Decak od stakla - Donato Carrisi

„Tačno“, reče Krespi. Ali svi prisutni dobro su znali da je italijanska
policija čuvala genetske podatke samo onih koji su počinili neko
krivično delo u kojem je bilo neophodno izvršiti proveru DNK da bi se
došlo do krivca. Kod ostalih krivičnih dela u trenutku hapšenja
uzimani su samo otisci prstiju. „Do sada pretraga nije dala rezultate.“

Dok su drugi ponovo počeli da diskutuju o ohrabrujućim detaljima
istrage, Moro je i dalje mislio na senku koju je video na zidu u
unutrašnjosti tajne prostorije u Astolfijevoj kući. Čovek s glavom vuka
bio je ideja s kojom niko u prostoriji nije hteo da se bavi. Prisetio se
skulpture od životinjskih kostiju koju je napravio patolog: ko zna
koliko ga je strpljenja koštala da je napravi. Zbog toga, da se radilo
samo o ubici parova, možda bi se Moro osećao mirnije. Ali oko slučaja
Monstruma iz Rima kretalo se nešto užasno.

Nešto o čemu niko nije želeo ni da čuje da se priča.

Pred prozorom svoje skromne hotelske sobe stajao je Batista Erijaga i
držao u ruci fotografiju. Munja, koja je najavljivala nadolazeće
nevreme, na trenutak je osvetlila sliku skulpture od kostiju pronađenu
u Astolfijevoj kući.

Na krevetu su bili rasuti papiri dosijea Monstruma iz Rima, koje
mu je njegov prijatelj Tomazo Ogi nabavio, kao što mu je i traženo.
Uključivalo je i poverljiva dokumenta.

Erijaga je bio zabrinut.
Prvi nivo tajne bio je dečak od soli. Drugi, čovek s glavom vuka. Ali
istražitelji će morati da shvate značenje prva dva da bi došli do trećeg.
Batista je pokušavao da se umiri. Nikada se neće dogoditi, govorio
je sebi. Ali u glavi je mogao da čuje Minov glas, njegovog prijatelja
džina, kako odzvanja: da se policija opasno približava istini. Tokom
godina mudri Min postao je deo njegove savesti koja ga je
upozoravala na najstrašnije scenarije. Isti deo sebe je, kao mlad,
Batista namerno ignorisao. Ali godine provedene na Filipinima su
prošle i on je sada bio druga osoba. Zato je imao obavezu da sluša
svoje strahove.
Prema onome što je navedeno u dosijeu, istražitelji su imali vrlo
malo u rukama. Bila je priča o DNK ubice, ali to nije uznemiravalo
Erijagu: nauka neće biti dovoljna da uhvate monstruma, policajci

jednostavno ne umeju da posmatraju.
Jedino što ga je uznemirilo bio je ezoterični simbol, koji se još

jednom pojavio u kontekstu nasilnog zločina. Zaustaviće se, kao i
svaki put, reče sebi. Jer čak i kad bi otkrili istinu, ne bi bili spremni da
je priznaju.

Pravi problem, međutim, bio je zamenik šefa policije Moro. Radilo
se o tvrdoglavom policajcu: taj se neće zaustaviti dok ne dođe do kraja
priče.

Do čoveka s glavom vuka.
Erijaga nije mogao da dozvoli da taj simbol bude odgonetnut. Ali
dok je napolju kiša počinjala da pada, obuze ga sumnja.
Ako neko u tome i uspe, šta bi se desilo?

11

Kropov institut zvanično nije postojao.
Nije mogao biti ništa drugo do tajno mesto gde su odvodili decu

koja su nekog ubila. Niko ih nikada neće nazvati ubicama, ali upravo
je to njihova priroda, pomisli Markus.

„Bilo je kao da živim u bajci... Ali iz koje nisam mogao da izađem.“
Tako ga je opisao Nikola Gavi.

Nigde nije bilo ni traga o psihijatrijskoj ustanovi za maloletnike.
Niti adresa niti ikakav nagoveštaj na internetu, gde su i najpoverljivije
informacije uvek nalazile bar slabašni eho.

A na internetu se malo toga moglo naći i o Jozefu Kropu, lekaru
austrijskog porekla, koji je osnovao i smislio to mesto za mališane koji
su uprljali ruke užasnim zločinima, čiju težinu su obično ignorisali.

Krop je bio označen kao autor nekoliko publikacija o obradi
krivice u detinjstvu i o sposobnosti za činjenje kriminalnih dela u
predadolescentskom dobu. Ali nije bilo ničeg drugog, nijedan
biografski podatak, niti njegova radna biografija.

Jedini trag koji je Markus uspeo da iskopa nalazio se u nekom
članku i pohvalno je govorio o vaspitnoj vrednosti bajki.

Ispovednik je bio ubeđen da je motiv tolike poverljivosti bila želja
da se sačuva privatnost malih gostiju ustanove. Morbidnost novinara i
ljudske znatiželje ugrozila bi svaku mogućnost oporavka. Ali to mesto
nije moglo biti u potpunosti nepoznato. Sigurno je imalo snabdevače
koji su ga obezbeđivali potrepštinama, morali su postojati računi koji
su pratili tu aktivnost, ovlašćenja. I tu je sigurno radilo neko osoblje,
regularno zaposleno i plaćeno. Možda je jedino prihvatljivo
objašnjenje bilo da se institut zvanično drugačije zove, kao fasada, da
bi bio neprimetan.

Tako je ispovednik naišao na Centar za pomoć deci Hamelin.
Ime je bilo isto kao i ime grada iz bajke braće Grim u kojem se
jednog dana pojavio čarobni frulaš. Prema priči, svojom frulom najpre
je oslobodio stanovnike najezde miševa, a potom je, i dalje
zahvaljujući tom zvuku, odveo svu decu da bi se osvetio što ga nisu

nagradili.
Neobičan izbor, pomisli Markus. Nije bilo ničeg obećavajućeg u toj

bajci.

Institut Hamelin bio je smešten u zgradici iz prve polovine XX veka u
jugozapadnom delu grada. Bio je okružen parkom koji je, pod
svetlošću munje, pokazivao znake nemara. Zgrada od sivog kamena
nije bila mnogo velika i imala je tek dva sprata. Prozori na fasadi behu
zatvoreni daskama od tamnog drveta i bilo je očigledno da je
napuštena.

Markus je pod kišom osmatrao zgradu iza kapije od zarđalog
gvožđa. Prisećao se kratkog opisa dečaka od soli koji je dao Nikola
Gavi. Smeđe oči i kosa, uobičajen izgled. Slabašan i povučen, ali
svejedno sposoban da ulije neobičan strah. Zašto je bio tu? Šta je tako
strašno učinio? Odgovori su verovatno bili u toj zgradi. U to doba noći
mesto je odbijalo znatiželjnike svojim sumornim i melanholičnim
izgledom. Kao dečja tajna.

Markus nije mogao da čeka.
Preskočio je gvozdenu ogradu i pao na tepih od mokrog lišća.
Vetar je svejedno uspevao da ga podiže, i pomeralo se po dvorištu kao
duhovi dece koja se igraju jurke. Na kiši se mogao čuti njihov smeh od
šuštanja.
Ispovednik pođe prema ulazu.
Donji deo fasade bio je prekriven grafitima, još jedan znak da niko
nije brinuo o tom mestu. Ulazna vrata bila su zatvorena drvenim
daskama. Zato Markus pođe oko kuće, tražeći način da uđe. Na
jednom od prozora u prizemlju falila je daska. Obema nogama popeo
se na ispust klizav od kiše koja je neprestano padala. Uhvatio se za
dasku na prozoru da bi se podigao, i pazeći da se ne oklizne, uvukao
se u kroz pukotinu.
Našao se s druge strane i polako spustio na pod. Prvo je u džepu
potražio baterijsku lampu. Uključio ju je. Ispred njega je bila neka vrta
trpezarije. Tridesetak stolica od ultraplasta, sve iste, poredane oko
niskih kružnih stolova. Takva urednost odudarala je od izgleda
napuštenog mesta. Izgledalo je kao da stolice i stolovi još očekuju
nekog.

Markus siđe sa prozorske daske i osvetli pod. Cigle su bile mozaik
izbledelih boja. Krenu da istražuje i druge prostorije.

Sve su ličile jedna na drugu. Možda zato što su, osim nekih komada
nameštaja, sve bile prazne. Nije bilo vrata, a tamo gde se boja nije
skinula od vlage, zidovi su bili izuzetno beli. Osećao se jak miris buđi i
u odjeku kuće čula se kiša kako se uvlači. Institut je izgledao kao
olupina prekookeanskog broda u rukama oluje.

Markusovi koraci bili su nov zvuk u prostorijama - tužni i
usamljeni koraci gosta koji je došao suviše kasno. Pitao se šta se
dogodilo tom mestu, kakvo prokletstvo ga je zadesilo i odredilo mu
tako nedoličan kraj.

Ispovednik je, međutim, mogao da oseti čudne vibracije. Još
jednom je bio suviše blizu istini. On je bio ovde, reče u sebi prisećajući
se ljudske senke koju je primetio na zabavi u Apiji antici. Njegov put
išao je preko ovog mesta mnogo godina ranije, da bi se ukrstio sa
mojim te noći.

Pođe uz stepenice koje su vodile na gornji sprat. Stepenici su bili
nestabilni, kao da je bio dovoljan i najmanji pritisak da se sruše.
Zaustavio se na odmorištu. Kratak hodnik širio se zdesna nalevo.
Počeo je da istražuje prostorije.

Zarđali kreveti na sprat, poneka slomljena stolica. Veliko kupatilo
sa uparenim tuševima i svlačionica. Ispovednikovu pažnju privuče
soba na kraju hodnika. Ušao je i nađe se u prostoriji drugačijoj od
drugih. Zidovi su bili prekriveni nekom vrstom tapeta.

Na zidovima su bile nacrtane scene iz poznatih bajki.
Prepoznao je Ivicu i Maricu ispred kuće od marcipana. Snežanu.
Pepeljugu na balu. Crvenkapu s korpom. Devojčicu sa šibicama. Ti
likovi izgledali su kao da su izašli iz stare knjige izbledelih stranica. Ali
bilo je nešto čudno. Pomerajući snop svetlosti, Markus je shvatio o
čemu se radi.
Na licu im nije bilo radosti.
Niko se nije smejao, kao što se očekuje u bajci. Ono što je osećao
posmatrajući ih bila je neprijatnost i uznemirenost.
Udari grom najjači od svih. Ispovednik oseti potrebu da napusti
prostoriju. Ali dok je izlazio, zgazio je nešto đonom cipele. Uperio je
svetlo i ugleda na podu kapljice voska. Vodile su odatle u pravilnom
nizu. Markus ih nađe i u hodniku, vodile su nadole. Odluči da ih prati.

Odvele su ga sve do tesnog prostora ispod stepenica, gde se trag
završavao ispred malenih drvenih vrata. Ko god da je došao dotle sa
svećom u ruci, išao je i dalje. Ispovednik uhvati kvaku. Bila su
otvorena.

Uperio je lampu. Pred njim je bio lavirint sobica i hodnika.
Izračunao je da su zauzimale mnogo veći prostor od gornja dva
sprata, kao da je zgrada zapravo bila uronjena u zemlju i da je vidljiv
bio samo njen manji deo.

Nastavio je dalje. Kapljice voska bile su jedini način da se
orijentiše, inače bi se sigurno izgubio. Na zemlji su umesto cigala bili
komadi maltera. I osećao se jak miris kerozina koji je, najverovatnije,
poticao iz starih kotlova.

Tu dole bio je odložen nameštaj starog instituta. Dušeci koji su
budali u mraku i vlagom tiho ishabani komadi nameštaja. Podrum je
bio ogroman stomak koji ih je lagano vario da bi uništio svaki njihov
trag.

Ali bilo je i mnogo igračaka. Pajaci korodirali od rđe, autići, konjić.
Konstrukcije od drveta, plišani meda izlizanog materijala, ali sa dva
živahna oka. Hamelin je bio nešto između zatvora i psihijatrijske
ustanove, ali ti predmeti podsećali su ispovednika da je to bilo i mesto
za decu.

Posle kratkog vremena, trag voska uvuče se u jednu od prostorija.
Markus je osvetli. Nije mogao da veruje.

To je bio arhiv.
Prostorija je bila prepuna kartoteka i gomila papira. Bili su
predani duž zida i ispunjavali su sredinu sobe, sve do plafona. Ali
vladao je haos.
Ispovednik približi lampu da bi pročitao natpise na fiokama. Na
svakoj je bio naznačen samo datum. Zahvaljujući tome mogao je da
zaključi da je Hamelin bio u funkciji petnaest godina. Potom je, iz
nekog nepoznatog razloga, zatvoren.
Markus poče da istražuje dokumente, izvlačeći ih nasumice,
ubeđen da mu neće biti potrebno mnogo da shvati da li su značajni. Ali
pošto je pročitao nekoliko redova s listova uzetih nasumice, shvatio je
da to što je imao pred sobom u neredu nije bio običan arhiv

medicinskih kartona i birokratskih dokumenata.
Bio je to dnevnik profesora Jozefa Kropa.
Tu su bili odgovori na sva pitanja. Ali upravo je obimnost tog

izvora informacija bila najveća prepreka u potrazi za istinom. Bez
logičkog kriterijuma, Markus je morao da veruje u slučajnost. Poče da
pregleda Kropove sveske.

„Kao i odrasli, i deca imaju prirodnu sklonost da ubijaju“, zapisao
je psihijatar, „koja se obično manifestuje u pubertetu. Adolescenti su,
naime, odgovorni za mnoge masakre u školama, koji su izvršeni
vatrenim oružjem i s nemilosrdnom hladnokrvnošću. Školskim
ubicama pridružuju se i ubice iz bandi, deca koja stupaju u bandu i
ubijaju s utehom da pripadaju čoporu.“

Ali Krop je išao dalje, analizirajući fenomen ubistva u doba
nevinosti i čistoće duha.

Rano detinjstvo.

12

Tokom petnaest godina, koliko je postojao, kroz Hamelin je prošlo
tridesetak dece.

Zločin je uvek bio isti. Ubistvo. Iako nisu svi bili ubice. Neki su
samo ispoljavali „izraženu sklonost ka ubistvu“, ili su bili uhapšeni pre
nego što su postigli cilj, ili su pokušali pa nisu uspeli.

Imajući u vidu uzrast krivaca, trideset je bio veliki broj. Priču o
tome šta su počinili nisu pratile fotografije i nije bilo imena.

Identitet svakog od njih bio je skrivan bajkom.
„Deca su surovija od odraslih kada ubijaju: nevinost je njihova
maska“, pisao je Jozef Krop. „Kada stignu ovde, izgledaju potpuno
nesvesni težine onoga što su uradili ili su se spremali da urade. Ali
nevinost njihovog ponašanja je samo obmana. Pomislite, na primer, na
dete koje muči malog insekta: odrasli će ga upozoriti, ali će misliti da
se igra, jer se uvek smatra da dete nije u stanju da u potpunosti shvati
razliku između dobra i zla. Deo deteta, međutim, zna da je ono što radi
pogrešno i oseća skriveno sadističko zadovoljstvo.“
Markus poče da čita preskačući delove.
Dečak od slame imao je dvanaest godina i nije imao osećanja. U
stvarnosti, samohrana majka ga je poverila tetki i teči, jer nije mogla
da se brine o njemu. Jednog dana je na igralištu sreo dete od pet
godina, i iskoristivši nepažnju bebisiterke koja ga je čuvala, ubedio ga
je da ga prati do napuštenog gradilišta. Tamo ga je odveo blizu otvora
cisterne, koja je bila zakopana u zemlju nekoliko metara, i potom ga
gurnuo. Mlađe dete polomilo je obe noge, ali nije odmah umrlo.
Naredna dva dana, dok su ga svi tražili i mislili da ga je neko oteo,
pravi krivac se više puta vraćao na gradilište i sedeo bi na ivici
cisterne, slušajući plač i dozivanje u pomoć - kao da je to mušica
zarobljena u tegli. Sve dok trećeg dana jauci nisu prestali.
Dečak od prašine imao je sedam godina. Dugo je bio jedinac, zato
nije prihvatio rođenje mlađeg brata - neprijateljski stranac koji je
prekidao lanac porodične ljubavi. Jednog dana iskoristio je nepažnju
majke, uzeo je novorođenče iz kolevke i odneo ga u kupatilo,

potopivši ga u kadu pimu vode. Majka ga je zatekla gde nepomično
posmatra mlađeg brata kako se davi, i uspela je da spase mališana u
poslednjem trenutku. Čak i suočen s dokazima, dečak od prašine
uporno je tvrdio da on s tim nema nikakve veze.

Prema Kropovom mišljenju, ubistvo se ponekad dešavalo u stanju
otuđenosti uma od stvarnosti. „Tokom samog čina se primećuje pravo
pravcato bežanje od realnosti, gde se žrtva posmatra kao predmet, a
ne kao ljudsko biće. To objašnjava amneziju koja često usledi posle
zločina s mladim počiniocem, koji nije sposoban da se seti onoga što je
uradio ili da oseti sažaljenje ili kajanje.“

Markus je razumeo zašto su vlasti držale u tajnosti te slučajeve. To
je bila tabu tema. Širenje takvih priča uznemirilo bi javnost. Zbog toga
su osnovani posebni sudovi, postojali su poverljivi dokumenti i sve je
bilo maksimalno poverljivo.

Bilo je tri dečaka od vetra i svi su imali deset godina. Njihova žrtva
bio je čovek od pedeset godina, putujući trgovac, koji je imao ženu i
dvoje dece, išao je auto-putem vraćajući se kući jedne obične zimske
večeri. Kamen bačen s nadvožnjaka na vetrobran njegovih kola
probušio mu je lobanju i ostavio duboku rupu umesto lica. Trojica
dečaka odgovornih za to delo bili su identifikovani čim su pregledani
snimci sigurnosnih kamera postavljenih iznad mosta. Kako se činilo,
njihova smrtonosna igra trajala je nekoliko nedelja. Uništili su
nekoliko vozila a da ih niko nije primetio.

Dečak od vatre imao je osam godina. Kada je izgoreo ruku
petardom, roditelji su mislili da je to samo nesrećan slučaj, ali on je
hteo da na sebi ispita misterioznu moć plamena - bilo je nečeg slatkog
u dubini tog bola. Već neko vreme posmatrao je beskućnika koji je
noći provodio u napuštenim kolima na parkingu. Polio ih je
kanisterom benzina, koji je ukrao iz očeve garaže, i zapalio. Beskućnik
je imao teške opekotine na 70% tela.

Komentarišući ove zločine, Jozef Krop nije bio blagonaklon, već je
pokušavao da istakne skrivene motive. „Mnogi se pitaju kako dete,
ljudsko biće samo po sebi smatrano čistim, može da počini tako
neljudski gest kao što je ubistvo. Pa ipak, za razliku od ubistava koje
počine odrasli, u kojem mogu da se razlikuju dve figure - ubica i žrtva,
u onima koje počine deca sam ubica je istovremeno i žrtva. Obično
žrtva oca koji je odsutan, koji kažnjava ili pokazuje malo ljubavi. Ili

dominantne majke, ili bezosećajne, ili koja se ponaša zavodnički
prema sinu. Dete koje trpi ugnjetavanje ili nasilje u porodici, koje
roditelji omalovažavaju, neminovno se oseća krivim za to, misli da
zaslužuje da ga maltretiraju. Zato bira nekog svog vršnjaka koji je
sličan njemu, ranjiv i nezaštićen, i ubija ga jer je naučio da najslabiji
uvek mora da plati. Zapravo, mali ubica na taj način kažnjava sebe i
svoju nemogućnost da reaguje na poniženja.“

To je bio slučaj dečaka od kamena, kog su roditelji maltretirali od
najranije dobi, iskaljujući na njemu sopstvene frustracije. Njih dvoje
su prijatelji izuzetno cenili, da bi budili sumnju. U očima drugih ljudi,
njihov sin jedinac bio je nespretan ili jednostavno nije imao sreće, jer
su mu se stalno dešavale sitne nezgode koje bi prouzrokovale modrice
i lomove. Sve dok upravo to usamljeno dete nije našlo najboljeg
prijatelja. Taj odnos bio je pozitivna stvar u njegovom životu i on je
postao srećan i počeo je da se oseća kao drugi. Pa ipak, jednog dana
namamio je prijatelja u podrum svoje bake, vezao ga je i polomio mu
kosti ruku i nogu velikim čekićem. Potom mu je nožem napravio
nekoliko rezova. Na kraju mu je probušio stomak zašiljenim
komadom gvožđa - „Morao sam to da uradim, jer on nikako nije hteo
da umre“.

Markus, koji je zbog amnezije uklonio svoj prethodni život,
uključujući i detinjstvo, bio je primoran da se zapita kada je tačno kao
dete shvatio pojmove dobra i zla, i da li je i on kao mali bio u stanju da
čini slična nemilosrdna dela. Ali nije umeo da odgovori na pitanje.
Zato ponovo poče da traži priču koja ga je više zanimala.

Ali među hartijama se još nije pominjao dečak od soli i zločin koji
je počinio. Ispovednik je ponovo pregledao kartoteku i gomilu
dokumenata oko sebe. Potraga će dugo trajati. Prešao je preko
prostorije baterijskom lampom, nadajući se da će mu nešto zapasti za
oči. Zaustavio se pred poluotvorenom fiokom drvene komode.
Približio se, bila je puna starih video-kaseta. Izvuče je - iako je nešto
unutra pružalo otpor. Položio ju je na pod i sagnuo se da proveri njen
sadržaj.

Svaka video-kaseta na poleđini imala je nalepnicu - Agresivna
psihoza, Antisocijalni poremećaj ličnosti, Mentalna zaostalost otežana
nasiljem. Bilo ih je bar trideset.

Markus poče da traži da li je među bolestima bila i neka koja je

mogla da odgovara opisu dečaka od soli koji mu je dao Nikola Gavi:
seksualni poremećaji, latentna agresija, velika sposobnost
samoobmane, izuzetno visok koeficijent inteligencije. Bio je toliko
usredsređen na traženje da mu lampa ispade iz ruku na pod. Kada se
sagnuo da je dohvati, međutim, primeti da je snop svetlosti osvetlio
nešto u ćošku.

Dušek bačen na zemlju, gomila dronjaka i stolica primaknuta zidu
na kojoj su stajale sveće i plinski rešo za kampovanje. Odmah je
pomislio na sklonište nekog beskućnika, ali potom primeti da je uz
nogare stolice bilo još nešto.

Par cipela. Plavih.

Nije imao vremena da reaguje, jer je osetio da se nešto vuče iza
njegovih leđa. Pomerio je lampu da osvetli. Neki starac.

Imao je kosu sedu kao mesečina i plave prodorne oči. Zbog bora
na licu izgledao je kao figura od voska. Netremice ga je gledao s
čudnim osmehom na usnama.

Markus se pridiže, lagano. Ali starac se nije pomerao. Jednu ruku
krio je iza leđa.

To je bio isti čovek koji je ubio Kozma Barditija, nožem napao
Nikolu Gavija i njega udario u potiljak u vili u Apiji antici. A on nije bio
naoružan.

Starac konačno pokaza šta je skrivao.
Mali plavi upaljač od plastike.
Njime se prekrsti naopako i otrča u mrak.
Markus je pokušao da ga potraži lampom i ugleda samo senku
koja beži i izlazi iz sobe. Posle nekoliko trenutaka oklevanja, pošao je
za njim, ali čim je krenuo hodnikom, osetio je u vazduhu da je miris
kerozina starih kotlova odjednom postao mnogo jači. Veliki plamen
podiže se odnekud u tom lavirintu. Mogao je da primeti zaslepljujuću
svetlost.
Markus se kolebao. Morao je odmah da beži, inače će ostati tu
zarobljen i biće živ spaljen. Ali deo njega je znao da, ako bi izašao bez
odgovora, neće postojati drugi način da se zaustavi zlo koje je mučilo
Rim. Zato se, svestan rizika kom se izlagao, vratio nazad u arhiv.
Ponovo se nagnuo nad fioku koju je pretraživao i poče da izvlači

video-kasete, brzo odbacujući one koje ga nisu zanimale. Sve dok mu
jedna ne privuče pažnju.

Na nalepnici je bilo napisano Mudri psihopata.
Markus je uvuče pod jaknu i potrča prema izlazu.

Hodnici su svi izgledali isto i brzo su se ispunjavali oštrim i gustim
dimom. Ispovednik je prekrio usta i nos okovratnikom i pokušavao da
se priseti puta kojim je došao, ali bilo je prokleto teško. Snop svetlosti
baterijske lampe već se sudarao sa crnim zidom čađi.

Krenuo je četvoronoške, da bi disao lakše. Osećao je kako oko
njega toplota raste, i kako ga plamenove prate, opsedajući ga. Podigao
je pogled i primetio da je dim išao u jednom pravcu, kao da je našao
izlaz. Uspravi se i pođe za njim.

Teško je disao i povremeno je bio primoran da se zaustavi i
nasloni na zid da bi kašljao. Ali posle nekog vremena, kada mu se već
činilo da se nikada neće završiti, konačno pronađe stepenice koje su
vodile gore. Pođe da se penje, s vatrom koja je gutala sve oko sebe.

Kada je stigao u prizemlje, primetio je da će plamen uskoro i njega
zahvatiti. Zato nije mogao da izađe tamo odakle je ušao; rizik je bio da
će umreti od gušenja na nekoliko koraka od spasenja. U tom trenutku
to mu se učini kao nepodnošljiv apsurd. Shvatio je da će, ako želi da
uspe, morati da se popne i prevari dim, da ga pretekne.

Ponovo se našao na prvom spratu i s malo daha koji je imao, uspeo
je da stigne do prostorije sa zidovima prekrivenim prizorima iz bajki.
Toplota je, međutim, stigla tu pre njega i bila je nepodnošljiva: tapete s
crtežima počele su da se odvajaju od zidova.

Markus je osećao da nema mnogo vremena, zato poče da šutira
drvene ploče koje su zatvarale prozore. Jedan, dva, tri udarca, dok se
svetlost koja je najavljivala dolazak plamenova već primećivala u
hodniku. Na kraju ploča popusti i pade u prazninu. Markus se uhvati
za dasku na prozoru i spremao se da uroni u tamu nevremena, kada se
ispod tapeta sa crtežima bajki pojavi figura. Bila je impozantna i
pojavljivala se kao preteča senka.

Figura čoveka, ali bez očiju i s glavom vuka.

13

Kiša koja je padala u Rimu cele noći narednog jutra bila je samo bledo
sećanje.

Slabašno sunce obasjavalo je Baziliku Svetog Pavla izvan zidina,
drugu po veličini, odmah posle Bazilike Svetog Petra.

U njoj je grob apostola Pavla, kog su, prema predanju, mučili i
nekoliko kilometara odatle odrubili glavu. Bazilika je na levoj obali
Tibra, iza Aurelijanovih zidina, po kojima je i poznata. Često je bila
korišćena za svečane ceremonije kao što su državne sahrane.
Trenutno je tu bila sahrana Pije Rimonti i Stefana Karbonija,
policajaca koje je brutalno ubio Monstrum iz Rima dve noći ranije.

Crkva je bila puna ljudi, tako da se nije moglo ući. Bio je prisutan
sam vrh policije i predstavnici različitih organa vlasti, ali i mnogi
građani koji su došli da odaju počast žrtvama užasnog zločina.

Pod kolonadom oko bazilike bile su raspoređene televizijske ekipe
koje su beležile događaj za nacionalne dnevnike. Ispred ulaza je bio
spreman počasni odred policajaca u svečanim uniformama, koji će
dati poslednji pozdrav preminulima.

Sandra je ostala napolju, zajedno sa mnogim kolegama, i
posmatrala je sve sa osećanjem pomirenosti i ubeđena da i ubica uživa
u tom prizoru koji je priređen njegovom zaslugom.

Bila je u civilu i sa sobom je imala mali digitalni foto-aparat kojim
je fotografisala prisutne. Isto su radile i ostale kolege forenzički
fotografi, pomešani sa masom unutar i van bazilike. Tražili su
sumnjivu osobu ili ponašanje. Nadali su se da je Monstrum odlučio da
učestvuje u ceremoniji, da bi osetio zadovoljstvo što je još uvek
slobodan i nekažnjen.

Nije tako glup, reče Sandra za sebe. Nije ovde.
Poslednji put bila je na sahrani kada joj je umro muž. Ali pomisao
na taj daleki dan nije imala nikakve veze s bolom zbog gubitka. Dok je
pratila Davidovu sahranu, nije mogla da izbaci iz glave da je zvanično
udovica.
Reč koja joj nije priličila, a još manje njenim mladim godinama. Taj

izraz ju je nervirao. Niko ga još nije upotrebio u njenom prisustvu, ali
nije mogla izbeći da vidi sebe na taj način.

Sve dok nije došla do rešenja misterije o smrti čoveka kog je
volela, nije se otarasila te titule. Niti njegovog neprijatnog prisustva.
Niko to ne želi da prizna, ali smrt voljene osobe ponekad nas proganja
kao neki dug koji ne možemo da vratimo. Zato se još sećala osećaja
slobode kada ju je njen David konačno pustio.

Ali bilo je potrebno još vremena da bi prihvatila da neki drugi
muškarac uđe u njen život. Ljubav potpuno drugačija i potpuno
drugačiji način na koji voli. Druga četkica za zube u kupatilu, novi
miris na jastuku.

Ali sad više nije bila sigurna u Maksa, a nije znala kako to da mu
kaže. I što je više pokušavala da ubedi sebe da je on pravi čovek i da
podseća sebe koliko je savršen, više je u njoj rasla potreba da sve
prekine.

Te misli bile baš su sada najjače, na dan sahrane njene koleginice
Pije Rimonti. Šta bi se desilo da je ona bila na njenom mestu u tim
kolima i izigravala mamac za monstruma? Koje slike bi joj se ukazale
pred očima i za čim bi žalila u poslednjim trenucima života?

Sandra se plašila da odgovori. Ali možda je, zahvaljujući baš tim
nesnosnim mislima, podigavši foto-aparat da bi uhvatila grupu ljudi,
primetila da je fotografisala i Ivana, Pijinog momka, koji se čudno
udaljavao iz bazilike, užurbano, mnogo pre kraja ceremonije.

Sandra ga je pratila pogledom i vide ga kako prolazi ispod
kolonade, ide u bočnu uličicu i približava se parkiranim kolima. Čak i
sa te udaljenosti, delovao je uznemireno. Ko zna, možda nije mogao
da podnese bol pa je pobegao. Ali pre nego što je stigao do kola,
učinio je nešto što je Sandri posebno privuklo pažnju.

Ljutito je izvadio mobilni telefon iz džepa jakne i bacio ga u kantu
za đubre.

Sandra se priseti reči ispovednika o anomalijama. A to ponašanje
svakako je bilo anomalija. Na trenutak je oklevala, ali potom odluči da
ode da popriča s njim.

Pre tog tragičnog događaja videla ga je samo jednom, dok je čekao
Piju da završi smenu. Ali u poslednja dva dana često je dolazio u

stanicu. Izgledalo je da nije imao mira zbog toga kako se sve desilo,
osećao se na neki način odgovornim što nije zaštitio svoju ženu.

„Zdravo. Ti si Ivan, je li tako?“, poče Sandra.
On se okrenu i pogleda je. „Da, ja sam.“
„Zovem se Sandra Vega, Pijina koleginica.“ Osetila je obavezu da to
kaže jer se približila. „Nije lako, znam. Ja sam pre nekoliko godina
prošla kroz to kada je moj muž umro.“
„Žao mi je“, bile su jedine njegove reči, jer možda nije znao šta
drugo da joj kaže.
„Videla sam te da žurno izlaziš iz crkve.“ Sandra primeti da je na tu
rečenicu Ivan instinktivno pogledao kantu u koju je malopre bacio
mobilni.
„Da, jeste... Nisam mogao više.“
Sandra je pogrešila, u njegovom glasu nije bilo bola ili ljutnje.
Samo je žurio. „Uhvatičemo ga“, reče. „Neće ostati nekažnjen. Na kraju
ih uvek uhvatimo.“
„Znam da će tako biti“, reče Ivan, ali neubedljivo, kao da ga to
zapravo i ne zanima.
Ton i stav nisu bili u skladu s predstavom koju je o njemu imala do
tog trenutka: momak koji hoće pravdu po svaku cenu. Sada je,
međutim, Sandra imala utisak da hoće nešto da sakrije. A i zato što je i
dalje bacao pogled na kantu za đubre. „Mogu li da te pitam zašto si
otišao sa sahrane?“
„Već sam ti odgovorio.“
„Pravi razlog“, insistirala je ona.
„Nije tvoja stvar“, odgovorio je ljutito.
Sandra ga je gledala ćuteći nekoliko sekundi, koje su, bila je
sigurna, njemu izgledale kao večnost. „U redu, izvini“, reče pre nego
što se udaljila. „Žao mi je zbog toga što proživljavaš.“
„Čekaj...“
Sandra zastade i ponovo se okrenu.
„Jesi li dobro poznavala Piju?“, pitao ju je potpuno drugačijim,
tužnijim tonom.
„Ne tako dobro kao što bih htela.“
„Ovde blizu je jedan bar.“ Pogledao je u zemlju, a potom dodade:
„Da li bi htela da porazgovaramo malo?“
Isprva, Sandra nije znala šta da odgovori.

„Ne nabacujem ti se“, reče on podigavši ruke kao da se izvinjava.
„Ali imam potrebu da ovo kažem nekome...“

Sandra ga dobro pogleda: kakav god teret da je Ivan nosio u sebi,
zasluživao je da mu neko pomogne da ga se oslobodi. Možda je s
nepoznatom osobom bilo lakše. „Moram da završim posao. Ali idi ti,
naći ćemo se kasnije.“

Prošlo je još sat pre nego što je Sandra završila sve obaveze. Sve to
vreme pitala se kakav je teret pritiskao tog čoveka i da li je bio teži od
njenog zbog toga što nije imala hrabrosti ništa da kaže Maksu. Potom,
kao što je i obećala, došla je u bar.

Sedeo je za stolom i pio žestoko piće. Čim ju je ugledao, kao da se
probudio, u njegovom pogledu videlo se neko čudno očekivanje.

Sandra sede preko puta njega. „Dakle, šta se dešava?“
Ivan prevrnu očima kao da traži reči. „Ja sam đubre. Ogromno
đubre. Ali voleo sam je.“
Pitala se zašto je počeo na taj način, ali pustila ga je da priča, ne
prekidajući ga.
„Pija je bila dobra osoba, nikada me ne bi povredila. Govorila je da
je naša veza važnija od bilo čega. Čekala je samo da je pitam da se uda
za mene. Ali ja sam sve upropastio...“
Sandra primeti da Ivan nije mogao da je gleda u oči. Ispružila je
ruku i spustila na njegovu „Ako je nisi više voleo, nije tvoja krivica.“
„Ali ja je jesam voleo“, reče on glasnije. „Ali te noći kada je umrla,
ja sam bio sa drugom.“
Sandra je bila šokirana tim otkrićem. Lagano povuče ruku.
„Bio sam u vezi s drugom devojkom, trajalo je više od godinu dana.
A i nije bilo prvi put.“
„Mislim da ne bi trebalo da slušam ovo.“
„Naprotiv.“
Izgledalo je kao da je moli.
„Te noći sam znao da je Pija dežurna i da ne može da me zove,
tako da sam to iskoristio da se vidim s tom drugom devojkom.“
„Ozbiljno, sad je dosta.“ Nije imala ni najmanju želju da čuje
ostatak priče.
„Ti si policajka, zar ne? Onda moraš da me saslušaš.“

Sandra je bila zbunjena tim ponašanjem, ali pustila ga je da
nastavi.

„Nisam ranije ništa rekao jer sam se plašio da će svi misliti da sam
govno. Šta bi rekli za mene naši prijatelji, njeni roditelji? I svi ostali?
Ta priča bi završila na televiziji, svi bi sebi dali za pravo da mi sude.
Bio sam kukavica.“

„Šta nisi rekao?“
Ivan je pogleda, njegove oči bile su prepune straha i Sandra se
plašila da će se zaplakati.
„Primio sam poziv s Pijinog broja te noći kad je umrla.“
Sandra oseti kako joj se jeza penje uz noge, a potom uz leđa. Nije
bilo tačno da monstrum na drugom mestu zločina nije ništa ostavio za
njih. Nešto je bilo. „Šta govoriš?“
On zavuče ruku u džep, potom na sto spusti mobilni. Vrlo
verovatno je to bio onaj koji je malopre bacio. Lagano ga je gurnuo ka
njoj. »Bio je ugašen“, reče. „Ali sam posle našao poruku u govornoj
pošti.“

14

Potražio je sklonište u jednoj od sigurnih kuća.
Jednoj od mnogih u vlasništvu Vatikana raštrkanih po Rimu. To su

bile sigurne adrese, obično prazni stanovi u proverenim zgradama. U
slučaju potrebe, tu se mogla naći hrana, lekovi, krevet na kojem se
mogao odmoriti, kompjuter povezan na internet, a pre svega telefon.

Te noći Markus se poslužio njime da pozove Klementea, rekavši
mu da mora da priča s njim.

Prijatelj se pojavio oko jedanaest pre podne. Kada je ispovednik
otvorio vrata, bilo je kao da se ogleda u ogledalu, jer je po
Klementeovom izrazu lica shvatio kakav je efekat imao njegov izgled
imao.

„Ko te je tako sredio?“
Markus je pretrpeo potres mozga one noći na žurci u vili u Apiji
antici, potom ga je napao Nikola Gavi i na kraju je za dlaku uspeo da
pobegne iz požara skočivši kroz prozor. Zbog pada je imao nekoliko
ogrebotina po licu, a zbog dima kojeg se nadisao, još je teško disao.
„Nije ništa“, umanjio je ispovednik ozbiljnost svog stanja dok je
uvodio gosta koji je vukao crnu torbu na točkiće. Ušli su u jedinu
nameštenu sobu u kući. Seli su na ivicu razmeštenog kreveta, na
kojem je Markus poslednjih sati pokušavao da odspava malo, ali bez
uspeha.
„Trebalo bi da odeš kod lekara“, reče Klemente dok je smeštao
torbu pored sebe.
„Uzeo sam nekoliko aspirina, biće dovoljno.“
„Jesi li bar jeo nešto?“
Markus ne odgovori jer mu prijateljska pažnja trenutno nije
smetala.
„Jesi li još uvek na mene?“ Klemente je mislio na obustavljenu
istragu o smrti časne sestre u vatikanskim vrtovima.
„Ne želim o tome da pričam“, odmah ga prekide. Ali svaki put kad
su se sretali, ponovo bi video sliku tela bez udova.
„U pravu si“, reče Klemente. „Moramo se pozabaviti Monstrumom

iz Rima, to je hitnije od bilo kog drugog slučaja.“
Hteo je da deluje odlučno i Markus reši da ga prati.
„Ubistvo dvoje policajaca usledilo je posle napada u šumi u Ostiji

pre nekoliko dana“, reče Klemente. „Prošlo je još dva dana: ako ubica
prati jasno određen program, sigurno je napao ove noći.“

„Ali noćas je padala kiša“, reče ispovednik.
„Pa?“
„Dečak od soli, sećaš se? On se plaši vode.“

Ideja mu se javila te noći, dok se udaljavao kroz kišu od Hamelina.
Potreba da ponavlja ubistva, karakteristična za serijske ubice, bila je
uslovljena jasno utvrđenim stadijumima. Fantazija, planiranje,
delanje. Pa ipak, pošto napadne, ubica je obično uspevao da zadovolji
nagon grabljivca sećanjem, koje je moglo da mu garantuje osećaj
zadovoljstva na neki manje-više duži period. U ovom slučaju,
međutim, kratki interval između dva događaja pokazivao je da ubica u
glavi ima veoma jasan plan. I da su smrti koje su usledile jedna za
drugom bile samo etape puta koji ima svoj cilj, ali koji je trenutno
nepoznat.

Impuls da ubija nije bio uslovljen nekom potrebom, već ciljem.
Šta god da je njegov cilj, Monstrum iz Rima poštovao je ulogu koju
je sebi dao. Poruka koju je pokušavao da prenese bila je da dečak od
soli iz Kropovog instituta uopšte nije bio izlečen od svoje bolesti.
Naprotiv, sublimirao ju je.
„Poštuje scenario“, reče Markus. „A kiša je deo njega. Proverio
sam: i večeras će padati kiša. Ako sam u pravu, ponovo će napasti tek
sutra uveče.“
„Koliko smo onda u prednosti? Trideset šest sati?“ pitao je
Klemente. „Samo trideset šest sati da bismo shvatili kako funkcioniše
njegov um. Svakako možemo reći da je veoma lukav. Sviđa mu se da
ubija, sviđa mu se da začudi, želi da poseje paniku, ali još ne znamo šta
je njegov motiv. Zašto bira baš parove?“
„Bajka o dečaku od soli“, reče i potom pojasni prijatelju priču o
knjigama koje je profesor Jozef Krop koristio na Hamelinu kao
terapiju. „Ja mislim da monstrum pokušava da nam ispriča ličnu priču.
Ubistva nisu ništa drugo do poglavlja tog pripovedanja. On je sastavlja

u sadašnjosti, ali ona koju pokušava da nam otkrije mora biti neka
stara priča, sastavljena od bola i nasilja.“

„Ubica pripovedač.“
Serijske ubice obično su bile podeljene u kategorije prema načinu
napadanja i prema motivu koji ih je pokretao. Pripovedači su
potkategorija opšte kategorije vizionara, koji ubijaju upravljani alter
egom s kojim su komunicirali i od kog su dobijali instrukcije u obliku
vizija ili glasova.
Pripovedači, međutim, imaju potrebu za publikom. Kao da
neprestano traže saglasnost za ono što su radili, pa makar i u vidu
užasa.
To je bio motiv zbog kog je monstrum ostavio poruku u
ispovedaonici pet dana pre nego što je napao.
„...jednom... Dogodilo se noću... I svi su primetili gde je bio zariven
njegov nož... Došlo je njegovo vreme... deca su umrla... lažni nosioci lažne
ljubavi... i on je bio nemilosrdan prema njima... dečak od soli... ako ga
niko ne zaustavi, sam neće stati.“
„U Crkvi Svetog Apolinarija govorio je u prošlom vremenu, kao u
bajci“, reče Markus. „I prva rečenica, kojoj nedostaje početak, u stvari
glasi Bio jednom.“
Klemente je počinjao da shvata.
„Neće stati dok ne budemo shvatili značenje njegove priče“,
dodade Markus. „Ali monstrum trenutno nije naš jedini problem.“
Bilo je kao da se bore na dva fronta.
S jedne strane nemilosrdni ubica. S druge nekoliko pojedinaca koji
su nastojali da zamagle događaj, ubijajući i skrećući sa tragova. Čak i
po cenu sopstvenog života. Zato zanemariše ubicu pripovedača i
posvetiše se tom drugom aspektu. Markus je iskoristio trenutak da bi
Klementea upoznao sa svojim otkrićima.
Počeo je od Astolfija, koji je sklonio dokaz s prvog mesta zločina.
Možda figuricu od soli. Potom mu je ispričao o Kozmu Barditiju i kako
je našao prvi trag: bajku o dečaku od stakla, koju mu je prodao Nikola
Gavi.
Upravo pitanje koje je Barditi unaokolo postavljao skrenulo je na
njega pažnju onoga ko ga je potom ubio, simulirajući samoubistvo.
Ista osoba koja je pokušala da eliminiše Nikolu Gavija ubodom nožem
i koja je napala Markusa na zabavi u vili: čovek s plavim cipelama,

starac s plavim očima, koji je živeo u podrumu Hamelina.
„Astolfi i taj starac dokaz su da neko pokušava da sakrije istinu i

zaštiti monstruma“, zaključi Markus.
„Zaštiti? Kako možeš to da kažeš?“
„Više je osećaj. Monstrum ima potrebu za publikom, sećaš se?

Sviđa mu se da se oseti nagrađenim. Zato sam siguran da sam ga one
noći sreo u vili u Apiji antici. Bio je tamo sa svojim foto-aparatom,
uživao je tajno u prizoru sopstvenog slavljenja. Kada je shvatio da sam
ga primetio, pobegao je. Dok sam ga pratio, palo mi je na pamet da se
prekrstim naopako, kao što sam video da Astolfi radi u šumi u Ostiji,
dok je otkopavao figuricu od soli koju je sakrio

„I onda?“
„Predvideo sam nekakvu reakciju, ali čovek s foto-aparatom me je
samo zbunjeno pogledao, kao da mu taj gest ništa ne znači.“
„Ali čovek s plavim cipelama, taj starac, prepoznao je znak
obrnutog krsta i zato te je napao i ostavio bez svesti u dvorištu vile. Je
li tako?“
„Mislim da jeste.“
Klemente malo promisli o tome. „Monstruma štite, ali on ne zna za
to... Zašto?“
„Doći ćemo i do toga“, obeća Markus. „Mislim da me je odlazak u
Hamelin usmerio na pravi put.“ Poče da hoda po sobi, naprežući se da
da smisao onome što je prethodne noći video. „U podrumu se starac se
prekrstio naopako, a potom je otrčao i podmetnuo požar. Naizgled
ludost, ali mislim da nema nikakve veze sa ludošću. Mislim da je,
naprotiv, to bio dokaz. Da, hteo je da mi demonstrira svoju rešenost
da sačuva tajnu. Mislim da nije preživeo: ostao sam van vile da bih se
uverio u to, ali niko odatle nije izašao. Na kraju krajeva, i ja sam jedva
uspeo da se spasem.“
„Kao i Astolfi, draže mu je bilo da sebi oduzme život nego da
progovori.“ Klemente je, međutim, bio zbunjen. „Kakve onda prirode
može biti ta tajna?“
„U jednoj prostoriji instituta, iza tapeta s likovima iz bajki, bila je
sakrivena slika figure: čoveka s glavom vuka“, podseti ispovednik.
„Moraš da mi nešto pronađeš: moraš da nađeš značenje tog simbola.
Šta predstavlja? Siguran sam da je s njim povezano neko nasleđe.“
Klemente se slagao. „To je jedini trag koji si pronašao na

institutu?“
Markus pokaza na crnu torbu koju je prijatelj doneo sa sobom.

„Poneo si video-rekorder?“
„Kao što si mi tražio.“
„Našao sam video-kasetu. Jedino što sam uspeo da spasem od

požara, ali mislim da je vredelo.“ Markus je uze sa stolice i dade je
prijatelju, koji pročita nalepnicu:

MUDRI PSIHOPATA

Potom objasni: „Mali pacijenti nisu koristili svoja imena i nisu znali
imena drugih, Krop im je davao nadimke iz bajke koja je izabrana za
terapiju. Namera doktora bila je da ponovo izgradi ličnost deteta.
Nikola Gavi, na primer, bio je krhak i opasan kao staklo. Dečak od soli
u bajci bio je najinteligentniji od svih, ali baš zbog toga su ga svi
izbegavali: uništavao bi sve što bi dodirnuo. Gavi je rekao čak i da je
imao izuzetno visok koeficijent inteligencije...“

Klemente poče sam da zaključuje. „Hrist je definisao svoje učenike
kao so zemlje baš da bi istakao vrednost njihovog znanja: njima je bila
otkrivena božja istina. Od tada, so je postala sinonim za mudrost“,
zaključi. „Dečak od soli, naime, i jeste inteligentniji od svih.“

„Mudri psihopata“, reče Markus. „Mislim da je na ovoj video-kaseti
monstrum kada je još bio dečak.“

15

Laboratorija za tehničku analizu - LTA - rimske policije bila je među
najnaprednijim u Evropi. Njena aktivnost prostirala se od dekodiranja
DNK do elektronske istrage.

Vodio ju je Leopold Strini, tridesetpetogodišnji stručnjak s prvim
znacima ćelavosti, debelim naočarima i bledom puti. „Ovde vršimo
dešifrovanje i obnavljamo sadržaj prisluškivanja prostorija i telefona“,
objašnjavao je Sandri. „Ako, na primer, snimak ima prekide, LTA je u
stanju da ih svojim uređajima popuni tačnim rečima. Kao što na
fotografiji napravljenoj u mraku možemo da učinimo da se slika
pojavi kao da je dan.“

„Kako je to moguće?“ pitala je ona.
Strini se približi jednom od terminala koji su bili u prostoriji i
pokaza na monitor zadovoljnog izgleda. „Zahvaljujući izuzetno
moćnom i naprednom sistemu programa, mogućnost greške je 0,009.“
Kompjuteri su bili prava tajna tog mesta. Laboratorija je bila
opremljena tehnologijom koju niko drugi - nijedna državna ustanova
ili privatno udruženje - nije imao. Velika prostorija nalazila se u
podrumu policijske stanice. Nije bilo prozora i radio je klima-uređaj
koji je održavao stalnu temperaturu da sofisticirana oprema ne bi bila
oštećena. Serveri koji su podnosili svu tu tehnologiju, međutim, bili su
smešteni na dubinu od celih sedam metara ispod temelja stare zgrade
u Ulici San Vitalea.
Sandra je pomislila da je to mesto bilo nešto između laboratorije
za biologiju - sa velikim stolom sa mikroskopima i svim ostalim -
informatike i elektronike - sa lemilicama, komponentama aparatura i
različitim priborom.
Trenutno su radili na uzorku DNK Monstruma iz Rima, koji je
nađen na košulji koju je ubica nepažljivo ostavio u kolima dvoje
napadnutih u Ostiji. I bili su zauzeti ispitivanjem uzoraka iz Astolfijeve
kuće. Ali po zahtevu šefova policije, ta druga operacija bila je tajna,
podseti Leopold Strini.
Zato je bilo nemoguće da je Sandra Vega, običan forenzički

fotograf, došla kod njega zbog toga.
„DNK ubice nije nam otkrio ništa“, reče tehničar nudeći to kao

izgovor. „Nema nikakvog podudaranja s drugim slučajevima, a ni
testovi kojima smo podvrgli sve one koji su imali slična prethodna
krivična dela ili su bili sumnjivi nisu dali rezultata.“

„Treba mi usluga“, reče međutim policajka, da bi odmah prekinula
njegov govor. Potom mu pruži telefon koji joj je dao Ivan, momak Pije
Rimonti.

„Šta bi trebalo da uradim sa njim?“
„Na sekretarici je poruka koleginice koja je ubijena pre dve noći.
Ali najpre je potrebno da je poslušaš.“
Strini uze telefon iz Sandrinih ruku kao da je svetinja. Potom,
posmatrajući ga u tišini, uputi se prema terminalu. Povezao je mobilni
i ukucao niz komandi na tastaturi. „Izvlačim glasovnu poruku“, najavio
je pre nego što je pritisnuo dugme i uključio sekretaricu. Potom
pojača zvučnike koji su stajali na stolu.
Snimak započe. Ženski elektronski glas požele im dobrodošlicu i
najavi da je u govornoj pošti jedna poruka. Potom izgovori datum i
vreme kada je poruka ostavljena: u tri ujutru. Na kraju pođe poruka.
Strini je svakog trenutka očekivao da čuje glas Pije Rimonti. Ali
čula se samo produžena tišina, koja je ukupno trajala tridesetak
sekundi. Potom se veza prekide.
„Šta ovo znači? Ne razumem“, reče okrenuvši se prema Sandri.
„Zato još nisam obavestila zamenika šefa policije Mora niti
inspektora Krespija“, objasnila je ona. Potom mu je kratko ispričala o
susretu s Pijinim momkom posle sahrane i kako je saznala za glasovnu
poruku. „Treba da mi kažeš da li je to bila greška, odnosno da li je
poziv bio upućen greškom ili je sekretarica tako zabeležila jer možda
nije bilo signala...“
Strini je odmah shvatio šta Vega želi da postigne ovim razgovorom.
Zapravo, ona je htela da zna da li u toj tišini nečega ima.
„Mislim da ću ubrzo moći to da ti kažem“, uverio ju je tehničar i
potom se čilo bacio na posao.
Prošlo je nekoliko minuta tokom kojih je Sandra gledala kako
Strini rastavlja poruku na niz audio-tragova, koji su na ekranu ličili na
seizmografski dijagram. Pojačao je svaku vibraciju, svaki zvuk, tako
da je i na najmanji šum linija poskakivala.

„Pojačao sam na maksimum zvuk iz pozadine“, reče tehničar. „Već
sad mogu da isključim mogućnost da je sekretarica loše zabeležila
poruku.“ Pritisnuo je taster da bi ponovo pustio sadržaj poruke.

Sad se jasno čulo šuštanje vetra i lišća. Izgleda kao da smo tamo,
pomisli Sandra. Tajni zvukovi šume u noći, kada niko nije tu da ih
sluša. Osetila je neobičan strah. Jer, zapravo, tamo je bio neko.

„Neko je namerno pozvao“, potvrdio je Strini. „Ćutao je tridesetak
sekundi i prekinuo je.“ Potom dodade: „Ali zašto bi neko to uradio?“

„Vreme“, odgovorila je Sandra.
Ali Strini nije odmah shvatio.
„Elektronski glas sekretarice je malopre najavio da je poruka
ostavljena u tri ujutru.“
„Pa?“
Sandra uze list papira koji je ponela sa sobom: „Poslednji kontakt
putem radija između agenata i operativnog centra bio je malo posle
jedan. Prema autopsiji, Stefano Karboni je umro nekoliko minuta
kasnije, dok je Pija Rimonti bila mučena bar pola sata pre nego što je
ubijena.“
„Poziv je usledio posle njene smrti“, reče Strini, iznenađen ali i
zastrašen konstatacijom.
„Bio je manje-više u vreme kada su naši ljudi otišli da provere
mesto i kada su našli tela.“
Nije bilo potrebe da naglas izgovore prirodan zaključak priče.
Ubica se udaljio s telefonom Pije Rimonti i obavio poziv s drugog
mesta.
„Pijin telefon nije bio među predmetima koji su nađeni na mestu
zločina.“ Kao dokaz, Sandra pokaza tehničaru papir na kom je bio
spisak o kom je govorila.
Ali Strini ustade, odbijajući da ga pogleda. „Zašto si došla kod
mene? Zašto nisi odmah otišla kod Mora ili Krespija?“
„Već sam ti objasnila: trebala mi je tvoja potvrda.“
„Kakva potvrda?“
„Mislim da je monstrum tom nemom porukom hteo da privuče
našu pažnju. Možeš li da otkriješ odakle je obavljen poziv?“

16

Stavio je kasetu u video-rekorder. Potom pokrenu snimak.
Ekran se ispuni sivkastom izmaglicom. Trajalo je oko minut,

predugo, tokom kog Markus i Klemente ne izgovoriše nijednu reč.
Konačno se pojavi nešto. Slika je poigravala gore-dole dok je traka
pokušavala da se namesti - izgledalo je kao da će se prekinuti svakog
trenutka. Ali potom, sam od sebe, kadar se zaustavi na prizoru bledih
boja.

To je bila soba na čijim zidovima su bili likovi iz bajki. Na zemlji je
bilo nekoliko igračaka, u jednom ćošku konjić, a na sredini dve stolice.

Na desnoj je sedeo čovek od četrdesetak godina, prekrštenih nogu.
Potpuno seda kosa, zulufi i naočare za vid s tamnim staklima. Nosio je
doktorski mantil. Najverovatnije je to bio profesor Jozef Krop.

Na levoj je sedeo mršavi dečak, povijene kičme i s obema rukama
podvučenim pod kolena. Nosio je belu košulju zakopčanu na
zglobovima i sve do grla, tamne pantalone i kožne čizme. Smeđa kosa
pokrivala mu je čelo sve do očiju. Gledao je u pod.

„Da li znaš gde si?“, pitao je psihijatar sa blagim nemačkim
akcentom.

Dečak glavom dade znak da ne zna.
Kadar se pomeri na trenutak. Kao da je neko još nameštao
kameru. I zaista, nedugo potom, ispred objektiva se pojavi drugi
čovek. I on je nosio mantil i fasciklu.
„Ovo je doktor Astolfi“, reče Krop, predstavljajući mladića, koji će u
budućnosti postati sudski lekar; Astolfi uze stolicu i sede pored njega.
Za Markusa je to bila potvrda da nije pogrešio: Astolfi je bio
umešan i poznavao je monstruma.
„Hoćemo da ti bude prijatno, ovde si među prijateljima.“
Dečak ne reče ništa, ali Krop dade znak prema otvorenim vratima.
Odatle uđoše troje bolničara, jedna žena crvene kose i dva muškarca
koji su se poredali pored zida u dnu prostorije.
Jedan od dvojice muškaraca nije imao levu ruku, a nije nosio
nikakvu protezu. Markus prepozna drugog: „Ovo je starac koji je

podmetnuo požar u institutu, on me je napao i u vili u Apiji antici.“ Iste
plave oči, mnogo krupniji, ali u to vreme nije imao više od pedeset
godina. I još jedna potvrda: monstrumov zaštitnik upoznao ga je dok
je još bio dete.

„Ovo je Đovani“, reče Krop, predstavljajući ga. „Ovo je gospođica
Olga. A onaj mršavi nosonja je Fernando“, reče psihijatar pokazujući
na čoveka bez ruke.

„Neko vreme bićemo s tobom, ali posle toga ćeš moći da se pridružiš
ostaloj deci. Videćeš, iako sada nije tako, na kraju će ti se svideti ovde.“

Markus je već prepoznao dvojicu protagonista na snimku. Sada je
zapamtio i ime i fizionomiju ostalih. Krop, plavi. Fernando, jednoruki.
Olga, crvenokosa.

„Spremila sam ti sobu“, reče žena ljubazno se osmehujući. Obrati se
psihijatru, ali zapravo je govorila dečaku. „U fioke sam stavila njegove
stvari, ali mislim da ćemo kasnije moći zajedno da odemo do skladišta
igračaka da izaberemo nešto što mu se sviđa. Šta kažete, profesore?“

„Čini mi se kao odlična ideja.“
Dečak uopšte nije reagovao. Potom Krop ponovo dade znak i troje
bolničara napustiše prostoriju.
Markus primeti da su svi bili dosta uslužni i poslušni. Njihov stav,
međutim, nije se slagao s licima likova iz bajki na zidovima, koja su
bila bez radosti.
„Sada ćemo te nešto pitati, u redu?“, upita Krop.
Dečak se neočekivano okrenu prema video-kameri.
Krop ga ponovo pozva: „Znaš li zašto si ovde, Viktore?“
„Zove se Viktor“, reče Klemente, da bi istakao da sada
najverovatnije imaju ime monstruma. Ali Markusa je trenutno više
zanimalo ono što se dešava na ekranu.
Dečak ponovo poče da gleda u Kropa, ali nije odgovorio ni na
drugo pitanje.
Krop ga je podstrekivao. „Mislim da znaš, ali nećeš da pričaš o
tome, je li tako?“
Opet nikakva reakcija.
„Znam da ti se sviđaju brojevi“, reče psihijatar, menjajući temu.
„Kažu mi da si odličan u matematici. Hoćeš li da mi pokažeš nešto?“
Tada Astolfi ustade sa svog mesta i izađe iz kadra. Malo kasnije,
vratio se i postavio pored Viktora tablu na kojoj je bio napisan

kvadratni koren.

√787470575790457

Spustio je kredu i vratio se na mesto.
„Ne želiš sad da rešavaš?“ upita Krop dečaka, koji se nije ni
okrenuo da vidi šta Astolfi radi.
Posle nekoliko sekundi oklevanja, Viktor ustade, ode prema tabli i
poče da piše rešenje.

28061906,132522

Astolfi proveri u svojoj fascikli i pokaza Kropu da je rezultat tačan.
„On je mali genije“, reče Klemente zadivljen.
Psihijatar je bio oduševljen. „Dobro, Viktore, vrlo dobro.“
Markus je znao da postoje osobe koje su obdarene posebnim
talentima, za matematiku, muziku ili crtanje. Neki su posedovali
neverovatne sposobnosti računanja, nekima je bio dovoljan samo
jedan dan da bi naučili da savršeno sviraju neki instrument, drugi su
bili sposobni da reprodukuju panoramu nekog grada pošto bi ga
posmatrali samo nekoliko sekundi. Neverovatni dar bio je spojen sa
mentalnim deficitom kao što je autizam ili Aspergerov sindrom. U
prošlosti su ih nazivali idiotima savantima - mudrim idiotima. Ali sad
su ih označavali drugim terminom, prikladnijim od savant. Uprkos
izvanrednim sposobnostima, obično su nesposobni da stupe u kontakt
sa svetom koji ih okružuje i pokazuju značajne zaostatke u govoru i
kognitivnim procesima, a i opsesivno-kompulzivne poremećaje.
Viktor mora da je bio jedan od njih. Mudri psihopata, podsetio se.
Dečak se vratio na stolicu u istu pozu od malopre, povijen i s
rukama pod kolenima. Ali ponovo je počeo da gleda u objektiv video-
kamere.
„Molim te, Viktore, gledaj u mene!“, prekorio ga je ljubazno Krop.
Njegov pogled bio je prodoran i Markus je osećao nelagodnost.
Kao da je taj dečak mogao da vidi kroz ekran.
Posle nekoliko trenutaka Viktor posluša psihijatra i okrenu se.
„Sad moramo da pričamo o tvojoj sestri“, najavi Krop.
Reči nisu imale nikakvog efekta na dečaka koji je i dalje bio
nepomičan.

„Šta se dogodilo tvojoj sestri, Viktore? Sećaš li se šta joj se dogodilo?“
Krop je pustio da za pitanjem usledi tišina, možda da bi stimulisao
reakciju.

Prošlo je nešto malo vremena, potom Viktor nešto reče. Njegov
glas, međutim, bio je suviše slab da bi se jasno čuo.

„Šta je rekao?“ upita Klemente.
Umeša se Krop. „Možeš li da ponoviš, molim te?“
Dečak podiže glas, ali samo malo, stidljivo: „Nisam ja to uradio.“
Dvojica doktora u sobi ništa ne odgovoriše, već sačekaše da doda
još nešto. Ali uzalud. Viktor se samo ponovo okrenu prema kameri - to
je bio treći put.
„Zašto gledaš tamo?“, pitao ga je Krop.
Dečak lagano podiže ruku i pokaza na nešto.
„Nema tamo ničega. Ne razumem.“
Viktor je ćutao, ali je i dalje gledao.
„Vidiš neki predmet?“
Viktor odmahnu glavom.
„Onda nekoga... Neku osobu?“
Viktor se nije ni pomakao.
„Grešiš, nema nikoga. Samo smo mi u ovoj prostoriji.“
Ali dečak je i dalje gledao u tom pravcu. Markus i Klemente imali
su neprijatan utisak da je Viktor zapravo bio ljut na njih.
„Moramo ponovo da pričamo o tvojoj sestri. Važno je“, reče Krop.
„Ali za danas je dovoljno. Možeš ostati ovde da se igraš, ako hoćeš.“
Pošto su se pogledali, dvojica doktora ustadoše i krenuše prema
vratima. Izašli su iz prostorije ostavljajući dečaka samog, ali ne gaseći
kameru. Markusu je to delovalo čudno. Za to vreme, Viktor je i dalje
hladnokrvno posmatrao objektiv, ne mrdajući nijednim mišićem.
Ispovednik je pokušavao da pročita šta se skriva u dubini njegovih
očiju. Koja tajna se krila u pogledu tog dečaka? Šta je uradio svojoj
sestri?
Prošao je skoro minut. Potom se traka završi i snimak se prekide.

„Sada znamo njegovo ime“, reče zadovoljno Klemente.
Imali su dva materijalna dokaza u rukama: video-kasetu i snimak

Monstrumovog glasa u ispovedaonici Crkve Svetog Apolinarija, odakle

je krenula istraga.
„...jednom... Dogodilo se noću... I svi su primetili gde je bio zariven

njegov nož... došlo je njegovo vreme... deca su umrla... lažni nosioci lažne
ljubavi... i on je bio nemilosrdan prema njima... dečak od soli... ako ga
niko ne zaustavi, sam neće stati.“

Video i poruka bili su dve krajnosti. Monstrum kada je bio još
dečak i potom kao odrasla osoba. Šta se u međuvremenu dogodilo? A
pre toga?

„Ispovedaonicu u Crkvi Svetog Apolinarija u prošlosti su koristili
kriminalci da bi prenosili informacije policiji“, ponovio je Markus, koji
je imao potrebu da sredi misli. „Crkva je bila slobodna luka, sigurno
mesto. Monstrum je to znao, zato smo pretpostavili da je kriminalac.“

„Verovatno je počinio i druga krivična dela kad je izašao sa
instituta Hamelin“, reče Klemente pokazujući na ekran. „Na kraju
krajeva, znamo kako to ide: veći broj dece ili adolescenata koji počine
zločin nastavljaju da čine to i kasnije.“

„Njihova sudbina je zapisana“, reče Markus. Ali to je više bio plod
njegovih razmišljanja. Osećao je da je izuzetno blizu nečeg važnog.
Jedna rečenica u poruci, u svetlu onoga što je video na snimku, sada je
dobijala drugačije značenje.

Deca su umrla.
Kada je slušao poruku prvi put, pomislio je da monstrum misli na
roditelje svojih mladih žrtava. Da je to bilo sadističko upozorenje
upućeno njima, zbog bola koji će osetiti.
Grešio je.
„Shvatio sam zašto bira parove“, reče izranjajući iz razmišljanja.
„Razlog nema veze sa seksom ili ikakvom perverzijom. U audio-poruci
obraća se žrtvama i njih zove decom.“
Klemente ga je pažljivo slušao.
„Krop na video-snimku pita Viktora šta se desilo njegovoj sestri.
Verovatno se zbog nje dečak našao u institutu: povredio ju je. Ali on
kaže: Nisam ja to uradio.“
„Nastavi, pratim te...“
„Naš ubica je pripovedač, ubistvima nam priča svoju priču.“
„Naravno, deca!“ Klemente je i sam zaključio. „Parovi u njegovoj
fantaziji predstavljaju brata i sestru.“
„Da bi napao, potrebno mu je da iznenadi svoje žrtve kada su same

ili izdvojene. Razmisli: mnogo je lakše naći par zaljubljenih nego brata
i sestru.“

„Teorija da postoji povezanost između onoga što se dešavalo tih
dana i onoga što se dogodilo između Viktora i njegove sestre
potkrepljuje je i činjenica da se ubica više iživljava na ženskim
žrtvama. Nisam ja to uradio. On još uvek smatra da je u detinjstvu
pretrpeo nepravdu. I za to je kriva njegova sestra.“

„I ti mladi plaćaju za to.“
Markus je već bio u zaletu. Ponovo poče da hoda po sobi. „Viktor
je povredio sestru i šalju ga na institut Hamelin. Ali umesto da ga
promeni nabolje, to mesto od njega pravi zločinca. Zato, kako raste,
čini i druga krivična dela.“
„Kad bismo samo znali koja“, jadao se Klemente. „Mogli bismo doći
do njegovog identiteta.“
Ali to nije bilo moguće. Zločin kojim se Viktor uprljao u detinjstvu
bio je zauvek izbrisan, u policijskim arhivima nije bilo ni traga o
zločinima koje su počinila deca. Sve je bilo uništavano. Svet nije
mogao da prihvati da jedna čista duša može naneti zlo tako
nemilosrdno i trezveno.
„Postoji način“, reče Markus siguran. „Njegova prva žrtva.“ Potom
je malo bolje pojasnio: „Izbrisan je samo identitet počinioca, ali ako
otkrijemo šta se dogodilo Viktorovoj sestri, pronaći ćemo i njega.“

17

Nema poruka na sekretarici bila je poziv.
Kao da je monstrum govorio: „Hajde, dođite da vidite!“ Prema

tehničaru laboratorije, koji je lokalizovao poziv, mobilni telefon uzet
od Pije Rimonti te noći povezao se s baznom stanicom na jugoistoku
Rima, u oblasti Albanskih planina.

Istog trenutka Sandra je obavestila Mora i Krespija.
Pokrenuta je procedura COS-a za hitne slučajeve. Ostalo je manje
od sat vremena do zalaska sunca, morali su da požure.
Povorka od desetak oklopnih i policijskih vozila napustila je
zgradu u Ulici San Vitalea, za kojom su odmah krenula reportažna
kola televizijskih stanica. Uz nekoliko policijskih helikoptera marke
Agusta, koji su bili poput anđela čuvara, prešli su centar Rima sa
uključenim sirenama, privlačeći pažnju prolaznika. Sandra Vega je
kroz prozor primetila njihove zabrinute poglede: posmatrali su
policijski defile, paralizovani tim zvukom i strahom. Roditelji koji su
gurali kolica sa malom decom, turisti koji su izabrali baš taj napeti
trenutak da posete Večni grad i koji nikada neće zaboraviti taj odmor,
žene i muškarci, stari i mladi - svi su bili povezani istim osećanjem,
istim nekontrolisanim strahom.
Sandra je sedela pored Mora na zadnjem sedištu kola drugih u
koloni. Zamenik šefa policije pozvao ju je da ide s njim, ali još nije
rekao ni reč. Bio je zamišljen, ali se njegova uznemirenost mogla
primetiti kada bi s vremena na vreme u retrovizoru proveravao
antene na reportažnim kolima novinara, koji su kao gladne zveri jurili
svoj plen.
Sandra je mogla da pretpostavi o čemu razmišlja zamenik šefa
policije Moro. Pitao se kako će ovoga puta proći policija.
Jer sve do tog trenutka, iako to niko nije želeo da prizna, gubili su
utakmicu. Zato je bilo normalno da među brigama superpolicajca
bude i ta da će im neko preoteti istragu. Slučaj je bio suviše primamljiv
da još neko ne bi poželeo da se umeša. Na primer ROS, specijalna
jedinica karabinjera koja se bavi i nasilnim zločinima i koja je jedva

čekala da uskoči.
Dok je duga neprekidna kolona vozila išla Putem drugog reda 217,

nalet ledenog vazduha padao je na grad, noseći sa sobom niske i
preteče oblake koji su promicali nad njihovim glavama, kao vojska
senki uperenih prema suncu koje je brzo nestajalo na horizontu.

Vreme je bilo protiv njih.
Albanske planine su u stvari masiv ogromnog ugašenog vulkana,
koji je izlio lavu pre hiljadu godina. Nekoliko eruptivnih otvora postali
su ravnice ili su se tu nalazila mala slatkovodna jezera. Svuda
unaokolo bile su opasane brežuljcima prekrivenim gustom
vegetacijom.
Oblast je bila naseljena i bilo je nekoliko urbanih centara. Tehničar
LTA Leopold Strini nije bio u stanju da bolje definiše oblast pokrivenu
tom baznom stanicom. Radilo se o poluprečniku od tri kilometara,
koji se teško može proveriti.
Posle dvadesetak minuta stigli su na otvoreno polje. Automobili na
čelu kolone zaustaviše se na ivici šume, dok su se oklopna vozila
specijalnih jedinica postrojavala u liniju.
„U redu, počnimo pretragu“, naredi Moro preko radija.
Iz kombija su izlazili policajci u uniformi, spremni za akciju, sa
automatskim puškama i pancirima. Poredali su se duž granice šume.
Potom, na određeni znak, krenuše istovremeno i nestadoše između
drveća.
Moro se smestio na jednom brdašcetu, stezao je u ruci motorolu i
čekao. Sandra ga je netremice gledala, pitajući se kako te trenutke
proživljava čovek koji je pripremljen za svaku situaciju. Stotinak
metara iza njih, televizijske ekipe, koje su držane na odstojanju
sigurnosnim kordonom, počele su da instaliraju kamere za direktan
prenos.
Kako se približavalo veče, počeše da podižu stalke s reflektorima.
Povezani sa dizel-agregatom, postavljani su na odstojanju od desetak
metara jedan od drugog, u širokom obimu. Kada je i poslednji zrak
sunca nestao, inspektor Krespi naredi da ih uključe. Uz mehaničko
škljocanje, koje je odjekivalo u dolini, jako svetlo sudarilo se s
preprekom od rastinja.
U međuvremenu, helikopteri su odozgo osvetljavali šumu svojim
moćnim reflektorima, tako da ljudima na zemlji omoguće da vide.

Prošlo je skoro trideset minuta a da se ništa nije desilo. Niko se
nije nadao da će se nešto uopšte desiti, ali dogodilo se. Glas se javi iz
Morove motorole.

„Gospodine, našli smo mobilni telefon Rimontijeve. Trebalo bi da
ga i sami vidite.“

Svetlost helikoptera provlačila se odozgo kroz grane drveća kao nežni
svetleći snopovi koji su šumi davali bajkovit izgled. Sandra je išla iza
Mora i inspektora Krespija. Praćeni drugim agentima, probijali su se
kroz rastinje.

Sa svakim prolazom helikoptera, huka elisa zaglušivala je zvuk
njihovih koraka, da bi se potom rasipala u odjek koji je Sandru
podsećao na eho neke velike katedrale.

Stotinak metara ispred njih, neko je više puta podigao i spustio
baterijsku lampu, dajući im znak da se upute u tom pravcu.

Kada su stigli na mesto, susreli su se sa grupom ljudi iz COS-a, koji
su ih čekali. Bili su okupljeni oko svog nadređenog.

„Gde je?“, pitao ih je Moro.
„Evo ga ovde.“ Čovek pokaza mesto na zemlji i odmah ga osvetli
baterijskom lampom.
Zaista, na zemlji je bio prljav telefon.
Zamenik šefa policije čučnuo je da ga bolje osmotri. Izvukao je iz
džepa rukavicu i navukao je na desnu ruku. „Osvetlite mi.“ Odmah je
stigla svetlost drugih lampi.
U pitanju je bio smartfon s tamnoplavom maskom i grbom policije.
Moro je odmah prepozna, jer je korišćena za promovisanje jedinice, a
mogla je da se kupi na zvaničnom sajtu, zajedno s majicama,
kačketima i ostalim predmetima. Ali agenti su maske dobijali
besplatno, jer su hteli da izbegnu da oblače ili nose predmete suviše
upadljivih boja ili koji se ne slažu sa uniformom. Jedino što je
odskakalo u ovom slučaju bio je maleni privezak u obliku srca, koji je
visio sa jedne strane.
Srce je svetlucalo i izgledalo kao da kuca.
„Takvog smo ga našli“, reče čovek iz COS-a. „Primetili smo da radi
isprekidano, verovatno se baterija telefona prazni.“
„Verovatno“, reče Moro poluglasom, dok je i dalje gledao u aparat.

Potom ga jednim prstom podiže, pokušavajući da vidi ekran. Osim
zemljom, bio je isprljan i krvlju.

Krvlju Pije Rimonti, pomisli Sandra.
„Pozovite forenzičare, neka uzmu otiske s telefona i detaljno
pretražite celu oblast!“
Kada je agent COS-a pozvao Mora motorolom, upotrebio je vrlo
precizan izraz.
„Trebalo bi da ga i sami vidite.“
Problem je upravo bio to. Od samog početka. Svi su očekivali da će
naći nešto na tom mestu. Umesto toga, osim telefona, nije bilo ništa
drugo da se vidi.
Zašto ih je monstrum tu doveo?
Čučeći, Moro najpre pogleda Sandru, a potom inspektora Krespija.
„U redu, dovedite pse.“

Šest agenata jedinice sa psima vodili su isto toliko krvoslednika po
zamišljenoj putanji u čijem je središtu nađen telefon.

Operacija se odvijala tako što je pas išao pribijene njuške uz
zemlju, uz vetar i cikcak putanjom.

Rasa krvoslednika - bukvalno tragači krvi - nedavno su bili kršteni
u novinama kao molekularni psi, jer su bili u stanju da prate molekule
mirisa i u vrlo teškim uslovima. Ali i zato što su, za razliku od drugih
rasa, znali da pronađu trag mirisa čak i kada je prošlo dosta vremena
od zločina. Upravo su odnedavno bili angažovani da pronađu
manijaka koji je silovao i ubio devojčicu na severu Italije: odveli su
istražitelje sve do mesta gde je radio, a hapšenje je bilo spektakularno,
ispred fotografa i kamera. Od tada su krvoslednici stekli neočekivanu
slavu.

Ali policajci su ih još uvek zvali psima za traženje leševa.
U tom trenutku, jedna od životinja se zaustavi, okrenuvši njušku
prema svom dreseru. To je bio znak da je nešto nanjušio. Dreser
podiže ruku: potez koji je služio da se dobije potvrda. I zaista, pas je
zalajao i uspravio se čekajući nagradu.
„Gospodine, ovde ispod ima nešto“, reče agent obraćajući se šefu
zamenika policije Moru. Potom psu dade lopticu suve hrane,
udaljavajući ga sa mesta koje je pokazao.

Moro se približi zajedno s Krespijem. Obojica kleknuše. Dok je
inspektor pokazivao nadole lampom, zamenik šefa policije očisti
rukom zemlju od grana i suvog lišća. Potom dlanom pređe preko
golog tla.

Blago ulegnuće.
„Dođavola!“, reče Moro, iznerviran.
Sandra, koja je bila nedaleko odatle, naslutila je šta se dešava. Tu
je bilo neko telo. Grudni koš leša sahranjenog bez sanduka posle
nekog vremena popuštao je pod teretom zemlje, i neminovno je došlo
do spuštanja tla iznad njega.
Krespi joj se približi. „Vega, pripremi se za fotografisanje.“

Sandra navuče beli kombinezon s kapuljačom i stavi mikrofon
diktafona na glavu, kako bi joj bio u visini usana.

Specijalne jedinice prepustile su teren forenzičarima, koji zajedno
sa tehničarima počeše da kopaju. Bili su opremljeni reflektorima, a
oblast je bila oivičena kočićima.

Sandra je beležila mesto svojim foto-aparatom. Lagano, kako su
uklanjali zemlju - vrlo pažljivo, uz pomoć malih ašova - počinjalo je da
se pojavljuje nešto. Najpre su to bili komadići teksasa. Odmah je bilo
jasno da su u pitanju pantalone.

Telo je bilo sahranjeno na jedva pola metra dubine, nije bilo teško
doći do ostalih stvari. Par patika, sportske čarape, braon kaiš, zelena
kožna jakna. Leš je bio na leđima, noge blago savijene prema gornjem
delu, znak da onaj ko je iskopao rupu nije dobro odmerio visinu.
Zapravo, torzo je bio udubljen i izgledao je kao ogromna provalija.

Sandra je nastavila da fotografiše, krećući se oko kolega koji su se
bavili iskopavanjem leša. Odložili su male ašove i nastavili su
sklanjajući zemlju četkicama.

Glava je još bila pod zemljom, ali ruke, jedini deo koji nije bio
pokriven odećom, pojavljivale su se kao dve tamne grane, drvenaste.
Način sahranjivanja ubrzao je proces raspadanja.

Potom je došao trenutak da se otkrije lice. To je učinjeno s mnogo
pažnje. Na kraju, pojavi se samo lobanja na kojoj je još bila kosa -
kruta dlaka crne boje.

„Muškarac nepoznate starosti“, izgovorio je patolog pošto je

pažljivo ispitao kosti frontalne zone, jagodice na licu i vilicu.
„Na lobanji se vidi ulazna rana u visini desne slepoočnice“, reče

Sandra u diktafon i odmah pomisli na revolver ruger, koji je koristio
monstrum - bio je već neka vrsta potpisa. Izlazna rana morala je biti
na zadnjem delu lobanje.

Potom, zumirajući foto-aparatom da bi napravila krupni plan,
primeti da se iz zemlje iza potiljka leša nazire još nešto.

„Ima još nečega ispod tela“, saopštila je kolegama forenzičarima.
Pogledali su je na trenutak, začuđeni. Potom nastaviše da otkopavaju.

Zamenik šefa policije Moro bio je na nekoliko metara udaljenosti.
Posmatrao je operaciju, nepomičan i prekrštenih ruku. Vide kako ljudi
izvlače leš iz jame i pažljivo ga spuštaju na ceradu.

Baš u tom trenutku ukazalo se drugo telo, koje je bilo ispod prvog.
„Žena nepoznatih godina.“
Bila je mnogo manja od svog partnera. Nosila je helanke na cvetiće
i roze patike. Od struka naviše bila je bez odeće.
Sandra pomisli na prethodne ženske žrtve. Dijana Delgaudio bila
je naga i upravo to je izazvalo hipotermiju koja joj je spasla život, Pija
Rimonti bila je skinuta gola pre mučenja i ubijanja lovačkim nožem.
Đorđo Montefjori pristao je da ubije Dijanu nožem i na kraju je dobio
metak u glavu, kao smaknuće. Stefano Karboni bio je pogođen u grudi
i za njega je smrt bila skoro trenutna. A ni čovek koji je sada ležao
pored jame nije mnogo bolje prošao s tom rupom na slepoočnici.
Možda monstrum jednostavno nije zainteresovan za muškarce.
Zašto je onda birao parove?
I u slučaju druge žrtve grudni koš bio je udubljen zbog težine koju
je nosio. Patolog ga je pažljivo pregledao. „S desne strane na osmom i
devetom rebru nalaze se male brazde, znak da je najverovatnije
ubodena nožem“, reče.
Način rada bio je potvrđen.
Ali pre nego što je patolog mogao da doda još nešto, na nekoliko
metara odatle psi se ponovo uznemiriše.

U drugoj rupi nalazila su se dva ranca. Jedan crveni, drugi crni. Jedan
veći, drugi manji. Pripadali su žrtvama. Najubedljivije i trenutno
objašnjenje bilo je da je ubica, pošto nije našao mesto za njih u prvoj

rupi, bio primoran da iskopa još jednu.
Kada su otvorili crni ženski ranac i počeli da vade stvari iz njega,

Sandra vide da Moro menja izraz lica.
Na licu policajca iscrtala se maska zaprepašćenja. Zamenik šefa

policije uze predmet koji joj je bio poznat.
Test za trudnoću.
Tišina se raširi kao zaraza i niko u šumi ne izusti ni reč. Svi prisutni

osećali su isti užas.
„Auto-stoperi“, reče tiho zamenik šefa policije Moro.

18

„Život je samo niz prvih puteva.“
Sandra se nije sećala ko je to rekao, ali ta rečenica pade joj na

pamet dok je odlazila s mesta zločina. Uvek joj je izgledao kao
pozitivan izraz, pun očekivanja i nadanja.

Postojao je prvi put za sve. Na primer, seća se kada ju je kao malu
otac naučio da vozi bicikl.

„Evo, sada to više nikad nećeš zaboraviti“, rekao joj je. I bio je u
pravu, iako ona u tom trenutku nije toliko verovala u to.

I prisetila se kada je prvi put poljubila momka. I to neće nikada
zaboraviti, i nije joj bilo žao što se to desilo, iako je to bio samo
bubuljičavi tinejdžer s dahom koji se osećao na žvakaću gumu s
ukusom jagode. I činilo joj se kao najmanje privlačna stvar na svetu.

Postoji prvi put, ali tu je i poslednji. Sandra nije mogla a da ne
posmatra brak sa Davidom kao neponovljivo iskustvo. Zato se nikada
neće udati za Maksa.

U svakom slučaju, svaki prvi put, bio lep ili ružan, stvara
nezaboravnu uspomenu i čudnu magiju. I predstavljali su dragocenu
lekciju koju treba iskoristiti u budućnosti. Uvek. Osim onog kojem su
prisustvovali te noći u šumi.

Prvi put jednog monstruma.
Bernhard Jeger i Anabel Majer imali su dvadeset tri i devetnaest
godina.
On je bio iz Berlina, ona iz Hamburga. Dečko je nedavno završio
studije arhitekture, a ona se tek upisala u umetničku školu. Poznavali
su se nekoliko meseci i odmah su počeli da žive zajedno.
Dva leta pre toga krenuli su na putovanje po Italiji auto-stopom.
Ali posle par nedelja koje su proveli lutanjem po poluostrvu, nestali su
bez traga. U poslednjem javljanju telefonom porodici, Bernhard i
Anabel saopštili su novost da će uskoro dobiti dete.
S njima je monstrum naučio da ubija.
Prema kratkom izveštaju s mesta zločina, svima je bilo jasno da je
način rada bio isti, ali je izvršeno grubo. Kao amater koji je sposoban i

zna osnove profesije, ali još uvek nema potrebnog iskustva da na
najbolji način obavio posao.

U ovom slučaju, to je bilo pitanje detalja.
Metak koji je ubio momka eksplodirao je u visini slepoočnice, što u
najvećem broju slučajeva nije dovodilo do trenutne smrti. Ubodi
nožem naneti devojci bili su raspoređeni nasumično na abdomenu,
kao da je ubica bio u žurbi i nije uživao u svom delu.
A potom, tu je bilo i pitanje deteta.
Ubica nije mogao da zna da je Anabel trudna. Bilo je suviše rano da
bi se na njoj videla fizička promena. Možda mu je ona rekla, ali suviše
kasno. Ilije možda on sam, tek kasnije, video test za trudnoću. Kada je
otkrio taj detalj, postao je svestan greške: izabrao je par koji nije
odgovarao njegovoj fantaziji.
Nije bilo dece u Monstrumovom planu.
Verovatno je zbog toga odlučio da zakopa tela. Kada mu je bilo
prvi put, počinio je grešku i hteo je da je sakrije od sveta, a pre svega
od sebe samog.
Ali kada je postao prilično dobar, kada su mu već svi, posle dva
gotovo uzorna napada, priznali zasluge uz užas i zaprepašćenje,
odlučio je da otkrije svoj nesavršeni debi. Kao da je želeo da kaže da
je sad već prestao da se stidi toga.
Jer sada je taj neuspeh mogao da dobije i drugu vrednost i da
postane njegov najveći trijumf.
Činjenica je da nestanak dvoje mladih nije završio među ostalim
slučajevima nestanaka koji su se svake godine dešavali u Italiji i koje
su obično svi zaboravljali dok se čekalo na preokret sudbine ili neku
srećnu slučajnost, koji se skoro nikada nisu dešavali.
Anabel Majer bila je drugo dete poznatog nemačkog bankara,
moćnog čoveka koji je izvršio ogroman pritisak na vladu i italijanske
organe vlasti kako bi njegova ćerka bila pronađena. Tako su se
slučajem bavile i novine i televizija, a bio je dodeljen tada najboljem
od svih policajaca - današnjem zameniku šefa policije Moru.
Pošto su išli auto-stopom od mesta do mesta, pregledani su sati i
sati snimaka sigurnosnih kamera puteva i auto-puteva, pa je zbog
prirode istrage bio angažovan veliki broj ljudi i sredstava. Nestanak
nije ubistvo, niti je bilo dokaza da se radi o otmici, pa ipak je
potrošeno mnogo novca i upotrebljeni su svi raspoloživi resursi.

Na kraju, uprkos objektivnim teškoćama da se išta nađe, pojavilo
se to da su se Bernhard i Anabel u julu kretali u blizini benzinske
pumpe odmah van Firence, na Auto-putu 1, Auto-putu sunca. Stopirali
su do Rima.

Sigurnosne kamere na benzinskoj pumpi zabeležile su trenutak
kada dvoje mladih ulazi u mali automobil. Na osnovu tablica,
pronađeno je da je auto ukraden, a kamera nije bila u stanju da uhvati
lice vozača. Ali zahvaljujući upravo Morovom talentu, policija je
svejedno došla do lopova.

Radilo se o nekom kriminalcu koji je prethodno bio osuđivan za
pljačku i otmice. Njegova specijalnost bila je da ponudi prevoz
nepažljivim turistima, i da ih potom uz pretnju pištoljem natera da mu
daju svoje stvari. Osumnjičeni je bio uhapšen posle intenzivne
potrage. U njegovoj kući pronađeni su, osim berete sa sastruganim
serijskim brojem, i predmeti koji su pripadali dvoma Nemcima -
Bernhardov novčanik i Anabelina zlatna ogrlica.

Istražitelji su mislili da je kriminalac morao da se obračuna s
momkom koji se, najverovatnije, usprotivio otmici. Zato je video da je
primoran da puca. Obuzet panikom, u tom trenutku je ubio i devojku,
otarasivši se potom oba tela.

Posle hapšenja je priznao otmicu, ali je poricao da je upucao i
ostavio nasred polja.

Mesto koje je, baš zgodno, bilo na nekoliko stotina metara od onog
gde su nađena tela, primeti Sandra.

Ali dve godine ranije niko ih nije tražio, jer je kriminalac, tokom
suđenja, promenio svoju verziju priče. Priznao je dvostruko ubistvo i
izjavio je da se tela rešio bacivši ih u reku.

Ronioci su pažljivo pregledali korito reke, ali tela nisu bila nađena.
Porota je, međutim, pokazala da ceni volju optuženog da sarađuje sa
istražiteljima, osudivši ga na doživotnu robiju, ali u tekstu presude dali
su mogućnost da traži, i to prilično brzo, da mu bude odobren režim
ograničene slobode.

Sada je postalo očigledno da je priznanje bilo samo advokatska
strategija: pred težinom dokaza, savetovali su mu da prizna krivicu,
iako je bio nevin. To je jedna od izopačenosti krivičnog sistema, ali u
to vreme roditelji mladih, uključujući i moćnog bankara, bili su
zadovoljni što su imali krivca sa licem, koji je pritom dobio

maksimalnu kaznu. To ih je verovatno tešilo, budući da neće imati
mesto gde mogu oplakivati decu. Italijanske vlasti, sa svoje strane,
pokazale su Nemcima svoju efikasnost. Tadašnji policajac Moro dobio
je pohvale od svih i njegova karijera počela je brzo da napreduje.

U tom slučaju su svi bili zadovoljni. Do tog trenutka.
Kad je zbunjujuća istina isplivavala na površinu, Sandra skide
kombinezon i odloži svoju opremu u službena kola.
Na nekoliko koraka od nje, postiđeni zamenik šefa policije Moro
davao je prvu izjavu za velike novinske kuće, nacionalne i inostrane.
Njegovo lice pod svetlima reflektora izgledalo je još više iznureno i
umorno. Iza njegovih leđa bila je šuma gde su pronađeni kosturi.
Ispred njega, gomila mikrofona.
„Bernhard Jeger i Anabel Majer.“ Tužno izgovori imena ispred
kamera. „Dvadeset tri i devetnaest godina.“
„Kako su umrli?“ upita jedan od novinara.
Moro je potražio to lice među ostalima, ali bio je zaslepljen
blicevima i odustade. „Mogu se smatrati trećim parom žrtava
Monstruma. Ali budući da su nestali bar pre dve godine i da su njihovi
ostaci u poodmakloj fazi raspadanja, verovatnije je da su bili prvi.“
Ubica je dve godine nesmetano živeo i sada je postao Monstrum.
Ispovednik je rekao da ga neko štiti, priseti se Sandra. Ko i zašto je
to radio? Verovatno je to što je nekome draži ubica od nevinih žrtava
ono što ju je najviše ljutilo.
Astolfi je učestvovao u toj apsurdnoj zaštiti, a ona ga je otkrila.
Inspektor Krespi uveravao ju je da on nema nikakve veze s tim, da je
to bio čin iz ludosti. Ali Markus je opovrgnuo tu pretpostavku. Zato je
Sandra sada verovala samo njemu.
Želela je da pogleda u lice ostale saučesnike, ko god oni bili. Htela
je da im da do znanja da neko zna za njihov plan. Budući da policija
nije imala nameru da se bavi patologom, produbljujući istragu o
njemu i o motivima njegovog samoubistva, želela je svejedno da
pošalje signal. Bila je sigurna da bi se ispovednik složio s tim.
Ideja joj je sinula dok je posmatrala inspektora Krespija koji je
izlazio iz šume: izuzetno religiozan čovek kakav je bio, prekrstio se.
Život je samo dugačak niz prvih iskustava, reče za sebe Sandra. I
pošto se suviše dugo krila iza zaštitne barijere svog foto-aparata,
možda je za nju došao trenutak da rizikuje.

I tako, koristeći činjenicu da je sigurno bila u kadru iza zamenika
šefa policije Mora, podiže desnu ruku i, kao što je videla Astolfija da
čini u šumi u Ostiji, prekrsti se naopako.

TREĆI DEO

MUDRI PSIHOPATA

Četvrta lekcija ispovednikove obuke bila je u najvećoj crkvi na svetu.
Bazilika Svetog Petra nema ravne. Izgradio ju je Bramante posle

rušenja prethodne. Uključujući i portik, duga je 211 metara. Kupola,
sve do vrha krsta koji se izdizao nad njom, dostiže visinu od 132.

U unutrašnjosti, svaka rukotvorina, spomenik ili stub, friz ili
udubljenje imaju svoju priču.

Prvi put kada je Klemente odveo Markusa u ogromnu crkvu jednog
sparnog junskog četvrtka, vernici su se mešali sa turistima. Ali bilo je
nemoguće razlikovati koje tu došao iz verskih razloga od onoga ko
samo razgleda. Za razliku od drugih kultnih mesta, tu se nije osećalo
nikakvo mistično nadahnuće.

Najvažniji simbol hrišćanstva, zapravo, slavio je pre svega
ovozemaljsku moć papa, koje su se kroz istoriju, u ime apostola Petra,
pod izgovorom da upravljaju duhovnim carstvom, posvećivale
materijalnom, kao i bilo koji drugi vladari.

Period papa kraljeva već je bio prevaziđen, ali postojali su još uvek
papski mauzoleji koji su pravljeni da o tome posvedoče. Izgledalo je kao
da su se takmičili da bi ostavili raskošan znamen svog života uz pomoć
velikih umetnika.

Iz tog razloga, iako je sve to imalo malo veze s Bogom, Markusu nije
bilo do toga da osuđuje taštinu tih ljudi.

Ispod Rima se kriju mnoga čuda. Ostaci Večnog grada, koji je
vladao svetom svojom civilizacijom, ali i brojne nekropole i katakombe
iz hrišćanskog perioda. Na jednoj od njih napravljena je i bazilika u
kojoj su se nalazili.

U katakombi o kojoj je reč jeste ona u kojoj se, prema predanju,
nalazi grobnica Hristovog omiljenog učenika. Ali tek 1939. papa Pije
XII dao je ovlašćenje da se izvrše iskopavanja kako bi se utvrdilo da li su
u zemlji zaista Petrovi ostaci.

Desilo se da je, na nekoliko metara dubine, otkriven crveni zid sa
kapelicom na kojoj je bio urezan natpis na starogrčkom.

ΠETP (OΣ)
ENI

„Petar je ovde.“
Grobnica ispod kapelice, međutim, bila je prazna. Tek mnogo
godina nakon otkrića neko se setio da je u jednom skladištu odložen
materijal koji je slučajno nađen u blizini iskopina.
Bio je spakovan u najobičniju kutiju za cipele.
U kutiji su bile ljudske i životinjske kosti, komadi tkanine, zemlja,
komadići crvenog maltera i srednjovekovni novčići.
Specijalisti su bili u stanju da utvrde da su kosti pripadale osobi
muškog pola, prilično visokom i krupnom, starosti između šezdeset i
sedamdeset godina. Komadi tkanine bili su od ljubičastog sukna
ukršenog zlatom. Malter je bio sa crvenog zida na kojem je bila
kapelica, a zemlja je bila identična onoj sa mesta sahranjivanja.
Srednjovekovne novčiće, međutim, najverovatnije su tu doneli miševi,
čiji ostaci su se nalazili zajedno s kostima pokojnika.
„Liči na radnju odličnog trilera,“ izjavio je Klemente pošto mu je to
ispričao. „Stvar je u tome da nikada nećemo saznati da li je taj čovek
zaista apostol Petar. Mogao bi da bude bilo koji Petar, možda i neki
bludnik ili lupež.“ Pogledao je unaokolo: „I svake godine hiljade ljudi
kleknu nad ikonom i mole se. Mole se njemu.“
Ali Markus je znao da postoji i praktičan zaključak u prijateljevoj
priči.
„Stvar je, ipak, u nečemu drugom: šta je čovek? Kad ne možemo da
saznamo koje neko zaista, prosudićemo po onome što radi. Dobro i zlo
su naše merilo. Ali da li je to dovoljno?“ Potom se Klemente iznenada
uozbiljio. „Došao je trenutak da upoznaš najveći arhiv zločina na
svetu.“

Katoličanstvo je jedina religija koja predviđa sakrament ispovesti: ljudi
ispričaju svoje grehove svešteniku da bi zauzvrat dobili oproštaj. Nekad
je, međutim, krivica tako velika da sveštenici ne mogu da daju oprost.
To se praktikovalo za takozvane smrtne grehove, odnosno one koji se
tiču „teške materije“ i koji su počinjeni „svesno i sa namerom“.

U njih su spadala ubistva, ali i izdaja crkve i vere.

U tim slučajevima, sveštenik bi prepisao tekst ispovesti i prenosio bi
ga višoj instanci: veću velikodostojnika koji je u Rimu bio sazivan da
sudi o takvim stvarima.

Duhovni sud.
Bio je osnovan u XII veku pod imenom „Paenitentiaria Apostolica“, a
zbog neobičnog priliva hodočasnika u Večni grad. Mnogi su tražili
oproštaj za svoje grehe.
U to vreme postojale su presude koje su bile čuvane isključivo za
papu, kao što su oprost i milost koje su samo najviši crkveni redovi
mogli da daju. Ali za papu je to bio preveliki zadatak. Tako je počeo da
ga prenosi kardinalima, koji su potom tom poslu počeli da posvećuju
čitav svoj život.
U početku, kada bi sud donosio presudu, tekstovi ispovesti bivali su
spaljivani. Ali posle nekoliko godina, ispovednici odlučiše da naprave
tajni arhiv... „I njihov posao nikada se nije zaustavio“, zaključio je
Klemente. „Skoro hiljadu godina tamo se čuvaju najgori grehovi koje je
ljudski rod počinio. Ponekad su to zločini za koje niko nikada nije
saznao. To nije jednostavna baza podataka, kao ona policijska, već je
najveći i najaktuelniji arhiv zla koji postoji na svetu.“
Ali Markus još uvek nije shvatao kakve to veze ima s njim.
„Proučićeš Arhiv grehova. Ja ću ti davati slučajeve da proučiš. Na
kraju, bićeš neka vrsta profajlera ili kriminologa. Kao što si nekada bio,
pre nego što si izgubio pamćenje.“
„Zašto?“
„Zato što ćeš posle primeniti svoja znanja u stvarnom svetu.“
To je bila suština njegove obuke.
„Zlo je svuda, ali često ne uspevamo da ga vidimo“, dodao je
Klemente. „Anomalije su skoro neprimetan znak njegovog prisustva. Za
razliku od bilo koga drugog ti ćeš biti u stanju da ih prepoznaš.
Zapamti, Markuse: zlo nije apstraktan pojam. Zlo je dimenzija.“

1

Bolnička soba bila je zaronjena u zelenu polutamu.
Tu svetlost stvarale su lampice medicinskih aparata. U pozadini se

čuo zvuk aparata za disanje, povezan s dušnikom devojke koja je
ležala u krevetu.

Dijana Delgaudio.
Otvorena usta, pljuvačka curi niz bradu. Kosa očešljana na
razdeljak sa strane, kao devojčica. Razrogačene oči i nejasni pogled.
Glas dve bolničarke približavao se hodnikom. Razgovarale su
problemima koje je jedna od njih imala s momkom.
„Rekla sam mu da me ne zanima što je, pre nego što je mene
upoznao, svakog četvrtka izlazio s prijateljima. Sada sam ja tu i ja
imam prednost.“
„I kako je on reagovao?“, pitala je druga, koju je, izgleda, ta priča
zabavljala.
„Na početku se malo bunio, ali posle je popustio.“
Uđoše u sobu, gurajući kolica s posteljinom, cevčicama i kanilama,
da bi obavile uobičajene procedure čišćenja pacijenta. Jedna od njih
upali svetlo.
„Već je budna“, reče druga, primećujući da je devojka otvorila oči.
Ali budna nije bila najprikladnija reč da opiše Dijanu, budući da se
nalazila u stanju veštačke kome. Mediji o tome nisu izveštavali, iz
poštovanja prema porodici, ali i zato što nisu želeli da uznemiravaju
sve one koji su verovali u čudo da je devojka preživela.
To je bio jedini komentar koji su dve bolničarke iznele o njoj i
odmah nastaviše svoju priču.
„Tako da sam, kao što sam ti rekla, shvatila da s njim moram uvek
takva da budem ako hoću nešto da postignem.“
Za to vreme su je presvukle, oprale i stavile novu cevčicu na
respiratoru, beležeći svaku radnju na njenom kartonu. Da bi zamenile
čaršav na krevetu, na trenutak premestiše devojku na kolica. Jedna od
bolničarki spusti joj u krilo karton i olovku, jer nije znala gde da ih
stavi.

Kad su završile posao, ponovo su je vratile u krevet.
Bolničarke požuriše da napuste sobu s kolicima, i dalje
razgovarajući o privatnim stvarima.
„Čekaj trenutak“, reče jedna od njih. „Zaboravila sam karton.“
Vratila se i uzela ga sa kolica. Pogledala je devojku ovlaš, ali je
potom bila primorana da pogleda malo bolje. Najednom začuta,
začuđena. Pogleda u devojku koja je ležala u krevetu, nepomičnu i
nejasnog pogleda kao i uvek. A potom ponovo pogleda papir koji je
imala pred sobom u neverici.
Na stranici je bilo nešto napisano nesigurnim dečjim rukopisom.
Samo jedna reč.

ONI

2

Televizor ekspres-restorana bio je podešen na informativni kanal i
već treći put gledao je iste vesti.

Rado bi bio bez tog društva dok jede, ali nije mogao ništa da uradi:
iako bi pokušao da gleda na drugu stranu, čim bi se zaneo, njegov
pogled bi se automatski vraćao na ekran, iako nije bilo tona.

Leopold Strini razmišljao je o tome da je to bio efekat zavisnosti
od tehnologije. Ljudi više nisu znali da budu sami sa sobom. I to je bila
najdublja misao tog dana.

I drugi gosti lokala bili su zalepljeni za ekran - porodice s decom i
službenici koji su izašli ranije na pauzu za ručak. Monstrum je
privukao pažnju svih u gradu. A i mediji su uživali u tome. Sada su, na
primer, i dalje prolazile slike pronalaska dva kostura u šumi.
Informacije su bile šture, ali u vestima su ih opsesivno ponavljali. I
ljudi se nisu umarali od gledanja. Čak i kad bi neko promenio kanal,
program ne bi bio drugačiji. To je već prerastalo u kolektivnu psihozu.

Bilo je kao da gleda akvarijum. Ali akvarijum užasa.
Leopold Strini sedeo je za stolom gde obično sedi, u dnu sale.
Tehničar laboratorije radio je cele noći na novim uzorcima, ali još nije
mogao da da nikakav koristan rezultat. Bio je mrtav umoran i u toku
prepodneva otišao je na pauzu da bi na brzinu nešto pojeo pre nego
što nastavi s radom.
Sendvič s kotletom i salatom, porcija pomfrita i sprajt.
Upravo je završavao sendvič kada neki čovek sede za sto, baš
preko puta njega, zaklanjajući mu pogled na televizor.
„Zdravo“, reče tip i nasmeja se prijateljski.
Strini za trenutak ostade zbunjen: nikada nije video tog čoveka, a i
nije imao prijatelje Azijce.
„Mogu li da ukradem malo tvog vremena?“
„Ne kupujem ništa“, reče Strini uz određenu grubost.
„A, ne, nisam ovde da bih ti nešto prodao“, uverio ga je Batista
Erijaga. „Hoću nešto da ti poklonim.“
„Čuj, ne zanima me. Hoću na miru da jedem.“