti iz Pariza, niti kada će stići. Sigurno nije mogao da tera
Selvu da krene na takav put, ali dok je ispitivao, naleteo je na još jedan tračak nade.
Otkrio je da su turske diplomate bile u procesu razrađivanja plana kako da sakupe, u
Parizu, sve te Jevreje koje su spasli radnih logora i pošalju ih vozom u Istanbul a
zatim preko mora u Palestinu. Upravo je turski ambasador u Višiju rekao Tariku za taj
plan. Neće biti lako postići taj zadatak. U skladu s planom, turska vlada bi iznajmila
vagon i zakačila ga za jedan voz koji bi išao ka Edirnu. Pošto je Turska bila neutralne
zemlja, isprobaće svoja prava da uzme kočiju pod svoju zaštitu. Mnogo napora je
uloženo da se taj plan sprovede u delo. To je značilo da će makar on moći nešto da
uradi za Sabihu. Bio je zadovoljan zbog toga.

Tarik je još zbog nečega bio zadovoljan.
Sabiha mu je rekla preko telefona da je počela da odlazi kod jednog psihijatra. Po
svemu sudeći, on je diplomirao u Austriji i bio je veoma neobičan lekar. Nije bio
jedan od onih psihijatara koji bi se otarasiti pacijenta prepisavši mu pilule za
spavanje i sedative; naprotiv, provodio je vreme pričajući s pacijentima i tako
dosežući koren njihovih problema. Sabiha ga je viđala dva puta nedeljno i bila je
veoma zadovoljna njime. Nije sudio, nije nabacivao krivicu, čak je nije ni savetovao;
jednostavno ju je slušao.
Sabiha je konačno našla nekoga s kim je mogla da priča i priča i priča o svojim
unutrašnjim strahovima i sumnjama. Budući malo ljubomoran, Tarik je pitao kakav je
čovek bio taj stručnjak – da li je star, da li je lep? Ne, nije star. Da, lep je. „Zaista!"
odgovorio je Tarik. Sabihin glas je za njegove uši bio kao muzika. Podsetila ga je da

102

je taj psihijatar, na kraju krajeva, lekar, i da nikada ne bi mogao imati ulogu lojalnog
prijatelja. Sabihi je zaista nedostajalo Tarikovo nežno prijateljstvo.

Do večeri, Muhlis je stigao u novi stan noseći brdo stvari koje je kupio, što je
odmah odneo u kuhinju i sklopio na različite police.

„Šta je, zaboga, sve to? Šta si to, pobogu, nakupovao?" pitao je Tarik.
„Ovo su stvari zbog kojih vredi živeti – razni sirevi, vina i hleb."
„Mislio sam da bismo mogli napolje na večeru."
„Ovo nije večera, dragi moj prijatelju, ovo su stvari iz prodavnice delikatesa."
„Gde si našao ovaj sir? Pitao sam prodavca preko puta kada sam dolazio kući, ali
nije bilo brija20. Rekao mi je da ga nije lako naći u poslednje vreme ... Bože dragi!
Pogledaj sva ta vina. Ko će popiti sve to, pobogu?"
„Ja mogu da nađem bilo šta", rekao je Muhlis, „a što se vina tiče, to je za nas i naše
goste, naravno."
„Kakve goste?"
„Samo sačekaj i videćeš. Ferit i njegova žena će uskoro biti ovde. Ferit je moj
prijatelj iz Galatasaraja, moje škole u Istanbulu. Završavao je poslediplomske studije
ovde kada je pukao rat i nije mogao da se vrati kući, pa sada predaje na fakultetu.
Siguran sam da će ti se dopasti. On nije bezobrazan kao ja. Ozbiljan je poput tebe i,
dozvoli da kažem, takođe je vrlo talentovan. Bio je prvak na trkama u školi i veoma
dobar glumac u školskim predstavama. Nikada neću zaboraviti noć kada je upao u
ekstazu i igrao kazahstanski ples! Svi smo zanemeli."
Tarik je bio iznerviran. Nadao se da će posle večere slušati radio čitati knjigu to
njegovo prvo veče kod kuće. Radovao se što će moći rano da legne i što će čak imati
prilike da razmisli o jutrošnjem telefonskom pozivu. Pokušao bi da se priseti
razgovora reč po reč i možda uspeo da pročita nešto između redova. Pokušao bi da
mirne glave analizira Sabihin uznemiren ali srećan ton glasa.
„Voleo bih da si me prvo pitao", rekao je Tarik.
„Možeš ostati u svojoj sobi ako ne želiš da nam se pridružiš. Mislio sam da bi bila
dobra ideja da proslavimo naš prvi dan u novom domu."
„Bilo bi me stid da ostanem u svojoj sobi, ali voleo bih da me ubuduće pitaš pre
nego što ponovo pozoveš goste."
„Neko bi pomislio da smo još u školi! Čuj, Tariče, znaš da se prema tebi uvek
ophodim s poštovanjem kao prema nadređenom na poslu, ali moraš da shvatiš da, ako
ćemo deliti ovaj stan, moramo imati jednaka prava, inače to neće uspeti. Obojica bi
trebalo da smo u mogućnosti da dođemo i odemo kad hoćemo. Moramo biti slobodni
da pozovemo koga hoćemo da dođe kod nas, možda žensko društvo ili goste s kojima
želimo da se zabavljamo kod kuće. Da li je to tebi u redu? Na kraju krajeva, nismo
više deca, zar ne?"
„Ako nemaš ništa protiv, voleo bih da razmislim o ovome. Ako se ne složim,
verujem da bi moglo biti bolje da se rastavimo pre nego što uništimo naše

103

prijateljstvo", rekao je Tarik odlazeći u svoju sobu. Seo je na fotelju pored prozora.
Nije uključio svetlo, sedeo je i razmišljao pod svetlom ulične svetiljke. Da li je
čudan? Pitao se. Muhlisove reči su ga iznenadile. Šta je ono rekao? Rekao je da treba
da budu slobodni da dovedu koga žele – uključujući žensko društvo. I sam je bio
mladić, ali nikada mu nije palo na pamet da bi možda želeo da dovede ženu, naročito
ako neko spava u susednoj sobi. Ovo je zbilja razlika između nekog koje odrastao u
Anadoliji i nekog iz Istanbula. I sama pomisao na to bila je dovoljna da pocrveni neko
ko je išao u licej u Sivasu, ali bilo je sasvim normalno za nekog ko je išao u
galatasarajski licej u Istanbulu. Možda je bilo vreme da Tarik odraste. Možda je bilo
vreme da shvati da se život ne sastoji samo od odlazaka na posao i da ljubav nije
satkana od zaljubljenosti u snove o ženi koja nikada neće biti njegova. Možda je to što
je upoznao Muhlisa bilo božje delo. Da li je Muhlis medijator koji će ga izvući iz
njegove ljušture, upoznati ga s novim prijateljima i novim mestima? Da li je on neko
ko bi mogao da proširi njegove horizonte predstavljajući mu pariski noćni život i
barove u kojima bi mogao da uživa u društvu žena?

Izašao je iz svoje sobe i otišao u kuhinju gde je Muhlis ređao razne sireve na tanjir.
Tarik je stavio svoju ruku na Muhlisovo rame i progovorio svojim uobičajenim
mirnim glasom.

„U pravu si, prijatelju. Nismo u školi, već u našem stanu, našem domu, moraš biti
slobodan da dođeš i odeš kad želiš, i naravno da moraš biti slobodan da pozoveš
svoje prijatelje kad god želiš. Moj jedini zahtev je da me obavestiš kada pozivaš
ljude tako da mogu da isplaniram šta ću da radim ako ne želim da vam se pridružim.
Mogu da odem u bioskop ili gde god."

Na kraju večeri, Tariku je bilo drago što je odlučio da im se pridruži. Ferit i
njegova žena su zaista bili veoma prijatni. Doneli su bocu vina i zanimljiv razgovor je
lako tekao. Sasvim suprotno od Tarikovih očekivanja, ispostavilo se da je Ferit
razuman i svestran čovek, i da uopšte nije bio dendi kakvog je Tarik očekivao. Bio je
upravo onakav kako ga je Muhlis opisao. Njegova žena Evelin bila je veoma fina
Francuskinja koja je upoznala Ferita na fakultetu; poznavali su se oko šest godina, a
konačno su se venčali šest meseci ranije. Evelin je pomalo pričala turski, ali s
naporom. Međutim, kako je veče teklo, nakon nekoliko flaša vina više nije bilo
jezičkih barijera. Svima je bilo prijatno zajedno i pričali su o svemu pod suncem.
Neizbežno, razgovor je skrenuo na rat koji je progutao Evropu i na užasne uslove u
kojima su živeli. Ferit je delio njihovo mišljenje o okrutnom i nehumanom stavu
Nemaca prema Jevrejima. I sam je u svom stanu krio nekoliko Jevreja, svojih
prijatelja s fakulteta. Pošto su se bojali da sami odu u konzulat, on je otišao i popunio
formulare umesto njih.

Tarik im je ispričao kako je i sam spasao neke Jevreje iz Gestapovih ruku. Muhlis
je opisao kako je jedna starica koju je Tarik spasao uporno pokušavala da ga poljubi
celim putem do konzulata u autu. Svi su prasnuli u smeh.

104

Evelin je takođe imala šta da ispriča. Po njenoj priči, čula je užasne izveštaje od
verenika svoje prijateljice o dešavanjima u radnim logorima. Kako je on to saznao?
Izgleda da su mu, pošto je bio pristalica Nemaca, dozvolili da kamionetom dovozi
namirnice u logor. Za vreme tih dostava pričao je sa onima koji su radili u logoru i
saznao da se tamo dešavaju takve surovosti od kojih se diže kosa na glavi. Naravno,
to je bio kraj njegovih pronemačkih stavova.

Evelin, Ferit, Muhlis i Tarik ostali su budni i razgovarali sve do ranih jutarnjih sati
iako su njihovi glasovi na kraju bili pomalo nerazgovetni kao posledica popijenog
vina. Užasne priče koje su razmenili dovele su do toga da oni zaključe kako tim
jadnim ljudima treba podrška, i svi su obećali da će uraditi sve što mogu da im
pomognu.

„Ti ionako radiš sve što možeš", rekao je Ferit, „ali na neki naš mali način, i mi
radimo naš deo!"

„Zaista, na šta misliš? Neko udruženje, organizacija, šta?"
„Ne, nije baš tako", rekao je Ferit, ustajući iza Tarika, i uključio radio. Vrteo je
dugme dok nije našao stanicu s muzikom. Tako je razgovor došao do kraja. Do
vremena kada je Muhlis još jednom otišao do radija i pronašao muziku za igru,
njihovo raspoloženje se malo promenilo.
Kada su gosti otišli, Tarik i Muhlis su sredili nered i povukli se svako u svoju sobu.
Tarik je legao na leđa s rukama ispod glave; bio je dosta pijan, ali zadovoljan.
Ovaj cimer koji je imao verbalnu dijareju sigurno je uspeo da doda malo boje u
njegov život.

105

Sabiha je sedela na fotelji sa stopalima podignutim na klupicu za noge u dr Sahirovoj
sobi za terapiju, pokušavajući da se opusti.

„Sačekaćemo dok ne budete spremni, kao i obično", rekao je njen doktor. „Molim
vas, nemojte pričati dok ne budete spremni. Samo lezite i opustite se, dozvolite da vas
vaše misli obuzmu. Danas mogu čak i da vam pustim neku muziku, ako želite. Znam da
volite klasičnu muziku. Imam ovde Bramsov Koncert za klavir. Da li biste želeli da
ga slušate?"

„Oh da, molim vas."
Dr Sahir je uzeo veliku crnu ploču, pažljivo obrisao prašinu s nje i stavio je na
gramofon. Nakon uvodne buke grebanja igle po ploči i prvih nekoliko nota muzike,
Sabiha je zatvorila oči i slušala končerto koji je tako dobro znala. To joj je sigurno
pomoglo da se opusti, jer je bila skoro zaspala. Mogla je da čuje doktorov glas, ali
nije bila sigurna gde je on. Nije bio tačno ispred nje, dakle: da li je sedeo iza nje, ili
se šetao po sobi? Malo je pričao pa zatim malo slušao, s vremena na vreme
postavljajući pitanja.
„Da li se sećate dana kada se rodila vaša sestra?"
„Jedva, kao kroz san ... Imala sam oko dve ili dve i po godine. Ne mogu reći da se
toga jasno sećam."
„Da li ste imale zajedničku sobu?"
„Ne, Selva je spavala u maminoj sobi oko godinu dana."
„Mora da ste vi zbog toga bili ljuti."
„Da, naravno. Stalno mi je uzimala stvari koje su ranije pripadale meni.
„To je vrlo uobičajen oblik ljubomore kroz koji prolazi većina dece kada im se
rodi brat ili sestra."
„Ne verujem. Sa mnom je bilo malo drugačije. Sećam se da je bilo situacija kada

106

sam htela da je ubijem."
„Ma hajdete!"
„Pa, možda ne baš da je ubijem, ali definitivno sam ponekad želela da je mrtva.

Kada je imala boginje, na primer, sklonili su me zato što nisu hteli da se i ja zarazim."
„Gde su vas sklonili?"
„Kod moje babe s tatine strane, zato što kada su boginje postale ozbiljnije, moja

druga baba je danima boravila kod nas naročito zbog toga da bi se starala o mojoj
sestri. Sećam se da su mi govorili da se molim za Selvu pre spavanja. Jesam se
molila, ali ne da ozdravi. Molila sam se da umre."

„Osećali ste se napušteno?"
„Naravno! Imala sam samo šest godina, htela sam da budem sa svojom porodicom
čak i po cenu da dobijem boginje."
„Šta se zatim dogodilo?"
„Zatim? ... Zatim? ... Onda se Selvino stanje pogoršalo – to jest, kada sam se molila
da umre. Kada je moja baba saznala za to, povela je dedu i zajedno s njim odjurila.
Proveli su tamo celu noć. Ja sam se strašno uplašila i plakala sam cele noći. Tada sam
počela neprestano da se molim da moja sestra ozdravi."
„I jeste."
„Da, hvala bogu, ozdravila je, ali moram da priznam da sam osećala kajanje i bol
dugo posle toga. Uvek sam se osećala krivom pred njom zbog toga."
„Da li je bilo još takvih događaja?"
„Ne baš takvih. Ali kako smo odrastale, mora da je bilo detinjastih osećanja,
pretpostavljam."
„Pričajte mi o tome."
„Ponekad bih se strašno naljutila na svoju sestru i želela joj užasne stvari."
„Kao na primer?"
„Oh, ne znam ... Jednom kada su joj ponudili da igra glavnu ulogu u školskoj
predstavi, na primer, osećala sam da je trebalo da tu ulogu dobijem ja. Na kraju
krajeva, bila sam starija od nje. Osećala sam da je to bilo moje pravo."
„Zašto su tu ulogu dali njoj?"
„Zato što je bila kao pritka. To je bila muška uloga."
„I?"
„Želela sam da se razboli i da izostane s prve predstave. Tog dana je padao sneg,
sve je bilo prekriveno belim. Možete li da verujete? Ona padne i slomi ruku!"
„Zaista! Neverovatno! I šta ste tada uradili?"
„Bilo mi je užasno žao, savest me je strašno mučila. Naravno, nisam mogla nikome
da kažem. Htela sam da olakšam svoju savest pa sam je služila kao rob dok se nije
oporavila."
„Da li ste joj otkrili svoja osećanja?"
„Htela sam, zapravo, veoma mnogo, ali nisam mogla, ona mi ionako ne bi verovala.

107

Ona je vrlo naivna i uvek misli dobro. Misli da je mnogo volim."
„Pa i volite je, zar ne?"
„Da, volim je. Veoma. Ali mora da sam ceo svoj život bila ljubomorna na nju."
„Čujte, hanuma Sabiha, verujte mi, sva prvorođena deca imaju slična osećanja kada

mlađe dete dobije više pažnje nego oni. Strašno su ljubomorna što moraju da dele
roditeljsku ljubav. Postepeno, kako odrastaju, to osećanje nestaje."

„Možda je tako, ali ja osećam da su tragovi još tu. Ne mogu tačno da uprem prstom
u njih, to je kao griža savesti. Osećam da sam možda na neki način uticala na sestrin
život svojim besmislenim napadima ljubomore."

„Niko od nas nije dovoljno moćan da potpuno utiče na tuđe živote."
„Čak ni ekstremno ljubomorna prvorođena deca?"
„Apsolutno ne! Da li mislite da su sva prvorođena deca ljubomorna?"
„Zar niste to upravo rekli?"
„To je moje viđenje. Želim da čujem vaše."
„Slažem se s vama, verujem da su sva prvorođena deca kazna božja!"
„Zašto?"
„Zato što su lukava i spremna da spletkare. Pokušavaju da manipulišu životima onih
koji su rođeni posle njih zato što žele sve igračke, svu odeću, svu ljubav samo za
sebe."
„Prvorođena deca? Mislite i na dečake i na devojčice?"
„Pa, ne znam za dečake, možda su oni drukčiji."
„Da li je to razlog što ne volite prvorođene devojčice? Šta mislite o tome?"
„Čujete li tu muziku, doktore? Možete li da čujete silinu uzbuđenja? Ta ... taa-ta-
tata-taa-ta ... Kakav prekrasan končerto! Oduvek sam želela da dobro sviram klavir.
Imate li kojim slučajem neki od Betovenovih končerta?" pitala je Sabiha, pokrećući
ruke poput dirigenta.
„Obećavam vam da ću pustiti Betovena tokom naše sledeće seanse. Kako se sada
osećate? Zar se ne osećate opuštenije?"
„Sigurno, mogu vam reći da je ovo prvi put da sam priznala svoja osećanja prema
Selvi. Ne bih to mogla da uradim ni sa kim drugim. Ipak, vi ste drukčiji. Vi razumete,
zar ne? Vi ste meni kao otac ispovednik, doktore. Kad me smestite u ovu stolicu,
počnem sve da ispovedam, opustim se."
„Baš mi je drago što to čujem."
„Bila je još jedna osoba kojoj sam mogla da se poverim, moj prijatelj. On je jedina
druga osoba s kojom sam mogla da pričam o izvesnim stvarima, ali naravno, ne ovako
kao što pričam s vama."
„Šta je bilo s njim?"
„Dobio je premeštaj u Pariz i otišao tamo."
„Da li vam je bilo žao?"
„Veoma! On je bio moj jedini prijatelj u ovom gradu."

108

„Pa ste se, kada je otišao, okrenuli pilulama za spavanje kao da će uskoro izaći iz
mode."

„Tako je! Ali verujem da mi više ne treba šaka pilula da bih mogla da zaspim.
Barem tako osećam."

„Inšalah."
„Za to imam vama da zahvalim, doktore. Svaki put kada se vidimo, osećam da ste
sve bliži malignom tumoru u mojoj glavi. Pretpostavljam da ćete na kraju pronaći to
mesto, probosti ga, i gnoj će isteći, a ja ću se oporaviti."
„Ne, hanuma Sabiha, neću ja ništa uraditi, vi ćete uraditi sav posao. Možda se, uz
vašu pomoć, zaista jesam približio tumoru, kako ste ga nazvali, ali bojim se da još
nisam locirao tačno mesto. Nastavićete da dolazite kod mene, i kada ga budem našao,
odlučićemo zajedno šta ga je uzrokovalo, a zatim će na vama biti da ga probušite. Ali
još nismo stigli dotle."
„Kako god vi kažete", rekla je Sabiha. „Dakle, sledeće nedelje slušamo Betovena,
obećavate?"
„Obećavam."
Sabiha je polako ustala i zevnula. Osećala se nesigurno kao da se upravo vratila s
putovanja brodom.
Da li je dr Sahir držao njenu ruku malčice predugo dok su se opraštali na vratima,
ili je ona to umislila?
Kada je izašla iz zgrade, osetila je hladan vetar kao šamar po licu. Nije htela da
uzme taksi, pa je umesto toga hodala do kuće. Doktor Sahir. Doktor ... Sahir ... Kakav
izvanredan čovek! Čitao je njenu dušu kao otvorenu knjigu. Čitao ... njenu dušu ...
njenu dušu ... Išla je kući kao da je mesečarila.
Te večeri dok je sedela za porodičnim stolom, Sabiha je još sanjarila. Fazil Rešat-
paša je izašao iz bolnice desetak dana pre toga i konačno im se pridružio na večeri.
„Šta je s tobom, draga moja kćerko?" pitao ju je. „Izgledaš zabrinuto."
„Mnogo sam umorna, oče. Čitav sam dan hodala."
„Nije trebalo da hodaš po ovom vremenu, dušo, prehladićeš se", rekla je hanuma
Leman.
„Godi mi šetnja, majko, osećam se bolje kad hodam."
„Zapravo, mislim da ti treba odmor, Sabiha", poletno je rekao Madžit. „Nažalost,
za sada ne mogu ništa da obećam, ali prijavio sam se za odmor od sledećeg
nacionalnog praznika 23. aprila. Pada između dva vikenda, pa ako moje kolege mogu
da se snađu bez mene, možda bismo mogli da otputujemo na nekoliko dana, samo nas
dvoje. Šta misliš o tome?"
„Ima još dosta do aprila."
„Znam, ali hteo sam da ih na vreme obavestim"
„Gde predlažeš da idemo? Rat je u celoj Evropi", rekla je Sabiha.
„Nisam mislio na Evropu."

109

„Onda gde?"
„Mislio sam da bi moglo biti lepo da odemo na ujninu farmu u Gebze. Tamo je
predivno u proleće. Mogli bismo da dugo šetamo zajedno, pretpostavljajući, naravno,
da se ništa drastično ne desi u ministarstvu."
„Ne verujem da mogu. Kao što znaš, imam seanse sa svojim doktorom."
„Ima još đavolski mnogo vremena do aprila. Siguran sam da će se tvoje seanse do
tada završiti."
„Mogu li i ja s vama, tata?"
„Eto”, rekla je Sabiha, „možeš povesti Hulju sa sobom. Vas dvoje možete zajedno
na odmor, a ja ću ovde nastaviti sa svojim seansama."
„Bože dragi! Koliko seansi", rekla je hanuma Leman.
Sabiha je svoju majku presekla pogledom. „Uveravam te da mi one čine dobro, već
se osećam bolje."
Madžit je začuđeno pogledao svoju ženu. Setio se beskrajnih napora koje je uložio
da bi je nagovorio da ode kod psihijatra koga je preporučio dr Dželal. „Da li mi ti to
govoriš da nećeš da ideš na odmor? Zar se nisi upravo ti žalila kako se osećaš
zarobljeno u Ankari bez mogućnosti da provodimo vreme zajedno?"
„Madžite, zašto uvek moraš da sve pretvoriš u svađu?" pitala je Sabiha.
„Ne mogu da verujem da si to rekla! Zar hoćeš da kažeš kako ja započinjem svađe?
Bože, molim te, daj mi strpljenja."
„Tata, tata, molim te, hajde da mi idemo. Ako mama neće, možemo ići nas dvoje
zajedno, zar ne? Dvadeset trećeg aprila je Dečji praznik – to je ionako moj praznik!"
„Moraš da misliš na školu, anđele moj. Imaš samo jedan slobodan dan, ne možeš da
odsustvuješ duže od toga. Ovo sam isplanirao za tvoju majku, mislio sam da će joj
goditi promena vazduha."
„Ali tata, ove godine, zbog rata, letnji raspust počinje 14. aprila – zar si
zaboravio?"
„Oh bože! U pravu si, potpuno sam zaboravio. Bio sam toliko okupiran
razmišljanjem o tome gde će Nemci sledeće udariti i šta će Rusi od nas tražiti da sam
potpuno zaboravio. Izvini, anđele moj. U tom slučaju, možemo svi zajedno na odmor.
Inšalah, tvoj deda će se do tada oporaviti, pa će i baka moći s nama. Možemo otići svi
kao porodica. Ići ćemo vozom", rekao je Madžit, gledajući svoju ženu u oči i tražeći
odobravanje.
„Dosta, predugo si pričao o tome, Madžite", odgovorila je Sabiha. „U svakom
slučaju, ima mnogo vremena; možemo ponovo da razmislimo o tome kada se taj datum
približi."
Kada su se Sabihini roditelji povukli u svoju sobu, hanuma Leman je počela da
kritikuje Madžita. „Kunem ti se, uopšte ne razumem tog čoveka. Ranije se žalio što
Sabiha ne ide kod doktora, a sada kad naša sirota kćerka kaže da se oporavlja, on
insistira da prestane s terapijom i da ode na odmor u Gebze. Baš Gebze od svih

110

mogućih mesta! Kakav odmor čovek može imati u Gebzeu među kravama i
kokoškama? Pa stvarno!"

111

Selva je raspravljala preko telefona neko vreme pre nego što je odlučila da je taj
razgovor bolje obaviti licem u lice. Povešće Fazila sa sobom i lično otići u konzulat.
Zamišljala je da će, ako tamo bude uobičajena gužva, kao žena s detetom imati
prednost. U svakom slučaju, Rafo nije više želeo da mu ostavlja Fazila, jer je morao
da se krije u skladištu. Selva je razmišljala da zakaže sastanak sa sekretaricom
Jermenkom, ali odlučila je da to ne uradi, jer ako bi je odbili, ne bi tamo mogla više
uopšte da ode. Odlučivši tako, potražila je u svom ormanu nešto odgovarajuće što bi
mogla da obuče. Znala je da je lepo obučena žena ključna stvar koja otvara mnoga
vrata, ali nije imala ništa što bi stvorilo takav utisak.

Na kraju je odlučila da ponovo obuče zeleni kaput i svoj svileni šal marke Hermes,
zajedno s tašnom od krokodilske kože koju je Sabiha insistirala da joj dâ a koju je
izvukla sa dna ormana. Dobro je umotala Fazila i izašla iz stana držeći ga u rukama.
Pre nego što je otišla do autobuske stanice, zapitala se da li bi trebalo da kaže Rafu
gde ide, ali znala je da bi probao da je odgovori time da je se uopšte ne tiču deca neke
osobe koju je jedva poznavala. Podsetio bi je da se u ova vremena svako morao
brinuti za sebe; bilo bi pogrešno da traži uslugu za druge kada bi mogla na kraju biti
primorana da traži uslugu za sebe. On bi sigurno zahtevao da ne iscrpljuje njihove
šanse u konzulatu. Razmislivši o tome, odlučila je da ne kaže Rafu i odlučno otišla na
autobusku stanicu.

Autobuska stanica, na kojoj je obično bila gužva, bila je skoro prazna. Stanovnici
Marselja bili su počeli da ostaju kod kuće osim ako je bilo potpuno neophodno da
izađu.

Pronašla je sedište blizu prednjeg ulaza autobusa, stavila Fazila do prozora i cela
pored njega. Čim je autobus krenuo, kondukter je došao do nje.

„Jednu do avenije De prado, molim vas", rekla je Selva.

112

„Dve karte."
„Ne, samo jednu."
„Zauzeli ste dva mesta, madam."
„Ali autobus je skoro prazan, zar ne vidite?"
„Svejedno, zauzeli ste dva mesta."
Selva je uzela Fazila i stavila ga sebi u krilo. „Evo, sada zauzimam samo jedno
mesto."
„Ali već ste dovde došli sedeći na dva sedišta."
„Vi se šalite?"
„Zar vam izgledam kao da se šalim? Vi šverceri ste svi isti."
„Kako to mislite?"
„Dajte, platite mi samo jednu kartu i da završimo s tim."
„Ponašate se tako samo zato što sam ušla u autobus u pretežno jevrejskoj oblasti.
Znajte da, pre svega, nisam ni Jevrejka ni Francuskinja; to mora da je očigledno po
mom akcentu. Kao drugo, imam nemačko poreklo, i ne samo to, već sam takođe ...
kako da vam kažem ... Imam prijatelje na položajima, vrlo bliske prijatelje u Gestapu.
Verujte mi, naplatiću vam za ovo. Kako se zovete?"
„Nisam dužan da vam kažem svoje ime."
„Nije važno, zapamtila sam broj na vašem reveru a uzeću i broj linije kada siđem
sa autobusa." Kondukter je počeo da se udaljava, ali Selva je nastavila: „Stanite, još
nisam platila svoju kartu."
„Neću da vam naplatim kartu i možemo da idemo kući."
„Ako mi ne naplatite kartu, bojim se da ću morati da vas prijavim administraciji."
Kondukter je prezrivo pogledao Selvu i izdao kartu, koju je ona uzela i stavila u
svoj džep. Kada je stigla na odredište, prošla je pored konduktera.
„Zaista mislim da zaslužujete sve to kroz šta prolazite u ovoj okupaciji, mesje.
Izgleda da vas bog kažnjava što ste takva arogantna gomila", rekla je.
Selva je bila zaista na ivici kada je sišla sa autobusa. Noge su joj se tresle pa je
sela na klupu na stanici da se smiri. Razmišljala je kako je baš dobro što Fazil još ne
može da priča pa ne može da ispriča svom ocu šta se desilo.
Noseći Fazila, Selva se zaista umorila dok nije stigla do konzulata. Pošto je tamo
bila uobičajena gužva koja se tiskala ispred drvene zgrade, odlučila je da to izbegne,
pa je otišla pravo pred kapiju i pozvonila. Kavas, portir, odmah je otvorio vrata,
prepoznao Selvu i nasmešio se njenom sinu.
„Htela bih da vidim gospodina Kendera", rekla je.
„Pretpostavljam da imate zakazano."
„Zar bih došla da nemam?"
„Molim vas, idite gore do njegove sekretarice."
„Da, znam put, hvala vam", rekla je Selva spuštajući Fazila. Majka i sin su išli uz
stepenice s rukom u ruci. Sekretarica je bila iznenađena što ponovo vidi Selvu.

113

„U čemu je problem, madam? Sve je u redu s vašim dokumentima, zar ne?"
„Da, naši dokumenti su savršeno u redu. Došla sam da vidim gospodina Kendera
zbog jedne privatne stvari. Pitam se može li da izdvoji nekoliko minuta?"
Sekretarica je otvorila dnevnik ispred sebe i proverila. „Možda bih mogla da vas
ubacim na deset minuta između dva sastanka, ali bojim se da morate biti kratki."
„Da, naravno, biću vrlo kratka. Obećavam."
„To mora da je vaš sin. Zar nije sladak?"
„Jeste."
„A kako se vi zovete, mladiću?"
„Fafa ... Fafa ... Fa", mrmljao je Fazil.
„Fazil. Dali smo mu ime po mom ocu."
Selva se smestila na stolicu pored sekretaričinog stola, kao što je radila u
prethodnim posetama, s Fazilom u krilu. Nije imala pojma koliko je dugo čekala, jer
je još u mislima prorađivala šta ć e reći, kada je iznenada videla Nazima Kendera
kako stoji, onako visok, odmah ispred nje. Selva je skočila na noge. Konzul je
izgledao vrlo zbunjeno.
„Pa ne verujem, hanuma Selva! Nisam znao da imate zakazano."
„Zapravo i nemam ... Nadala sam se da ćete možda moći da me primite ako
izdvojite malo vremena."
„Vidim da ste ovde sa svojim malim sinom! Ima li nekih problema?"
„Ima.
Nazim Kender je pitao sekretaricu u koje vreme mu je zakazan sledeći sastanak pa
se okrenuo ka Selvi.
„Srećom, italijanski konzul uvek kasni. Molim vas, uđite, hanuma Selva, ali nadam
se da razumete da, kada moj sledeći gost stigne ..."
„Odmah ću otići", prekinula ga je Selva. Okrećući se svom sinu, rekla je: „Molim
te, sačekaj ovde mamu, maleni." Ignorisala je sinovljevo gunđanje i pošla za Nazim-
begom, koji joj je pridržao vrata svoje kancelarije. On je otišao do svog stola i seo, a
Selva je ostala da stoji.
„Shvatam da imamo veoma malo vremena, pa ću odmah preći na stvar: želim da
pomognem deci svoje susetke. Oni imaju trinaest i petnaest godina. Nisu Turci –
roditelji su im iz Libana – ali verujem da imaju prava da žive isto kao i moj sin. Da li
ste možda u mogućnosti da i njima nabavite dokumenta?"
„Hanuma Selva! Shvatate li da je to što tražite od mene da uradim ilegalno?"
„Shvatam, ali ne tražim vam da uradite ništa nehumano. Šta je uopšte ostalo legalno
u ovom svetu? Čak je i naše pravo na život ostavljeno Gestapovoj milosti."
Selva je otvorila svoju torbu, izvadila fotografiju koju joj je dala Kamila Afnaim i
stavila je na njegov sto.
„Ovo su deca koju vas molim da spasete. Došla sam ovde s rizikom da ćete me
izbaciti zato što čvrsto verujem da treba da žive. Hvala vam što mi niste pokazali

114

vrata."
Začulo se kucanje na vratima i sekretarica je provirili unutra. „Vaš posetilac je

ovde, gospodine", rekla je.
Selva je pored fotografije stavila i dve lične karte sa imenima Sami Naim i Peri

Naim.
„Pozvaću vašu sekretaricu u ponedeljak i vratiću se da uzmem lične karte ako ne

možete pomoći. Obećavam vam da vam više neću smetati, gospodine Kender."
„Hanuma Selva, vi shvatate, zar ne, da ako bi tokom njihovog puta bilo ko saznao

da ta deca nisu Turci, ne bi samo oni snosili posledice. Ja bih takođe bio u ozbiljnoj
nevolji, zaista."

„Niko neće saznati, sigurna sam. Od danas ću početi da ih učim turski. Moći ć e da
nauče dovoljno da mogu pričati međusobno, obećavam vam."

„Ja vam ne mogu ništa obećati."
Selva je izašla iz sobe. Fazil je sedeo na podu i igrao se komadima papira koje je
izvadio iz korpe za smeće. Klekla je pored njega, vratila sve smeće u korpu i
zahvatila sekretarici. Držeći se za ruke, ona i njen sin su s velikim ponosom sišli niz
stepenište.
Dok su napuštali konzulat, jedva se usudila da pogleda sirote ljude koji su
beznadežno, beskrajno čekali napolju.
„Bože dragi", pomislila je, „gde, zaboga, mogu da odem da bih spasla svog sina
ovakvog iskustva? Pitam se ima li u nekom uglu ovog ogromnog cveta neki ugao u
kojem ljudi žive ne mučeći jedni druge?"

115

Tarik je bio veoma zadovoljan sobom kada je probao svoju novu kravatu. Nije čak ni
bio svestan toga da zvižduće dok se nije ugledao u ogledalu, s napućenim usnama koje
su zviždale „Lili Marien". Postideo se i prestao. Pitao se zbog čega je tako srećan.

Žena je bila Mađarica, plava sa zelenim očima, baš njegov tip. Nije baš dobro
govorila francuski i imala je akcenat, što se dopalo Tariku, jer iako se njegov
francuski poboljšavao, bio je daleko od toga da tečno govori, a voleo je da ima
prednost. Tarika je najviše uznemiravala mogućnost da neće naći dovoljno tema za
razgovor s Margo tokom vremena koje večeras budu proveli zajedno.

Sve do ovog dana, jedina žena van njegove bliske porodica s kojom je imao prilike
da bude nasamo ili da razgovara ma koliko vremena bila je Sabiha. Nije bilo teško
razgovarati sa Sabihom, možda samo zbog toga što je uglavnom ona pričala, dok je on
samo slušao i odgovarao s vremena na vreme. Otkako je pozvao Margo na večeru,
pitao se je li zato bio opsednut Sabihom. Zato što mu nikada nije bilo problem da s
njom bude nasamo ili da razgovara.

Muhlis ga je upoznao s Margo. Ona je bila prijateljica njegove devojke i zajedno su
radile u farmaceutskoj kompanija. Nekoliko puta su odlazili učetvoro u bioskop i
pozorište, i jednom na večeru.

Oko nedelju dana ranije, Muhlis ga je pitao da li mu se Margo dopada i on je
potvrdio.

„U tom slučaju, zašto je ne pozoveš da izađe s tobom na večeru?” pitao je Muhlis.
„Da li bi prihvatila?"
„Nećeš saznati ako je ne budeš pitao, zar ne?"
Tako ju je pitao i ona je pristala. Muhlis je odabrao restoran i rezervisao sto
umesto njega. Tarik isprva nije bio tako siguran, ali postepeno mu se ta ideja dopala.
„Kako, zaboga, pričaš celo veče s nekim koga jedva poznaješ?" pitao je Muhlisa.

116

„Ma daj, kako to misliš da je jedva poznaješ? Zar nismo svi izlazili zajedno već
nekoliko puta?"

„To je bilo drugačije, nismo bili sami."
„Pričaj joj o svojoj domovini. Pitaj za njenu porodicu. Reci joj kako je lepa.
Nemoj je zgaziti ako budete plesali i poljubi je kad je ispratiš do kuće."
„Šta!?"
„Poljubi je, dragi prijatelju, poljubi je. Žene vole da ih ljubiš."
„Misliš u usta?"
„Verujem da ne može škoditi ako si oprezan. Prvo pokušaj da je poljubiš u obraz, a
zatim možeš da nastaviš dalje. Hoću sve da mi ispričaš kad budeš došao kući."
„Nikad!"
„Bože dragi! Zar nisi džentlmen? Voleo bih da imam sestru da te upoznam s njom.
Nikad ne bih morao da brinem ako bi izašla s nekim poput tebe, zar ne?"
Tada ih je prekinuta sekretarica koja je ušla u sobu s porukom i dala je Tariku, koju
je on predao Muhlisu, iznenada promenivši temu.
„Zaboravimo sve to, nazad na posao. Ovo je šifrovana poruka od naše ambasade ...
Hoćeš li je dešifrovati, molim te?"
Muhlis je izašao iz sobe i vratio se za nekoliko minuta s dešifrovanom porukom.
„Tarik-beže, evo nekih instrukcija koje ć e ti se dopasti: 'Po izveštaju od 15.
decembra 1942, turski Jevreji čija su dokumenta uredna ne mogu biti zadržani u
logorima prisilnog rada. Ako se takva situacija desi, mi ćemo im svakako pružiti
svoju zaštitu. Treba podsetiti policijske vlasti na ovu naredbu i detaljan izveštaj o
bilo kojem takvom slučaju mora se držati pod administracijom stručnih vlasti: Ova
uputstva su od našeg ambasadora."
Tarik je s olakšanjem uzdahnuo. „Iako nisam mislio da je moguće, ipak sam
sumnjao u to da bi nam mogli reći da se ne mešamo", rekao je. „Sada mogu da se
opustim."
„Pa, pretpostavljam da imaš šta da proslaviš večeras", rekao je Muhlis namignuvši
Tariku.
Tarik se pretvarao da nije primetio, jer nije verovao u bliske odnose u kancelariji.

Čim su seli za jedan od stolova prekrivenih belim stolnjacima u Braseri Lip21, Tarik
je naručio bocu vina šatonef-du-pap22, koje je Muhlis čvrsto preporučio.

„Tvoj prijatelj kaže da voliš crno vino", rekao je Margo. „Istinu govoreći, i ja
veoma volim crno", dodao je. Nije znao da će na kraju večeri proklinjati Muhlisa što
je predložio tako skupo vino.

Tarik nije morao da brine. Margo je bila pričljiva devojka. Oboma je nedostajala
kuća, pa su njihove zemlje bile glavna tema razgovora. Pokušali su da povuku paralele
između Mađara i Turaka. Jednog momenta, Margo je rekla: „Turska je jedina zemlja u
Evropi koja pokušava da spase Jevreje. Da li to potiče od vaše ljubavi prema

117

humanosti, ili je to neka ljubavna veza s njima?"
„Naše ponude pomoći potiču još iz XV veka, pa pretpostavljam da se može nazvati

tradicionalnom. Kada je španski kralj Ferdinand 1492. godine proterao Jevreje iz
Španije i oteo im sve što su imali, otomanski sultan im je ponudio sklonište u svojoj
zemlji, dajući im slobodu religije, jezika i trgovine. Čak im je dao čitave distrikte."

„Zaista! Zašto?"
„Verovatno je bio sultan koji je gledao u budućnost. Zahvaljujući tom potezu,
Jevreji su najlojalniji otomanski građani. Nisu pokušavali da svom domaćinu zabiju
nož u leda, kao druge manjine."
„Nisam znala da vaša veza s Jevrejima traje tako dugo."
„Od davnih, davnih dana. Zapravo, pre nekoliko godina, nešto sam istraživao i
naišao sam na ferman, ukaz iz starog carstva, koji je izdao osvajač Konstantinopolja,
Fatih. Po tom ukazu, odmah posle osvajanja 1453. godine, pozvao je sve Jevreje koji
su živeli na granicama carstva da se presele u ono što se danas zove Istanbul."
„Pitam se zašto je bilo tako. Može biti zbog toga što su oni inteligentna rasa i dobri
u trgovini?"
„Veoma bi moglo biti tako, Margo. Ne sećam se ko je rekao da su Jevreji kao seme
rasuto vetrom koje hrani zemljište na koje padne. Možda je Fatih imao slično
mišljenje. I postoji još jedna stvar koju evropski hrišćani izgleda ne shvataju. Nama
nikada nisu smetali ljudi drugih rasa i veroispovesti koji žive među nama. Nikad nas
to nije uznemiravalo, za razliku od Nemaca koji tvrde da su čisti Arijevci. Anatolija
je vekovima bila mozaik različitih rasa i religija. Naša Urfa, koju su u stara vremena
zvati Edesa, bila je grad u kojem su cvetali hrišćanstvo i islam!"
„Zašto si rekao 'cvetali', u prošlom vremenu?"
„Pa, otkako je proglašena Republika, svi smo više postali nacionalisti. Usled toga,
taj mozaik se srušio u korist turskih muslimana. Poput vas, i mi smo morali da ispred
svih stavimo svoju rasu i religiju."
„Pretpostavljam da patriotizam nije loša stvar."
„Naravno da nije, ali kada je preteran, završi se ovakvim problemima kakve danas
imamo. Hvala bogu da je naša toleranciji prema drugim religijama ostala s nama i
kada smo postali nacionalisti."
„Znate li, mesje Tarik, da sam ranije imala dodira s Turskom?"
„Zaista. Ozbiljno?"
„Da, preduzeće za koje sam radila kod kuće izvozilo je farmaceutske proizvode u
Tursku, naročito sulfamid."
Iako ova tema nije bila Tarikovo područje, sećao se kroz maglu da se Turska, kada
su Britanci pristali da izvoze mnoge stvari, uključujući farmaceutske proizvode,
okrenula Mađarskoj za nabavku, posebno za etabrin koji su koristili protiv malarije.
„Vidite", rekao je, „očigledno su naše zemlje sarađivale davno pre nas."
Do sada su Tarikove brige o ovoj večeri otišle u nepovrat. Kada su im stigla glavna

118

jela, Margo nije mogla da ne gleda s visine u Tarikov tanjir. Njen biftek je bio skoro
sirov, dok je njegov bio dobro pečen.

„Zar ne volite sirovo meso?" pitala je Margo.
„Nisam lav", odgovorio je Tarik.
To ih je navelo da neko vreme pričaju o različitim prehrambenim navikama u
njihovim zemljama pre nego što je Tarik priznao da mu je bilo veoma teško da se
navikne da jede puževe. Njegova omiljena hrana u Francuskoj bilo je povrće
spremljeno s belim lukom, ali i dalje je žudeo za dolmama23 na maslinovom ulju kakve
su spremali kod kuće. Margo se žalila da još nije pronašla u Parizu restoran u kojem
se sprema dobar gulaš, njeno omiljeno mađarsko jelo.
Pri kraju večeri, Margo se nagnula napred preko stola.
„Koje metode koristite da spasavate Jevreje? Jeste li uspeli da prokrijumčarite
neke od njih van Francuske?" pitala je.
Prošlo je neko vreme kako su popili sve vino i Tarik nije naručio još jednu bocu jer
se bojao da neće imati dovoljno novca da plati. Kada je Margo postavila svoje
pitanje, prilično se uznemirio. Bilo je baš dobro što nije naručio drugu bocu. Ko je
ova žena što je sedela za stolom naspram njega? Da li je mogla biti špijun koji je
izvlačio informacije iz njega?
„Šta ti to govoriš?", strogo je rekao Tarik. „Zbog čega si me, pobogu, Margo, to
pitala? Mi samo izdajemo pasoše onima koji mogu dokazati da su turski državljani,
ništa više! Bilo da ostaju, odlaze dobijaju vize za neku drugu zemlju posle toga, to se
nas ne tiče."
„Ali otkud su onda neki od njih završili bez pasoša?"
To je to, razmišljao je Tarik sam sa sobom. Izvlači iz mene informacije na tu temu
otkako smo došli ovde. Ova žena je ili iz policije ili je špijun!
„Ima turskih Jevreja koji su došli i nastanili se ovde u Francuskoj. Izgleda da se oni
nisu starali o tome da ažuriraju svoje turske pasoše. Kad se prijave, mi im samo
produžimo rok važnosti. Ništa više!"
„A zašto misliš da to nisu uradili ranije?"
„Možda nisu hteli da putuju u inostranstvo. Zar to nije moguće? Uzmi na primer
moju porodicu; oni nisu nikada putovali van zemlje pa im nisu trebali pasoši."
„Koliko je vremena potrebno da se napravi pasoš?"
Tarikovo raspoloženje se potpuno promenilo. Mahnuo je kelneru da mu donese
račun i ne pitavši svoju gošću da li bi htela kafu.
„Svaki slučaj je drugačiji. Moramo da istražujemo kod kuće, pa zavisi od toga
koliko dugo čekamo na odgovor."
Platio je račun, pa su otišli iz restorana i uzeli taksi. Tarik je rekao vozaču adresu
gde je stanovala Margo. Jedva da su progovorili na putu do tamo i njega je obuzelo
neraspoloženje. Kada se taksi zaustavio na zadatoj adresi, Tarik je izašao i ispratio
Margo do vrata.

119

„Da li biste želeli da svratite na kafu?" pitala je Margo.
„Prilično je kasno, hvala vam, drugi put", odgovorio je Tarik dok su se rukovali pre
nego što se vratio u taksi. Nakon što je devojka otišla, platio je vozaču i počeo da
hoda kroz hladnu noć. Pokušao je da se Beti svake teme koju su dotakli tokom večeri.
Prokleti Muhlis, pomislio je, on me je spetljao sa ovom ženom!

Tarik se probudio malo kasnije, i kada je otišao u kuhinju, Muhlis je već doručkovao.
„Gle, gle, gle, kako je vaše gospodstvo ovog jutra? Izgledaš kao da si sinoć radio

do kasno. Nisam nikad video da ustaneš ovako kasno. Rekao bih da si poslušao moj
savet."

„Koji savet?"
„Da poljubiš devojku pre nego što se pozdravite."
„Da sam sinoć bio raspoložen za tuču, udario bih te pravo u nos."
„Bože moj, što smo osetljivi. Jesi li već počeo da se osećaš zaštitnički prema toj
Mađarici?"
„Šta tačno hoćeš time da kažeš?"
„Samo sam pitao jesi li poljubio devojku i ti si se odmah uvredio."
„Reci mi jednu stvar: Koliko dobro ti poznaješ tu Mađaricu s kojom si me
spetljao?"
„Nikada nisam couche24 s njom, kunem ti se. Nisam je nikada ni poljubio, Tariče."
„Ne pokušavaj da se šališ sa mnom!"
„Iskreno, ne poznajem je baš dobro. Ona je Žanina prijateljica, rade zajedno.
Jednog dana, kada je trebalo da se vidim sa Žanom u tom kafeu u Monparnasu, njih
dve su došle zajedno i ja sam te pozvao da nam se pridružiš. Sećaš se? Drugim
rečima, znam je koliko i ti. Eto, sada, hoćeš li mi reći šta se desilo?"
„Nisu mi se dopala pitanja koja mi je uporno postavljala."
„O čemu?"
„Pitanja kao da li krijumčarimo Jevreje van zemlje? Kako izdajemo pasoše? Kako
odlučujemo ko može dobiti pasoš? Gomila pitanja, moram reći da mi je bilo izuzetno
neprijatno, nisu mi se uopšte dopala."
„Pa, u tom slučaju nije trebalo da odgovaraš na njih."
„Nije u tome stvar. Razmišljam da nije ona neki špijun."
„Molim!?"
„Ili policijski agent."
„Otkud ti to?"
„Ako razmisliš o tome, spasli smo toliko ljudi od policije i logora. Da li bi te
iznenadilo da nas proveravaju, možda čak i prate?"
„Ali nismo samo mi umešani u to, zar ne? Tu je i Hikmet, zatim Selahatin na
Rodosu i Nazim u Marselju ..."
„Pa šta? I oni su verovatno pod nadzorom."

120

„Drugim rečima, sinoć si večerao s Matom Hari25, je li tako?"
„Nisam siguran, ali ako je tako, tebe smatram odgovornim za to što si me umešao."
„Ma daj!"
„I to nije sve. Znaš li koliko sam morao da platim za to vino koje si mi tako čvrsto
preporučio? Ne očekuj da platim čak ni flašu piva u ovom stanu pre kraja meseca."
„Svaka dobra stvar na ovom svetu ima visoku cenu."
„Za one koji je mogu priuštiti."
„Vidi ko mi kaže. Već od sledećeg meseca bićeš unapređen u vicekonzula, zar to
nije dovoljno? A što se devojke tiče, prepusti to meni. Pokušaću da izmamim neke
informacije od Žane kada je vidim."
„Nipošto! Ne smeš ništa reći. Samo ćeš pogoršati stvari. Ako su moje sumnje tačne,
šta je urađeno – urađeno je. S druge strane, ako grešim, izgledaćemo kao budale."
Dok je Tarik uzimao svoju šolju kafe od Muhlisa, pogledao ga je pravo u oči.
„Muhlise, ovo je ozbiljno. Govorim ti kao tvoj pretpostavljeni, shvataš li me? Ni
reči!"
„Da, majn komandant26", odgovorio je Muhlis. „Ali kaži mi iskreno: jesi li ili nisi
poljubio devojku?"

121

Semjuel i Perla su pokušavali da čitaju naglas iz svojih svezaka.
„Sima je stigla. Danas je vema hladno. Svi osećamo hladnoću."
„Ne, ne, deco, ne treba tako. Slušajte me pažljivo. Zima je stigla: zima, ne sima.

Danas je veoma hladno. V-e-o-ma hladno. Svi osećamo hladnoću ... Ć, a ne č.
Hajdemo sada još jednom."

Dečak s kestenjastim očima borio se svim svojim snagama. „Sima je stigla."
„Ne sima, zima ... Z kao zebra, hoću da čujem z."
„Sima ... si ... zima ...
„Bravo, tako je. Vidiš kako možeš kada se potrudiš. Sve što treba da naučite jeste
oko pedeset rečenica, a ja obećavam da ću vas toliko naučiti. Dobro. Perla, sada je na
tebe red. Izvini. Ne, Perla. Kako smo ono rekli?"
„Peri"
„Vrlo dobro, odlično. A kako beše tvoje ime, Semjuele?"
„Semi."
Selva je pogledala beleške u svojoj ruci i nastavila da podučava decu.
„Sada hoću da napišete ove turske reči zajedno s njihovim značenjima, i očekujem
da ćete ih naučiti napamet. Ekmek – hleb; peynir - sir; çay - čaj; kakve – kafa; gece -
noć; abla – starija sestra; abi - stariji brat; tuvalet – toalet; mutfak – kuhinja; oda –
soba. Dobro, to je za sada dovoljno."
Sve troje su sedeli oko Selvinog stola. Prošlo je petnaest dana otkako je ostavila
dečje lične karte kod Nazima Kendera. Lekcije su počele odmah sutradan po njenom
odlasku u konzulat. Nije još telefonirala u konzulat, ali bila je odlučna da deca treba
da zahvale gospodinu Kenderu na turskom ako dobiju pasoše.
„Već bi ti telefonirali da su odlučili da izdaju pasoše", rekao je Rafo.
„Zvali bi me i da uzmem lične karte da su odlučili da neće."

122

„Oh, Selva! Draga moja Selva, ne razumem zašto guraš svoj nos u tuđa posla. I
sami smo imigranti i može nam zatrebati svaka vrsta pomoći."

„Mi imamo dokumenta, Rafo."
„Ali ne možemo da odemo."
„Zbog toga što, da bismo otišli, morali bismo da prođemo kroz pakao!"
„Ma hajde, draga, priznaj. Pošto smo ljutito otišli iz Istanbula, ne možemo da se
pomirimo s tim da se vratimo podvijenog repa, pa izmišljamo izgovore", rekao je
Rafo smejući se. „Da nema Fazila, ni ja ne bih razmišljao da se vratim, ali kako stvari
stoje, jednostavno ćemo morati da progutamo svoj ponos zbog našeg sina. To,
naravno, u slučaju da se ta stvar s vozom ostvari ..."
„Rafo", rekla je Selva, „moram nešto da ti priznam."
„Koga si još pokušala da spaseš?"
„Nikoga. Dajem časove turskog. Da se usput ne bi uvalili u nevolju, to jest, ako
uopšte budu otišli."
„Ako si ponovo počela da držiš časove, bolje da si se držala engleskog."
„Ne shvataš. Ponudila sam da im besplatno držim časove."
„Prosto ne znam šta da kažem, Selva. Stvarno si neverovatna. Koja je korist od
podučavanja turskog?"
„Za slučaj da na kraju uspeju da se ukrcaju na taj voz i ..."
„Selva! Nemoj mi reći da si im pričala o vozu."
„Rafo, ne mogu da verujem da to ti govoriš. Toliko si se promenio otkako smo došli
ovde. U redu je da spasavaš svoju kožu, ali šta je s drugima? Zar njih treba ostaviti da
umru?"
„Slušaj, Selva, ti tako pričaš zato što se nisi nikada suočila sa smrću. Kada ti je
život ugrožen, moraš da misliš pre svega na sebe, inače nećeš preživeti."
„O! Izvini, Rafo, možda postoji nešto što ja ne znam? Koliko si se puta onda suočio
sa smrću?"
„Nisam nijednom, ali strah od smrti je u mojim genima. Smrt je izgleda lovila moju
rasu hiljadama godina."
„Upravo tako. Baš zato se ja borim da spasem tvoj narod, Rafo."
„Ne treba uopšte da se osećaš odgovorno zbog toga, draga. Ne lovi tvoja zemlja
njihove živote i imovinu."
„Ja to ne radim zato što se osećam krivo, već isključivo iz humanitarnih razloga.
Molim te, nemoj me sprečavati."
Dečaci kojima je Selva promenila imena u Semi i Peri završili su svoj čas i Selva
se pripremala za sledeću grupu. Nju je činilo jedanaest muškaraca i žena s kojima ju
je upoznala Kamila, unučad turskih Jevreja koja više nisu imala veza s Turskom.
Otkako ju je Tarik pozvao iz Pariza i nagovestio mogućnost da će taj voz za nekoliko
meseci možda krenuti iz Edirna, Selva je preuzela na sebe da turskom podučava ljude
koji su imali turska dokumenta i koji su mogli da putuju tim vozom a nisu znali turski –

123

dakle, da ih nauči turskom jeziku dovoljno da budu uverljivi. Iako su svi tražili da ih
podučava turskom, Selvi je bilo veoma neprijatno da podučava odrasle ljude turskom
alfabetu i da ih tera da ponavljaju rečenice koje se uče u osnovnoj školi.

„Oče, kupi mi knjigu! Baci mi loptu! Tut – Hvataj! Koş – Trči! Git – Idi! Gel –
Dođi! Söyle - Reci! Al – Uzmi! Ver – Daj! Kaça? - Koliko? Nerede? - Gde? Nasil? –
Kako?"

Kamila nije sedela sa učenicima; sedela je tiho u uglu dok je Selva obavljala svoj
zadatak. Pošto je potrošila svu svoju energiju da pomogne svojoj deci, više nije imala
snage da traži bilo šta za sebe.

„Ako deca uspeju samo da stignu do Istanbula, onda će na kraju moći da odu u
Palestinu", rekla je. „Ako moj muž i ja sačuvamo našu decu, onda ćemo jednostavno
prestati da se borimo, prosto ćemo prihvatiti svoju sudbinu. Dosta smo videli i
uradili, prošli i dobro i zlo. Moraćemo da se zadovoljimo time."

„Ne usuđujem se da pozovem konzulat, Kamila", rekla joj je Selva. „Znam koliko te
to muči, ali moraš biti strpljiva. Osećam da bi me do sada već zvali da je odgovor
negativan."

„Uradi šta god misliš da je ispravno", odgovorila je Kamila. Njih dve su postale
veoma bliske nakon tog prvog susreta kada su posmatrale šta je Gestapo radio na
raskrsnici. Kada su policajci otišli, njih dve su se zagrlile u suzama. Selva je tada
pozvala apoteku svog muža. „Otišli su, Benoa. Rafo sada može da izađe iz skladišta i
dođe kući", rekla je.

Kamila je shvatila da, iako ne učestvuje u časovima, neizbežno kupi po koju reč tu i
tamo. Naučila je, na primer, da çay znači čaj na turskom, jer svaki put kada bi učenici
došli, Selva bi ih na turskom pitala da li žele čaj. Naučila je razliku između izgovora
slova ç kao u çay i mnogih reči sa slovom koje se izgovara 'š'. Zapravo, danas je
otišla korak dalje i sve ih iznenadila rekavši: „Da, molim vas, čaj" na turskom, zbog
čega je zaradila turu aplauza od razreda.

Selva je završila čas malo ranije, jer je mali Fazil imao blago povišenu temperaturu
pa je morala da se brine o njemu. Učenici su odlazili u grupama po dvoje i troje u
intervalima od deset minuta, kako ne bi privukli pažnju na sebe. Kamila je krenula
poslednja nakon što je cmoknula Selvu u obraz.

„Strpi se još malo", rekla je Selva dok je Kamila odlazila.
Nakon što je zatvorila vrata, Selva je otišla u spavaću sobu da pogleda Fazila i
videla da je brzo zaspao. Otišla je do prozora da mahne Kamili. Dok je čekala da
žena siđe niz stepenice i izađe iz zgrade, iznenada je primetila kombi koji se zaustavio
ispred apoteke. Iz kombija su izašli neki ljudi koji su oko ruku nosili trake sa znakom
SS. Otrčala je do telefona i okrenula broj apoteke. Čim je Benoa čuo njen glas, rekao
je „Pogrešan broj" i zalupio slušalicu. Selva je jurnula nazad do prozora i videla kako
ljudi odvlače Rafa iz apoteke. Otvorila je prozor i počela da viče iz sveg glasa.
„Hej, vi! Mesje! Vojnici! Ostavite ga na miru! On je Turčin. Turčin. Ostavite ga na

124

miru, rekoh. Njegova dokumenta su ovde. Zašto ih ne pogledate? Rafooo ..."
Glas joj je nosio vetar. Otrčala je u spavaću sobu, uzela njihova dokumenta iz fioke

u ormariću pored kreveta i požurila ka vratima. Kada je sišla do trećeg sprata, srela je
Kamilu, koja je ostala bez daha penjući se uz stepenice. Uzela je Selvu za ruke.

„Ne idi, Selva. Nemoj. Misli na svoje dete!" molila je.
Selva je gurnula ženu u stranu i jurnula niz stepenice, preskačući po dve i po tri
odjednom.
Kada je stigla do ulaznih vrata, pogledala je nazad i videla Kamilu kako se tetura za
njom.
„Molim te, vrati se kod Fazila. Ne ostavljaj ga samog, tako ti boga."
Jednim brzim potezom, Selva je uspela da otključa i otvori ulazna vrata, koja je
Kamila bila iznutra zaključala samo nekoliko trenutaka pre toga. Jurnula je napolje i
izletela na ulicu uopšte ne obraćajući pažnju na saobraćaj. Neki automobili su
zaškripali kočnicama dok se nisu zaustaviti i vozači su na nju sipali uvrede kroz
otvorene prozore.
Kombi samo što nije otišao kada je stigla do apoteke. Otrčala je do vozačevog
prozora i zakucala na staklo; on je nije udostojio ni pogleda. Kada to nije uspelo,
počela je da udara svom svojom snagom na zatvorena vrata kombija i da vrišti iz sveg
glasa.
„Rafooo, čuješ li me? Izlazi odatle! Reci im da si turski državljanin. Rafooo!"
Kombi je iznenada krenuo škripeći gumama i Selva je pala. Neko je pokušao da joj
pomogne da ustane, držeći je ispod miški.
„Molim vas, nemojte se mučiti, snaći ću se i sama”, rekla je na francuskom dok je
ustajala. Bila je od glave do pete prekrivena blatom. Benoa ju je čvrsto zagrlio, sa
svojim licem belim kao čaršav.
„Dođi u apoteku, Selva. Pogledaj u kakvom si stanju, nemoj stajati napolju na
hladnoći."
Benoa je stavio znak „zatvoreno" čim su ušli.
„Pogledaj, izgrebali si nogu kada si pala. Daj da ti to očistim i stavim jod."
„Ne, ne, Benoa. Moraš me smesta odvesti konzulu."
„Sva si blatnjave, Selva. Makar operi ruke."
„Nemam vremena za gubljenje."
„Nema svrhe da žuriš. Ionako neće nikoga nigde slati do sutra.
„Moramo da saznamo gde su ga odveli, Benoa. Hajde, požuri, gde ti je auto?"
„Pozadi", odgovorio je Benoa zvučeći zbunjeno.
„Onda idi i dovezi ih."
Benoa je isključio svetla i izašli su napolje zajedno.
„Pokreni se, Benoa", molila je Selva.
„Sačekaj malo, hoćeš li? Pusti me da prvo zaključam."
Kako je Benoa zašao u ulicu da doveze auto, Selva se naslonila na prozor apoteke,

125

pokrila lice rukama i zajecala. Kada je čula kako se auto približava, nadlanicom je
obrisala suze. Pogledala je u prozor svog stana i videla iza zavese Kamilinu siluetu,
koja je izgledala kao tužno priviđenje.

Nije bilo nikog ispred konzulata kada je Selva izašla iza auta i otrčala do stepeništa
ispred kapije. Jednom rukom je pritiskala zvono, a drugom je istovremeno lupala u
kapiju. Odjednom je čula kako neko unutra polako korača vukući noge. Očigledno,
kavas je pogledao kroz špijunku i prepoznao Selvu. Otvorio je vrata i pitao: „Šta je
bilo? Šta se desilo?"

„Moram da vidim konzula, gospodina Kendera ..."
„Kancelarija je sada zatvorena."
„Svejedno ga moram videti."
„Otišao je pre pola sata."
„U tom slučaju, moram videti nekog drugog. Generalnog konzula ..."
„Ovde nema nikoga, svi su otišli svojim kućama."
„Dajte mi onda kućnu adresu gospodina Kendera."
„Bojim se da to ne mogu učiniti."
„Tako vam boga, preklinjem vas. Očajnički moram da ga vidim."
„Molim vas, nemojte mi otežavati. Nije mi dozvoljeno. U čemu je problem? Šta se
desilo?"
„Odveli su mog muža", rekla je Selva. Njen glas je zvučao tako očajno da, iako ju
je video samo tri puta, kavasu je bilo veoma žao nje.
„Ko ga je odveo? Kuda?"
„Gestapo."
„Gestapo? To mora da je greška."
„Molim vas, pomozite mi da nađem gospodina Kendera, kumim vas imenom vaših
najdražih."
„Molim vas, nemojte!" rekao je kavas.
„Preklinjem vas."
„Pa, koliko znam, gospodin Kender je imao da se vidi s nekim u kafeu hotela Grand
de Luvr. Trebalo bi da je tamo ako nije promenio plan."
Selva je zgrabila čoveka za ruku i pokušala da je poljubi.
„Molim vas, nemojte, zaista nemojte", rekao je čovek odvlačeći svoju ruku od
Selvinih usana. Selva je odjurila nazad do auta i ulazeći rekla Benoi: „Kreći, idemo u
Grand hotel de Luvr et de la Pe, molim te, požuri."
U kafeu u predvorju hotela, Nazim Kender je pio čaj sa italijanskim atašeom za
trgovinu i njegovom ženom. Pošto je sedeo leđima okrenut vratima, nije video ženu
koja je uletela kao vetar i uputila se pravo ka njemu. Dok je primetio skoro uplašen
pogled svojih gostiju, našao se licem u lice sa Selvom. Iako je napolju bilo hladno i
vlažno, Selva nije nosila kaput a njena karirana suknja i džemper s rol kragnom bili su
natopljeni kišom. Klekla je ispred Nazima Kendera i čvrsto ga uhvatila za ruku.

126

„Odveli su mi muža", rekla je promuklim glasom. „Gestapovci su ga silom odvukli
iz apoteke. Stavili su ga u kombi i odveli. Molim vas, nađite ga. Preklinjem vas da
spasete Rafaela. Evo, donela sam sve papire sa sobom ... Sve imam ovde, njegov
pasoš, njegov izvod iz matične knjige rođenih, njegovu boravišnu dozvolu ..."

Konzul je ustao. „Hanuma Selva, molim vas, ustanite." Selva je ostala da kleči i
Bavila je svoje ruke oko njegovih nogu.

„Molim vas, spasite mog muža pre nego što ga odvedu."
„Šta se dešava?" pitao je italijanski ataše. Njegova supruga je izgledala zgađeno
pred ovom razbarušenom ženom koja je zgrabila konzula za kolena.
„Molim vas, ustanite, hanuma Selva."
Selva je pokušala da ustane, ali nije mogla. Snaga je istekla iz nje, kolena su joj se
iskrivila i ona se srušila u gomilu. U tom trenutku, Benoa, koji je parkirao auto, stigao
je i zabrinuo se videvši Selvu na podu.
„Šta ste joj uradili?" pitao je konzula.
„Onesvestila se", odgovorio je Nazim Kender.
Ljudi s drugih stolova počeli su da se okupljaju oko njih.
„Ja ću joj pomoći. Molim vas, vi idite i vidite šta možete da učinite", zamolio je
Benoa. „Naravno, ako išta možete da učinite."
„A ko ste vi?"
„Ja sam part ... prijatelj Rafaela Alfandarija. On radi u mojoj apoteci."
„A kada se to desilo?"
„Pre kratkog vremena. Odjurili smo u konzulat, a zatim pravo ovde do vas odmah
nakon ..."
„Znate li gde su ga odveli?"
„Nisam siguran, ali mislim da sam čuo kako među sobom pričaju o stanici."
„Šta?! Hoćete da kažete da ga vode iz Marselja?"
„Pa, mislim da ima i drugih. Čuo sam jednog od onih koji su odvlačili Rafaela kako
mu govori da se ne otima i preti mu da će zažaliti ako se zbog njega odloži stvar."
Nazim Kender se sagao i pokupio dokumenta koja je Selva bila ispustila na pod.
„Ostavljam hanumu Selvu u vašim veštim rukama, mesje", rekao je i, izvinivši se
Italijanima, odjurio napolje.
„Molim vas, nemojte nas skučavati", rekao je Benoa onima koji su stajali oko njih.
„Madam se onesvestila; oporaviće se za minut."
„Kako je to neprijatno, šta se dešava?" pitala je Italijanka.
„Molim vas, odvedite tu osobu odavde", naredio je glavni konobar u crnom sakou.
Jedna starija dama iz gomile predložila je da pozovu doktora. „Nadam se da nije
trudna", promrmljala je.
Benoa je poneo Selvu kroz zbunjene posmatrače i izneo je na ulicu. Hladan vazduh
je pomogao da se Selva osvesti.
„Šta se desilo?" pitala je.

127

„Onesvestila si se. Vodim te kući."
„Ali šta je bilo s konzulom ... Rafo?"
„Ne brini. Konzul je uzeo dokumenta i odmah otišao, siguran sam da će uraditi sve
što je potrebno. Ništa više ne možeš da uradiš. Sve što ti preostaje to je da odeš kući i
čekaš."
Selva je tražila da je Benoa spusti. Kolena su joj drhtala i vrtelo joj se u glavi.
Uhvatila je svog prijatelja za ruku.
„Benoa, mislim da ću povratiti", rekla je.
„Molim te, pokušaj da izdržiš dok ne stignemo do tvoje kuće."
Selva je nestabilno hodala prema autu pridržavajući se za ruku svog prijatelja.

128

Kada je Nazim Kender izašao iz taksija ispred konzulata, iznenadio se videvši gomilu
ljudi kako se tiska ispred kapija zgrade. To je bilo čudno, jer je radno vreme bilo
prošlo, i u to vreme obično nikoga nije bilo tamo. Požurio je prema kapiji. Kavas
Halim je mahao rukama pokušavajući da nešto objasni gomili koja je vrištala. Kada je
video konzula, dojurio je do njega i rekao: „Po svemu sudeći, ukrcali su ih u voz i
odvezli ih odavde ..."

Oko petnaestoro ili dvadesetoro ljudi dojurilo je do Nazima Kendera grabeći ga za
ruke i noge.

„Prestanite! Šta se dogodilo?" rekao je zbunjeni konzul. Zbog jedne žene koja je
kukala nije mogao da čuje one koji su pokušavali da mu objasne stvar.

„Napravite mesta!" viknuo je kavas. „Traćite konzulovo vreme."
Buka je odmah prestala.
„Odveli su ih. Rekli su im da su turski državljani, ali nisu hteli da slušaju ..."
objasnio je jedan starac u suzama.
„Gde su ih odveli?" pitao je konzul.
„Na stanicu Sen Šarl."
„Molim vas, pustite me da prođem. Moram da uzmem potrebna dokumenta iz svoje
kancelarije", rekao je Nazim Kender, trčeći u zgradu. Ubrzo se vratio noseći
dokumenta u rukama. „Da li neko ovde ima auto?" pitao je.
„Da, ja imam", odgovorio je jedan mladić.
„Odmah ga dovezi!"
„Tamo je, odmah pored kapije, sledite me, molim vas."
Mladić je otrčao napred i otvorio konzulu vrata svog sitroena. Zatim je otrčao
okolo na stranu vozača i ušao, spreman da krene. Gomila ljudi je okružila auto, neki su
udarali u prozore, dok su drugi pokušavali da otvore vrata. Kavas Halim se progurao

129

kroz gomilu do auta.
„Povedite i mene", rekao je.
„Ulazi onda!"
Kavas je s mukom uspeo da se baci na zadnje sedište.
„Nema vremena za gubljenje", rekao je konzul. „Vozi pravo na stanicu Sen Šarl."
Maleni auto je pojurio kao strela kroz sakupljenu gomilu.
Na vagonu iz kojeg su se čuli zvuci vrištanja, kukanja i jecanja stajala je poruka:

OVAJ VAGON MOŽE PODNETI 20 GLAVA STOKE I 500 KG STOČNE HRANE. Nazim Kender je
ignorirao nemačke oficire koji su šetali okolo i otrčao je pravo prema tom vagonu.
Tamo je bilo nagurano oko osamdeset muškaraca i žena. Oni su gurali jedni druge
pokušavajući da dođu do drvenih rešetki, pokazivali svoja dokumenta vrišteći u
pomoć. Konzul je pokušavao da kroz buku razazna šta su govorili. Čak je čuo i nekoga
ko ga je očigledno prepoznao i dozivao ga na turskom.

„Većina nas ima turske pasoše, ali ne možemo to da objasnimo gestapovcima."
Shvativši da nema vremena za gubljenje, Nazim Kender je otišao pravo u glavnu
zgradu stanice, dok ga je kavas pratio u stopu.
„Hoću odmah da vidim vašeg nadređenog!" rekao je oficiru na vratima.
Nemački oficir je došao i stao licem u lice s njim. „Jeste li u žurbi?" pitao je.
„Da, veoma žurim. Verujem da je došlo do greške. Izgleda da su pokupili neke
turske državljane i ukrcali ih u vagon. Voz samo što nije krenuo. Morate ih odmah
pustiti iz vagona."
„Nije bilo nikakve greške."
„Slušajte, u ovom dokumentu imam spisak imena svojih građana. Hajde da ih
pročitamo jedno po jedno ..."
„Nemojte se truditi."
„Prevoženje Turaka ovim vozom skupo će vas koštati, to vam obećavam."
Nemački oficir je oteo dokumente iz ruku Nazima Kendera i bacio pogled na listu
koju je konzul pripremio.
„Zar su ovo Turci!? Alhadef Jak, Alhadef Izi, Alfandari Rafael, Anato Josef,
Franko Lili, Kalvo Luna, Menaše Isak, Sorijano Moris ... Ako ovo nisu Jevreji, ne
znam ko je", rekao je mašući papirima u konzulovo lice. Sada je na Nazima Kendera
bio red da otme nazad svoje dokumente.
„Da, oni su Turci. Većina njih možda sledi jevrejsku religiju, ah među njima mora
biti muslimana i hrišćana. Po zakonu moje države, oni su Turci bez obzira na njihovu
religiju. Oni su turski državljani."
Oficir u uniformi je upravo hteo da odgovori, ali odustao je kada je čuo piskav
zvižduk voza. Slegnuo je ramenima, okrenuo leda i ušao unutra. Voz je počeo da se
miče napred.
Nazim Kender je bespomoćno gledao u pravcu oficira. Na trenutak je razmišljao da
krene za njim, ali voz je išao sve brže. Počeo je da trči duž voza da bi stigao vagon

130

koji je odlazio. Gurnuo je vojnika koji je pokušao da ga zaustavi i uskočio u vagon.
Halim je trčao odmah iza njega, ali skoro je ostao bez daha kada je zgrabio konzulovu
pruženu ruku, stao na stepenicu i podigao se gore. Za delić sekunde zamalo je pao, ali
ljudi iz voza podigli su ga za ramena i pomogli mu da uđe.

Vojnik koga je Nazim Kender gurnuo trčao je, mahao rukama i vikao, pokušavajući
da privuče pažnju oficira koji je koračao prema glavnoj zgradi. Oficir je stao, okrenuo
se i frustrirano pogledao voz u pokretu. Nije mogao ništa da uradi jer je voz već išao
punom parom. Kretao se sve brže i brže, tresući sve više ljude skučene u njemu kako
je ubrzavao.

Nazim Kender i kavas Halim su se pogledali u neverici. U šta su se to uvalili? Zašto
su ovo uradili? Šta će biti ishod njihovih postupaka?

Nije bilo odgovora. Nazim Kender je skočio u voz ne razmišljajući o ishodu.
Možda je njegova hrabrost poticala iz osećanja revolta i ljutnje i činjenice da je još
posedovao plahovitost mladosti. Sada, dok se voz sve brže udaljavao od stanice Sen
Šarl, počeo je da shvata ozbiljnost situacije i pomalo se plašio posledica. Ali sada je
imao samo jednu mogućnost: da završi šta je započeo! Kao svaka časna osoba, borio
bi se do kraja. Na kraju krajeva, zar nije on marseljski konzul velike Turske
republike? Ovi jadni ljudi u vozu očekivali su da će on biti njihov spasilac. Nipošto
nije smeo da pokaže da se plaši. Nije bilo povratka. Ostaće s njima do kraja.

„Znate li gde nas voze?" pitao je kavas.
„Već neko vreme nameravali ste da odete u Pariz, zar ne? Pa, eto vam, tamo idemo
– i samo pomislite, putujete sasvim besplatno!"
Kavas Halim je hteo da se nasmeje, ali nije mogao. To što je putovao u vozu za
prevoz životinja, stešnjen među ljudima koji su padali jedni preko drugih, nije bilo za
smeh. Čovek pored njega bio je veoma star i očigledno se u strahu pomokrio. Zadah
urina širio se po vagonu. Ljudi koji su vrištali i vikali pre nego što je voz krenuo sada
nisu ispuštali nijedan zvuk. Osim drhtavog zvuka točkova voza i vetra koji je zviždao
kroz pukotine vagona, sve je bilo tiho. Bilo je kao da su svi progutali svoje jezike.
Ovo mora da je zvuk straha, pomislio je konzul.
Čudnu tišinu prekinuo je hrapav glas žene koja je sigurno bila strastveni pušač.
Njene iritirane oči emitovale su strah. „Gde nas vode?" pitala je.
„Mislim da nas vode u Pariz, madam", odgovorio je Nazim Kendar, dok je ona
pokušavala da se izvuče iz zamke u kojoj se našla. Na kraju je uspela da ustane držeći
se za šaku mladića koji je pružio ruku da joj pomogne.
„Ja sam turski konzul”, rekao je. „Da li bi oni koji imaju tursko državljanstvo
podigli ruke, molim vas?"
Oko pedeset ruku iznenada se podiglo.
„U redu! Daću sve od sebe da pomognem turskim državljanima, ali bojim se da za
ostale ne mogu ništa da uradim. Zaista mi je žao."

131

Devojka je ispustila vrisak i onesvestila se. Ponovo su se začuli neki zvuci jecanja.
„Mesje le konzul27, molim vas, recite da smo i mi Turci", povikao je jedan čovek.
„Mi ćemo preuzeti tursko državljanstvo i biti vaši robovi do same smrti."
„Nema robova u Turskoj, mesje, samo građana. Vi svakako možete podneti zahtev
za državljanstvo kada vas budu pustili, ali bojim se da nemam moći da vas proglasim
turskim državljanima sada i ovde."
„Molim vas, nemojte nas osuditi na smrt."
„Spasite i nas!"
„Vidite, da vam pojasnim, nisam rekao da mogu da spasem čak ni turske državljane.
Rekao sam samo da ću dati sve od sebe. Zato sam ovde s vama u ovom vagonu", rekao
je Nazim Kender. „Koliko vas ima svoja dokumenta kod sebe?"
Kavas Halim je izbrojao podignute ruke. Većina njih nije imala nikakve dokumente
sa sobom zato što su ih iznenada uhvatili.
„Lakše je za one među vama koji imaju neku vrstu identifikacije, ali za druge ..."
Odjednom je neko vrisnuo s dna vagona: „Umire ... Bože moj, moj muž umire!"
„Ima li ovde lekara? Molim vas, ima li lekara?"
Jedan mladić je pokušao da se progura u pravcu glasa, preko ljudi koji su sedeli.
Jedan starac od nekih sedamdesetak godina ležao je na podu, glave naslonjene na
ženine grudi, a nogu ispruženih preko ljudi koji su sedeli pored njega. Lice mu je bilo
bledo i obilno se znojio.
„Molim vas, pustite me da prođem ... dozvolite da prođem ..."
„Jeste li vi lekar?"
„Ja sam farmaceut ... pustite me ..."
Mladić je starcu olabavio okovratnik i počeo da mu opipava puls.
„Dajte nam malo prostora. Da li biste mogli malo da se pomerite unazad, treba mu
vazduha. Molim vas, molim vas, pokušajte da nam napravite malo mesta ..."
„Zašto ga ne odnesemo na kraj vagona gde ima više vazduha?"
„Ne. Ne, ne pomerajte ga, možda upravo doživljava srčani udar. Da li neko ima
nekakav le ...?"
„Nazad, pomerite se nazad!" neko je viknuo.
„Kakva sreća! Zar nije srećan što umire ovde a ne u rukama Nemaca?" rekao je
neko drugi.
„Pomerite se nazad samo malo, tako."
Oni oko pacijenta dali su sve od sebe da se pomere, nadajući se da će mu napraviti
više mesta, ali nisu napravili neku razliku. Na kraju krajeva, tu je bilo oko osamdeset
ljudi, uglavnom muškaraca, zbijenih u prostor namenjen za dvadeset grla stoke. Rafael
Alfandari je beznadežno pogledao oko sebe. Jedino što je mogao da uradi bilo je da
pokuša da umiri pacijenta. Svojom maramicom, obrisao mu je znoj sa čela i gornje
usne i pokušao da se seti šta je njegov otac radio u takvim situacijama. Setio se kako
je njegov otac govorio: „Moral! Podigni moral! To je veoma važno za pacijenta.

132

Osoba treba da oseti da njeno srce ima moć da se bori protiv smrti."
„Ovo je napad panike, a ne srčani napad", uverljivo je rekao. „Molim vas,

pokušajte da ostanete smireni. Opustite se. Duboko dišite. Hajdete, nemate bolove u
grudima, zar ne? Vidite, siguran sam da se već bolje osećate. Vidim vam po boji lica.
Opustite se."

Čovek je uspeo da se probije preskačući preko onih oko sebe. U ruci je držao
pilulu. „Uvek nosim jednu od ovih sa sobom jer imam problem sa srcem ... Možete je
uzeti."

„Šta ako vama bude potrebna?"
„Ionako ćemo umreti", odgovorio je čovek. „Ja nisam turski državljanin, već
francuski."

Dok je padala noć, vagon je uranjao u mrak. Pošto su putnici izgubili svaki pojam o
vremenu, nisu znali koliko već dugo putuju. Jedino što se sada moglo čuti bili su zvuci
molitve. Pošto su se ljudi neprestano molili, bilo naglas bilo u sebi, ambijent
prokletstva raširio se po celom vagonu. Konzul i kavas su se neprekidno došaptavali,
pokušavajući da smisle kako i gde će se njihovo mračno putovanje završiti. Nazim
Kender je sav sitniš iz svog džepa dao kavasu.

„Evo, uzmi ovo, i ako voz bude stao na nekoj od usputnih stanica, bolje ćeš pronaći
telefon i pozvati naš konzulat u Parizu dok se ja budem svađao sa šefom stanice.
Objasni u kakvoj smo situaciji i zamoli ga da hitno nastave da rade na tome. Odmah
moraju da kontaktiraju s Berlinom i Višijem."

„Šta ako ne budemo stali, gospodine?"
„Onda ćeš isto to uraditi u Parizu."
„Ali na telefone konzulata niko ne odgovara pre devet ujutru."
„Znaš li broj Hikmeta Ozdohana?"
„Bojim se da ne znam. Znam broj konzulata, ali kao što rekoh, oni neće odgovoriti u
ovo doba noći."
„Ja sam znao njegov broj. Kako ono beše, kako beše? Na vrh mi je jezika. Kako
god, možda ću se setiti. Reći ću ti čim se to desi. Ti moraš zapamtiti taj broj. Treba da
ga pozoveš čim budeš mogao, siguran sam da bi on morao biti u mogućnosti da nešto
uradi. Moja svađa sa šefom stanice mora trajati najmanje pola sata."
„Ne brinite, pozvaću konzula – to jest, naravno, ako se setite broja."
»Da li iko u Marselju zna da smo mi u ovom vozu?"
„Ne bih rekao. Svi iz konzulata su bili otišli.
„Ja sam pio čaj sa italijanskim atašeom. On je shvatio da se nešto užasno dogodilo,
možda je on mogao da se raspita."
„Znate, gospodine, nešto mi govori da će ta Turkinja – znate koja, jednom prilikom
je došla sa svojim detetom da vas vidi – ta visoka mlada dama, ona je prva danas
došla, kladim se da će ispratiti ovo."

133

„Jesi li joj ti rekao gde sam ja?"
„Pa, gospodine, ja ..."
Iznenada su osetili užasan potres. Oni koji su stajali pali su, a oni koji su sedeli na
podu kotrljali su se jedni preko drugih. Voz se uz škripu zaustavio. Svi su pokušali da
se približe drvenim šipkama vagona, kako bi videli šta se napolju desilo.
„Odbij!" viknuo je oficir na francuskom, ali s nemačkim akcentom.
Uskočio je unutra jednim skokom i stao uspravno kao bronzana statua među ljudima
koji su pali. Konzul je, takođe, stajao uspravno ispred njega. Bio je nekoliko inča viši
od nemačkog oficira. Zapravo, bila je retkost da je Turčin tako visok. Nemački oficir
ga je odmerio od glave do pete. Verovatno je došao na peron očekujući da sretne
niskog, punačkog diplomatu srednjih godina. Mora da su stajali na stanici jer je bilo
dovoljno svetla koje je osvetljavalo vagon straha tako da je Nazim Kender mogao da
vidi iznenađenje u oficirovim očima.
„Jeste li vi turski konzul?"
„Da, ja sam."
Još nekoliko nemačkih vojnika popelo se u vagon, gurajući ljude u njemu i gazeći
preko njih.
„Mesje le konzul, izgleda da je jedan šef stanice u Marselju napravio ozbiljnu
grešku. Očigledno, bilo je naređeno da voz krene sa stanice pre nego što vi siđete.
Uveravam vas da će oni koji su odgovorni za ovu grešku biti surovo kažnjeni. Molim
vas, pođite sa mnom, gospodine, čeka vas auto. Odvešćemo vas nazad u Marselj."
„Hvala vam što brinete, ali osećam da mora da je napravljena greška. Šef stanice u
Marselju nije zaslužio nikakvu kaznu. Svojevoljno sam se popeo u ovaj voz."
„Svejedno, nije smeo da dozvoli da voz ode s vama. Molim vas, ovuda,
gospodine", rekao je nemački oficir pokazujući konzulu put kuda da siđe.
„Moram naglasiti daje ovaj vagon pun turskih državljana. Hoću da znam gde vodite
naše građane. Štaviše, ukrcali ste ih u vagon za stoku protiv njihove volje. Zahtevam
objašnjenje."
„Oni su Jevreji i putuju u Pariz."
„Čak i ako su Jevreji, oni su turski državljani. Imaju potpuno ispravna dokumenta."
„Ponavljam, gospodine, hoćete li, molim vas, sići dole?"
„Da siđem iz ovog vagona za stoku? Molim vas, shvatite da ja predstavljam državu
koja ne toleriše takvo zlostavljanje ljudskih bića zbog njihove veroispovesti. Hoću
takođe da naglasim da ćemo moj službenik i ja ili sići iz ovog voza zajedno s tim
ljudima ili ćemo nastaviti svoj put u Pariz."
„Mesje le konzul, mnogo mi otežavate stvari. Vagon u koji ste ušli teretni je vagon.
Vas dvojica morate izaći odatle. Za one s turskim dokumentima pobrinućemo se u
Parizu."
„Ne ostavljate mi drugu mogućnost. Izgleda da nam je predodređeno da nastavimo
ovo putovanje za Pariz svi zajedno u vozu za stoku."

134

„Kako to mislite?"
„Mislim da odbijam da napustim ovaj stočni vagon bez mojih građana."
„A ja moram da ponovim da morate izaći odavde i vratiti se u Marselj u autu koji
smo vam obezbedili."
„Bojim se da ću i ja morati da ponovim: ili ćemo svi sići zajedno, ili ćemo svi
nastaviti putovanje."
„U tom slučaju, sami ste izabrali. Radije ćete nastaviti putovanje s Jevrejima u
ovim uslovima."
„Tako je. Oni su naši državljani. Ili svi silazimo zajedno, ili svi nastavljamo
zajedno."
Nemački oficir je pokušao da prisili Nazima Kendera zgrabivši ga za ruke, ali
konzul ga je zaustavio čvrsto stavivši obe svoje ruke na njegove grudi.
„Ne bih vam ovo uopšte savetovao, mladiću. Nemojte napraviti tako nepopravljivu
grešku. Ja sam diplomata koji predstavlja neutralnu zemlju. Povrh svega, imam i
diplomatski imunitet. Budite uvereni u to da vas podizanje ruke na mene može dovesti
do diplomatskog skandala."
„Vi ste već napravili skandal", rekao je nemački oficir, a lice mu je buknulo u besu.
„Sprečavanje skandala je u vašim rukama", odgovorio je Nazim Kender. „Jedan od
putnika u ovom odvratnom vagonu veoma je star i doživeo je infarkt jer nije mogao da
podnese stres. Jeste li spremni da snosite posledice ako on ne preživi do Pariza?"
Nemac je iskočio iz vagona mrmljajući nešto na svom maternjem jeziku. Drugi
vojnici su ga pratili. Bilo je očigledno da, pošto nisu govorili francuski, nisu razumeli
ni reč šta se dešava.
Neko vreme niko nije ispustio ni najmanji zvuk.
Konačno je stidljiv glas pitao: „Gde se nalazimo?"
„Možemo biti negde blizu Nima", odgovorio je kavas Halim. Niko nije imao
hrabrosti da se nagne iz vagona i pogleda. Nazim Kender se nagnuo i pogledao. Osim
petnaest postrojenih nemačkih policajaca s puškama, peron je izgledao napušteno.
Nije mogao da vidi gde su, jer je stanični sat zaklonio ime stanice, ali na osnovu
vremena koje je pokazivao sat, pokušao je da izračuna gde bi mogli biti.
„Da, može biti da smo negde između Arla i Nima”, rekao je pogledavši kavasa da
potvrdi njegovu pretpostavku.
„Voz je i dalje mirno stajao. Niko nije dolazio niti odlazio. Svi su prestrašeno
čekali. Svaki minut izgledao je kao sat. Sve oči bile su uprte u konzula, koji je stajao
uspravno, spreman da zastupa njihove slučajeve.
Iznenada se začuo glas žene koja je stajala u jednom uglu vagona: „Hajde ... Hajde
..." ponavljala je, ohrabrujući decu da urade nešto što su oklevala da urade.
Konačno: „Mesje le konzul", povikala je žena. Nazim Kender je okrenuo glavu i
pogledao je. „Ova deca hoće nešto da vam kažu."
„Da", rekao je konzul, „a šta to?"

135

„Ja Turkinja ... Ja hoće vode ... Stomak gladan ... Mene hladno ... Kako vi ste?"
Devojčica, koja se već tresla, grunula je u plač. Očigledno je izrekla sve rečenice na
turskom koje je bila naučila napamet.

„Da li si ti Turkinja, mlada damo?" pitao je konzul na turskom.
Devojčica je potvrdno klimnula glavom.
„Kako se zoveš?"
„Pe ... Peri."
Konzul se okrenuo dečaku. „A kako se ti zoveš?" pitao je.
„Ja se zovem See-mi – izvinite – Semi."
Odmah mu je sinulo. Već je video ovo dvoje dece na fotografiji, kako stoje zajedno
u bašti.
Pozvao je kavasa.
„Pogledajte koga imamo ovde, Halim-beže. Naši Peri i Semi su ovde."
Kavas je zbunjeno pogledao. Pokušavao je da shvati na šta je konzul mislio, kada
su se začuli koraci na peronu. Halim se istegao da pogleda kroz pukotine u vagonu.
Oficir s kojim je konzul malopre razgovarao sada se vraćao sa istim vojnicima. Nazim
Kender je čekao s rukama na dečjim ramenima.
Oficir nije uskočio u voz tako brzo kao prošli put. Sada se dizao gore držeći se za
gvozdene kvake na vratima vagona.
„Dakle, vi kažete da nećete sići sa ovog voza. Je li tako, mesje le konzul?"
„Potpuno ste u pravu. Neću."
Nemački oficir je duboko uzdahnuo i nakon kratkog ćutanja rekao: „Silazite dole,
hajde, krenite dole."
„Molim?"
„Ako vi nećete da siđete sami, bolje da svi izađete."
„Zaista?"
„Da, to je naređenje."
„Pustite prvo njih. Sve njih.
„Jesu li svi Turci?"
„Neki od njih nemaju dokumenta sa sobom, ali siguran sam da kada budemo stigli u
Pariz ..."
„REKAO SAM DA IZLAZITE!" povikao je Nemac. Bilo je jasno da ga je ljutilo to što je
morao da izvrši naređenje koje mu je dato.
„Moj službenik i ja ćemo izaći poslednji", rekao je konzul prekrštajući ruke na
grudima. Kavas je stajao pored njega u stavu mirno kao da je njegov ađutant.
Ljudi su počeli da iskaču iz vagona. Pažljivo su spustili čoveka koji je imao infarkt.
Dvoje dece stajalo je pored konzula, ne želeći da se odvoje od njega. Žena koja je
tražila da deca podu napred izgledala je veoma srećno što su mogli da dokažu da su
Turci, ali nije želela da ih pogleda u oči iz straha od onoga što bi se sledeće moglo
dogoditi.

136

„Jesu li ovo vaša deca, madam?" pitao je Nazim Kender.
„Ne, ja sam im tetka. Kupovali smo na pijaci kada su nas pokupili."
„Hajde onda, Peri i Semi, sada je na vas red", rekao je konzul.
Kavas je uhvatio devojčicu ispod ruku i spustio je na peron. Dečak je sam skočio.
Konzul je izašao poslednji, kao kapetan koji napušta brod, s kavasom pored sebe.
Nemački oficir se približio. „Auto vas čeka ispred stanice", rekao je.
„Hvala vam. Radije ću se vratiti taksijem, ali zaista bih cenio ako bi ta kola
povezla starca koji je imao infarkt. To jest, ako vam ne smeta."
Žena se umešala pre nego što je nemački oficir uspeo da odgovori.
„Ne, ne. Mnogo vam hvala. Sigurna sam da ćemo se snaći i sami. Hvala vam u
svakom slučaju."
Nemački oficir ih je pogledao kao da je hteo da kaže: Vi ste ludi. Salutirao je
konzulu, okrenuo mu leđa i odmarširao praćen drugim vojnicima.
Kada su Nemci otišli, eksplodirao je žagor uzbuđenja. Svih osamdesetoro ljudi
okupilo se oko Nazima Kendera, želeći da ga poljube u ruke ili obraze i pokušavajući
da ga zagrle. Oni koji nisu mogli da se približe pružali su svoje ruke samo da mu
dodirnu ramena leđa, kao da je neki sveti predmet.
„Pobogu, ne podižite me na ramena", povikao je konzul. Ali nije bilo šanse da
kontroliše talase ljubavi koji su tekli oko njega. Nema reči koje bi opisale zahvalnost
koju su ti ljudi osećali.
„Savetujem svima vama koji nemate tursko državljanstvo da odete i pronađete neko
sigurno mesto za sebe. Vratite se čim budete mogli", rekao je, a zatim dodao kao
naknadnu misao: „Gde se tačno nalazimo, do đavola?"
„U Arlu", rekao je kavas.
„Verujem da bi trebalo za pola sata otprilike da ima voz za Marselj", neko je rekao,
„ako ga nisu otkazali."
Konzul i kavas su zajedno izašli iz stanice. Odmah ispred bio je parkiran mercedes
kojeg su nacisti dodelili konzulu.
„Pitam se da li ima taksija u blizini – zašto ne proverite, Halime?" pitao je Nazim
Kender. Seo je na klupu ispred ulaza u stanicu, dok se kavas udaljavao.
U dubini svog uma pitao se da li je ovo iskustvo bilo samo noćna mora, ili se zaista
desilo. Ubrzo zatim iznenadio ga je Halimov glas.
„Očigledno, imaju kola na drva, gospodine. Hoćemo li ih unajmiti?"
„Da, odmah ih unajmite."
Nazim Kender je ustao, polako prošao pored mercedesa i s ponosom prešao ulicu.

137

Ferit je posmatrao kako njegova žena prelazi ulicu i odlazi u daljinu. Kada mu je
Evelin nestala s vidika, navukao je zavese, proverio bravu na ulaznim vratima i otišao
u spavaću sobu. Brzo je bacio prekrivač, jorgan i jastuke na pod. Neko vreme,
opipavao je strane madraca i našao ono što je tražio. To je bio rascep dovoljno veliki
da kroz njega prođe šaka. Ferit je stavio šaku u taj rascep i zatim celu ruku pružio
unutra. Izveštaji su bili tu, negde u sredini. Čvrsto ih je uhvatio i izvukao napolje, a
zatim pažljivo namestio krevet. Rastresao je jastuke i vratio ih na njihovo mesto.
Zatim je seo za kuhinjski sto i napisao svojoj ženi poruku:

„Draga, idem da se vidim s prijateljem s fakulteta, koji živi s druge strane
reke. Ne brini ako ostanem do kasno."

Stavio je izveštaje ispod prsluka, izašao iz stana i krenuo prema metrou. Ferit je već
neko vreme bio član Otpora, tajne organizacije čije su aktivnosti postajale sve
važnije, što je bilo direktan rezultat simpatija koje je višijevska vlada gajila prema
Hitleru. On nije bio Francuz, ali voleo je ovu zemlju kao pravi Francuz. Što je još
važnije, mrzeo je Hitlera.

Pošto nije bio Francuz, njegovi saradnici iz komiteta nisu s njim delili delikatne
planove koji su se ticali nacionalističkih pitanja. Međutim, pretvarali su se da ne znaju
da je radio u grupama koje su organizovale krijumčarenje Jevreja i komunista van
Francuske.

Svoju vezu s tom organizacijom, Ferit nije nikada pomenuo svojoj ženi. Ona je
mislila da je njen muž volontirao da bi postao asistent svom dragom profesoru s
liceja, istom profesoru koji mu je pomogao da napiše tezu. Na ovaj način mogao je da
objasni svoje nestanke ujutru, nekada po podne, nekada uveče, i najčešće tokom noći.

138

Pošto je profesor takođe bio član iste organizacije, nije bilo šanse da Evelin sazna.
Ferit je uspeo da bude posrednik između svojih brojnih prijatelja Jevreja i

organizacije, izdajući pasoše neutralnih zemalja. U poslednje vreme najtraženiji su
bili turski pasoši, jer su Turci najjače štitili svoje državljane od Gestapa. Ferit je bio
u mogućnosti da kontaktira s konzulatom preko svog prijatelja Muhlisa. Ubrzo nakon
što je upoznao Tarika i diskretno ga testirao, pozvao ga je na kafu i otvoreno
razgovarao s njim o tome. Pitao ga je da li turski konzulat može da izda pasoše onima
koji nisu turski državljani. Odgovor je bio vrlo jasan.

„Voleo bih da imam moć da vam odgovorim drukčije, Ferite", rekao je Tarik.
„Svaka osoba koju možemo spasti od smrti i jada za nas je izvor zadovoljstva.
Zapravo, i sami znate da se izlažemo opasnosti svaki put kada posetimo neki od tih
logora ili policijskih stanica. Nakon svega što smo rekli i uradili, mi smo časna i
pravedna zemlja, i kao takvi, ne možemo se upustiti ni u šta ilegalno."

„Moram li potpuno prestati da se nadam?"
„Da, prijatelju moj."
Ferit je duboko udahnuo dim iz svoje cigarete i duvao kolutove u vazduh.
„Dobro, u tom slučaju vas neću više uznemiravati tom temom", rekao je.
„Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim stvarima.
Moram priznati da zaista poštujem ono što radite i, iskreno, bio bih na vašoj strani da
ne radim za vladu."
„Shvatam."
„Hteo bih da vam postavim pitanje, ako vam ne smeta. Kako ste se umešali u to?"
„Umešan je svako ko ima srca, Tariče. Istina je da se Francuzi ne bore na bojnom
polju, ali uveravam vas da imaju odličnu tajnu organizaciju. Što se mene tiče, ja sam
ušao u organizaciju preko bliskog prijatelja s fakulteta. Vodio me je na neke sastanke i
na kraju sam se i sam pridružio Otporu."
„Zar vas onda ne iznenađuje to što se Francuzi nisu hrabro borili?"
„Čujte, Tariče, siguran sam da ćete se složiti da je Pariz jedan od najlepših gradova
na svetu. Po mom mišljenju, nisu hteli da rizikuju da on bude bombardovan."
„Pa, pretpostavljam da se na to može gledati i na taj način."
Neko vreme su pijuckali kafu ne pričajući jedan s drugim. Sedeli su u jednom od
studentskih kafea u Latinskoj četvrti.
„Mogu li da vam odam tajnu, prijatelju moj?" rekao je Tarik. „Britanci i
Amerikanci ne mogu da podnesu De Gola. Ne mogu uopšte da svare tog čoveka. Da se
tu našao neko drugi da vodi nacionalno oslobođenje, mogli ste da dobijete više
podrške."
„Britanci ne mogu da podnesu ništa što bi moglo ugroziti njihove interese", rekao je
Ferit, „i De Gol nije vrata osobe koja bi se osvrtala na njihove interese. On je
tvrdoglav, svadljiv čovek koji svaki napad na sebe prima kao napad na Francusku."
„U svakom slučaju, striktno Entre nous28, verujem da, ako bi se promenio vaš

139

čovek na vrhu, verovatno biste dobili više podrške od Britanaca i čak Amerikanaca."
„Tražili smo drugog lidera, ali nažalost bez uspeha. Svi aktivisti Otpora stoje iza

tog čoveka", rekao je Ferit. „Samo sačekajte i videćete. Kladim se da će na kraju čak i
oni kojima se De Gol nužno ne dopada skočiti sebi u usta i podržati ga."

„Zbog čega ste tako sigurni u to?"
„Na kraju će saveznici morati da napadnu Francusku da bi dobili ovaj rat. Kada taj
dan osvane, moraće da priznaju i De Gola i Nacionalnooslobodilački komitet, jer bez
podrške tajnih organizacija neće moći da uspešno izvedu napad."
„Što pre taj dan dođe to bolje", rekao je Tarik.
Odmah posle toga tražili su račun.
„Nadam se da ni Muhlis ni Evelin neće saznati za naš današnji sastanak. Mogu da
računam na vas, zar ne?" pitao je Ferit.
„Naravno da možete."
„Hvala vam."
„Ferite, nadam se da nećete zameriti što ovo kažem, ali zar ne mislite da je
pogrešno što ovo tajite od svoje žene?
„Da, mislim da jeste, Tariče, ali ne želim da brine ovih dana. Znate, ona je trudna."
„Aaah", rekao je Tarik, „nisam znao, čestitam."
„Hvala. I sami smo nedavno saznali. Nismo još nikome rekli. A više bih voleo da
ni vi ne znate."
„Shvatam, ali budite oprezni, hoćete li?" odgovorio je Tarik, potapšavši svog
prijatelja po leđima. „Vaše odgovornosti u životu tek počinju. Molim vas, nemojte se
umešati ni u šta opasno, prijatelju moj."

Tog dana dok je putovao metroom, Ferit je razmišljao o ovom razgovoru s Tarikom.
Poželeo je da je uspeo da ga ubedi da sarađuje s njim. Čim su se upoznali, osetio je
da može imati poverenja u Tarika. Bio je pošten, vredan, hrabar čovek koji nije bio
neoprezan. Imao je sve vrline čoveka koji bi mogao biti član takve organizacije.
Kakva šteta što je, kao što se i moglo očekivati od čoveka njegovog kova, odabrao da
poštuje zakone svoje zemlje. Tarik je, međutim, ostavio Feritu vrata malo odškrinuta
rekavši: „Obećavam da ću uraditi sve što mogu da vam pomognem u drugim
stvarima."

Ferit je postao sumnjičav kada je u prozoru metroa video odraz mršavog čoveka
kako ga posmatra. Pokušao je da posmatra tog čoveka krijući se iza novina. Kada je
čovek počeo da se vrpolji, Ferit se zapitao da li ga je on uznemirio. Treba li da siđem
na idućoj stanici? pomislio je. Kako je Ferit ustao kada se voz zaustavio na sledećoj
stanici, primetio je da je čovek sišao, pa je ponovo seo. Anksiozno se ponašao bez
ikakvog razloga. „Brige", rekao je sam sebi. „Nije Gestapo, brige su te koje će me na
kraju ubiti."

Zbog tih briga, osećao je da bi, na kraju krajeva, mogao probati ta vrata koja je

140

Tarik ostavio odškrinuta. Ako se njemu bilo šta desi, jedina osoba koja bi možda
mogla prebaciti Evelin do njegove porodice u Istanbulu bio je Tarik. To ne bi mogao
ni Muhlis, koji mu je bio prijatelj proteklih četrdeset godina, niti iko drugi. Obećao je
sebi da će, ako danas bude uspešno završio svoj zadatak, otići da vidi Tarika sutradan
odmah ujutru. Ali šta će mu reći? Kako će tražiti nešto od čoveka koga nije video više
od pet puta? Šta bi mu uopšte mogao reći? „Vama poveravam svoju ženu." Naravno da
ne, Tarik bi verovatno pomislio da je lud. Ali ipak, možda ne bi. Zar mu nije dovoljno
verovao da mu ispriča o svojim vezama sa Otporom nakon samo nekoliko susreta?
Tarik nije ni mrdnuo trepavicom. Nije bio iznenađen; nije negodovao, niti je pokušao
da ga savetuje. Da, Tarik je bio njegov čovek, njemu je mogao da poveri svoju ženu.
Inšalah, proći će danas bez ikakvih problema, a zatim odmah ujutru ...

Nakon što je sišao sa voza i krenuo prema izlazu, Ferit je primetio kako se pravi
dugačak red. Žene su odmah prolazile, ali muškarci su morali da pokažu dokumenta.
One koji nisu imali dokumenta ili im je na dokumentima pisalo da su Jevreji, nemački
vojnici su ukrcavali pravo u kamion koji je čekao na izlazu iz stanice metroa.

„Samo mi je to trebalo", rekao je sam sebi nervozno pretražujući džepove. Hvala
bogu što je imao dokumenta sa sobom. Uzdahnuo je sa olakšanjem, ali svejedno je
brinuo što će morati da čeka u redu umesto da samo prođe. Hvala bogu, red se brzo
pomerao. Prokletnici su obavljali svoj posao brzo i efikasno. Kada je došao na red,
pokazao je vojniku s SS trakom na ruci i svoj izvod iz matične knjige rođenih i svoj
učiteljski sertifikat. Nasilnik je pogledao papire i rekao: „Prolazi." Ferit je zgrabio
svoja dokumenta i gurnuo ih u unutrašnji džep. Požurio je napred nekoliko kilometara
pre nego što je ušao u groznu prodavnicu s prljavim prozorima i polupraznim
policama koja se nalazila u jednoj zabačenoj ulici. Tamo je za kasom sedeo čovek
koji je izgledao kao da se strašno dosađuje.

„Dajte mi jedan Pari soar29, molim vas", rekao je Ferit.
„Hoćete li i dodatak?"
„Zašto da ne, ako je besplatan."
Ferit je stavio nešto novca na pult.
„Zar nemate Bitno?"
„Nemam, imate li vi?"
„Kroz ta vrata pa niz stepenice levo", rekao je prodavac i ne podigavši pogled.
Nastavio je da pregleda svoje račune.
Ferit je prošao kroz vrata u dnu radnje, pa niz stepenice i otvorio je vrata ispred
sebe. Sada je bio u garaži. Petoro ili šestoro ljudi sedelo je okupljeno oko malog stola
iza auta.
„Gde si do sad, Turčine?" pitao je jedan od njih.
„Izvinite, tek sad sam uspeo ..."
„Sedi, ima nešto što bi te se moglo ticati. Danas smo dobili neke informacije."
Ferit je uzeo jedan obližnji stolac i ugurao se između onih koji su već sedeli za

141

stolom.
„Kakve informacije?"
„Turci se očigledno spremaju da prebace svoje Jevreje u Tursku. Jesi li čuo za to?"
„Ne."
„Mon Dieu!30 O čemu ti, zaboga, pričaš sa svojim prijateljima iz konzulata?"
„Pa, sigurno nisam rekao: Očigledno je naša organizacija dobila neke informacije

o prebacivanju Jevreja preko granice, je li tako?"
„Onda ćeš sada da ih pitaš."
„Dobro, hoću. Pretpostavimo da je tako, i šta onda?"
„Ubacićemo u taj voz i one koji nisu turskog porekla."
„Oni to neće prihvatiti."
„Svesni smo toga."
„Paaa?"
„Ipak ćemo to uraditi."
„Kako?"
„Pronaći ćemo načina."
„Pretpostavimo da uspete, o koliko ljudi razmišljate?"
„Za sada ih ima dvadeset osam, ali može ih biti još."
„Šta? Jeste li ludi?"
„Kaži nam, Turčine, da li misliš da bismo sve ovo radili da nismo ludi?"
„Nisi uspeo da nam pomogneš s pasošima, pa bi i ti mogao da produžiš sa ovim",

rekao je čovek s kukastim nosem koji je sedeo na čelu stola.
„Najpre moraš da nam doneseš tačne detalje. Saznaj da li je taj posao s vozom

istina. Ako jeste, kada će se desiti?"
„Daću sve od sebe", rekao je Ferit.
„Sada, hajde da pređemo na jednu ili dve stvari s plana", rekao je isti čovek u čelu

stola. „Postoji grupa koju moramo prevesti preko švajcarske granice ove nedelje ..."
Gola sijalica koja je visila s plafona uključila se i isključila. Svi za stolom su

ustali. Dvojica su počela da čiste kola. Treći je ušao u auto sa šrafcigerom u ruci.
Ferit je sa još dvojicom otrčao prema vratima kroz koja je ušao. Svetlo se opet
uključilo.

„U redu, gospodo, opasnost je prošla. Nazad za sto", rekao je čovek s kukastim
nosem dok se vraćao nazad u čelo stola.

Sutra, pomislio je Ferit, sutra moram da razgovaram s Tarikom bez greške.

142

Tarik nije lako dobio Selvinu poruku. Da ona nije insistirala i paničila preko telefona,
noćni čuvar se ne bi trudio da pošalje poruku Tariku kući, i on ne bi znao za događaje.
Informacija o osamdesetoro ljudi ukrcanih na voz za stoku koji su se uputili ka Parizu
čekala bi do sledećeg dana.

Čuvar joj je dva puta zalupio slušalicu. Je li bilo moguće da ova žena nije razumela
šta joj je rekao?

„Čujte, konzul nije tu. Ovde nema nikog. Ni drugi ni treći sekretar nisu tu. Svi su
otišli kući. Molim vas, pozovite sutra", rekao je, ali ona nije htela da sluša. Istina,
malo se uplašio kada je pozvala i treći put. Pitao se da li je ona možda neko važan ko
možda ima veze s vlastima. Tada je odlučio da pozove prodavnicu ispod stana Tarika
Aridže, kako su ga uputili da uradi u hitnim slučajevima. Zamolio je prodavca da
obavesti gospodina koji je živeo u stanu broj pet da bi trebalo da hitno pozove
konzulat. Prošlo je oko pola sata pre nego što se prodavac namolio da pošalje gore
svog pomoćnika s porukom.

Tarik je otrčao u konzulat čim je dobio poruku. Otkrio je od stražara da je neka luda
žena uporno zvala iz Marselja. Pretpostavivši ko je to bio, odmah je pozvao Selvu.
Sve što je od nje saznao bilo je da je izvestan broj Jevreja bio naguran u voz koji je sa
stanice Sen Šarl krenuo za Pariz, i da je u tom vozu bio i Nazim Kender. Selva je
molila Tarika da sačeka voz u Parizu i spase njenog muža. Tarik je odmah zvao tursku
ambasadu u Berlinu. Pošto je Pariz bio pod nemačkom okupacijom, tokom rata je
konzulat u Parizu morao da prati instrukcije ambasade u Berlinu. On je obavestio i
Behiča Erkina, ambasadora u Višiju, o toj situaciji, jer je znao da je on gledao sa
simpatijama na spasavanje Jevreja.

Behič-beg, koji je bio Ataturkov blizak prijatelj, nije bio diplomata koji je započeo
svoju karijeru sa dna, ali imao je bogato iskustvo u državnim stvarima. To je bio

143

inteligentan i savestan čovek s mnogo zdravog razuma. Upravo su mu ti kvaliteti
zaradili nameštenje u Parizu. Možda ga je sam bog poslao.

„Gospodo, iako moramo paziti da ne zgazimo Gestapu na žulj, ne smemo zbog
nužnih stvari u ratu zaboraviti svoju humanost", rekao je svojim mladim kolegama.
„Čak je i Urartu, koji je živeo u istočnoj Anadoliji sedam vekova pre Hrista, pokazao
poštovanje prema narodima zemalja koje su osvajali time što im je davao slobodu
vere. Ne mogu da shvatim šta se dešava s Nemcima da se ovako ponašaju usred
dvadesetog veka! Nemojte se upuštati u bilo kakve sukobe, ali naravno, pokušajte da
uradite ono što smatrate ispravnim."

Tarik se često pitao da li bi imao hrabrosti da ode u logore i policijske stanice da
nije imao podršku jednog takvog pretpostavljenog.

Nedelju dana nakon što je Behič Erkin iznajmio odgovarajući zgradu za ambasadu,
Nemci su se uselili u susednu zgradu i koristili je kao svoj komandni centar. Nemački
vojnici su stalno nadgledali one koji su dolazili u ambasadu i odlazili iz nje, čineći da
se oni osećaju nelagodno i nervozno. Na kraju, da bi tome stao na kraj, ambasador
Erkin je zaposlio ogromnog Francuza koji je ranije radio na ribljoj pijaci. Dao mu je
uniformu i uposlio ga da stoji ispred kapije kao čuvar. Svrha ovog ogromnog čuvara
bila je da prati posetioce koji su odlazili iz ambasade do kraja puta, odvraćajući tako
nemačke vojnike od maltretiranja posetilaca. Svom osoblju, Behič-beg je takođe
izdao naređenje da odmah izdaju pasoše svakome ko ima veze s Turskom, ma koliko
ta veza bila slaba. Ako su tokom godina zaboravili turski, ili ga nikada nisu naučili
pošto su rođeni u Francuskoj, bilo je dovoljno da nauče napamet rečenice kao što su
„Ja sam Turčin" ili „Imam rođake u Turskoj" da bi dokazali svoje veze s Turskom.
Ambasador je bio ubeđen da, ukoliko mogu da povežu nekoliko reči i sastave par
rečenica, treba im dati šansu da se spasu od besa Nemaca ili pronemačkih Francuza.

Nakon što je uputio svoje nadređene u to šta se dešava, Tarik je pozvao Selvu.
„Možete se pouzdati da su naši ambasadori već pokrenuli točkove. Molim vas, idite
sada u krevet i pokušajte da malo odspavate", rekao je. Pošto nije mogao da je umiri,
odlučio je da će radi Sabihine sestre provesti noć u konzulatu. Osetio je da bi je
umirilo saznanje da je on tu, na drugom kraju telefonske žice. Tako će moći i da je
pozove čim budu imali neke vesti o Rafaelu.
Tarik je telefonirao po čitavom gradu protekla dva sata, očajno pokušavajući da
sazna neke vesti, kada je čuvar došao i stao ispred njega.
„Pred vratima je neko ko hoće da vas vidi. Kaže da je vaš prijatelj."
„Kako se zove?"
„Ferit-beg ... Ferit Saj ..."
„Sajlan?"
„Tako je, Sajlan."
„Pustite ga unutra. Jeste moj prijatelj."
Kada je Ferit ušao, Tarik se uznemirio videvši koliko je bled.

144

„Šta je bilo, prijatelju, šta se desilo?" pitao je.
„Zapravo, brinuo sam za vas", rekao je Ferit. „Navratio sam do vas i Muhlis mi je
rekao da ste odjurili u konzulat potpuno uzrujani. Šta se desilo, šta? Mogu li ja nekako
da pomognem?"
„Hvala, ali ne verujem. Gestapovci su okupili dosta Jevreja, uključujući i muža
moje prijateljice. Po svemu sudeći, prevoze ih u Pariz. Informisali smo naše
ambasade u Berlinu i Višiju, pa ja sada sedim i čekam, kao što vidite. Obavestiće me
ako se bilo šta desi."
„Hoćete li da vam pravim društvo?"
„Hvala na ponudi, Ferite, ali nema smisla da i vi sedite ovde i očajavate. Osim
toga, mora da vas Evelin čeka kod kuće."
„Evelin nije kod kuće. Otišla je da poseti prijateljicu koja se nedavno porodila.
Prenoćiće tamo."
„U redu, onda ostanite. Čime mogu da vas ponudim, da li biste hteli čaja?"
„U ovo doba noći?"
„Mogao bih da zamolim čuvara da nam donese bocu vina, ali nikad se ne zna,
mogao bi miris ostati u prostoriji, a to ne bi bilo pristojno za konzulat."
„Svako drugi bi to uradio, ali ne i vi. Vi se baš držite pravila. Zato mi se toliko
dopadate."
Tariku je bilo neprijatno zbog komplimenta koji je dobio od svog prijatelja.
„Znate šta, ako dobijem dobre vesti, možemo otići u Prolop da nešto pojedemo",
odgovorio je.
„U redu. Tražite čaj za mene i možemo sedeti ovde i popričati. Imam da
razgovaram s vama o nečemu veoma važnom. U kafeu ne bismo mogli da pričamo
slobodno ..."
„Šta nije u redu? Jeste li u nevolji?"
Ferit nije odgovorio. Tarik je izašao iz kancelarije i pozvao čuvara: „Hasan-
efendija, da li biste nam doneli dve čaše jakog čaja, molim vas?"
„Čaše? Kakve čaše? Ovde nema pravih čaša za čaj. Svi moramo da pijemo iz
činija, kao da jedemo supu."
Prelepe ukrašene čaše za čaj donete iz Turske sve su polomljene; sve što im je
ostalo bile su velike francuske šolje od kineskog porcelana. Konzul je bio obećao da
će zamoliti nekoga iz domovine da donese šest turskih čaša za čaj. Hvala bogu što je
on bio čovek od reči, pa će uskoro piti čaj iz pravih turskih čaša – to jest, ako neko
bude dovoljno lud da dođe u ovaj pakao.

Tih dana, niko osim Hasan-efendije, koji je patio za domovinom i nikada nije izlazio,
i progonjenih Jevreja, naravno, nije verovao da je Pariz bio paklen. Pariz je bio
proglašen otvorenim gradom i bio je veoma živ. Kabarei, kafei, pozorišta, barovi,
restorani i plesne dvorane, svi su bili otvoreni do sitnih jutarnjih časova. Pariz je bio

145

postao jedinstven grad zabave.
„U redu, hajde sada, u čemu je problem?" pitao je Tarik. „Jeste li u nevolji,

Ferite?"
„Ne, ja nisam ni u kakvoj nevolji, ali znate da brinem o onima koji jesu."
„Da, znam da gazite po opasnom terenu."
„Da, kao i vi."
„Ali ja imam podršku turske vlade i naše ambasade. Vi imate posla sa ilegalnom

tajnom organizacijom. Osim toga, niste ni Francuz. Ko će vas spasti ako upadnete u
nevolju?"

„Vi, nadam se!"
„Ferite, ja to ne mogu. Kako bih mogao pomoći nekome ko sarađuje sa članovima
Komunističke partije i ko je član Otpora? Vi ste član organizacije koju mi zvanično ne
priznajemo. Ja ću vas podržavati svim svojim srcem, ali to neće biti dovoljno da vas
izvuče iz nevolje."
„Ja ću se pobrinuti za to."
„Ponašate se blesavo. Verujte mi, možda se ne bih toliko protivio tome što gurate
svoj nos u opasne situacije i što radite kao glasnik da Evelin nije trudna."
„Upravo sam o tome hteo da pričam s vama, Tariče. Ako upadnem u nevolju, voleo
bih da se vi brinete o Evelin umesto mene, da je pazite i zaštitite."
Tarik je bio šokiran.
Ferit je nastavio: „Možete li to uraditi za mene, prijatelju moj?"
„Šta očekujete da uradim?"
„Postarajte se da moja žena bezbedno ode u Istanbul."
„Zar Evelin nema rođake ovde?"
„Ne u Parizu, ali u svakom slučaju, mi želimo da se naše dete rodi u Turskoj.
Hoćemo da moja majka vidi svoje unuče."
„Šta je sa Evelininim roditeljima?"
„Oboje su mrtvi. Ona ima samo jednog brata a on je sve svoje nade usmerio na
odlazak u Ameriku. Otići će pre nego što se beba bude rodila."
„Ferite, zar ne bi bilo bolje ako biste oprali ruke od ovih opasnih stvari i
koncentrisali se na to da sami odvedete svoju ženu u Tursku?"
„Imam još jednu misiju da ispunim, Tariče. Još jednu poslednju misiju. Previše sam
umešan da bih sada odstupio. Jednom kada se bude završilo, ako bog da, ukrcaću se
na taj voz i vratiću se u Istanbul."
„Voz? Kakav voz?"
„Onaj koji ste pomenuli ..."
„Ne sećam se da sam vam pominjao ikakav voz."
„Ali postoji takav voz?"
„Da li vam je to Muhlis pričao?"
„Zar je važno od koga sam čuo? Samo mi recite, kada taj voz polazi?"

146

„Dakle, vi biste da se ukrcate na taj voz, zar ne?"
„Da li bi to bilo moguće?"
„Naravno da bi. To jest, naravno, ako do toga uopšte dođe. Pokušavamo da
smislimo način da prebacimo turske Jevreje iz Pariza nazad u Tursku. Još radimo na
tome. Pokušavamo da shvatimo koliko bi koštalo da iznajmimo vagon, koji put je
najbezbedniji i kada ... Ukratko, ima još mnogo pitanja na koja treba odgovoriti. U
procesu smo pregovaranja sa zemljama kroz koje se mora proći. Da, razmatramo
takav projekat, međutim, još ništa nije sigurno. Ako želite na taj voz, to sigurno mogu
srediti za vas i vašu ženu."
„Jeste li sigurni?"
„Naravno da sam siguran. Ali, tako vam boga, nemojte pričati svakome o tome.
Nemci bi nas sigurno sprečili ako bi čuli za to. Pokušavamo da razradimo stvar veoma
tiho. Muhlis vam to uopšte nije smeo pomenuti."
„Molim vas da mi verujete. Muhlis nije rekao ni reč."
„Ali kako onda znate za to? Samo nas trojica još znamo za to osim ambasadora:
Hikmet Ozdohan, Muhlis i ja. Vi ne poznajete Hikmeta, dakle ostajemo samo Muhlis i
ja. Mora da je Muhlis odao tajnu."
„Kunem vam se svojom čašću da to nije bio Muhlis. Osim toga, on čak i ne zna da
sam ja u organizaciji."
„Dakle, kako onda znate?"
„To vam ne mogu reći."
„Ja to neizostavno moram da znam."
„Nekoliko mojih prijatelja iz komiteta hoće da se njihovi bliski rođaci ukrcaju na
taj voz."
„Kako, zaboga, oni znaju za to?"
„Aha, i zidovi imaju uši. A ja radim za tajnu organizaciju."
„Iskreno, prijatelju moj, ovo mi se uopšte ne sviđa. Kako toliko poverljiva stvar
kao što je ova može ovako da iscuri?"
„Ne brinite, Tariče, oni koji su to saznali neće želeti da upropaste vaš plan. Samo
bi mogli hteti da ga iskoriste ..."
Prestali su da pričaju kada je ušao čuvar noseći poslužavnik. Spustio je šolje sa
čajem na Tarikov sto i izašao iz prostorije. Telefon je zazvonio odmah nakon što su
nekoliko puta srknuli čaj. Zvali su iz ambasade. Ambasador je obavestio Tarika da su
marseljski konzul, Nazim Kender, i oni koji su bili s njim pušteni na slobodu.
„Hvala vam na dobrim vestima, gospodine", rekao je Tarik. „Koja stvar? ... Ah,
voz ... Naravno, gospodine, pobrinuću se za to odmah sutra ... U pravu ste, gospodine,
da, pre nego što te ljude ponovo budu pohvatali. Trebalo bi da pomogne ako ubrzamo
stvari. Siguran sam da će ljudi iz imigracionog biti više od pomoći nakon večerašnjeg
haosa ... Oprostite?"
Tarik je pokušavao da skrati razgovor, jer očigledno nije želeo da kaže još nešto

147

pred Feritom, i zadovoljavao se jednostavnim odgovorima poput „Da, gospodine" i
„Ne, gospodine". Konačno je spustio slušalicu i okrenuo se svom prijatelju.

„Ura! Gestapo je pustio ljude koji su bili transportovani iz Marselja u Pariz! Još
jednom smo uspeli, prijatelju moj!" uzbuđeno je rekao.

„Nemojte previše da se ponesete, Tariče. Možda su ih pustili ovog puta, ali siguran
sam da će ih ubrzo ponovo pokupiti."

„Možda ... Ali izvinite me, moram da pozovem svoju prijateljicu iz Marselja koja
čeka da joj se javim. Najpre ću joj preneti dobre vesti, a zatim možemo da izađemo
zajedno", rekao je okrećući Selvin broj.

Selva se javila istog momenta kada je telefon zazvonio. Bilo je očigledno da je sedela
kraj telefona.

„Dobre vesti, hanuma Selva, vaš muž je sa ostalima očigledno pušten u Arlu.
Pretpostavljam da će biti poteškoća da toliko ljudi odjednom nade prevoz u ovo doba
noći, ali siguran sam da će stići svojim kućama do jutra", rekao je Tarik.

S druge strane žice nije bilo odgovora.
„Hanuma Selva ... Selva?"
„Čula sam vas", odgovorila je Selva slabim glasom. „Bili ste u pravu, Tarik-beže,
zaista se moramo vratiti nazad ... prvom prilikom."
„Postoji mogućnost da će voz poći za Edirn. Morate doći ovde za slučaj da se to
ostvari. Siguran sam da ćete razumeti da to neće moći da čeka da vi dođete iz
Marselja. Morate biti ovde u Parizu."
„Da, naravno da razumem, ali brine me gde bismo mogli da odsednemo? Ako nije
određeno vreme kada će taj voz da krene, mogli bismo dugo da čekamo, a kao što
znate, mi imamo i dete."
„Kada je hitno, uvek možete boraviti kod mene. Morate odmah da se spremite.
Trebalo bi da budete ovde kroz petnaest dana", rekao je Tarik. Nakon što je spustio
slušalicu, oklevao je na trenutak. Šta sam to, do đavola, uradio? pomislio je. Kako
će, zaboga, moći da smesti troje ljudi u svoj stan? Šta će Muhlis reći na to? Okrenuo
se Feritu.
„Možda će mi biti potrebno mesto gde mogu da odsednem", rekao je, „da li biste mi
mogli naći neko mesto? Pitam se da li postoji neki mali hotel blizu mog stana."
„Za vas ili za vaše prijatelje?"
„Njih ima troje. Siguran sam da ć e biti lakše pronaći mesto za mene, a oni mogu
odsesti u mom stanu."
„Dok voz ne krene?"
„Da."
„Da li mi onda govorite da će taj voz definitivno ići?"
„Ferite, ako voz bude išao, zar niste planirali da budete u njemu sa svojom ženom?"
„Možda je tako."

148

„U tom slučaju, morate mi obećati da me nećete staviti u komplikovanu situaciju.
Nismo nikada razgovarali o ovome i vi ne znate ništa o takvom vozu! Niste ništa čuli
od mene i ne znate apsolutno ništa. Je l' to jasno?"

„Zar vam nisam rekao da i zidovi imaju uši? Ja bih ovo saznao i da mi niste
pomenuli. U svakom slučaju, da razmislim šta mogu da uradim s tim stanom za vaše
prijatelje. Šta mislite o mom stanu?"

„Vašem stanu?"
„Da, zašto da ne? Imamo veliku praznu sobu koju retko koristimo. Jedan moj
prijatelj je ranije tamo stanovao, ali odselio se kada smo se Evelin i ja venčali. Zašto
biste vi napuštali svoj dom? Njima će biti savršeno ugodno da budu kod nas."
„Hvala vam, podrazumeva se da ćemo, ko god da bude kod vas, platiti stanarinu."
„To uopšte nije važno. Smislićemo nešto", rekao je Ferit.
„Hajdemo, idemo, možemo usput da pričamo", rekao je Tarik.
Osećao se kao miš uhvaćen u zamku. Ferit možda neće tražiti stanarinu, ali šta bi
sledeće mogao da traži?

149

Partija bridža kod dr Dželala iznenada se završila kada je napolju počeo da pada
obilan sneg. Dok su se drugi gosti spremali da krenu, žena dr Dželala, Lejla,
pokušavala je da nagovori Sabihu da ostane kod njih.

„Zaista ne želim da ideš kući sama, Sabiha", rekla je. „Madžit je svakako van
grada."

„Hvala ti, draga. Radije bih išla. Hulja je kod kuće i brinuće ako se ne vratim",
odgovorila je Sabiha.

„Mogli bismo da je pozovemo telefonom."
„Stvarno si ljubazna, ah radije bih otišla kući, hvala ti."
„Madžit zna šta je najbolje za njega, to je izvesno", rekao je dr Dželal smejući se
dok im se pridruživao. „Pretpostavljam da se sada sunča u Kairu, dok se mi ovde
smrzavamo usred mećave."
„Pazi za šta mu odaješ priznanje, kladim se daje kao na ražnju sa Čerčilom na
jednoj strani, Ruzveltom na drugoj, i Inonuom preko stola. Što se mene tiče, ne bih
volela da sam u njegovoj koži ni za sav čaj iz Kine, više volim što sam ovde u snežnoj
oluji", rekao je Adnan-beg, jedan od gostiju.
„Osećam da se na ražnju okreće Inonu, a ne Madžit", rekla je Lejla. „Ko zna kakvu
mu zamku Čerčil i Ruzvelt sada postavljaju ..."
„Zapravo, njemu Rusi zadaju glavobolju”, rekao je Adnanbeg. „Rusija je odlučna
da Turska mora da uđe u rat, po bilo koju cenu."
„Zašto to?" pitao je dr Sahir.
„Zato što, kada Nemci napadnu Tursku, Rusi hoće da pošalju svoje trupe da nam
pomognu."
„Ni jedni ni drugi, hvala lepo", rekao je dr Dželal, „ne želim nikakve usluge ni od
koga, hvala vam lepo."

150