Decak od stakla - Donato Carrisi

Naziv originala:
Donato Carrisi
IL CACCIATORE DEL BUIO

Copyright © 2014 Donato Carrisi
Translation Copyright © 2015 za srpsko izdanje Vulkan izdavaštvo

„Jer on zapovjedi duhu nečistome da iziđe iz čovjeka; jer
ga mučaše mnogo godina, i vezivahu ga verigama i lancima

čuvajući ga, i kidaše veze, i tjeraše ga demon po
pustinjama. A Isus ga zapita govoreći: Kako ti je ime? A on

reče: Legion; jer mnogi demoni bijahu ušli u njega.“
Jevanđelje po Luki; 8, 29-30

„Što su muve dečacima nestašnim, to bogovima mi smo;
ubijaju nas zabave radi.“
Šekspir, Kralj Lir

PROLOG

DEČAK OD STAKLA

Rađamo se i umiremo zaboravljajući.
Isto se i njemu dogodilo. Rođen je drugi put, ali je najpre morao da

umre. Cena toga bila je da je zaboravio ko je.
„Ja ne postojim“, ponavljao je, jer to je bila jedina istina koju je

znao.
Metak koji ga je pogodio u slepoočnicu odneo je njegovu prošlost i

sa njom i identitet. Ipak nije u potpunosti oštetio pamćenje i centre za
govor, pa je - začudo - govorio više jezika.

Taj jedinstveni talenat za jezike bio je jedina sigurnost.
Dok je u Pragu u bolničkom krevetu čekao da otkrije koje, jedne
noći se probudio i kraj uzglavlja ugledao čoveka blagog izgleda, crne
kose očešljane na razdeljak i sa licem dečačića. Nasmejao mu se,
izgovorivši samo jednu rečenicu.
„Ja znam ko si.“
Te reči trebalo je da ga oslobode, a samo su bile uvod u novu
misteriju, jer je, u tom trenutku, čovek obučen u crno stavio dve
zapečaćene koverte pred njega.
U jednoj, objasnio mu je, bili su ček na dvadeset hiljada evra i pasoš
sa lažnim imenom, kojem je nedostajala samo fotografija.
U drugoj je bila istina.
Dao mu je vremena koliko god je potrebno da odluči. Jer nije uvek
dobro znati sve o sebi, a on je pritom dobio drugu priliku.
„Dobro razmisli“, savetovao mu je. „Koliko njih bi želelo da je na
tvom mestu? Koliko njih bi želelo da dobije amneziju i da zauvek izbriše
svaku grešku, ili neuspeh, ili bol prošlosti, kako bi počeli iz početka, gde
god požele? Ako izabereš ovaj put, drugu kovertu baci bez otvaranja,
poslušaj me.“
Da bi mu pomogao da odluči, otkrio mu je da ga napolju niko ne
traži, niko ga ne čeka. Jer nije imao ni ljubav ni porodicu.
Potom je otišao i sa sobom odneo tajne.
A on je ostao da posmatra dve koverte ostatak noći i narednih
dana. Nešto mu je govorilo da je taj čovek, uostalom, već znao šta će

izabrati.
Problem je bio što on nije znao.
Pomisao da mu se sadržaj druge koverte neće svideti bila je

skrivena u onom neobičnom predlogu. „Ne znam ko sam“, ponavljao je,
ali ubrzo je shvatio da dobro poznaje jedan deo sebe: onaj koji ostatak
života neće moći da provede sa tom sumnjom.

Stoga se, veće pre nego što su ga otpustili iz bolnice, otarasio
koverte sa čekom i pasošem s lažnim identitetom - da se ne bi
predomislio. Potom je otvorio kovertu koja će mu otkriti sve.

U njemu je bila vozna karta do Rima, nešto novca i adresa crkve.
Sveti Luj Francuski.
Trebao mu je ceo jedan dan da stigne na odredište. Seo je na jednu
od klupa u dnu centralnog broda tog remek-dela - savršene sinteze
renesanse i baroka - i tu je ostao satima. Turisti koji su ispunjavali to
kultno mesto zaneseni umetnošću nisu marili za njegovo prisustvo. I on
je bio začuđen tolikom lepotom koja ga je okružavala. Među novim
saznanjima kojima se njegovo mlado pamćenje hranilo, ona koja su se
ticala umetničkih dela oko njega neće lako zaboraviti, u to je bio
siguran.
Ali još nije znao kakve to veze ima s njim.
Kada su kasno uveče grupe posetilaca počele da napuštaju crkvu,
užurbano zbog iznenadnog nevremena koje je pretilo, sakrio se u jednu
od ispovedaonica. Nije znao kuda drugde da ide.
Vrata su bila zatvorena, svetla ugašena i samo su sveće osvetljavale
prostor. Napolju je počela da pada kiša. Od tutnjave oblaka, vazduh
unutar crkve je podrhtavao.
A potom se pojavio neki glas, odjekujući. „Dođi da vidiš, Markuse!“
Tako se zvao. Ipak, to što je čuo kako neko izgovara njegovo ime nije
imalo očekivano dejstvo. Bio je to zvuk kao bilo koji drugi, ničeg
poznatog nije bilo u njemu.
Markus je izašao iz skrovišta i počeo da traži čoveka kog je sreo
samo jednom u Pragu. Opazio ga je iza jednog stuba: stajao je ispred
bočne kapele. Bio je okrenut leđima i nije se pomerao.
„Ko sam ja?“
Čovek nije odgovarao. I dalje je gledao ispred sebe: na zidovima
male kapele stajale su tri velike slike.
„Karavađo je naslikao ove slike od 1599. do 1602. ’Pozivanje’,

’Nadahnuće’ i ’Mučeništvo Svetog Mateja’. Moja omiljena je upravo ova
poslednja“, i pokaza nadesno. Potom se okrenu ka Markusu: „Prema
hrišćanskom predanju, Sveti Matej, apostol i pisac jevanđelja, bio je
ubijen.“

Svetac je na slici ležao na zemlji dok je njegov ubica nad njim pretio
mačem, spreman da ga probode nasmrt. Prisutni su bežali užasnuti
onim što će se desiti, praveći mesta zlu koje će se uskoro dogoditi. Matej,
umesto da bezi pred svojom sudbinom, širio je ruke, iščekujući oštricu
mača koja će mu darovati mučeništvo i sa njim večnu svetost.

„Karavađo je bio poročan, posećivao je najpokvarenije i
najrazvratnije delove Rima i često je za svoja dela inspiraciju nalazio u
onome što vidi na ulici. U ovom slučaju, ubistvo... Ne primećuješ ništa?“

Markus je razmislio o tome na trenutak. „Svetlost.“ Unutar slike,
svetlost je padala odozgo kao snop svetlosti reflektora. „Umesto da
osvetli mučenika, obasjava dželata.“

Ovaj drugi je blago klimnuo glavom i potom rekao: „Karavađo hoće
da kaže da je na njegovom nedokučivom crtežu Bog vodio ruku ubice.“

„Zašto?“
„Zato što spas ponekad dolazi kroz zlo.“
„A kakve veze to ima sa mnom?“
„Neko ti je pucao u glavu u hotelskoj sobi u Pragu.“
Zvuk kiše postao je još jači, potpomognut odjecima u crkvi. Markus
je znao da mu je čovek pokazao sliku s jasnim ciljem. Da ga navede da
se zapita ko bi on mogao biti u tom prizoru. Žrtva ili dželat?
„Ostali u ovoj slici vide spas, ali ja uspevam da primetim samo zlo“,
rekao je Markus. „Zašto?“
Dok je munja osvetljavala vitraže, čovek se smejao. „Zovem se
Klemente. Mi smo sveštenici.“
To otkriće snažno je uzdrmalo Markusa.
„Jedan deo tebe, onaj koji si zaboravio, uspeva da zapazi znake zla.
Anomalije.“
Markus nije mogao da veruje da poseduje takav talenat.
U tom trenutku Klemente mu je spustio ruku na rame. „Postoji
mesto na kojem svet svetlosti susreće svet tame. I upravo tu se sve
dešava: u zemlji senki, gde je sve nepostojano, konfuzno, nesigurno. Ti si
čuvar postavljen da brani tu granicu. Jer povremeno nešto uspe da
prođe. Tvoj zadatak je da ga vratiš natrag.“ Sveštenik je pustio da se

zvuk te rečenice stopi sa bukom nevremena.
„Pre mnogo vremena zakleo si se da niko neće saznati za tvoje

postojanje. Nikada. Moći ćeš da kažeš ko si samo u vremenu koje
protekne između munje i grmljavine.“

U vremenu koje protekne između munje i grmljavine...
„Ko sam ja?“ Markus se trudio da shvati.
„Poslednji predstavnik jednog religioznog reda. Ispovednik. Ti si
zaboravio svet, ali je i svet zaboravio vas. Međutim, nekada su nas ljudi
zvali lovcima na mrak.“

Vatikan je najmanja suverena država na svetu.
Ni pola kilometra kvadratnog u samom centru Rima. Širi se iza

leđa Bazilike Svetog Petra, a granice su utvrđene snažnim zidinama.
Nekada je ceo Večni grad pripadao papi, ali od kada je Rim

pripojen novonastaloj Kraljevini Italiji 1870, papa se povukao unutar
ove male enklave, gde je i dalje mogao da sprovodi svoju vlast.

Budući da je samostalna država, Vatikan ima svoju teritoriju,
narod i organe upravljanja. Njegovi stanovnici dele se na sveštena i
svetovna lica, u zavisnosti od toga da li su se zamonašili ili ne. Neki
žive unutar zidina, neki van njih, na italijanskoj teritoriji, i svakog
dana idu i vraćaju se na radno mesto ili neku od brojnih kancelarija i
resora, prolazeći kroz jedna od petora vrata na koja se može ući.

Unutar zidina postoji infrastruktura i usluge. Supermarket, pošta,
mala bolnica, apoteka, sud koji sudi po crkvenom pravu i jedna manja
elektrana. Čak postoji i helidrom i železnička stanica, ali njih koristi
isključivo papa.

Zvanični jezik je latinski.
Osim bazilike, papske rezidencije i sedišta vlade, oblast malog
grada zauzimaju izuzetno prostrani vrtovi i vatikanski muzeji, koje
svakog dana posećuju na hiljade turista iz celog sveta, koji svoju turu
završavaju diveći se nosom uprtim u čudesni svod Sikstinske kapele i
Mikelanđelovu fresku Strašni sud.
Upravo tu počelo je vanredno stanje.
Negde oko šesnaest časova, dva sata pre zvaničnog zatvaranja
muzeja, čuvari su ljubazno počeli da upućuju posetioce prema izlazu,
bez dodatnog objašnjenja. U istom trenutku, u ostatku male države,
svetovno osoblje bilo je zamoljeno da ode kući, van ili unutar zidina.
Oni koji žive u Vatikanu ne smeju da se udaljavaju od kuće sve do
nove naredbe. Ta preporuka odnosila se i na sveštena lica, koja su bila
pozvana da se vrate u svoje privatne odaje ili da se povuku u jedan od
unutrašnjih manastira.
Švajcarska garda, papina plaćenička vojska, čiji su članovi od

1506. godine bili regrutovani isključivo u katoličkim kantonima
Švajcarske, dobila je naredbu da zatvori sve ulaze u grad, počev od
glavnog - Kapije Svete Ane. Direktne telefonske linije bile su prekinute
i bio je prekinut signal mobilne telefonije.

U osamnaest časova tog hladnog dana, gradska tvrđava bila je u
potpunosti izolovana od ostatka sveta. Niko nije mogao da uđe, izađe
ili da komunicira sa spoljašnjim svetom.

Niko osim dvojice koja su kroz Dvorište Svetog Damasija i
Rafaelovu lođu krenuli u mrak.

Elektrana je prekinula isporuku električne energije u većem delu
vrtova. Njihovi koraci odjekivali su a potpunoj tišini.

„Požurimo, imamo samo trideset minuta“, reče Klemente.
Markus je bio svestan da izolacija neće dugo trajati, postojala je
opasnost da neko napolju postane suviše sumnjičav. Po onome što mu
je prijatelj rekao, već je bila spremna verzija za medije: zvanični
razlog tog karantina bila je generalna proba novog plana evakuacije u
slučaju opasnosti.
Pravi razlog, međutim, mora da ostane poverljiv.
Dvojica sveštenika uključiše lampe da bi ušli u vrtove. Zauzimaju
dvadeset tri hektara, polovinu ukupne teritorije države Vatikan. Dele
se na Italijanski, Engleski i Francuski vrt i u njima se nalaze botaničke
vrste koje potiču iz svih delova sveta. Bili su ponos svakog pape.
Mnoge pape su među tim biljkama šetale, meditirale i molile se.
Markus i Klemente prođoše putem oivičenim živom ogradom, koju
su baštovani savršeno oblikovali, kao da su skulpture od mermera.
Prođoše ispod velikih palmi i libanskih kedrova, praćeni zvukom sto
fontana koje ukrašavaju park. Uvukoše se u ružičnjak koji je naručio
papa Jovan XXIII, u kojem su na proleće cvetale ruže koje su nosile
ime upravo tog pape sveca.
Izvan visokih zidina bio je saobraćajni haos Rima, ali s njihove
strane vladali su potpuna tišina i mir.
Pa ipak, to nije bio mir, smatrao je Markus. Bar ne više. Bio je
upropašćen onim što se dogodilo tog istog popodneva, kada je to
otkriveno.
Tamo gde su se dvojica ispovednika uputila, priroda nije bila

pripitomljena kao u ostatku parka. Unutar zelenih pluća, naime,
postojao je deo gde su drveće i biljke mogli slobodno da rastu. Dva
hektara divlje šume.

Jedino održavanje u tom delu bilo je povremeno uklanjanje suvih
grana, i upravo to je i radio baštovan koji je uključio alarm.

Markus i Klemente počeše da se penju uz brdašce. Kada su stigli na
vrh, uperili su lampe na udolinicu ispod njih, u čijem centru je
žandarmerija - vatikanska policija - ogradila manji prostor žutom
trakom. Policajci su već obavili uviđaj, a potom su dobili naredbu da
napuste prostor.

Da bismo mi mogli da dođemo, reče Markus za sebe. Potom se
približi granici označenoj trakom i pomoću lampe osvetli.

Ljudski torzo.
Bio je nag. Odmah ga je podsetio na Belvederski torzo, osakaćenu
džinovsku statuu Herkula, koja se čuva upravo u Vatikanskom muzeju
i u kojoj je Mikelanđelo našao inspiraciju. Ali nije bilo ničeg poetičnog
u ostacima žene koja je pretrpela takav životinjski tretman.
Neko joj je potpuno odvojio glavu, noge i ruke. Ležali su na
nekoliko metara, razbacani zajedno sa iskidanom crnom odećom.
„Znamo li ko je?“
„Časna sestra“, odgovori Klemente. „Iza šume postoji mali
manastir“, reče pokazujući ispred sebe. „Njen identitet je tajna, to je
jedno od pravila njenog reda. Ali verujem da to u ovom trenutku nije
važno.“
Markus se nagnu ka zemlji da bi je bolje pogledao. Izrazito bela
put, male grudi i polni organ bili su bestidno otkriveni. Plava i
izuzetno kratka kosa, nekada prekrivena velom, sada je bila otkrivena
na otkinutoj glavi. Plave oči, podignute u nebo kao da se moli. Ko si ti?
- upitao je pogledom ispovednik. Jer postojala je sudbina gora i od
smrti: umreti bez imena. Ko ti je ovo uradio?
„Povremeno, časne sestre šetaju šumom“, nastavio je Klemente.
„Ovde skoro nikad niko ne dolazi i one mogu nesmetano da se mole.“
Žrtva je izabrala manastirsku osamljenost, pomislio je Markus.
Zamonašila se da bi se izolovala od sveta zajedno sa ostalim sestrama.
Da niko više ne vidi njeno lice. A postala je nakazno prikazanje nečije
izopačenosti.
„Teško je razumeti izbor ovih časnih sestara, mnogi misle da bi

mogle više da čine dobra dela krećući se među ljudima umesto što se
zatvaraju između zidova manastira“, rekao je Klemente, kao da mu je
čitao misli. „Ali moja baka je uvek govorila: Ne znaš ti koliko puta su
sestrice spasle svet svojim molitvama.“

Markus nije znao da li da veruje u to. Koliko je on znao, sa smrću
kao što je ova, ne bi se moglo reći da je svet spasen.

„Toliko vekova se ništa slično nije dogodilo“, dodao je Markusov
prijatelj. „Nismo bili spremni. Žandarmerija će obaviti unutrašnju
istragu, ali nema sredstava da bi se uhvatila u koštac sa slučajem kao
što je ovaj. Nemaju sudskog lekara niti forenzičara. Nema autopsije,
otisaka ili DNK.“

Markus se okrete ka njemu i pogleda ga. „Zašto onda ne traže
pomoć od italijanskih vlasti?“

Prema ugovorima koji vezuju dve države, Vatikan je u slučaju
potrebe mogao da se obrati italijanskoj policiji. Ali tu pomoć koristili
su samo da bi proverili brojne hodočasnike koji su dolazili u baziliku
ili da s vremena na vreme spreče sitne prestupe na Trgu Svetog Petra.
Italijanska policija nikad nije prišla dalje od podnožja stepeništa
Bazilike Svetog Petra, osim ako ne dobiju specijalni zahtev.

„Toga neće biti, već je odlučeno“, odgovori Klemente.
„A kako ću da istražujem u Vatikanu a da me niko ne primeti, ili još
gore, otkrije ko sam?“
„I nećeš. Ko god da je ovo učinio, došao je spolja.“
Markus nije razumeo. „Zašto si tako siguran?“
„Znamo kako izgleda.“
Ispovednik je bio iznenađen odgovorom.
„Telo je ovde bar osam-devet sati“, nastavio je Klemente. „Jutros,
veoma rano, sigurnosne kamere snimile su sumnjivog čoveka u
vrtovima. Bio je obučen kao pomoćni radnik, ali izgleda da je ukrao
uniformu.“
„Zašto on?“
„Pogledaj sam.“
Klemente mu pruži odštampanu fotografiju sa snimka. Čovek
obučen u baštovana, delimično sakrivenog lica štitnikom kačketa.
Belac, teško je odrediti godine, ali ima sigurno preko pedeset. Nosio je
sa sobom sivu torbu preko ramena, na čijem se dnu nazirala tamnija
fleka.

„Žandarmi su ubeđeni da je unutra bila mala sekira ili predmet
sličan tome. Mora da ju je nedavno upotrebio, fleka koju vidiš
verovatno je krv.“

„Zašto baš sekira?“
„Zato što je to jedina vrsta oružja koja se ovde može naći.
Isključena je mogućnost da je uspeo da unese nešto spolja kroz
sigurnosne prolaze, čuvare i detektore za metal.“
„Ali odneo ju je sa sobom da bi uklonio tragove, u slučaju da se
žandarmi obrate italijanskoj policiji.“
„Pri izlasku je mnogo lakše, tad ne postoji kontrola. Osim toga, da
bi neprimetno otišao, dovoljno je da se umeša u masu hodočasnika ili
turista.“
„Vrtlarski alat...“
„Još uvek proveravaju da li nešto nedostaje.“
Markus je ponovo pogledao ostatke mlade časne sestre. Ne
primećujuči, jednom rukom stegnu medaljon koji je nosio oko vrata,
onaj sa Svetim arhanđelom Mihailom koji zamahuje vatrenim mačem.
Zaštitnik ispovednika.
„Moramo da idemo“, reče Klemente. „Vreme je isteklo.“
U tom trenutku začu se neko šuštanje u šumi, približavajući se.
Markus podiže pogled i ugleda četu senki kako dolazi iz mraka. Neke
su u rukama nosile sveću. Pri slaboj svetlosti plamičaka, prepozna
grupu figura pokrivenih glava. Preko lica su nosile tamnu tkaninu.
„Sestre iz manastira“, reče Klemente. „Došle su po nju.“
Tokom života su samo one mogle znati kako izgleda. U smrti su
bile jedine koje su mogle da se pobrinu za njeno telo. Takvo je bilo
pravilo.
Klemente i Markus povukoše se kako bi oslobodili prostor. Časne
sestre se u tišini rasporediše oko jadnih ostataka. Sve su već znale šta
treba da rade. Neke raširiše bela platna, druge sakupiše sa zemlje
ostatke tela.
Tek tada je Markus zapazio zvuk, jednoglasni žamor koji je dolazio
ispod velova. Litanija. Molile su se na latinskom.
Klemente ga uhvati za ruku i odvuče odatle. Markus ga je pratio,
ali u tom trenutku jedna od sestara prođe pored njega. I tada je jasno
čuo kako izgovara.
„Hic est diabolus.“

Đavo je ovde.

PRVI DEO

DEČAK OD SOLI

1

Noćna hladnoća Rima pod Klementeovim nogama.
Niko ne bi rekao da je čovek u crnom, oslonjen na kamenu ogradu

terase na Pinču, zapravo sveštenik. Pred njim, niz zgrada i kupola nad
kojima dominira Bazilika Svetog Petra. Veličanstvena panorama,
netaknuta vekovima, vrvela je od sićušnog i provizornog života.

Klemente je posmatrao grad ne obraćajući pažnju na zvuk koraka
koji su mu se približavali s leđa. „Dakle, koji je odgovor?“, upitao je
pre nego što je Markus stao pored njega. Bili su sami.

„Ništa.“
Klemente klimnu glavom, nimalo iznenađen, potom se okrete i
stade da posmatra kolegu ispovednika. Markus je izgledao neuredno,
imao je dugu bradu od nekoliko dana.
„Danas je već godinu dana.“
Klemente je na trenutak zaćutao, gledajući ga u oči. Znao je na šta
misli: to je bila prva godišnjica od pronalaska raskomadanog tela
časne sestre u vatikanskim vrtovima. Za to dugo vreme istrage
ispovednika nisu dovele ni do čega.
Nijedan trag, nijedan znak, ni najmanja sumnja. Ništa.
„Hoćeš da se predaš?“
„Zašto, mogu li uopšte to da uradim?“, odgovori mu Markus
prkosnim tonom. Ta priča stavila ga je na ozbiljan ispit. Potraga za
čovekom sa snimka sigurnosnih kamera - belac, nešto više od pedeset
godina - ostala je bez rezultata. „Niko ga ne poznaje, niko ga nikad nije
video. Najviše me ljuti to što imamo njegov lik.“ Napravi pauzu i
pogleda prijatelja. „Moramo ponovo proveriti svetovna lica koja
pružaju usluge Vatikanu. I ako se ništa ne pojavi, moramo ispitati i
sveštena lica.“
„Niko od njih ne odgovara fotografiji, zašto bismo gubili vreme?“
„Ko može da nam garantuje da ubica nije imao podršku iznutra?
Da ga neko ne pokriva?“ Markus se nije smirivao. „Odgovori su unutar
zidina, i upravo tu treba da istražujem.“
„Znaš i sam da postoji obaveza. Ne možeš zbog poverljivosti.“

Markus je znao da je priča o poverljivosti samo izgovor.
Jednostavno, plašili su se da će, ako bude zabadao nos u njihova posla,
otkriti još ponešto, što nema nikakve veze sa ubistvom. „Mene samo
zanima da pronađem ubicu.“ Stao je ispred prijatelja. „Moraš ubediti
velikodostojnike da skinu zabranu.“

Klemente je odmah odbacio tu mogućnost jednim pokretom ruke,
kao da je neka glupost. „Ne znam čak ni ko ima moć to da uradi.“

Narodni trg ispod njih bio je ispunjen grupama turista u noćnom
obilasku gradskih lepota. Ko zna da li znaju da je upravo tu nekada
bio orah pod kojim je sahranjen imperator Neron, monstrum koji je,
prema priči koju su izmislili njegovi neprijatelji, 64. godine naredio da
se Rim spali. Rimljani su verovali da su to mesto zaposeli demoni. Zato
je negde oko 1000. godine papa Paskal II naredio je da drvo bude
spaljeno zajedno sa ekshumiranim Neronovim ostacima. Potom je
izgrađena Crkva Santa Marije del Popolo, koja još uvek na glavnom
oltaru ima bareljef koji prikazuje papu kako se sprema da poseče
Neronovo drvo.

To je Rim, na trenutak pomisli Markus. Mesto gde svaka otkrivena
istina skriva neku tajnu. I sve skupa je obavijeno legendom. Tako niko
ne može stvarno da zna šta se iza čega krije. A sve to da ne bi suviše
uznemiravali duše ljudi. Mala i beznačajna bića, nesvesna rata koji se
oko njih neprestano vodi u tajnosti.

„Trebalo bi da počnemo razmatrati mogućnost da ga nikada
nećemo uhvatiti“, reče Klemente.

Ali Markus nije prihvatao takvu predaju. „Ko god da je to uradio,
znao je kako da se kreće unutar zidina. Proučio je mesta, procedure
kontrole, izbegao je mere bezbednosti.“

Ono što je uradio časnoj sestri bilo je zverski, brutalno. Ali način
na koji je to smislio krio je neku logiku, racionalni plan.

„Nešto sam shvatio“, reče ispovednik, siguran u sebe. „Izbor mesta,
žrtve, načina izvršenja: sve je to poruka.“

„Za koga?“
Hic est diabolus, pomisli Markus. Đavo je ušao u Vatikan. „Neko
želi da nam stavi do znanja da nešto užasno boravi u Vatikanu. To je
test, zar ne razumeš? Test... On je predvideo i šta će se dogoditi, da će
pred teškoćom da se dođe do odgovora istraga biti obustavljena. I da
će druge sfere radije dopustiti da ih izjeda sumnja nego što će tragati

dalje, rizikujući time da otkriju ko šta zna. Možda neke druge
zakopane istine.“

„Tvoja optužba je ozbiljna, znaš to, zar ne?“
„Zar ne razumeš da je to upravo ono što ubica želi?“, nastavio je
Markus neustrašivo.
„Kako možeš biti siguran u to?“
„Ubio je ponovo. A ako to nije uradio, to je zato što mu je dovoljno
da zna da je sumnja pustila korene i da je užasno ubistvo jedne časne
sestre sitnica spram još strašnije tajne koju je potrebno sačuvati.“
Klemente je pokušao da ga umiri, kao i uvek. „Nemaš dokaze. To je
samo teorija, plod tvojih razmišljanja.“
Ali Markus nije odustajao. „Molim te, moraš mi dopustiti da pričam
s njima, možda ću ih ja ubediti.“ Mislio je na crkvenu hijerarhiju od
koje je njegov prijatelj dobijao instrukcije i naredbe.
Od kada ga je, tri godine ranije, uzeo iz bolničkog kreveta u Pragu,
bez sećanja i punog strahova, Klemente ga nikada nije slagao. Često bi
čekao pravi trenutak da mu nešto otkrije, ali nikada nije lagao.
Zato mu je Markus verovao.
Štaviše, moglo se reći da je Klemente bio njegova jedina porodica.
Za te tri godine, osim nekoliko retkih izuzetaka, bio je njegov jedini
kontakt s ljudima.
„Niko ne sme da zna za tebe i ono što radiš“, stalno mu je govorio.
„U pitanju je opstanak onoga što predstavljamo i sudbina zadatka koji
nam je poveren.“
Njegov vodič uvek mu je govorio da visoka hijerarhija zna samo da
on postoji.
Ali samo je Klemente znao njegov lik.
Kada je Markus pitao čemu tolika tajnovitost, prijatelj mu je
odgovorio: „Tako možeš da ih zaštitiš i od njih samih. Razumeš? Ako
bi sve druge mere propale, ako bi se barijere pokazale beskorisnima,
još uvek bi postojao čuvar. Ti si njihova poslednja odbrana.“
I Markus se stalno pitao: ako je on bio u podnožju tih stepenica -
čovek tihih zadataka, odani sluga pozvan da stavi ruke u mračnu
materiju i da se njome prlja - a Klemente samo posrednik, ko je na
vrhu?
Za te tri godine dao je sve od sebe, trudeći se da bude veran u
očima onoga koji - bio je u to siguran - s vrha odmerava njegova dela.

Nadao se da će mu to omogućiti da ostvari poznanstva na višem nivou,
da konačno upozna nekoga ko će mu objasniti zašto je napravljeno
tako nezahvalno zanimanje. I zašto je baš on izabran da ga obavlja.
Pošto je izgubio pamćenje, nije bio u stanju da kaže da li je to bila
njegova odluka, da li bi onaj stari Markus pre Praga imao neku ulogu
u svemu ovome.

Pa ipak, ništa od toga.
Klemente mu je prenosio naredbe i zadatke koji su, izgleda, bili u
skladu isključivo s obazrivom, a ponekad i s nedokučivom mudrošću
crkve. Iza svakog naloga, ipak, uvek se nazirala nečija senka.
Svaki put kada bi pokušao da sazna nešto više, Klemente bi
prekidao pitanje jednom rečenicom, koju bi izgovorio strpljivo, uz
blagi izraz lica. I sada se time poslužio, na toj terasi, pred sjajem koji je
zaklanjao tajni grad, da bi obuzdao Markusova očekivanja.
„Nama nije dozvoljeno da pitamo, nije nam dato da znamo. Na
nama je samo da budemo poslušni.“

2

Tri godine ranije lekari su mu rekli da se rodio po drugi put.
To nije bila istina.
Bio je mrtav i tačka. A sudbina mrtvih je da zauvek nestanu ili da

ostanu zarobljeni u prethodnom životu kao duhovi.
Upravo tako se osećao. Ja ne postojim.
Tužna sudbina utvare. Posmatra sive živote živih, njihove patnje

dok se muče da sustignu vreme, dok se ljute bez razloga. Gleda ih
kako se batrgaju među problemima kojima ih sudbina podvrgava
svakog dana. I zavidi im.

Ozlojeđena utvara, reče u sebi. Eto šta sam. Jer živi će uvek biti u
prednosti nad njim. Imaju izlaz: mogu zaista da umru.

Markus je koračao uličicama starog kvarta, ljudi su prolazili ne
obraćajući pažnju na njega. Usporio bi u gužvi. Obično mu je bilo
dovoljno da ih ovlaš dotakne. Taj najmanji kontakt bio je jedino što je
činilo da se još oseća delom ljudskog roda. Ali ako bi tu umro, u tom
trenutku, pokupili bi njegovo telo s pločnika, završio bi u mrtvačnici i,
pošto se niko ne bi pojavio da preuzme njegovo telo, sahranili bi ga u
grobu bez imena.

To je bila cena njegove misije. Danak tišine i odricanja. Ponekad
je, međutim, bilo zamorno prihvatati ga.

Gradska četvrt Trastevere oduvek je bila srce Rima. Daleko od
plemenite impozantnosti palata iz centra, imala je neku svoju čar. U
arhitekturi se moglo opaziti smenjivanje epoha: srednjovekovne
zgrade naslanjale su se na kuće iz XVIII veka, a istorija ih je sve
usaglašavala. Kaldrma - blokovi bazalta kojima su od pape Siksta V
popločavali rimske ulice - bila je ogrtač od crnog pliša prostrt preko
uskih i krivudavih ulica i koracima prolaznika davala je neuporediv
zvuk. Starinski. Tako da je svako ko ovuda prolazi imao utisak da je
sve napravljeno u prošlosti.

Markus je usporio korak, zaustavivši se na uglu Renelske ulice.
Ispred njega, reka ljudi koja je tekla kroz četvrt svake noći nastavila je
svoj put mirno uz zvuk muzike i žamor iz lokala, koji Trastevere čine

privlačnim za mlade turiste širom sveta. Iako različiti, ti ljudi su u
Markusovim očima uvek bili isti.

Prošao je pored grupe dvadesetogodišnjakinja, Amerikanki koje
su nosile isuviše kratke šortseve i japanke, možda prevarene idejom
da je u Rimu uvek leto. Noge su im bile pomodrele od hladnoće i
ubrzavale su korak, skupljajući se u duksericama svojih koledža,
tražeći bar u koji će se skloniti i popiti alkohol da se zagreju.

Zaljubljeni par od četrdesetak godina izašao je iz jedne kafane.
Zastali su na vratima. Ona se smejala, on ju je grlio jednom rukom.
Žena lagano pođe unazad, oslanjajući se na ramena partnera. On
prihvati poziv i poljubi je. Ulični prodavač ruža i upaljača, Bengalac,
pođe ka njima, zastade čekajući da izliv nežnosti prestane, nadajući se
da će taj susret hteti da ukrase cvetom ili da će jednostavno poželeti
da zapale cigaretu.

Tri mladića šetala su s rukama u džepovima, razgledajući okolinu.
Markus je bio siguran da su tražili nekog da kupe drogu. Oni to još
nisu znali, ali sa suprotne strane ulice približavao se Magrebljanin koji
će im udovoljiti.

Zahvaljujući svojoj nevidljivosti, Markus je imao privilegovani
pogled na ljude i njihove slabosti. Ali to se moglo desiti bilo kom
pažljivom posmatraču. Njegov talenat - njegovo prokletstvo - bio je
nešto drugo.

On vidi ono što drugi ne mogu. On vidi zlo.
Uspevao je da ga primeti u detaljima - anomalijama. Sićušnim
pukotinama u prividu normalnosti. Skriveni infrazvuk u haosu.
Stalno mu se to dešavalo. Iako nije želeo taj dar, posedovao ga je.
Najpre ugleda devojčicu. Koračala je uza zid, kao tek nešto malo
više od tamne mrlje u pokretu na oguljenom malteru zgrada. Ruke je
držala u džepovima pilotske jakne i išla povijenih leđa. Gledala je u
zemlju. Pramen kose boje ciklame skrivao joj je lice. Martinke su je
činile višom nego što je zaista bila.
Markus primeti čoveka koji je išao ispred nje samo zato što je
usporavao korak da bi se okrenuo i nadzirao je. Pogledom ju je držao
na povocu. Imao je sigurno više od pedeset godina. Svetli kaput od
kašmira i braon cipele, sjajne i skupe.
Neiskusnom oku mogli su izgledati kao otac i ćerka. On kao
menadžer, istaknuti lekar ili advokat, koji je otišao po buntovnu

adolescentkinju u neki od lokala da je odvede kući. Ali nije bilo tako
jednostavno.

Kada su stigli blizu ulaznih vrata, čovek je sačekao da devojka
prva uđe, a potom je učinio nešto što je odudaralo od prizora: pre
nego što je i sam ušao, pogledao je oko sebe da bi se uverio da ga niko
ne posmatra.

Anomalija.
Zlo je svakodnevno defilovalo pred njim i Markus je znao da ne
postoji rešenje. Niko neće moći da ispravi sve nepravilnosti na svetu. I
iako mu se to nije sviđalo, naučio je jednu lekciju.
Da bi preživeo zlo, ponekad je neophodno ignorisati ga.
Neki glas skrenuo mu je pažnju s vrata. „Hvala za prevoz“, reče
plavokosa dok je izlazila iz automobila, obraćajući se prijateljici koja
ju je dovezla.
Markus se povuče u ćošak, da bi se bolje sakrio, i ona prođe ispred
njega netremice gledajući u ekran telefona koji je čvrsto držala u ruci.
U drugoj je nosila torbu.
Markus je često tamo odlazio samo da bi je gledao.
Sreli su se tek četiri puta, kada je ona, skoro tri godine ranije, iz
Milana došla u Rim da bi otkrila kako je umro njen muž. Markus se
dobro sećao svake reči koju su razmenili i svakog detalja njenog lica.
To je bila jedna od pozitivnih strana amnezije: novo pamćenje koje je
bilo potrebno popuniti.
Sandra Vega bila je jedina žena s kojom je komunicirao za sve to
vreme. Bila je jedina nepoznata osoba kojoj je otkrio ko je.
Sećao se Klementeovih reči. U svom prethodnom životu, Markus se
zakleo: niko neće saznati da postoji. Za sve je bio nevidljiv. Ispovednik
je mogao da se pokaže drugima i otkrije svoj identitet samo u vremenu
koje protekne između munje i groma. Kratak period koji može trajati
trenutak ili malu večnost, niko to ne može znati. Sve je moguće kada
je vazduh pun čudesne energije i uzdrhtalog iščekivanja - tu se opaža.
I to je trenutak, nestalan i nesiguran, u kojem se utvare vraćaju i
poprimaju ljudsko obličje. I ukazuju se živima.
To se njemu dogodilo tokom snažne oluje, na pragu crkvene
riznice. Sandra ga je pitala ko je, a on je odgovorio: „Sveštenik.“
Rizikovao je. Nije tačno znao zašto je to uradio. Ili je možda znao, ali
je tek sad uspevao to sebi da prizna.

Osećao je nešto čudno prema njoj. Postojalo je nešto poznato što
ga je vezivalo za tu ženu. Osim toga, i poštovao ju je, jer je uspela da
ostavi bol iza sebe. I odabrala je ovaj grad da počne iz početka.
Preselila se u novu kancelariju i uzela mali stan u Trastevereu. Imala
je nove prijatelje, druga interesovanja. Ponovo je počela da se smeje.

Markus je uvek osećao neku vrstu čuđenja pred promenama.
Možda zato što su za njega bile nemoguće.

Znao je Sandrina kretanja, njen raspored, navike. Znao je gde
pazari, gde voli da kupuje odeću, piceriju gde nedeljom po podne jede
posle bioskopa. Ponekad, kao te večeri, vraćala se kući kasno. Ali nije
izgledala iscrpljena, samo umorna: prihvatljivi ostatak intenzivno
proživljenog života, osećaj koji se može odagnati toplom kupkom i
snom. Trag sreće.

Povremeno, u jednoj od takvih večeri, kada bi je čekao ispred
kuće, razmišljao je kako bi bilo izaći iz senke i stati pred nju. Ko zna
da li bi ga prepoznala.

Ali nikada to nije uradio.
Da li još uvek misli na njega? Ili ga je ostavila iza sebe, zajedno s
bolom? Sama pomisao na to ga je bolela. Zato što bi, kao i onda, čak i
kada bi skupio hrabrosti da joj priđe, sve bilo uzaludno, jer ne bi mogli
da idu dalje od toga.
Pa ipak, nije mogao da prestane da je traži.
Ugleda je kako ulazi u zgradu, i kroz prozore odmorišta na
stepenicama kako se penje uz nekoliko stepenika do svog stana.
Zaustavila se pred vratima i preturala po torbi tražeći ključeve. Ali
vrata se otvoriše i pojavi se neki muškarac.
Sandra mu se nasmeši i on se nagnu ka njoj da je poljubi.
Markus je hteo da skloni pogled, ali ga zadrža. Vide ih kako ulaze i
zatvaraju vrata za sobom. I ostavljaju vani prošlost, utvare kao što je
on i sve zlo ovog sveta.

Elektronski zvukovi. Muškarac je bio nag, ležao je na bračnom
krevetu, u polutami. Dok je čekao, igrao je igricu na telefonu.
Pauzirao je igru i podigao glavu da bi pogledao preko upadljivog
stomaka.

„Hej, požuri!“, upozorio je, obraćajući se devojci kose boje

ciklame, koja je u kupatilu ubrizgavala dozu heroina. Potom je
nastavio da igra.

Odjednom, nešto prijatno meko palo mu je na lice. Ali prijatni
osećaj dodira kašmira trajao je tek nekoliko trenutaka, potom je ostao
bez vazduha.

Neko mu je pritiskao kaput preko lica, jako.
Instinktivno je mlatio rukama i nogama, tražeći nešto za šta bi se
uhvatio: davio se a nije bilo vode. Zgrabio je za podlaktice neznanca
koji ga je zarobio i pokušao da olabavi njegov stisak, ali ko god da je
to bio, bio je snažniji. Hteo je da viče, ali iz usta je izlazilo samo
piskavo zapomaganje i grgoljenje. Potom začu šapat na uhu.
„Veruješ li u utvare?“
Nije bio u stanju da odgovori. A i da je mogao, ne bi znao šta da
kaže.
„Kakav si ti monstrum: vukodlak, vampir?“
Ropac. Tačkice u boji, koje su mu igrale pred očima, pretvarale su
se u blesak munje.
„Treba li da ispalim u tebe srebrni metak ili da te probodem kroz
srce glogovim kocem? Znaš zašto baš glog, a ne neko drugo drvo? Zato
što je Hristov krst bio od gloga.“
Snaga beznađa bilo je jedino što mu je ostalo, jer je počeo da se
guši. Palo mu je na pamet ono što mu je instruktor ronjenja objasnio
tokom odmora sa ženom i decom na Maldivima dve godine ranije. Svi
saveti u vezi sa simptomima nedostatka kiseonika u organizmu. Nisu
mu ničemu služili u tom trenutku, ali ih se svejedno setio. Zabavljali su
se dok su ronili i gledali koralni greben, deci se svidelo. Bilo je to lepo
letovanje.
„Želim da se ponovo rodiš. Ali najpre moraš da umreš“, reče
neznanac.
Bio je prestravljen mišlju da će se udaviti u sebi samom. Ne sad, ne,
reče. Nisam još spreman. I utom je počeo da gubi snagu. Ruke su
počele da popuštaju stisak na podlakticama napadača i poče da ih
neartikulisano pomera u vazduhu.
„Ja znam šta znači umreti. Uskoro će sve biti gotovo, videćeš.“
Muškarac je pustio da mu ruke padnu pored bokova, njegovo
disanje već je bilo slabo i uzaludno. Želim da telefoniram, pomisli.
Samo jedan poziv. Da se oprostim.

„Gubiš svest. Kada se budeš ponovo probudio - ako se budeš
ponovo probudio - vratićeš se svojoj porodici, svojim prijateljima i
svakom kome je stalo do tebe u ovom odvratnom svetu. I bićeš
drugačiji. Oni to nikada neće znati, ali ti hoćeš. I ako budeš imao sreće,
zaboravićeš ovu noć, ovu devojku i sve druge poput nje. Ali mene
nećeš zaboraviti. Neću ni ja tebe. Zato me dobro slušaj... Spašavam ti
život.“ Potom pažljivo izgovori: „ A ti vidi da to i zaslužiš.“

Muškarac se više nije pomerao.
„Mrtav je?“
Devojka ga je posmatrala s podnožja kreveta. Bila je naga i
teturala se. Na njenim rukama bile su modrice od previše uboda.
„Ne“, reče Markus, sklanjajući kaput od kašmira s čovekovog lica.
„Ko si ti?“ Gledala ga je poluzatvorenih očiju, kao da pokušava da
izoštri scenu, ošamućena od dejstva droge.
Markus ugleda novčanik na noćnom stočiću. Uze ga i izvadi sav
novac. Ustade i približi se devojci koja instinktivno ustuknu, rizikujući
da izgubi ravnotežu. On je uhvati za ruku i stavi joj novac. „Odlazi
odavde!“, naredi joj strogo.
Devojci je trebalo malo vremena da shvati šta se dešava, lutajući
pogledom po Markusovom licu. Potom se sagnu da pokupi stvari i
obuče se dok je išla prema vratima. Otvorila ih je, ali pre nego što je
izašla, okrenula se, kao da je nešto zaboravila.
I pokaza na lice.
Markus instinktivno prinese ruku licu i oseti nešto lepljivo na
jagodicama prstiju.
Krv.
Išla mu je krv iz nosa svaki put kada bi odlučio da ne primeni
lekciju da je ponekad potrebno ignorisati zlo da bi ga preživeo.
„Hvala“, reče, kao da je ona njega spasla, a ne obrnuto.
„Nema na čemu.“

3

To je bio njihov peti susret.
Izlazili su već skoro tri nedelje. Upoznali su se u teretani.

Posećivali su je u isto vreme. Ona je naslućivala da on to namerno radi
da bi se sreli, i to joj je laskalo.

„Zdravo, ja sam Đorđo.“
„Dijana.“
Imao je dvadeset četiri godine, tri godine više od nje. Studirao je i
bio je pred diplomiranjem. Ekonomija. Dijana je bila luda za njegovom
kovrdžavom kosom i zelenim očima. I tim osmehom sa savršenim
zubima, osim levog sekutića, koji je bio malo isturen. Buntovni detalj
koji joj se mnogo sviđao. Jer preterana savršenost može i da zamori.
Dijana je znala da je simpatična. Nije bila visoka, ali je znala da je
pravilno građena, kestenjastih očiju i prelepe crne kose. Napustila je
studije posle srednje škole i radila kao prodavačica u parfimeriji. Plata
nije bila bogzna šta, ali joj se dopadalo da daje savete. A i vlasniku
prodavnice bila je draga. Ali ono što je zaista želela bilo je da nađe
finog momka i da se uda. Nije joj se činilo da traži previše od života. A
Đorđo je mogao biti onaj pravi.
Poljubili su se na prvom sastanku, a posle je bilo i još nešto, ali
samo malo. Bilo je prijatno to oklevanje, zbog toga je sve izgledalo
lepše.
Tog jutra, međutim, stigla joj je poruka na mobilni.
Da svratim oko devet? Volim te.
Ta poruka ulila joj je neočekivanu energiju. Toliko puta pitala se
od čega je satkana sreća. Sada je znala da je to tajna, nešto što je
nemoguće drugima objasniti. Kao da je neko to osećanje stvorio samo
za nju.
Ekskluzivnost.
Dijanina sreća videla se u svim njenim osmesima i u svemu što je
izgovorila tokom celog dana, kao neka vrsta vesele zaraze. Ko zna da
li su mušterije ili njene kolege to primetile. Ona je bila ubeđena da
jesu. Osetila je ukus iščekivanja, srce bi joj svaki čas poskočilo da je

podseti da se sastanak približava.
U devet sati, dok je silazila niz stepenice da bi se našla s Đorđom

koji ju je čekao ispred zgrade, ona sreća, lišena iščekivanja, poprimila
je drugačiji oblik. Dijana je bila zahvalna na tom danu. I da nije bilo
tajnog obećanja budućnosti, poželela bi da se nikada ne završi.

Ponovo je pomislila na Đorđovu poslednju poruku. Odgovorila je
samo sa Da i smeškom. Nije uzvratila Volim te, jer je htela to da uradi
kad ga vidi te večeri.

Da, on je bio onaj pravi, kojem će tako nešto i reći.

Odveo ju je do mora, u Ostiju, na večeru u maleni restoran o kojem joj
je pričao kada su prvi put izašli. Izgledalo je kao da je prošla čitava
večnost od večeri kad su oboje samo pričali i pričali, možda plašeći se
da će i kratkotrajna tišina upropastiti pomisao da to među njima može
uspeti. Pili su penušavo belo vino. Opuštena alkoholom, Dijana je
počela da mu šalje nedvosmislene signale.

Oko jedanaest sati krenuli su kolima nazad u Rim.
Bilo joj je hladno u suknji i Đorđo je uključio grejanje na
maksimum. Ali ona se sa svog sedišta svejedno nagnula ka njemu i
oslonila na njegovo rame dok je vozio. Gledala ga je, povremeno
podižući pogled, ali ni jedno ni drugo nisu rekli ni reč.
Pustio je CD grupe Sigir rous.
Petama je skinula cipele. Najpre jedna cipela, a potom i druga,
padoše na pod uz tup zvuk. Već je bila njegova devojka, mogla je da
bude slobodna i da se namesti da joj bude udobnije.
I dalje gledajući na put, on ispruži ruku i pomilova je po nozi. Ona
se još više priljubi uz njegovu ruku, kao da prede. Potom oseti njegov
dlan kako se spušta, sve dok nije došao do ivice suknje. Pustila ga je, i
kada je osetila da se njegovi prsti približavaju centru, lagano je raširila
noge. Čak i kroz čarape i gaćice, mogao je da oseti koliko jako ga je
želela.
Ona blago zatvori oči i primeti da je automobil usporio kako bi
sišao s glavnog puta i skrenuo na puteljak kroz veliku borovu šumu.
Dijana se nadala da će se dogoditi ono.
Smanjenom brzinom prešli su stotinak metara puta koji su
okruživali izuzetno visoki borovi. Iglice na asfaltu pucketale su pod

gumama. Potom Đorđo skrete ulevo, uvukavši se u rastinje.
Iako su išli polako, kola su se truckala po neravnom terenu. Da bi

izbegla nagle potrese, Dijana ponovo lepo sede u sedište.

Nedugo zatim Đorđo je zaustavio automobil i ugasio ga. I muzika je
stala. Čuo se samo motor koji je još brujao i vetar među drvećem.
Ranije ga nisu primećivali, a sada joj se činilo da su otkrili nekakav
tajanstven zvuk.

On pomeri sedište unazad, a potom je zagrli. Poljubio ju je. Dijana
je osetila nežni dodir njegovog jezika među usnama. Uzvratila je. On
potom poče da petlja po dugmićima njenog džemperića. Podiže joj
majicu, tražeći grudnjak. Zastao je na trenutak, dodirujući tkaninu
koja je pokrivala korpicu. Potom uvuče prste i podiže je, oslobodi
jednu dojku i uhvati je odmah rukom.

Kako je jedinstveno osećanje kad me neko prvi put otkriva,
pomisli Dijana. Prepustila se i istovremeno zamišljala šta oseća. Oseća
njegovo uzbuđenje, njegovo iznenađenje.

Ispružila je ruke da bi mu otkopčala kaiš i dugmiće na
pantalonama, dok je on pokušavao da joj svuče suknju zajedno sa
čarapama. Sve to vreme njihove usne nisu prestajale da se traže, kao
da su bez tih poljubaca rizikovali da se uguše.

Na trenutak Dijana pogleda na sat na komandnoj tabli, nadajući se
da nije preterano kasno, uz izvesnu dozu straha da bi njen telefon
svakog trenutka mogao da zazvoni, da je pozove mama i tako pokvari
čaroliju.

Njihovi pokreti postadoše sve brži, dodiri jači. Ubrzo su bili bez
odeće, posmatrajući se u nekoliko trenutaka u kojima su, između
poljubaca, otvarali oči. Ali nisu imali potrebu da se gledaju, učili su da
se upoznaju drugim čulima.

On joj potom spusti ruku na obraz i ona shvati da je došao
trenutak. Odmakla se od njega, sigurna da će se Đorđo pitati zašto,
pretpostavljajući da se predomislila. Spremala se da mu kaže ono
„volim te“, koje je zadržala ceo dan. Ali umesto da gleda u nju, Đorđo
se lagano okrenu prema vetrobranu. Taj potez povredio joj je ponos,
kao da odjednom nije zasluživala njegovu punu pažnju. Htela je da
traži da joj objasni, ali se zaustavila. U njegovom pogledu bilo je neke

upitne zaprepašćenosti. Tada se i Dijana okrenula.
Ispred automobila je neko stajao. I netremice ih gledao.

4

Izvukli su je iz kreveta telefonskim pozivom.
Naređenje je bilo da se što pre uputi u šumu u Ostiji, bez dodatnih

objašnjenja.
Dok je oblačila uniformu, žurno i u tišini da ne bi probudila Maksa,

Sandra je pokušala da razbistri misli. Retko su se dešavali takvi pozivi.
Ali kada bi je pozvali, bilo je kao udar adrenalina i straha u stomaku.

Zato je najbolje bilo pripremiti se za najgore.
Koliko mesta zločina je posetila sa svojim foto-aparatom? Koliko
leševa je čekalo samo nju? Osakaćeni, poniženi ili jednostavno
nepomični u apsurdnom položaju. Sandra Vega imala je nezahvalan
zadatak da napravi njihovu poslednju fotografiju.
Kome je ovog puta pripadala fotografija sopstvene smrti za
uspomenu?
Nije bilo lako naći to mesto. Još uvek nije bio postavljen kordon
policije koji bi držao podalje svakog kome tu nije bilo mesto. Nijedna
rotacija nije bila uključena. Nikakvo postrojavanje sredstava i resursa.
Kada je stigla, glavešina je tek trebalo da se pojavi i služio je samo da
ostavi utisak. Za medije, za vlasti ili zato da bi se ljudi osećali
bezbednije.
I upravo tako, u tom trenutku stajala je samo jedna patrola na
početku puta u šumu. Malo dalje napred kombi i nekoliko automobila.
Još uvek nije bilo nikakve parade za ove novopečene mrtve. Ipak,
vreme pompeznog dolaska vojske bilo je samo odloženo.
A vojska je stizala na bojno polje već poražena.
Zato su svi ljudi koji su zaista bili potrebni za istragu već bili tu,
okupljeni u malom broju. Pre nego što se pridruži ostalima, Sandra
izvadi iz prtljažnika torbu sa opremom i navuče beli kombinezon i
kapu, da ne bi ugrozila mesto zločina, ne znajući još uvek šta je čeka.
Inspektor Krespi pođe joj u susret. Sažeo je celu situaciju u jednu
kratku rečenicu. „Neće ti se svideti.“
Potom zajedno krenuše kroz rastinje.
Pre nego što forenzičari krenu u potragu za dokazima i tragovima.

Pre nego što kolege policajci počnu da se pitaju šta se dogodilo i zašto.
Pre nego što ritual istrage zvanično počne, bio je njen red.

I svi su bili tu, čekali su. Sandra se osetila kao da kasni na žurku.
Ćaskali su među sobom tiho, gledajući je ispod oka dok je prolazila
ispred njih, nadajući se samo da će se ubrzati da bi oni mogli da obave
svoj posao. Par policajaca ispitivao je trkača koji je tokom jutarnjeg
treninga otkrio užas koji ih je tu doveo. Bio je sklupčan uza suvo
stablo i držao je glavu među rukama.

Sandra je išla iza Krespija. Nestvarni spokoj borove šume bio je
narušen šumom njihovih koraka po borovim iglicama, ali ponajviše
potmulim zvukom nečijeg mobilnog. Ona je to jedva primetila,
koncentrišući se na scenu koja je počinjala da se nazire.

Kolege su je samo ogradile crveno-belom trakom. U sredini je bio
automobil sa otvorenim vratima. Prema proceduri, jedini koji je do
tog trenutka prešao tu granicu bio je sudski lekar.

„Astolfi je upravo potvrdio smrt“, reče inspektor Krespi.
Sandra ga pogleda; vitki čovek ličio je na birokratu. Kada je
završio svoj zadatak, provukao se ispod trake i sada je mehanički
pušio cigaretu i pepeo tresao u dlan. Ali i dalje je posmatrao
automobil, kao hipnotisan ko zna kojom mišlju.
Kada su mu Sandra i Krespi prišli, govorio je ne skidajući pogled s
prizora. „Za stručni nalaz biće mi potrebno nekoliko fotografija svake
rane.“
U tom trenutku Sandra je shvatila šta je zaokupljalo pažnju
sudskog lekara.
Zvono telefona u pozadini.
I shvatila je zašto niko nije mogao da prekine taj zvuk. Dolazio je iz
kola.
„Pripadao je devojci“, reče Krespi, a da ga ona nije ni pitala. „U
tašni je, na zadnjem sedištu.“
Neko je bio uznemiren jer se te noći nije vratila kući. I sada ju je
tražio.
Ko zna koliko dugo je zvonio. A policajci nisu mogli baš ništa da
urade. Predstava je morala da poštuje scenario, još je bilo suviše rano
za poslednji čin. Ona će morati da fotografiše mesto zločina uz tu
nepodnošljivu pratnju.
„Oči su zatvorene ili otvorene?“, upita.

To pitanje imalo je značenje samo za posetioce mesta zločina.
Ponekad bi ubice, čak i najbrutalnije, zatvarale oči svojim žrtvama. To
nije bio gest samilosti, već srama.

„Otvorene“, odgovori sudski lekar.
Ovog puta je, ipak, ubica hteo da ga gledaju.

Telefon je i dalje širio svoj ravnodušni zov.
Sandrin zadatak bio je da zamrzne scenu pre nego što je vreme i

potraga za odgovorima promene. Foto-aparat je koristila kao zaklon
između sebe i užasa, između sebe i bola. Ali zbog tog zvuka emocije su
pretile da pređu preko te sigurnosne barijere i povrede je.

Pobegla je u rutinu svog posla, u pravila koja je naučila nekoliko
godina ranije tokom obuke. Ako bude pratila obrazac svog posla,
ubrzo će završiti, i možda će moći da se vrati kući i uvuče u krevet
pored Maksa, da potraži toplinu njegovog tela i da se pretvara da taj
ledeni zimski dan nikada nije ni počeo.

Od opšteg ka pojedinačnom, uze foto-aparat i poče da fotografiše.
Sevanje blica odbijalo se poput naglih iznenadnih talasa na njenom
licu, a onda bi se razlio u hladnoj i beskorisnoj svetlosti zore. Sandra
je stala ispred kola, ali pošto je napravila desetak fotografija
automobila, spustila je foto-aparat.
Devojka ju je netremice gledala kroz vetrobran.
Postojalo je nepisano pravilo u njenoj obuci. Dosledno ga je
primenjivala zajedno sa svojim kolegama.
Ako leš ima otvorene oči, postavite se tako da pogled nikada ne
bude uperen u objektiv.
To je služilo da se izbegne nemilosrdni efekat fotografisanja
mrtvog modela. Devojka će biti poslednja, reče u sebi. Odluči da krene
od drugog tela.
Nalazilo se na nekoliko metara od kola. Okrenuto ka zemlji, lica
uronjenog u borove iglice, ruku ispruženih napred. Bilo je nago.
„Muškarac, starosti između dvadeset i dvadeset pet godina“, reče
Sandra u mikrofon koji je nosila na glavi, koji je bio povezan s
diktafonom u džepu kombinezona. „Rana od vatrenog oružja na
potiljku.“
Kosa oko ulazne rane pokazivala je očigledne opekotine, znak da

je ubica pucao izbliza.
Sandra foto-aparatom potraži tragove stopala mladića. Našla ih je

nekoliko na vlažnoj zemlji. Deo tabana bio je utisnut koliko i vrhovi
prstiju. Nije trčao, koračao je.

Nije bežao, pomisli Sandra. „Ubica ga je naterao da izađe iz kola i
stao mu je iza leđa. Potom je pucao.“

Pogubljenje.
Izdvojila je još nekoliko otisaka stopala. Ovoga puta bili su od
cipela. „Ulegnuta trava, otisci pokrivaju kružnu površinu.“
Pripadali su ubici. Pratila je korake utisnute u zemlju, puštajući
ispred sebe foto-aparat koji je i dalje pažljivo prikupljao fotografije,
koje su potom čuvane u digitalnoj memoriji. Stigla je blizu drveta. U
podnožju je bila mala oblast bez borovih iglica. Odredila je koordinate
u diktafon.
„Tri metra jugoistočno: zemlja je pomerena. Kao da je očišćena.“
Upravo ovde je sve počelo, pomisli. Ovde je stajao u zasedi. Podiže
objektiv, pokušavajući da se stavi na mesto ubice. Sa te tačke gledišta,
kroz šumu je mogao dobro da vidi automobil momka i devojke a da ga
oni ne primete.
Uživao si u predstavi, zar ne? Ili te je to razbesnelo? Koliko dugo si
ih posmatrao?
Odatle je počela ponovo da fotografiše, krećući se duž zamišljene
dijagonale prema kolima, ponavljajući kretanje ubice. Kada je stigla
do kola, Sandra ponovo oseti pogled devojke, izgledalo je kao da traži
baš nju.
Još jednom ga je zanemarila i posvetila se vozilu.
Premestila se ka zadnjem sedištu. Na njemu je bila razbacana
odeća obe žrtve. Oseti da joj se srce steže. Prisetila se prizora dvoje
zaljubljenih, koji se spremaju da izađu: uzbuđenje koje osećaju ispred
ormara dok razmišljaju šta da obuku da bi bili privlačniji, u potpunosti
altruistično zadovoljstvo.
Već su bili nagi kada ih je monstrum iznenadio, ili ih je možda on
naterao da se skinu? Gledao ih je dok su vodili ljubav, ili ih je možda
prekinuo? Sandra je odbacila te misli: nije bilo na njoj da daje
odgovore, zato je pokušala da se koncentriše.
Među odećom je bila crna torbica iz koje su dopirali zvuci telefona.
Srećom, trenutno je svima dao malo mira, ali uskoro će ponovo početi

da zvoni. Ubrzala se. Telefon je bio izvor bola i ona nije želela da se
nađe suviše blizu te naprave kad opet zazvoni.

Širom otvorena vrata sa suvozačeve strane otkrivala su nago telo
devojke. Sandra se skupila pored nje.

„Žensko, starosti oko dvadeset godina. Leš je bez odeće.“
Ruku uz bokove, vezana je planinarskim konopcem koji ju je
pribijao za oboreno sedište, pod uglom od oko sto dvadeset stepeni.
Jedan deo išao je oko naslona za glavu i davio je.
U tom spletu stajao je i veliki lovački nož. Drška je virila iz
devojčinih grudi. Bio je zaboden tolikom snagom da nije bilo lako
izvaditi ga, pa je ubica bio primoran da ga tu ostavi, zaključi Sandra.
Foto-aparat zabeležio je trag sasušene krvi, koja se spuštala niz
žrtvin stomak i natopila sedište, da bi se potom sakupila u malenu
lokvu na podu, između bosih nogu i para cipela sa štiklom. Elegantne
cipele na štiklu, ispravi se Sandra. I ukaza joj se jasna slika romantične
večeri.
Konačno, skupila je hrabrost i počela da fotografiše lica u
krupnom planu.
Glava joj je bila blago nagnuta na levu stranu, s raščupanom crnom
kosom: Sandra oseti potrebu da je uredi, kao što bi sestra uradila.
Primetila je da je bila vrlo simpatična, nežnih crta lica, koje samo
mladost može da izvaja. Šminka se još uvek mogla nazreti u
tragovima, tamo gde je suze nisu raskvasile. Videlo se da ju je pažljivo
nanela, da profini i istakne lice, kao da je bila vešta u tome.
Bila je kozmetičarka ili je možda radila u parfimeriji, pomisli
Sandra.
Usta su, međutim, bila iskrivljena nadole na neprirodan način.
Sjajni ruž pokrivao joj je usne.
Sandra je osetila nešto čudno. Nešto je bilo pogrešno, ali u tom
trenutku nije uspela da nasluti šta.
Nagnu se u kabinu da bi bolje uhvatila lice. Poštujući pravila
forenzičkih fotografa, potražila je uglove koji će joj omogućiti da
izbegne direktan pogled. Uostalom, i nije mogla da gleda u te ženice,
ali pre svega nije želela da one gledaju u nju.
Telefon je ponovo zazvonio.
Suprotno pravilima, Sandra instinktivno zatvori oči i pusti da
aparat sam napravi poslednje fotografije. I bila je primorana da misli

na one koji su prisustvovali tom prizoru, iako ne fizički. Na majku i
oca devojke, kako čekaju odgovor koji će ih osloboditi osećaja
uznemirenosti. Na momkove roditelje, koji možda još nisu ni primetili
da im se sin te noći nije vratio kući. Na tvorca tolikog bola, koji
kilometrima daleko, ko zna gde, uživa u osećaju skrivenog
zadovoljstva ubice - sadističko golicanje u srcu - uživajući u
sopstvenoj nevidljivosti.

Sandra Vega pustila je da foto-aparat završi zadatak, a potom se
izvuče iz te skučene jazbine, koja je smrdela na mokraću i suviše
mladu krv.

„Ko?“
Pitanje se odzvanjalo u glavama svih prisutnih. Ko je počinilac? Ko

je to uradio?
Kada je monstrumu nemoguće dati lik, svako liči na njega. Jedni

druge gledaju sumnjičavo, pitajući se šta se krije iza spoljašnjosti,
svesni da i njih posmatraju sa istim pitanjem u pogledu.

Kada neko uprlja ruke užasnim zločinom, sumnja ne obuzima
samo njega, već ceo ljudski rod kome pripada.

Zato su čak i policajci tog jutra izbegavali da se pogledaju. Jedino
bi ih hvatanje počinioca oslobodilo prokletstva nepoverenja.

U nedostatku počinioca, ostajao je identitet žrtava.
Devojka još nije imala ime. I to je za Sandru bilo dobro. Nije želela
da ga zna. Ipak, preko registarskih tablica automobila lako su došli do
momkovog.
„Zvao se Đorđo Montefjori“, reče Krespi sudskom lekaru.
Astolfi to zabeleži na jednom od formulara nagomilanih u fascikli.
Da bi zapisao, naslonio se na kombi mrtvačnice, koji je tek stigao na
lice mesta da bi preuzeo tela.
„Hoću odmah da uradim autopsiju“, reče.
Sandra je mislila da je razlog za užurbanost bila volja da se da
doprinos istrazi, ali morala je da promeni mišljenje kada je čula
pojašnjenje.
„Danas moram još da se pozabavim automobilskom nesrećom, a
moram da napišem i jedan izveštaj za sud“, izjavio je bez imalo
osećaja samilosti.

Birokrate, pomisli Sandra. Nije mogla da podnese da to dvoje
mladih dobiju manje sažaljenja od onog na koje su imali pravo.

Za to vreme forenzičari su zauzimali mesto zločina da bi otpočeli
istragu i sakupljanje dokaza. I upravo u trenutku kada je konačno
mogla da se odmakne od devojčinog telefona, telefon je ponovo
prestao da zvoni.

Sandra pomeri pažnju sa razgovora sudskog lekara i inspektora i
pogleda ka jednom od tehničara koji je, pošto je uzeo telefon iz
tašnice u kolima, krenuo ka granici označenoj crveno-belom trakom,
da bi ga predao jednoj od policajki.

Na njoj će biti da se javi čim neko bude ponovo pozvao. Nije joj
zavidela.

„Hoćeš li uspeti da završiš to do jutra?“
Sandra je bila rasejana i nije čula poslednju Krespijevu rečenicu.
„Šta?“
„Pitao sam te hoćeš li moći ujutru da predaš materijal“, ponovi
inspektor, pokazujući na foto-aparat u prtljažniku kola.
„Ah, da, hoću“, požuri ona da ga umiri.
„Možeš li sad to da uradiš?“
Poželela je da pobegne i da se time bavi kad stigne u stanicu. Ali na
insistiranje pretpostavljenog, nije mogla da se povuče. „U redu.“
Uze laptop da bi povezala foto-aparat i prebacila fotografije s
memorijske kartice. Potom će ih poslati mejlom i konačno će izaći iz
te noćne more.
Bila je među prvima na licu mesta, ali prva i odlazi. Njen posao se
tu završava. Za razliku od kolega, mogla je i da ga zaboravi.
Dok je povezivala foto-aparat s laptopom, neki policajac donese
Krespiju novčanik mrtve devojke. Inspektor ga otvori da bi proverio
ima li nekih dokumenata. Sandra je odmah prepozna sa slike na ličnoj
karti.
„Dijana Delgaudio“, pročita Krespi slabašnim glasom. „Dvadeset
jedna godina. Prokletstvo!“
Kratka tišina istakla je otkriće.
I dalje gledajući u dokument, inspektor se prekrsti. Bio je
religiozan. Sandra ga je slabo poznavala jer se nije preterano isticao. U
policiji su ga poštovali više zbog godina provedenih u službi nego zbog
stvarnih zasluga. Ali možda je bio pravi čovek za zločin kao što je ovaj.

Neko ko je sposoban da upravlja tim užasom a da ne pokuša iz toga da
izvuče korist od medija ili da bi izgradio karijeru.

Za dvoje mrtvih, milosrdni pandur bio je blagoslov.
Krespi se okrenu ka policajcu koji mu je doneo novčanik i vrati mu
ga. Udahnuo je i izdahnuo duboko. „U redu, idemo da obavestimo
roditelje.“
Udaljiše se ostavivši Sandru da završi svoj posao. Za to vreme
fotografije počeše da se smenjuju na ekranu, lagano, dok su prelazile
iz jedne memorije u drugu. Posmatrajući ih, u glavi je ukratko prešla
posao koji je čekao ujutru. Bilo je oko četiri stotine fotografija. Jedna
za drugom, isečci nemog filma.
Pažnju joj skrete zvono telefona koje su svi iščekivali. Okrenu se
prema koleginici koja je gledala u ekran i povezivala ime sa pozivom.
Pređe rukom preko čela i na kraju se javi: „Dobar dan, gospođo
Delgaudio, ovde policija.“
Sandra nije mogla da zna šta majka govori s druge strane, ali
mogla je da zamisli šta oseća kada je čula nepoznati glas i reč policija.
Ono što je do tog trenutka bio samo ružni predosećaj počinjalo je da
dobija obličje nemani.
„Patrola se uputila ka vašoj kući da vam objasni situaciju“,
pokušala je da je umiri policajka.
Sandra nije mogla tome da prisustvuje. Ponovo se usredsredila na
fotografije koje su se smenjivale na kompjuteru, nadajući se da će ih
program brzo prebaciti. Odlučila je da neće imati decu, jer je njen
najveći strah bio da će završiti na fotografijama poput tih koje su
promicale ispred nje. Dijanino lice. Odsutan izraz. Raščupana crna
kosa. Suzama razmazana šminka. Usta iskrivljena u neku vrstu tužnog
osmeha. Pogled koji je posmatrao prizor ništavila.
Prebacivanje fotografija je skoro bilo gotovo kada se u prolazu
pojavi krupni plan drugačiji od ostalih.
Instinktivno, Sandra pritisnu taster i zaustavi proces. Srce joj je
ubrzano lupalo, ručno je vratila nazad na tu fotografiju, da bi
proverila. Oko nje je sve nestalo, kao da ju je usisala crna rupa. Samo
ta slika bila je na ekranu. Kako to nije primetila?
Na fotografiji je lik devojke i dalje bio nepomičan.
Sandra se brzo okrenu ka mesta zločina oivičenog crveno-belom
trakom. Potom poče da trči.

Dijana Delgaudio uperila je pogled ka objektivu.

5

„Može li se znati kako se to dogodilo?“
Vika šefa policije odbijala se o oslikani plafon sale za sastanke,

odjekujući celim drugim spratom stare zgrade u Ulici San Vitalea,
sedišta policije u Rimu.

Ispaštali su svi koji su se nalazili na mestu zločina tog jutra.
Dijana Delgaudio je preživela. Ali pošto joj nisu ukazali pomoć na
vreme, devojka se i dalje borila za život na ivici smrti u operacionoj
sali.
Grdnje šefa policije bile su upućene pre svega sudskom lekaru.
Doktor Astolfi se pogrbio na stolici, prostreljen pogledima. Prvi je
intervenisao i potvrdio smrt dvoje mladih i na njemu je bilo da
odgovara za nemar.
Prema njegovoj priči, devojka nije imala puls. Uzimajući u obzir
noćnu temperaturu kojoj je golo telo bilo izloženo zajedno sa teškim
ranama, bilo je nemoguće da je živa. „U tim uslovima bila je dovoljna
racionalna analiza da bi se došlo do zaključka da se ne može ništa
uraditi“, branio se Astolfi.
„Ali uprkos tome, preživela je!“, ponovio je šef, još više besan.
Radilo se o srećnom sticaju okolnosti. U središtu svega bio je nož
zariven u grudi. Zaglavio se između rebara i ubica nije uspeo da ga
ukloni, već je bio primoran da ga tu ostavi. A to je sprečilo da žrtva
izgubi suviše krvi. Dalje, sečivo je bilo zariveno tako da nije ozledilo
nijednu arteriju. Pa ipak, potpuna nepomičnost, zbog činjenice da je
telo bilo vezano planinarskim konopcem, bila je ta koja je devojci
spasla život. Takva situacija doprinela je da se unutrašnje krvarenje
stabilizuje i tako izbegne da rane budu smrtonosne.
„Hipotermija se, dakle, pretvorila u prednost“, zaključio je lekar.
„Omogućila je da se sačuvaju vitalne funkcije.“
Sandra nije uspevala da vidi nikakvu sreću u tom sledu događaja.
Klinička slika Dijane Delgaudio bila je i dalje vrlo loša. Čak i da uspe
hirurška intervencija, kojoj je bila podvrgnuta baš u tom trenutku,
niko ne može da kaže kakav će je život čekati.

„A samo što smo ocu i majci saopštili da im je ćerka preminula!“,
reče šef, ostavljajući prisutnima da pretpostave koliko će to naškoditi
ugledu policije.

Sandra je pogledala oko sebe. Možda su neki od kolega mislili da
su roditelji sad makar na dar dobili nadu. Inspektor Krespi je sigurno
to mislio. Ali u njegovom slučaju, katolik koji redovno ide u crkvu
prevagnuo je nad policajcem. Za vernika, Bog dela prema
nedokučivim planovima i u svemu, čak i onom najbolnijem, uvek se
krije neka poruka, iskušenje ili pouka. Ali ona nije verovala u to.
Naprotiv, bila je ubeđena da će se sudbina ubrzo ponovo pokazati
roditeljima, kao kurir koji je pogrešno isporučio paket i vratio se da
ga uzme.

Delom je potajno osetila olakšanje što su svi označili Astolfija kao
odgovornog za fijasko tog jutra.

Ali i ona je bila kriva.
Da na kraju nije zatvorila oči dok je aparat pravio poslednje
fotografije, ranije bi uočila pomeranje Dijaninog pogleda. Tiho i
očajničko dozivanje u pomoć.
Devojčin mobilni telefon odvratio joj je pažnju, ali to nije bilo
opravdanje. Proganjala ju je pomisao na to šta bi bilo da je tak satima
kasnije to primetila, možda tek kada bi se vratila kući, ili u laboratoriji
u policiji.
I ona je mogla biti saučesnik u ubistvu te noći. Spasla sam je? Da li
sam to zaista ja uradila? - pitala se. Istina je bila da se Dijana sama
spasla, a Sandra bi nepravedno pokupila zasluge za to. I morala bi da
ćuti, da bi sačuvala ugled policiji. Zbog toga nije mogla u potpunosti da
osuđuje sudskog lekara.
Do tada je šef završio ribanje. „U redu, sklanjajte se odavde!“
„Vi ostanite, agente Vega.“
Sandra se okrete i pogleda nadređenog, pitajući se zašto je hteo da
je zadrži. Ali on se odmah obrati i Krespiju.
„Ostanite i vi, inspektore.“
Sandra primeti da na vratima, kuda su kolege izlazile, čeka druga
grupa spremna da zauzme svoje mesto u sali.
To su bili članovi COS-a - Centralne operativne službe. Specijalna
ekipa koja se bavila organizovanim kriminalom, tajnim operacijama,
hvatanjem begunaca, serijskim i brutalnim zločinima.

Dok su zauzimali mesta, Sandra prepozna zamenika šefa policije
Mora.

To je bio mladi policajac, ali već je stekao slavu iskusnog veterana.
Stekao ju je kada je uhvatio mafijaškog bosa kog su tražili trideset
godina. Tako uporno mu je bio za petama, odrekavši se privatnog
života i rasturivši brak, na čemu mu je čak na kraju i begunac čestitao
dok mu je stavljao lisice.

Bio je veoma poštovan i svi su hteli u njegov tim. Elita u policiji. Ali
zamenik šefa policije skoro uvek je radio sa istim ljudima, manje-više
njih petnaestak. Sa ljudima kojima je verovao, s kojima je delio napor
i požrtvovanje. Ljudi koji su navikli da ujutru krenu iz kuće a da ne
znaju kad i da li će ponovo videti svoje najmilije. Moro je birao samce
i govorio da ne voli da daje objašnjenja udovicama i siročićima. Oni su
sami sebi bili porodica. Čak i van posla, uvek su bili zajedno. Jedinstvo
je bilo njihova snaga.

U Sandrinim očima izgledali su kao budistički monasi. Povezani
zavetom koji je prevazilazio uniformu koju su nosili.

„Ponovo će to uraditi.“
Moro je to izjavio okrenut leđima okupljenima, dok se približavao

prekidaču da ugasi svetla u sali. Informacija je pala na prisutne
zajedno s tamom. Zbog tišine koja je potom usledila, Sandra se naježi.
Za trenutak oseti da je nestala u mraku. Ali potom raznobojni snop
video-projektora učini da se svet ponovo stvori oko nje.

Na ekranu se pojavi jedna od fotografija sa mesta zločina koje je
ona napravila tog jutra.

Automobil sa otvorenim vratima, devojka s nožem zarivenim u
grudi.

Niko od prisutnih nije sklonio pogled užasnut. To su bili ljudi
spremni na sve, ali je tačno bilo i da su s vremenom samilost i gađenje
ustupili mesto drugačijem osećanju. Ono što je ona zvala iluzijom
distance. Ne toliko ravnodušnost koliko navika.

„Ovo je samo početak“, nastavi Moro. „Možda će proći dani, mesec,
deset godina, ali on će ponovo ubiti, budite sigurni u to. Zato moramo
da ga zaustavimo pre toga. Nemamo izbora.“ Pomerio se prema
sredini ekrana. Slika je sada bila projektovana i na njega,

onemogućavajući da se vidi njegovo lice: kao da se savršeno
kamuflirao u tom užasu. „Podrobno istražujemo živote to dvoje
mladih da bismo utvrdili da li je neko gajio mržnju ili ozlojeđenost
prema njima ili njihovim porodicama: razočarani bivši momci ili
devojke, ljubavnici, uvređeni rođaci, ljuti poverioci ili dužnici,
povezanost s kriminalom, uvreda učinjena pogrešnoj osobi...
Međutim, iako još nismo ništa utvrdili, ubeđen sam da možemo odmah
odbaciti sve ove pretpostavke.“ Zamenik šefa policije pokaza ekran
jednom rukom: „Ali sad vam neću govoriti o istrazi, dokazima,
tragovima ili načinu delovanja. Ostavimo po strani nakratko sve
aktivnosti policije, zaboravite proceduru. Želim da se usredsredite na
ove slike. Dobro ih pogledajte.“ Moro zaćuta i daljinskim poče da
menja fotografije. „Postoji metodičnost u ovome, zar vam se ne čini?
Nije neko ko improvizuje: proučio je ovo. Iako vam može delovati
čudno, u njegovim potezima nema mržnje. Marljiv je i savestan. Kao
da je to njegov posao i radi ga prokleto dobro.“

Morov pristup ostavio je utisak na Sandru. Zamenik šefa policije
stavio je po strani tradicionalne metode istrage i od njih je tražio
emotivnu reakciju.

„Tražim od vas da zapamtite dobro ove fotografije, jer ako
budemo tražili racionalno objašnjenje, nikada ga nećemo uhvatiti.
Naprotiv, moramo da osećamo ono što on oseća. Isprva nam se neće
svideti, ali to je jedini način, verujte mi.“

Pojaviše se slike krupnog plana momka. Rana na potiljku, krv,
njegova bleda koža i upadljiva golotinja: izgledalo je kao predstava.
Nekim kolegama dešavalo se da se smeju pred slikama sa mesta
zločina. Sandra je nekoliko puta videla to, ali nije se tu radilo o
nedostatku poštovanja ili cinizmu. To je bio vid odbrane. Njihov um
odbijao je realnost u istoj reakciji kojom se odbacuje apsurdnost:
izvrgavajući je poruzi. Moro je pokušavao da izbegne sve to. Njemu je
bio potreban samo bes.

Nastavio je dalje da prikazuje slike na ekranu. „Nemojte da vas
zavara haos ovog masakra: to je samo privid, on ništa ne prepušta
slučaju. Smislio je, isplanirao i izvršio. Nije lud. Naprotiv, verovatno je
ugledni član društva.“

Laiku su te reči mogle zvučati neskladno, kao da proizilaze iz
iskrenog divljenja. Ali Moro je jednostavno izbegavao da počini

grešku mnogih policajaca: da potceni protivnika.
Sklonio se sa snopa svetlosti projektora da bi pogledao prisutne.

„Ovo je ubistvo sa seksualnom pozadinom, jer je izabrao par koji vodi
ljubav, ali sam ne zlostavlja žrtve. Lekari su nas uverili da devojka nije
bila silovana i preliminarni rezultati autopsije isključuju tu mogućnost
i kada je momak u pitanju. Zato naš počinilac, kada ubija, ne pušta da
ga vode nagon ili nestrpljenje da doživi orgazam. Neće masturbirati
nad leševima, ako se tome nadate. Napada, nestaje, a pre toga
posmatra. Od sada pa nadalje posmatraće i nas, policiju. Već se otkrio,
zna da ne sme sebi dopustiti da počini greške. Ali nije samo on na
ispitu, i mi smo. Na kraju neće pobediti bolji, već onaj koji će znati
najbolje da iskoristi greške onog drugog. A on tu ima prednost u
odnosu na nas...“ Podiže ruku ka prisutnima i pokaza im na sat.
„Vreme. Moramo prestići to đubre. Ali to ne znači da brzamo, brzina je
loš saveznik. Moramo biti nepredvidivi koliko i on. Samo tako
uspećemo da ga zaustavimo. Jer, budite sigurni, taj već ima na umu
nešto drugo.“ Zastao je baš na poslednjoj fotografiji.

Krupni plan Dijane Delgaudio.
Sandra je zamislila očaj devojke koja je, paralizovana i polusvesna,
pokušavala da ih navede da shvate da je još živa. Gledajući njeno
ukrućeno lice, međutim, prisetila se i osećaja dok je pravila tu
fotografiju. Šminka razmazana suzama, ali još uvek prilično uredna.
Senka, rumenilo, ruž.
Da, nešto je baš bilo pogrešno.
„Dobro je pogledajte“, nastavio je Moro, prekidajući njene misli.
„Upravo to radi, jer to je ono što mu se sviđa. Ako Dijana Delgaudio
nekim čudom preživi, imaćemo svedoka koji će moći da ga prepozna.“
Niko nije komentarisao tu izjavu, čak ni znakom. Radilo se o tajnoj
nadi, ničemu više.
Neočekivano, Moro se obrati Sandri. „Agente Vega.“
„Da, gospodine.“
„Obavili ste odličan posao jutros.“
Taj kompliment uzbudio je Sandru.
„Želimo da nam se priključite, agente Vega.“
Strepela je od tog poziva. Bilo koji drugi kolega osetio bi se
polaskanim ponudom da se priključi Morovom timu, ali ne i ona. „Ne
znam da li sam na visini zadatka, gospodine.“

On pokuša da je fiksira pogledom u polutami. „Nije trenutak da
budete skromni.“

„Nije u pitanju skromnost. Stvar je u tome što se nikada nisam
bavila ovom vrstom zločina.“

Sandra primeti da je inspektor Krespi vrteo glavom kao da je
prekoreva.

Moro pokaza na vrata. „Recimo to onda ovako: niste potrebni
nama, već dvoma mladima koji su napolju i ne znaju da će uskoro
njihov red. Jer to će se i desiti. To znam ja, a znate i vi, agente Vega. I
ovim razgovorom već smo izgubili suviše vremena.“

Bilo je odlučeno. Sandra nije imala snage da uzvrati, a i Moro je,
uostalom, već skrenuo pogled i prešao na drugu temu.

„Naši ljudi završavaju uviđaj u šumi u Ostiji, tako da ćemo nakon
toga moći da analiziramo uzorke, da rekonstruišemo dinamiku i način
rada ubice. U međuvremenu, hoću da se fokusirate na ono što osećate
u stomaku, u kostima, u najskrivenijem i najintimnijem delu sebe.
Idite kući, ostavite da ovo prenoći. Od sutra počinjemo da
proučavamo dokaze. I sutra ne želim da vidim ni trag emocija“,
pojasnio je. „Morate biti trezveni i racionalni. Sastanak je gotov.“

Moro prvi pođe na vrata, potom i drugi krenuše iz sale. Sandra je,
međutim, ostala na svom mestu, i dalje gledajući Dijaninu fotografiju
na ekranu. Dok su svi prolazili ispred nje, nije uspevala da skloni
pogled sa te slike. Poželela je da neko isključi projektor, činilo joj se
nepotrebnim i neučtivim dalje izlaganje.

Moro im je održao neku vrstu emotivne obuke, ali sledećeg dana
ih je hteo trezvene i racionalne. Ali već sada Dijana Delgaudio nije više
bila dvadesetogodišnja devojka sa snovima, ambicijama, planovima.
Izgubila je identitet. Postala je predmet istrage, neko ko je, pretrpevši
zločin, mogao da se okiti iščezavajućom titulom žrtve. A preobražaj se
dogodio upravo tu, unutra, pred svima, tokom sastanka.

Navika, priseti se Sandra. Antitelo koje je policajcima
omogućavalo da prežive zlo. Tako je ona, dok su svi ignorisali
Dijaninu fotografiju, osetila obavezu da joj pokloni pažnju, makar dok
ne ostane sama u prostoriji. I što je više posmatrala taj krupni plan,
više se u njoj javljala svest da se nalazi pred nečim pogrešnim.

Detalj koji nije bio na mestu.
Na maski od razmazane šminke, koja je pokrivala lice devojke,

bilo je nešto što se nikako nije uklapalo. Sandra ga je konačno
identifikovala.

Ruž.

6

„Naučite da fotografišete prazninu.“
Baš tako je rekao instruktor forenzičke fotografije na akademiji.

Tada je Sandra imala nešto više od dvadeset godina, i njoj i njenim
kolegama te reči zvučale su besmisleno. Činile su joj se kao još jedna
fraza, isprazna pandurska izreka koju su prenosili kao životnu lekciju,
apsolutnu dogmu, poput one „uči od svog neprijatelja“ ili „kolege
nikada ne napuštaju jedni druge“. Za nju - tako sigurnu u sebe, tako
drsku - izrazi slični tom spadali su u ispiranje mozga namenjeno
novajlijama, da ne bi morali odmah da im kažu istinu. Odnosno, da je
ljudski rod grozan i da će, baveći se tim poslom, ubrzo osetiti gnušanje
što su deo toga.

„Ravnodušnost je vaš najbolji saveznik, jer nije važno to što imate
pred objektivom, već ono što ne postoji“, dodao je instruktor, da bi
potom ponovio: „Naučite da fotografišete prazninu.“

Potom ih je, jednog po jednog, uvodio u prostoriju za vežbe. Soba
je bila kao mesto snimanja: dnevna soba opremljena kao i bilo koja
druga. Ali prvo je najavio da se unutra dogodio zločin. Njihov zadatak
bio je da shvate koji.

Nije bilo krvi, ni leševa, ni oružja. Samo nameštaj kao i svaki drugi.
Da bi došli do cilja, morali su da nauče da ne obraćaju pažnju na
fleke od kašice za bebe na trosedu, koje su upućivale da je u toj kući
živelo dete. Kao i na miris osveživača, koji je sigurno odabrala pažljiva
žena. Ukrštenicu ostavljenu na fotelji i dopola rešenu - ko zna da li bi
je neko ikada i završio. Časopise o putovanjima rasute po stočiću -
stavio ih je neko ko misli da ima budućnost i ne sluti da će mu se
dogoditi nešto ružno.
Detalji naglo prekinutog života. Ali lekcija je bila jasna: empatija
zbunjuje. A da bi se fotografisala praznina, bilo je neophodno najpre
stvoriti je u sebi.
I Sandra je uspela u tome, divila se sama sebi. Poistovetila se s
potencijalnom žrtvom, ne sa onim što je osećala. Posmatrala je stvari
iz ugla žrtve, a ne svog. Zamišljajući da je žrtva ležala, i sama je legla. I

tako je ispod stolice pronašla poruku.

FAB

Scena je bila reprodukcija stvarnog slučaja, gde je žena na samrti
smogla snage da svojom krvlju ispiše prva tri slova imena svog ubice.

Fabricio. Njen muž.
I tako su uhvatili supružnika.
Sandra je potom otkrila da je ta žena dvadeset pet godina bila na
spisku nestalih ljudi, dok ju je muž oplakivao u javnosti i u
televizijskim apelima. I da je istina sakrivena ispod stolice izašla na
videlo tek kada je on odlučio da proda kuću sa nameštajem. Otkrio ju
je novi stanar.
Pomisao da je moguća i posthumna pravda dala joj je utehu. Ubica
nikada ne može da se oseti sigurnim. Uprkos rešenju misterije,
međutim, telo žene nikada nije pronađeno.
„Naučite da fotografišete prazninu“, ponovi sada Sandra sebi u
tišini svog automobila. Na kraju krajeva, upravo je to bilo ono što je
tražio Moro: da potpuno urone u svoje emocije, a potom, kada izrone,
da povrate neophodnu hladnoću.
Sandra se, međutim, nije vratila kući da bi promislila o onome što
je osećala, imajući u vidu sutrašnji sastanak, kada će zvanično početi
potraga za monstrumom. Ispred nje, osim vetrobrana, bila je borova
šuma u Ostiji, osvetljena reflektorima. Buka dizel-motora i belina
halogenih sijalica podsetili su je na igranke u selu. Ali nije leto i neće
početi nikakva muzika. Naprotiv, bila je hladna zima i u šumi su
odjekivali samo glasovi policajaca u belim kombinezonima, koji su se
kretali po mestu zločina kao u plesu aveti.
Uviđaj je trajao ceo dan. Sandra se vratila na kraju smene,
pomažući kolegama u poslu. Niko je nije pitao zašto je tu, zašto čeka
da svi odu. Ali postojao je razlog za to.
Njena slutnja o Dijaninom ružu.
Devojka je radila u parfimeriji. Sandra nije pogrešila kada je, pošto
je primetila šminku na njenom licu, pretpostavila da je stručnjak u toj
oblasti. Međutim, činjenica da je pogodila taj aspekt njenog života
dodatno je smanjila distancu među njima dvema. A to nije bilo dobro.
Nije trebalo nikad umešati se suviše. Bilo je opasno.

Naučila je to na svojoj koži dve godine ranije, kada joj je umro
muž, a ona bila primorana da sama istražuje ono što je, na brzinu, bilo
arhivirano kao nesreća. Bilo je potrebno mnogo trezvenosti da joj se
misli ne bi pomutile od besa ili žaljenja. U svakom slučaju, rizik je bio
ogroman. Ali tada je bila sama, mogla je čak sebi to i da dopusti.

Sada je tu i Maks.
On je bio savršen za život koji je izabrala. Preseljenje u Rim, kuća
u Trastevereu, druga lica, druge kolege. Pravo vreme i pravo mesto da
bi se posejala nova sećanja. Maks je bio savršen partner da ih s njim
podeli.
Profesor istorije u gimnaziji, živi za knjige. Provodio je sate
čitajući zatvoren u radnoj sobi. Sandra je bila sigurna da bi on, da nije
bilo nje, zaboravio da jede ili da ide u klozet. Bio je potpuna
suprotnost od policajca. Jedini užas kojem je mogao biti izložen bilo je
ispitivanje učenika.
Ko se posveti rečima, njega ne može da ga dodirne rugoba sveta.
Maks bi se oduševio svaki put kada bi ga Sandra pitala da joj priča
o svom poslu. Tada bi se prepuštao strastvenom pripovedanju, živo
gestikulirajući sa sjajem u očima. Rođen je u Notingamu, ali je
dvadeset godina živeo u Italiji. „Postoji samo jedno mesto na svetu za
profesora istorije“, govorio je, „a to je Rim.“
Sandra nije želela da ga razočara pričajući mu koliko zla se
nakupilo u tom gradu. Zato mu nikada nije pričala o svom poslu. A
ovog puta čak će ga i slagati. Pozvala ga je i čekala njegov glas.
„Vega, trebalo je već da si kod kuće“, reče šaljivo. Zvao ju je po
prezimenu, kao i drugi policajci.
„Imamo važan slučaj i tražili su dodatno fotografisanje“, reče ona,
ponavljajući izgovor koji je odabrala.
„Dobro, onda ćemo večerati malo kasnije.“
„Ne verujem da ću stići na večeru, verovatno ću se prilično
zadržati.“
„ Ah“, bila je jedina Maksova reakcija na tu vest. Nije bio ljut, samo
zatečen. To je bilo prvi put da ona tako dugo mora da ostane na poslu.
Sandra zatvori oči, osećala se grozno. Znala je da mora prekinuti
tu kratku pauzu pre nego što upropasti verodostojnost priče. „Nemaš
pojma koja gnjavaža. A kako se čini, u timu fotografa vlada epidemija
gripa ili ne znam čega.“

„Jesi li se toplo obukla? Gledao sam prognozu, noćas će biti
hladno.“

Činjenica da se brine za nju učini da se oseti još gore. „Jesam.“
„Hoćeš li da te sačekam?“
„Ne treba“, požurila je da kaže. „Ozbiljno, idi u krevet. Možda ću i
uspeti da obavim to na brzinu.“
„Važi, ali probudi me kad se vratiš.“
Sandra prekide vezu. Osećaj krivice nije je naterao da se
predomisli. Utuvila je sebi u glavu da je loše obavila posao tog jutra jer
je, kao i sudski lekar, žurila je da ode sa mesta zločina. Otkriće zbog
kog je stekla veći ugled kod kolega i zamenika šefa policije Mora bilo
je samo slučajnost. Da je doslovce poštovala protokol, zaštitila bi
dokaze, a ne sebe. Umesto da upotrebi fotoaparat da istraži mesto
zločina, poslužila se njime kao zaklonom.
Morala je to da popravi. Jedini način bio je da ponovi proceduru,
da bi bila sigurna da nije propustila još nešto.
U borovoj šumi, kolege i forenzičari počeli su da se pakuju. Ubrzo
će biti sama. Imala je zadatak koji je morala da obavi.
Da fotografiše prazninu.

Automobil dvoje mladih bio je pomeren, policijska vozila koja su
opkoljavala oblast više nisu bila tu. Zaboravili su da uklone crveno-
belu traku. Njihala se na vetru zajedno sa granama borova, ali sada je
već ograđivala prazan prostor.

Sandra pogleda na sat: prošla je ponoć. Pitala se da li je bilo
dovoljno što je parkirala trideset metara dalje. Nije želela da neko
primeti njena kola.

Mesečeva svetlost bila je prigušena tankim slojem oblaka. Nije
mogla da upotrebi baterijsku lampu, postojala je opasnost da će je
neko videti, a osim toga bi izmenila pogled na mesto zločina. Koristiće
infracrveni vizir na foto-aparatu, da se orijentiše tokom procedure, ali
u međuvremenu je navikavala oči na slabašni sjaj meseca.

Izašla je iz kola i krenula prema središtu mesta zločina. Dok je
prolazila kroz šumu, pala joj je napamet pomisao da je to što radi
možda glupo. Izlagala se opasnosti. Niko nije znao da je tu, a ona nije
mogla da zna namere ubice. Ako bi se vratio da proveri? Ili da ponovo