Decak od stakla - Donato Carrisi

dve i po godine. Zaista se zanosio da će ta situacija promeniti stvari?
Kakav idiot! Naime, i dalje ju je provocirao dvosmislenim izjavama.

„Zamisli? Moći ću da kažem da smo proveli noć zajedno“, cerio se.
„Zašto ne prestaneš i usredsrediš se na posao?“
„Koji posao?“, reče Karboni pokazujući oko sebe. „Nalazimo se
usred nedođije i niko neće doći. Onaj paun Moro ništa ne razume, pazi
šta ti kažem. Ali zadovoljan sam što sam ovde.“ Potom se nagnu prema
njoj uz poluosmeh: „Vredi iskoristiti situaciju.“
Pija ga udalji, stavivši mu ruku na grudi. „Ne znam da li će ti se
isplatiti kad kažem Ivanu.“
Ivan, njen momak, bio je izuzetno ljubomoran. Ali najverovatnije
bi se, kao i svi ljubomorni muškarci, naljutio ponajviše na nju zbog te
situacije. Prebacivao bi joj da je mogla da je izbegne da je obavestila
svoje pretpostavljene, da je trebalo da traži drugog kolegu. Optužio bi
je da, kao i sve žene, potajno uživa u tom udvaranju. Sve u svemu, na
kraju bi sva krivica pala na nju. Bilo bi uzaludno objašnjavati mu da
teškoćama profesije policajca treba dodati i tu da stalno mora da se
dokazuje da je na istom nivou s kolegama muškarcima. Zato nije
mogla da trči nadređenima svaki put kada se ne ophode prema njoj
kao prema princezi. Izostaviće Ivana iz ove priče.
Stefano Karboni bio je kreten i narednog dana će se sigurno hvaliti
kolegama, iako nije ništa uspeo da uradi. Tako, pustila ga je da priča,
treba samo da ga drži na distanci do kraja smene.
Ali pravi problem bio je što joj se piškilo.
Već sat vremena je trpela i osećala je da će svakog trenutka
eksplodirati. To je bilo zbog hladnoće i napetosti. Ali pronašla je način
da izdrži, prekrstila je noge i oslonila se na levi bok. „Šta to radiš, kog
đavola?“
„Pustiću muziku, može?“
Karboni je uključio radio, ali Pija ga je odmah ugasila.
„Hoću da čujem ako se neko približava kolima.“
Policajac u civilu je frktao. „Rimontijeva, daj, opusti se! Podsećaš
me na moju devojku!“
„Imaš devojku?“
„Naravno da imam!“, odgovori on ljutito.
Pija nije mogla da veruje.
„Čekaj, sad ću ti je pokazati.“ Karboni izvadi mobilni i pokaza joj

fotografiju koja mu je stajala na ekranu. On, na moru, zagrljen s
nekom devojkom.

Slatka je, primeti Pija. A potom pomisli: jadnica. „Ne bi se naljutila
ako bi saznala da mi se nabacuješ, a?“, zadirkivala ga je.

„Eh, muškarac radi ono što muškarac mora“, branio se on. „Ako ne
bih probao u situaciji kao što je ova, ne bih zasluživao da me definišu
kao muškarca. Ne verujem da bi se mojoj devojci svidelo da zna da
pored sebe ima polumuškarca.“

Pija odmahnu glavom. Logika bez smisla. Ali umesto da je zabavi,
podsetila ju je na Dijanu Delgaudio. Momak s kojim je izašla one
večeri kada su napadnuti u šumi u Ostiji nije ni pokušao da je odbrani.
Naprotiv, da bi spasao sebe, pristao je da joj zabije nož u grudi. Koliko
je on bio muškarac? A kako bi se Ivan poneo na njegovom mestu?

A Stefano Karboni?
Naime, pitanje koje je izbegavala sebi da postavi cele noći bilo je
upravo to. Ako bi ih monstrum zaista napao, da li bi njen kolega bio u
stanju da je zaštiti? Ili bi isti taj muškarac, koji joj se više od dva sata
nabacivao, požurio da posluša ubicu?
Dok je formulisala ove misli, začu se glas na motoroli:
„Rimontijeva, Karboni, da li je sve u redu kod vas?‘
Operativni centar. Svakog sata proveravali su patrole raštrkane po
periferiji. Pija odgovori: „Potvrdno, ovde se ništa ne dešava.“
„Pažljivo, društvo, duga je noć.“
Policajka prekide komunikaciju i vide da je digitalni sat na
kontrolnoj tabli pokazivao tek jedan. Naravno da je duga, pomisli. U
tom trenutku, Karboni joj spusti ruku na nogu. Pija ga prvo pogleda
ljutito, a potom ga pesnicom udari u ruku.
„Jao!“, pobuni se on.
Policajka nije bila ljuta zbog tog gesta, već više što ju je naterao da
promeni položaj sedenja. Sada je nagon da piški postao nepodnošljiv.
Uhvati kolegu za jaknu. „Slušaj, izaći ću da potražim neko drvo.“
„Zašto?“
Pija nije mogla da veruje da je zaista toliko glup. Ne odgovori mu i
nastavi: „Ti stani pored kola i ne pomeraj se dok ne završim. Jasno?“
Karboni klimnu glavom.

Pija izađe iz kola držeći pištolj obema rukama.
„Idi slobodno. Ja sam tu.“
Policajka zavrte glavom i poče da se udaljava. Iza njenih leđa,

Karboni poče da zvižduće, a potom se začu mlaz kako se odbija od
zemlju. I on je mokrio.

„Prednost muškaraca je što možemo da se olakšamo gde i kada
god hoćemo“, hvalisao se naglas pre nego što je ponovo počeo da
zvižduće.

Pija je, međutim, teško hodala po neravnom terenu. Bolela ju je
bešika, a prokleta mini-suknja otežavala joj je kretanje. Nepodnošljivi
vetar vukao ju je kao nevidljiva i prkosna ruka.

Ponela je sa sobom pištolj i mobilni. Pokušavala je da shvati gde da
ide koristeći se svetlom ekrana. Konačno pronađe drvo i ubrza korak.

Kada je stigla blizu, dobro je pogledala oko sebe. Spustila je na
zemlju oružje i telefon. Potom, uz malo straha, podigla je suknju na
kukove, spustila čarape i gaćice i čučnula.

Bilo joj je hladno na zadnjici i bilo joj je nezgodno. Ali uprkos
neodložnom nagonu, nije uspevala da se oslobodi. Kao da je bila
blokirana. „Molimtemolimtemolimte“ reče mokraći koja nije želela da
izađe.

Zbog straha.
Uzela je pištolj u ruke i čvrsto ga je držala iznad stomaka.
Karbonijev zvižduk odzvanjao je šumom u daljini, zbog čega se
osećala mirnije. Sa svakim naletom vetra, međutim, nestajao je. I,
odjednom, prestade u potpunosti.
„Molim te, možeš li da nastaviš da zviždiš?“ reče ona, pokajavši se
odmah što je upotrebila molećiv ton.
„Naravno!“ viknuo je on i zazvižda.
Konačno je njena bešika popustila. Pija zatvori oči zbog osećaja
zadovoljstva i olakšanja. Topla tečnost izlazila je iz nje kao siloviti
mlaz.
Karboni ponovo prestade da zviždi.
„Kakva budala“, reče za sebe, iako je on odmah ponovo počeo.
Bila je skoro završila kada se zatetura od malo jačeg udara vetra.
Tada je čula prasak.
Pija se skameni. Šta je to bilo? Bilo je stvarno ili je samo umislila?

Bilo je suviše brzo i vetar ga je prigušio. Sada bi volela kada bi kolega
prestao da zviždi, jer ništa drugo nije uspevala da čuje.

Obuzela ju je iracionalna panika. Podigla se i navukla čarape na
brzinu. Uzela je mobilni i pištolj, pa potrča, s mini-suknjom koja joj se
popela do pupka. Nije bila nimalo lep prizor onako sva u panici.

Poletela je napred, stalno se saplićući, vođena samo Karbonijevim
zviždanjem.

Molim te, nemoj da prestaneš.
Imala je utisak da je neko prati. Možda je to bilo samo plod njene
mašte, ali joj nije bilo bitno. Žurila je samo da se vrati u kola.
Kada je konačno izbila na čistinu gde su parkirali kola, vide da
kolega sedi u kolima s otvorenim prozorom. Pojurila je na njegovu
stranu.
„Stefano, prestani da zviždiš, neko je ovde!“, reče uznemirena.
Ali on nije prestajao. Kada je Pija stala ispred njega, s namerom da
ga ošamari zato što je toliki kreten, zaustavila se pred njegovim
razrogačenim očima i širom otvorenim ustima. Na Karbonijevim
grudima bila je rupa iz koje je šikljala crna i lepljiva krv. Prasak je bio
pucanj.
A neko je i dalje zviždao, negde oko nje.

2

U zoru ga probudiše ptice.
Markus otvori oči i prepoznade pesmu. Ali odmah je osetio oštar

bol koji mu je prodirao kroz lobanju. Pokušao je da shvati odakle
potiče bol, ali bolelo ga je svuda.

I bilo mu je hladno.
Bio je na zemlji, u nepravilnom položaju. Desna strana lica bila mu
je pritisnuta uz tvrdo tlo, ruke spuštene pokraj bokova, jedna noga
opružena, druga loše savijena u kolenu.
Mora da je svom težinom pao licem na zemlju, ne ispruživši ruke.
Pokušao je najpre da podigne zadnjicu. Potom, oslonivši se na
laktove, poče da se podiže. Sve se okretalo oko njega. Morao je da se
odupre iskušenju da ponovo zatvori oči. Strah da će se ponovo
onesvestiti bio je jači od bilo kakve vrtoglavice.
Uspeo je da sedne i pogleda nadole. Na zemlji je ostao tamni obris
njegovog tela, a svuda unaokolo bio je tepih od noćnog inja. Osećao je
vlagu na sebi, na leđima, na zadnjem delu nogu i ruku i na potiljku.
Potiljak, pomisli. To je bio primarni izvor bola.
Dodirnu ga rukom da bi opipao da li je možda povređen. Na mestu
gde ga je udario, međutim, nije bilo krvi. Samo ogromna čvoruga i
možda lagana ogrebotina.
Strahovao je da će ponovo izgubiti pamćenje. Tada je pokušao
brzo da proveri svoja sećanja.
Ko zna zašto, prva stvar koja mu je pala na pamet bila je slika
časne sestre odsečenih udova u vatikanskim vrtovima, slučaj od
prošle godine. Ali ju je odmah zamenio mišlju na Sandru, na poljubac
koji je video da razmenjuje s čovekom u kog je zaljubljena, pa njihov
susret u šumi u Ostiji. Potom se prisetio i svega ostalog... Magnetofon u
Crkvi Svetog Apolinarija, Klementeove reči: „Postoji opasna pretnja za
Rim. Ono što se dogodilo one noći ozbiljno je uznemirilo ljude.“ Dečak
od soli... I na kraju, zabava sa opakim orgijama, kojoj je prisustvovao
prethodne noći, ljudska senka koja je sa sobom imala foto-aparat,
praćenje pod dejstvom droge, udarac u glavu. Poslednja slika koje se

sećao, međutim, bila je pogled na stopala napadača dok se udaljavao.
Nosio je plave cipele.

Neko je štitio senku. Zašto?
Markus je konačno uspeo da ustane. Osećao je efekte početka
hipotermije. Ko zna u kom je trenutku prošlog života, pre nego što se
dogodila amnezija, njegovo telo naučilo da podnosi hladnoću.
Bleda svetlost zore davala je dvorištu vile sablasni izgled.
Ispovednik se vratio prema balkonskim vratima kroz koja je izašao,
ali sada su bila zatvorena. Pokušao je da gurne kvaku, ali nije imao
dovoljno snage. Tada uze kamen i baci ga na staklo. Potom uvuče
ruku i otvori.
Unutra nije bilo ni traga od zabave. Kuća je izgledala kao da
decenijama niko nije živeo u njoj. Nameštaj je bio pokriven belim
čaršavima, a vazduh ustajao.
Da li je moguće da je sve izmislio? Droga je bila baš jaka. Ali potom
primeti jedan detalj - anomaliju - koja mu je ipak otkrila da je sve bilo
stvarno.
Nije bilo prašine.
Sve je bilo previše čisto, patina napuštenog nije se još spustila na
stvari.
Skide jedan čaršav koji je pokrivao trosed i ogrnu se njime da bi se
ugrejao. Potom je pritisnuo prekidač, ali nije bilo struje. Tako se,
pipajući, popeo uz stepenice koje su vodile na gornji sprat, tražeći
kupatilo.
Nađe ga u jednoj spavaćoj sobi.
Kroz daščice šalona probijala se slabašna dnevna svetlost. Markus
je se više puta umio nad lavaboom. Potom se podiže i pogleda u
ogledalo. Oči su mu bile oivičene tamnim kolutovima zbog primljenog
udarca. Ko zna, možda ima i potres mozga.
Pao mu je na pamet Kozmo Barditi, njegova poruka na govornoj
pošti. „Još nešto: možda imam obećavajući trag... Moram da proverim
svoje izvore, zato neću ništa da ti kažem unapred.“
„Kozmo“, tiho ponovi Markus. Pričao mu je o zabavi, potom je
našao način da ga uvede u vilu. Možda ga je on i izdao?
Nešto mu je ipak govorilo da Kozmo nije imao veze s tim. Dogodilo
se jer je počeo da prati senku. Ali možda nije zbog toga zaslužio
udarac u glavu, možda ga je isprovocirao prekrstivši se naopako. Ali

senka nije znala da odgonetne taj gest. Iako nije mogao da seti
njegovog lica zbog droge koju je uzeo, ispovednik se još uvek sećao da
je osetio nesigurnost u načinu na koji se senka zaustavila da ga
pogleda.

Ali neko drugi ga je razumeo. Plave cipele.
Moraće da obavesti Klementea, a potom da čuje da li je Kozmo
zaista imao novosti za njega. Sada je, međutim, samo želeo da napusti
vilu.

Malo kasnije ušao je u bar na benzinskoj pumpi. Žena iza šanka
pogledala ga je kao da je videla leš.

Markus još nije uspevao dobro da se drži na nogama, jedva se
dovezao dotle. Mora da je užasno izgledao. Uvuče ruku u džep tražeći
sitan novac, a potom spusti dva evra na pult pored kase.

„Produženu kafu, molim vas.“
Dok je čekao da mu posluže napitak, podigao je pogled prema
ekranu televizora u uglu sale.
Novinar dnevnika bio je na nekom udaljenom mestu, van grada.
Iza njegovih leđa bila je velika gužva agenata. Markus prepoznade
Sandru.
„... Dvoje policajaca koji su ubijeni noćas zvali su se Stefano
Karboni i Pija Rimonti“, reče novinar. „I u ovom slučaju, monstrum je
pratio skoro isti ritual kao prvi put: pucao je muškarcu u grudni koš i
potom ženi u stomak, možda zato što je primetio da je naoružana. Ali
nije je odmah ubio: pošto ju je ranio, vezao ju je za drvo i iživljavao se
nad njom koristeći nož. Prema onome što smo saznali, prema izjavi
patologa, mučenje je dugo trajalo. U narednim izdanjima javićemo se s
više informacija...“
Markus je spazio javnu govornicu u ćošku. Zaboravio je na kafu i
stuštio se prema kabini. Okrenuo je broj govorne pošte i spremao se
da ostavi poruku, ali ga elektronski glas obavesti da već imao jednu
poruku koju nije preslušao.
Ispovednik je ukucao svoju šifru i sačekao. Siguran da će čuti
Klementeov glas, prepozna ipak Kozma Barditija. Ostavio mu je još
jednu poruku posle one od prethodne večeri. Ali za razliku od prve,
ton ni najmanje nije bio miran: ovoga puta odavao je izuzetnu

uznemirenost, pomešanu s pravim pravcatim užasom.
„... Moramo odmah da se vidimo...“, teško je disao. „Mnogo je gore

nego što možeš i da zamisliš...“ Bio je toliko uznemiren da je izgledalo
da plače. „U opasnosti smo, velikoj opasnosti“, ponovi. „Ne mogu sad da
ti kažem, zato dođi u moj lokal čim čuješ ovu poruku. Čekaću te tamo
do osam, potom ću otići po ćerku i ženu i pobeći ćemo iz Rima.“

Poruka se završila. Markus je pogledao na sat: sedam i deset.
Mogao je još uvek da stigne, ali morao je da požuri.

U tom trenutku nije ga toliko zanimalo Kozmovo otkriće koliko
razlog zbog kog se ovaj toliko uplašio.

3

Sandra je poznavala Piju Rimonti.
Često su razgovarale. Poslednji put su se srele i razgovarale u

prodavnici sportske odeće. I ona je išla u teretanu i nameravala da
krene na pilates.

Nije bila udata, ali se iz razgovora razumelo da je želela da zasnuje
porodicu sa momkom koji se, ako se dobro seća, zove Ivan. Rekla joj
je da je bio ljubomoran i posesivan, i da je baš zbog toga tražila
premeštaj s terena na kancelarijski posao, kako bi barem on uvek
znao gde je. Pija je bila zaljubljena devojka, i iako je njen san oduvek
bio da nosi uniformu, prihvatila bi drage volje promenu. Sandra
nikada neće zaboraviti njen blistavi osmeh i da je u baru u policijskoj
stanici uvek uzimala kafu s kockom leda.

Pošto je fotografisala njeno nago i izmučeno telo tog jutra, nije
više mogla jasno da misli. Završila je uviđaj mehanički, kao da je deo
nje anesteziran užasom. Nije joj se sviđalo da se tako oseća, ali bez tog
oklopa ne bi izdržala više od nekoliko minuta.

Kada je monstrum te noći shvatio da se nalazi pred dvoje
policajaca, mučio je Piju na najsuroviji način. Pošto joj je pucao u
stomak, da ne bi mogla da se brani, skinuo ju je i iživljavao se nad
njom bar pola sata. Našli su njen leš kako grli stablo drveta, vezan
lisicama. Monstrum joj je isekao kožu lovačkim nožem. Stefano
Karboni je bolje prošao. Prema rečima patologa, ubica mu je pucao u
grudi nišaneći arteriju. Bio je mrtav na licu mesta.

Kada je operativni centar pokušao da stupi u kontakt s njima
dvoma, što su radili svakih šezdeset minuta, nije dobio odgovor. Kada
je patrola otišla da ih proveri, otkrili su jeziv prizor.

Mediji su već znali sve što se desilo. Uprkos merama
predostrožnosti koje je policija primenila da bi izbegla curenje
informacija.

Dvostruko ubistvo dogodilo se u blizini Apije antike, gde je bio
zabeleženo neuobičajeno mnogo vozila te noći: za sada, to je bila
jedina neobičnost za koju su mogli da se uhvate.

Zamenik šefa policije bio je van sebe od besa. Operacija Štit
pokazala se pravom propašću. I smrt dvoje agenata nadvijala se nad
policijom kao najgori neuspeh.

Osim toga, monstrum je oskrnavio telo Pije Rimonti, stavivši joj
rumenilo i ruž. Možda je i u ovom slučaju napravio fotografije, za
uspomenu na svoje delo. Koji god cilj tog rituala bio, Sandri je bio
odvratan.

I ovoga puta nije bilo ubičinih tragova DNK niti otisaka prstiju.

Zajedno s ljudima iz COS-a, na čelu s Morom, Sandra je došla u
policijsku stanicu po povratku s mesta zločina. Ispred je bilo mnoštvo
novinara i fotografa koji su čekali upravo zamenika šefa policije, koji
se uz prezir probi kroz tu masu sve do lifta, ne davši nikakvu izjavu.

Među prisutnima u predvorju Sandra je primetila majku Đorđa
Montefjorija. Žena koja je toliko insistirala da joj policija vrati odeću
sina sada je bila tu i u rukama je držala plastičnu kesu kojom je
pokušavala da privuče pažnju baš Mora.

Zamenik šefa policije okrenu se jednom od svojih ljudi, govoreći
mu tiho, ali Sandra je uspela da čuje njegove reči.

„Sklonite tu ženu. Budite ljubazni, ali jasni.“
Sandra se sažali nad njom, ali je razumela i Morovu razdraženost.
Ubijeno je dvoje kolega, nije bio trenutak da se povlađuje majčinom
delirijumu, iako opravdanom bolu
„Ova istraga počinje od nule!“, izjavio je potom zamenik šefa
policije okupljenima u sali. Potom poče na tabli da upotpunjuje spisak
najznačajnijim tragovima, dodajući i one koji su nađeni na novom
mestu zločina.

Ubistvo u šumi u Ostiji:
Predmeti: ranac, planinarski konopac, lovački nož, revolver ruger

SP-101.
Otisci mladića na planinarskom konopcu i na nožu ostavljenom u

grudima devojke: naredio mu je da veže devojku i da je ubije ako želi
da se spase.

Ubija mladića hicem u potiljak.
Stavlja devojci ruž (da bi je fotografisao?).

Ostavlja predmet od soli pored žrtava (lutka?).

Ubistvo agenata Rimontijeve i Karbonija:
Predmeti: lovački nož, revolver ruger SP-101.
Ubija agenta Stefana Karbonija jednim pucnjem iz pištolja u grudni
koš.
Puca u agenta Piju Rimonti ranivši je u stomak. Potom joj skida
odeću. Lisicama je vezuje za drvo, muči je i na kraju ubija lovačkim
nožem. Šminka je (da bi je fotografisao?).

Dok je Moro pisao, Sandra je odmah primetila razliku između
elemenata sakupljenih na prvom i drugom mestu zločina. Na drugom
ih je bilo manje i delovali su čak i manje važni.

I ovoga puta ubica nije ostavio ništa za njih. Nikakav fetiš, nikakav
potpis.

Kada je završio, zamenik šefa policije obratio se prisutnima. „Hoću
da pronađete svakog perverznjaka ili manijaka s prethodnim
osudama za seksualne prestupe u ovom gradu. Moramo ponovo
pročitati njihove profile, reč po reč, i proveriti kretanja poslednjih
meseci, čak i poslednjih godina ako je potrebno. Hoću da znam
sadržaj njihovih kompjutera, koje veb-sajtove su posetili i na kakve
gadosti su masturbirali. Nabavićemo listinge poziva i zvaćemo te
brojeve, jedan po jedan, dok se nešto ne pojavi. Moraju osetiti da su u
škripcu, da im dahćemo za vratom. Naš počinilac sigurno se nije
pojavio ni iz čega, sigurno je imao neku prošlost. Zato iščitajte ponovo
rezultate pretraga, uhvatite se i za najmanji detalj koji smo propustili.
I donesite mi nešto o tom kurvinom sinu!“ Moro završi svoj govor
lupivši pesnicom o sto. Sastanak je bio završen.

Sandra je imala potvrdu da zaista ništa nisu imali u rukama. Ta
pomisao joj izazva iznenadni osećaj nesigurnosti. Bila je ubeđena da
nije samo ona to osećala. U izrazima kolega čitala se očigledna
zbunjenost.

Dok su svi izlazili iz sale, presrela je pogled inspektora Krespija.
Stari policajac izgledao je umorno, kao da su ga događaji poslednjih
dana stavili na težak ispit. „I, kako je prošlo kod Astolfija?“, pitala ga
je.

Krespi je bio zadužen za pretres kuće patologa samoubice.
„Nikakva veza s ubistvom.“

Sandra je bila iznenađena. „A kako objašnjavaš ono što je uradio?“
„Ne znam šta da kažem. Pretresli smo detaljno čitav njegov život i
ništa nismo našli.“
Nemoguće, nije verovala. „Mogao je da nam pomogne da ranije
spasemo Dijanu Delgaudio, ali je hteo da ona umre. A potom je sakrio
i uništio dokaz. Niko ne postaje saučesnik u zločinu ako nema neki
lični interes.“
Krespi je primetio da je njen ton povišen, zato je uze za ruku i
odvuče je daleko od ostalih. „Slušaj, ne znam šta je Astolfiju palo na
pamet, ali razmisli: zašto bi morao da uništi lutku od soli? Istina je da
je bio usamljen, povučen i, da budemo načisto, nikome nije bio
simpatičan. Možda je imao razloga da bude ljut na policiju, ljudski rod,
ko zna. Dešava se nekim sociopatama, rade užasne i nerazumljive
stvari.“
„Hoćeš da mi kažeš da je Astolfi bio lud?“
„Lud ne, ali možda je na trenutak izgubio glavu.“ Napravio je
pauzu. „Jednom sam uhapsio nekog pedijatra koji je na svakih sto
jedanaest recepata prepisivao pogrešan lek. Toj deci je potom bilo
veoma loše, a nije se znalo zašto.“
„Zašto baš sto jedanaest?“
„ A ko će ga znati. Ali upravo mu je ta preciznost došla glave. Osim
toga, bio je dobar lekar, savestan i pažljiv kao malo ko drugi. Možda je
samo imao potrebu da povremeno oslobodi svoju tamnu stranu.“
Sandra, međutim, nije bila ubeđena tim objašnjenjem.
Krespi je uhvati za ruku. „Znam da te izjeda jer si ti otkrila to
đubre. Ali serijske ubice nemaju saučesnike, znaš to: oni su
usamljenici. A i veoma je mala verovatnoća da je Astolfi poznavao
monstruma i da je, sasvim slučajno, bio pozvan baš na mesto prvog
zločina.“
Iako nerado, policajka je morala da prizna da inspektorove reči
imaju smisla. Ali zbog te istine osećala se još krhkijom i nemoćnijom
pred zlom koje je počinjeno. Pitala se gde je sad ispovednik. Želela je
da razgovara s njim, da je ohrabri.

Markus je stigao u SX nekoliko minuta pre osam. Ulica u kojoj je bio
smešten lokal bila je pusta u to doba jutra. Prišao je ulazu i pozvonio
na interfon, sačekavši odgovor. Uzalud.

Pitao se da li je Kozmo, ne videvši ga da stiže, odlučio da ranije
pobegne s porodicom. Taj čovek se uplašio, a nije moguće predvideti
šta će uraditi neko kome prete.

Ali Markus nije mogao da dopusti da mu promakne bilo kakav
trag, čak i najmanji. Zato je, pošto se uverio da zaista nije bilo nikoga,
uzeo iz džepa maleni šrafciger, koji je uvek nosio sa sobom, i
upotrebio ga da otvori vrata.

Prošao je dugački hodnik do crvenih vrata. Neonska sijalica bila je
ugašena. Ponovio je isto ono što je malopre uradio sa ulaznim vratima
i uđe u lokal.

Bilo je samo jedno svetlo i dolazilo je s podijuma na sredini.
Ispovednik pređe preko sale, pazeći da se ne sudari s trosedima i
stočićima. Vrlo brzo potom, krenuo je u zadnji deo lokala, gde je bila
Kozmova kancelarija. Kada je stigao do vrata, naglo zastade.
Bilo je nešto čudno u svoj toj tišini.
I ne dodirnuvši kvaku, predosećao je da ga sa druge strane čeka
leš.
Kada je konačno prešao prag, ugleda u senci telo Kozma Barditija
izvrnuto na radni sto. Približio se i upalio lampu na stolu: ovaj je u
jednoj ruci držao pištolj i imao je rupu na slepoočnici. Oči su mu bile
iskolačene, a levi obraz prignječen u lokvi krvi, koja se protezala do
ivice stola i potom kapala na pod.
Trebalo je da izgleda kao samoubistvo, ali Markus je znao da se
nije ubio sam. Iako nije bilo znakova fizičkog obračuna, koji bi naveli
na pomisao prisustva još nekog, Kozmo nikada ne bi sebi oduzeo
život. Sad je imao ćerku, pričao mu je o njoj sa ponosom. Nju nikada
ne bi napustio.
Ubijen je jer je otkrio nešto važno. U poslednjoj poruci koju je
ostavio u govornoj pošti izgovorio je uznemirujuće rečenice.
„Gore je nego što možeš i da zamisliš. U opasnosti smo, u velikoj
opasnosti.“
Na šta je Barditi mislio? Šta ga je uplašilo?
Nadajući se da mu je pre smrti ostavio neki trag, Markus poče da

traži oko leša. Pošto je navukao rukavice, otvorio je fioke radnog
stola, uvukao ruku u džepove mrtvaca, pomerio nameštaj, pretražio
kantu za papir.

Imao je utisak da ga je neko, međutim, pretekao u tome.
Potvrda je stigla kada je primetio da nedostaje Barditijev mobilni
telefon. Ubica ga je uzeo? Možda je u njemu ostao sačuvan trag poziva
koje je Kozmo obavio da bi došao do informacija. Možda je baš
zahvaljujući svojim kontaktima u krugovima sumnjivog morala otkrio
nešto toliko važno da ga je to odvelo do smrti.
Možda.
Markus je shvatio da je to samo nagađanje. Koliko je znao, Kozmo
možda nije ni imao mobilni.
U kancelariji je, međutim, bio i fiksni telefon. Ispovednik podiže
slušalicu i pritisnu dugme kojim se pozivao poslednji birani broj.
Sačekao je da odzvoni nekoliko puta, a potom mu odgovori ženski
glas.
„Kozmo, ti si? Gde si?“
Ton je bio zabrinut. Markus je prekinuo vezu. To je verovatno
njegova žena koja se, kada je videla da ne dolazi, zabrinula.
Ispovednik još jednom pređe pogledom po sobi, ali nije bilo ničega
što bi moglo da ga zanima. Dok se spremao da krene, još jednom je
pogledao istetovirani kukasti krst na Kozmovom vratu.
Nekoliko godina ranije spasao mu je život, i još više: dao mu je
priliku da ga promeni. Taj simbol mržnje nije više predstavljao Kozma
Barditija, ali ko god da je našao njegovo telo, pomislio bi suprotno i
možda ne bi prema njemu osetio sažaljenje koje zaslužuje.
Markus podiže ruke i dade mu blagoslov. Ponekad bi se setio da je
i sveštenik.

4

Misterija je imala tri nivoa. Prvi je bio dečak od soli.
Čak i da neko uspe da reši taj deo zagonetke, i dalje je trebalo

odgonetnuti ostala dva.
Do tog trenutka niko u tome nije uspeo.
Uprkos tome, Batista Erijaga nije bio miran. Sanjao je Mina,

prijatelja, dobroćudnog džina kog je kao mladić ubio na Filipinima.
Poslednjih dana često je mislio na njega, možda ga je zbog toga
sanjao. Ali svaki put kad bi se to desilo, Batistu bi obuzimao nemir.
Nikada nije bio dobar znak. Kao da je Min hteo da ga upozori na nešto.
Opasnost se zgušnjavala oko njega kao nevreme. Ali užasna tajna iz
mladosti bila je sitnica u poređenju sa onim što je sada pokušavao da
zaštiti.

Događaji su se suviše brzo odvijali. Pokrenut je opasan
mehanizam, a on nije znao kako da ga zaustavi.

Te noći dogodio se još jedan napad, koji se pretvorio u dvostruko
ubistvo.

Nije bio gnevan zbog smrti, smrt nevinih u njemu nije izazivala ni
najmanji osećaj sažaljenja. Jednostavno je bila deo stvari. Nije bio
licemer. Istina je da pred nečijom smrću plačemo samo zbog nas
samih. Nimalo plemenito osećanje, već strah, jer će nas jednog dana
zadesiti ista sudbina.

Brinulo ga je samo to što je nastradalo dvoje policajaca. To će
zakomplikovati sve.

Morao je da prizna, međutim, da je to bila srećna okolnost.
Samoubistvo patologa kočilo je sve. Taj idiot Astolfi dopustio je da ga
otkriju, ali bio je dovoljno promišljen da sebi oduzme život pre nego
što je policija uspela da shvati njegovu ulogu u tom događaju.

Ali Erijaga je po svaku cenu morao da otkrije da li je neko pratio
trag dečaka od soli, iako će se u nekom trenutku naći pred
nepremostivom preprekom.

I tada će njegova tajna biti bezbedna.
Mnogo godina ranije počinio je grešku: velika opasnost bila je

potcenjena. Došao je trenutak da to ispravi. Ali stvari su se zaista
odvijale suviše brzo. Zbog toga je imao potrebu da sazna dokle je
stigla policijska istraga.

Postojao je samo jedan način da to sazna: morao je da odustane od
prvobitne zamisli da u Rimu bude u potpunoj anonimnosti.

Jedna osoba moraće da sazna da je stigao u grad.

Ruski hotel nalazi se na kraju Babuinove ulice, elegantne ulice koja
spaja Narodni sa Španskim trgom i koja nosi ime po statui silena koji
leži na fontani iz 1571. godine. Lik skulpture je toliko ružan da su ga
Rimljani odmah uporedili sa babunom - upotrebivši reč koju u
lokalnom govoru izgovaraju malo drugačije.

Batista Erijaga ušao je u luksuzni hotel s kačketom spuštenim na
oči, da ga ne bi prepoznali, i uputi se prema Baru Stravinskog,
ekskluzivnom mestu gde su se mogli probati odlični kokteli i fina jela,
i koji se od proleća premeštao na primamljivu lokaciju u bašti velikog
hotela.

U toku je bio radni doručak. Muškarac od sedamdesetak godina,
autoritativnog i prefinjenog izgleda, razgovarao je sa svojim
poslovnim partnerima iz Kine.

Bio je to Tomazo Ogi. Sari Rimljanin nekoliko generacija unazad,
poticao je iz izuzetno siromašne porodice, ali je uspeo u
građevinarstvu u periodu kada su grad opustošili beskrupulozni
preduzetnici, koji su za jedini cilj imali profit. Ogi je bio prijatelj
moćnika, povezan s političkim figurama sumnjivog karaktera i
masonerijom. Njegova specijalnost bili su špekulacija i korupcija, i za
obe oblasti je bio majstor. Više puta je bio obuhvaćen istragom za
različita krivična dela, čak je bio i optužen da je povezan s
kriminalnim organizacijama. Ali uvek se odlično snalazio tako da mu
ni kapljica blata ne ostane zakačena za odelo.

Čudno, likovi kao što je on, koji su uspevali da netaknuti prevaziđu
svaku vrstu nevolje, peli su se u očima drugih i zadobijali još veću
moć. Naime, Tomazo Ogi smatran je za jednog od gospodara Rima.

Erijaga je bio mlađi od njega desetak godina, a ipak mu je zavideo
na takvom načinu života. Na lepoj glavi punoj srebrnih vlasi, uredno
začešljanih unazad. Na diskretnoj preplanulosti koja mu je davala

zdrav i blistav izgled. Odmah ga je prepoznao u baru, u elegantnom
Karačenijevom odelu, u ručno rađenim engleskim cipelama. Batista je
od konobara zatražio papir i olovku, zapisao poruku i pokazao mu na
čoveka kome je trebalo da je preda.

Kada je Tomazo Ogi primio cedulju, izraz njegovog lica naglo se
promenio. Preplanulost nestade zajedno sa osmehom, ustupajući
mesto zabrinutom bledilu. Preduzetnik se izvini svojim gostima i reče
da ide u toalet, kao što mu je i rečeno da uradi.

Kada je otvorio vrata i kada se našao pred Erijagom, odmah ga je
prepoznao. „To si zaista ti.“

„Niko ne sme da zna da sam u Rimu, osim tebe“, pojasnio je Batista
skinuvši kačket i zaključavši vrata.

„Niko neće znati“, uveravao ga je Ogi. „Ali tamo sam s nekim
ljudima, ne mogu da dopustim da me čekaju.“

Erijaga stade ispred njega kako bi ga pogledao pravo u oči.
„Nećemo dugo, imam samo jednu malu molbu.“

Ogi, koji je bio iskusan čovek, odmah je shvatio da „mala molba“ o
kojoj Batista govori uopšte nije mala, a naročito zato što o njoj
razgovaraju u toaletu. To nije bilo karakteristično za njega. „O čemu je
reč?“

„Monstrum iz Rima, hoću da mi nabaviš kopiju policijskih
izveštaja.“

„Nisu ti dovoljni novinski izveštaji?“
„Hoću da znam i detalje koje ne daju u štampu.“
Ogi poče da se smeje. „Istraga je poverena zameniku šefa policije
Moru, pitbulu COS-a kojem se ne može ni prići.“
„Zato sam se tebi i obratio“, reče kezeći se.
„Tu ni ja ne mogu ništa da uradim. Žao mi je.“
Erijaga zavrte glavom, prekorno cokćući jezikom. „Razočaravaš
me, prijatelju moj: mislio sam da si moćniji.“
„Pa, grešiš. Postoje i ljudi do kojih ne mogu da dođem.“
„Bez obzira na tvoja poznanstva i mućke?“ Erijaga je uživao
podsećajući druge koliko su podmukli i bedni.
„Bez obzira na moja poznanstva i mućke“, nije se plašio da ponovi
Ogi, pokušavajući da deluje sigurno.
Batista se okrenu prema velikom ogledalu koje je stajalo iznad
lavaboa. Netremice je gledao njegov odraz. „Koliko unučića imaš?

Jedanaest, dvanaest?“
„Dvanaest“, potvrdi poslovni čovek nelagodno.
„Lepa mnogočlana porodica, svaka čast. A kaži mi, koliko sad

imaju godina?“
„Najstarija je napunila šesnaest. Zašto pitaš?“
„Šta bi rekla kad bi saznala da se njen deka zabavlja s devojčicama

njenih godina?“
Ogi je bio besan, ali morao je da zadrži smirenost. Nije bio u

prednosti. „I dalje ta priča... Koliko ćeš se još puta poslužiti njome,
Erijaga?“

„Trebalo je odavno da prestanem. Ali izgleda da ti želiš baš
suprotno, prijatelju moj.“ Ponovo se okrenu prema njemu. „Video sam
fotografije s tvog poslednjeg odmora u Bangladešu: ispao si baš dobro,
držeći se za ruke s onom maloletnicom. A znam i adresu žene, ovde na
periferiji, koja ti dozvoljava da se zabavljaš s njenom ćerkom svakog
četvrtka po podne: pomažeš joj da uradi domaći, a?“

Ogi ga ščepa za gušu. „Neću više dopustiti da me ucenjuješ!“
„Grešiš, ja nikada nikog ne ucenjujem. Samo uzimam ono na šta
imam pravo.“ Erijaga ga uhvati mirno za ruku i skide je sa sebe. „I seti
se: ja te poznajem bolje od tebe samog. Iako si ljut, uradićeš tačno ono
što sam tražio. Jer znaš da te neću sada odati. Znaš da ću te pustiti i
sačekati sledeći put kad dodirneš maloletnicu, i tek tada ću sve reći
novinarima. Kaži mi, prijatelju, da li bi bio u stanju da se odupreš tom
iskušenju.“
Tomazo Ogi je ćutao.
„Nije strah da ćeš izgubiti obraz ono za šta mariš, već pomisao da
više nećeš moći da radiš ono što ti se sviđa... Jesam li u pravu?“ Batista
Erijaga uze sa poda kačket koji mu je pao malo pre toga a da nije ni
primetio. Ponovo ga je stavio na glavu. „Kada umreš, tvoja duša otići
će u pakao, znaš to? Ali dok si ovde, ona pripada meni.“

5

Mediji su saznali za operaciju Štit.
Tokom narednih sati posle drugog dvostrukog ubistva, novinari su

počeli da bacaju teške optužbe na tim, a posebno na zamenika šefa
policije Mora. Napadali su rad specijalne jedinice, često se koristeći
terminima neprimerenost i neefikasnost. U javnosti je osećaj sažaljenja
zbog smrti dvoje policajaca bio zamenjen rastućim nezadovoljstvom.

Strah je taj koji uslovljava ljude. Monstrum je dobijao utakmicu.
Moro se osetio primoranim da otkaže tajnu operaciju da bi
izbegao dalje polemike. Potom se zatvorio u policijsku stanicu sa
svojim najvernijim saradnicima, tražeći nove ideje za istragu.
„Šta se dešava?“ Maksovo pitanje sadržalo je određenu dozu
strepnje. „Ne izlažeš se opasnosti, zar ne?“
„Ne slušaj vesti“, odgovori mu Sandra. „Ne znaju šta pričaju,
moraju samo da prodaju vesti publici i onda koriste uznemirujući ton.“
Znala je da ta izjava nije u potpunosti istinita, ali nije znala bolji način
da ga umiri.
„Kada ćeš se vratiti kući?“
„Čim budemo završili ovde.“ I to je bila još jedna laž. Zapravo,
uopšte nisu imali na čemu da rade, jednostavno su ponovo analizirali
elemente slučaja i tražili pojedince s prethodnim seksualnim
prestupima, koje će potom ispitati. Ukratko, pipali su u mraku.
„Dobro si?“
„Dobro sam.“
„Lažeš, Vega. Tvoj glas mi to govori.“
„U pravu si“, priznade ona. „Zbog istrage. Odvikla sam se od
nasilja.“
„Već nekoliko dana bežiš.“
„Žao mi je, ali ne mogu sada da pričam o tome.“ Sklonila se u
predvorje da bi obavila taj razgovor. Nije više mogla da bude sa
ostalima i iskoristila je što je zgrada policije predveče delimično
ispražnjena da bi potražila malo privatnosti. Ali sada se kajala što je
pomislila da zove Maksa. Plašila se da je on shvatio šta je glavni razlog

što je još tu. „Ne mogu uvek da budem na visini zadatka. Razumeš to,
zar ne?“

„Zašto onda ne ostaviš sve to?“
Već su o tome pričali. Po njegovom mišljenju, rešenje je prosto:
Sandra samo treba da promeni posao. Nikako nije uspevao da shvati
kako neko može da odluči da slika mrtvace i kriminalce.
„Ti imaš školu, časove istorije, svoje učenike... Ja imam ovo“,
odgovori ona, pokušavajući da bude strpljiva.
„Poštujem to što radiš, kažem samo da bi mogla da razmisliš o
nekom drugom životu. To je sve.“
Delimično je bio u pravu, Sandra je suviše ogrezla u to. Osećala je
tegobu u dnu stomaka, kao da se tu pritajio ogroman parazit koji joj je
crpao snagu, a zauzvrat joj davao otpatke teskobe. „Kada je umro moj
muž, svi su mi govorili da bi trebalo da promenim zanimanje. Moja
porodica, prijatelji. Ja sam bila toliko uporna da im odgovorim da ću
uspeti. A zapravo, za ove tri godine pokušavala sam da izbegnem
nasilne zločine. Kada ne bih uspevala, krila sam se iza foto-aparata.
Rezultat je da sam od krvi htela odmah da pobegnem i nisam uradila
posao kao što je trebalo: zbog toga nisam odmah primetila da je
Dijana Delgaudio još živa. Ja sam kriva, Makse. Ja sam bila na licu
mesta, ali kao da nisam bila prisutna.“
S druge strane linije Maks je uzdahnuo. „Volim te, Vega, i znam da
može delovati sebično sa moje strane, ali moram da ti kažem da se i
dalje kriješ. Ne znam od čega, ali kriješ se.“
Sandra je znala da su ti razgovori bili za njeno dobro, jer je Maks
bio iskreno zabrinut za njihovu budućnost. „Možda si u pravu, ja
preterujem. Ali ti obećavam da ćemo, kada prođe sve ovo, pričati o
tome.“
Te reči imale su moć da ga razvedre. „Vrati se kući brzo, čekam te.“
Sandra je prekinula vezu, ali potom ostade da gleda u telefon na dlanu
ruke. Zaista je bila dobro? Ovog puta je ona postavila pitanje, ne Maks.
Ali kao što nije znala da odgovori njemu, nije bila u stanju ni sebi da
odgovori.
Dan je bio izuzetno dugačak i već je bilo kasno. Ali niko iz Morove
jedinice neće napustiti zgradu a da nije sve dao za istragu koja je sada
obuhvatala i ubistvo dvoje kolega.
Sandra se spremala da krene prema liftu, da bi se vratila u salu,

kada primeti da u predvorju majka Đorđa Montefjorija još uvek sedi
na stolici za posetioce. Izgledala je smireno, kao da čeka. I držala je na
krilu plastičnu kesu koju je pokušala da preda Moru nekoliko sati
ranije.

Policajka joj okrenu leđa, iz straha da ju je videla sa zamenikom
šefa policije i da će joj se obratiti. Pritisnula je dugme i pozvala lift. Ali
kada se pred njom vrata otvoriše, nije mogla da uđe. Vrata se
zatvoriše i Sandra se okrenu, krenuvši pravo prema ženi. „Dobro veće,
gospođo Montefjori, zovem se Sandra Vega, sarađujem na istrazi.
Mogu li da vam pomognem?“

Žena s nepoverenjem stegnu ruku koju joj je pružila, možda zato
što je izgubila nadu da će je neko saslušati. „Razgovarala sam s nekim
vašim kolegama, rekli su mi da sačekam, ali ja ne mogu više da
čekam“, pravdala se.

Govorila je zbunjeno. Sandra se uplašila da bi svakog trenutka
mogla da padne u nesvest. „Policijski bar je zatvoren, ali tu su
automati. Zašto ne pojedete nešto?“

Žena duboko udahnu. „Gubitak sina je nepodnošljiv.“
Sandra nije shvatala vezu, ali žena nastavi da govori.
„Niko, međutim, ne govori pravu istinu, odnosno, da je pre svega
naporno.“ Bilo je gorčine u njenom pogledu, ali i trezvene spoznaje.
„Zamorno je ujutru ustati iz kreveta, hodati, čak i otići u toalet ili
jednostavno netremice gledati u zid. Dok vas gledam, s mukom
otvaram i zatvaram kapke, da li verujete?“
„Da, verujem vam“, reče Sandra.
„Onda me nemojte pitati da li imam potrebu da jedem nešto i
poslušajte ovo što imam da vam kažem.“
Sandra je shvatila: ova majka nije želela sažaljenje već pažnju. „U
redu, ovde sam, recite.“
Žena joj pokaza plastičnu kesu. „Došlo je do greške.“
„Kakve greške? Ne razumem...“
„Tražila sam da mi vrate Đorđove lične stvari.“
„Da, znam.“ Sandra se sećala vreća od celofana, sličnih onima iz
perionice, u kojoj je stajala sklopljena odeća Dijane i njenog momka.
Pokazao ih joj je Moro, govoreći da je upravo Đorđova majka
insistirala da joj vrate sinovljevu odeću. Zamenik šefa policije opisao
je to ponašanje kao jednu od mnogih apsurdnih pojava koje se javljaju

u žalosti.
„Proverila sam“, reče otvarajući kesu da joj pokaže sadržaj: bela

košulja. „Ovo nije pripadalo mom sinu. Dali ste mi pogrešnu odeću.“
Sandra je pogleda: bila je to baš ona košulja koju je videla tokom

fotografisanja posle ubistva, bačena zajedno sa ostalom odećom na
zadnje sedište automobila.

Ali žena je insistirala. „Možda pripada nekom drugom momku koji
je umro. I njegova majka se sad sigurno pita šta je bilo s košuljom
njenog sina.“

Htela je da kaže da nije bilo nikakvog drugog momka i nijedne
druge majke koja očajava. Bilo je užasno šta patnja radi toj ženi, pa je
zato pokušala da bude strpljiva. „Sigurna sam da nije došlo ni do
kakve greške, gospođo.“

Gospođa Montefjori, međutim, svejedno izvadi košulju iz kese.
„Pogledajte, pogledajte ovde: M veličina, Đorđo je nosio L.“ Potom joj
pokaza rukav. „A i na manžetni nisu njegovi inicijali. Sve njegove
košulje imaju inicijale, ja sam ih izvezla.“

Žena je bila vrlo ozbiljna. U nekom drugom momentu Sandra bi
pomislila da je se elegantno otarasi, ali na smiren način. Ipak, bila je
dirnuta iznenadnim predosećajem, jeza joj prođe niz leđa. A šta ako
nije bila greška?

Postojalo je samo jedno objašnjenje za zamenu košulje.

Trkom je ušla u salu i uputila se odmah prema tabli na kojoj su stajali
ispisani značajni elementi slučaja. Uze flomaster i dopisa:

Pošto ubije, presvlači se.
Moro, koji je sedeo s nogama podignutim na sto, ustade i pogleda
je upitno. I ostali prisutni nisu shvatili šta se dešava.
„Odakle ti to?“, pitao je zamenik šefa policije.
Sandra pokaza plastičnu kesu s košuljom. „Donela ju je majka
Đorđa Montefjorija. Kaže da ne pripada njenom sinu. Ona misli da je u
pitanju greška, i u pravu je: samo što tu grešku nismo napravili mi.“
Bila je uzbuđena zbog tog otkrića. „Dali smo joj baš onu koja je
pronađena u kolima u šumi u Ostiji, ali Đorđova košulja zamenjena je
ranije: po mraku, ubica je uzeo Đorđovu košulju, misleći da je
njegova. I to se može objasniti samo na jedan način...“

„Skida odeću na mestu zločina“, reče Moro. Novo saznanje raslo je
u njemu odnoseći sa sobom malodušnost koja ga je obuzimala celog
dana. „Možda u slučaju da se isprlja krvlju ili da ne bi kasnije nekome
zapao za oko.“

„Upravo tako“, reče Sandra ozarena. Ali mera predostrožnosti,
zajednička svim ubicama, u ovom slučaju upućivala je na još jednu
neočekivanu posledicu. „Prema tome, ako je u ovoj kesi Monstrumova
košulja...“

Zamenik šefa policije je preduhitri: „Na njoj je njegova DNK!“

6

Sačekao je na ulici da neko nađe leš Kozma Barditija.
Na kraju je jezivo otkriće pripalo jednoj od devojaka iz lokala.

Markus, na nekoliko koraka od ulaza u SX, čuo je užasnut krik i
udaljio se.

Moraće ponovo da poveže niti traga koji je pratio njegov doušnik,
u suprotnom bi i to što mu je poštedeo život pre nekoliko godina i
njegova smrt bili besmisleni.

Ali šta je toliko strašno Kozmo otkrio da je ugrozio svoj život?
Ispovednik se po podne vratio u potkrovlje u Ulici Serpenti, gde je
živeo. Imao je potrebu da sredi misli. Strašna migrena pritiskala mu je
slepoočnice. Legao je na krevet. Mesto na potiljku, gde je bio udaren,
bolelo ga je, a i stomak mu je još uvek bio osetljiv zbog droge koju je
popio pre zabave. Blagi osećaj mučnine povremeno bi se pojavio.
Zidovi sobe, sličnoj ćeliji, bili su goli, osim jedne fotografije
okačene na zid malim ekserom: isečak sa snimka sigurnosne kamere
koji je prikazivao, kako se pretpostavljalo, ubicu časne sestre u
vatikanskim vrtovima. Muškarac sa sivom torbom preko ramena, kog
je Markus bezuspešno tražio godinu dana.
„Hic est diabolus.“
Markus ju je okačio tu da ga ne zaboravi. Ali u ovom trenutku
zatvorio je oči. I mislio je na Sandru.
Hteo je ponovo da razgovara s njom. Ko zna da li je ikada bio s
nekom ženom? Nije se sećao. Klemente mu je otkrio da se zavetovao
mnogo godina ranije, kada je još bio dečak, u Argentini. Ko zna šta
čovek oseća kada ga neko voli i kada ga želi?
Zaspao je s tim mislima. Potom se zbog sna prevrtao po krevetu.
Bio je uvek isti i ponavljao se: kada se činilo da je gotov, počinjao je iz
početka. Senka neznanca sa foto-aparatom, koja su udaljava u
dvorištu vile u Apiji antici. Svaki put kada bi se Markus približio da ga
stigne i da mu vidi lice, neko bi ga udario s leđa u potiljak. Te noći
smrt mu je poslala opomenu. Smrt je te noći nosila plave cipele.

Kada je otvorio oči, bio je mrak.
Ustao je i pogledao na sat. Prošlo je jedanaest. Bilo je nečeg

pozitivnog, glavobolja mu je dala malo mira.
Brzo se istuširao u malom kupatilu. Trebalo je i da pojede nešto,

ali nije bio gladan. Obukao je čistu odeću, ponovo tamne boje kao i
ostatak odeće koju je držao na podu u otvorenom koferu.

Morao je da ode na jedno mesto.
Ispod jedne cigle u potkrovlju krio je novac koji mu je Klemente
davao. Koristio ga je za obavljanje zadataka, trošeći vrlo malo na sebe.
Nije mu bilo potrebno mnogo.
Izbrojao je deset hiljada evra i potom izašao.
Pola sata kasnije bio je ispred vrata kuće Kozma Barditija.
Pozvonio je i sačekao. Primetio je senku iza špijunke. Niko ga nije
pitao ko je. Markus je, međutim, znao da je s druge strane žena i da je
bila razumljivo zabrinuta zbog posete u to doba.
„Ja sam Kozmov prijatelj“, slagao je, jer nikada oni nisu bili
prijatelji. „Spasao sam mu život pre tri godine.“
Ta informacija mogla je biti ključ da žena popusti, jer samo su
Kozmo i on znali za to. Nadao se da je on tu tajnu podelio sa
partnerkom.
Posle nekoliko trenutaka oklevanja, čuo je kako se vrata otvaraju,
a potom se pojavi devojka. Imala je dugu kosu, koja joj je padala na
ramena, i svetle oči crvene od plača.
„Pričao mi je o vama“, reče odmah. Imala je zgužvanu maramicu u
ruci. „Kozmo je mrtav.“
„Znam“, reče Markus. „Zato sam ovde.“
U kući je bio mrak. Uvela ga je u kuhinju. Zamolila ga je da bude
tih da ne bi probudili devojčicu. Seli su za trpezarijski sto, nad kojim je
stajao nizak luster s kog se širila topla i prijatna svetlost.
Žena je htela da mu spremi kafu. Markus je odbio.
„Svejedno ću je napraviti“, insistirala je. „Možete i da je ne popijete
ako nećete, ali ja ne mogu da mirujem.“
„Kozmo se nije ubio“, reče joj ispovednik dok mu je stajala
okrenuta leđima. Vide je kako se ukočila. „Ubili su ga jer mi je
pomagao.“
Žena za trenutak ne reče ništa. Potom konačno progovori: „Ko je
to uradio? Zašto? On nije uradio ništa loše, sigurna sam u to.“

Samo što nije ponovo zaplakala, Markus se nadao da ipak neće.
„Ne mogu ništa drugo da vam kažem. Zbog vaše sigurnosti, i sigurnosti
vaše ćerke. Morate mi verovati: bolje je da znate što je manje moguće
o tome.“ Na trenutak je ispovednik poželeo da ona nekako odreaguje,
da počne da besni na njega, da ga otera. Ali nije to učinila.

„Bio je zabrinut“, priznade devojka slabašnim glasom. „Juče se
vratio kući i rekao mi da spakujem stvari. Kada sam mu tražila
objašnjenje, promenio je temu.“ Dok je kafa u džezvi lagano ključala
na šporetu, okrenula se prema Markusu. „Ako osećate krivicu zbog
njegove smrti, ne bi trebalo. Kozmo je imao tri godine života više
zahvaljujući vama. Tri godine da se promeni, da se zaljubi u mene i da
donesemo na svet ćerku. Mislim da bi, na vašem mestu, svako izabrao
onu drugu sudbinu.“

To je bila suviše slaba uteha za ispovednika. „Možda je uzalud
umro, zato sam ovde... Nije vam ostavio ništa za mene? Poruku, broj,
bilo šta..“ Žena odmahnu glavom. „Sinoć se vratio vrlo kasno. Rekao
mi je da se spakujem, ali nije rekao gde idemo. Trebalo je jutros da
krenemo. Mislim da je hteo da ide u inostranstvo, barem mi se tako
učinilo. Ostao je u kući samo sat. Stavio je malenu u krevet, kupio joj
je knjigu bajki. Mislim da je duboko u sebi znao da je više neće videti,
zato joj je kupio poklon.“

Markus je imao čudan osećaj nemoći i besa kada je čuo tu priču.
Morao je da promeni temu. „Kozmo je imao mobilni?“

„Da, ali policija ga nije našla u njegovoj kancelariji. I nije bio ni u
njegovim kolima.“

Zapamtio je tu informaciju. Nestanak telefona podržao je
pretpostavku da je reč o ubistvu.

Barditi je pozvao nekoga ko mu je preneo neku važnu informaciju.
Ali koga?

„Vi ste spasli Kozma, Kozmo je spasao mene“, reče žena. „Zbog
nečega mislim da se dobro delo, kad ga neko učini, ponavlja.“

Markus je želeo da potvrdi da je zaista tako, ali je samo pomislio
na zlo koje je imalo isti karakter. Odbijalo se kao eho. Naime, Kozmo
Barditi je nedužan platio račun za loša dela koja je počinio u prošlosti.

„Trebalo bi svejedno da odete“, reče ispovednik. „Ovde nije
sigurno.“

„Ali ja ne znam gde da idem i nemam novca! Kozmo je sve uložio u

lokal, a posao uopšte nije išao dobro.“
Markus spusti na sto deset hiljada evra koje je poneo sa sobom.

„Ovo bi trebalo da vam bude dovoljno za neko vreme.“
Žena je netremice gledala gomilu novčanica. Potom ponovo poče

tiho da plače. Markus je poželeo da ustane i da je zagrli, ali nije znao
kako se u stvarnosti izvršavaju određeni gestovi. Neprestano je gledao
kako ljudi izražavaju ljubav i saosećanje, ali on nije bio sposoban za
to.

Džezva na šporetu poče da poskakuje dok je vreli napitak izlazio.
Žena je, međutim, nije skidala sa vatre. Markus ustade i učini to
umesto nje. „Sada je bolje da idem“, reče.

Žena klimnu glavom između jecaja. Ispovednik sam pođe prema
izlazu. Idući nazad kroz hodnik, primeti pritvorena vrata, kroz koja je
dopirala slaba plava svetlost. Prišao im je.

Lampa u obliku zvezde nežno je obasjavala polutamu. Devojčica
plave kose bezbrižno je spavala u krevetu. Ležala je na boku, sa
cuclom u ustima i držala je skupljene ruke. Svukla je pokrivač. Markus
se približi i, pokretom neočekivanim čak i za njega, ponovo je pokri.

Ostao je da je posmatra, pitajući se da li je to nagrada za to što je
spasao Kozma Barditija nekoliko godina ranije. Da li je, na kraju
krajeva, i on bio zaslužan za taj novi život.

Zlo je pravilo, dobro je izuzetak, podsetio se.
Zato ne, on nije imao nikakve veze s tim. Odlučio je da odmah ode
iz te kuće, jer je osećao da tu ne pripada.
Ali baš kada je krenuo prema vratima, pogled mu pade na korice
knjige koja je stajala na polici u sobi. Bajke koje je Kozmo Barditi
poklonio ćerki prethodno veče. Naslov ga pogodi kao šamar.
Neobična priča o dečaku od stakla.

Treća Klementeova lekcija usledila je jednog sparnog letnjeg
popodneva.

Zakazali su sastanak na Barberinijevom trgu i odatle su išli
istoimenom ulicom, pre nego što su krenuli uličicama koje vode do
Fontane di Trevi.

Nastavili su probijajući se kroz masu turista okupljenih oko
spomenika, u nameri da se fotografišu i da bace novčiće, kako bi
poštovali običaj prema kojem se veruje da će se onaj ko to uradi ponovo
vratiti u Rim.

Dok su posetioci razgledali Večni grad, puštajući da ih njegova
lepota obuzme, Markus ih je posmatrao, svestan da ne pripada
ljudskom rodu. Njegova sudbina bila je slična sudbini senki koje su
trčale po zidovima kao da beže pred sunčevom svetlošću.

Klemente je tog dana delovao vedrije. Uzdao se u obuku i bio je
siguran da će Markus vrlo brzo biti spreman da započne svoju misiju.

Njihova šetnja završila se ispred barokne Crkve Svetog Marcela,
koja je, sa udubljenom fasadom, izgledala kao da želi da zagrli vernike.

„Ova crkva krije jednu važnu lekciju.“ najavio mu je Klemente.
Kada su ulazili, dočekala ih je iznenadna svežina. Bilo je kao da
mermer diše. Prostor nije bio mnogo veliki i imao je samo jedan
centralni brod na koji je izlazilo pet kapela sa svake strane.
Klemente se uputio prema centralnom oltaru, nad kojim je stajao
veličanstveni krst od tamnog drveta, koji je pripadao crkvenoj školi iz
XIV veka.
„Pogledaj tog Hrista.“ rekao mu je. „Lepo, zar ne?“
Markus je klimnuo glavom. Ali nije razumeo da li je Klemente mislio
na umetničko delo ili, budući da je sveštenik, na duhovnu vrednost tog
simbola.
„Prema verovanju Rimljana, taj krst je čudotvoran. Moraš da znaš
da je ova crkva, ovakva kakvu je danas vidimo, bila rekonstruisana
nakon što je uništena u požaru u noći 23. maja 1519. Jedino što je
spaseno od plamena bio je ovaj Hrist kog sad vidiš na oltaru.“

Dirnut pričom, Markus je počeo da gleda delo drugim očima.
„I to nije sve“, nastavio je Klemente. „Godine 1522. Rimom je
zavladala kuga, umrle su stotine ljudi. Narod se setio čudotvornog
krsta i odlučili su da ga pronesu u litiji ulicama grada, uprkos
protivljenju vlasti koje su se plašile da će okupljanje ljudi iza povorke
samo doprineti širenju epidemije.“ U tom trenutku prijatelj je napravio
pauzu. „Litija je trajala šesnaest dana, a kuga je nestala iz Rima.“
Pred tim neočekivanim otkrićem Markus nije uspeo da izgovori
nijednu reč, i sam opčinjen mističnom moći običnog komada drveta.
„Ali pažljivo“, odmah ga je upozorio Klemente. „Za ovo delo vezana
je još jedna priča... Dobro pogledaj lik Hrista koji pati na krstu.“
Znaci bola na tom licu bili su živopisni. Mogao se skoro opaziti bolni
krik koji želi da se otrgne od drveta. Te oči, usne i bore verno su
prenosile emociju smrti.
Klemente se uozbiljio. „Umetnik koji je istesao skulpturu ostao je
anoniman. Ali priča se da je toliko bio obuzet verom da je želeo da
hrišćanima ostavi delo koje je sposobno u isto vreme i da dirne i da
zadivi svojom realističnošću. Iz tog razloga pretvorio se u ubicu.
Izabrao je za model nekog jadnog prodavca uglja, a potom ga je lagano
ubijao da bi uhvatio njegove izraze lica i patnju dok je umirao.“
„Zašto si mi ispričao obe priče?“, pitao je Markus naslućujući razlog.
„Jer se narod vekovima zabavlja pričajući ijednu i drugu. Ateistima
se, naravno, više sviđa ova jeziva. Vernicima se sviđa prva... ali ne
preziru ni drugu, jer ljudsku prirodu privlači misterija zla. Pitanje je,
međutim, u koju ti veruješ.“ Markus je promislio malo. „Ne, pravo
pitanje je može li nešto dobro da se izrodi iz nečega zlog.“
Klemente je izgledao zadovoljan odgovorom. „Dobro i zlo nikada
nisu bili definisane kategorije. Često je neophodno odlučiti šta je jedno,
a šta drugo. Odluka zavisi od nas.“
„Zavisi od nas“, ponovio je Markus kao da usvaja reči.
„Kada budeš posmatrao mesto zločina, možda neko na kojem je
prolivena nedužna krv, nećeš moći da se zaustaviš samo na pitanjima
’ko’ i ’zašto’. Moraćeš da zamisliš počinioca tog zločina i prošlost koja
ga je dovela dotle, ne zanemarujući koga voli ili ga je ranije voleo.
Moraćeš da ga u mislima predstaviš dok se smeje i dok plače, dok je
srećan ili tužan. Kada je bio mali, u naručju majke. I kada je odrastao,
dok ide u kupovinu ili se vozi autobusom, dok spava i dok jede. I dok

voli. Jer ne postoji čovek, čak i najužasniji, koji ne zna za tu emociju.“
Markus je naučio lekciju.
„Način da uhvatiš zločinca jeste da shvatiš kako voli.“

7

Zamenik šefa policije Moro išao je istočnom obilaznicom policijskim
kolima bez oznake.

To su bila vozila koja su policajci koristili za praćenje ili zasede, da
ih niko ne prepozna. Često se radilo o vozilima koja su bila oduzeta jer
su upotrebljena u kriminalnom delu. Nakon toga bila bi stavljena na
raspolaganje Policijskoj upravi.

Baš ta kola koja je Moro vozio pripadala su prethodno dileru
droge. Izgledala su kao i bilo koja limuzina, a zapravo su imala ojačani
motor i duplu školjku: u međuprostoru između dva sloja carinici su
našli tovar od oko pedeset kilograma izuzetno čistog kokaina.

Moro se setio tog međuprostora ispod vozila i smatrao je da su ta
kola idealna da se nešto preveze, a da ne privuče pažnju.

Upotrebio je sporedni izlaz iz zgrade policije u Ulici San Vitalea, da
bi skrenuo s traga eventualne novinare. Već su ga jurili da bi dobili
izjavu, a istovremeno ga napadali zbog smrti dvoje agenata. Zamenik
šefa policije zvanično nikada nije pridavao značaja polemikama, a
tokom svoje sjajne karijere više puta mu se dogodilo da naleti na
novinare i da ga uvuku u diskusiju. To je bila cena slave, iako su,
zapravo, bile male rane na ponosu. Ali ovoga puta bilo je drugačije.
Ako bi novinari otkrili ono što je pokušavao da sakrije sa svim
merama predostrožnosti, cena bi bila ogromna.

Bledo i raznobojno sunce obasjavalo je rimsko jutro ne uspevajući
da ga zagreje. Saobraćaj je bio usporen. Postoje stvari koje je opasno
objaviti, mislio je Moro dok je posmatrao lica ljudi u kolima u koloni.
Postoje stvari koje je bolje ne znati. Te osobe ne bi shvatile. I tako je
bilo bolje ostaviti ih na miru, ne uznemiravajući njihove živote
pričama koje ni on nije bio u stanju da objasni.

Bio mu je potreban skoro sat da stigne na odredište: ogromna zgrada
od betona, usred ostalih identičnih, sagrađena u periodu kada su
određeni delovi grada bili novoosvojena zemlja građevinskih

špekulanata.
Parkirao je u bočnoj ulici. Jedan od njegovih ljudi u civilu čekao ga

je na ulasku u kompleks. Krenu mu u susret i Moro mu dade ključeve
kola.

„Svi su gore“, izjavi.
„U redu“, reče zamenik šefa policije, uputivši se prema ulaznim
vratima.
Ušao je u uski lift i pritisnuo dugme za jedanaesti sprat. Kada je
stigao, ugledao je vrata koja su ga zanimala i pozvonio. Otvorio mu je
tehničar u belom kombinezonu.
„Dokle ste stigli?“, pitao je Moro.
„Skoro smo završili.“
Zamenik šefa policije uđe. Vazduh je bio loš, osećala su se
isparenja hemijskih reagensa koje su forenzičari koristili, ali ispod
toga - kao uporan sloj - osećao se karakterističan miris ustajalog
nikotina i zatvorenog prostora.
Stan nije bio mnogo veliki i bio je mračan. Sastojao se od dugog
hodnika iz kog se ulazilo u četiri prostorije. Na ulasku je stajao
toaletni sto sa ogledalom, u uglu čiviluk na kojem su bile okačene
jakne.
Moro pođe hodnikom zastajući na ulazu u prostorije. Prva je bila
radna soba. Tu se nalazila polica s knjigama iz anatomije i medicine,
ali i radni sto prekriven novinskim hartijama na kojima je bila maketa
broda s tri katarke, koju je trebalo završiti, a pored su stajali lepak,
četkice i teleskopska lampa.
Bilo je tu i maketa aviona, brodova i vozova, koje su bile poredane
po policama ili spuštene gde bilo, čak i na zemlji. Moro prepozna
transportni avion DH.95 flamingo sa oznakama RAF-a, iz Drugog
svetskog rata, feničanski brod s dva reda vesala i jednu od prvih
električnih lokomotiva.
Svi modeli bili su prekriveni debelim slojem prašine, tako da je
soba izgledala kao groblje olupina. A verovatno je i bilo ovako: kada
je postigao svoj cilj, njihov stvaralac je izgubio interesovanje. Nije
imao nikoga kome bi pokazao svoja dela, pomisli Moro gledajući
pepeljare prepune opušaka. Vreme i samoća su se udružili, cigarete su
bile dokaz za to.
Forenzičari su bili zauzeti istražujući ultraljubičastim lampama i

fotografskom opremom oko napuštenih ostataka. Bilo je kao da
prisustvuju minijaturnoj sceni teške nesreće.

U kuhinji su dvojica praznila i beležila sadržaj frižidera, model koji
je sigurno imao više od trideset godina. I tu je vladao nered koji se,
izgleda, nataložio, godinu za godinom.

Treća prostorija bila je kupatilo. Bele pločice, požutela keramička
kada, klozetska šolja pored koje je stajala gomila časopisa i nekoliko
rolni toalet-papira. Nad lavaboom je bila polica na kojoj je stajala
samo pena za brijanje i plastični brijač.

I Moro je, posle prvog propalog braka, bio samac. Ali pitao se kako
neko može sebe da dovede u takvo stanje.

„Astolfi je bio usamljenik, a kuća mu je grozna.“
Bio je to inspektor Krespi, koji je bio zadužen za pretres.
Zamenik šefa policije se okrenu. „Izostavio si Vegu?“
„Da, gospodine. Kada me je pitala, rekao sam joj da nismo našli
ništa važno u ovoj kući. Uverio sam je da je Astolfi izgubio glavu i da je
odneo dokaz sa mesta zločina iz ludosti, bez ikakvog cilja.“
„Dobro.“ Moro je bio zadovoljan, iako nije u potpunosti bio siguran
da će Sandra Vega prihvatiti to bez dodatnih pitanja. Bila je prilično
inteligentna i neće se zadovoljiti time. Ali možda će je ta verzija
događaja primiriti na neko vreme. „Šta komšije kažu o Astolfiju?“
„Neki nisu ni znali da je mrtav.“
Sahrana je bila upravo tog jutra, ali niko od njih nije otišao. To je
veoma tužno, pomisli Moro. Nikome nije bilo važno što je patolog
mrtav. Taj čovek je oko sebe stvorio prazninu. Željenu distancu koju
je godinama hranio nezainteresovanošću. Jedina ljudska bića s kojima
je stupao u kontakt bili su leševi koje je secirao na stolu za autopsije.
Ali sudeći po mestu gde je živeo, Astolfi je postao deo tog tihog odreda
mnogo pre nego što je izvršio samoubistvo.
„Ostavio je testament? Kome ostavlja imovinu?“
„Nije ostavio testament i nije imao rodbinu“, reče Krespi. „Možeš li
da zamisliš takvu usamljenost?“
Ne, Moro to nije mogao. Ali već je imao dokaz da postoje takvi
ljudi. Dogodilo mu se više puta da naleti na kuće kao što je ova i na
ljude koji su imali dar da budu nevidljivi. Samo ih je smrt činila
primetnim, kada bi smrad njihovih leševa dopro do komšija. Međutim,
kada bi smrad nestao, od njih nije ostajalo ništa i mogli su da se vrate

u anonimnost kao da nikada nisu ni postojali.
Astolfi je ipak ostavio nešto. Nešto zbog čega nikada neće biti

zaboravljen.
„Hoćete li da vidite i ostalo?“ pitao je Krespi.
Postoje stvari koje je opasno objaviti, podseti se Moro. Postoje

stvari koje je bolje ne znati. Ali on je spadao u kategoriju ljudi koji
nisu mogli da odustanu. „U redu, da vidimo.“

Soba je bila na kraju hodnika. I upravo tamo su to otkrili.
Unutra je bio krevet na kom je Astolfi spavao. Pored njega noćni

stočić sa mermernom površinom, na kojem su stajali stari budilnik na
navijanje, lampa, čaša vode i neizostavna pepeljara. Ormar od tamnog
drveta ostavljao je utisak da je izuzetno težak. Fotelja od izlizanog
pliša i držač za odelo. Luster sa tri kraka i prozor sa spuštenim
roletnama.

Sasvim obična spavaća soba.
„Došao sam ovde kolima s duplim dnom“, izjavi Moro. „Hoću da
dokaze odnesete u policiju, ali da ne privlačite pažnju. Sada mi ispričaj
sve...“
„Proverili smo sadržaj svakog komada nameštaja“, objasni Krespi.
„Taj luđak ništa nije bacao. Bilo je kao da ponovo proživljavamo
njegov besmisleni život. Sakupljao je stvari, ali nije imao sećanja.
Najviše me je iznenadilo to što nismo našli nijednu njegovu fotografiju
kad je bio mali, niti fotografiju roditelja. Nijedno pismo prijatelja, čak
ni razglednicu.“
Sakupljao je stvari, ali nije imao sećanja, ponovi za sebe Moro dok
je gledao oko sebe. Da li se zaista moglo živeti tako, bez svrhe? Ali
možda je Astolfi hteo da oni poveruju u to.
U svakom čoveku se krije univerzum najcrnjih tajni.
„Tek što smo završili s pretresom stana i spremali smo se da
završimo, kada...“
„Šta se tačno dogodilo?“
Krespi se okrenu prema zidu pored vrata. „Postoje tri prekidača“,
skrenu mu pažnju. „Prvi uključuje luster, drugi je povezan s lampom
na noćnom stočiću. Ali treći?“ Inspektor napravi pauzu. „Događa se da
u starim kućama postoji poneki prekidač koji se više ne koristi. Ostane

tu godinama i na kraju se više niko i ne seća čemu je služio.“
Ali to ovde nije bio slučaj. Moro ispruži ruku i pritisnu prekidače

koji su isključivali svetlo na lusteru i lampi. Nad sobom zavlada tama.
U tom trenutku, zamenik šefa policije pritisnu treći prekidač.

Slabašno svetlo se uvuče u prostoriju. Prolazilo je kroz pukotinu
na jednom od zidova. Duga i tanka svetla linija koja je išla od jednog
ugla do drugog.

„Zid je od gipsa“, reče inspektor. „S druge strane nazire se
međuprostor koji je nastao smanjivanjem prvobitnih dimenzija sobe.“

Moro duboko udahnu, pitajući se šta da očekuje.
„Prilazi se s desne strane.“ Krespi pokaza tačku u dnu, gde se
nazirala neka vrsta vrata, koja su bila široka pedesetak centimetara i
visoka ne više od četrdeset. Približi se i gurnu ih dlanom ruke. Brava
škljocnu i otkri prolaz.
Moro se sagnu na zemlju da bi pogledao unutra.
„Čekajte“, zaustavio ga je inspektor. „Potrebno je da najpre
shvatite s čim imamo posla...“
U tom trenutku, ponovo pritisnu prekidač, ugasivši svetlo s druge
strane zida. Potom mu dodade lampu.
„Recite kada ste spremni“, reče Krespi.
Moro se okrenu prema mračnom ulazu. Leže na stomak i,
oslanjajući se na ruke, uvuče se u otvor.

Čim se našao s druge strane, osetio se kao da je odsečen od ostatka
sveta.

„Je li sve u redu?“ Krespijev glas dopirao je prigušen i udaljen, iako
ih je razdvajalo samo nekoliko centimetara.

„Da“, reče Moro uspravivši se. Potom upali baterijsku lampu koju
je držao u ruci.

Uperio ju je nadesno, potom ulevo. I upravo tamo, u dnu, s druge
strane tog tesnog hodnika, bilo je nešto.

Drveni stočić. Na njemu je stajala neka vrsta stilizovane figure.
Izgledala je lagano kao paučina ili zamka za ptice, visoka tridesetak
centimetara i napravljena od isprepletenih grančica.

Moro se pažljivo približi, pokušavajući da shvati značenje te
kompozicije. Oblik nije otkrivao ništa, izgledalo je kao da su grančice

nasumice poredane. Savršen primer modelarstva, pomisli prisetivši se
lepka i četkica koje je video u radnoj sobi. Kada je stao baš ispred
toga, shvatio je da je pogrešio.

To nisu bile grančice, već kosti. Male i pocrnele kosti. Ali ne
ljudske, već životinjske.

Zamenik šefa policije pitao se čemu to. Kakav um bi mogao da
smisli tako nešto?

Primetio je lampu okačenu na žici koja je visila s plafona i
završavala se baš unutar te jezive skulpture.

„Spreman sam“, reče glasno.
Ugasio je lampu i odmah potom Krespi ponovo pritisnu prekidač.
Lampa se uključi, šireći požutelu svetlost.
Moro, međutim, nije razumeo. Šta je tu bilo čudno?
„Sada se okrenite“, reče inspektor.
Zamenik šefa policije to učini. Kada je ugledao, trgnuo se. Trzaj
koji će pamtiti do kraja života.
Na suprotnom zidu njegova senka preklapala se s onom koju je
projektovala figura od kostiju osvetljena lampom.
Te sitne kosti nisu bile nameštene slučajno. Dokaz je bila slika koja
formirala na zidu.
Visoka čovekolika figura. Ljudsko telo s glavom vuka.
Vuk bez očiju, sa izdubljenim očnim dupljama. Najstrašnije je bilo
što je širila ruke. Slika zbog koje je Moro poskočio.
Senka tog stvorenja grlila je njegovu.

8

Sandra ga vide na peronu na stanici metroa na Trgu republike.
Pokušavao je da se pomeša sa ostalim putnicima, ali bilo je očigledno
da je čekao baš nju.

Izašla je iz voza i vide da se ispovednik udaljava s jasnom
namerom da ona krene za njim. Ona to učini. Popela se stepenicama
koje su vodile prema izlazu i ugleda ga da skreće levo. Držala se na
odstojanju dok je on i dalje išao bez žurbe. Potom ga vide da se
zaustavlja pred metalnim vratima na kojima je stajao natpis Samo za
osoblje. Ali on svejedno uđe unutra. Malo kasnije, i ona uđe za njim.

„Bio sam u pravu: neko je sklonio dokaz s mesta zločina, zar ne?“,
poče Markus. Njegov glas odzvanjao je u prostoru pomoćnih
stepenica.

„Ne mogu da govorim o istrazi“, reče odmah Sandra, braneći se.
„Ne želim da se osećaš primoranom“, odgovori smireno.
Policajka je bila ljuta na njega. „Dakle, znao si... Znao si da je neko
odneo nešto i sumnjao si u jednog od nas.“
„Da, ali sam hteo da ti to sama zaključiš.“ Zastade. „Pročitao sam o
samoubistvu patologa. Možda nije podneo osećaj krivice što je ostavio
Dijanu Delgaudio da umre...“
Nikakav osećaj krivice, htela je da odgovori Sandra. Ali bila je
sigurna da je ispovednik shvatio i taj deo priče. „Prestani da se igraš sa
mnom“, upozorila ga je.
„To je bio predmet od soli, je li tako?“
Sandra je bila začuđena. „Kako znaš...“, ali potom odmah dodade:
„Astolfi je uspeo da ga uništi pre nego što smo ga našli. Na trenutak
sam ga dodirnula, izgledao je kao mala lutka.“
„Verovatno neka vrsta figurice.“ Potom Markus iz jakne izvadi
knjigu bajki koju je našao u sobici ćerke Kozma Barditija.
„Neobična priča o dečaku od stakla“, pročita Sandra, a potom ga
pogleda: „Šta to znači?“
Markus ne odgovori.
Policajka poče da prelistava knjigu. Imala je nekoliko strana koje

su bile ispunjene uglavnom slikama. To je bila priča o dečaku
drugačijem od drugih, jer je bio napravljen od stakla. Bio je jako
krhak, ali svaki put kad bi se deo njega odlomio, postojala je opasnost
da povredi decu od krvi i mesa.

„Uspeće da postane kao drugi“, reče Markus objasnivši kraj.
„Kako?“
„To je neka vrsta poučne parabole: ima dve prazne stranice pre
kraja, mislim da se rešenje traži od deteta koje čita knjigu.“
Sandra okrenu stranice da proveri. Zaista, na poslednje dve strane
crteže su zamenile linije, kao one u svesci. Neko je potom obrisao ono
što je pisalo, ali su se još uvek mogli nazreti tragovi olovke. Policajka
zatvori knjigu i proveri korice. „Nema autora, ni ko je izdavač.“
Markus je već primetio te neobičnosti.
„Zašto misliš da ova bajka ima neke veze sa lutkom od soli?“
„Jer je jedan čovek mrtav zato što mi je dao ovaj trag.“ Markus nije
ništa rekao o snimku iz Crkve Svetog Apolinarija, o Monstrumu koji je
ostavio poruku u ispovedaonici crkve pet dana pre nego što je napao
momka i devojku u šumi u Ostiji. Već reče: „Ja sam ga video.“
„Kako...“ Sandra je bila u neverici.
„Video sam ubicu. Imao je foto-aparat sa sobom, a kada me je
primetio, pobegao je.“
„Video si mu lice?“
„Ne.“
„Gde se to desilo?“
„U jednoj vili u Apiji antici. To je bila neka vrsta žurke ili orgije. Ti
ljudi su slavili nasilnu smrt. I on je bio tamo.“
Apija antika, oblast gde se desilo ubistvo dvoje policajaca tokom
tajne operacije. „Zašto ga nisi zaustavio?“
„Jer je neko zaustavio mene, udarivši me u potiljak.“ Čovek s
plavim cipelama, prisetio se.
Sandra i dalje nije razumela.
„Patolog koji sakriva dokaz, ubistvo mog doušnika, napad na
mene... Sandra, neko štiti Monstruma.“
Policajka je osetila nelagodnost: inspektor Krespi uverio ju je da
Astolfi nije imao nikakve veze s tom pričom, da je to bio samo čin
ludosti, jer pretresajući njegov život ništa se nije pojavilo. A ako je
lagao? „Imamo njegovu DNK“, reče ne znajući ni zašto. Ili je možda

znala: verovala je samo ispovedniku.
„Nećete ga tako zatvoriti, veruj mi. Ovde više nije reč samo o

njemu. Postoje druge sile koje se kreću u senci. Moćne sile.“
Sandra nasluti da je ispovednik hteo nešto od nje, inače je ne bi

potražio.
„Jednom mi je neki prijatelj rekao da je, da bismo uhvatili zločinca,

neophodno da shvatimo kako voli.“
„Misliš da je takvo biće sposobno za to?“
„Možda sada više nije, ali u prošlosti je bio. Ovo je priča o deci,

Sandra. Ako budem uspeo da nađem dečaka od soli, otkriću ko ili šta
je postao kad je odrastao.“

„ A šta hoćeš da ja uradim?“
„Kozmo Barditi, to je moj doušnik koji je ubijen. Hteli su da prođe
kao samoubistvo, i može se poverovati u to jer je, po rečima njegove
partnerke, bio u dugovima, ali ja znam da nije tako.“ Markus je osećao
da kipi pomišljajući da je krivica za to njegova. „Neko je odneo
Barditijev telefon pošto ga je ubio. Možda zato što je ovaj telefonirao
da bi nabavio knjigu bajki, sigurno je zvao nekoga.“
Policajka je znala šta hoće da postigne tim razgovorom. „Da bismo
došli do spiska poziva od telefonske kompanije, treba nam nalog
sudije.“
Markus je pogleda. „Ako zaista želiš da mi pomogneš, nema
drugog izbora.“
Sandra se nasloni na ogradu stepenica, osećajući se kao zatvorenik
između dve prepreke koje su lagano išle ka njoj, poput klešta. S jedne
strane bilo je ono što treba da uradi, s druge ono što je bilo ispravno
uraditi. I ona nije znala šta da izabere.
Ispovednik stade ispred nje. „Ja jedini mogu da ga zaustavim.“

Dobro je poznavala inspektora kome je bila dodeljena istraga o
Barditijevoj smrti. Sandra je bila sigurna da će, budući da se radilo o
samoubistvu, slučaj brzo biti arhiviran u tužilaštvu.

Nije mogla da traži uslugu od kolege ni pod kakvim izgovorom.
Bila je forenzički fotograf i nije imala pravo ni na kakvo obrazloženje;
uostalom, ne bi joj ni poverovao.

Iako nije bio važan slučaj, nije mogla da pristupi dosijeu.

Dokumentacija se nalazila u bazi podataka policije i lozinka za pristup
data je samo onome ko je zadužen za istragu i kancelariji koja je
pokrenula proces.

Tokom jutra Sandra je više puta izašla iz sale COS-a da bi sišla
sprat niže, gde je bila kancelarija tog kolege. Zaustavljala bi se da
proćaska s drugim policajcima samo da bi ga držala na oku.

Vrata prostorije bila su uvek otvorena i primetila je da je inspektor
imao naviku da hvata beleške na papirićima rasutim po stolu.

Palo joj je nešto na pamet. Sačekala je da ode na ručak, a potom se
naoružala foto-aparatom. Nije imala mnogo vremena, neko bi mogao
da je vidi. Dok u hodniku nije bilo nikoga, ušla je u njegovu
kancelariju i napravila nekoliko fotografija radnog stola.

Nešto kasnije pregledala ih je na kompjuteru, tražeći nešto
interesantno. Nadala se da je kolega zabeležio lozinku za slučaj
Barditi, da ne bi rizikovao da je zaboravi.

Sandra iskopa neku lozinku na jednom od papirića. Unela ga je u
jedini terminal u sali COS-a povezanim s bazom podataka policije i fajl
joj se pojavio.

Morala je da požuri. Postojala je opasnost da neko od prisutnih
posumnja. Srećom, Moro i Krespi nisu bili tu satima.

Kao što se i moglo predvideti, dokumentacija o Kozmu Barditiju
bila je prilično štura. Bila su navedena njegova prethodna krivična
dela zbog prodaje droge i podvođenja, kao i njegove fotografije iz
policijskog dosijea. Sandra je osetila nelagodnost kada je videla
kukasti krst koji je Barditi imao istetoviran na vratu. Pitala se kako je
ispovednik mogao da mu veruje, Markus je čak izgledao iskreno
potresen njegovom smrću. Možda je to bila samo predrasuda, bila je
toga svesna, možda je Barditi bio bolji nego što je izgledao. Ali taj
čovek je svejedno utisnuo na sebe simbol mržnje.

Sandra odluči da se ne izgubi u razmišljanjima. Nastavila je da
pregleda dosije i primeti da je falio zahtev sudiji za listing poziva
samoubice. Pobrinula se da popuni formular, a pre nego što ga je
poslala, dade mu prioritetni značaj. Inspektor ga verovatno neće ni
primetiti.

Tužilaštvo je dalo svoju saglasnost i u toku popodneva telefonska
kompanija poslala joj je ono što je tražila.

Prelazeći dugu listu poziva koje je Barditi obavio tokom

poslednjeg dana svog života, Sandra odmah primeti da se zaista
potrudio da dođe do informacija. Vlasnici tih brojeva svi do jednog
imali su policijske dosijee. Policajka nije znala kako bi ispovednik
uspeo da nađe osobu koju je tražio, budući da su svi bili sumnjivi. Ali
potom primeti da se jedan od tih brojeva pojavljuje bar pet puta na
spisku. Zapisala ga je zajedno s imenom s kojim je bio povezan.

Pola sata kasnije, prema instrukcijama koje je dobila, odštampani
listing poziva, zajedno s dosijeom čoveka kog je Kozmo Barditi
najčešće zvao, trebalo je da ostavi u pregradi za priloge u Crkvi svetih
apostola.

9

Sandra Vega održala je svoju reč. Čak je uradila mnogo više. Nabavila
mu je i ime.

Nikola Gavi, međutim, nije bio dostupan.
Mobilni mu je bio isključen, a kada je Markus otišao do njegovog
stana, imao je utisak da ovaj već nekoliko dana nije kod kuće.
Nikola Gavi, star trideset dve godine, prema krivičnom dosijeu je
dobar deo tog vremena proveo između popravnog doma i zatvora. Na
savesti ima veliki broj krivičnih dela - dilovanje droge, krađa, oružana
otmica, napad.
Da bi izdržavao sebe i svoju zavisnost od kreka, u poslednje vreme
se i prostituisao.
Markus se informisao o mestima na kojima je nalazio mušterije -
lokali samo za muškarce, za mušku prostituciju. Počeo je da ga traži,
prikupljajući informacije i nudeći novac. Poslednji put kad ga je neko
video bilo je četrdeset osam sati ranije.
Ispovednik dođe do zaključka. Nikola je ili već mrtav, ili se sakrio
jer se i sam plašio.
Odlučio je da se pouzda u drugu pretpostavku, jer je postojao
način i da je proveri. Ako se zaista nije pojavljivao dva dana na
mestima koja je obično posećivao, to znači da je došao do granice i da
će uskoro izaći da uzme svoju dozu.
Krek je bio odgovor. Apstinencija će ga naterati da se izloži
opasnosti.
Markus nije verovao da Nikola ima rezerve novca - znao je
narkomane, znao je sa sigurnošću da su trošili sve do poslednjeg centa
da se urade. Pošto danima nije radio, moraće da potraži klijenta koji
će mu platiti dozu. Ispovednik je, dakle, mogao ponovo da ga traži na
mestima gde je Nikola nalazio klijente. Međutim, na kraju je postojalo
samo jedno mesto na koje će sigurno otići.
Četvrt Pinjeto bila je kraljevstvo dilera kreka. Kako je padao mrak,
Markus pođe tuda, nadajući se da će ga sresti.
Oko pola osam, kada je večernji vazduh postao hladniji,

ispovednik se smestio nekoliko metara od ćoška gde je diler prodavao
robu. Sve se odvijalo brzim prebacivanjem iz ruke u ruku. Narkomani
su znali da ne smeju da prave red, da ne bi zapali za oko, zato su
kružili na određenoj udaljenosti. Bilo je lako prepoznati ih: kretali su
se uznemireno i njihove oči bile su usmerene samo prema jednom
cilju. Potom, na smenu, jedan od njih bi izašao iz svoje orbite, približio
se mestu primopredaje, uzeo dozu i udaljio se.

Markus je primetio da dolazi neki krupan tip u crnoj dukserici. Na
glavi mu je bila kapuljača i držao je ruke u džepovima. Na toj
temperaturi, lagana odeća izazivala je sumnju. Bio je obučen kao neko
ko je bio prinuđen da napusti kuću na brzinu i sad ne može tamo da se
vrati.

Izvršio je razmenu s dilerom i brzo se udaljio. Dok je gledao oko
sebe, Markus spazi lice ispod kapuljače.

Nikola.
Pratio ga je, ali je bio siguran da neće daleko otići. I zaista je bilo
tako. Gavi uđe u prvi javni klozet da bi uzeo krek.
Markus je išao za njim, i čim je ušao unutra, zapahnu ga užasni
vonj kanalizacije. Mesto je bilo odvratno, ali Nikola Gavi morao je da
zadovolji svoju potrebu. Zatvorio se u jednu od kabina. Ispovednik je
čekao. Malo kasnije, iz kabine poče da se širi oblak sivog dima. Prođe
nekoliko minuta, potom Nikola izađe. Prišao je jedinom lavabou i
počeo da pere ruke.
Markus je bio iza njegovih leđa, u ćošku. Posmatrao ga je znajući
da ga Gavi nije video. Nije pogrešio, imao je mišiće sportiste, a bez
kapuljače, obrijana glava i krupni vrat ulivali su strah.
„Nikola.“
On se naglo okrete, izbečivši se.
„Hoću samo da pričam sa tobom“, umirio ga je Markus, podigavši
ruke.
Našavši se pred nepoznatim likom, Nikola se naglo zalete napred.
Svom težinom odgurnu Markusa, kao u obaranju u ragbiju. Ispovednik
ostade bez daha i pade unazad, udarivši jako leđima o prljav pod, ali
svejedno je uspeo da ispruži ruku, uhvatio napadača za zglob i oborio
ga.
Nikola pade na zemlju uz tup zvuk, ali uprkos tome što je bio
krupan, bio je veoma agilan, ustade i zadade Markusu udarac u rebra.

Ispovednik oseti snagu udarca i pogled mu se zamuti. Hteo je da mu
kaže nešto da ga zaustavi, ali mu ovaj pritisnu đonom glavu i potom se
podiže, pokušavajući da mu zgnječi glavu celom težinom. Markus je
smogao snage da ga uhvati za list na nozi obema rukama, zbog čega
ovaj ponovo izgubi ravnotežu. Nikola ovoga puta udari u vrata kabine,
razvalivši ih.

Ispovednik pokuša da se podigne. Znao je da nema mnogo
vremena. Čuo je kako Gavi kuka, ali je bio svestan da će se uskoro
pribrati i da će ga ponovo napasti. Markus se osloni rukama na
odvratni pod i podiže se dok se javni klozet okretao oko njega. Uspeo
je da ustane, ali ga noge nisu držale. Kada je konačno bio sigurniji u
svoju ravnotežu, vide da je Nikola završio na jednoj od klozetskih
šolja. Udario je ogromnom glavom i krvario je na čelu.

Bila je samo puka sreća što je uspeo da ga tako onesposobi. U
suprotnom, Gavi bi ga ubio, bio je siguran u to. Markus se primače
onesvešćenom džinu i uzvrati mu udarac u rebra.

„Jao!“, zaurlao je ovaj dečačkim glasom.
Ispovednik se skupio pored njega. „Kada ti neko kaže da hoće
samo da popriča, ti ga prvo saslušaj, a posle, ako hoćeš, i udari. Jesi li
me razumeo?“ Ovaj klimnu glavom. Markus uvuče ruku u džep i
potom baci na njega nekoliko novčanica od pedeset evra. „Moći ćeš
još da dobiješ ako mi pomogneš.“ Nikola ponovo klimnu glavom, a oči
su mu se ispunile suzama. „Kozmo Barditi“, reče ispovednik. „Došao je
da te traži, je li tako?“
„To đubre me je uvalilo u sranje.“
Ta izjava potvrđivala je Markusove sumnje: Gavi se plašio da će
mu neko nauditi, zato je nestao. „Mrtav je“, reče ispovednik i pročita
zaprepašćenje i strah na Nikolinom licu.

Malo kasnije Nikola je ponovo bio ispred lavaboa. Pokušavao je da
zatvori ranu na čelu toalet-papirom. „Čuo sam da se priča da neko
traži informacije o nekom perverznom zaljubljeniku u noževe i
fotografiju. Odmah sam shvatio da se opis odnosi na monstruma koji
napada parove. Tako sam potražio tipa koji se raspitivao, da mu
izvučem malo para.“

Kozmo Barditi nije bio obazriv. Postavljao je pitanja unaokolo, ali

osim Nikole, još neko je načuljio uši. Neko opasan. „Nisi ništa znao,
zar ne?“

„Ali mogao sam da izmislim da sam naleteo na klijenta koji je ličio
na luđaka ubicu. Nekoliko puta sam naišao na nastrane tipove, veruj
mi.“

„Ali Barditi nije naseo.“
„Udario me je, đubre.“
Markusu je bilo teško da mu poveruje, imajući u vidu način na koji
ga je Gavi dočekao malo pre toga. „I tu se završava?“
„Ne.“ Očigledno, Nikolin strah bio je pokazatelj tog odgovora. „U
nekom trenutku pomenuo je dečaka od soli. Tada sam se setio stare
knjige koju sam imao kod kuće. Pričao sam mu o toj knjizi i počelo je
pregovaranje.“
To je objasnilo telefonske pozive koje je Kozmo obavio pre nego
što je bio ubijen.
„Platio mi je i predao sam mu robu: svi su bili zadovoljni“, naglasio
je. Potom, neočekivano, okrenu se i podiže duksericu da bi pokazao
leđa: veliki flaster u visini desnog bubrega. „Posle razmene, neko me
je napao nožem. Izvukao sam se samo zato što sam bio veći od njega i
nekako sam mu uvrnuo ruku. Potom sam pobegao.“
Još jednom, neko je pokušao da zataška tu priču. Po svaku cenu.
Ali sada je Markus morao da postavi najvažnije pitanje. „Zašto je
Kozmo kupio tu knjigu? Šta ga je navelo da misli da to sa dečakom od
soli nije bila samo slučajnost?“
Nikola se nasmeja. „Zato što sam ga ja ubedio u to.“ Na njegovom
licu izroni izraz patnje, ali to je bio stari bol koji nije imao veze s
ranom na čelu. „Ne može se ništa učiniti: gde god pokušaš da
pobegneš, detinjstvo te prati.“
Ispovednik je shvatio da je reč o nečemu ličnom.
„Jesi li ikada ubio nekog koga voliš?“ Gavi se nasmeja, vrteći
glavom. „Voleo sam to đubre, ali on je odmah shvatio da nisam kao
druga deca. I tukao me je, pokušavajući da promeni nešto što ni ja još
nisam razumeo do kraja.“ Šmrknuo je. „Tako sam jednog dana otkrio
gde je držao pištolj i pucao sam u njega dok je spavao. Laku noć,
tatice.“
Markus se sažali nad njim. „Nema ni traga o tome u tvom
policijskom dosijeu.“

Nikoli se omače kratak osmeh. „Decu od devet godina ne šalju u
zatvor i ne sude im. Povere ih socijalnoj službi i pošalju na jedno od
onih mesta gde odrasli pokušavaju da shvate zašto su to uradila i da li
će to ponoviti. Međutim, nikoga ne zanima iskreno da ih spase.
Ispiraju im mozak, kljukaju ih lekovima i pravdaju se govoreći da je to
za njihovo dobro.“

„Kako se zove to mesto?“, pitao je Markus, naslućujući vezu sa
onim što je tražio.

„Kropov institut“, reče odmah, potom se namršti. „Pošto sam pucao
u oca, neko je pozvao policiju. Zatvorili su me u sobu zajedno sa
psihologom, ali smo skoro sve vreme ćutali. Potom su došli po mene i
odveli me, bila je noč. Kada sam pitao gde smo krenuli, odgovorili su
mi da ne mogu da mi kažu. Primetio sam njihove podsmehe dok su
govorili da nikada neću moći da pobegnem odatle. Ali ja to nikada ne
bih uradio jer nisam imao gde da odem.“

Markus primeti kako mu senka pređe preko lica, kao da se sećanje
materijalizovalo od njegovih reči. Pustio ga je da nastavi.

„Tokom godina koje sam proveo u institutu, nikada nisam saznao
gde se tačno nalazim. Za mene je to mesto moglo biti i na Mesecu.“
Napravi pauzu. „Od kada sam ga napustio, uvek sam se pitao da li je
sve bilo istina ili sam samo izmislio.“

Markus je od tog trenutka postao radoznao.
„Nećeš mi verovati“, gorko se nasmeja Nikola Gavi, a potom se
ponovo uozbilji: „Bilo je kao da živim u bajci... Ali iz koje nisam mogao
da izađem.“
„Ispričaj mi je.“
„Bio je taj doktor, profesor Krop, psihijatar, koji je izmislio metodu
terapeutskog pretvaranja, tako je to zvao. Svakom bi dali neki lik i
bajku, u zavisnosti od mentalne bolesti. Ja sam bio dečak od stakla,
krhak i opasan. Tu je bio i dečak od prašine, od slame, od vetra...“
„I dečak od soli?“, preduhitri ga Markus.
„U bajci je bio najinteligentniji od sve dece, ali su ga baš zbog toga
svi i izbegavali. Činio je hranu nesvarljivom, cveće i biljke su se sušili.
Bilo je kao da uništava sve što dotakne.“
Neobuzdana inteligencija, pomisli Markus. „Koja je bila njegova
bolest?“
„Najgora“, reče Gavi. „Seksualni poremećaj, latentna agresija,

velika moć samoobmane. Ali sve to steklo se zajedno sa izuzetno
visokim koeficijentom inteligencije.“

Markus je smatrao da je taj opis odlično odgovarao monstrumu.
Da li je zaista bilo moguće da ga je Nikola upoznao kada su obojica bili
mali? Ako je neko sada pokušavao da mu zapuši usta nožem, onda je
verovatno baš tako. „Ko je bio dečak od soli?“

„Dobro ga se sećam, bio je Kropov miljenik“, reče Nikola, hraneći
nadu. „Smeđe oči i kosa, prilično običnog izgleda. Imao je oko
jedanaest godina, ali bio je tamo već neko vreme kada sam ja stigao.
Stidljiv, zatvoren, uvek je gledao svoja posla. Bio je slabašan, savršena
žrtva za nasilje starijih, pa ipak su ga svi ostavljali na miru. Plašili su
ga se.“ Potom naglasi: „Svi smo ga se plašili. Ne znam da objasnim
zašto, ali bilo je tako.“

„Njegovo ime?“
Nikola zavrte glavom. „Žao mi je, prijatelju, niko od nas nije znao
prava imena ostalih, to je bio deo terapije. Pre nego što su me spojili s
ostalima, proveo samo prilično vremena sam. Potom su me Krop i
njegovi saradnici ubeđivali da zaboravim ko sam bio ranije i da iz
glave izbacim zločin koji sam počinio. Mislim da to rade zato što je
njihov cilj bio da ponovo izgrade ličnost u detetu, počevši od nule.
Setio sam se kako se zovem i onoga što sam uradio ocu tek sa šesnaest
godina, kada je sudija pročitao moje pravo ime pred svima, na dan
kada je odlučio da mogu da se vratim u stvarni svet.“
Markus pomisli da su te informacije dovoljne. Ali ostalo je još
nešto što je trebalo pojasniti. „A od koga bežiš, Nikola?“
On otvori česmu da bi oprao ruke. „Kao što sam ti rekao, dečaka
od soli svi su se plašili - a još kad znaš da tamo napolju ima opasnog
sveta, dečkića koji su počinili užasne zločine ne trepnuvši. Ne bi me
začudilo da je to dete, naizgled krhko i nezaštićeno, sada tamo negde
napolju i povređuje nekoga.“ Pogleda Markusa u ogledalu. „Možda bi i
ti trebalo da se plašiš. Ali nije me on napao nožem.“
„Dakle, video si mu lice?“
„Napao me je s leđa. Ali imao je ruke starca, to znam sa sigurnošću.
Takođe je nosio i nekakve užasne plave cipele.“

10

Astolfijev stan bio je prekršten u Mesto 23.
To je zapravo označavalo redni broj. I Moro je upravo to

objašnjavao na tajnom sastanku kasno uveče u kancelariji šefa
policije.

Bilo je malo zvanica, samo odabrani. Osim vlasnika kancelarije,
sedeli su oko stola funkcioner Ministarstva unutrašnjih poslova,
generalni direktor policije, predstavnik tužilaštva i inspektor Krespi.

„Dvadeset tri slučaja“, precizirao je zamenik šefa policije. „Prvi je
iz 1987. Dete od tri godine palo je s balkona na petom spratu
stambene zgrade. Misli se da je u pitanju nesrećan slučaj. Posle
nekoliko meseci je i devojčicu, malo mlađu, zadesila ista sudbina:
pada sa zgrade u istoj četvrti. Oba puta dešava se nešto čudno:
leševima nedostaje desna cipelica. Šta se s njom desilo? Nisu je izgubili
tokom pada, a prema rečima roditelja, nije ih bilo ni u kući. Da li je to
samo slučajnost? Tada je pritvorena devojka koja je bebisitovala u
obe porodice. Među njenim stvarima pojavljuju se dve cipelice, a u
njenom dnevniku nalaze ovo.“

Moro pokaza prisutnima foto-kopiju stranice iz sveske. Čovekolika
figura prisutna u senci u Astolfijevoj kući. Čovek s glavom vuka.

„Devojka je priznala da je ona bacila dvoje dece s balkona, ali ne
zna da objasni odakle taj crtež. Tvrdi da to nije njeno delo. Ali kada
postoji priznanje zločina, nema potrebe da se istraga nastavlja. Niko
ne čačka taj detalj zato što se istražitelji plaše da bi u odbrani mogla
da se pozove na neuračunljivost.“

Malobrojna publika pažljivo je pratila priču, niko se nije usuđivao
da prekine.

„Od tog trenutka figura se pojavljuje na direktan ili indirektan
način još dvadeset dva puta“, nastavi Moro. „Godine 1994. nađena je u
kući u kojoj je čovek ubio ženu i decu pre nego što je izvršio
samoubistvo. Policajci je nisu odmah primetili, forenzičari su je
identifikovali tek tokom dodatne istrage, koju je sudija zatražio da bi
razjasnio da li je ubica bio sam ili je imao saučesnika. Uz pomoć

hemijskih reagensa, pojavila se na ogledalu u kupatilu, gde je ko zna
kad bila nacrtana u pari.“ Moro izvuče iz papira fotografiju s tog mesta
zločina. Ali to još nije bilo sve. „Našli smo je i na grobu pedofila kog je
u zatvoru ubio drugi osuđenik 2005, bila je naslikana sprejom.
Neobično je da je spomenik, po naredbi vlasti koje su se plašile
vandalizma ili odmazde, bio bez imena. Niko nije znao identitet
preminulog. Da li je i ovo sudbina?“

Niko nije znao da odgovori.
„Mogao bih ovde da vas držim još sat vremena, ali istina je da je
istorija ove slike, koja se već godinama pojavljuje, držana u tajnosti da
bi se izbeglo podražavanje ili, što je još gore, da neko iz toga dobije
inspiraciju da počini zločine i da na njih stavi taj potpis.“
„A jedan od naših je bio umešan, i to sudski lekar... užas“, omaklo
se šefu policije, podsećajući sve na ozbiljnost onoga što je otkriveno u
Astolfijevoj kući.
„Mislite li da postoji veza između čovekolike figure i monstruma
koji ubija parove?“, pitao je funkcioner ministarstva, najviši po činu u
prostoriji.
„Veza sigurno postoji, iako još ne znamo kakva.“
„Po vašem mišljenju, šta predstavlja ovaj znak?“
Moro je znao da je riskantno odgovoriti, ali osećao je da nema
izbora. Istina je previše dugo prećutkivana. „To je ezoterični simbol.“
U tom trenutku umešao se direktor policije, najviša moguća
funkcija u italijanskoj policiji. „Gospodo, molim vas. Ne želim da me
pogrešno shvatite, ali mislim da bi trebalo da budemo veoma oprezni.
Slučaj Monstruma iz Rima otvara brojne polemike. Javnost je
uznemirena, ljudi se ne osećaju bezbedno, a i mediji to podstiču
pokušavajući uporno da nas prikažu u lošem svetlu.“
„U slučaju kao što je ovaj, potrebno je vreme da bi se dobili
rezultati“, istakao je inspektor Krespi.
„Svestan sam toga, ali stvar je delikatna“, odgovori direktor. „Ljudi
su jednostavni i praktični: hoće da plate mali porez i da budu sigurni
da je ono što plaćaju pametno utrošeno da se uhvate kriminalci. Hoće
odgovore odmah, ne zanima ih kako se vodi istraga.“
Funkcioner ministarstva složio se s njim. „Ako se suviše približimo
tim ezoteričnim stvarima i to se sazna, mediji će reći da nemamo ništa,
da smo nesposobni i da zato pratimo zle duhove i slične gluposti.

Ismejaće nas.“
Moro je u tišini prisustvovao debati, jer je znao da je tema

diskusije upravo razlog zbog kog u prošlosti niko nije želeo time da se
pozabavi.

Njihov strah nije bio samo da će ispasti smešni, bilo je tu i drugih
faktora. Nijedan policajac koji je želeo to da istraži nikada ne to nije i
uradio: rizik da će posle mnogo utrošenog vremena ostati bez
odgovora bio je preveliki, ali i da će ostati bez podrške na toj istrazi i
da će ugroziti karijeru. Osim toga, nijedan funkcioner ili direktor ne bi
podržao sličnu istragu: postojala je opasnost da zbog toga izgubi
kredibilitet, pa i poziciju. Ali postojao je i ljudski faktor: prirodna
odbojnost ljudi da se suoče s određenim temama. Unutrašnji i
iracionalni strah, koji istinu krije u sebi. Zbog toga su uvek odustajali. I
to je bila greška. Međutim, ni trenutni zamenik šefa policije nije želeo
da podriva to stanje stvari, zato dade za pravo svojim nadređenima.
„Delim vašu zabrinutost, gospodo. Uveravam vas da ćemo biti
pažljivi.“

Šef policije ustade od stola i uputi se prema prozoru. Napolju se
spremalo nevreme. Munje su osvetljavale noćni horizont,
upozoravajući grad na predstojeći dolazak kiše. „Imamo DNK
monstruma, zar ne? Usredsredimo se onda na to. Uhvatimo ubicu
parova i zaboravimo na celu ovu priču.“

Krespi se oseti prozvanim. „Pozvali smo sve kriminalce koji su
ranije bili osuđivani za seksualne prestupe i napade. Svima uzimamo
uzorak pljuvačke. Poredimo genetske profile i nadamo se da će se
poklopiti. Ali to neće biti brzo.“

Šef policije udari rukom o zid. „Mora biti, dođavola! Inače će nas
ova istraga koštati milione evra: govorimo o više od dvadeset hiljada
slučajeva samo u Rimu, i to samo u poslednjoj godini!“

Seksualni prestupi bili su najčešći, iako je njihov broj držan u
tajnosti da bi se izbeglo da neki perverznjak pomisli da može da
ostane nekažnjen.

„Ako ne grešim, DNK koji je nađen na košulji ostavljenoj u kolima
na prvom mestu zločina potvrdio je samo da imamo posla s
muškarcem“, reče funkcioner ministarstva, rezimirajući slučaj. „Ne
postoji nikakva genetska anomalija koja bi navela na određenu vrstu
osobe, je li tako?“