Decak od stakla - Donato Carrisi

Muškarac se okrenu prema Sandri. „Je li sve u redu?“
Ona pokuša da klimne glavom, ali nije bila sigurna da je uspela.
„I ja sam ispovednik“, umirio ju je Klemente.
Sandra nikada nije videla njegovo lice, nije znala kako se zove, ali
mu je poverovala. On potom udari pesnicom Viktora, koji konačno
ućuta. „Idite odavde“, pokušala je da mu kaže slabašnim glasom.
„Policija... vaša tajna...“
Klemente se samo osmehnu.
Tek tada Sandra primeti nož koji mu je virio iz stomaka.

11

Kada je Markus stigao u Trastevere, nije mogao da prođe kroz kordon
policije.

Zaustavio se na ivici ograđene zone, pomešavši se sa
znatiželjnicima i fotografima koji su dotrčali na lice mesta.

Niko nije razumeo šta se događa, ali mogle su se čuti različite
verzije.

Neko je govorio o čoveku koga su agenti odveli s lisicama malo
pre toga i o činjenici da su policajci COS-a likovali dok su ga uvodili u
kola koja su odjurila odatle, zajedno sa policijskom pratnjom, u
koncertu sirena.

Međutim, ugleda Sandru, koja je, uz pratnju dva bolničara, na
svojim nogama stizala do kola hitne pomoći. Shvatio je da joj se nešto
dogodilo, ali u suštini je bila dobro.

Odahnuo je, ali je kratko trajalo.
Niz stepenice zgrade silazili su bolničari s nosilima. Na njima je bio
čovek kojem je lice bilo prekriveno aparatom za disanje. To je bio
Klemente. Kako je saznao za Sandru? On mu nikada o njoj nije
govorio... Vide da su ga stavili u druga kola hitne pomoći, koja,
međutim, nisu kretala.
Zašto ne idete? Koliko vam treba?
Vozilo je stajalo nepomično zatvorenih vrata. Unutra se naziralo
kretanje. Potom konačno krenuše, ali s ugašenim sirenama.
Markus je naslutio da njegov prijatelj nije preživeo.
Hteo je da plače, da sebe proklinje zbog načina na koji su se razišli
prethodnog puta. Ipak, na njegovo veliko iznenađenje, tiho poče da se
moli.
Učinio je to usred gužve a da niko nije primetio. Dok su se svi oko
njega brinuli o nečem drugom. Na kraju krajeva, uvek je tako bilo.
Ja sam nevidljiv, ponovi za sebe. Ja ne postojim.

Za petu lekciju njegove obuke, Klemente se pojavio u njegovoj kući
usred noći, bez ikakvog najavljivanja.

„Moramo otići na jedno mesto”, saopštio mu je, ne dodavši ništa
drugo.

Markus se na brzinu obukao i zajedno su napustili potkrovlje u Ulici
Serpenti. Tumarali su centrom pustog Rima pešice. Dok nisu stigli do
ulaza u staru zgradu.

Klemente uze iz džepa težak ključ od uglačanog gvožđa, veoma
star, kojim je otvorio vrata, puštajući da Markus prvi uđe.

Mesto je bilo prostrano i tiho, kao velika crkva. Red sveca pokazivao
je put duž stepenica od rumenog mermera.

„Dođi“, promrmljao mu je. „Ostali su već stigli.“
Ostali? Ko su ti ostali? - pitao se Markus.
Popeli su se uz stepenice i krenuli širokim hodnikom oslikanim
freskama, koje on isprva nije znao da protumači. Potom je primetio da
se radi o reprodukcijama poznatih epizoda iz jevanđelja. Isus koji
oživljava Lazara, svadba u Kani, Isusovo krštenje...
Klemente je opazio njegov podozriv pogled na slikama. „Ovo je kao
u Sikstinskoj kapeli“, požurio je da pojasni. „Tamo Mikelanđelova freska
’Strašni sud’ služi da upozori i da uputi kardinale u konklavi, koji biraju
novog papu, o težini zadatka koji ih čeka. Ovde prizori iz jevanđelja
imaju isti cilj: da podsete onoga ko ovuda prolazi da misija koju će
ispuniti mora biti nadahnuta samo voljom Svetog duha.“
„Koja misija?“
„Videćeš.“
Malo kasnije stigli su blizu mermernog parapeta, ukrašenog redom
stubova koji je išao oko velikog kružnog prostora. Pre nego što su mogli
da se pojave, međutim, Klemente privuče k sebi Markusa i reče mu:
„Moramo ostati u senci.“
Stali su iza jednog stuba i konačno je Markus mogao da gleda.
U sali ispod njih bilo je dvanaest ispovedaonica raspoređenih ukrug,
oko velikog pozlaćenog svećnjaka koji se nalazio na postolju. Na njemu
je bilo dvanaest upaljenih sveća.
Broj dvanaest, koji se ponavljao, podsećao je na broj apostola,
odmah primeti Markus.
Uskoro će u salu početi da ulaze ljudi s tamnim ogrtačem i
kapuljačom koja sakriva lice. Lagano, kako su prolazili pored velikog

svećnjaka, gasili bi plamen sveće sa dva prsta. Potom su ulazili u
ispovedaonice.

Procedura je trajala sve dok nije ostala upaljena samo jedna sveća
ijedna ispovedaonica ostala prazna. Niko neće ugasiti Judinu sveću,
rekao je u sebi ispovednik. Niko neće zauzeti njegovo mesto.

Taj usamljeni plamen bio je jedina svetlost u sali.
„Služba svetla“, objasnio je Klemente tiho. „To je naziv rituala kojem
prisustvuješ.“
Kada su se svi rasporedili i seli na svoja mesta, ušao je još jedan
učesnik liturgije, sa plaštom s kapuljačom od crvenog satena.
Nosio je veliku upaljenu sveću, koja je jako sijala i ponovo osvetlila
prostor. Spustio ju je u sredinu velikog svećnjaka. Ta sveća
predstavljala je Hrista. U tom trenutku Markus je shvatio gde se nalaze.
Sud za duše.
Kada mu je govorio o Arhivu grehova koji čuvaju ispovednici,
Klemente mu je objasnio da je za one najteže - smrtne grehove - bilo
potrebno sastaviti odgovarajući organ koji će suditi, a koji sačinjavaju
velikodostojnici, ali i obični sveštenici, svi nasumično odabrani, koji će
zajedno odlučiti da li pokajniku da daju oprost ili ne.
To će se upravo u tom trenutku dogoditi pred njihovim očima.
Čovek s crvenim plaštom najpre će pročitati tekst greha, potom će
se teškim optužbama obrušiti na grešnika, koji je i dalje ostajao
anoniman. Velikodostojnik pozvan da obavi ovu nezahvalnu ali
suštinski važnu misiju bio je poznat kao đavolji advokat.
Među njegovim zadacima bilo je i to da pokrene postupak za
proglašenje blaženima i svetima onih ljudi koji su tokom života
pokazali da su posvećeni Bogu. Na njemu je bilo da dokaže i suprotno.
U ritualu Suda za duše, međutim, đavolji advokat bio je upravo na
strani đavola jer, prema Svetom pismu, ovome svakako ne bi bilo drago
da grešniku bude oprošteno. Tako bi izgubio jednu dušu za pakao.
Osim arhaičnih značenja koja su već prevaziđena ili simbolike
jasnog srednjovekovnog porekla, Sud za duše očuvao je snažnu iskonsku
dimenziju, toliko da je ličio na instrument sudbine.
Sud se nije bavio samim grehom, već dušom grešnika. Izgledalo je
da se na tom mestu odlučuje da li je grešnik još uvek dostojan da
pripada čovečanstvu.
Posle izlaganja đavoljeg advokata, naime, počeće rasprava članova

zatvorenih u ispovedaonicama. Na kraju, presuda će biti izrečena na
nedvosmislen način. Svako od njih ustaće sa svog mesta i, izlazeći iz
sale, odlučiće da li da ponovo upali sveću koju je ugasio ulazeći. To su
činili tako što bi uzeli štapić iz jedne činije i upalili ga plamenom sveće
koja je predstavljala Hrista.

Na kraju, broj upaljenih sveća na svećnjaku određivao je da li je
pokajniku greh oprošten, ili je pak osuđen. Naravno, odlučivala je
većina. U slučaju istog broja glasova, presuda je išla u korist pokajnika.

Dakle, proces samo što nije počeo.
Čovek s crvenim plaštom uzeo je papir i počeo da čita gromkim
glasom koji je odzvanjao salom: te noći se greh - culpa gravis - ticao
žene koja je oduzela život dvogodišnjem sinčiću, jer je, po njenim
rečima, patila od teškog oblika depresije.
Kada je završio s čitanjem, čovek s crvenim plaštom spremio se da
počne sa izlaganjem optužbe. Ali najpre je skinuo kapuljaču od satena,
jer je bio jedini koji je smeo da pokaže svoje lice.
Đavolji advokat bio je istočnjak.

12

Kardinal Batista Erijaga ponovo je stavio biskupski prsten.
Domali prst desne ruke mu je suviše dugo bio bez svetog ukrasa.

Konačno je mogao da napusti sobu trećerazrednog hotela, u kojoj je
boravio poslednjih noći, i da se vrati kući u prelepu mansardu s
pogledom na Carske forume, na nekoliko koraka od Koloseuma.

Hapšenjem dečaka od soli njegov zadatak bio je skoro ispunjen.
Sada je Rim mogao da sazna i da se đavolji advokat vratio u grad.

Duh njegovog prijatelja Mina, koji ga je toliko mučio tih dana, još
nije nestao, već je ponovo bio tiho prisustvo u njegovoj svesti. Nije ga
mučio, jer je upravo zahvaljujući dobrom džinu Erijaga stigao do vrha
crkve.

Kao mlad uprljao se ubistvom. Brutalno je ubio Mina, krivog samo
zato što se našalio s njim i zbog toga je završio u zatvoru. Batista je
odbio osudu, smatrajući je nepravednom, i žalio se svim nivoima vlasti
tokom izdržavanja kazne. Međutim, glas naravi jogunastog
adolescenta bio je taj koji se bunio, a zapravo je duboko u sebi patio
zbog onoga što je učinio.

Sve dok jednog dana nije upoznao sveštenika, i tada se sve
promenilo.

Sveštenik je počeo da mu priča o jevanđeljima i Svetom pismu.
Postepeno, strpljivo, ubedio je Batistu da se oslobodi svog tereta. Ali
pošto mu je ovaj ispovedio svoj greh, sveštenik mu nije odmah dao
oprost. Objasnio mu je da je neophodno da prepiše i prenese njegov
culpa gravis odgovarajućem sudu u Rimu. Tako je uradio i prošli su
dugi dani u kojima se Batista plašio da za njega nikada neće biti
oprosta niti oslobođenja. Ali potom je stigla presuda.

Njegova duša bila je spasena.
U tom teškom trenutku Erijaga je video priliku da preokrene svoj
život. Sud za duše bio je izvanredan instrument koji bi mu omogućio
da se oslobodi tog jadnog života i da izbegne neminovnu sudbinu
bednika. Kakva se samo moć krila u sudu za ljudske duše! Više neće
biti ponizni i beskorisni potomak alkoholičara - Sin Dresiranog

Majmuna.
Ubedio je sveštenika da mu pokaže put kako da i on to postane.

Nikada ga nije pokretala iskrena želja, već samo zdrava ambicija.
U godinama koje su sledile, ispunio je svoj cilj uz napor i odricanje.

Kao prvo, uspeo je da izbriše svaki trag svoje prošlosti: niko ga nikada
neće povezati sa ubistvom koje se dogodilo u siromašnom selu na
Filipinima. Potom je zaslužio svaki stepenik hijerarhije koji je uspeo
da dostigne. Od običnog sveštenika do biskupa, od monsinjora do
kardinala. I na kraju, dobio je zaduženje za koje se ceo život spremao.
Štaviše, imajući u vidu njegove sposobnosti, bilo je skoro očekivano
da će izabrati upravo njega.

Više od dvadeset godina obavljao je službu svetla pod okriljem
suda. Izlagao je optužbe na teret pokajnika i u isto vreme saznavao
njihove najskrivenije tajne. Njihov identitet bio je zaštićen
anonimnošću, ali Batista Erijaga bio je u stanju da dođe do njih putem
sitnih detalja koji su se nalazili u ispovestima.

Već je bio pravi stručnjak u toj oblasti.
S vremenom je naučio da se služi onim što je saznao da bi zauzvrat
dobio usluge. Nije mu se sviđalo da to zove ucenama, iako su u suštini
bile upravo to. Svaki put kada bi koristio svoju ogromnu moć, činio je
to samo za dobro crkve. To što je to i njemu koristilo, bilo je potpuno
sporedna stvar.
Nije osećao nikakvo sažaljenje prema pokajnicima. Ti ljudi su se
ispovedali samo da bi nesmetano nastavili život. Bili su kukavice jer su
tako izbegavali da se otvoreno suoče sa zakonom. Mnogi od njih, osim
toga, dobijali su oprost i ponovo bi radili isto ono što su radili i ranije.
Erijaga je smatrao da je sakrament ispovesti jedna od loših strana
katoličanstva. Lepo povremeno čišćenje savesti i gotovo!
Zato se nije ustručavao da iskorišćava te grešnike, da se posluži
njihovim porocima da bi izvukao korist u dobroj nameri. Svaki put
kada bi se pojavio pred nekim od njih, ovi bi prebledeli slušajući ga
kako priča njihove tajne. Činjenica da nisu odmah shvatali kako je to
mogao da zna bila je dokaz da su čak i zaboravili da su se jednom
ispovedili nekom svešteniku. Eto koliko malo je za njih taj oprost
značio!
Dok se gledao u ogledalo pošto je obukao jedno od svojih
uobičajenih skupocenih tamnih odela, ali s belim okovratnikom

sveštenika umesto kravate, i pošto je stavio oko vrata lanac s velikim
zlatnim krstom s rubinima, Erijaga je tiho izgovarao molitvu za
Minovu dušu.

U mladosti je počinio užasan zločin, ali barem nije bio toliko drzak
da sebi to oprosti.

Kada je završio, odlučio je da izađe napolje, jer je trebalo još nešto
da uradi da bi dovršio svoj zadatak.

Tajna se sastojala iz tri nivoa. Prvi je bio dečak od soli. Drugi
čovek s glavom vuka. I oba su bila otkrivena.

Ali treći je morao ostati tajan. U suprotnom, Crkva će platiti
izuzetno visoku cenu. A i on zajedno s njom.

13

Markus je dugo razmišljao.
Bilo je uzaludno smestiti se ispred bolnice u koju su je primili na

oporavak iz čiste predostrožnosti. Već se skupila gomila fotografa i
reportera koji su je čekali, nadajući se da će ugrabiti sliku ili izjavu.

Sandra je bila glavna vest. Zajedno s Viktorom Agapovom,
naravno.

Monstrum je odveden u zatvor, a prema ono malo informacija koje
su novinari imali, uporno je odbijao da odgovori na pitanja tužioca.
Zato se pažnja usmerila na mladu policajku, žrtvu i heroinu epiloga
događaja.

Markus se nadao da će je videti, da će pričati s njom, ali nije mogao
da istupi. Bol zbog Klementeove smrti proganjao ga je kao nesnosno i
opterećujuće prisustvo. Posle smrti njegovog jedinog prijatelja,
Sandra je bila jedini protivotrov samoći.

Sve do tog trenutka ispovednik je uvek mislio da je sam, ali to nije
bilo istina. Možda zato što je uvek verovao da Klemente ima neki svoj
lični život: prijatelje s kojima je u kontaktu, s kojima je pričao, s
kojima je mogao da se smeje i da im se poveri. Već i sama
pretpostavka da on poznaje njihove nadređene izgledala je kao
prednost. Ipak, Klemente je bio baš kao i on, bez igde ikoga. S velikom
razlikom: nikada se nije žalio, nije ga time opterećivao, kao što je to
Markus njemu radio.

Markus je poželeo da je ranije prozreo Klementeovu samoću, da je
preuzme na sebe. Tako bi mogao i svoju da podeli. I onda bi zaista bili
prijatelji.

„Bio sam seoski sveštenik u Portugaliji. Jednog dana stiglo je
pismo. Bilo je potpisano pečatom Vatikana: radilo se o zaduženju koje
nisam mogao da izbegnem. Unutra su bile instrukcije da nađem
čoveka koji se oporavlja u bolnici, u Pragu... Nikada nisam shvatio
zašto su izabrali mene. Nisam imao posebne sposobnosti niti sam
ikada pokazao ambiciju da izgradim karijeru. Bio sam srećan u svojoj
parohiji, sa svojom pastvom... Nama nije dato da pitamo, nama nije

dato da znamo. Mi treba samo da budemo poslušni...“
Te noći Klemente je spasao Sandru žrtvujući sebe. Glavni razlog

zbog kog je Markus hteo da je vidi bio je da joj kaže istinu o svom
prijatelju.

Uputio se da je sačeka na jedinom mestu gde će biti moguće da se
sretnu, daleko od gužve i znatiželjnika. Daleko od svih. Nije bio
siguran da će Sandra naslutiti da je čeka baš tamo, ali nadao se tome.
Jer je to bilo mesto njihovog prvog susreta. Riznica Crkve Svetog Luja
Francuskog.

„Ovde sam“, reče i pre nego što je on bilo šta rekao, kao da su zaista
zakazali taj sastanak i da ona hoće da se izvini za kašnjenje.

Markus pođe ka njoj, ali zastade. Prethodni put su se zagrlili, ali
sada nije bio trenutak za to. Sandrino lice bilo je iznureno, oči otečene
od plakanja.

„Kakva sam budala. Moja je krivica što je Maks mrtav.“
„Mislim da to nije zavisilo od tebe.“
„Ipak jeste. Da se nisam prekrstila naopako dok su me snimali na
televiziji, taj gad nas nikada ne bi izabrao.“
Markus nije znao taj deo priče. Štaviše, pitao se zašto baš Sandra,
baš Maks. Ali nije bio u stanju da nađe odgovor. Kada je saznao zašto,
odlučio je da ćuti.
„Njegovi učenici su potreseni, ne mogu da se smire. Pripremili su
komemoraciju, uskoro će se održati kratka ceremonija u sali škole.“
Završila je rečenicu i pogledala na sat, kao neko ko mnogo žuri.
„Sudija je dopustio da njegovo telo bude vraćeno u domovinu. Večeras
će ga avionom vratiti u Englesku.“ Potom dodade: „Ja ću ići s njim.“
Markus je gledao u nju ne uspevajući da kaže bilo šta. Bili su
udaljeni jedno od drugog nekoliko metara, ali ni jedno ni drugo nisu
uspevali da se približe. Kao da je između njih bila provalija.
„Moram da idem s njim, moraću da pričam s njegovom majkom,
njegovim ocem i braćom, upoznaću stare prijatelje kojima nije stigao
ranije da me predstavi i prvi put ću videti mesto gde je rođen, i oni će
me videti i misliće da sam ga volela do poslednjeg časa, a to neće biti
istina, ja...“
Pustila je da ta reč ostane da lebdi nad ponorom koji ih je

razdvajao.
„Šta ti?“ pitao je Markus.
Ovoga puta je bilo na Sandri da ćuti.
„Zašto si došla ovde?“
„Zato što sam nešto obećala.“
Markus je bio razočaran odgovorom. Poželeo je da čuje da je bilo

zbog njega.
„Tvoj prijatelj zvao se Klemente, je li tako? I bio je ispovednik.“
Dakle, Sandra je znala ko ju je spasao... Klemente je prekršio

pravila ispovednika... „Niko ne sme saznati da postojiš. Nikada. Moći
ćeš da kažeš ko si samo u trenutku koji prođe između munje i
grmljavine...“

Sandra uvuče ruku u džep, uze nešto i pruži mu ne približavajući
se. „Pre nego što je umro, tražio mi je da ti dam ovo.“

Markus je iskoračio i vide šta je bilo na dlanu ruke. Medaljon s
likom arhanđela Mihaila koji zamahuje plamenim mačem.

„Rekao je da je važno. I da ćeš ti razumeti.“
Markus se prisetio trenutka besa kada je bacio medaljon na njega.
Da li je to zaista bio njihov rastanak? I to ga baci u još veći očaj.
„Moram da idem“ reče Sandra.
Približila se i stavila mu u ruke Klementeov medaljon. Potom se
malo pridiže na prste i poljubi ga u usta. Dugim i beskrajnim
poljupcem. „U nekom drugom životu“, reče potom.
„U nekom drugom životu“, obeća Markus.

Kasno uveče vratio se u potkrovlje u Ulici Serpenti. Zatvorio je vrata i
sačekao pre nego što je upalio svetlo. Kroz prozor je ulazila slabašna
svetlost koja se odbijala od krovova Rima.

Sada je bio sasvim sam. Zaista sam.
Bio je tužan. Ali šta bi bilo da je Sandra pustila da onaj poljubac
duže traje i da je taj oproštaj postao nešto drugo, možda zahtev da
bude voljena - kako bi se on poneo? Zavetovao se pre mnogo godina
na čednost i poslušnost. Da li bi zaista bio spreman da ga se odrekne? I
šta da postane?
On je bio lovac na mrak. Nije to samo zanimanje, to je njegova
priroda.

Zlo nije jednostavno ponašanje iz kog proizilaze negativne
posledice i osećaji. Zlo je dimenzija. I ispovednik može da je opazi,
opažajući ono što drugi nisu.

A na slici koju je imao pred sobom sada je nešto nedostajalo.
Ko je bio čovek kog je Sandra upoznala u Koloseumu? Kako je
mogao da bude u toku s policijskom istragom? I pre svega, kako je
moguće da je znao za Markusa i ispovednike?
Morao je još da odgovori i na ta pitanja. Lovac na mrak nije imao
izbora. Ali počeće sutra, sada je bio suviše umoran.
Uključio je malu lampu pored kreveta. Prvo što je video bio je
snimak čoveka sa sivom torbom. Ubica časne sestre. Nije mogao a da
se ne priseti da su trzavice s Klementeom počele upravo od slučaja
raskomadanog tela u vatikanskim vrtovima i ponajviše od njegovog
insistiranja da upozna nadređene. Bio je nepravedan prema njemu.
Očajničko ne znam njegovog prijatelja odzvanjalo još uvek mu je u
mislima.
Setio se medaljona koji je Klemente želeo da mu vrati pre nego što
je umro - arhanđel Mihailo, zaštitnik ispovednika. Došao je trenutak
da opet počne da ga nosi. Potražio ga je zavukavši ruku u džep, ali
zajedno s njim izvuče i savijeni kartončić. Trebalo mu je malo
vremena da se seti da je to mapa koju mu je Krop dao. Oba ta
predmeta dobio je od ljudi na samrti. Markus se spremao da baci
mapu, jer nije mogao da podnese to poređenje. Ali pre nego što je
pocepao papir, natera se da ga pogleda poslednji put.
Centar Rima, putanja koja je od Ulice Mančino vodila sve do
Španskog trga, do podnožja stepenica Crkve Svetog Trojstva. Malo
više od kilometra pešice.
Shvatićeš i začudićeš se, rekao je starac.
Ali šta je to moglo biti baš usred jednog od najpoznatijih i
najposečenijih mesta u Rimu? Kakva tajna se mogla kriti naočigled
svih?
Pre tog trenutka Markus je pomislio na zamku, da je to bio način
da ga skrene s glavnog cilja: da pronađe Viktora. Sada je, međutim,
gledao na to drugačije: da je želeo samo da ga obmane, Krop bi ga pre
poslao na neko zabačeno i nepoznato mesto u gradu. Lokacija nije
imala smisla.
„Kraj tvoje bajke, dečače bez imena.“

Tek kada je bolje pogledao mapu, primetio je jedan detalj. Štaviše,
anomaliju. Nije cela putanja označena crvenom bojom išla gradskim
ulicama. Ponekad se činilo da prolazi kroz zgrade.

Ne preko, pomisli Markus.
Ispod.
Put je bio pod zemljom.

14

Na ulicama Rima bilo je čudnog komešanja.
Bile su pune ljudi koji nisu želeli da idu na spavanje. Grad je slavio

kraj košmara s Monstrumom. Najneobičnija stvar bila su bdenja koja
su se spontano održavala u svim četvrtima. Neko bi nasumice odabrao
mesto da ostavi cveće ili da upali sveću za žrtve, a malo kasnije to
mesto ispunili bi i drugi predmeti - plišane igračke, fotografije,
poruke. Ljudi su se zaustavljali, držali su se za ruke, mnogi su se
molili.

Crkve su bile otvorene. One koje su obično bile odredište samo
turista, sada su bile pune vernika. Niko više nije osećao nelagodnost
što zahvaljuje Bogu pred svima.

Drska i radosna vera. Tako je to izgledalo u Markusovim očima. Ali
on nije mogao da se pridruži tom karnevalu, još ne.

Ulica Mančino bila je blizu Venecijanskog trga.
Ispovednik je sačekao da ulica na trenutak opusti, pa se spustio u
slivnik kapitolskog vodovoda, koji je istovremeno odgovarao i
početku puta naznačenom na Kropovoj mapi. Pomerivši poklopac od
livenog gvožđa, otkrio je stepenice koje su se spuštale nekoliko
metara pod zemlju. Tek kada je stigao do kraja, uključio je baterijsku
lampu.
Osvetlio je uski lagum kojim je išao kanal. Na zidovima tunela bile
su naslage različitih epoha. Slojevi armiranog betona, crnice ali i sedre
i travertina. Jedan od njih bio je sačinjen od mešavine krhotina
amfora. U vreme starih Rimljana, stare posude, koje više nisu bile za
upotrebu, često su ponovo korišćene kao materijal za gradnju.
Markus pođe, a njegova lampa osvetljavala je čas oštećen pod, čas
mapu koju je držao u ruci. Na nekoliko mesta put se račvao i u više
navrata bilo mu je teško da se orijentiše. Ali u jednom trenutku našao
se ispred laguma koji nije imao nikakve veze s vodovodom, verovatno
je bio iskopan mnogo vekova ranije.
Krenu njime. Posle nekoliko metara primetio je da su zidovi
prekriveni natpisima. Bili su na starogrčkom, latinskom i aramejskom.

Neke reči bile su uništene zubom vremena i vlagom.
Katakomba, pomisli Markus.
To su bila mesta gde su sahranjivani hriščani i Jevreji i nalazila su

se u različitim delovima Rima. Najstarije su poticale iz II veka nove
ere, kada je uvedena zabrana da se mrtvi sahranjuju unutar gradskih
zidina.

Čudno je da je jedna od njih baš nedaleko od Španskog trga,
pomisli.

Hrišćanske katakombe obično su bile posvećene nekom svecu.
Najslavnija je ona u kojoj je grobnica Svetog Petra, nekoliko metara
ispod bazilike, simbola katoličanstva. Jednom ju je posetio sa
Klementeom, koji mu je čak ispričao i priču o pronalasku ostataka
apostola 1939. godine.

Dok je išao dalje, Markus je detaljnije istraživao zidove lampom, u
nadi da će mu nešto otkriti gde se nalazi.

Ugleda to u osnovi jednog od zidova. Bio je visok nekoliko
centimetara. Nije ga odmah prepoznao, jer mu se na početku učinio
samo kao lik čoveka iz profila, sa nogama ispruženim u pokretu dok
korača.

Potom primeti glavu vuka.
Položaj tela ukazivao je da želi da ga prate. Markus to učini.
Lagano, kako je napredovao, više puta je naišao na isti simbol,
postavljen svaki put sve više i bio je sve većih dimenzija. Znak da je,
ko god da je uradio taj izuzetno stari mural, obećavao da će otkriti
nešto važno na kraju puta.
Kada je čovek s glavom vuka dostigao njegovu visinu, Markusu se
učini da korača pored njega. I to je bio neprijatan osećaj. Nekoliko
metara iznad njegove glave, ljudi su šetali sa srcem ispunjenim
ponovo pronađenom verom. A on, tu ispod, hodao je pokraj đavola.
Izbi u neku kružnu prostoriju, neku vrstu bunara bez izlaska.
Tavanica je bila niska, ali ispovednik primeti da je tu normalno stajao i
da nije morao da se savija. Na zidovima, svuda unaokolo, čovekolika
figura s glavom vuka bila je opsesivno prikazana. Markus osvetli
lampom, jedno po jedno, sva ta identična bića. Sve dok ne dođe do
poslednjeg u redu. I zbuni se.
Figura je bila drugačija. Glava vuka bila je podignuta i stajala je
pored, kao maska. Ispod tog lika oduvek je bilo ljudsko lice. Lice koje

je Markus dobro znao, jer ga je video nebrojeno puta.
Čovek bez te maske bio je Isus Hrist.

„Da, hrišćani su“, reče muški glas iza njegovih leđa.
Markus se naglo okrenu i uperi lampu. Čovek podiže ruku, ali

samo zato što ga je svetlost zaslepljivala.
„Da li bi mogao da je spustiš, molim te?“
Ispovednik to učini, i ovaj spusti ruku. Markus je shvatio da ga je

već video nekom drugom prilikom, jedne noći u Sudu za duše.
Đavolji advokat.
Međutim, Batista Erijaga je njega tad video prvi put. „Nadao sam se

da nećeš doći dovde”, poverio mu se, misleći na treći nivo tajne, koji je
sad već bio otkriven.

„Šta znači hrišćani su?“, pitao je Markus čoveka u crnom, ali s
kardinalskim krstom i prstenom.

„Da veruju u Boga i u Hrista, isto kao ti i ja. Štaviše, možda je
njihova vera jača i plodnija od naše, Markuse.“

Kardinal je znao njegovo ime. „Zašto su onda štitili zlo?“
„U dobroj nameri“, reče Erijaga, shvatajući da bi ta zamisao mogla
da škripi u ušima običnog sveta. „Vidiš, Markuse, u svim velikim
monoteističkim religijama bog je i dobar i zao, i blagonaklon i
osvetnik, i saosećajan i nemilosrdan. Tako je i kod Jevreja i kod
muslimana. Hrišćani su, međutim, u nekom trenutku svoje istorije
počeli da razlikuju boga od đavola... Bog je morao da bude samo
dobar, apsolutno dobar. I dan-danas plaćamo cenu tog izbora, te
greške. Sakrili smo đavola od čovečanstva, kao što se prljavština krije
ispod tepiha. Zašto? Oprostili smo Bogu njegove grehe samo da bismo
oprostili sebi samima. Veoma egoističan potez, zar ne misliš?“
„Onda su se Krop i njegovi sledbenici pretvarali da su satanisti.“
„Ako je pravi Bog i dobar i zao, šta je zaista satanizam ako ne drugi
način da ga slavimo? Uoči hiljadite godine - 999. godine - neki hrišćani
osnovali su Judino bratstvo. Tvrdili su nešto što je već bilo očigledno i
u Svetom pismu, a to je da bez apostola izdajnika ne bi bilo Hristovog
mučeništva, a bez mučeništva nikada ne bismo imali hrišćanstvo. Juda
- zlo - bio je od suštinskog značaja. Shvatili su da je potreban i đavo da
bi hranili veru u srcima ljudi. Tako su izmislili simbole koji će

uzdrmati ljude: šta je broj 666 ako ne obrnuto 999? I obrnuti krstovi i
dalje su krstovi! I to je ono što ljudi ne vide, ne shvataju.“

„Judino bratstvo“, ponovi Markus misleći na Kropovu sektu. „Zlo
pojačava veru“, zaključi potom užasnut.

„I ti si video šta se ove noći događa napolju. Jesi li dobro pogledao
te muškarce i žene koji su se molili? Jesi li ih pogledao u oči? Bili su
srećni. Koliko duša je spaseno zahvaljujući Viktoru? Pričaj im o
dobrom, i ignorisaće te. Pokaži im zlo, i pokloniće ti svu pažnju.“

„A mrtvi?“
„Ako smo napravljeni po obličju božjem, onda i on može biti zao.
Da bi postojala vojska, potreban joj je rat. Bez zla, ljudi ne bi imali
potrebu za crkvom. I svaki rat, na kraju, broji svoje žrtve.“
„Dakle, Dijana i Đorđo, dvoje policajaca, auto-stoperi, Maks,
Kozmo Barditi... Oni su samo neizbežna kolateralna šteta?“
„Nepravedan si. Iako nemaš razloga da mi veruješ, i ja sam
pokušao da zaustavim ubistva, baš kao i ti. Ali to sam radio na moj
način, štiteći viši interes.“
„Koji?“, izazvao ga je ispovednik.
Erijaga oštro pogleda svog sagovornika jer nije voleo da ga
provociraju. „Šta misliš, ko je Klementeu dao naredbu da ti poveri
istragu o Monstrumu pošto smo našli snimljenu poruku u
ispovedaonici Crkve Svetog Apolinarija?“
Markus je bio zatečen.
„Oduvek si hteo da upoznaš lica tvojih nadređenih.“ Batista raširi
obe ruke i pokaza na svoje grudi. „Evo, ovde sam: kardinal Batista
Erijaga. Sve ovo vreme radio si ža mene.“
Markus nije znao šta da kaže. Bes i gorčina nadvladavali su nad
razumom. „Od početka si znao ko je dečak od soli, a nisi mi odmah
dao priliku da ga zaustavim.“
„Nije bilo tako jednostavno: trebalo je prvo zaustaviti Kropa i
njegove ljude.“
Markus je sada video sve mnogo jasnije. „Naravno. Jer tvoja jedina
briga bila je da će se saznati da crkva zna za postojanje Judinog
bratstva. Za ljude koji veruju u našeg istog Boga: suviše velika sramota
da bi bila otkrivena.“
Erijaga je zaključio da je čovek pred njim - onaj kog je pronašao u
Pragu, sa amnezijom u bolničkom krevetu i metkom u čelu, kog je

Klementeu poverio da ga obuči - bio izuzetno jakog karaktera, i oseti
zadovoljstvo. Dobro je odabrao. „Od Inoćentija III papa je definisan
kao gospodar monstruma. Poruka je bila jasna: crkva se ne boji da se
suoči sa svojom istorijom, niti s najbednijim i najsramnijim delom
ljudske prirode - grehom. Kada naši neprijatelji žele da nas napadnu,
prebacuju nam bogatstvo, to što smo se udaljili od Hristovih pouka,
siromaštva i darežljivosti prema svom bližnjem. Onda kažu da je đavo
ušao u Vatikan...“

Hic est diabolus, prisetio se Markus.
„I u pravu su“, reče iznenada Erijaga. „Jer samo mi možemo da
obuzdamo zlo. Zapamti to.“
„Sad kad znam, nisam više siguran da i dalje želim da budem deo
svega ovoga...“ Markus pođe prema tunelu koji je vodio ka izlazu.
„Nezahvalan si. Ja sam odmah poslao Klementea u kuću Sandre
Vege kada sam od svojih izvora saznao da je žrtva iz Sabaudije njen
momak. Ja sam shvatio opasnost koja joj je pretila i odmah sam
reagovao. Tvoja žena je živa zahvaljujući meni!“
Ispovednik nije obraćao pažnju na provokaciju kardinala i prođe
pored njega. Potom se zaustavio i okrenuo poslednji put. „Dobro je
izuzetak, zlo je pravilo. Tome si me ti naučio.“
Batista Erijaga prasnu u glasan smeh, koji je odzvanjao kamenim
hodnikom. „Nikada nećeš imati život kao drugi. Ne možeš biti ono što
nisi. To je tvoja priroda.“
Potom dodade još nešto od čega se Markus naježi.
„Vratićeš se.“

EPILOG

GOSPODAR MONSTRUMA

„Skoro si spreman,“ izjavio mu je Klemente jednog martovskog jutra.
„Ostala je još samo jedna lekcija do kraja tvoje obuke.“

„Ne znam da li je zaista tako kako kažeš“, odgovorio je Markus, jer
je još bio pun nedoumica. „Migrene me i dalje muče i stalno sanjam isti
košmar.“ Klemente tada stavi ruke u džepove. Izvukao je metalni
medaljon, kao oni koji su se mogli kupiti za siću u prodavnicama
suvenira na Trgu Svetog Petra, ali pokazujući ga kao da je imao
neverovatnu vrednost.

„Ovo je arhanđel Mihailo“, rekao je pokazujući anđela s vatrenim
mačem. „Isterao je Lucifera iz raja i bacio ga u pakao.“ Potom mu je
stavio medaljon u ruku. „On je zaštitnik ispovednika. Stavi ga oko vrata
i uvek ga nosi sa sobom, pomoći će ti.“

Markus je prihvatio dar s nadom da će ga zaista štititi. „A kada će
biti moja poslednja lekcija?“

Klemente se nasmeja. „U pravom trenutku.“
Markus nije shvatio smisao reći prijatelja. Ali bio je siguran da će
jednog dana sve biti jasno.

Krajem februara u Lagosu termometar je beležio četrdeset stepeni, uz
vlažnost vazduha od osamdeset pet procenata.

U drugom gradu Afrike po veličini posle Kaira živi dvadeset jedan
milion stanovnika, koji se svakog dana povećava za dve hiljade. To je
fenomen koji se može i golim okom opaziti: od kada je bio tu, Markus
je video kako se barake šire u naselja koje je mogao da posmatra kroz
prozor.

Odabrao je kuću na periferiji; iznad radionice za popravku starih
kamiona. Nije bila mnogo velika i, iako se navikao da živi s haosom
metropole, noćna vrelina nije mu dala da spava. Njegove stvari bile su
nagurane u jednom ormaru na zidu, imao je frižider iz sedamdesetih i
malu kuhinju gde je spremao hranu. Ventilator na plafonu ispuštao je
ritmično zujanje, slično letu stršljena.

Uprkos neudobnosti, osećao se slobodno.
Bio je u Nigeriji već oko osam meseci, ali prve dve godine proveo
je seleći se od jednog do drugog mesta. Paragvaj, Bolivija, Pakistan,
potom Kambodža. Jureći anomalije, uspeo je da otkrije mrežu
pedofila, u Gudžranvali je zaustavio švedskog državljanina koji je
birao najnerazvijenije zemlje da bi ubijao i zadovoljio svoju želju za
ubijanjem, a da pritom ne rizikuje da će ga uhvatiti, u Pnom Penu
otkrio je bolnicu u kojoj su siromašni seljaci prodavali svoje organe
zapadnjacima za nekoliko stotina dolara. Sada je bio na tragu bandi
koja se bavila trgovinom ljudima: stotine žena, muškaraca i dece
nestali su za nekoliko godina.
Počeo je da sarađuje s ljudima, komunicirao je s njima. To je bila
njegova želja toliko vremena. Nije zaboravio svoju usamljenost u
Rimu. Ali i sada, njegova samotna priroda iznenada bi se pojavljivala.
Tako, pre nego što bi se stvorile stabilne veze, pakovao je torbe i
odlazio.
Plašio se vezivanja. Jer jedini emotivni odnos koji je uspeo da
uspostavi pošto je povratio pamćenje gorko se završio. Još je mislio na
Sandru, ali sve manje. Povremeno bi se pitao gde je i da li je srećna.

Ali nikada se nije usuđivao da zamisli da li je neko pored nje, i da li i
ona o njemu razmišlja. Bilo bi bespotrebno bolno.

Ipak, često mu se dešavalo da priča s Klementeom. Intenzivan i
konstruktivan razgovor odvijao se u njegovoj glavi. Govorio mu je sve
što nije znao ili nije hteo da mu kaže dok je bio živ. Osetio bi kako mu
se steže želudac samo kada bi se prisetio poslednje lekcije svoje
obuke, one koju nikada neće proći zajedno.

Dve godine ranije odbio je da i dalje bude sveštenik. Ali malo
kasnije otkrio je da to ne ide tako lako. Mogao je bilo čega da se
odrekne, ali ne i tog dela sebe. Erijaga je bio u pravu: šta god da je
radio, gde god da je otišao, to je bila njegova priroda. Uprkos
sumnjama koje su ga mučile, nije mogao ništa. Tako bi, povremeno,
kada bi naišao na napuštenu crkvu, ulazio i držao misu. Ponekad bi se
dešavalo nešto što nije znao da objasni. Tokom te mise neočekivano bi
neko došao i seo da sluša. Nije bio siguran da li Bog zaista postoji, ali
potreba za njim spajala je sve ljude.

Visok tamnoput čovek pratio ga je već nedelju dana.
Markus ga je još jednom primetio dok se kretao po bučnoj i

šarenoj pijaci u Balogunu. Uvek se držao na desetak metara
udaljenosti. To mesto bilo je pravi lavirint, gde se prodavalo sve i bilo
je lako pomešati se sa masom. Ali Markusu nije dugo trebalo da ga
primeti. Po načinu na koji ga je pratio, moglo se zaključiti da nije bio
mnogo vešt u toj vrsti posla, ali nikad se nije moglo znati. Možda ga je
kriminalna organizacija koju istražuje primetila i zadužila nekog da ga
nadgleda.

Markus se zaustavio pored tezge prodavca vode. Popustio je
kragnu na lanenoj beloj košulji i zatražio čašu. Dok je pio, prešao je
maramicom preko vrata da bi osušio znoj i iskoristi priliku da pogleda
oko sebe. I čovek se zaustavio i pravio se da gleda šarene materijale
na jednoj od tezgi. Nosio je nekakvu svetlu tuniku i platnenu torbu.

Odlučio je da nešto uradi.
Sačekao je da mujezinov glas počne da poziva vernike na molitvu.
Dobar deo pijace se zaustavio, jer je polovina populacije u Lagosu bila
muslimanske veroispovesti. Markus je to iskoristio da ubrza korak
kroz lavirint uličica. Čovek iza njega učini isto. Bio je mnogo krupniji

od njega, zato Markus nije verovao da bi mogao da ga nadjača ako bi
se sukobili, uostalom, nije znao da li je naoružan, ali se plašio da jeste.
Morao je da bude domišljat. Uvuče se u pustu uličicu i sakri se iza
šatora. Sačekao je da čovek prođe ispred njega i potom ga zaskoči s
leđa, oborivši ga licem na zemlju. Potom stade iznad njega, stežući mu
vrat obema rukama.

„Zašto me pratiš?“
„Čekaj, pusti me da pričam.“ Div nije pokušavao da ga napadne, ali
se borio da mu skloni ruke, da se ne bi ugušio.
„Oni te šalju?“
„Ne razumem“, pokušao je da se pobuni čovekna nesavršenom
francuskom.
Markus ga stegnu još jače. „Kako si me našao?“
„Ti si sveštenik, je li tako?“
Kada ga je čuo to da izgovara, malo popusti stisak.
„Rekli su mi da je ovde neko ko istražuje o nestalim ljudima...“
Potom prstima izvuče iz tunike kožnu vrpcu na kojoj je visio drveni
krstić. „Možeš mi verovati, ja sam misionar.“
Markus nije bio siguran da li je to istina, ali ga je svejedno pustio.
Uz malo napora, čovek se okrenu i sede na zemlju. Potom se uhvati za
grlo i zakašlja se dok je pokušavao da dođe do daha.
„Kako se zoveš?“
„Otac Emil.“
Markus mu pruži ruku i pomognu mu da se podigne. „Zašto si me
pratio? Zašto mi nisi jednostavno prišao?“
„Zato što sam prvo hteo da se uverim da je istina ono što se za tebe
kaže.“
Markusu to privuče pažnju. „A šta se govori?“
„Da si sveštenik, zato si prava osoba.“
Za šta prava? Nije razumeo.
„Kako možeš to da znaš?“
„Videli su te da držiš misu u nekoj napuštenoj crkvi... Dakle, istina
je? Ti si sveštenik?“
„Jesam.“ Potom je pustio da krupni sveštenik nastavi svoju priču.
„Moje selo zove se Kivuli. Kod nas se decenijama vodi rat za koji se
svi prave da ne postoji. Povremeno imamo probleme s vodom i
pojavili su se slučajevi kolere. Zbog sukoba u Kivuli ne dolaze lekari, a

humanitarcima često presude zaraćene strane, jer ih smatraju
špijunima koje je poslao neprijatelj. Zato sam u Lagosu, da bih našao
lekove koji su nam potrebni da bismo zaustavili epidemiju... Ovde sam
čuo da se govori o tebi i došao sam da te potražim.“

Markus ne bi nikada ni pretpostavio da je bilo tako lako naći ga.
Možda je u poslednje vreme bio malo manje oprezan. „Ne znam ko ti
je i šta ispričao, ali nije tačno da mogu da ti pomognem. Žao mi je.“
Okrenuo mu je leđa i spremao se da krene.

„Zakleo sam se.“
Čovek je izgovorio rečenicu molećivim tonom, ali Markus ga je
ignorisao.
Otac Emil nije odustajao. „Obećao sam jednom prijatelju
svešteniku pre nego što ga je kolera odnela. Naučio me je svemu što
jesam, bio je moj učitelj.“
Na poslednju rečenicu, Markus se priseti Klementea i zaustavi se.
„Otac Abel vodio je misiju u Kivuliju četrdeset pet godina“,
nastavio je čovek, svestan da ga je pridobio.
Markus se okrenu.
„Tačne reči pre nego što je izdahnuo bile su: Ne zaboravite vrt
mrtvih.“
Markus je upamtio te reči. Ali ta množina - mrtvi - nije mu se
sviđala.
„Pre otprilike dvadeset godina, dogodila su se ubistva u selu. Tri
mlade devojke. Ja još nisam bio stigao u Kivuli, znam samo da su ih
našli u šumi, masakrirane. Otac Abel nije se smirivao zbog toga što se
desilo. Ostatak života hteo je samo da krivac bude kažnjen.“
Markus je bio skeptičan. „Dvadeset godina je suviše dug period da
bih mogao da obavim istragu: tragovi su već odavno uništeni. I krivac
je možda mrtav, posebno ako se nisu desila druga ubistva.“
Ali čovek se nije predavao. „Otac Abel je pisao i pismo Vatikanu da
bi ispričao šta se dogodilo. Nikada nije dobio odgovor.“
Markus je bio potresen tom izjavom. „Zašto baš Vatikanu?“
„Jer je, po mišljenju oca Abela, krivac bio sveštenik.“
Vest ga uznemiri. „Znaš i kako se zove?“
„Kornelijus van Buren, Holanđanin.“
„Ali otac Abel nije bio siguran u to, je li tako?“
„Ne, ali gajio je ozbiljne sumnje. I zato što je Van Buren odjednom

nestao, a tada su prestala i ubistva.“
Nestao, reče za sebe Markus. Bilo je nečega u toj staroj priči što ga

je teralo da se zabavi time. Možda zato što je počinilac bio sveštenik.
Ili možda zato što je Vatikan, iako obavešten, u potpunosti ignorisao
taj događaj. „Gde se nalazi tvoje selo?“

„Biće to dug put“, reče čovek. „Kivuli je u Kongu.“

Bilo im je potrebno skoro tri nedelje da bi stigli na odredište.
Od toga su dve nedelje proveli ulogoreni u malom naseljenom

mestu na trista kilometara od Gome. Naime, skoro već mesec dana u
oblasti Kivulija besnela je krvava bitka.

Sa jedne strane bile su dobrovoljačke trupe CNDP-a. „Congres
National pour la Defense du Peuple“, naglasio je otac Emil. „U pitanju
su Tutsi, pripadnici Ruandskog patriotskog fronta. Po imenu liče na
revolucionare, ali to su samo silovatelji žedni krvi.“ S druge strane bila
je Regularna vojska Demokratske Republike Konga koja je, malo-
pomalo, ponovo zauzimala teritoriju pobunjenika.

Proveli su osamnaest dana uz radio, čekajući da se situacija smiri
kako bi njih dvojica mogli da nastave put. Markus je čak uspeo da
ubedi jednog vozača helikoptera da ih za određenu sumu novca
odvede tamo. U ponoć devetnaestog dana konačno je stigla vest o
kratkotrajnom primirju.

Nastalo je zatišje od nekoliko sati i odmah su to iskoristili.
Helikopter je leteo nisko i s ugašenim svetlima po noći, da ih ne bi
oborila artiljerija neke od zaraćenih strana. Oblast je zahvatilo jako
nevreme. S jedne strane to je predstavljalo prednost, jer će kiša
prekriti buku motora. S druge strane predstavljalo je opasnost, jer
svaki put kad se na nebu pojavi munja, neko sa zemlje mogao bi da ih
locira.
Dok su leteli prema odredištu, Markus je gledao ispod, pitajući se
šta da očekuje u toj šumi i da li su se izlagali uludom riziku zbog
nečega što se dogodilo pre toliko vremena. Ali sada već nije mogao da
se vrati nazad, obavezao se ocu Emilu i izgledalo je da je tom čoveku
od životne važnosti da on vidi ono što je imao da mu pokaže.
Stegnu medaljon s arhanđelom Mihailom i pomoli se da je zaista
vredelo truda.

Sleteli su na blatnjav prostor usred rastinja.
Pilot reče nešto na nejasnom francuskom glasno, da bi nadjačao

buku motora. Nisu razumeli njegove reči, ali smisao je bio da moraju
da požure, jer ih neće dugo čekati.

Udaljili su se otrčavši prema zidu grmova. Uvukoše se u taj splet i
odatle je otac Emil išao nekoliko koraka ispred Markusa, koji se za to
vreme pitao kako je sveštenik mogao da zna da je to pravi put. Bio je
mrak, a kiša, oštra i teška, padala im je na glavu, udarajući o gustu
vegetaciju kao haotične i zaglušujuće udaraljke. U tom trenutku otac
Emil pomeri poslednju granu i izbiše odjednom usred nekog sela od
gline i lima.

Pred njima se ukaza haotična scena.
Ljudi su trčali s jedne na drugu stranu na kiši koja nije prestajala, s
gomilom plavih plastičnih vreća u kojima se nalazio bedni imetak tih
porodica. Muškarci su okupljali ono malo stoke u pokušaju da je
sakriju. Deca su plakala pripijena uz majčine noge, i novorođenčad na
leđima, uvijena u šarene tkanine. Markus je odmah stekao utisak da
niko ne zna tačno kuda ide.
Otac Emil nasluti njegove misli i uspori korak da bi objasnio. „Sve
do juče, ovde su bili pobunjenici, a sutra ujutru vojnici će ući u selo i
zauzeti svoje mesto. Ali neće doći kao oslobodioci: spaliće kuće i
zalihe, kako protivnici ne bi mogli da ih koriste ako se vrate. I ubiće
sve, uz lažnu optužbu da su sarađivali sa neprijateljem. Poslužiće kao
upozorenje susednim selima.“
Dok je gledao oko sebe, Markus podiže glavu kao da je presreo
neki zvuk. Zaista, usred pljuska i uzrujanih glasova, čula se pesma.
Dopirala je iz velike zgrade od drveta. Iznutra je izbijalo žućkasto
svetlo.
Crkva.
„Ali neće svi napustiti selo noćas“, pojasnio je otac Emil. „Starci i
bolesni ostaće ovde.“
Ko ne uspe da pobegne, ostaće ovde, ponovi Markus za sebe.
Prepušteni ko zna kakvom užasu.
Otac Emil ga uhvati za ruku i prodrma ga. „Jesi li čuo pilota?
Uskoro će otići, moramo da požurimo.“

Ponovo su bili van sela, ali sa suprotne strane u odnosu na mesto gde
su sleteli. Dok su išli, otac Emil je regrutovao nekoliko muškaraca
kako bi im pomogli. Poneli su sa sobom ašove i improvizovane
svetiljke.

Stigli su u blizinu male doline, gde se nekada verovatno nalazila
šljunkovita obala reke. Na najvišem delu bili su grobovi.

Maleno groblje s tri krsta.
Otac Emil reče nešto na dijalektu sličnom svahiliju i ljudi počeše da
kopaju. Potom dodade jedan ašov Markusu i njih dvojica pomogoše.
„Kivuli na našem jeziku znači senka“, reče sveštenik. „Selo je dobilo
ime po toku vode koji povremeno protiče ovom malom dolinom. U
proleće se reka pojavljuje sa zalaskom sunca, da bi već narednog jutra
nestala, baš kao senka.“
Markus je naslutio da je ta pojava na neki način povezana s
prirodom zemljišta.
„Pre dvadeset godina otac Abel hteo je da se ovi grobovi postave
daleko od seoskog groblja, ovde gde leti nema vegetacije, iako ga je
on zvao ’vrt mrtvih’.“
Kraški teren bio je najbolje mesto da se sačuvaju tela, i da se
zaštite od uticaja vremena. Prirodna mrtvačnica.
„Kada su tri devojke ubijene, nije bilo načina da se sprovede bilo
kakva istraga. Ali otac Abel je znao da će jednog dana neko doći da se
raspita. Ko god bio, sigurno će hteti da vidi tela.“
I taj trenutak je zaista došao.
Jedno od tela bilo je ekshumirano pre ostalih. Markus ostavi ašov i
približi se jami. Ispunjavala ju je voda koja je sa neba padala, ali
posmrtni ostaci bili su uvijeni u nekakvu plastičnu tkaninu. Markus
kleknu u blato i pokida je rukama. Otac Emil mu dodade svetiljku.
Uperivši je, Markus primeti da je telo zaista bilo odlično očuvano u
kolevci od krečnjaka. Doživelo je neku vrstu mumifikacije. Zato su i
posle dvadeset godina kosti još uvek bile cele i obložene komadima
tkanine, sličnih tamnom pergamentu.
„Imale su šesnaest, osamnaest i dvadeset dve godine“, reče otac
Emil, misleći na žrtve. „Ona je bila prva, najmlađa.“
Markus, međutim, nije uspevao da shvati kako je umrla. Zato se

primače, tražeći trag rane ili zarez na kostima. Primeti nešto što pade
u oči, ali kiša ugasi plamen.

Nemoguće! - pomisli. Odmah je tražio da mu dodaju još jednu
svetiljku. Tada ugleda, brzo se odmaknu od rupe i pade unazad.

Ostao je tako sa rukama i leđima zaronjenim u blato i s
preneraženim izrazom lica.

Otac Emil potvrdi njegove slutnje. „Glava je bila potpuno odvojena
od tela, isto kao i ruke i noge. Ceo je ostao samo torzo. Ostaci su bili
razbacani na nekoliko metara, a devojka bez odeće, od koje su ostali
samo dronjci.“

Markus je jedva disao dok je kiša padala po njemu, sprečavajući ga
da misli. Već je video leš kao ovaj.

„Hic est diabolus.“
Mlada časna sestra raskomadanog tela u šumi vatikanskih vrtova.
Đavo je ovde, pomisli. Čovek sa sivom torbom na isečku sa snimka
sigurnosnih kamera, biće koje je jurio bez uspeha, bio je u Kivuliju
sedamnaest godina pre zločina u Vatikanu, od kog su prošle već tri
godine.
„Kornelijus van Buren“, reče ocu Emilu, podsećajući se imena
holandskog misionara koji je verovatno počinio ta ubistva. „U selu
postoji neko ko ga je upoznao?“
„Prošlo je mnogo vremena, a prosečni životni vek je veoma kratak
u ovim krajevima.“ Ali potom malo bolje razmisli: „Ali tu je jedna
starica. Jedna od ubijenih devojaka bila je njena unuka.“
„Moram da razgovaram s njom.“
Otac Emil ga pogleda zbunjeno. „Helikopter“, podseti ga.
„Rizikovaću. Odvedi me kod nje!“

Stigli su ispred crkve i otac Emil uđe prvi. Unutra, duž zidova, ležali su
oboleli od kolere. Članovi porodica ostavili su ih tu i pobegli, a sada su
se starci brinuli o njima. Veliki drveni krst bdeo je nad svima s oltara
prepunog sveća.

Starci su pevali za mlađe. To je bila pesma puna topline i
melanholije, svi su izgledali kao da su prihvatili sopstvenu sudbinu.

Otac Emil ode da potraži ženu i nađe je na kraju broda. Brinula se
o momku kojem je stavljala mokre obloge na čelo da bi mu spustila

temperaturu. Sveštenik dade znak Markusu, pozivajući ga da priđe.
Obojica se skupiše pored nje. Otac Emil reče nešto ženi na njihovom
jeziku. Ona pogleda stranca, proučavajući ga ogromnim i bistrim
smeđim očima.

„Pričaće s tobom“, reče otac Emil. „Šta želiš da je pitam?“
„Da li se seća Van Burena.“
Sveštenik prevede pitanje. Žena promisli na trenutak i potom
odlučno odgovori. Markus je čekao da završi, nadajući se da će mu
njene reči otkriti nešto važno.
„Kaže da je taj sveštenik bio drugačiji od drugih, činio se boljim, a
u stvari nije to bio. I bilo je nečega u načinu na koji je gledao ljude. I to
nešto joj se nije sviđalo.“
Žena nastavi da govori.
„Rekla je da je tokom ovih godina pokušala da izbriše zauvek
njegov lik iz sećanja i uspela je u tome. Izvinjava ti se, ali ne želi
ponovo da se priseća. Sigurna je da je on ubio njenu unuku, ali ona
sada počiva u miru i uskoro će se sresti na onom svetu.“
Ali Markusu to nije bilo dovoljno. „Pitaj je da ti ispriča nešto o
danu kada je Van Buren nestao.“
Otac Emil to učini. „Kaže da su jedne noći duhovi šume došli po
njega i odveli ga u pakao.“
Duhovi šume... Markus se nadao drugačijem odgovoru.
Otac Emil je shvatio njegovu obeshrabrenost. „Moraš shvatiti da
ovde zajedno žive i sujeverje i religija. Ovi ljudi su katolici, ali i dalje
gaje verovanja povezana sa kultovima prošlosti. Tako je oduvek.“
Markus zahvali ženi znakom glavom i spremi se da ustane, ali ona
mu pokaza nešto. U prvom trenutku, on nije shvatao. Potom primeti
da pokazuje medaljon koji je nosio oko vrata.
Sveti arhanđel Mihailo, zaštitnik ispovednika.
Tada ga Markus skide, uze njenu ruku i položi lančić na naborani
dlan. Potom ga zatvori, kao škrinju. „Neka te ovaj anđeo štiti noćas.“
Žena prihvati dar s blagim osmehom. Gledali su se još trenutak da
bi se oprostili, a potom Markus ustade.

Vratiše se istim putem prema helikopteru. Pilot je već ponovo
pokrenuo motor i elise su se okretale u vazduhu. Markus stiže do

vrata, ali potom se okrenu: otac Emil nije bio pored njega, zastao je
mnogo ranije. Tada se vratio nazad, ignorišući povike pilota.

„Hajde, šta čekaš?“, rekao mu je.
Ali misionar odmahnu glavom, ne rekavši ništa. Markus je shvatio
da neće potražiti utočište u džungli kao ostali stanovnici sela. Vratiće
se u crkvu i sačekaće smrt zajedno sa svojim vernicima, koji nisu bili u
stanju da pobegnu.
„Crkva je uradila mnogo u misijama u Kivuliju i na mestima sličnim
ovom, ne dopuštajući da neki monstrum uništi ovo dobro“, reče otac
Emil.
Markus klimnu glavom i potom ga zagrli. Malo kasnije ušao je u
helikopter koji se kroz nekoliko sekundi uzdignu u sivu kišnu zavesu.
Ispod njega, misionar podiže ruku pozdravljajući ga. Markus uzvrati
pozdrav, ali nije osećao olakšanje. Hteo bi da poseduje hrabrost tog
čoveka. Jednog dana, reče u sebi. Možda.
Ta noć bila je puna iznenađenja. Imao je ime ubice koji je sve do
tog trenutka bio nepoznati demon. Prošlo je dvadeset godina, ali
možda je još bilo vremena za istinu.
Ali zbog nje, Markus će morati da se vrati u Rim.

Kornelijus van Buren ubio je nekoliko puta.
Uspeo je da pronađe njegov trag na različitim mestima u svetu. U

Indoneziji, Peruu i u Africi. Đavo je koristio svoj status misionara da bi
se nesmetano kretao po svetu. Gde god da je bio, ostavio je znak svog
prolaska. Na kraju, Markus je izbrojao četrdeset šest ženskih tela.

Ali sve te žrtve prethodile su onima u Kivuliju.
Selo u Kongu bilo je njegova poslednja meta. Potom je nestao bez
traga. „Jedne noći duhovi šume došli su po njega i odveli ga u pakao“,
rekao je otac Emil prevodeći reči starice iz sela.
Naravno, Markus nije mogao u potpunosti da isključi mogućnost
da je u međuvremenu Van Buren napadao i na drugim mestima i da on
jednostavno nije bio u stanju da nađe trag tih zločina. Na kraju
krajeva, dešavali su se uvek u udaljenim i nerazvijenim mestima.
Uglavnom, sedamnaest godina posle Kivulija, Van Buren se ponovo
pojavio sa još jednim osakaćenim lešom u vrtovima Vatikana. I potom
je ponovo nestao.

Čemu to kratkotrajno pojavljivanje? I gde je bio tri godine posle
ubistva časne sestre? Markus je izračunao da ima oko šezdeset pet
godina: da li je moguće da je u međuvremenu umro?

Jedan podatak odmah mu je upao u oči. Van Buren je pažljivo
birao svoje žrtve.

Bile su mlade, nedužne i veoma lepe.
Da li se možda umorio od svoje razonode?

Kardinal Erijaga predskazao je da će se to dogoditi.
„Vratićeš se“, rekao je smejući se.
I zaista, u sedamnaest i trideset jednog utorka po podne,

ispovednik je bio u Sikstinskoj kapeli zajedno s poslednjom grupom
posetilaca. Dok su se svi divili freskama, on je pažljivo posmatrao
kretanje obezbeđenja.

Kada su čuvari pozvali prisutne da se upute prema izlazu, jer se
vatikanski muzeji uskoro zatvaraju, Markus izađe iz reda i krenu
bočnim hodnikom. Odatle je sišao niz pomoćne stepenice koje su
vodile u Dvorište šišarke. Prethodnih dana obavio je druge posete, ali
je tada zapravo samo izviđao situaciju da bi proučio kamere koje su
nadgledale prostor unutar Vatikana.

Pronašao je rupe u sistemu video-nadzora. Zahvaljujući njima,
uspeo je nesmetano da dođe do oblasti vrtova.

Prolećno sunce lagano je zalazilo, ali vrlo brzo će pasti mrak. Tako
se sakrio u živu ogradu i sačekao. Prisetio se prvog puta kada je bio tu
zajedno s Klementeom: oblast je bila stavljena u neku vrstu karantina,
da bi njima dvojici bilo omogućeno da neopaženo prođu kroz park.

Ko je organizovao taj naizgled nemogući poduhvat? Erijaga,
naravno. Ali zašto potom iz visokih krugova niko nije ni prstom
mrdnuo da pomogne Markusu da dovrši istragu o smrti časne sestre?

Očigledan apsurd.
Kardinal je mogao da zataška stvar, a ipak je želeo da ispovednik
vidi, a pre svega da sazna.

Kada je pao mrak, Markus izađe iz skrovišta i pođe prema jedinom
delu vrtova gde su biljke mogle slobodno da rastu.

Šuma od dva hektara, u koju su se radnici upućivali jedino da

uklone suve grane.
Kada je stigao na mesto, upalio je malu lampu koju je imao sa

sobom, pokušavajući da se seti gde je bilo smešteno telo sestre. Našao
je mesto koje je nekoliko godina ranije bilo ograđeno žutom trakom
žandarmerije. Zlo je dimenzija, podsetio je sebe, jer je dobro znao šta
mora da uradi.

Da traži anomalije.
Da bi to uradio, bilo je neophodno da se priseti šta se dogodilo tog
dana u Klementeovom prisustvu.
Ljudski torzo.
Nag. Tada je odmah pomislio na Belvederski torzo, ogromnu sakatu
statuu Herkula, koja je bila čuvana u vatikanskim muzejima. Ali sa
sestrom se neko poneo kao da je životinja. Neko joj je odrubio glavu,
odsekao ruke i noge. Bili su na nekoliko metara, razbacani zajedno s
tamnom odećom iskidanom u komade.
Ne, nije neko.
„Kornelijus van Buren.“ Sada je konačno na tom mestu mogao da
izgovori ime počinioca.
Ubica je bio brutalan. Ali postojala je logika iza toga, neki plan.
Proučio je mesta, procedure kontrole, zaobišao je mere bezbednosti,
tačno kako je i on to uradio malopre.
„Ko god da je bio, došao je spolja“, rekao je Klemente.
„Kako to znaš?“
„Znamo njegov lik. Telo se nalazi ovde bar osam-devet sati. Jutros,
veoma rano, bezbednosne kamere snimile su sumnjivog čoveka koji
se kretao u oblasti vrtova. Bio je obučen kao pomoćni radnik, ali
izgleda da je uniforma ukradena.“
„Zašto on?“
„Pogledaj sam.“
Klemente mu je pokazao snimak sigurnosnih kamera. Na
zamrznutoj slici bio je čovek obučen kao baštovan, s licem delimično
sakrivenim vizirom kačketa. Belac, neodređenih godina, ali sigurno
preko pedeset. Nosio je sivu torbu preko ramena. Na dnu se nazirala
tamnija fleka.
„Žandarmi su ubeđeni da je tu unutra mala sekira ili neki sličan
predmet. Mora da ju je nedavno upotrebio, mrlja koju vidiš verovatno
je krv.“

„Zašto baš sekira?“
„Jer je to jedina vrsta oružja koju je mogao ovde da nađe.
Isključeno je da je uspeo da unese nešto spolja, prošavši sigurnosne
prolaze, čuvare i detektore metala.“
„Ali odneo ju je sa sobom da bi uklonio tragove, u slučaju da se
žandarmi obrate italijanskoj policiji.“
„Na izlasku je mnogo jednostavnije, nema kontrole. A potom, da bi
otišao a da ne upada u oči, dovoljno je da se pomeša s masom
hodočasnika ili turista.“
Prisećajući se tog razgovora, Markus je odmah uočio grešku.
Posle Kivulija, Van Buren sedamnaest godina nije ubijao i nestao
je. Možda se nije zaustavio, pomisli. Jednostavno je postao pažljiviji i
naučio je da bolje prikriva tragove svojih zločina.
Ali zašto bi se onda izlagao ogromnom riziku dolaskom i
ubijanjem baš u Vatikanu?
Markus je naslutio da je dopustio da ga obmane način na koji je
Van Buren zaobišao kontrole. Morao je to da prizna: bio je fasciniran.
Ali sada, u toj pustoj šumi, ponovo je video njegov položaj. Predator
kao što je Van Buren neće sebe izložiti opasnosti da ga uhvate.
Zato što mu se suviše sviđalo da ubija.
I šta se onda dogodilo?
I on i Klemente podrazumevali su da je ubica ušao u Vatikan i
izašao iz njega.
A ako je oduvek bio tu?
Uostalom, to bi objasnilo njegovo savršeno poznavanje
sigurnosnih sistema. Ali Markus odmah odbaci tu pretpostavku, jer je
tokom svoje bezuspešne istrage proverio živote i svetovnih i sveštenih
lica koja su radila u maloj državi i koja su imala nešto zajedničko sa
čovekom sa snimka - belac od preko pedeset godina.
Utvara, reče. Avet sposobna da se pojavljuje i nestaje kako joj
volja.
Pomeri malu lampu da bi osvetlio drveće. Đavo je odabrao
savršeno mesto da ubije. Daleko od pogleda. I izabrao je i savršenu
žrtvu.
„Njen identitet je tajna“, rekao je Klemente, misleći na mladu časnu
sestru. „To je jedno od pravila reda kojem pripada.“
U javnosti su sestre pokrivale svoje lice tkaninom. Markus je video

da su je nosile kada su došle da preuzmu ostatke sirotice.
„Hic est diabolus.“
Tako mu je rekla jedna od njih, približavajući se dok ga je

Klemente odvlačio odatle.
Đavo je ovde.
Zašto je ubica odabrao baš jednu od njih? - pitao se Markus.
„Povremeno, sestre se šetaju po šumi“, rekao je Klemente. „Jer

retko kad neko dolazi na ovo mesto i mogu nesmetano da se mole.“
Izjava je trebalo da ga natera da pomisli da je ubica izabrao

nasumice. Žena koja je odlučila da više ne postoji za ostatak
čovečanstva i koja se, pored toga, nalazila na jedinom osamljenom
mestu u Vatikanu, u šumi. Prava osoba na pravom mestu. Za ostale
žrtve, međutim, hteo je mlade, nedužne i veoma lepe.

Markus se prisetio trenutka kada se sagnuo da je pogleda bolje.
Izrazito bela put, male grudi, polni organ tako bestidno izložen. Plava
kratka kosa na odsečenoj glavi. Plave oči podignute ka nebu kao u
molitvi.

I ona je, međutim, bila mlada, nedužna i veoma lepa. Ali ako je
prekrivala lice tkaninom, kako je ubica to mogao da zna?

„Poznavao ju je.“
To reče u dahu i ne primetivši. Odjednom delovi počeše da se
uklapaju. Pred njegovim očima slagali su se kao na nekoj staroj
Karavađovoj slici, kao na onoj u Crkvi Svetog Luja Francuskog, pred
kojom je počela njegova obuka.
I na slici su bili svi. Kornelijus van Buren, časna sestra koja mu je
šapnula „Hic est diabolus“, Batista Erijaga, arhanđel Mihailo, starica iz
Kivulija, čak i Klemente.
„Traži anomaliju, Markuse“, govorio je njegov mentor. I Markus ju
je našao.
Ovoga puta anomalija je bio on.

„Postoji mali manastir s druge strane šume“, rekao je Klemente. I
Markus pođe upravo u tom pravcu.

Nedugo potom rastinje je postalo rede i pred njim se pojavi niska
siva zgrada skromnog izgleda. Iza stakala na prozorima mogla se
nazreti žućkasta svetlost, kao od sveća. I senke koje su se kretale

usporeno ali uređeno.
Ispovednik se približi vratancima i pokuca jednom. Malo kasnije

neko skide rezu i otvori vrata. Sestra je imala lice pokriveno crnom
tkaninom. Pogleda ga i potom odmah načini korak unazad, da bi ga
pustila da uđe, kao da su ga očekivale.

Markus uđe unutra i pred njim se postrojiše časne sestre. Odmah
primeti da nije pogrešio. Sveće. Sestre su odabrale da se odvoje od
ljudi, odričući se bilo kakve tehnologije ili udobnosti. A to mesto
tišine, van vremena, nalazilo se baš usred male teritorije Vatikana, u
centru ogromne i haotične metropole kao što je Rim.

„Teško je shvatiti izbor ovih sestara, mnogi misle da bi mogle da
idu među ljude i čine dobra dela umesto što se zatvaraju između
zidina manastira“, rekao je Klemente. „Ali moja baka je uvek govorila:
Ne znaš koliko su puta ove sestre spasle svet svojim molitvama.“

Sada je znao. Bilo je istina.
Niko nije pokazao Markusu gde da ide. Ali čim se pokrenuo, sestre
počeše da se sklanjaju naizmenično, da bi mu pokazale pravac. Tako
stiže do podnožja stepenica. Najpre pogleda uvis, a potom poče da se
penje. Njegova glava bila je puna misli, ali sada su sve imale smisao.
Erijagin smeh... „Nikada nećeš imati život kao drugi. Ne možeš biti
ono što nisi. To je tvoja prirodaKardinal je to znao: Markus će i dalje
videti anomalije, znake zla. To je bio njegov talenat i njegovo
prokletstvo. I nikada neće moći da zaboravi iskidano telo sestre. Van
Buren je rasuo i previše tela po svetu da Markus ne bi ponovo naišao
na njega. Uostalom, to je bila njegova priroda, nije znao da radi ništa
drugo. „Vratićeš se“ I zaista se vratio.
„A kada će biti moja poslednja lekcija?“ pitao je Klementea.
A on se nasmejao: „U pravom trenutku.“
To je bila poslednja lekcija njegove obuke. Zato je Erijaga pre tri
godine hteo da on ode u šumu i da vidi raskomadano telo. Nije bilo
ničega što treba otkriti a da kardinal to već nije znao.
„Jedne noći duhovi šume došli su po njega i odveli ga u pakao.“ Otac
Emil preveo je upravo tako reči starice. Potom mu je žena pokazala na
medaljon koji je Markus nosio oko vrata i on joj ga je poklonio.
Arhanđel Mihaila, zaštitnik ispovednika.
Ali žena ga nije pokazala zato što ga je želela: zapravo, samo mu je
govorila da je videla isti takav one noći kada je Van Buren nestao iz

Kivulija.
Lovci na mrak - duhovi iz šume - već su bili na tragu misionara.

Otkrili su ga i odveli.
Kada je stigao na vrh stepenica, Markus primeti da je na kraju

hodnika s njegove leve strane samo jedna prostorija, iz koje je
dopirala slabašna svetlost. Približio se bez žurbe, dok nije stigao blizu
teških rešetki od uglačanog gvožđa.

Vrata ćelije.
Imao je potvrdu zašto, tokom sedamnaest godina posle Kivulija,
Kornelijus van Buren nije više nikog ubio.
Starac je sedeo na stolici od tamnog drveta. Povijenih leđa, na sebi
je nosio pohaban crni džemper. Krevet je bio prislonjen uza zid. I bila
je samo jedna polica puna knjiga. Van Buren je u tom trenutku čitao.
Zauvek je ostao ovde, reče u sebi Markus. Đavo se nikada nije
pomerio iz Vatikana.
„Hic est diabolus.“ Tako mu je rekla sestra dok je odlazila iz šume.
Bilo je dovoljno da razmisli malo bolje o tim rečima. Htela je da ga
upozori. Možda je bila užasnuta onim što je pretrpela časna sestra.
Zato je odlučila da prekrši zavet ćutanja.
Đavo je ovde.
Jednog dana Kornelijus je sasvim slučajno primetio lice jedne od
sestara koje su ga negovale i bdele nad njim. Bila je nedužna, mlada i
veoma lepa.
Našao je način da pobegne i da je napadne u šumi, dok je bila
sama. Ali njegovo bekstvo nije dugo trajalo. Odmah potom neko ga je
vratio u ćeliju. Markus prepozna u jednom ćošku sivu torbu, i još se
mogla nazreti fleka od sasušene krvi na dnu.
Starac skide pogled s knjige i okrenu se prema njemu. Zapuštena i
mestimično seda brada šarala mu je iznureno lice. Gledao ga je blagim
pogledom. Ali Markus nije dopustio da ga obmane.
„Rekli su mi da ćeš doći.“
Te reči uzdrmaše ispovednika. Ali bile su samo potvrda onoga što
je već znao. „Šta hoćeš od mene?“
Stari sveštenik mu se nasmeja. Imao je retke i požutele zube.
„Nemoj se plašiti, ovo je samo nova lekcija tvoje obuke.“
„A ti si moja lekcija?“, pitao je sa prezirom.
„Ne“, odgovori starac. „Ja sam učitelj.“

www.balkandownload.org
sken: forster
obrada: volter

ZAHVALNICE

Stefanu Mauriju, mom izdavaču. Fabriciju Koku, mom uredniku.
Đuzepeu Straceriju, izvršnom uredniku Longanezija. Rafaeli Ronkato.
Kristini Foskini. Eleni Pavaneto. Đuzepu Somenciju. Gracijeli Čeruti.

Luiđiju Barnabu, mom agentu.
Mikelu, Otaviju i Vitu, mojim svedocima. Akilu.
Antoniju i Fjetini, mom ocu i majci.
Kjari, mojoj sestri.
Elizabeti, nerazdvojnoj.