Ajše Kulin - Poslednji voz za Istanbul

„Sa zadovoljstvom", odvratio je starac.
David se pružio i dohvatio violinu. Aseo je stao nasred kupea i svima se naklonio.
„Betovenov Koncert u D duru", rekao je stavivši violinu ispod brade. Zasvirao je.
Bilo je nečeg magičnog u Aseovom nastupu. Od trenutka kada bi počeo da svira,
hvatao je svoje slušaoce i nosio ih u njihove svetove. Možda ih je svaka nota vraćala
u njih same, pomažući im da reše pitanja svog novog života.
Niz Konstancine obraze potekle su suze. Ponovo je okrenula glavu i gledala
napolje. Marsel joj je blago prolazio prstima kroz kosu, nežno joj milujući glavu.
David je duboko uzdahnuo.
Voz se kretao punom brzinom. Aseo je svirao violinu kao što je činio celog svog
života, strasno i s ljubavlju. Njegove misli iznenada su se vratile u vreme kada je
nastupao kao solista u Bečkoj operi na dočeku Nove godine. Svirao je isti koncert kao
i sada, pred salom punom publike. Mesto je bilo krcato aristokratama, elegantnim
damama i mladim ljubiteljima muzike. Svi su bili puni strahopoštovanja. Počeo je sa
allegro ma non troppo40 sa oduševljenjem, zatim sporije i dublje, kao da vile skakuću
po dubokim šumama ... Violina mu je ležala na besprekorno beloj maramici, gudalo u
desnoj ruci, prsti su mu milovali strune, a telo mu se njihalo u ritmu muzike.
U trenutku predaha, obrisao bi znoj sa obrva, a zatim bi opet nastavio, Larghetto41,
lagano, mirno, opuštajuće, kao da pliva u toplom moru, dugi lagani potezi, i ne
gledajući u note, svirao je, svirao ... Rondo, sada brže, s više žara, sada je velika bela
ptica, belih krila, koja leti pišući bele krugove na plavom nebu, među oblacima, i
kruži, kruži ... Poslednja nota! Veliko finale! Cela dvorana je na nogama, ceo Beč,
aplauz je beskrajan, dirigent mu čestita, aplauz je još jači ... „Bravo, maestro! Bravo,
maestro!" Viču. On se klanja publici, iznova i iznova, dok je aplauz sve udaljeniji, tiši
...
Zigfrid je odjednom skočio sa sedišta: „Bože moj! Bože moj!" David i Marsel su
takođe skočili, zatim su i žene ustale. Aseo je najpre naginjao glavu napred kao da im
se klanja, zatim se sagnuo još više i više napred, dok konačno nije pao na pod.
Pokušali su da ga podignu na sedište, ali kada nisu uspeli, ostavili su ga da leži gde je
bio.
Zigfrid je kleknuo pored svog prijatelja i prstima mu dodirnuo slepoočnicu. Selva
je vrisnula: „Mesje Kohen!"
Zigfrid je klimnuo, suze su mu tekle niz lice. Seo je na pod i podigao telo svog
prijatelja, pažljivo položivši njegovu glavu na svoje grudi. Njihao ga je u svom
naručju kao bebu.
„Moramo odmah da zaustavimo voz", rekao je Ferit. „Moram ovo da prijavim."
„Sačekajte. Molim vas, ne zaustavljajte voz."
„Ali moramo, mesje Kohen."
Zigfrid je položio Aseovu glavu na pod kao da spušta bebu u kolevku. Ustao je i
uzeo Ferita za ruke. Svi su oko njih stajali bez daha.

251

„Mesje Ferit, preklinjem vas da ne zaustavljate voz. Ne želim da ostavim njegovo
telo u Bugarskoj. Ne želim da neki Bugarin položi svoju ruku na njega. Imamo još
samo nekoliko sati puta. Možemo da prijavimo događaj kada pređemo granicu u
Edirnu. Samo još nekoliko sati. Molim vas, nemojte dozvoliti da ga fašisti dotaknu,
svuku i uzmu njegove stvari. Preklinjem vas."

Ferit se zaustavio. Sve oči bile su uprte u njega. Konstanca, Selva, Margo, David,
deca, sve oči pune molbe gledale su ga netremice.

„U redu, mesje Kohen, ali niko o ovome ne sme ništa da zna, inače smo u nevolji.
Zločin je ne prijaviti smrt", rekao je uzvrativši pogled svima.

„Spavao je", rekla je Margo. „Kako bismo mogli da znamo ako je umro u snu?"
Pažljivo su podigli Asea i položili njegovo telo na sedište.
„Stavite mu glavu na moje krilo", rekao je Zigfrid vrativši se na svoje mesto.
Stavili su Aseovu glavu na njegovo krilo. Zigfrid mu je zatvorio oči kao da ih miluje,
zatim je podigao ruku koja mu je visila sa strane, nežno je poljubio i položio je na
njegove grudi.
Margo je skinula svoj crveni kaput i njime pokrila Asea. Oni koji su sedeli gde je
Aseo ležao, sedeli su na ivici sedišta pored njegovih stopala, ili su se ugurali na
sedište s druge strane.
Voz je nastavio svoj put. Note Aseovog koncerta tekle su u kupeu. Svi su sedeli
zajedno, i duboko u svojim srcima još su slušali muziku koju im je malopre svirao,
pruživši im toplinu. Bili su Ase-ovi poslednji prijatelji.
Uniformisani bugarski službenik ušao je u kupe i salutirao. „Približavamo se
granici. Hoću da se svi postrojite sa svojim pasošima i kartama kada budemo stali",
rekao je.
Svi su se skamenili. „Naši pasoši su kod jednog prijatelja u drugom kupeu", učtivo
je rekao Marsel.
„Zašto?"
„On je voda naše grupe. Poći ću da ga dovedem, ako se slažete."
Marsel je drhteći otišao prema Feritovom kupeu.
„On spava?" pitao je službenik pokazavši glavom na Asea.
„Da, spava."
„Probudite ga."
„Ali tek što je zaspao", rekla je Margo. „Sinoć uopšte nije mogao da spava."
„Neka nastavi da spava kasnije."
Ferit i Rafo su došli zajedno. Obojica su izgledali skrhano.
„Evo pasoša", rekao je Ferit.
„U redu. Hoću da svi siđete sa voza kada bude stao. Skoro da smo stigli, već
usporavamo."
„Niko nam nije tražio da to uradimo otkako smo krenuli iz Pariza", rekao je Ferit.
„A čak smo prošli i kroz Berlin."

252

„Možda je tako, gospodo, ali putovali ste kroz okupirane zemlje – Francusku,
Čehoslovačku, Mađarsku – u današnje vreme, one se sve smatraju kao Nemačka. Pod
nemačkom su okupacijom. Sada treba da uđete u drugu zemlju. To se zove prava
granica."

„Shvatam. Zašto ne nastavite svoj posao u drugim vagonima dok ja ovde ne sredim
stvari?" rekao je Ferit, igrajući da dobije na vremenu, ali zapravo ne znajući zašto.
Treba li da upropasti sve njih samo da bi zadržao Asea u vozu narednih desetak
minuta?

David je ustao i šapnuo Feritu: „Hajde da mu ponudimo mito."
Ferit je nervozno zapalio cigaretu pored prozora.
„Kako? Mislite na novac?"
„Zašto da ne? Novac, vino, žrtvovaću čak i svoj mosel42."
„Sačekajte da razmislim", rekao je Ferit.
„Mesje Kohen je rekao da bi mogao dati novac."
„Dobro. Videćemo."
Ferit je izbacio opušak kroz prozor i pogledao napolje. Tamo je već bilo nekih
putnika iz drugih vagona koji su stajali pored voza. Ferit se neodlučno vratio do ulaza
u kupe.
„Dobro onda, svi napolje!"
Niko se nije mrdnuo.
„Hoćete li da vas onaj inspektor prisili da siđete?"
Ferit se obratio Zigfridu s molbom: „Mesje Kohen, hoćete molim vas, ostaviti
mesje Asea gde jeste i izaći iz voza?"
Marsel i Konstanca, Selva sa sinom u rukama, Margo, Semjuel i Perla izašli su iz
kupea.
„Želite li da ja ostanem, mesje Ferit?" pitao je David. „Mislim, mogu li biti od
pomoći?"
„Ne, hvala vam, Davide, samo napred. Mesje Kohen, molim vas, pođite za mnom."
I David je izašao iz kupea. Ferit se zbunio shvativši da Zigfrid nije nameravao da
se pomeri. „Verujte mi, zaista saosećam s vama, ali i vi morate razumeti moju
situaciju."
„Možda mislite da razumete, mesje, ali nije tako. Znam da nameravate da podmitite
inspektora i zato želite da ostanete nasamo s njim, ali ja želim da ostanem ovde da bih
mogao podići iznos ako bude neophodno. Mogu ga povećavati dok mu ne bude
nemoguće da odbije!"
Inspektor se približavao kupeu baš kada je Margo kretala da siđe. Iznenada je
odlučila da se vrati. Naletela je na inspektora na vratima kupea. Uzela je njegove ruke
u svoje.
„Hoćete li, molim vas, da mi pomognete", molila je. „Taj starac što leži na
sedištima jeste moj otac. Užasno je bolestan. Patio je, pa smo mu dali sedativ da bi

253

mogao da zaspi. Preklinjem vas, nemojte ga sada buditi. Ostalo nam je samo još
nekoliko sati puta. Ako ga sada prisilite da ustane, možda neće izdržati. Molim vas,
pustite ga da ostane gde jeste. Čak i ako ne preživi putovanje, pustite ga da makar
umre u svojoj zemlji."

Inspektor je sada gledao Asea s vrata, gde je stajao. Pošao je ka njemu. Margo je
bila bez daha; kolena su joj klecala. Za delić sekunde, ona i Ferit su se pogledali. S
Feritovog lica nestalo je boje. Inspektor je iznenada pružio ruku i dodirnuo crveni
kaput kojim je Aseo bio pokriven, kao da ga miluje. „Predivan kaput", rekao je. „Tako
je mek. Je li to ono što zovu kašmir?"

Margo je stala između inspektora i Asea. „Volela bih da vam ga poklonim u znak
zahvalnosti što niste uznemirili mog oca", rekla je. Skinula je kaput s leša. „Molim
vas, prihvatite ga. Možete ga dati svojoj ženi ili kćerki, možda svojoj devojci.
Međutim, pošto vam ga ne mogu dati ovde i sada pred svima, zaboraviću ga na
carini", rekla je ogrnuvši se kaputom. „Sada, molim vas, budite ljubazni i povedite me
do carine."

Kada je Margo otišla sa inspektorom, Zigfrid je položio Aseovu glavu na sedište i
uzeo svoju kabanicu sa police iznad. Pokrio je njime Asea i izašao iz kupea. Ferit je
krenuo za njim, čvrsto zatvorivši vrata kupea.

Voz je krenuo sa stanice čim su formalnosti bile obavljene. Nedugo zatim, Selva je
radosno vrisnula: „KAPIKULE!"43 Voz se kretao vrlo sporo i zatim se zaustavio. Ferit je
izašao u hodnik i iz petnih žila povikao: „DOBRO DOŠLI U TURSKU!" Svi su počeli da
tapšu, da se grle i ljube, oči su im se napunile suzama. Neki su se rukovali i čestitali
jedni drugima, drugi su radosno vrištali. Jedino je Selvin kupe bio bez traga
oduševljenja. Čak ni blistavo tursko sunce koje je počelo da sija kroz prozor nije bilo
dovoljno da obriše tugu iz kupea.

Ferit je na vratima pozdravio policajca i carinika kada su ušli u voz.
„Bojim se da imamo tužne vesti", rekao je. „Jedan naš saputnik je preminuo."
„Naše saučešće", rekao je carinik.
„Da moramo da obavestimo granični garnizon o tome?"
„Ne", rekao je policajac, „to nema nikakve veze s njima. Zapravo, ionako nisu
ovde; upravo igraju fudbal. Mi ćemo uraditi sve što je neophodno. Ništa ne brinite."
Nakon što je pažljivo nadgledao dok su Asea premeštali na nosila, Zigfrid je uzeo
sa police Aseovu kutiju s violinom i kofer, a zatim i svoje stvari.
„Prijatelji", rekao je, „kakva šteta što sada moram da se oprostim s vama. Iskreno
se nadam da će nam se putevi ponovo ukrstiti. Zahvaljujem vam od sveg srca." Zagrlio
je svakog ponaosob u kupeu. Zatim je pružio Margo Aseovu violinu. „Molim vas,
uzmite ovo od mene, madmoazel", rekao je. „To je dragocena violina. Iako vi ne
možete da je svirate, možda će jednog dana u budućnosti to moći vaša deca."
Margo se iznenadila. „Zaista ne morate to da radite, mesje Kohen", rekla je, „zaista
ne morate. To je mnogo vrednije od mog kaputa, ne bih mogla ..."

254

„Učinili biste mi zadovoljstvo ako biste je uzeli. To nema veze s vašim kaputom ...
To je samo skroman znak moje zahvalnosti."

„Ali to je stradivarijus! Mesje, sigurno ima neke rođake, možda ..."
„Ima", rekao je Zigfrid, „samo jednog brata, a to sam ja!"
Voz je nastavio svoj put iz Edirna za Istanbul sa dva putnika manje. Selva je dala
svog sina njegovom ocu, smotala svoju jaknu kao jastuk, legla i sklopila oči. Zašto
nije mogla da se oseća srećno? Nije joj se plakalo i nije je mučilo to što ih možda
niko neće čekati na stanici. Bilo je kao da je prazna unutra, kao da su joj nervi
uklonjeni, i ništa nije mogla da oseća. Jedino što je znala bilo je da je umorna, strašno
umorna. Ne umorna od dana, meseci ili godina, već umorna od toga što je izabrala da
živi u egzilu ...
Voz je sada završavao svoj put kroz domovinu. Ćihu-hu, ćihu-hu bilo je kao
uspavanka i uvelo je Selvu u san.
„Pogledaj, Selva, zar ono nije drevni Sinanov most?" pitala je Konstanca.
„Selva spava", rekla je Margo. „Izgleda da priča u snu s vremena na vreme."

Selva je sada bila na jednom od Princezinih ostrva u Mramornom moru. Izgleda da se
vratila u svoju mladost i sledila je Sabihu kroz borovu šumu.

Dok je stizala svoju stariju sestru, brzo je zaobilazila borove. Sabihina haljina se
talasala kao pena na vetru. Svaki put kada bi joj se Selva približila dovoljno da je
dohvati za rub, njene ruke bi uhvatile samo prazan vazduh.

„Selva me ne može uhvatiti! Ne može me uhvatiti!" začikavala je, nestajući iza
drveća i ponovo se pojavljujući. Sabihina haljina je odjednom postala crvena kao nar.
Selva ju je zamalo stigla, ali ona se baš tada pretvorila u leptira boje nara. Selva je
nastavila da trči za leptirom dok je on leteo. Pala je preko grebena, sve niže i niže u
ambis bez dna. Konačno, kada je stigla do dna, tamo je stajao njen otac s raširenim
rukama. Selva je vrisnula: „Oče, uhvati me ... Uhvati me, oče!"

„Selva, ljubavi moja, probudi se, probudi se, skoro smo stigli."
„Skoro smo stigli gde?" pitala je gledajući Rafa uplašenim očima.
„U Istanbul, na stanicu Sirkedži, naravno."
„Šta?"
Uspravila se i zatreptala. Ugledala je gvozdene stanične stubove. I tu je bio i dobro
poznati miris, mešavina mora i morske trave, miris Istanbula. Voz se približavao
stanici, polako i smireno, skoro kao koketna nevesta koja veče svoj veo.
Linije i boje grada koji joj je toliko nedostajao, fasade koje su odavale stil
Seldžuka, gomila na stanici sa šarenim prozorima od obojenog stakla, koji
predstavljaju mističnu atmosferu koja se povezuje sa Istokom, nosači skoro smrvljeni
pod velikim teretom pričvršćenim kanapom za njihova pleća. Tu su bila gospoda sa
fedora šeširima i kaputima sa dva reda dugmadi, muškarci u kratkim pantalonama i
dame sa šeširima i šalovima, bezobrazna deca koju su razmazile majke, i naravno

255

prodavci simita44. Kada je ugledala te prodavce simita, suze su joj potekle niz obraze.
Peron je bio strašno zakrčen. Ličio je na hiljade ruku koje se njišu. Selva je sa

strepnjom pregledala gomilu ... Ne, on nikada ne bi došao. Na kraju krajeva, zar je
nije upravo on prekorio ispred velikog ogledala u dnevnoj sobi govoreći: „Ne samo
što si me izneverila već si naglavačke okrenula i šest vekova tradicije!" On sigurno ne
bi došao! Neka deca su vikala jedna na druge ... Odjednom je u daljini spazila Sabihu
u njenom ružičastom dvodelnom kostimu. Majka je stajala pored nje. Mahale su belim
maramicama da joj privuku pažnju. Leon, Rafov brat, stajao je iza njih. Kao da nije
znao šta da radi sa svojim rukama, pa ih je čvrsto držao u džepovima. Strogo je stajao
s cigaretom u ustima. Selva je pregledala peron: on nije došao.

Spustila je glavu da niko ne bi shvatio kako je razočarana. Gušenje tog tračka nade
u njenom srcu bilo je bolno. Zašto se uopšte i nadala? Zar nije znala koliko su ona i
njen otac slični? Taj karakter snažne volje koji nikada ne bi odustao od jednom donete
odluke. Ta tvrdoglavost koja nije znala za kompromis. Zar nije imala beskrajne
rasprave sa svojim ocem o tome što se protivio osnivanju Republike uprkos tome što
je za vreme rata za nezavisnost u Anadoliji tajno slao novčanu pomoć trupama?
Poštovao je Ataturka, ali bio je odan sultanu. Sabiha bi ih grdila: „Nemojte mi reći da
ste se ponovo vratili na istu staru temu! Zar se nikad ne umorite što raspravljate o
tome a nikada ne dođete do zaključka?" Ne, nikada se nisu umarali. Selva je uporno
isticala da očeve napredne ideje o slobodi odgovaraju idealima Republike, dok Fazil
Rešat-paša nikada nije prestao da tvrdi kako je pogrešno okončati sultanat.
Raspravljati bi se satima. Zapravo, upravo je zbog toga, kada ga je molila za
blagoslov da se uda za Rafa, Selva koristila istu logiku koju je od njega naučila. Ali
duboko u sebi znala je da on nikada neće dati odobrenje. Dok je sedela kraj njega
nakon onog ponižavajućeg pokušaja samoubistva, shvatila je da joj nikada neće
oprostiti. Nikada neće zaboraviti kako je, kada se oporavio, otvorio oči i pogledao
svoju porodicu okupljenu oko kreveta, ali zatvorio ih je ugledavši nju. Nije zatvorio
samo oči, već i svoje srce, zauvek. Selva se pitala da li je njenu odluku da napusti
domovinu potkrepio ovaj stav. Je li moguće da je odlučila da ode jer nije mogla da
podnese da je rođeni otac ignoriše? Bogzna koliko puta je o tome razmišljala. Pre
nego što bi zaspala u naručju svog muža, razmišljala je o tome stotinama – ne,
hiljadama – puta. Kada bi se završilo Rafovo strasno priljubljivanje, i kada bi je
nežno zagrlio, zatvorila bi vrata svoje strasti za njega i otvorila prozor čežnje za
ocem. Ponekad bi razmišljala o njemu do ranog jutra. Nedostajao bi joj, žudela bi za
njegovom ljubavlju i brigom, srce bi joj se kidalo na komade. Platila je visoku cenu
što je uvredila svog oca, a ipak nije mogla da priča o svojoj gorčini ni s Rafom ni s
bilo kim. Kako se zvaše onaj krupni Nemac što je radio u Udruženju za imigraciju u
Istanbulu? Dok ga nije srela i od njega saznala za očevu brigu, nije se ni nadala
oproštaju, iako bi s vremena na vreme rekla Rafu: „Možda će se jednog dana sve
srediti." Ali sada je počela da shvata da su njegov oproštaj i njegova briga za

256

kćerkinu bezbednost dve sasvim različite stvari. Kao otac, Fazil Rešat-paša bi učinio
sve što je u njegovoj moći da ispuni svoje dužnosti, ali ništa više. Uzalud se nadala.
Još se živo sećala tog užasnog, odzvanjajućeg zvuka lomljave ogromnog stakla i vaza
od kineskog porcelana u dnevnoj sobi kada je izašla nakon njihove strašne svađe. Taj
zvuk, sličan prodornom zvuku soprana, još joj je odzvanjao u ušima. Njen otac koji je
slomio te retkosti, kao da je time pokidao veze koje su ih držale zajedno, sigurno ne bi
došao da je sačeka na stanici. Ne, ne bi.

Rafo joj je dodao Fazila da bi ga mogla povesti do svoje majke koja je stajala iza
staklenog zida na izlazu. Pokušala je da se sabere i podigla Fazila visoko da bi ga
njena majka videla. Tek tada je primetila sedog gospodina, koji je držao štap i čekao
dalje od gomile. Bio je naslonjen na jedan od gvozdenih stubova u daljini i nije
pomerao nijedan mišić.

257

Knjiga Poslednji voz za Istanbul nije zasnovana na životnim pričama stvarnih ljudi.
Zasnovana je na iskustvima o kojima su svedočile mnoge turske diplomate koje su
imale nameštenja u Evropi tokom Drugog svetskog rata i koji su uspeli da spasu iz
Hitlerovih kandži mnogo Jevreja iz Turske i iz drugih zemalja, kao i mladog Turčina
koji je bio član francuskog Pokreta otpora.

Ne mogu sasvim da izrazim svoju zahvalnost sada preminulim ambasadorima
Namiku Jolgi i Nedžadu Kentu, neka počivaju u miru, koji su posvetili tako mnogo
svog dragocenog vremena prisećanju svojih doživljaja i time mi omogućili da
napišem ovaj roman. Iskreno se nadam da će njihove časne karijere možda biti primer
za sve mlade diplomate.

Posebnu zahvalnost dugujem i gospodinu Robertu Lazaru Rusou i njegovoj ženi što
su mi pomogli svojim pripovedanjem onim iskustvima i mukama u radnom logoru i o
svom putovanju vozom. Svoju zahvalnost dajem i gospođi Luiz Behar što mi je pričala
o svojim iskustvima u vagonu zvezde i polumeseca na povratku u Istanbul.

Za njegovu opštu pomoć u mom istraživanju, želela bih da odani priznanje savetniku
Fondacije 500 godina, gospodinu Hariju Ožalvu, koji mi je obezbedio različite retke
dokumente. Zahvalnost takođe dugujem Naimu Gulerjuzu i svojim dragim prijateljima
Rahmi Aktaš i Jaku de Leonu, koji su mi mnogo pomogli time što su kontaktirali s
mnogo ljudi s kojima sam morala da se vidim da bih od njih dobila dokumenta i
fotografije. Takođe bih želela da zahvalim ambasadoru Tajlanu Izmirliju, koji mi je
ispričao važne činjenice preko telefona. I ogrešiću se ako ne pomenem Mejzi Barin,
Ajdu Koseohlu i Engina, koji su čitali knjigu poglavlje po poglavlje i svojim
oduševljenjem me ohrabrivali da nastavim.

I konačno, u romanu koji na tako dirljiv način opisuje borbu turskih diplomata da
spasu nevine ljude od Gestapa, moram da posebno zahvalim Lalu Akojunlu Bulaku,

258

koji mi je mnogo pomogao u pisanju ove knjige skrećući mi pažnju na događaje tog
vremena, kao i na neopevanog heroja Faruka Sajara i na vozove koje je slala turska
vlada.

Sledi spisak knjiga koje sam koristila kao izvor informacija za političke i društvene
aspekte svog romana, kao i stvarne diskusije koje su se održale između vodećih
političara tih godina:

Gürün, Kämuran and Yayinevi, Tekin; Savaşan Dünya ve Türkiye 1939-1945;.
Gürün, Kâmuran; Selim Ile Celiné; Cem Ofset Matbaacilik. Öymen, Altan; Bir
Dönem Bir Çocuk; Dogan Kitap.
Karako, Moris; Kalderon Ailesi; Belge Yayinlari.
DeLeon, Jak; Eski Istanbul'un Yaşayan Tadi; Remzi Kitabevi. Engin, Gülseren;
Cehennemde Bir Ada; Remzi Kitabevi.
Razne knjige, dokumenta i isečci iz štampe, koje je obezbedila Fondacija 500
godina.
Za englesko izdanje želela bih da zahvalim i svom prevodiocu, Džonu Bejkeru, koji je
svojim izvanrednim znanjem turskog jezika omogućio da moja knjiga ostane živa i na
engleskom jeziku. Hvala takođe i Toniju Ridvinu, koji je vešto pomagao Džonu
Bejkeru u uređivanju ovog izdanja.
„Ajše Kulin napisala je još jedan roman koji se ne ispušta iz ruku. Ovo je priča o
ljubavi, izdaji i bekstvu kojom će svi ljubitelji dobre književnosti biti oduševljeni."

www.bosnaunited.net
www.crowarez.org

259

[1] Bezique (franc.) francuska igra kartama za dve osobe – Prim. prev.
[2] Inşallah (arap.) daj bože, neka bude božja volja. - Prim. prev.
[3] Ja sam drugi sekretar turske ambasade. (franc.) – Prim. prev.
[4] Pera (grč. 'druga strana') drugi naziv za kvart Bejoglu u evropskom delu
Istanbula, koji je od starog grada odvojen zalivom Zlatni rog – Prim. prev.
[5] Tunel je ime podzemne železničke stanice u Istanbulu - Prim. prev.
[6] Jezik Sefarda, Jevreja proteranih iz Španije i Portugalije, a koji su se naselili i
kod nas tj. u Otomansku imperiju u XVI veku, i njihovih potomaka.
[7] Les Nuits du Bosphore (franc.) „Bosforske noći", Essence d'Orient (franc.)
„Miris Orijenta".
[8] Pescado con huevo y limone (špan.) morski plodovi s jajima i limunom. – Prim.
prev.
[9] padişah (pers. tur.) gospodar nad kraljevima, samodržac, car, sultan, veliki
sultan (jedna od titula bivših turskih sultana). - Prim. prev.
[10] Tekel je turska kompanija koja je 1925. nacionalizovana. Jedno vreme je bila
jedini proizvođač i distributer duvanskih i alkoholnih proizvoda u Turskoj.
[11] Samo trenutak, molim vas. - Prim. prev.
[12] Frascati (ital.) slatko belo vino koje se proizvodi u italijanskoj regiji Fraskati.
– Prim. prev.
[13] Kavass (tur.) naoružani policajac; sluga ili kurir u vladi – Prim. prev.
[14] Dransi (franc. Drancy) grad na severu Francuske u kome je u Drugom
svetskom ratu postojao ozloglašeni privremeni logor, iz koga su Jevreji kasnije
deportovani u koncentracione logore.
[15] Tražite ženu! (franc.) – Prim. prev.
[16] Seder večera je praznična večera prve (u dijaspori i druge) noći Praznika
Beskvasnih Hljebova. Na seder večeri jedu se određena jela koja treba da nas
podsjete na ropstvo u Egiptu kao i na čudo Izlaska.
[17] Mezuzah (heb.) mali svitak pergamenta koji Jevreji kače na svoja ulazna vrata.
– Prim. prev.
[18] Engleska izreka „Out of the mouths of babes" – Prim. prev.
[19] Kismet (pers. quismat) sudbina – Prim. prev.
[20] Vrsta Bira nazvanog po oblasti Bri na severu Francuske (franc. Brie) - Prim.
prev.
[21] Brasserie Lipp (franc.) pivnica Lip – Prim. prev.
[22] Chateauneuf-du-Pape
[23] Dolma (tur.) vrsta jela, sarma – Prim. prev.
[24] Couch, particip od coucher (franc.) spavati, voditi ljubav – Prim. prev
[25] Mata Hari je bilo umetničko ime Margarete Gertrude Zele (Margaretha

260

Geertruida Zelle, 18761917), kurtizane i egzotične plesačice iz Holandije, koja je u
Prvom svetskom ratu uhapšena i streljana pod optužbom da je nemački špijun. – Prim.
prev.

[26] Mein kommandant (nem.) moj komandante – Prim. prev.
[27] Monsieur le Consule (franc.) gospodine konzule – Prim. prev.
[28] Entre nous (franc.) među nama - Prim. prev.
[29] Paris Soir (franc.) novine, u prevodu 'Pariski večernik' – Prim. prev.
[30] Mon Dieu! (franc.) Bože moj! – Prim. prev.
[31] Arrondissement (franc.) opština. U Francuskoj su veći gradovi podeljeni na
arondismane. – Prim. prev.
[32] Academie des Beaux Arts (franc.) Akademija lepih umetnosti – Prim. prev.
[33] La Vie en Rose" (Život u ružičastom) popularna numera koju je izvodila Edit
Pjaf (Édith Piaf, 1915-1963), čuvena francuska pevačica. – Prim. prev.
[34] Halt (nem.) stani – Prim. prev.
[35] Bon voyage (franc.) srećan put – Prim. prev.
[36] Ester Vilijams (Esther Jane Williams, 1921) profesionalna plivačica iz
Kalifornije, koja se proslavila u mjuziklima sa scenama plivanja i ronjenja. – Prim.
prev.
[37] Tête de Turc (franc.) 'glava Turčina' – izraz nastao po tome što su početkom
XX veka u Francuskoj na vašarima te glave bile postavljane kao mete za gađanje i
obaranje lopticama. Označava osobu koja prima kaznu za tuđe grehe, slično je našem
izrazu 'dežurni krivac: – Prim. prev.
[38] Nein (nem.) ne - Prim. prev.
[39] Mein Herr (nem.) moj gospodine - Prim. prev.
[40] Allegro ma non troppo (ital.) oznaka za tempo u muzici: brzo ali ne previše –
Prim. prev.
[41] Larghetto (ital.) takođe oznaka za tempo: dosta sporo, nešto brže od largo –
Prim. prev.
[42] Moselle (franc.) vrsta suvog belog vina – Prim. prev.
[43] Kapikule, turski granični prelaz prema Bugarskoj blizu Edirna. – Prim. prev.
[44] Simit (tur.) đevrek – Prim. prev.

261

Inhaltsverzeichnis 2
3
Poslednji voz za Istanbul
O knjizi 5
20
Ankara 1941. 31
Istanbul 1933 33
Ankara 38
Nameštenje preko mora 44
Iz Istanbula u Pariz 58
Marselj 1940-1941. 62
Ankara 1941. 69
Marselj 72
Pariz 75
Marselj 80
Lion 91
Ankara 1942. 98
Marselj 1942. 101
Ankara 106
Pariz 112
Ankara 116
Marselj 122
Pariz 129
Marselj 138
Vagon straha 143
Pariz 150
Pariz 159
Ankara 1943. 167
Kairo 1943. 174
Pariz 184
Tama u podne 191
Pariz 196
Odbrojavanje
Oproštajno veče

262

Ankara 199
U vozu 206
Voz 215

Zahvalnice 258

Endnote 260

263