Decak od stakla - Donato Carrisi

Erijaga skide kačket i pređe rukom preko glave kao da skida
nevidljivu prašinu. Hteo je da kaže toj budali da prezire što je tu, jer
nije voleo ekspres-restorane gde se jedu masne stvari koje podižu
pritisak i holesterol. I prezirao je decu i porodice koje su posećivale
takva mesta - nije tolerisao galamu, masne ruke i besmislenu sreću
onih što rađaju decu. Ali posle onoga što se desilo prethodne večeri,
posle pronalaska ostataka dvoje mladih Nemaca auto-stopera, morao
je da donese drastičnu odluku, jer je već postojala opasnost da njegovi
planovi propadnu. Hteo je da otkrije nešto ovom imbecilu pred
sobom, ali umesto toga, jedino reče: „Leopolde, saslušajte me...“

Kada je čuo da ga oslovljava po imenu, Strini se ukoči, zaustavivši
ruku sa sendvičem usred pokreta. „Poznajemo se?“

„Ja poznajem tebe.“
Strini je imao čudan predosećaj: nije mu se sviđala ta situacija.
„Šta, koji klinac, hoćeš od mene?“
Erijaga je spustio kačket na sto i prekrstio ruke. „Ti si na čelu LTA,
policijske Laboratorije za tehničku analizu.“
„Čuj, ako si novinar, ništa nećeš saznati: ne mogu da objavim
nikakvu informaciju.“
„Naravno“, reče odmah ovaj drugi, praveći se da razume njegovu
nepopustljivost. „Znam da imate vrlo stroga pravila i znam da ih
nikada ne bi prekršio. U svakom slučaju, ja nisam novinar i reći ćeš mi
sve što znaš, jer ćeš hteti to da uradiš.“
Strini pogleda popreko neznanca pred sobom. Bio je neki gad ili
nešto slično? „Ne znam ni ko si, zašto bih poželeo da s tobom podelim
poverljive informacije?“
„Jer smo od ovog trenutka ti i ja prijatelji.“ Erijaga završi rečenicu
uz najljubazniji svirepi osmeh.
Tehničaru se omače smeh. „Čuj, lepi, sad ćeš lepo da se nosiš,
može?“
Erijaga odglumi uvređenost. „Ti još uvek to ne znaš, ali ako budeš
moj prijatelj, imaćeš koristi.“
„Ne želim novac.“
„Ne govorim o novcu. Ti veruješ u raj, Leopolde?“
Striniju je već bilo dosta. Spustio je ostatak sendviča na tanjir i
spremao se da ode iz lokala. „Ja sam i dalje policajac, idiote! Mogu
narediti da te uhapse!“

„Jesi li voleo svoju baku Eleonoru?“
Strini se sledi. „Kakve veze sad ona ima?“
Erijaga odmah primeti da je bilo dovoljno pomenuti je da bi
tehničar usporio. To je bio znak da je Strini ipak želeo da zna više o
tome. „Devedeset četiri godine... Dugo je živela, zar ne?“
„Da, jeste.“
Ton je bio drugačiji, delovao je poslušno i zbunjeno. Erijaga je
oštrio kandže. „Ako ne grešim, ti si joj bio jedini unuk i mnogo te je
volela. Leopold se zvao i njen muž, tvoj deda.“
„Da.“
„Obećala ti je da ćeš naslediti kuću u Čentočelu u kojoj je živela. Tri
sobe i kupatila. A imala je i nešto novca sa strane. Trideset hiljada
evra, ili grešim?“
Strini se izbečio, ubledeo i nije uspevao da artikuliše rečenice.
„Da... ne... u stvari... ne sećam se...“
„Kako možeš da se ne sećaš?“, reče Erijaga, pretvarajući se da je
ogorčen. „Zahvaljujući tim parama, mogao si da se oženiš devojkom
koju si voleo, a posle ste prešli i da živite u bakinoj kući. Šteta je što si,
da bi sve to dobio, bio prinuđen da starici malo pomogneš.“
„Šta, kog đavola, govoriš?“, ljutito je reagovao Strini i uhvati ga za
ruku, snažno ga stežući. „Moja baka je umrla od raka!“
„Znam“, reče Erijaga, ne skidajući pogled s njegovih razjarenih
očiju. „Da, dimetil-živa je zanimljiva supstanca: dovoljno je staviti
nekoliko kapi na kožu da bi doprla do ćelijske membrane, otpočinjući
nepovratni kancerogeni proces. Naravno, treba biti strpljiv nekoliko
meseci, ali rezultat je zagarantovan. Iako, na kraju krajeva, strpljenje
nije tvoja jača strana, budući da si hteo da pretekneš Boga.“
„Kako...“
Erijaga ga uhvati za ruku kojom ga je stezao i strgnu je sa sebe.
„Siguran sam da je deo tebe ubeđen da je devedeset četiri godine
života sasvim dovoljno. Uostalom, draga Eleonora više nije mogla da
se brine o sebi, ti si morao da se brineš o njoj, uz mnogo energije i
novca.“
Strini je sada bio potpuno skrhan od užasa.
„Imajući u vidu godište preminule, lekari uopšte nisu detaljno
istraživali uzrok njene bolesti. Niko ništa nije posumnjao. Zato znam
šta ti sada prolazi kroz glavu: misliš da niko ne zna ovu priču, čak ni

tvoja žena. Ali da sam na tvom mestu, ne bih se mnogo pitao kako sam
ja saznao. I pošto ne znaš da li ćeš i ti stići do devedeset četvrte
godine, savetujem ti da počneš da štediš vreme.“

„Ucenjuješ me?“
Erijaga pomisli da Strini nije bio baš mnogo inteligentan, budući da
je imao potrebu da istakne očigledno. „Kao što sam ti rekao na
početku, ovde sam da bih ti nešto poklonio.“ Napravio je pauzu.
„Poklanjam ti svoje ćutanje.“
Strini postade praktičan. „Šta hoćeš?“
Batista uvuče ruku u džep i izvadi papirić i olovku kojom napisa
broj telefona. „Možeš me pozvati u bilo koje doba dana ili noći. Hoću
pre svih da znam sve rezultate analiza uzoraka u slučaju Monstruma iz
Rima.“
„Pre svih?“
„Tako je“, ponovi podižući pogled sa papira.
„Zašto pre svih?“
Sada je sledio najteži deo. „Da bih mogao da izaberem koje dokaze
da uništiš.“
Tehničar se spusti na naslon stolice, podigavši pogled prema
plafonu. „Dođavola, ne možeš da mi tražiš tako nešto.“
Erijaga se nije uzbudio. „Posle njene smrti, hteo si da je kremiraš,
zar ne? Ali Eleonora je bila toliko religiozna da je već kupila grobno
mesto na groblju u Veranu. Bila bi šteta da neko ekshumira ostatke i
krene u potragu za ostacima neobičnog otrova kao što je dimetil-živa.
Štaviše, siguran sam da bi tražili baš tvoju pomoć, jer u laboratoriji
LTA nije teško naći takve supstance.“
„Pre svih“, pristade Strini.
Erijaga mu se još jednom nasmeja poput hijene. „Drago mi je što
smo se odmah razumeli.“ Potom pogleda na sat. „Mislim da ti je pauza
istekla, imaš još posla.“
Leopold Strini je za trenutak oklevao. Potom se podiže, uputivši se
prema kasi da plati račun. Erijaga je bio toliko zadovoljan da je seo na
mesto koje je tehničar oslobodio. Uze ono što je ostalo od sendviča s
kotletom i spremao se da ga zagrize, ne mareći za holesterol i visok
pritisak, kada mu pažnju privuče televizor sa slikom bez tona.
U tom trenutku prolazile su slike zamenika šefa policije Mora, koji
je davao izjavu mnoštvu novinara, nedaleko od mesta gde su nađena

dva kostura u šumi. Erijaga je video mesto zločina bar desetak puta od
prethodne večeri, budući da su ga televizijske stanice neprestano
prikazivale. Ali sve do tog trenutka nije primećivao ono što se
događalo iza leđa zamenika šefa policije.

U pozadini se mlada policajka prekrstila naopako - zdesna nalevo,
odozdo nagore.

Znao je ko je ta žena. Tri godine ranije bila je glavni akter druge
važne istrage.

Šta, kog vraga, radi? Zašto se tako krsti?
Ili je vrlo lukava, ili veoma glupa, pomisli Batista Erijaga. U oba
slučaja, sigurno nije znala da se izložila velikoj opasnosti.

3

Vest je stigla u redakcije rano po podne.
Istražitelji su je raširili da bi povratili bar malo poverenja javnosti,

ali i da bi sklonili u drugi plan priču o pronalasku ostataka dvoje auto-
stopera.

Dijana Delgaudio, devojka koja je nekim čudom preživela ubod
nožem u grudi i noč provedenu napolju, bila je svesna i počela je da
komunicira. Učinila je to pismenim putem. Samo jedna reč.

Oni.
Najgorča istina, međutim, bila je da je Dijana imala samo jedan
trenutak slabašne lucidnosti, da bi potom ponovo zapala u
katatonično stanje. Za lekare je sve bilo normalno, nisu osećali
potrebu da gaje nadu. Ni ranije se slične epizode nisu pretvarale u
neki oblik stabilnog oporavka. Ali ljudi su već govorili o ozdravljenju i
niko nije imao snage da to opovrgne.
Ko zna kakvi košmari borave u snu u kojem je devojka, mislila je
Sandra.
Reč koju je napisala na kartonu, uostalom, mogla je biti i plod
delirijuma. Neka vrsta bezuslovnog refleksa, kao kada nekom
katatoničaru bace loptu i on je uhvati u letu.
Lekari su pokušali da Dijani ponovo daju olovku i papir, ali
pokušaj nije imao nikakvog efekta.
Oni, pomisli Sandra.
„Što se tiče istrage, nema nikakvu vrednost“, reče inspektor Krespi.
„Doktori kažu da ta reč može biti povezana s bilo kojim sećanjem.
Možda se prisetila neke epizode iz svog prošlog života i napisala oni
misleći na to.“
Zaista, reč nije bila isprovocirana nekim pitanjem, nije se čak
pojavila ni kao reakcija na razgovor koji su bolničarke vodile u
trenutku kad ju je Dijana napisala.
Pričale su samo o momku jedne od njih.
Neki novinar usudio se da protumači da to oni može da se odnosi
na prisustvo više ljudi u trenutku kada su njih dvoje bili napadnuti u

šumi u Ostiji. Ali Sandra je isprva odbacila tu pretpostavku: tragovi
koje je fotografisala, posebno tragovi koraka na zemlji, jasno su
ukazivali da je samo jedan izvršilac u pitanju. Osim ako nije imao
saučesnika koji je u stanju da leti ili da skače sa drveta na drvo...
Budalaštine medija.

Tako reč nije završila na spisku dokaza i tragova na velikoj tabli u
operativnoj sali COS-a.

Ubistvo u šumi u Ostiji:
Predmeti: ranac, planinarski konopac, lovački nož, revolver ruger

SP-101.
Otisci mladića na planinarskom konopcu i na nožu ostavljenom u

grudima devojke: naredio mu je da veže devojku i da je ubije ako želi
da se spase.

Ubija mladića hicem u potiljak.
Stavlja devojci ruž (da bi je fotografisao?).
Ostavlja predmet od soli pored žrtava (lutka?).
Pošto ih je ubio, presvlači se.

Ubistvo agenata Rimontijeve i Karbonija:
Predmeti: lovački nož, revolver ruger SP-101.
Ubija agenta Stefana Karbonija jednim metkom u grudi.
Puca u agenta Piju Rimonti, pogodivši je u stomak. Potom joj skida

odeću. Vezuje je lisicama za drvo, muči je i ubija je lovačkim nožem.
Šminka je (da bi je fotografisao?).

Ubistvo auto-stopera:
Predmeti: lovački nož, revolver ruger SP-101.
Ubija Bernharda Jegera jednim metkom u slepoočnicu.
Ubija Anabel Majer s nekoliko uboda nožem u stomak.
Anabel Majer bila je trudna.
Zakopava tela i rance žrtava.

Svima je bilo očigledno da je elemenata u poslednjem dvostrukom
ubistvu - zapravo, prvog u nizu po hronološkom redu - bilo vrlo malo.
Štaviše, posmatrajući sva tri mesta zločina, kao da se njihov broj
postepeno smanjivao.

Za auto-stopere je bila važna i činjenica da je od ubistva prošlo

mnogo vremena. Sadržaj ranaca dvoje mladih Nemaca u tom trenutku
bio je na proveri u laboratoriji. Krespi se nadao da će se Leopold Strini
pojaviti i doneti im dobre vesti. A ponajviše, neki čvrst dokaz.

„Zašto im toliko treba?“, pitao se inspektor. Mislio je na to što je,
malo pre sastanka u operativnoj sali COS-a, Moro bio iznenada pozvan
u kancelariju šefa policije.

Sandra nije imala odgovor, ali mogla je da pretpostavi.

„Šta znači usklađivanje jedinica?“
„Da više ne vodite sami ovu operaciju“, jasno reče generalni

direktor policije.
Moro, međutim, nije pristajao na to. „Ne treba nam niko, možemo

sami da se snađemo. Ali hvala u svakom slučaju.“
„Bez diskusije“, umešao se šef policije. „Vrše pritisak na nas, znao

si da su nam svi za vratom: i ministar, i gradonačelnik, i javnost, i
mediji.“

Već pola sata bili su zatvoreni u kancelariji, na poslednjem spratu
zgrade u Ulici San Vitalea.

„Šta će se sada desiti?“ pitao je zamenik šefa policije.
„Zvanično, u istrazi će nam se pridružiti karabinjeri ROS-a.
Moraćemo da im dostavimo sve informacije koje posedujemo i oni će
u budućnosti raditi isto. U pitanju je radna grupa. Ministar je tako
hteo, uskoro će se održati konferencija za štampu na kojoj će to biti
objavljeno.“
Kakve gluposti, hteo je da kaže Moro. Nije proširivanje sredstava
to koje će odlučiti sudbinu slučaja kao što je ovaj. Naprotiv,
uključivanje velikog broja ljudi često je bilo pogubno za istragu.
Razbijanjem linije komande trošilo se mnogo više vremena. Radna
grupa bio je samo izraz da se umiri štampa, terminologija sposobnih
pandura dobra za akcione filmove. U stvarnom životu istrage su se
vodile u tišini, detaljnim ispitivanjem teritorije. To je bio posao
prikupljanja informacija, koji su obavljali obaveštajci i doušnici. Kao
kada se kuje zavera, lagano, strpljivo. Rezultat će biti vidljiv tek na
kraju. „U redu, to je zvanična verzija. Ali kako zaista stoje stvari?“
Šef policije pogleda Mora u oči i poče da besni. „Stvari stoje tako
da si pre dve godine zbog nestanka dvoje Nemaca auto-stopera poslao

nevinog čoveka u zatvor. Stoje tako da taj gad sad hoće da nas tuži:
njegov advokat je već dao izjavu u kojoj tvrdi da je - citiram - njegov
klijent pre dve godine bio primoran da prizna, jer je bio žrtva
pravosudnog sistema i površnih metoda policije. Šta kažeš na to? Lopov
postade heroj mučenik! Stvari stoje tako da su jutros elektronski
mediji objavili anketu o tome kako vodiš istragu. Hoćeš li da ti kažem
rezultate?“

„Ukratko, sklanjaš me.“
„Sam si to uradio, Moro.“
Zamenik šefa policije bio je razočaran, ali nije želeo to da pokaže.
Umesto toga, samo se nasmejao. „Onda, ako sam dobro shvatio, od
sada sarađujemo sa karabinjerima, ali zapravo su oni ti koji
komanduju, i priča o radnoj grupi je samo način da sačuvamo obraz?“
„Misliš da se nama to sviđa?“, upitao je direktor policije. „Od ovog
trenutka moraću da podnosim izveštaje onoj budali od generala
karabinjera i da trpim da se on, iz čiste blagonaklonosti, pretvara da
smo podjednako važni u ovoj situaciji.“
Moro je shvatio da su ova dvojica upravo odlučila o njegovom
kraju i da ih, posle godina u kojima im je služio donoseći vidne
rezultate, za koje su i sami pokupili veliki deo zasluga, nije brinula
činjenica da će sada ispaštati samo on. „Šta će se desiti?“
„Primopredaja dužnosti biće ovog popodneva“, reče šef policije.
„Moraćeš da podneseš izveštaj svom kolegi po činu i da mu objasniš
sve detalje istrage. Odgovorićeš na njegova pitanja i potom ćeš mu
predati uzorke i dokaze.“
Moro oseti kako mu se steže stomak. „Hoćemo li im ispričati i
priču o ezoteričnom simbolu? Zar nije čovek sa glavom vuka trebalo
da ostane poverljiva stvar?“
„Taj deo izostavi“, reče direktor policije. „Pametnije je.“
„U redu“, potvrdio je šef policije, a potom nastavi: „Operativna sala
COS-a neće biti rasformirana, ali neće imati stvarnu ulogu, jer će
ljudima odmah biti data druga zaduženja.“
Još jedna laž da bi se prikrila bruka.
„Podnosim ostavku“, reče odmah Moro.
„Ne možeš, ne sada“, odgovori šef policije.
Ovi drkoši, koji su izgradili karijeru zahvaljujući njegovim
uspesima, sada su ga sklanjali bez okolišanja, tiho, zbog greške koju je

napravio dve godine ranije. Šta je mogao da učini ako je nevina osoba
priznala ubistvo dvoje auto-stopera samo da bi imala olakšice na
suđenju? Sistem je pogrešio, a ne on. „Ja hoću da podnesem ostavku,
niko to ne može da mi zabrani.“

Šef policije spremao se da iskali svoj bes, ali direktor policije se
odmah umeša da bi ga sprečio u tome. „Mislim da vam se to ne isplati“,
reče sasvim smireno. „Dokle god ostanete u jedinici, imaćete pravo na
službenu odbranu, ali ako podnesete ostavku, bićete običan građanin i
onda će moći da vas okrive za grešku od pre dve godine. Uostalom,
niko vas ne tera da napustite posao? Bili biste odlična meta za
klevetnike, raskomadali bi vas.“

Moro je shvatio da je sateran uza zid. Nasmeja se i odmahnu
glavom. „Lepo ste mi smestili.“

„Sačekajmo da se smire stvari“, posavetovao ga je direktor policije.
„Sklonite se malo i prepustite drugima obaveze i čast. Posle ćete se
lagano vratiti svojim starim zadacima. Vaša karijera to neće osetiti,
imate moju reč.“

Znaš li gde možeš da nabiješ tu tvoju reč? Ali zamenik šefa policije
odmah je shvatio da nema izbora. „Razumem, gospodine.“

Videše ga da ulazi u operativnu salu napet i namršten. Najednom je
žamor prestao i svi se pripremiše da saslušaju ono što je zamenik šefa
policije imao da kaže, iako ovaj nije najavio nikakav govor.

„Isključeni smo“, reče on bez okolišanja. „Od ovog trenutka
nemamo nikakvu operativnu ulogu, istragu preuzimaju karabinjeri
ROS-a.“ Začuše se glasovi protesta, ali Moro ih utiša mahnuvši rukom.
„Više sam popizdeo od vas, budite sigurni u to, ali ne možemo ništa da
preduzmemo: gotovo je.“

Sandra nije mogla da veruje. Bila je ludost skinuti Mora sa istrage.
ROS će morati da počne od nule i tako će izgubiti dragoceno vreme. A
Monstrum će sigurno vrlo brzo napasti. Bila je sigurna da je odluka
bila isključivo politička.

„Hteo bih da vam zahvalim svakom ponaosob za posao koji ste do
sad obavili“, reče još uvek zamenik šefa policije. „Znam da ste u ovim
mahnitim danima žrtvovali san i privatni život, znam da su se mnogi
od vas odrekli da im se to računa kao prekovremeni rad. Iako vam

niko drugi neće pripisati zasluge, uveravam vas da neće biti
zaboravljeno.“

Dok je Moro nastavljao svoj govor, Sandra je posmatrala kolege.
Umor, zanemarivan sve do tog trenutka, iznenada im je izbio na licu. I
ona je bila razočarana, ali je osećala i olakšanje. Kao da su je iznenada
oslobodili tereta. Mogla je da se vrati kući, Maksu, starom životu.
Prošlo je tek šest dana, a izgledalo je kao da su prošli meseci.

Glas zamenika šefa policije nestajao je u pozadini njenih misli.
Sandra je osećala da je već negde drugde. Upravo tada je osetila
vibriranje u džepu uniforme. Uze mobilni i pogleda ekran.

Poruka s nepoznatog broja. Nerazumljivo pitanje.

Obožavaš li ga?

4

Viktorova sestra zvala se Hana. Bili su blizanci.
Umrla je s devet godina, baš kada je njen brat došao u institut

Hamelin. Ta dva događaja sigurno su povezana, pomislio je Markus.
Bili su deca Anatolija Nikolajeviča Agapova, ruskog diplomate koji

je radio u ambasadi u Rimu za vreme Hladnog rata; sačuvao je svoje
mesto i po dolasku perestrojke, a umro je pre dvadesetak godina.

Klemente je pratio Markusov osećaj, tražeći devojčicu umesto
zločina koji je Viktor počinio. Tako je došao do njihovog identiteta.

Kada ga je pitao kako je uspeo, prijatelj mu je samo rekao da
Vatikan čuva dosijee svih ličnosti povezanih s komunističkim
režimima koji su prolazili kroz Rim. Bilo je očigledno da mu je neko iz
viših redova preneo informacije. U poverljivim spisima govorilo se o
sumnjivom ubistvu, ali zvanično, Hana je umrla prirodnom smrću.

Upravo to neslaganje dovelo je do toga da priča štrči u
vatikanskom arhivu.

Klemente je, međutim, uradio mnogo više. Pronašao je kako se
zvala kućepaziteljka koja je u to vreme radila kod Agapovih. Ženu su
našli u staračkom domu koji vode salezijanske časne sestre.

Markus pođe metroom da bi je posetio, nadajući se da će saznati
nešto više o tom događaju.

Te noći padala je kiša pa dečak od soli neće ubijati. Ali pustio je da
pronađu dva kostura u šumi. Kada je ispovednik čuo vest, više se nije
toliko čudio. Ubica pripovedač dodao je samo još jedno poglavlje
svojoj priči u sadašnjem vremenu. Ali prava namera bila mu je da
ispriča svoju prošlost. Zbog toga je ispovednik morao da otkrije što je
više moguće o njegovom detinjstvu.

Kiša je slabila, možda će ipak napasti opet te noći.
Ali Markus je znao da se mora paziti i onih koji su pokušavali da
zaštite monstruma. Bio je siguran da se radi o istim osobama koje je
video na kaseti koju je spasao iz požara u institutu Hamelin.
Stariji bolničar sigurno je poginuo u požaru u institutu, kao i
doktor Astolfi. Ostali su jednoruki bolničar i crvenokosa. Naravno, i

profesor Krop.
Psihijatar je bio na čelu svega.

Markus je na Terminiju preseo u voz koji je išao direktno za
Pjetralatu. Mnogi putnici čitali su novine koje su besplatno uzimali na
ulazu u stanicu. To je bilo vanredno izdanje koje je prenosilo vest o
buđenju Dijane Delgaudio. Devojka je napisala jednu reč na papiru.

Oni.
Iako su novinari mislili drugačije, Markus nije verovao da se to
odnosilo na činjenicu da ju je više osoba napalo u šumi u Ostiji. Nije
bila banda, već samo jedan čovek. I možda će ga on uskoro upoznati
bolje.
Stigao je na odredište posle nekoliko minuta. Starački dom bio je
skromna bela zgrada neoklasične arhitekture. Imala je tri sprata i
dvorište koje je bilo opasano crnom ogradom. Klemente je telefonom
najavio sestrama njegovu posetu.
Markus je tu došao u odeći sveštenika. Njegova maska ovoga puta
bila je njegova prava funkcija.
Nastojnica manastira uvela ga je u salu sa starim gostima. Bilo je
skoro šest po podne, vreme večere. Neki su sedeli na trosedima
okupljeni oko televizora, drugi su igrali karte. Jedna gospođa s
tamnoplavom kosom svirala je klavir, njišući glavom i smešeći se ko
zna kom sećanju iz prošlosti, dok su iza njenih leđa druge dve igrale
neku vrstu valcera.
„Evo, ovo je gospođa Feri.“ Nastojnica pokaza na ženu u kolicima,
koja je odsutno gledala kroz prozor. „Nije baš pri sebi. Često bunca.“
Virđinija Feri imala je više od osamdeset godina.
Markus se približi. „Dobro veče.“
Žena lagano okrenu glavu da pogleda ko ju je pozdravio. Imala je
zelene oči kao mačka, koje su se isticale na bledom licu. Koža je bila
prekrivena sitnim tamnim flekama, karakterističnim za godine, ali
koža na licu bila joj je iznenađujuće glatka. Kosa je bila retka i
raščupana. Nosila je spavaćicu, ali je stezala kožnu tašnu u krilu, kao
da svakog trenutka treba nekuda da krene.
„Ja sam otac Markus, sveštenik. Mogu li malo da porazgovaram sa
vama?“

„Naravno“, odgovori ona, zvonkijim glasom nego što je očekivao.
„Ovde ste zbog venčanja?“

„Kakvog venčanja?“
„Mog“, pojasnila je spremno žena. „Odlučila sam da se udam, ali
sestre se ne slažu s tim.“
Markus je imao utisak da je nastojnica bila u pravu kada je rekla
da nije baš lucidna. Ali odluči da svejedno pokuša: „Vi ste gospođa
Virđinija Feri, je li tako?“
„Ja sam“, potvrdi ona uz mrvu sumnje.
„I bili ste kućepaziteljka kod Agapovih osamdesetih godina, je li to
tačno?“
„Šest godina života posvetila sam toj kući.“
Dobro, reče Markus: to je bila osoba koju je tražio. „Da li bi vam
smetalo ako bih vam postavio nekoliko pitanja?“
„Ne, zašto bi mi smetalo?“
Markus uze stolicu i sede pored nje. „Kakav je čovek bio Agapov?“
Starica je ćutala na trenutak. Ispovednik se uplašio da ju je sećanje
izdalo, ali grešio je. „Bio je strog, krut. Mislim da mu se nije sviđalo što
je u Rimu. Radio je u ruskoj ambasadi, ali dosta vremena je provodio
kući, zatvoren u radnoj sobi.“
„ A njegova žena? Imao je ženu, zar ne?“
„Gospodin Agapov bio je udovac.“
Markus je zabeležio tu informaciju: Anatolij Agapov imao je čvrst
karakter i bio je prinuđen da podiže decu bez žene. Možda nije bio
bogzna kako dobar kao otac. „Gospođo Feri, koju ste vi ulogu imali u
toj kući?“
„Moj posao je bio da upravljam poslugom, osam osoba ukupno,
uključujući i baštovane“, izjavi ponosno.
„Kuća je bila velika?“
„Ogromna“, ispravila ga je. „Vila izvan Rima. Da bih stigla do nje,
trebalo mi je bar sat vremena svakog jutra.“
Markus je bio iznenađen. „Kako to, niste živeli tamo zajedno s
porodicom?“
„Niko nije bio ovlašćen da se zadržava posle zalaska sunca, tako je
gospodin Agapov hteo.“
Čudno, pomisli ispovednik. I zamislio je sliku velike prazne kuće, u
kojoj žive samo jedan strogi čovek i dvoje dece. Sigurno nije bilo

najlepše mesto da se provede detinjstvo. „Šta mi možete reći o
blizancima?“

„Viktoru i Hani?“
„Dobro ste ih poznavali?“
Žena je izgledala razočarano. „Viđali smo uglavnom Hanu. Pobegla
bi od oca i dolazila u kuhinju, ili bi nas pratila dok obavljamo kućne
poslove. Bila je devojčica od svetlosti.“
Markusu se dopade ta definicija. Ali šta je značilo da pobegne od
očeve kontrole? „Otac je bio posesivan...“
„Deca nisu išla u školu i nisu imala čak ni privatnog učitelja:
gospodin Agapov se lično brinuo o njihovom obrazovanju. I nisu imali
prijatelje.“ Potom se starica ponovo okrenu prema prozoru. „Moj
verenik trebalo bi svakog trenutka da stigne. Možda će mi ovog puta
doneti cveće.“
Markus je zanemario tu rečenicu, pa je upita: „A Viktor? Kakav je
on bio dečak?“
Žena se opet okrenu prema njemu. „Hoćete li mi verovati ako vam
kažem da sam ga za šest godina videla možda osam ili devet puta
ukupno? Uvek je bio zatvoren u svojoj sobi. Povremeno bismo ga čuli
kako svira klavir. Bio je odličan. I bio je genije za matematiku. Jedna
od sobarica, kada je raspremala njegove stvari, pronašla je gomilu
papira s proračunima.“
Ubica savant, mudri psihopata.
„Jeste li ikada pričali s njim?“
„Viktor nije pričao. Ćutao je i posmatrao. Nekoliko puta me je
iznenadio dok me je ćutke gledao, sakriven u sobi.“ Izgledalo je da se
naježila na to sećanje. „A sestra je bila živahna devojčica, vesela.
Mislim da je mnogo patila što su bili tako zatvoreni. Ali gospodin
Agapov je posebno bio slab na nju, bila je njegova miljenica. Videla
sam ga da se smejao jedino kada je bio zajedno sa Hanom.“
I ta informacija bila je važna za ispovednika: Viktor se nadmetao
sa sestrom. Hana je dobijala očevu pažnju, on nije. Možda je to za dete
od devet godina dovoljan razlog da ubije.
Starica se opet zanela. „Jednog dana moj verenik doći će po mene i
odvešće me odavde. Ne želim da umrem ovde, hoću da se udam.“
Markus je vrati na priču. „Kakav je bio odnos između dece? Viktor i
Hana su se slagali?“

„Gospodin Agapov nije se trudio da sakrije svoju naklonost prema
Hani. Mislim da je Viktor patio zbog toga. Na primer, odbijao je da
jede s ocem i sestrom. Potom bi mu gospodin Agapov nosio ručak u
sobu. Povremeno bismo čuli decu kako se svađaju, ali su provodili
vreme zajedno: njihova omiljena igra bila je žmurke.“

Došao je trenutak da evocira bolnu prošlost, pomisli ispovednik.
„Gospođo Virđinija, kako je umrla Hana?“

„Oh, oče“, uzviknu žena sklopivši ruke. „Jednog jutra došla sam u
vilu sa ostatkom osoblja i našli gospodina Agapova kako sedi napolju
na stepenicama. Držao se za glavu rukama i plakao u očaju. Govorio je
da je njegova Hana mrtva, da ju je iznenadna groznica odnela.“

„I vi ste mu poverovali?“
Starica se namršti. „Dok nismo našli krv u devojčicinom krevetu i
nož.“
Nož, ponovi u sebi Markus. Isto oružje kojim je monstrum ubijao
žrtve ženskog pola. „I niko ništa nije prijavio?“
„Gospodin Agapov bio je veoma moćan čovek, šta smo mogli da
uradimo? Odmah je poslao sanduk u Rusiju, kako bi Hana bila
sahranjena pored majke. Potom nas je sve otpustio.“
Agapov je verovatno iskoristio diplomatski imunitet da bi zataškao
stvar.
„Poslao je Viktora u internat, a onda se zatvorio u onoj kući, sve
dok nije umro“, reče žena.
To nije bio internat, hteo je da odgovori Markus, već psihijatrijska
ustanova za decu koja su počinila užasne zločine. Zato Viktoru nisu
sudili, pomisli. Otac ga je sam osudio.
„Zbog dečaka ste došli, oče? Nešto je uradio, zar ne?“, pitala je
žena pogleda punog straha.
Markus nije imao hrabrosti da odgovori. „Plašim se da jeste.“
Žena klimnu glavom zamišljena. Kao da je oduvek znala, primeti
ispovednik.
„Želite li da ih vidite?“ Pre nego što je Markus mogao da kaže bilo
šta, Virđinija Feri otvori kožnu torbu koju je držala u krilu, zavuče
ruku u nju i izvadi knjižicu sa cvetnim koricama. Prelista je i izvuče
stare fotografije. Pošto je našla onu koju je tražila, pruži je Markusu.
Slika izbledela od vremena, verovatno je bila iz osamdesetih
godina. Izgledala je kao automatski snimak. Na sredini fotografije

stajao je muškarac, ne preterano visok, snažan, od oko pedeset
godina: Anatolij Agapov nosio je crno odelo, kravatu i prsluk. Kosa mu
je bila začešljana unazad i imao je crnu bradicu. Sa njegove desne
strane, devojčica u crvenoj plišanoj haljinici, kose ne preterano duge,
ali ni kratke, a šiške su joj bile podignute trakom. Hana. Bila je jedina
koja se smeje. S leve strane oca stoji dečak. I on je bio u odelu i s
kravatom. Imao je dužu kosu sa šiškama koje su padale na oči. Markus
ga prepoznade: bio je isti kao dečak koga je video na snimku.

Viktor.
Izgledao je tužno i gledao je u objektiv tačno onako kako je gledao
u video-kameru dok ga je Krop ispitivao. Markus je ponovo imao
neprijatan utisak da kroz tu fotografiju dečak može da vidi u
sadašnjost. I da gleda pravo u njega.
Potom ispovednik primeti neobičan detalj. Anatolij Agapov držao
je za ruku dečaka, a ne Hanu.
Zar nije ona bila njegova miljenica? Nešto mu je promicalo... Da li
je to bio izraz ljubavi ili način da nametne svoj autoritet? Je li očinska
ruka povodac?
„Mogu li da je zadržim?“ pitao je Markus staricu.
„Vratićete mi je, zar ne, oče?“
„Da“, obeća ispovednik i ustade sa stolice. „Hvala vam, gospođo
Virđinija. Mnogo ste mi pomogli.“
„Ali kako, zar ne želite da upoznate mog verenika? Samo što nije
stigao“, reče razočarano. „Dolazi svake večeri u ovo doba i zaustavi se
na ulici, van dvorišta. Gleda prema mom prozoru, jer hoće da se uveri
da sam dobro. Potom me pozdravi. Uvek me pozdravi.“
„Neki drugi put“, obeća joj Markus.
„Sestre misle da sam luda, da sam to izmislila. Ali je istina. Mlađi je
od mene i iako fali mu ruka, ali meni se sviđa.“
Ispovednik zastade. Prisetio se bolničara sa Hamelina kog je video
na snimku dan ranije.
Fernando, bogalj.
„Možete li da mi pokažete gde stane vaš verenik kad dođe da vas
poseti uveče?“, pitao je okrenut prema prozoru.
Starica se nasmeja jer joj je konačno neko verovao. „Blizu onog
drveta.“

Pre nego što je Fernando mogao da shvati šta se dešava, Markus ga je
već bacio na zemlju, a pošto ga je savladao svojom težinom, pritisnuo
mu je vrat podlakticom.

„Držiš staricu na oku jer hoćeš da se uveriš da niko ne razgovara s
njom? Jer ona zna istinu, zna za Viktora...“

Muškarac se gušio, oči su mu bile iskolačene. „Ko si ti?“, pokušao je
da pita sa ono malo daha što je imao.

Markus ga još jače pritisnu. „Ko te je poslao? Krop?“
Ovaj odmahnu glavom. „Molim te, Krop nema veze sa ovim.“ U
rukavu velike tamne jakne koju je nosio, patrljak se batrgao udarajući
o zemlju, kao riba koja se van vode očajnički koprca.
Markus popusti stisak da bi mu dopustio da priča. „Objasni onda...“
„To je bila moja inicijativa. Đovani nas je upozorio da se neko
raspituje unaokolo. Neko ko nije policajac.“
Đovani je bio stariji bolničar koji je spavao u podrumu Hamelina.
Čovek s plavim cipelama.
„Došao sam ovde zato što sam mislio da će onaj ko istražuje možda
doći do kućepaziteljke.“ Zaplakao je. „Molim te, hoću da pričam, hoću
da izađem iz ove priče. Ne mogu više.“
Markus, pak, nije verovao da je Fernando iskren. „Kako da ti
verujem?“
„Odvešću te do Kropa.“

5

Ostatak popodneva nije razmišljala o čudnoj poruci.
Kada je po završetku smene izašla iz policijske stanice, otišla je u

teretanu da se oslobodi napetosti koja se nakupila u tih šest dana.
Zahvaljujući naporu i umoru, oslobodila se svega onoga što ju je
opterećivalo.

Poraz Morovog tima, istraga koja je prešla ROS-u, Dijana
Delgaudio koja je dala znake oporavka, koji se zapravo nikada neće
dogoditi.

Istina je, međutim, da nije želela da se vrati kući. Rutina s Maksom
ju je plašila. Po prvi put je postala svesna da među njima nešto zaista
ne funkcioniše. Nije znala šta je to, a pre svega ostalog, nije znala kako
to da mu kaže.

Kada je izašla ispod tuša, otvorila je ormarić u svlačionici gde je
ostavila svoje stvari i primetila je da na telefonu svetli ikonica druge
poruke. Ponovo nepoznat broj, opet ista poruka.

Obožavaš li ga?

Prvi put je pomislila da joj je neko greškom poslao poruku
namenjenu nekom drugom. Ali sada je posumnjala da je, ipak, bila
upućena njoj.

Dok se vraćala u Trastevere, pokušala je da pozove broj
pošiljaoca, ali je dobila samo niz uzaludnih zvona. To ju je iznerviralo.
Nije bila radoznala i odlučila je da zaboravi na sve to.

Parkirala se blizu kuće i, pre nego što je izašla iz kola, sačekala je
još koji trenutak. Držeći se rukama za volan, kroz vetrobran je
posmatrala osvetljen prozor svog stana. Mogla je da vidi Maksa kako
se kreće po kuhinji. Nosio je kecelju i imao je naočare na glavi,
verovatno je spremao večeru. Odatle je izgledao, kao i obično,
smeteno, čak i kao da zvižduće.

Kako da mu kažem? Kako da mu objasnim ono što ne mogu ni sebi
da objasnim?

Ali uspeće nekako, dugovala mu je to. Zato duboko udahnu i izađe
iz kola.

Čim je čuo ključ u vratima, Maks izađe da je sačeka na ulazu, kao što
je radio svake večeri. „Umorna?“, pitao je dok ju je ljubio u obraz i
uzimao iz ruke torbu za teretanu. „Večera će uskoro biti gotova“,
dodade ne čekajući odgovor.

„U redu“, jedino to je uspela da izusti, a i to je za nju bio ogroman
napor. Ali Maks to nije primetio.

„Danas je bilo sjajno ispitivanje na času istorije: klinci su savršeno
odgovorili na svako pitanje o renesansi. Delio sam visoke ocene i
šakom i kapom!“ Reče kao neki poslovni čovek koji je upravo
zaključio posao vredan milione.

Entuzijazam koji je Maks unosio u svoj posao bio je neverovatan.
Njegova plata bila je dovoljna tek da se plate računi, ali biti profesor
istorije zadovoljavalo ga je više od bilo kakvog bogatstva.

Jedne noći sanjao je brojeve. Sandra ga je nagovarala da ih igra na
lotou, ali on se protivio. „Ako bih postao bogat, bilo bi mi čudno da
sam običan nastavnik. Morao bih neminovno da promenim svoj život,
a ja sam zadovoljan životom kakav je sada.“

„Nije tačno“, odgovorila je ona. „Mogao bi da nastaviš da radiš to
isto, samo ne bi morao da se brineš za budućnost.“

„A šta je lepše od misterije koja se krije u budućnosti? Uključujući i
drame i strepnje. Ljudi koji ne moraju više da se brinu o budućnosti
kao da su pre kraja ispunili svrhu svog postojanja. Ja imam istoriju:
prošlost je jedina sigurnost koja mi treba.“

Sandra je bila fascinirana tim čovekom, koji je drugima mogao
delovati kao neko bez ambicija. Po njenom mišljenju, međutim, Maks
je, za razliku od mnogih drugih, tačno znao šta hoće. I bio je
zadovoljan tom svešću.

Nekoliko minuta kasnije sede za sto dok je on cedio testeninu.
Maks se maestralno kretao oko šporeta. Od kada je iz Notingama
došao u Rim, savršeno je naučio italijansku kuhinju. Ona je, međutim,
jedva uspevala da spremi jaja.

I te večeri Maks je postavio sto stavivši sveće između čaša. To je
već postao romantični ritual. Pre nego što je poslužio jelo, upalio ih je

upaljačem. I nasmeši joj se. Otvorio je i flašu crnog vina. „Dobro ćemo
se opiti i onda ćemo zaspati na trosedu“, reče.

Kako da takvom čoveku kažem da mi je teško da budem s njim?
Osećala se kao da je nezahvalna.

Pripremio je njeno omiljeno jelo: pastu a la Norma. A glavno jelo
bilo je saltimboka na rimski način. Problem je kada pored sebe imate
savršenu osobu, jer uvek osećate da ste neadekvatni. Sandra je znala
da ne zaslužuje takvu pažnju, u njoj je raslo nezadovoljstvo.

„Da se nešto dogovorimo“, predložio joj je Maks. „Večeras nema
ubistava i mrtvih, molim te.“

Tog popodneva telefonom mu je rekla da je slučaj Monstruma iz
Rima prešao u ruke karabinjera. Sandra s njim nikada nije pričala o
temama koje su se ticale njenog posla, više je volela da se ne zadržava
na gadostima koje su mogle da uznemire njegovu nežnu dušu. Ali te
večeri plašila se tišine. I pošto je eliminisana i ta nepoželjna tema
razgovora, nije imala mira. „U redu“, reče svejedno, na silu se
osmehnuvši.

Maks sede preko puta nje i spusti ruku na njenu. „Srećan sam što
ne moraš više time da se baviš. Sad jedi, ohladiće se.“

Sandra obori pogled na tanjir, plašeći se da više neće biti u stanju
da ga ponovo podigne. Ali kada je uzela salvetu, svet joj se srušio
neočekivano i silovito.

Ispod je bila plišana kutija. Najverovatnije s prstenom.
Sandra oseti kako joj suze naviru. Pokušala je da ih zadrži, ali nije
uspevala.
„Znam šta misliš o braku“, reče Maks, koji nije mogao ni da
pretpostavi pravi razlog zbog kog je plakala. „Kada smo se upoznali,
odmah si rekla da se nikada nećeš udati za nekog drugog posle
Davida. Sve ovo vreme poštovao sam tvoju želju i nikada nisam ni
pomenuo brak. Ali sada sam se predomislio. Hoćeš li da ti kažem
zašto?“
Sandra samo klimnu glavom.
„Ništa ne traje večno.“ Napravio je pauzu. „Ako sam nešto naučio,
to je da naša dela ne zavise od toga koliko smo dobri u planiranju ili
zamišljanju budućnosti. Diktira ih samo ono što osećamo, ovde i sada.
Zato bi i naš brak mogao da ne potraje, ali nije mi važno. Ono što je
važno jeste ono što želim sada. Spreman sam da rizikujem da budem

nesrećan samo da bih sada bio srećan.“
Sandra je za to vreme posmatrala kutijicu, nemajući hrabrosti da

je dodirne.
„Ne očekuj neki skupoceni prsten“, reče on. „Ali ta kutijica ne

može da ima istu vrednost kao ono što osećam.“
„Ne želim.“ Reče tiho, skoro šapatom.
„Molim?“ Maks je zaista nije čuo.
Sandra ga pogleda očima crvenim od plača. „Ne želim da se udam

za tebe.“
Maks je možda očekivao neko objašnjenje, ali nije ga dobio.

Njegov izraz lica odjednom se promenio. Nije to bilo samo
razočaranje, već kao da su mu upravo saopštili da mu je ostalo još
nekoliko dana života. „Postoji neko drugi?“

„Ne“, odmah odgovori ona. Čak nije ni znala da li je to tačno.
„Šta je onda?“
Sandra uze mobilni koji je ostavila na polici. Uđe u poruke i
pokaza mu dve anonimne poruke koje je dobila u toku dana.
„Obožavaš li ga?“, pročita Maks.
„Ne znam ko mi ih je poslao i ne znam ni razlog. Neka druga na
mom mestu bila bi znatiželjna da sazna šta se krije iza ove romantične
poruke, neka misterija. Ali ja ne. A znaš li zašto?“ Nije sačekala
odgovor. „Jer me je to navelo da razmišljam o nama dvoma. Nateralo
me je da se zapitam šta osećam prema tebi.“ Udahnu. „Ja te volim,
Makse, ali te ne obožavam. I mislim da je za brak, ili makar za
zajednički život, potrebno da postoji nešto malo više od ljubavi. A u
ovom trenutku, ja to ne osećam.“
„Hoćeš da kažeš da je gotovo?“
„Ne znam, zaista. Ali bojim se da jeste. Žao mi je.“
Ništa ne rekoše neko vreme. Potom Maks ustade od stola. „Jedan
moj prijatelj ima kuću na moru koju koristi samo leti. Mogu da ga
pitam da odem tamo večeras, a možda i za naredne večeri. Ne želim
da te izgubim, Sandra. Ali ne želim ni da ostanem ovde.“
Razumela ga je. Deo nje u tom trenutku hteo je da ga zagrli i da ga
zadrži. Ali znala je da to ne bi bilo pravedno.
Maks ugasi sveću na stolu. „Koloseum.“
Sandra ga pogleda. „Šta?“
„Nije istinita priča, samo legenda“, reče on. „Koloseum je navodno

bio neka vrsta đavoljeg hrama koji su koristile sekte. Bezbožnike, koji
su želeli da postanu deo tog kulta, pitali bi na latinskom: Colis Eum?,
odnosno: Obožavaš li ga? Naravno, to ga odnosilo se na đavola... Colis
Eum - Koloseum.“

Bila je zbunjena objašnjenjem. Ali ne reče ništa.
Maks izađe iz kuhinje, ali najpre sa stola uze kutiju sa prstenom.
To je bila jedina reakcija koju je sebi dopustio pošto je saslušao
Sandru. I to joj je govorilo kolika je njegova vrednost: neko drugi na
njegovom mestu pustio bi da ga savlada ponos, odgovorio bi prezirom
na poniženje. Ali ne i Maks. Ali možda bi Sandra u tom trenutku više
volela da ju je ošamario nego što joj je održao lekciju o ljubavi i
poštovanju.
Prsten je bio jedina stvar koju je Maks poneo sa sobom, zajedno sa
svojom debelom jaknom. Potom je izašao iz stana, zatvorivši vrata za
sobom.
Sandra nije mogla da se pomeri. Pasta a la Norma u njenom tanjiru
već je bila hladna. Od sveće na sredini stola još se dizao tanušan sivi
dim, sladak miris voska ispunio je sobu. Pitala se da li je to zaista kraj.
Na trenutak je pokušala da zamisli život bez Maksa. Počela je da lišava
njegovog prisustva sve svoje navike. Zabolelo ju je. Ali nije bilo
dovoljno. Nije bilo dovoljno da je navede da potrči za njim i da mu
kaže da je pogrešila.
Tako, posle još nekoliko trenutaka pribiranja misli, uze mobilni i
na poruku sa pitanjem „Obožavaš li ga?“ odgovori: „Koloseum.“
Prođe nekoliko minuta, a potom stiže nova poruka.

U četiri ujutru.

6

Moro je bio sam u operativnoj sali COS-a.
Sam kao veteran koji je izgubio rat, ali koji ne želi da se vrati kući,

već stoji na pustom bojnom polju, među utvarama svojih drugova,
čekajući neprijatelja koji neće doći. Jer jedino što zna da radi jeste da
se bori.

Zamenik šefa policije stajao je ispred table s dokazima i tragovima.
Odgovori su svi ispred tebe, reče u sebi. Ali gledao si ih na pogrešan
način, zato si izgubio.

Skinuli su ga sa slučaja zbog brljotine s auto-stoperima, jer je dve
godine ranije zatvorio nedužnog čoveka za ubistvo bez tela. A to
đubre priznalo je ono što nije počinilo.

Moro je bio svestan da ta kazna nije bila potpuno nezaslužena, ali
nije mogao da digne ruke od svega, to nije bilo u njegovoj prirodi.
Iako nije više imao nikakvu ulogu u istrazi o Monstrumu iz Rima, nije
uspevao da uspori, da sve zaustavi. Bio je kao mašina podešena na
maksimum prema cilju. Takvog su ga hteli, tako su ga obučili. Sada
nije mogao da stane. Ali nije mogao ni da rizikuje da ga izbace iz
policije. Nekoliko sati ranije dao je ostavku, ali direktor policije odbio
ju je uz pretnju i obećanje.

„Dokle god ostanete u jedinici, imaćete pravo na službenu
odbranu, ali ako podnesete ostavku, postaćete običan građanin, onda
će moći da vas okrive za grešku od pre dve godine... Sačekajmo da se
smiri situacija. Ostanite malo po strani, prepustite drugima zaduženja i
počasti. Potom ćete lagano moći da se vratite svojim starim zadacima.
Vaša karijera neće to osetiti, imate moju reč.“

Kakva gomila gluposti. Svejedno, priča o ostavci bila je samo blef. I
on je znao da bi ostao potpuno sam. Svi bi ga napustili i pripisali mu
najveći deo krivice.

Monstrum ih je ubedljivo porazio. Moro je to morao da prizna uz
ljutito oduševljenje. U slučaju iz šume u Ostiji zapljusnuo ih je
dokazima i tragovima, uključujući i DNK koji je ostavio na košulji koju
je nespretno zamenio sa žrtvinom, kada se presvukao posle napada.

Od tada, više skoro ništa.
Ali na tom spisku nešto je falilo. Simbol. Čovek s glavom vuka.
Moro se još uvek sećao senke koju je napravila skulptura od

kostiju koju su našli u Astolfijevoj kući. I sećao se jeze koja ga je
obuzimala dok ju je gledao.

Njegovi nadređeni hteli su da karabinjerima prećute taj događaj.
Još uvek se sećao njihovih reči tog popodneva, kada je pitao da li je
prenošenje zaduženja u ruke ROS-a uključivalo i priču o tom
ezoteričnom simbolu.

„Izostavimo taj deo“, rekao je direktor policije, uz podršku šefa.
„Pametnije je.“

Dakle, baš taj deo mogao je za Mora biti prilika da se vrati u igru.
Naime, niko mu nije naredio da ne istražuje više taj simbol. Zato je
zvanično još uvek bio slobodan to da radi.

„Dvadeset tri slučaja“, ponovi zamenik šefa policije. Dvadeset tri
slučaja u kojima se čovekolika figura pojavila na mestu zločina, ili je
bila u vezi s nečim ili nekim ko je bio umešan u zločin. Zašto?

Prisetio se nekih od tih epizoda. Bebisiterka koja je bacala decu s
prozora i čuvala njihove cipelice kao suvenire: priznala je, ali nije
znala da objasni odakle joj crtež čoveka s glavom vuka na listu u
dnevniku. Godine 1994. figura se pojavila na ogledalu u kupatilu, u
kući čoveka koji je pobio svoju porodicu, a potom izvršio
samoubistvo. Godine 2005. pronađena je na grobnici pedofila,
nacrtana sprejom.

Nepovezane činjenice, godine i različiti počinioci. Jedino što im je
simbol bio zajednički. Kao da je neko hteo da obeleži te krivice. Ali ne
da bi pokupio zasluge.

Više je ličilo na delo... sakupljanja pristalica.
Ko čini zlo, biće shvaćen, to je bila poruka. Pomoći će mu se. Kao
što je Monstrumu iz Rima pomagao Astolfi, koji je sklonio dokaz sa
mesta zločina i koji je pokušao da ubije Dijanu Delgaudio ispravljajući
grešku ubice.
Moro je bio ubeđen da tamo napolju, negde, postoje i druge osobe
kao što je patolog. Ljudi koji su se zavetovali zlu, kao religiji.
Ako bi ih otkrio, bila bi to prilika da im se revanšira.

Pozvao je Leopolda Strinija: tehničar laboratorije bio je jedini koji je
znao priču o ezoteričnom simbolu, osim ljudi COS-a od poverenja i
inspektora Krespija. A i zato što mu je traženo da ispita skulpturu od
životinjskih kostiju koja je nađena u Astolfijevoj kući.

Vide ga kako stiže s traženim dosijeima. Imao je čudan izraz lica i
izgledao je uznemireno.

Strini je shvatio da ga Moro posmatra, jer je možda opazio njegov
nemir. Od kada je za ručkom razgovarao s onim misterioznim
čovekom istočnjačkih crta lica, njegov život se okrenuo naglavačke.
Pošto je saznao da je istraga o monstrumu prešla u nadležnost
karabinjera, tehničar se delom umirio. Moraće da preda slučaj
laboratoriji ROS-a, tako da njegov novi prijatelj ucenjivač neće više
moći da mu traži da vidi dokaze pre svih i da ih uništi. Barem se tome
nadao. Jer ipak, neki glasić u njegovoj glavi i dalje mu je ponavljao da
ga onaj tip iz ekspres-restorana drži u šaci i biće i dalje tako sve dok
jedan od njih ne crkne. Lepa budućnost! „Evo, sve je tu“, reče
spuštajući fascikle na sto. Potom se povuče.

Moro je odmah zaboravio na Strinija i njegovu uznemirenost, jer je
pred sobom imao izveštaje dvadeset tri slučaja u kojima se pojavila
slika čoveka s glavom vuka. Počeo je da ih pregleda u potrazi za
nečim važnim.

U porodičnoj tragediji, na primer, kada su forenzičari našli simbol
na ogledalu u kupatilu tokom dodatne istrage, na podu je čak
pronađen jasan otisak desne ruke. U izveštaju je data neka vrsta
objašnjenja: nekoliko dana posle zločina neko je ušao u kuću i otvorio
je slavinu tople vode u kupatilu, da bi parom iscrtao figuru na
ogledalu. Ali odlazeći, verovatno se okliznuo na vlažnim pločicama.
Da bi zaustavio pad, ispružio je ruke. Odatle otisak na zemlji.

Ali ta pretpostavka nije pila vodu, jer je bilo nelogično da neko
upotrebi samo jednu ruku da se zadrži pošto se sapleo. Nagon za
održanjem naterao bi svakog da upotrebi obe ruke.

Pošto nisu uspevali da razjasne misteriju, u to vreme pitanje otiska
palo je u drugi plan, zajedno sa pričom o simbolu na ogledalu. Jer,
prisetio se Moro, policajcima se nije sviđalo da imaju posla sa
ezoterijom.

Zamenik šefa policije pređe na analiziranje slučaja grobnice

pedofila. Ali u šturom izveštaju kolega govorilo se jednostavno o „činu
vandalizma nepoznatih počinilaca“. Kaligrafsko veštačenje istaklo je
da je natpis delo izrazitog dešnjaka. U prošlosti, neki nastavnici terali
su levoruku decu da koriste drugu ruku. To se dešavalo u katoličkim
školama, pomisli Moro. Plod apsurdnog sujeverja po kojem je leva
ruka bila ruka đavola, pa su levoruki morali da nauče da koriste
desnu. Ali osim tog detalja, ni taj slučaj nije imao ništa interesantno.

U slučaju bebisiterke bilo je još manje. Cela istraga bila je
fokusirana na cipelice, fetiš koji je ubica zadržao za sebe pošto je
gurnuo decu s prozora. Povodom crteža na stranici dnevnika bilo je
malo ili ništa: žena je izjavila da to nije ona nacrtala i oni su se
zadovoljili tom verzijom. Svejedno, da li je to nacrtala ona ili ne, ništa
se ne bi promenilo u krivičnom postupku. Štaviše, moglo je da
predstavlja problem za osudu ako bi se bebisiterka pozvala na neku
vrstu mentalnog oboljenja.

„Vidim čoveka s glavom vuka, gospodine sudija! On mi je rekao da
ubijem tu decu!“

Ali upravo dok se spremao da krene dalje, Moro naiđe na
neobičnu okolnost. U to vreme kolege su saslušale čoveka koji je
povremeno posećivao optuženu. Nisu bili u vezi, ali čak i prema
rečima bebisiterke, bili su u seksualnoj vezi. Njega su saslušali jer je
bio osumnjičen za saučesništvo, ali potom su se dokazi, koji su ga
teretili, pokazali neosnovanim i on se izvukao. Transkripcija njegove
izjave svejedno je završila u dosijeu.

Ono što je Mora pogodilo nisu bili odgovori koje je taj tip dao,
prilično banalni, koliko njegova lična karta prikačena na izveštaj.

Među posebnim obeležjima stajalo je da nema levu ruku.
Otisak na podu kupatila, pomisli odmah Moro. Eto zašto je bila
samo desna ruka: bio je jednoruk! Njegova slutnja bila je potvrđena i
pričom o grobu pedofila: počinilac je koristio desnu ruku da bi to
uradio, ali rukopis je bio usiljen... Baš kao neko levoruk ko je izgubio
levu ruku.
Zamenik šefa policije odmah je potražio lične podatke prijatelja
bebisiterke. Osim imena, stajala je i adresa.

7

Pala je noć.
Nebo je bilo bez ijednog oblaka, a mesec poput svetionika. Markus

je bio ubeđen da će kroz nekoliko sati Monstrum ponovo napasti.
Zbog toga je morao da dobije što više informacija od jednorukog.

Uprkos nedostatku, Fernando se dobro snalazio u vožnji.
„Šta možeš da mi kažeš o Viktoru?“, pitao je ispovednik.
„Ako si došao do stare kućepaziteljke, znaš gotovo sve.“
„Kaži mi više. O institutu Hamelin, na primer.“
Fernando okrenu volan da bi oštro skrenuo. „Deca koja su dolazila
već su počinila ili su posedovala izraženu sklonost da počine nasilne
zločine. Ali u to si već upućen, pretpostavljam.“
„Da.“
„Ono što ne znaš jeste da nije postojala nikakva rehabilitaciona
terapija za njih. Krop je želeo da sačuva njihovu ubilačku sposobnost.
Smatrao je to nekom vrstom talenta.“
„S kojim ciljem?“
„Saznaćeš sve čim stignemo kod Kropa.“
„Zašto mi ne kažeš sada?“
Na trenutak Fernando skide pogled s puta i pogleda u njega. „Jer
želim da ti pokažem.“
„Ima li neke veze sa čovekom s glavom vuka?“
Ovaj ni ovog puta ne odgovori. „Moraćeš da se strpiš, još malo je
ostalo: nećeš se kajati“, reče jedino. „Znači, nisi policajac. Onda si
privatni detektiv...“
„Tako nešto“, odgovori Markus. „Gde je Viktor sada?“
„Ne znam.“ Potom je precizirao: „Niko to ne zna. Kada su deca iz
Hamelina izašla, vraćala su se u stvarni svet, a mi smo gubili svaki trag
o njima.“ Potom se nasmeja: „Ali verovali smo se da ćemo ih naći, pre
ili kasnije. Mnogi od njih su posle nekoliko godina počinili neki zločin.
Saznali bismo za to iz novina ili na televiziji i Krop bi bio zadovoljan
što je postigao svoj cilj: da od njih napravi savršene instrumente zla.“
„Zato štitite Viktora?“

„Radili smo to i s drugima u prošlosti. Ali Viktor je bio Kropov
ponos: mudri psihopata, potpuno nesposoban da oseća bilo šta.
Njegova izopačenost bila je ravna njegovoj inteligenciji. Profesor je
znao da će dečak od soli učiniti velika dela. I zaista, gle šta se dešava.“

Markus nije bio u stanju da utvrdi koliko je istine bilo u njegovim
rečima, ali nije imao izbora osim da ga prati. „Van doma starih, kada
sam te napao, rekao si da znaš da neko ko nije policajac istražuje ove
događaje.“

„Policija ne zna ništa o dečaku od soli, ali znali smo da neko prati
taj trag. Jedino što sam radio bilo je da se smestim ispred prozora
starice da proveravam da li joj neko dolazi u posetu. Objasnio sam ti:
hoću da izađem iz ovoga.“

„Ko je još umešan?“
„Đovani, matori bolničar kojeg si već upoznao i koji je sada mrtav.“
Čovek sa plavim cipelama. „Potom, tu je bio i doktor Astolfi: i on je
mrtav. Onda Olga, druga bolničarka. Ja i Krop.“
Markus ga je stavio na probu, hteo je da bude siguran da će navesti
sve one koje je video na snimku s Viktorom koji je uzeo u Hamelinu.
„Niko više?“
„Ne, niko.“
Krenuše da se spuštaju obilaznicom u pravcu centra grada.
„Zašto hoćeš da se izvučeš?“
Fernandu se omače smeh. „Jer su na početku Kropove ideje i mene
osvojile. Pre nego što sam upoznao profesora, bio sam ljudski otpad.
On mi je dao cilj i ideal.“ Potom dodade: „Disciplina. Krop čvrsto
veruje u vrednost bajki: kaže da su najvernije ogledalo ljudske
prirode. Ako izbaciš zlikovce iz bajki, više nisu zabavne, jesi li
primetio? Nikome se ne bi svidela priča samo s dobrim likovima.“
„Namerno ih je stvarao za decu: bajke u kojima su protagonisti,
međutim, samo zlikovci.“
„Da, i izmislio je jednu i za mene: o nevidljivom čoveku... Postoji
čovek kog niko ne može da vidi, jer je isti kao i mnogi drugi, nema
ništa posebno. On bi voleo da bude primećen, želeo bi da se svi okrenu
da ga pogledaju, ne miri se sa tim da je niko i ništa. Kupuje prelepu
odeću, poboljšava svoj izgled, ali ne dobija nikakav rezultat. Znaš šta
onda radi? Shvata da ne treba ništa da dodaje, već da se nečega liši.“
Markus se plašio da može da zamisli ostatak priče.

„Zato sebi odseca ruku“, reče Fernando. „I uči sve da radi samo
jednom rukom. Znaš šta se dešava? Svi ga gledaju, saosećaju sa njim,
ali ne znaju da u njemu počiva ogromna snaga. Koji čovek bi bio u
stanju da uradi to? Eto, postigao je cilj: sada zna da je jači od bilo koga
drugog.“ Potom ponovi: „Disciplina.“

Markus je bio užasnut. „A sada hoćeš da izdaš onoga ko te je
naučio svemu tome?“

„Ne izdajem Kropa“, uzbudio se. „Ali ideali su naporni i ja sam već
mnogo toga dao za tu stvar.“

Stvar? - pitao se Markus. Kakvu svrhu je mogla imati ta grupa ljudi
koja je štitila zlikovce?

„Ima li još mnogo?“
„Skoro smo stigli.“

Stigoše na jedno proširenje u blizini Ulice Đubonari. Tu su ostavili
kola i nastavili peške sve do Trga cveća. Ličio je na trg, ali je bio
drugačiji od ostalih, jer je prvobitno bio neobrađivano polje. Zgrade i
konstrukcije dodati su kasnije, neminovno ograničavajući prostor.

Iako je ime tog mesta evociralo na nežnost, Trg cveća bio je
zapamćen u Rimu kao mesto kotura, sprave za mučenje za izvrtanje
ruku delinkventima užetom. Ali bio je i mesto za lomače za izvršenje
smrtnih kazni.

Tu je živ spaljen i Đordano Bruno. Njegov zločin bio je jeres.
Markus je, kao i svaki put kada bi prelazio preko tog trga, podizao
pogled na bronzanu statuu koja je podsećala na dominikanskog
monaha s crnom kapuljačom navučenom na glavu i nepomičnim i
prodornim pogledom. Bruno je izazvao Inkviziciju i bilo mu je draže
da se suoči sa plamenovima nego da se odrekne svojih ideja filozofa i
slobodnog mislioca. Imao je mnogo toga zajedničkog sa njim: obojica
su se uzdali u moć razuma.
Fernando je išao pored njega, nakrivljeno i pomerajući jedinu
ruku kao da maršira. Jakna koju je nosio bila je toliko velika da je
izgledao kao klovn.
Mesto na koje su se uputili bilo je raskošna zgrada iz XVII veka,
koja je pretrpela rekonstrukcije tokom narednih vekova, ali je i dalje
čuvala svoju plemićku auru.

Rim je bio pun otmenih kuća kao što je ova. Spolja su izgledale
dekadentne, kao, uostalom, i ljudi koji su ih naseljavali: grofovi,
markizi, vojvode koji su se i dalje kitili titulom koja nije imala nikakvu
vrednost osim što je ukorenjena u istoriji. Unutrašnjost, međutim, tih
zgrada krila je freske, starinski nameštaj i umetnička dela kojima bi
svaki muzej ili privatni kolekcionar pozavideo. Umetnici poput
Karavađa, Mantenje ili Benvenuta Čelinija pozajmili su svoj talenat da
bi ulepšali domove gospode svog vremena. Sada je pogled na ta
remek-dela bio sačuvan za naslednike koji su, kao i njihovi preci,
provodili život u rasipanju bogatstva, koje je bilo plod nepravednih
privilegija stečenih u prošlosti.

„Kako Krop može sebi da priušti život na ovakvom mestu?“, pitao
je Markus.

Fernando se okrenu i nasmeja se. „Postoji mnogo stvari koje ti ne
znaš, prijatelju moj.“ Potom ubrza korak.

Uđoše na sporedni ulaz. Ovaj pritisnu prekidač osvetlivši
stepenište ka suterenu sa samo jednom prostorijom. Tu je boravio
poslužitelj. Još jedne pomoćne stepenice vodile su na gornje spratove.

„Dobro došao u moju kuću“, reče Fernando, pokazujući na krevet i
kuhinjicu koji su zauzimali skoro ceo prostor. Odeća je bila okačena u
otvorenom ormaru, a u zidnim ormarićima bila je hrana, pre svega
konzervisana. „Sačekaj ovde.“

Markus ga uhvati za ruku. „Nemoj ni da pomišljaš na to, idem s
tobom.“

„Ne želim da te prevarim, kunem se. A ako hoćeš, slobodno pođi sa
mnom.”

Ispovednik upali svoju malu baterijsku lampu i zajedno se popeše
pomoćnim stepenicama. Posle beskonačnog niza stepenika, stigoše na
odmorište. Nije bilo vrata, samo šlepa uličica.

„Je li ovo neka šala?“
„Veruj mi“, reče Fernando sa osmehom. Potom dlanom ruke gurnu
jedan od zidova. Otvoriše se vratanca. „Posle tebe.“
Markus, međutim, udarcem u leđa gurnu čoveka u otvor. Potom
krenu za njim.
Bili su u ogromnom salonu bez nameštaja, ali bogato ukrašenom.
Jedini nameštaj, osim starog radijatora od livenog gvožđa i velikog
prozora zatvorenog kapcima, bilo je veliko pozlaćeno ogledalo

naslonjeno na zid, koje odbi snop svetlosti i njihove figure.
Vratanca kroz koja su prošli bila su savršeno maskirana freskom

na zidu. Sistem tajnih prolaza bio je prvobitno zamišljen da bi
omogućio posluzi da se kreće po kući a da ne uznemirava gospodare.
Pojavljivali su se i nestajali u tišini, ne uznemiravajući.

„Ko je u kući?“ pitao je Markus tiho.
„Krop i Olga“, odgovori Fernando. „Samo njih dvoje. Zauzimaju
istočno krilo, a da bismo tamo otišli, moraćemo...“
Nije stigao da završi rečenicu jer ga ispovednik udari pesnicom u
lice. Fernando pade na kolena, primakavši ruku velikom nosu koji je
obilno krvario. U tom trenutku stigao je i udarac u stomak, zbog kog
se srušio na zemlju.
„Ko je u kući?“, ponovo je pitao Markus.
„Rekao sam ti“, cvileo je ovaj.
Ispovednik ga natera da se okrene i iz zadnjeg džepa pantalona
izvuče mu lisice. Primetio ih je dok su se peli stepenicama i sada mu ih
je snažno bacio u lice. „Koliko si mi laži do sada ispričao? Slušao sam
te, ali mislim da nisi baš bio iskren prema meni.“
„Zašto to kažeš?“, pitao je ovaj i ispljunuo krv na mermerni pod.
„Misliš da sam toliko naivan da poverujem da bi mi prodao svog
šefa tako lako? Zašto si me doveo ovde?“
Ovoga puta udario ga je izuzetno snažno nogom u bok. Fernando
zakrklja, prevrćući se po podu. Međutim, pre nego što je Markus
mogao ponovo da ga udari, podiže ruku da ga zaustavi. „U redu... Krop
mi je tražio da te dovedem ovde.“
Dok se ispovednik pitao da li da veruje u tu izjavu, čovek upotrebi
jedinu ruku da bi otpuzao i sakrio se baš ispod velikog pozlaćenog
ogledala.
„Šta hoće Krop od mene?“
„Da te upozna. Ne znam iz zašto, kunem se!“
Markus se ponovo uputi prema njemu. Fernando podiže ruku da bi
se zaštitio od eventualnog udarca, ali ispovednik ga uhvati za
okovratnik. Uze lisice sa poda i odvuče ga prema radijatoru da bi ga
vezao. Potom mu okrenu leđa i pođe prema vratima koja su vodila u
druge prostorije.
„Krop neće biti srećan“, kenjkao je Fernando iza njega.
Markus je poželeo da ga ućutka.

„Prostorija bez nameštaja, a jedino mesto gde si mogao da me
vežeš jeste radijator: kakva mašta“, reče ovaj i nasmeja se.

Markus je spustio prste na kvaku. Vrata su bila otključana.
„Ja sam nevidljivi čovek. Nevidljivi čovek zna da je disciplina
njegova snaga. Ako bude disciplinovan, svi će primetiti koliko je jak“,
nasmeja se ponovo.
„Umukni!“, pripretio mu je ispovednik. Otvorio je vrata, ali pre
nego što je izašao, okrenu se na trenutak prema velikom pozlaćenom
ogledalu. Mislio je da je halucinacija, jer čovek vezan lisicama za
radijator više nije bio bogalj.
Imao je dve ruke, a u levoj ruci je nešto držao.
Igla šprica sevnu na trenutak u odrazu, potom Markus oseti kako
mu se zabija u meso butine, u visini butne arterije.
„Uveriti sve da si nešto što nisi“, reče Fernando dok se droga
uvlačila u Markusovu krv, koji se uhvati za kvaku da ne bi pao.
„Ponavljati vežbu svaki dan, sa naporom i posvećenošću. Ni ti nisi
umeo da me pogledaš, ali sada me vidiš.“
Markus je shvatio tek sada da je sve bilo pripremljeno. Zaseda
ispred doma starih, lisice u zadnjem džepu pantalona, za koje je mislio
da ih je sasvim slučajno primetio, soba bez nameštaja, ali sa samo
jednim radijatorom postavljenim baš pored vrata: savršena zamka.
Ispovednik oseti da pada, ali pre nego što se onesvestio, čuo je
Fernandov glas.
„Disciplina, prijatelju moj. Disciplina.“

8

Veliki mesec izvirivao je među uličicama centra.
Moro je peške stigao do zgrade iz XVII veka, adresa na kojoj je

živeo jednoruki. Njegov smeštaj bio je u suterenu, a obavljao je posao
poslužitelja. Zamenik šefa policije nije odmah hteo da krene, zato
odluči da sačeka da izvidi situaciju. Nije bio siguran da li je ovaj u kući,
pa je za to vreme dobro osmotrio cilj i narednog dana biće spreman za
iznenadni pretres.

Okrenuo se da se vrati u kola, ali ga zaustavi čudno kretanje u
uličici pored zgrade. Neko je širom otvorio ogromna vrata od tamnog
drveta. Odatle, gde su nekada bile konjušnice sa štalama za konje i
prostor za kočije, ubrzo potom izašao je karavan.

Kada je prošao ispred njega, Moro vide da je za volanom čovek
bez leve ruke: imao je vatu prljavu od krvi uvučenu u nozdrve i
otekao nos. Pored njega je sedela žena od preko pedeset godina,
kratke kose crvenosmeđe boje.

Zamenik šefa policije pitao se kuda su krenuli tako kasno: ovo što
je video bilo mu je dovoljno da potrči, idući kroz uličice prema kolima,
nadajući se da će ih stići i da će moći da ih prati pre nego što izađu iz
lavirinta starog centra grada.

Dok su išli, kola su poskakivala po putu. Za Markusa, vezanog i
zapušenih usta u gepeku, ti trzaji, iako blagi, bili su ravni udarcima
čekićem po slepoočnici. Bio je sklupčan u položaj fetusa, s rukama
vezanim iza leđa i vezanim nogama. Maramica koju su mu ugurali u
grlo onemogućavala mu je da lepo diše, a i zato što ga je Fernando,
pre nego što ga je ubacio u kola uz Olginu pomoć, udario pesnicom u
nos, da se osveti za batine koje je dobio.

Ispovednik je bio omamljen drogom koja ga je odmah oborila na
zemlju, ali iz svoje pozicije mogao je da razume deo razgovora između
dvoje bivših bolničara na institutu Hamelin.

„I jesam li dobro obavio posao?“, pitao je lažni bogalj.

„Naravno“, odgovori žena crvene kose. „Profesor je sve čuo i
veoma je zadovoljan tobom.“

Mislila je na Kropa? Dakle, bio je u zgradi. Možda ga Fernando
uopšte nije lagao.

„Ipak je bilo rizično dovesti ga u kuću“, reče ipak Olga.
„Ali dobro sam pripremio zamku“, branio se ovaj. „Naposletku,
nisam imao izbora: ne bi me pratio da sam predložio da odemo na
neko usamljeno mesto.“
„Sigurno te je nešto pitao. Šta si mu rekao?“ raspitivala se žena.
„Samo ono što je već znao. Ponovio sam mu to drugim rečima i
poverovao je, ali i zato što mislim da pre svega traži potvrde. Odličan
je, znaš?“
„Dakle, ne zna ništa drugo?“
„Nije mi tako delovalo.“
„Detaljno si ga pretresao? Siguran si da nema dokumente?“
„Siguran.“
„Ni posetnicu, račun s nekog mesta gde je bio?“
„Ništa“, uveravao ju je. „Osim male baterijske lampe, u džepu je
imao samo rukavice od lateksa, mali šrafciger i nešto novca.“
Jedino što mu je ovaj gad ostavio bio je medaljon sa likom
arhanđela Mihaila, koji je nosio oko vrata, pomisli Markus.
„ A imao je i fotografiju koju mu je sigurno dala kućepaziteljka
Agapovih u staračkom domu: otac s dvoje blizanaca.“
„Jesi li je uništio?“
„Spalio sam je.“
Markusu više nije bila potrebna, dobro je se sećao.
„Nije imao nikakvo oružje“, dodade Fernando da bi upotpunio
izveštaj.
„Čudno“, reče žena. „Nije policajac, to znamo. Po stvarima koje je
nosio moglo bi da se radi o privatnom detektivu. Ali za koga radi?“
Markus se nadao da će ovo dvoje hteti da dobiju neki odgovor pre
nego što ga ubiju. To će mu dati malo vremena. Ali narkotik ga je
sprečavao da misli. Bio je ubeđen da će mu uskoro doći kraj.

Moro je pratio kola na oko trista metara udaljenosti. Dok su bili u
gradu, pustio je da druga kola stanu između njih, kako ne bi mogli da

ga opaze u retrovizoru. Ali sada, kada su krenuli auto-putem s više
traka koji je opasavao Rim, morao je da bude pažljiv. Mada je rizik da
će ih izgubiti bio veliki.

U drugim uslovima, već bi tražio pojačanje preko radija. Ali nije
bilo znakova krivičnog dela, niti mu je izgledalo da se praćenjem
izlaže opasnosti.

Istina je, ipak, da mu se, pošto je isključen iz istrage o Monstrumu,
žurilo da dokaže koliko vredi. Posebno sebi samom.

Da vidimo da li si zaista izgubio osećaj, stari moj.
Znao je da nanjuši zločin kada bi se za to ukazala prilika. Bio je
dobar u tome. Iako nije znao sebi da objasni zašto, bio je ubeđen da to
dvoje ispred njega imaju nešto na umu.
Nešto nedozvoljeno.
Vide da naglo usporavaju. Čudno, nije bio označen nikakav izlaz na
tom delu puta. Možda su primetili da ih prati. Usporio je i pustio da ga
obiđe kamion, sakrivši se odmah iza njega. Sačekao je nekoliko
sekundi, a potom se pomerio da bi provirio i proverio šta se dešava
ispred kamiona.
Nije više mogao da vidi kola.
Ponovo se pomerio još dva puta. Ništa. Prokletstvo, gde su? Ali
dok je formulisao pitanje u glavi, kola koja je pratio spazio je kroz
prozor sa suvozačke strane. Zaustavila su se sa strane i on ih je upravo
prošao.

„Hoćeš li već jednom prekinuti?“
Fernando je vikao, ali je Markus i dalje udarao nogama o

karoseriju. „Stao sam, đubre. Hoćeš li da ti dođem iza? Mislim da ti to
nije pametno.“ Olga je držala u krilu crnu kožnu torbicu. „Možda bi
odmah trebalo da mu damo drugu dozu“, predloži.

„Moraće pre toga da odgovori na naša pitanja: moramo da
otkrijemo šta zna. Onda ćemo mu dati odgovarajuću dozu.“

Odgovarajuću dozu, ponovi za sebe Markus. Onu koja će sve
okončati. „Ako ne prekineš odmah, polomiću ti obe noge!“

Pretnja je imala očekivani efekat, i posle još dva udarca, Markus
prestade. „Dobro“, reče Fernando. „Vidim da počinješ da shvataš kako
stvari stoje. Bolje je i za tebe ako požurimo, veruj mi.“

I ponovo pođe glavnim putem.

Moro je dodatno usporio idući zaustavnom trakom. Oči su mu bile
uprte u retrovizor.

Hajde, pokažite se. Dođavola, vratite se u traku.
U daljini je ugledao kako se pojavljuje par farova i molio se da su
to oni. Zaista, bilo je tako. Radujući se, spremio se da ga prođu i da
ponovo krene za njima. Ali dok je čekao da ga prođu, kamion koji je
išao zaustavnom trakom pustio je duga svetla i dvotonsku sirenu i
naterao ga da se pomeri ranije. Moro je morao se skloni da bi izbegao
sudar.
Tako je karavan ponovo bio iza njega. Dođavola!
Rizikovaće i pustiće da ga ponovo preteknu, nije imao drugog
izbora. Nadao se da u međuvremenu neće izaći s puta. Ali njegove
molbe nisu bile uslišene, jer kola iza njega skrenuše ka Salariji i
konačno nestadoše iz njegovog vidokruga.
„Ne, dođavola, ne!“
Stisnuo je gas do kraja, tražeći drugi izlaz kako bi se vratio nazad.

Čak i iz tako nezgodnog položaja, Markus uoči da su krenuli drugim
putem. Nije ga samo smanjena brzina navela na tu pomisao, već i
činjenica da je asfalt sada bio manje ravan. Novi potresi i rupe
odbacivali su ga o zidove prtljažnika.

Potom začu jasan zvuk neasfaltiranog puta. Kamenčići su udarali o
dno vozila kao žurka kokica u loncu.

Ovo dvoje napred prestali su da pričaju, lišavajući ga dragocene
psihološke orijentacije. Kakve su im bile namere kada stignu? Hteo bi
to da sazna, a ne da pretpostavlja.

Kola naglo skrenuše i zaustaviše se.
Markus začu bivše bolničare sa instituta Hamelin kako izlaze iz
kola i zatvaraju vrata. Njihovi glasovi su sada dopirali prigušeni.
„Pomozi mi da otvorim, da ga unesemo unutra.“
„Zar ne bi mogao bar jednom da upotrebiš i drugu ruku?“
„Disciplina, Olga, disciplina!“, ponovi pedantni Fernando.
Markus začu zvuk limenih vrata koja se podižu, a potom muškarac
ponovo uđe u kola i krenu.

Uspeo je da se vrati nazad posle tri kilometra i sada je išao u
suprotnom pravcu, gledajući čas ispred sebe čas na levu stranu,
tražeći karavan.

Kada je bio otprilike u visini izlaza gde ih je izgubio, zahvaljujući
punom mesecu, primeti zadnja poziciona svetla vozila. Bila su navrh
brda uz koje je išla nekakva staza.

Sa te udaljenosti nije mogao da kaže da li se radi baš o tim kolima.
Ali vide da kola ulaze u limeni hangar.

Moro ubrza, tražeći isključenje.

Neko je otvorio vrata prtljažnika kola, a potom mu uperi u lice
svetlost baterijske lampe. Markus instinktivno zatvori oči i povuče se.

„Dobro došao!“ reče Fernando. „Sada ćemo proćaskati i konačno
ćeš nam reći ko si.“

Uhvatio ga je za kanap koji mu je bio vezan oko struka i spremao
se da ga izvuče, ali ga Olga zaustavi. „Nema potrebe za tim“, reče.

Fernando se okrenu i pogleda je začuđeno. „Šta to znači?“
„Već smo na kraju, profesor je rekao da ga ubijemo i gotovo.“
Na licu lažnog bogalja pojavi se izraz razočaranja. Na kraju čega? -
zapitao se ispovednik.
„Moraćemo da rešimo stvar i s policajkom“, reče Fernando.
Kojom policajkom? Markus se naježi.
„Ona posle“, reče Olga. „Još uvek ne znamo da li ona predstavlja
problem.“
„I ti si je videla na televiziji dok se krstila. Kako je mogla da zna?“
O čemu su govorili? Da li je moguće da se radi o Sandri?
„Dobila sam informacije, radi se o forenzičkom fotografu. Nema
funkciju u istrazi. Ali ako bude bilo potrebno, znam kako da je
sredim.“
Sad je ispovednik bio siguran da se radi o njoj. A on nije mogao
ništa da učini da joj pomogne.
Crvenokosa otvori torbicu koju je nosila sa sobom i izvadi mali
automatski pištolj. „I tvoj put se ovde završava, Fernando“, reče i pruži
mu oružje.
Još jedno razočaranje. „Zar nije trebalo to da uradimo svi

zajedno?“
Olga odmahnu glavom. „Profesor je tako odlučio.“
Fernando uze pištolj i poče da ga posmatra, držeći ga obema

rukama. Ideja o samoubistvu bila je ukorenjena u njemu odavno.
Pomirio se s tim, prihvatio ju je. I to je bila disciplina. A na kraju
krajeva, on je bolje prošao od Đovanija i Astolfija. Izgoreti živ ili baciti
se kroz prozor bili su grozan načini da se završi. „Reći ćeš profesoru
da sam bio dobar, zar ne?“

„Reći ću mu“, obeća žena.
„Čak i da ti zatražim da to uradiš umesto mene?“
Olga se približi i ponovo uze pištolj. „Reći ću Kropu da si bio
izuzetno hrabar.“
Fernando se nasmeši, izgledao je zadovoljno. Potom se oboje
prekrstiše naopako i Olga se udalji nekoliko koraka.

Moro je ostavio kola na stotinak metara od hangara i peo se uz brdo.
Skoro je stigao na vrh, ispred tog napuštenog magacina, kada ugleda
svetlost kako se provlači kroz polomljen prozor. Približio se i izvukao
pištolj.

Unutrašnjost hangara bila je osvetljena farovima kola i snopom
svetlosti baterijske lampe. Izbrojao je tri osobe. Jedna od njih bila je
vezana i zapušenih usta u prtljažniku.

Dođavola, uzviknu u sebi. Dobro je video: ono dvoje - bogalj i
crvenokosa - nešto su nameravali. Dok je pokušavao da shvati njihov
razgovor, ne uspevajući u tome, vide da ona u ruci ima pištolj, i pošto
se malo pomerila unazad, uperila ga je u čoveka bez ruke. Nije mogao
da čeka. Laktom je razbio prozor i odmah svoje oružje uperi u nju.
„Stoj!“

Troje u magacinu okrenuše istovremeno pogled ka njemu.
„Baci pištolj!“, naredio joj je zamenik šefa policije.
Žena je oklevala.
„Baci ga, rekao sam!“
Ona ga posluša. Potom podiže ruke i Fernando uradi isto samo
jednom rukom.
„Ja sam policajac! Šta se ovde dešava?“
„Hvala bogu!“, uzviknu bivši bolničar. „Ova gadura naterala me je

da vežem svog prijatelja“, reče pokazujući na Markusa. „Potom mi je
rekla da vozim dovde. Htela je obojicu da nas ubije.“

Ispovednik je gledao čoveka s pištoljem. To je bio zamenik šefa
policije Moro, prepoznao ga je. Ali nije mu se sviđao neodlučan izraz
koji je video da se pojavljuje na njegovom licu pošto je čuo
Fernandovu laž. Ne misli valjda da mu poveruje?

„Lažeš!“ reče zamenik šefa policije.
Lažni bogalj primeti da njegova priča nije prošla. Morao je da
smisli nešto. „Postoji još jedan saučesnik koji je ovde. Mogao bi
svakog trenutka da se vrati.“
Markus je shvatio njegovu igru: Fernando je hteo da mu Moro
kaže da uzme pištolj od Olge i da je drži na oku dok on potraži
saučesnika. Ali srećom, policajac nije bio toliko naivan.
„Neću ti dopustiti da uzmeš pištolj“, reče. „I nema nikakvog
saučesnika: video sam vas kako dolazite, i osim tog u prtljažniku,
samo ste vas dvoje ovde.“
Fernando, međutim, nije odustajao. „Rekao si da si policajac,
sigurno imaš lisice. I ja imam još jedne u zadnjem džepu pantalona:
žena bi mogla da me veže za kola i ja bih mogao da uradim isto s
njom.“
Markus, zbog narkotika, nije uspevao da pretpostavi šta je ovaj
zamislio. Ali svejedno poče da se rita u prtljažniku.
„Šta je s tvojim prijateljem?“ pitao je Moro.
„Ništa, gadura mu je dala drogu.“ Pokaza na crnu kožnu torbicu
koja je završila na zemlji kada je Olga digla ruke, a iz koje je virio
špric. „I malopre je isto reagovao, pa smo morali da stanemo pored
puta. Mislim da su grčevi, treba mu doktor.“
Markus se nadao da Moro neće nasesti i nastavio je neustrašivo da
se koprca i da udara svom snagom.
„U redu, da vidim te tvoje lisice“, reče zamenik šefa policije.
Fernando se lagano okrenu. I isto tako lagano podiže jaknu da bi
pokazao sadržaj zadnjeg džepa pantalona.
„U redu, uzmi ih. Ali moraćeš sam da se vežeš, ne želim da ti se ona
približava.“
Jednoruki ih izvuče, potom se sklupča pored branika kola. Vezao
je jedan od prstenova za kuku. Potom je, uz malo napora, koristeći
kolena, vezao desnu ruku.

Ne, govorio je Markus u svojoj glavi. Nemoj to da radiš!
Za to vreme Moro kroz prozor baci svoje lisice prema ženi crvene
kose. „Sada je na tebe red.“
Ona ih uze i približi se vratima da bi se vezala za ručku. Dok je
Moro proveravao da će izvršiti operaciju kako joj je naređeno,
Markus vide Fernandovu levu ruku kako se pojavljuje iz rukava i
uzima pištolj koji je bio na zemlji.
To je bio trenutak. U zadnji čas zamenik šefa policije primeti taj
pokret i opali hitac koji je pogodio bivšeg bolničara u vrat. Ali nije ga
ubio, jer je Fernando, dok je padao unazad, spremno opalio dva puta.
Jedan metak pogodi Mora u bok i on se otkotrlja.
Žena je još uvek bila slobodna i obiđe oko kola, sakrivši se s druge
strane. Uspela je da uđe na mesto vozača i pođe. Bez obzira na ranu,
Moro je pucao za njom, ali nije uspeo da je zaustavi.
Kola probiše limena vrata izbacivši Markusa iz otvorenog
prtljažnika. Zbog udarca o zemlju oseti oštar bol od kojeg je istog
trenutka izgubio svest. Kada se malo povratio, primeti Fernanda:
ležao je na zemlji u lokvi tamne krvi - mrtav. Moro je, međutim, još bio
živ, sedeo je i u jednoj ruci čvrsto držao pištolj, dok je drugom držao
telefon. Birao je broj. Ali ruku u kojoj je bio pištolj držao je pripijenu
na grudi i ispovednik vide da obilno krvari niz bok.
Metak je pogodio arteriju ispod ključne kosti, reče u sebi. Uskoro
će umreti.
Moro je uspeo da pozove hitnu pomoć i primaknu telefon uhu.
„Šifra 2724“, reče. „Zamenik šefa policije Moro. Bila je pucnjava, ima
povređenih. Uđite u trag pozivu...“ Nije stigao da završi rečenicu, već
je klonuo, ispustivši telefon.
Ispovednik i policajac ležali su na boku na nekoliko metara
udaljenosti jedan od drugoga. I gledali su se. I da nije bio vezan,
Markus ne bi mogao ništa da uradi za njega.
Tako su ostali da se gledaju dugo, dok je okolna tišina
nadvladavala, a mesec bio nemi posmatrač. Moro se gasio i ispovednik
pokuša da mu ulije hrabrosti očima. Nisu se poznavali, nikada nisu
razgovarali, ali bili su dva ljudska bića, i to je bilo dovoljno.
Markus uhvati trenutak u kojem mu se pogled ugasio. Posle
petnaest minuta zvuk sirena prelivao se preko brda.
Crvenokosa je uspela da pobegne. A misao ispovednika ode ka

Sandri i činjenici da je možda u opasnosti.

9

Veliki mesec, nisko na horizontu, svakog trenutka smestiće se u krilo
Koloseuma.

U četiri ujutru, Sandra je išla peške Ulicom Carskih foruma, ka
spomeniku koji je univerzalno smatran simbolom Rima. Ako se dobro
sećala lekcije naučene u školi, Koloseum je svečano otvoren 80.
godine n.e., dug je 188 metara, širok 156, visok 48. Sa arenom
dimenzija 86 puta 54 metra. Bila je i neka pesmica da bi se lakše
zapamtile mere, ali ono što je još više čudilo Sandru bilo je to da može
da primi do 70.000 gledalaca.

Njegovo ime zapravo je nadimak. Prvobitno je nazvan Flavijev
amfiteatar, a dobio je današnji naziv po kolosu od bronze imperatora
Nerona, koji se nekada uzdizao baš ispred zdanja.

U areni su umirali i ljudi i životinje bez razlike. Ovi prvi, gladijatori
- prozvani tako po gladijusu, maču kojim su se borili - ubijali su se
međusobno ili su se borili protiv zveri koje su dovođene u Rim iz
najudaljenijih delova carstva. Publika je obožavala nasilje i neke
gladijatore su slavili kao savremene sportske šampione. Dok ne bi
umrli, naravno.

Koloseum je s vremenom postao simbol i za hrišćane. To je zbog
priče, bez ikakvih istorijskih činjenica, prema kojoj su pagani lavove
hranili hrišćanima. Legenda je verovatno služila da se pojača sećanje
na pravi progon koji su trpeli zbog svoje vere. Svake godine u noći
između četvrtka i petka pre Uskrsa, od Koloseuma bi kretao Put krsta,
koji bi predvodio papa, da bi se prisetili Hristovog stradanja.

Međutim, Sandra nije mogla a da ne pomisli na legendu suprotnog
značenja, koju joj je ispričao Maks pre nego što je otišao iz kuće. „Colis
Eum?“ bilo je pitanje. „Obožavam đavola“, odgovor. Ko god da joj je
slao anonimne poruke da je dovede baš tu, u to doba noći, ili je imao
veoma izražen smisao za humor, ili je bio vrlo ozbiljan. A pošto je
videla Astolfija u šumi u Ostiji kako se prekrstio naopako, Sandra je
više naginjala ka drugoj pretpostavci.

Stanica metroa koja je izlazila baš ispred spomenika bila je

zatvorena, a trg ispred ulaza prazan. Nije bilo turista u redovima niti
statista obučenih u rimske centurione, koji su naplaćivali slikanje.
Samo nekoliko grupa uličnih čistača koji su, u daljini, čistili prostor u
iščekivanju nove horde posetilaca.

U toj pustoši Sandra je bila sigurna da će odmah prepoznati onoga
ko ju je tu pozvao. Ali iz predostrožnosti, ponela je službeni pištolj koji
je koristila samo na policijskom poligonu jednom mesečno, da ne bi
izgubila rutinu.

Čekala je skoro dvadeset minuta, ali niko se nije pojavio. Dok se
pitala da li je bila samo žrtva šale i da li treba da ode, okrenuvši se,
primeti da se na gvozdenoj kapiji, koja je opasavala amfiteatar, nalazi
otvor. Rešetka je bila samo prislonjena. Za nju?

Nemoguće, pomisli. Nikada neću ući unutra.
Poželela je da je Markus tu s njom. Njegovo prisustvo ulivalo joj je
hrabrost. Nisi došla dovde da bi se okrenula i otišla, zato kreni.
Sandra izvadi pištolj, i držeći ga nisko pored boka, prođe kroz
otvor.

Našla se u hodniku koji je bio deo turističkog razgledanja: pratila je
znakove koji su posetiocima pokazivali pravac.

Pokušavala je da opazi neki zvuk, buku, nešto što će joj reći da nije
sama. Spremala se da se penje stepenicama od travertina, koje su
vodile prema tribinama na kojima je nekada sedela publika, kada začu
muški glas.

„Ne plašite se, agente Vega.“
Dopirao je s nižeg nivoa, iz tunela koji su se ukrštali ispod i oko
arene. Sandra je oklevala. Nije imala želela da ode tamo.
Ali glas je insistirao: „Razmislite: da sam hteo da vas namamim u
zamku, sigurno ne bih odabrao ovo mesto.“
Sandra je razmislila o tome. Nije bilo u potpunosti besmisleno.
„Zašto onda ovde?“, pitala je glas, dok je još uvek stajala na vrhu
stepeništa.
„Niste shvatili? To je test.“
Policajka poče lagano da silazi niz stepenice. Bila je laka meta, ali
nije imala izbora. Pokušala je da privikne oči na mrak, a kada je sišla
dole, pogleda oko sebe.

„Ostanite slobodno tu gde ste“, reče glas.
Sandra se okrenu prema tačno određenoj tački i ugleda senku.
Čovek je sedeo na kapitelu koji je pao sa stuba ko zna koliko vekova
ranije. Nije mogla da vidi njegovo lice, ali je opazila da nosi kačket.
„Onda, jesam li položila test?“
„Ne znam to još uvek... Video sam vas na televiziji da se krstite
naopako. Sad mi kažite: da li ste vi jedna od njih?“
Opet ta zamenica oni. Naježila se zbog podudarnosti s onim što je
Dijana Delgaudio napisala. „Ko su oni?“
„Rešili ste enigmu mojih poruka. Kako ste to uspeli?“
„Moj momak predaje istoriju, to je njegova zasluga.“
Batista Erijaga znao je da je iskrena. Informisao se o njoj kada je
tražio njen broj telefona.
„Oni su obožavaoci demona?“
„Verujete li vi u đavola, agente Vega?“
„Ne. Da li bi trebalo?“
Erijaga ne odgovori. „Šta znate o ovoj priči?“
„Znam da neko štiti Monstruma iz Rima, iako ne znam da objasnim
razlog za to.“
„Razgovarali ste o ovome sa svojim šefovima? Šta kažu?“
„Ne veruju u to. Naš patolog, doktor Astolfi, sabotirao je istragu
pre nego što je sebi oduzeo život, ali za njih je to običan čin ludosti.“
Erijagi se ote smeh. „Plašim se da su vam vaši nadređeni nešto
prećutali.“ Sandra je već neko vreme gajila te sumnje, ali kada je čula
da joj to neko otvoreno kaže, pobesnela je. „Kako to mislite? O čemu
govorite?“
„O čoveku s glavom vuka... Vi niste nikada čuli da ga pominju,
siguran sam. Radi se o simbolu koji se pojavljivao u različitim
oblicima, ali je uvek sa zločinima. Više od dvadeset godina policija u
velikoj tajnosti prikuplja te slučajeve. Do sada su ih izbrojali dvadeset
tri, ali uveravam vas da ih ima mnogo više. Stvar je u tome da ti zločini
nemaju ništa zajedničko među sobom osim te čovekolike figure. Pre
nekoliko dana pronađena je i u Astolfijevoj kući.“
„Čemu tolika poverljivost? Ne razumem.“
„Policajci ne uspevaju da objasne šta i ko je iza te tajanstvene
operacije. Pa ipak, čak i sama pomisao da imaju posla sa nečim što
izlazi iz okvira čisto racionalnog plana tera ih da stvar drže u tajnosti i

da je ne istražuju dalje.“
„Ali vi znate razlog, zar ne?“
„Draga Sandra, vi ste policajac, mislite da su svi na strani dobra i

čudite se ako vam kažu da ima i onih koji navijaju za zlo. Ne želim da
promenite mišljenje, ali neki smatraju da je čuvanje onog zlog u
ljudskoj prirodi neophodno za opstanak naše vrste.“

„Kunem vam se da i dalje ništa ne razumem.“
„Pogledajte oko sebe, osmotrite ovo mesto. Koloseum je bio mesto
nasilne smrti: ljudi bi trebalo da beže pred takvim prizorom, a oni su
učestvovali u njemu kao na zabavi. Da li su možda naši preci bili
monstrumi? I vi mislite da se posle toliko vekova nešto promenilo u
ljudskoj prirodi? Ljudi danas na televiziji prate sve o Monstrumu iz
Rima sa istom morbidnom znatiželjom kao da je cirkuska predstava.“
Sandra je morala da prizna da poređenje uopšte nije bilo
pogrešno.
„Julije Cezar bio je krvoločni osvajač, ništa manje od Hitlera. Ali
danas turisti kupuju majice s njegovim likom. Jednog dana, kroz
nekoliko milenijuma, isto to će raditi i s nacističkim Firerom? Istina je
da popustljivo gledamo na grehove iz prošlosti i porodice dolaze u
Koloseum da se fotografišu, nasmejani, tamo gde je carevala smrt i
okrutnost.“
„Slažem se sa činjenicom da je ljudski rod po prirodi sadistički i
ravnodušan, ali zašto štiti zlo?“
„Jer su ratovi oduvek bili pokretači napretka: svet se uništava da bi
se napravio bolji. I težimo da se usavršimo na svim poljima da bismo
ugnjetavali druge, da bismo ih potčinili. I da ne bismo bili potčinjeni.“
„Kakve veze s tim ima đavo?“
„Ne đavo, već religija. Svaka religija na svetu misli da poseduje
apsolutnu istinu, iako je ona često u sukobu sa apsolutnom istinom
drugih vera. Niko se ne brine da pronađe zajedničku istinu, svako
ostaje čvrsto ubeđen u svoje verovanje. Zar nije apsurdno što postoji
samo jedan Bog? Zašto bi onda za sataniste trebalo da bude drugačije?
Oni ne misle da greše, i ne pomišljaju da postoji nešto pogrešno u
onome što rade. Pravdaju nasilnu smrt isto kao i oni koji vode rat u
ime vere. I hrišćani su vodili krstaške ratove, muslimani još uvek
veličaju sveti rat.“
„Satanisti... To su oni?“

Erijaga je otkrio drugi nivo tajne. Nije bilo ništa drugo da se doda.
Oni koji su se prepoznavali u čovekolikoj figuri s glavom vuka bili su
satanisti. Ali smisao tog izraza bio je suviše širok i složen da bi jedna
obična ženica u uniformi mogla da ga shvati.

To je treći nivo tajne, koji je po svaku cenu morao ostati skriven.
Zato joj Batista Erijaga udovolji: „Da, oni su satanisti“, reče.
Sandra je bila razočarana. Razočarana činjenicom da su je
zamenik šefa policije Moro, a najverovatnije i inspektor Krespi,
isključili iz tog dela slučaja, umanjujući Astolfijevu ulogu i njeno
otkriće u vezi sa njim. Ali još više je bila razočarana činjenicom da su,
na kraju, oni koji su štitili Monstruma bili banalni obožavaoci đavola.
Da nije bilo žrtava, smejala bi se takvom apsurdu. „Šta hoćete od
mene? Zašto ste me doveli ovde?“
Došli su do suštine. Batista Erijaga imao je zadatak za nju, nešto
izuzetno delikatno. Nadao se da žena neće omanuti.
„Hoću da vam pomognem da zaustavite dečaka od soli.“

ČETVRTI DEO

DEVOJČICA OD SVETLOSTI

1

Popio je nekoliko votki i spavalo mu se, ali nije imao ni najmanju želju
da ode da spava.

Lokal je bio pun ljudi, ali on sam zauzimao je jedan sto. I dalje se
igrao ključevima od kuće na moru. Kada mu ih je dao, prijatelj ga ništa
nije pitao. Bilo je dovoljno da ga pita može li da bude tamo nekoliko
dana, dok ne nađe novi smeštaj. Uostalom, razlog da mu traži tako
nešto bio je isuviše očigledan u njegovom izrazu lica.

Maks je bio siguran da je između njega i Sandre gotovo.
Još uvek je u džepu imao kutijicu s prstenom, koju je ona odbila.
Još gore, nije je ni otvorila da vidi šta je unutra.
„Fuck“, reče pre nego što je ispio do dna ostatak votke u čaši.
Dao joj je svu ljubav, svu pažnju - gde je pogrešio? Mislio je da
stvari idu dobro, a ipak je tu uvek bila prokleta utvara bivšeg muža.
Nije ga upoznao, nije znao ni kako je izgledao, ali je uvek bio prisutan.
Da David nije bio mrtav, da su se jednostavno razveli kao milioni
parova na svetu, možda bi se ona osetila slobodnom i mogla da ga voli
kako je zasluživao.
Da, u tome je bila stvar: on zaslužuje njenu ljubav, bio je siguran u
to.
Iako su svi razlozi bili na njegovoj strani, ko zna zašto je imao želju
da kazni sebe. Njegova krivica bila je što je suviše savršen, znao je to.
Trebalo je više da zahteva i da joj ne poklanja toliko pažnje. Možda bi,
da ju je maltretirao, stvari bile drugačije. Na kraju krajeva, David je
bio egoista, zbog nje se nije odrekao svog posla reportera u vrelim
zonama po svetu, iako je znao da je Sandra teško preživljavala
njegova putovanja i duga čekanja bez ikakvih vesti o njemu, ne
znajući da li je dobro, pa čak ni da li je živ.
„Fuck you!“, reče obraćajući se ovoga puta Davidovoj utvari.
Trebalo je da uradi kao on, možda je tako ne bi izgubio. Zato je
vredelo da se kazni još malo votkom.
Dok se spremao da naruči još jednu flašu, ne mareći što narednog
jutra ima časove u školi, primeti ženu koja ga je gledala sa šanka

lokala. Pila je voćni koktel. Bila je veoma lepa, ali ne na upadljiv način.
Nesvesno zavodljiva, reče. Pokazao joj je čašu, iako je bila prazna, kao
da želi da nazdravi u njeno zdravlje. Nije bio tip koji je radio određene
stvari, ali koga briga.

Ona uzvrati podigavši koktel. Potom priđe njegovom stolu.
„Čekaš nekog? Mogu li da ti se pridružim?“ reče zbunivši ga.
Maks nije znao šta da odgovori, ali se na kraju izvuče sa: „Sedi
slobodno.“
„Zovem se Mina. Ti?“
„Maks.“
„Mina i Maks: M i M.“, reče nasmejana.
Učinilo mu se da primećuje akcenat neke od zemalja istočne
Evrope. „Nisi Italijanka.“
„Tačno, iz Rumunije sam. Ni ti ne ličiš na Italijana, ili grešim?“
„Ja sam Englez, ali živim ovde dugo.“
„Cele večeri te posmatram.“
Čudno, on je to tek malopre primetio.
„Grešim ili si ljut zbog nečega?“
Maks nije imao želju da joj kaže istinu. „Ostavila me je žena s
kojom je trebalo da se nađem ovde.“
„Dakle, večeras je zaista moje veče“, prokomentarisala je uz
maliciozni osmeh.
Pogledao ju je bolje: elegantna crna haljina s dubokim dekolteom,
dugački nokti na rukama, savršeno negovani i s crvenim lakom, velika
zlatna narukvica oko zgloba leve ruke, ogrlica s brilijantom od ko zna
koliko karata. Imala je malo tešku šminku, primetio je. Ali parfem je
sigurno bio francuski. Van moje lige, reče u sebi. On sebe nije smatrao
seksistom, ali morao je da prizna da mu se ponekad dešavalo da
prosudi o ženama na osnovu životnog standarda koji su zahtevale od
svojih partnera. Možda zato što su mu mnoge okrenule leđa pošto bi
saznale da je običan profesor u gimnaziji. Zato bi obično promislio pre
nego što bi produbio poznanstvo i, ako je potrebno, izbegavao bi ih,
ne čekajući da one njega šutnu. Zato je bolje da se ni ovaj put ne
zanosi: nije mogao sebi da je priušti. Ponudiće joj piće ne gajeći
očekivanja, samo da bi zauzvrat dobio malo društva. Potom će svako
nastaviti svojim putem. „Mogu li da ti naručim još jedan?“ reče i
pokaza na koktel.

Mina se ponovo nasmeja. „Koliko para imaš u džepu?“
On nije odmah shvatio značenje tako direktnog pitanja. „Ne znam,
zašto me to pitaš?“
Približila se na nekoliko centimetara od njegovog lica, mogao je da
oseti njen slatki dah.
„Zaista nisi shvatio čime se bavim ili hoćeš da se igraš?“
Prostitutka? Nije mogao da veruje. „Ne, izvini... ja sam...“, pokušao
je da se opravda, ali nespretno.
Prasnuo je u glasan smeh.
Potom je pokušao da ponovo preuzme kontrolu nad situacijom:
„Pedeset evra, ali uvek mogu da podignem na bankomatu.“ Maks nije
mogao da veruje sopstvenim rečima. Odjednom ga je spopala želja da
prekrši pravila. Da prekrši uzaludni pakt ljubavi sa Sandrom i pravila
po kojima je oduvek živeo svoj život, veran i čak pomalo dosadan.
Za to vreme Mina je izgledala kao da razmatra ponudu i dalje ga
netremice gledajući. Kao da je uspevala da ga vidi bolje od bilo koga
drugog. „Ma da, čak si i simpatičan“, presudila je. „Daću ti popust,
ionako mi je veče već propalo.“
Maks je bio uzbuđen kao dete. „Tu su mi kola, možemo negde da
odemo.“
Žena odmahnu glavom uvređeno. „Da li ti ličim na neku kojoj
priliči seks u kolima?“
Istina, ne.
„A uostalom, s onim manijakom...“
Bila je u pravu, Monstrum iz Rima, zaboravio je na njega. Vlasti su
savetovale parovima da ne biraju usamljena mesta da bi vodili ljubav
u kolima. Ali tu je i dalje bila kuća u Sabaudiji. Bila je malo dalje, ali
mogao bi da joj plati malo više da je ubedi. I mada je bila zima i biće
hladno, moći će da upale kamin. „Idemo, vodim te na more.“

Vatra je pucketala, soba je već postajala toplija i on se nije plašio.
Uskoro će prevariti Sandru, ali nije bio siguran da je to i tehnički
prevara. Ona mu nije jasno rekla da ga ne voli, ali smisao njenih reči
bio je upravo taj. Nije se čak ni pitao šta bi mislili njegovi učenici kad
bi ga videli takvog: ležao je u krevetu kuće koja nije njegova, i čekao
ekskluzivnu eskort damu da izađe iz kupatila da bi spavao sa njom.