Colleen McCullough - Lav sa istoka

Kolin Mekalou VENAC OD TRAVE KNJIGA PRVA: LAV SA ISTOKA Preveo: Nikola Pajvančić Naslov originala: Colleen McCullough THE GRASS CROWN

Frenku Espozitu, s ljubavlju, zahvalnošću, divljenjem i poštovanjem

Beleška čitaocu: da bih što boljeosvetlila svet drevnog Rima, u knjigu sam unela i nekoliko mapa i ilustracija. Njihov spisak nalazi se na strani 7. Spisakglavnih likova počinje na strain 13. Ako želite da saznate vise o istorijskoj pozadini Venca od trave, pogledajte rečnik na strain 293, gde su objašnjene neke latinske reči I manje poznati pojmovi.

SPISAK MAPA I ILUSTRACIJA MAPE Italija Mundus Romanus Mitridatova osvajanja 113-110 p.n.e. Marijevo putovanje na istok ILUSTRACIJE Gaj Marije Aurelijina insula Livija Druza Kuća Marka Livija Druza

GLAVNI LIKOVI BELEŠKA: U običnim zagradama nalaze se biografski podaci; u uglastim ime ili nadimak lika, kako su korišćeni u ovoj knjizi. Svi datumi odnose se na godine pre nove ere. Cepion Kvint Servilije Cepion [Cepion] Livija Druza, njegova žena (sestra Marka Livija Druza) Kvint Servilije Cepion Mlađi [Mladi Cepion], njegov sin Servilija Major [Servilija], njegova starija kći Servilija Minor [Lila], njegova mlađa kći Kvint Servilije Cepion (konzul 106.), njegov otac, čuven po Zlatu iz Toloze Servilija Cepion, njegova sestra Cezar Gaj Julije Cezar Aurelija, njegova žena (kći Rutilije, sestričina Publija Rutilija Rufa) Gaj Julije Cezar Mlađi [Mladi Cezar], njegov sin Julija Major [Lija], njegova starija kći Julija Minor [Ju-ju], njegova mlađa kći Gaj Julije Cezar [Deda Cezar], njegov otac Julija, njegova sestra Julila, njegova sestra Sekst Julije Cezar, njegov stariji brat Klaudija, Sekstova žena Druz Marko Livije Druz Servilija Cepion, njegova žena (Cepionova sestra) Marko Livije Druz Neron Klaudijan, njegov usvojeni sin Kornelija Scipion, njegova majka Livija Druza, njegova sestra (Cepionova žena) Mamerko Emilije Lepid Livijan, njegov brat, dat na usvajanje Marije Gaj Marije Julija, njegova žena (sestra Gaja Julija Cezara) Gaj Marije Mlađi [Mladi Marije], njegov sin Metel Kvint Cecilije Metel Pije [Prasence] Kvint Cecilije Metel Numidski [Prase] (konzul 109, cenzor 102), njegov otac Pompej Gnej Pompej Strabon [Pompej Strabon] Gnej Pompej [Mladi Pompej], njegov sin Kvint Pompej Ruf, njegov daleki rođak Rutilije Ruf Publije Rutilije Ruf (konzul 105) Skaur Marko Emilije Skaur Princeps Senata (konzul 115, cenzor 109) Cecilija Metela Dalmatinska [Dalmatinska], njegova druga žena Sula Lucije Kornelije Sula Julila, njegova prva žena (sestra Gaja Julija Cezara) Elija, njegova druga žena Lucije Kornelije Sula Mlađi [Mladi Sula], njegov sin (sa Julilom) Kornelija Sula, njegova kći (sa Julilom)

Bitinija Nikomed II, kralj Bitinije Nikomed III, njegov stariji sin, kralj Bitinije Sokrat, njegov mlađi sin Pont Mitridat VI Eupator, kralj Ponta Laodika, njegova sestra i žena, prva kraljica Ponta (u. 99) Niša, njegova žena, druga kraljica Ponta (kći Gordija od Kapadokije) Arijart VII Filometor, njegov bratanac, kralj Kapadokije Arijart VIII Euzeb Filopator, njegov sin, kralj Kapadokije Arijart X, njegov sin, kralj Kapadokije

„Najuzbudljiviji događaj u poslednjih petnaest meseci", reče Gaj Marije, „desio se kada je Gaj Klaudije na ludi Romani doveo slona.“ Elijino lice se ozari. „Zar nije bilo čudesno?" upita ona, nagnuvši se napred da dohvati zdelu krupnih zelenih maslina uvezenih iz Dalje Španije. „Kako je samo stajao na stražnjim nogama i hodao! I plesao na sve četiri! I sedeo na sofi i jeo surlom!" Prezrivo odmerivši svoju ženu, Lucije Kornelije Sula veoma hladno reče: „Zašto su ljudi toliko očarani kada vide kako životinje oponašaju ljude? Slon je najplemenitije stvorenje na svetu. Životinju Gaja Klaudija Pulhera smatram za dvostruku sramotu kako za ljude, tako i za slonove." Usledila je vrlo kratka stanka, mada su je svi prisutni u trpezariji bili neprijatno svesni; Julija onda skrenu pažnju s nesrečne Elije vedro se nasmejavši. „Ма, hajde, Lucije Kornelije, publika ga je prosto obožavala!", reče ona. „Znam da sam mu se ja divila tako je pametan i vest! a kada je digao surlu i zatrubio u ritmu bubnjeva neverovatno! Osim toga", nastavi, „niko ga nije mučio." „Ра, meni se dopala boja", reče Aurelija, buduči da joj se učinilo kako bi valjalo da i ona nešto doda. „Ružičasta!" A Lucije Kornelije Sula, kao da ništa od toga nije primetio, okrenuo se na laktu i obratio Publiju Rutiliju Rufu. Tužnog pogleda, Julija uzdahnu. „Gaju Marije", reče svom mužu, „mislim da je vreme da se žene povuku i puste vas muškarce da uživate u vinu. Možemo li otiči?" Marijeva šaka polete preko uskog stola između njegove sofe i Julijine stolice. Julija je toplo stisnu, potrudivši se da je ne rastuži njegov iskrivljeni osmeh. Koliko je več vremena prošlo! A ipak mu je na licu još bilo tragova tog podmuklog udara. Čak ni odana i zaljubljena žena nije mogla sebi da prizna kako je udar napravio pometnju i u Marijevom umu. Postao je previše naprasit, preterano bi se uzrujavao zbog izmišljenih uvreda, bio je sve okrutniji prema neprijateljima. Ustala je i toplo se osmehnuvši samo njemu, pustila mu šaku i stavila ruku na Elijino rame. „Hajde, draga", reče, „idemo dole do dečje sobe." Elija ustade. Kao i Aurelija. Trojica muškaraca ostadoše da sede, mada razgovor stade, sve dok žene ne izađoše iz odaje. Marije mahnu rukom i sluge požuriše da iznesu ženske stolice iz trpezarije, a zatim nestadoše i oni. Sada su ostale samo tri sofe, razmeštene u obliku slova U; da bi razgovor bio lakši, Sula se prebacio s mesta gde je ležao kraj Marija do prazne sofe nasuprot Rutiliju Rutu. Tako su obojica mogla da vide Marija, a i da čuju jedan drugoga. „Znači, Prase se napokon vrača kuči", reče Lucije Kornelije Sula uverivši se da njegova druga žena, koje se gadio, više ne može da ga čuje. Marije se nelagodno promeškolji na srednjoj sofi, a zatim se namršti, mada je taj prizor bio mnogo manje strašan nego ranije, buduči da je zbog uporne paralize leva polovina njegovog lica poprimila žalostiv izgled. „Kakav odgovor želiš da čuješ od mene, Lucije Kornelije?" upita napokon Marije. Sula se kratko nasmeja. „Kakav drugi do iskren? Mada, znaš, to je bila izjava, a ne pitanje, Gaju Marije." „Shvatam. Ali si ipak očekivao odgovor." „Tačno", reče Sula. ,,U redu, izraziču se malo bolje. Šta misliš o tome što je Prase pozvan da se vrati iz izgnanstva?'1 „Ne pevam od radosti", reče Marije i prodorno se zagleda u Sulu. „А ti?" Polako se udaljavaju, pomisli Publije Rutilije Ruf. Pre tri godine čak i pre dve ne bi mogli da vode ovako napet i oprezan razgovor. Šta se to desilo? I čija je krivica?

„I da i ne, Gaju Marije." Sula se zagleda u svoju vinsku čašu. „Dosadno mi je!", procedi zatim. „Pošto se Prase vrati u Senat, možda če se i desiti nešto zanimljivo. Nedostaju mi one titanske bit ke između vas dvojice." ,,U tom češ slučaju, Lucije Kornelije, biti razočaran. Neču biti ovde kada Prase stigne u Rim." I Sula i Rutilije Ruf se pridigoše. „Nečeš biti u Rimu?", upita Rutilije Ruf piskutavo. „Neču biti u Rimu", ponovi Marije i jetko se osmehnu. „Nedavno sam se prisetio zakletve koju sam dao Velikoj boginji pre nego što sam pobedio Germane. Zavetovao sam se da ću, ako pobedim, otići na hodočašće u njeno svetilište u Pesinu." „Gaju Marije, ne možeš to da uradiš!", reče Rutilije Ruf. „Publije Rutilije, mogu! I hoću!" Sula se zavali na sofu i nasmeja. „Ovo me podseća na Lucija Gavija Stika!", reče on. „Koga?", upita Rutilije Ruf, uvek spreman da se okane trenutne teme zarad dobrih glasina. „Pokojnog nećaka moje pokojne maćehe", reče Sula, i dalje se osmehujući. „Рге mnogo godina doselio mi se u kuću tada je pripadala mojoj pokojnoj maćehi. Želeo je da me se otarasi, tako što će me ocrniti u Klitumninim očima, i smatrao je da će, ako obojica budemo živeli u njenoj kući, imati više izgleda da me raskrinka. I ja sam i otišao. Napustio sam Rim. Zato je mogao da raskrinka samo sebe što je ubrzo i uradio. Veoma brzo je dojadio Klitumni." Onda se okrenu, da legne na stomak. „Nedugo zatim je umro", reče Sula zamišljeno i teatralno uzdahnu, uprkos osmehu. „Potpuno sam mu smrsio konce!" „Nazdravimo u nadi da će povratak Kvinta Cecilija Metela Nu midskog Praseta biti jalova pobeda", reče Marije. „Rado ću piti u to ime", reče Sula. I to i uradi. Nad trojkom se nadvi tišina koju nije bilo lako prekinuti, pošto je stara sloga nestala, a Sulin odgovor je nije vratio. Možda se ta sloga rodila kao nužnost vojnih pohoda, a ne kao posledica dubokog i iskrenog prijateljstva. Ali kako samo mogu da zaborave sve one godine zajedničke borbe protiv stranih neprijatelja Rima? Kako mogu dozvoliti da nezadovoljstvo izazvano Rimom pomrači ono što su zajedno preživeli? Saturninovo tribunstvo je označilo kraj starog života. Saturnin, koji je hteo da bude kralj Rima i taj nesrećni Marijev moždani udar. A onda reče sebi: Gluposti, Publije Rutilije Rufe! Obojica moraju da rade važne poslove, nisu soj koji voli da sedi kod kuće, niti da bude dokon kada kod kuće ne sedi. Kada bi iskrsnuo neki rat da ga zajednički vode, ili neki novi Saturnin da diže bunu, preli bi zadovoljno kao dva mačora. Vreme je, naravno, prolazilo. I on i Gaj Marije imali su po šezdeset godina, a Luciju Komeliju Suli bilo je četrdeset i dve. Pošto nije bio navikao da gleda u mutne dubine ogledala, Publije Rutilije Ruf nije mogao biti siguran kako je on sam podneo hirove vremena, ali mu je vid još bio dobar, bar s daljine odakle je sada posmatrao Gaja Marija i Lucija Komelija Sulu. Gaj Marije se primetno ugojio, toliko da je morao da sašije i nove toge; oduvek je bio krupan, ali dobro građen, te mu se višak težine rasporedio na ramenima, leđima, kukovima i stomaku, kao i prilično mišićavom trbuhu; a taj novi teret mu je donekle i ublažio crte lica, pa je ono postalo veće, okruglastije i višeg čela, zbog kose koja se povlačila. Rutilije Ruf je namerno izbegavao grč na levoj strani lica i usredsredio se na te čudesne obrve, krupne, čupave i nemirne, kao i uvek. O, kakve su oluje umetničkog zgražavanja izazivale obrve Gaja Marija u srcima mnogih skulptora! Umetnici iz Rima i Italije, od kojih bi bila naručena Marijeva kamena bista za neku varoš, esnaf ili prazan plac što je prosto vapio za statuom, znali su šta ih čeka i pre nego što bi ga videli. Ali izraz užasa na licu nekog čuvenog Grka, upućenog iz Atine ili Aleksandrije

da izradi kip najviše puta vajanog čoveka od Scipiona Afričkog, kada bi video Marijeve obrve...! Svaki umetnik se trudio što je bolje mogao; ali čak i naslikano na komadu drveta ili platna, lice Gaja Marija uvek bi bilo samo pozadina za njegove obrve. Rutilije Ruf je ipak smatrao da je najbolji portret njegovog prijatelja bio grub crtež nekom crnom materijom na zidu Rutilijeve kuće. Tek koji potez, to je bilo sve jedna debela kriva, da nago vesti punu donju usnu, nešto nalik na iskru u oku kako je nepoznatom autoru uspelo da učini da crna materija zaiskri? i ne više od po deset poteza za obe obrve. A ipak je to bio savršen Gaj Marije, sa svom gordošću, pameću, neukrotivošću, jedinstvenim karakterom. Samo kako čovek da to opiše, tu vrstu umetnosti? Vultum in peius fingere... Lice stvoreno iz zlobe. Ali tako dobro izvedeno da se zloba pretvorila u istinu. Avaj, pre nego što je Rutilije Ruf uspeo da smisli kako da skine sloj maltera a da se ovaj ne raspadne u hiljadu delića, pala je kiša i najbolji portret Gaja Marija netragom je nestao. Međutim, neki ulični crtač po zidovima ništa slično ne bi mogao da uradi za Lucija Kornelija Sulu. Bez čarolije boja, Sula je mogao da bude bilo ko od hiljada naočitih muškaraca. Pravilno lice, pravilne crte, nešto sasvim rimsko u njemu, što što Gaj Marije nikada nije imao. A ipak, njegove boje bile su jedinstvene. U četrdeset i drugoj kosa mu se nimalo nije proredila kakva je to samo kosa! Ni riđa, ni zlatna. Gusta, valovita, možda malo predugačka. A oči poput leda u glečeru, najbleđe nijanse plave, oivičene plavetnilom tamnim kao olujni oblak. Nočas su njegove tanke izvijene obrve bile smeđe, kao i njegove guste dugačke trepavice. Ipak, Publije Rutilije Ruf ga je viđao i kada nije bilo vremena za doterivanje, i znao je da je nočas, po svom običaju, na njih stavio stibium, jer su zapravo Suline obrve i trepavice bile tako svetle da su se videle samo zato što mu je koža bila izuzetno bleda, kao da pigmenta skoro i nema. Žene su zbog Sule gubile razum, vrline, pamet. Gubile su svaki obzir, razjarivale svoje muževe, očeve i braču, uzdisale i kikotale se ako bi ih samo u prolazu okrznuo pogledom. Tako sposoban, oštrouman čovek! Vrhunski vojnik, efikasan administrator, hrabar da hrabriji ne može biti, pomalo nesavršen kada treba da organizuje i sebe i druge. A ipak, sa ženama nikako nije imao sreče. Bar je tako mislio Publije Rutilije Ruf, koga obično lice i obična sivkasta kosa nikada nisu izdvajali iz mnoštva. Sula nije bio ženskaroš, čak ni povremeni zavodnik; koliko je Rutilije Ruf znao, ponašao se s hvale vrednom umerenošču. Ali nije bilo sumnje da čovek koji želi da se domogne vrha rimske političke lestvice ima veče izglede ako nema lice nalik na Apolona; naočitim muškarcima koji izuzetno privlače žene drugi muškarci nisu verovali, smatrali su ih za površne, ili ženskaste ili moguče preljubnike. Prošle godine, priseti se Rutilije Ruf, utonuo u misli, Sula se kandidovao za pretora. Činilo se da mu sve ide naruku. Njegova vojnička karijera bila je veličanstvena i dobro poznata, pošto se Gaj Marije postarao da birači saznaju od kolike mu je neprocenjive pomoči Sula bio, kao kvestor, tribun i napokon legat. Čak je i Katul Cezar (on nije imao razloga da voli Sulu jer ga je ovaj osramotio u Italskoj Galiji, tako što je izazvao pobunu i spasao od uništenja vojsku Katula Cezara) istupio i javno pohvalio njegov doprinos u Italskoj Galiji, one godine kada su germanski Kimbri poraženi. Takođe, za onih nekoliko dana kada je Lucije Apulej Saturnin pretio državi, neumorni i efikasni Sula pomogao je Gaju Mariju da pretnju okonča. Gaj Marije je naređenja izdavao, a Sula ih sprovodio. Kvint Cecilije Metel Numidski koga su Marije, Sula i Rutilije Ruf zvali Prase potrudio se pre odlaska u izgnanstvo da svima objasni kako je, po njegovom mišljenju, uspešno okončanje rata u Africi protiv kralja Jugurte bilo isključivo Sulino delo i kako je Marije nepravedno prigrabio sve zasluge. Jer je Sula sam i lično zarobio Jugurtu, a svi su znali da bi rat u Africi trajao sve dok je Jugurta na slobodi. Kada su se Katul Cezar i još neke vođe krajnjih konzervativaca u Senatu složili s Prasetom da zasluge za Jugurtin rat treba pripisati Suli,

učinilo se da je Sulina zvezda u usponu i da če sigurno biti izabran za jednog od šest pretora. A svemu tome treba dodati i Sulino držanje skromno, uzdržano, pošteno. Do samog kraja izborne kampanje tvrdio je da je za Jugurtino zarobljavanje zaslužan Gaj Marije, zato što je on samo izvršavao Marijeva naređenja. Takvo ponašanje glasači su obično odobravali; odanost zapovedniku, kako na bojnom polju tako i u Forumu, veoma se cenila. A ipak, kada su se centurijatski birači okupili u saepti na Marsovom polju i centurije jedna po jedna glasale, ime Lucija Kornelija Sule samo po sebi aristokratsko i prihvatljivo nije se našlo među šest uspešnih kandidata; još gore, neki od izabranih ljudi bili su u najbolju ruku osrednji, kako po dostignućima, tako i po precima. Zašto? Odmah nakon izbora, to se pitanje postavljalo u Sulinoj okolini, mada on ništa nije govorio. Međutim, znao je zašto; malo kasnije su to saznali i Rutilije Ruf i Marije. Razlog za njegov neuspeh imao je ime, i fizički nije bio preterano krupan. Cecilija Metela Dalmatinska. Tek je napunila devetnaest. A bila je žena Marka Emilija Skaura Princepsa Senata, koji je bio konzul one godine kada su se Germani prvi put pojavili, cenzor one godine kada je Metel Numidski Prase otišao u Afriku u rat protiv Jugurte i predsedavajuči Senata otkako je stupio s mesta konzula, pre čitavih sedamnaest godina. Skaurov sin je trebalo da se oženi Metelom Dalmatinskom, ali se on, kukavica po sopstvenom priznanju, ubio pošto se Katul Cezar povukao sa Tridenta. Njen staratelj, Metel Numidski Prase, smesta je dao ruku svoje sedamnaestogodišnje bratanice samom Skauru, mada je on od nje bio stariji četrdeset godina. Niko, naravno, nije pitao Metelu Dalmatinsku šta ona misli o tom braku, i u početku to ni sama nije znala. Ogromni auctoritas i dignitas njenog novog muža pomalo su je ošamutili, a bilo joj je i drago što beži iz nemirnog domaćinstva Metela Numidskog, u kojem je u to vreme živela njegova sestra, žena čije su seksualne sklonosti i histerično ponašanje bili prosto nepodnošljivi. Metela Dalmatinska je smesta zatrudnela (zbog čega su Skaurovi auctoritas i dignitas dodatno porasli) i rodila Skauru kćer. Alije u međuvremenu na jednoj večeri koju je priredio njen muž upoznala Sulu, i privlačnost je bila snažna, obostrana, uznemirujuća. Svestan opasnosti koju ona predstavlja, Sula nije pokušavao da se bolje upozna sa Skaurovom mladom ženom. Ona je, međutim, imala drugačije planove. I nakon što su smrskana tela Saturnina i njegovih prijatelja spaljena sa svim počastima koje je zahtevao njihov status Rimljana, a Sula počeo da se pojavljuje po Forumu i gradu u okviru svoje kampanje za položaj pretora, i Metela Dalmatinska je takođe počela da se pojavljuje po Forumu i gradu. Kud god bi Sula pošao, bila je tu i Metela Dalmatinska, umotana u haljine, skrivena iza neke statue ili stuba, uverena da je niko ne primećuje. Sula je brzo naučio da izbegava mesta poput Porticus Margahtaho, gde se moglo očekivati da će žena iz plemenite kuće posećivati draguljarnice, i gde bi s pravom mogla da kaže kako nikakvih drugih namera nema. Tako su se smanjili izgledi da mu se ona obrati, ali je njeno ponašanje u Suli probudilo uspomene na jedan stari grozni košmar na dane kada ga je Julila zatrpavala lavinom ljubavnih pisama što su ih ona ili njena sluškinja stavljale u sinus njegove toge kad god su mogle, u okolnostima u kojima se nije usuđivao da privuče pažnju na njihova dela. Sve se okončalo brakom, praktično neraskidivim confarreatio brakom što je trajao pun gorčine, svađa, poniženja sve do njenog samoubistva, još jedne užasne epizode u beskrajnoj procesiji žena željnih da ga ukrote. I tako je Sula otišao do siromašnih i smrdljivih prenaseljenih uličica Subure i poverio se jedinoj prijateljici koja je u tom trenutku mogla sve da sagleda s dovoljno rastojanja, što je njemu tako očajnički trebalo Aureliji, snahi svoje pokojne žene Julile. „Sta da radim?", zavapio je. „Uhvaćen sam u zamku, Aurelija; opet mi se dešava Julila! Ne mogu da je se otarasim!"

„Nevolja je u tome što one baš nemaju čime da ispune dane", reče Aurelija, mračnog izraza lica. „Decu im čuvaju dadilje, idu po zabavama svojih prijateljica, zabavama različitim samo po tome koliko se glasina na njima čuje, imaju vretena a ne nameravaju da ih koriste, imaju previše prazne glave da razonodu potraže u knjigama. Večina prema muževima ne oseča ništa, zato što su im brakovi ugovoreni iz koristi njihovim očevima je trebao politički uticaj, ili je njihovim muževima trebao miraz ili plemičko poreklo. Ne prođe ni godinu dana, i več su zrele da zabavu pronađu u preljubi." Uzdahnu. „Na kraju krajeva, Lucije Kornelije, u ljubavnim pitanjima imaju slobodu izbora, kakvu nemaju skoro ni u jednoj drugoj oblasti života. Mudrije od njih zadovoljavaju se robovima. Ali su najbudalastije one koje se zaljube. A to se, nažalost, desilo u ovom slučaju. To siroto blesavo dete sišlo je s uma! A tome si razlog ti." On zagrize usnu, prikri misli zagledavši se u šake. „Ја nisam kriv za to " reče. „Ја to znam! Ali zna li i Marko Emilije Skaur?" „Bogovi, nadam se da ne zna ništa!" Aurelija prezrivo frknu. „Rekla bih da mu je poznato štošta." „Zašto onda nije došao da me vidi? Ili bi ja trebalo da posetim njega?" „Razmišljam o tome", reče gazdarica insule, poverljiva sagovornica mnogih, majka troje dece, usamljena supruga, vredna duša koja se drugima nikada nije nametala. Sedela je za svojim velikim radnim stolom, potpuno prekrivenim svicima, listovima papira i vedrima za knjige; ali nereda nije bilo, samo dokaza o mnoštvu poslovnih briga i napornom radu. Ako mi ona ne pomogne, pomisli Sula, niko neče, jer jedina druga osoba kojoj bi mogao da se obrati nije bila pouzdana u situaciji poput ove. Aurelija je bila isključivo prijateljica; Metrobije je bio i ljubavnik, sa svim emocionalnim teretom koji je ta uloga nosila i s dodatnim komplikacijama njegovog muškog pola. Kada je dan pre toga video Metrobija, mladi grčki glumac načinio je neku jetku dosetku u vezi s Metelom Dalmatinskom. Preneražen, Sula je tek tada shvatio da sigurno čitav Rim priča o njemu i njoj, pošto je Metrobijev svet bio veoma dalek od Sulinog. „Da posetim Marka Emilija Skaura?" upita Sula ponovo. „Ја bih radije da posetiš Metelu Dalmatinsku, ali ne vidim kako bi to moglo da se ostvari", reče Aurelija, napućenih usana. Sula oseti tračak nade. „А da je ti možda pozoveš ovamo?" „Nikako!" reče Aurelija, zgroženo. „Lucije Kornelije, znam te kao trezvenog čoveka, i ponekad me zaista čudi šta sve možeš da pomisliš! Zar ne shvataš? Marko Emilije Skaur sigurno uhodi svoju ženu. Tvoju belu kožu je do sada spasio samo to što za svoje sumnje nije našao dokaze." On otkri dugačke očnjake, ali ne u osmehu; na tren, Sula je skinuo masku i Aurelija nakratko vide nekoga koga nije poznavala. A ipak da li je bila sigurna? Bolje je reći, vide nekoga za koga je osećala da živi u njemu, ali koga ranije nije sretala. Nekoga bez ljudskih osobina, golo čudovište oštrih kandži stvoreno da zavija na mesec. I po prvi put u životu, oseti užasan strah. Njeno drhtanje otera čudovišta; Sula vrati masku na lice i zastenja. „Šta onda da radim, Aurelija? Šta mogu da uradim?" „Kada si poslednji put razgovarao s njom doduše, to je bilo pre dve godine rekao si da si se u nju zaljubio, iako si je video samo jednom. To veoma liči na priču s Julilom, zar ne? I zato je sve mnogo nepodnošljivije. Naravno, ona o Julili ne zna ništa, osim činjenice da si nekada imao ženu koja se ubila a zato samo postaješ privlačniji. To nagoveštava da je za žene opasno da te poznaju i vole. Kakav izazov! Ne, ja se zaista bojim da se sirota mala Metela Dalmatinska beznadežno zapetljala u tvoju mrežu, koliko god je ti nenamerno bacio."

Na tren se zamislila, a onda ga je pogledala pravo u oči. „Ne govori ništa, Lucije Kornelije, i ne radi ništa. Sačekaj da Marko Emilije Skaur dođe tebi. Tako ćeš delovati sasvim nedužno. Ali se postarajda ne nađe nikakve dokaze neverstva, čak ni najposrednije. Zabrani svojoj ženi da izlazi kada si kod kuće, da Metela Dalmatinska ne bi potkupila tvoje sluge da je puste unutra. Nevolja je u tome što ti ne razumeš žene, a i ne voliš ih mnogo. Stoga ne znaš kako da se nosiš s njihovim preterivanjima a ona u tebi bude ono najgore. Njen muž mora da dođe kod tebe. Prema njemu budi ljubazan, preklinjem te! Za njega, starca s mladom ženom, poseta će biti mučna. Još nema rogove, ali samo zato što tebe ne zanima da mu ih nabiješ. Zato moraš da uradiš sve što je u tvojoj moći da mu ponos ne bude narušen. Ipak je on uz Gaja Marija najuticajniji čovek u gradu." Osmehnu se. „Znam da se s ovim poređenjem on ne bi složio, ali ono jeste istinito. Ako želiš da budeš pretor, ne smeš ga uvrediti." Sula je poslušao njen savet, ali nažalost, ne potpuno; i stekao ogorčenog neprijatelja zato što nije bio ni ljubazan, ni pun razumevanja, a nije se ni potrudio da sačuva S ka u rov ponos. Šesnaest dana nakon razgovora s Aurelijom ništa se nije desilo, osim što je sada tražio Skaurove uhode i starao se da Skauru ne pruži nikakav dokaz o neverstvu. Skaurovi prijatelji su krišom namigivali i potajno se osmehivali, baš kao i njegovi; nema sumnje da se to dešavalo već neko vreme, ali je on za to bio šlep. Najgore od svega bilo je što je još želeo Metelu Dalmatinsku ili je voleo ili bio njome opsednut ili sve to zajedno. Ponovo Julila. Bol, mržnja, želja da zgromi svakoga ko mu se nađe na putu. Iz sna u kojem je vodio ljubav s Metelom Dalmatinskom u tren bi prešao u san u kojem bi joj lomio vrat i gledao je kako mahnito pleše na mesečinom obasjanoj travi u Cirkejama ne, ne, tako je ubio svoju maćehu! Počeo je često da otvara tajnu fioku kutije u kojoj se čuvala maska njegovog pretka Publija Kornelija Sule Rutina, da iz nje vadi bočice otrova i kutiju s belim prahom iz livnice tako je ubio Lucija Gavija Shka i snagatora Herkula Atlasa. Pečurke? Njima je ubio svoju ljubavnicu pojedi njih, Metela Dalmatinska! Međutim, od Juliline smrti nagomilali su se vreme i iskustvo, i bolje je spoznao sebe; nije mogao da ubije Metelu Dalmatinsku, baš kao što nije mogao da ubije ni Julilu. Kod žena iz plemenitih i drevnih kuća, nije bilo drugog izbora do da se stvar pusti da sama zgasne, koliko god dugo trajala. Jednog dana nekog dana on i Cecilija Metela Dalmatinska završiće ono što se sada nije usuđivao da započne. A onda mu je na vrata zakucao Marko Emilije Skaur, na ona ista vrata što su ih dodirivali mnogi duhovi, i iz čijih je drvenih dubina zračilo neko zlo. Sam dodir uprljao je Skaura, koji je pomislio da će razgovor biti još teži nego što je očekivao. Sedeći u Sulinoj klijentskoj stolici, lukavi starac je bistrim zelenim očima, koje su samo isticale njegove bore i ćelu, kiselo posmatrao naočito lice svog domaćina. I žalio je, žalio, žalio što je došao, što mora da rasipa sopstveni ponos da bi razrešio to odvratno zamešateljstvo. „Pretpostavljam da znaš zašto sam došao, Lucije Kornelije", upitao je Skaur, dignute brade, odlučnog pogleda. „Rekao bih da znam", odgovorio je Sula, i nije nastavio. „Došao sam da se izvinim zbog ponašanja svoje žene i da te uverim da ću joj, nakon našeg razgovora, onemogućiti da te više sramoti." Eto! I to je izrečeno. I još je bio živ, nije umro od sramote. Ali mu se učinilo da u dubinama Sulinog mirnog i hladnog pogleda vidi blagi prezir; možda je to samo bio plod njegove mašte, ali je Skaur bio upravo postao Sulin neprijatelj. „Veoma mi je žao Marko Emilije." Reci nešto, Sula! Olakšaj matoroj budali! Ne ostavljaj ga da tako sedi skrhanog ponosa! Seti se šta ti je Aurelija rekla! Ali reći nisu htele da izađu. Nedovršene, motale su mu se po glavi, a jezik kao da mu je bio od kamena, nem.

„Za sve bi bilo najbolje da napustiš Rim. Idi u Španiju", rekao je napokon Skaur. „Čuo sam da Luciju Korneliju Dolabeli treba sposoban pomoćnik." Sula je zatreptao s prenaglašenim iznenađenjem. „Stvarno? Nisam znao da su tamo stvari tako ozbiljne! Međutim, Marko Emilije, trenutno ne mogu da odem u Dalju Španiju. U Senatu sam već devet godina i vreme je da se kandidujem za pretora." Skaur je progutao knedlu, ali se potrudio da ostane prijatan. „Ne ove godine, Lucije Kornelije", rekao je blago. „Naredne, ili one iza nje. Ove godine moraš da odeš iz Rima." „Marko Emilije, ja nisam ništa pogrešno uradio!" Da, jesi, Sula! Ovo što sada radiš je pogrešno, nemilosrdno ga gaziš! „Trebalo je da postanem pretor još pre tri godine, više nemam vremena. Kandidovaću se ove godine, što znači da moram da ostanem u Rimu." „Molim te da o tome ponovo razmisliš", rekao je Skaur, ustajući. „Ne mogu, Marko Emilije." „Budeš li se kandidovao, Lucije Kornelije, jamčim ti da nećeš biti izabran. A nećeš biti izabran ni sledeće godine, ni one iza nje", kazao je Skaur mirno. „То ti obećavam. Veruj u moja obećanja! Idi iz Rima." „Ponavljam, Marko Emilije, jako mi je žao. Ali moram da ostanem u Rimu, da bih se kandidovao za pretora", odvratio je Sula. I tako se to desilo. Koliko god mu auctoritas i dignitas bili povređeni, Marko Emilije Skaur Princeps Senata još je imao i previše uticaja, i postarao se da Sula ne bude izabran za pretora. Drugi, manji ljudi doživeli su da im se imena upišu na fasti; nikogovići, mediokriteti, budale. Ali ipak pretori. Publije Rutilije Ruf je istinu čuo od svoje sestričine Aurelije, i podelio je s Gajem Marijem. Svima je bilo jasno da se Skaur Princeps Senata žestoko protivi Sulinom izboru za pretora; razlog je bio manje očigledan. Neki su tvrdili da je to zato što se Metela Dalmatinska zatreskala u Sulu, ali je nakon mnoštva rasprava preovladalo mišljenje da je objašnjenje preslabo. Pošto joj je (po njegovim rečima), dao dovoljno vremena da sama uvidi koliko se pogrešno ponaša, Skaur se njome sam pozabavio (blago ali odlučno, po njegovim rečima), i to nije krio pred prijateljima i u Forumu. „Sirotica mala, to je moralo kad-tad da se desi", rekao je nežno nekolicini senatora, kada se uverio da ih u blizini ima dovoljno koji će ga čuti. „Voleo bih da je odabrala nekog drugog, a ne neko Marijevo stvorenje, ali... on je lepuškast dasa, valjda." To je bilo veoma dobro izvedeno, tako dobro da su stručnjaci iz Foruma i članovi Senata zaključili da je pravi razlog za Skaurovo protivljenje Sulinoj kandidaturi zapravo u opštepoznatim Sulinim vezama s Gajem Marijem. A Gaj Marije, nakon što je bio konzul šest puta, što nikome pre njega nije pošlo za rukom, više nije bio u zenitu. Njegovi najbolji dani bili su prošlost, više nije imao dovoljno podrške ni da se kandiduje za cenzora. A to je značilo da Gaj Marije, takozvani Treći osnivač Rima, nikada neće stupiti u redove najuzvišenijih konzulara, koji su svi bili cenzori. Gaj Marije je u rimskom političkom ustrojstvu postajao prošlost, više neobična pojava nego pretnja, čovek kome su klicale samo treća i niže klase. Rutilije Ruf nasu sebi još vina. „Stvarno nameravaš da ideš u Pesin?" upita Marija. „Zašto da ne?" „Zašto da da? Hoću da kažem, razumeo bih Delfe, ili Olimpiju, ili čak Dodonu. Ali Pesin? Tamo usred Anadolije u Frigipl Naj zaostalijoj, praznovernoj, najzabačenijoj rupi na zemlji! Na stotine milja se ne može naći ni kap poštenog vina ni put bolji od kozje staze! Svuda neotesani čobani, a na granicama divljaci iz Galacije! Stvarno, Gaju Marije! Zar toliko želiš da vidiš Batasisa u njegovoj zlatnoj odori i s draguljima u bradi? Pozovi ga ponovo u Rim! Siguran sam da jedva čeka da obnovi poznanstva s nekim našim gospama savremenijih

shvatanja -nisu prestale da plaču otkako je otišao." Marije i Sula su stali da se smeju mnogo pre no što je Rutilije Ruf dovršio svoj strastveni govor; i napetost je iznenada nestala, i ponovo su bili opušteni, prijatni i složni. „Ideš da vidiš tog kralja Mitridata", reče Sula, i to nije bilo pitanje. Obrve zaigraše; Marije se iskezi. „Šta ću sve još da čujem! Otkud ti ta ideja, Lucije Kornelije?" „Otud što te poznajem, Gaju Marije. Ti nereligiozni matori jarče! Jedine zakletve do kojih si držao bile su da ćeš šutnuti u dupe legionare ili umišljene vojničke tribune. Postoji samo jedan razlog zašto bi želeo da odvučeš svoju debelu matoru telesinu u anadolsku divljinu da bi se lično uverio šta se dešava u Kapadokiji i koliko je u te događaje umešan kralj Mitridat", reče Sula, koji se mesecima nije tako srećno osmehivao. Marije se okrenu Rutiliju Rutu, zatečen. „Nadam se da me ostali neće tako lako prozreti kao Lucije Kornelije!" Sada je na Rutilija Ruta došao red da se osmehne. „Iskreno sumnjam da će bilo ko drugi to i naslutiti", reče on. „Ја sam ti prvi poverovao ti nereligiozni matori jarče!" Sama od sebe (ili se bar tako činilo Rutiliju Rutu), Marijeva glava se okrenu Suli, i oni najednom stadoše da raspravljaju o nekoj velikoj i novoj strategiji. „Nevolja je u tome što su naši izvori informacija potpuno nepouzdani", reče Marije. „Hoću da kažem, koji bi iole sposoban čovek dozvolio da godinama bude zakopan u tom bespuću? Novi ljudi koji su se nekako dokopali položaja pretora ja se ne bih oslonio na izveštaje nijednog od njih. Šta zapravo znamo?" „Veoma malo", reče Sula, živo zainteresovan. „Kralj Nikomed od Bitinije krenuo je da prodire u Galaciju sa zapada, a Mitridat sa istoka. A onda se pre neku godinu stari Nikomed oženio majkom malog kralja Kapadokije mislim da je ona tada bila namesnica. I Nikomed je počeo da se naziva kraljem Kapadokije." „Tačno tako", reče Marije. „Sigurno mu se nije dopalo kada je Mitridat naručio njeno ubistvo i vratio dete na presto." Tiho se nasmeja. „Nema više kralja Nikomeda od Kapadokije! Ne znam kako je mogao da misli da če ga Mitridat tek tako pustiti, buduči da je ubijena kraljica bila Mitridatova sestra!" „А njihov sin još vlada tamo kao o, oni imaju tako egzotična imena! Arijart?", upita Sula. „Sedmi Arijart, tačnije", reče Marije. „Šta misliš, šta se dešava?", upita Sula, čiju je znatiželju raspirivala Marijeva očigledna upućenost u zamršene istočnjačke odnose. „Nisam siguran. Verovatno ništa, osim uobičajenih čarki između Nikomeda od Bitinije i Mitridata od Ponta. Ali držim da je on izuzetno zanimljiv momak, mladi kralj Mitridat od Ponta. Voleo bih da ga upoznam. Lucije Kornelije, on je tek navršio tridesetu, a več je proširio svoje zemlje, od samog Ponta do skoro ćele obale Crnog mora. Od toga me hvata jeza. Čini mi se da bi mogao da zada nevolje Rimu", reče Marije. Pošto mu se učinilo da je krajnje vreme da se uključi u razgovor, Publije Rutilije Ruf je uz glasan tresak odložio vinsku čašu na sto pred svojom sofom, iskoristivši priliku. „Pretpostavljam da hočeš da kažeš kako je Mitridat bacio oko na našu provinciju Aziju", reče on, mudro klimajući glavom. „Zašto je i ne bi poželeo? Čudesno je bogata! A i najcivilizovanije mesto ria svetu bila je grčka još pre nego što su Grci postali Grci! Homer je živeo i radio u našoj provinciji Aziji, možeš li to da zamisliš?" „Verovatno bi mi lakše bilo kada bi ti pratio sebe na liri", reče Sula kroz smeh. „Uozbilji se, Lucije Kornelije! Sumnjam daje naša provincija Azija šala za kralja Mitridata a, zbilja, ne smemo njome da se šalimo ni mi." Šala zbilja; Rutilije Ruf zastade da se podivi svojoj rečitosti, i tako izgubi priliku da u nastavku razgovora vodi glavnu reč.

„Sasvim sam siguran da Mitridatu pođe voda na usta kad pomisli na našu provinciju Aziju", reče Marije. „Ali on je orijentalac", reče Sula vedro. „Svi orijentalni kraljevi se strašno boje Rima čak se i Jugu rta, koji je bio izložen rimskim uticajima daleko više od bilo kog drugog istočnjačkog kralja, Rima strašno bojao. Pogledaj samo uvrede i poniženja što ih je istrpeo pre nego što je zaratio s nama. Mi smo ga bukvalno naterali u rat." „О, ja smatram da je Jugurta oduvek nameravao da zarati s nama", reče Rutilije Ruf. „Ne slažem se", reče Sula, namršten. „Mislim da je sanjao o ratu protiv nas, ali da je shvatao kako sve mora da ostane san. Mi smo njega naterali na rat kada je Aul Albin upao u Numidiju, u potrazi za plenom. Zapravo, naši ratovi tako obično i počinju! Neki zapovednik pohlepan na zlato, kome ne bi trebalo poveriti ni dečju povorku, dobije rimske legije, i odmah krene da traži plen ne za Rim, več za sopstvenu kesu. Karbon i Germani, Cepion i Germani, Silan i Germani spisak je beskonačan." „Skrenuo si s teme, Lucije Kornelije", reče Marije blago. „Izvini, stvarno jesam!" Nimalo posramljen, Sula se toplo osmehnu svom bivšem zapovedniku. „Bilo kako bilo, mislim da je stanje na istoku veoma slično situaciji u Africi, i to pre nego što je Jugurta zaratio s nama. Svi znamo da su Bitinija i Pont tradicionalni neprijatelji, a svi isto tako znamo i da bi i kralj Nikomed i kralj Mitridat voleli da se prošire, bar u Anadoliji. U Anadoliji postoje dve čudesno bogate zemlje, od kojih im polazi voda na kraljevska usta Kapadokija, i naša rimska provincija Azija. Vlasništvo nad Kapadokijom omogućava da kralj brzo pristupi Kilikiji i veoma plodnim zemljama. Vlasništvo nad rimskom provincijom Azijom da je mu savršen izlaz na Srednje more, pedesetak izuzetnih luka i vrlo bogatu unutrašnjost. Kralj ne bi bio ljudsko biče kada ne bi čeznuo za obe zemlje." „Ра, ja ne brinem o Nikomedu od Bi ti nije", prekide ga Marije. „On je i rukama i nogama vezan za Rim, i to dobro zna. A mislim da bar za sada naša provincija Azija nije u opasnosti. Posredi je Kapadokija." Sula klimnu glavom. „Tačno. Provincija Azija pripada Rimu. A mislim da kralj Mitridat nije toliko različit od svojih orijentalnih kolega, da se dovoljno oslobodio straha od Rima za napad na provinciju Aziju, koliki god metež i loša uprava vladali u njoj. Ali Kapadokija ne pripada Rimu. Mada potpada pod našu zonu uticaja, čini jni se da i Nikomed i mladi Mitridat pretpostavljaju kako je Kapadokija pomalo predaleka i pomalo nevažna da bi Rim zbog nje zaratio. S druge strane, šunjaju se oko nje kao lopovi, s namerom da je ukradu, prikrivajući svoje prave namere iza marioneta i rođaka." Marije zastenja. „Ne bih rekao da se stari kralj Nikomed krišom oženio kraljicom, namesnicom Kapadokije!" „Da, ali sve to nije potrajalo, zar ne? Kralj Mitridat se dovoljno razbesneo da ubije vlastitu sestru! Vratio je njenog sina na kapadokijski presto dok si lupio dlanom o dlan." „Nažalost, naš zvanični prijatelj i saveznik je Nikomed, a ne Mitridat" reče Marije. „Šteta što nisam bio u Rimu kada se ovo dešavalo." „Ма, daj!", reče Rutilije Ruf prezrivo. „Kraljevi Bitinije zvanično nose zvanje prijatelja i saveznika već više od pedeset godina! Za vreme našeg poslednjeg rata s Kartaginom, nosio ga je i kralj Ponta. Ali otac ovog Mitridata uništio je izglede na trajno prijateljstvo s Rimom kupivši Frigiju od oca Manija Akvilija. Rim od tada nije ni u kakvim odnosima s Pontom. Osim toga, nemoguće je dati status prijatelja i saveznika dvojici sukobljenih kraljeva, osim ako to ne bi sprečilo rat između njih. U slučaju Bitinije i Ponta, Senat je odlučio da bi se odnosi između kraljeva pogoršali ako bi im se obojici dodelio status prijatelja i saveznika. A to bi onda značilo da nagrađujemo Nikomeda od Bitinije samo zato što se Bitinija nekada bolje ponašala prema

nama nego Pont." „О, Nikomed je blesavi matori gusan!" reče Marije nestrpljivo. „Vlada već više od pedeset godina, a nije bio dete kada je svrgnuo s prestola svog oca. Siguran sam da mu je sada više od osamdeset. On samo pogoršava situaciju u Anadoliji!" „Ponašajući se kao blesavi matori gusan, siguran sam da to hoćeš da kažeš." Odgovor je popraćen skoro ljubičastim pogledom očiju Rutilija Ruta, veoma nalik pogledu njegove sestričine Aurelije, jednako prodornim, samo malo mekšim. „Zar ti se ne čini, Gaju Marije, da smo i ti i ja blizu dobu kada ljudi mogu da nas nazovu blesavim matorim gusanima?" „Hajde, hajde, nemojte da leti perje!", reče Sula uz osmeh. „Znam šta hoćeš da kažeš, Gaju Marije. Nikomed je odavno zagazio u starost, bio sposoban da vlada ili ne a moramo pretpostaviti da jeste. Negov dvor je najhelenizovaniji od svih orijentalnih dvorova, ali je ipak orijentalan. To znači da bi ga sin smaknuo s prestola da mu je pljuvačka samo jednom kanula na cipele. Prema tome, i dalje je oprezan i lukav. Međutim, on je i svadljiv i zlopamtilo. A preko granice, u Pontu, nalazi se tridesetogodišnjak snažan, oštrouman, agresivan i samouveren. Nikomed će se teško suprotstaviti Mitridatu, zar ne?" „Teško", složi se Marije. „Osnovano možemo da pretpostavimo kako će to biti neravnopravna borba, ako se dohvate za guše. Nikomed je jedva uspeo da zadrži ono što je imao na početku svoje vladavine, dok je Mitridat osvajač. O da, Lucije Kornelije, moram da vidim tog Mitridata!" Oslonio se na levi lakat i prodorno pogledao Sulu. „Pođi sa mnom, Lucije Kornelije, hajde! Kakve alternative imaš? Još jedna dosadna godina u Rimu, s brbljivim Prasetom u Senatu i Prasencetom koji se hvališe kako je uspeo da vrati tatu kući." Ali Sula odmahnu glavom. „Ne, Gaju Marije." „Čujem", reče Rutilije Ruf, odsutno grickajući zanokticu, „da su zvanično pismo kojim se Kvint Cecilije Metel Numidski Prase poziva iz izgnanstva na Rodosu potpisali stariji konzul Metel Nepos i niko drugi do Prasence, molim vas lepo! Čak se i ne pominje plebejski tribun Kvint Kalidije, koji je doneo odluku o povratku! Potpisao ju je novopečeni senator, uz to još i privatus." Marije se nasmeja. „Siroti Kvint Kalidije! Nadam se da mu je Prasence dobro platio zato što je završio sav posao umesto njega." Pogleda Rutilija Ruta. „Ne menjaju se mnogo s vremenom, zar ne, ti ljudi iz klana Cecilija Metela? Kada sam ja bio plebejski Tribun, i prema meni su se ponašali kao prema krpi." ,,S pravom", reče Rutilije Ruf. „Jedina ti je briga bila da zagorčaš život svakom Ceciliju Metelu koji se u to doba bavio politikom! I to nakon što su bili ubeđeni da te imaju u šaci! O kako je samo Metel Dalmatinski besneo!" Na zvuk tog imena, Sula se trže osetivši da mu obraze obliva rumenilo. Njen otac, Prasetov pokojni stariji brat. Kako li je ona, Metela Dalmatinska? Šta li joj je Skaur uradio? Od dana kada ga je Skaur posetio, Sula je više nijednom nije video. Pričalo se da joj je potpuno zabranjeno da izlazi iz Skaurove kuće. „Uzgred", reče on glasno, „iz veoma pouzdanog izvora doznajem da je za Prasenceta ugovoren izuzetno povoljan brak." Prisećanja smesta stadoše. Ja nisam ništa čuo o tome!", reče Rutilije Ruf, pomalo ozlojeđen; smatrao je da su njegovi izvori glasina najbolji u Rimu. „Ipak je istina, Publije Rutilije." „Ра govori onda!" Sula ubaci badem u usta i sažvaka ga pre nego što progovori. „Dobro vino, Gaju Marije",

reče, napunivši čašu iz vrča koji su sluge ostavile u blizini pre nego što su se povukle. A onda lagano doda vodu u vino. „О, prekrati mu muke, Lucije Kornelije, molim te!", uzdahnu Marije. „Publije Rutilije je najveća alapača u Senatu." „Slažem se, ali moraš priznati da su nam zbog toga u Afriku i Galiju stizala izuzetno zabavna pisma", reče Sula uz osmeh. „Ко?", zavapi Rutilije Ruf ne dozvoljavajući da se skrene s teme. „Licinija Minor, mlađa kćer nikoga drugog do našeg gradskog pretora, Lucija Licinija Krasa Oratora lično." „Šališ se!" izlete Rutiliju Rufu. „Ni najmanje." „Ali ona je sigurno premlada!" „Napuniće šesnaest na dan pre venčanja, bar tako čujem." „Užas!" zareža Marije, sastavljenih obrva. „Stvarno, za takve stvari nema nikakvog opravdanja!" reče Rutilije Ruf iskreno zabrinut. „Osamnaest godina je ispravna starost, ni dan ranije! Mi smo Rimljani, a ne orijentalni kradljivci dece!" „Ра, Prasence je bar tek navršio tridesetu", reče Sula opušteno. „Šta ćemo sa Skaurovom ženom?" „Što manje o tome pričamo, to bolje!" progunđa Publije Rutilije Ruf, ali mu bes brzo minu. „Ipak, čovek mora da se divi Krasu Oratoru. U toj porodici novca za miraz ima na pretek, ali je on svejedno veoma dobro udomio svoje devojke. Starija je otišla ni manje ni više nego Scipionu Naziki, a mlađa sada ide Prasencetu, jedinom sinu i nasledniku svoga oca. A ja mislio da je to sa starijom Licinijom bilo dovoljno loše, to što su je u sedamnaestoj udali za onog grubijana Scipiona Naziku. Trudna je, znate." Marije pljesnu da pozove kućeupravitelja. „Idite kući, obojica! Kada se razgovor izrodi u staračko govorkanje, znači da je došlo vreme za rastanak. Trudna! Mesto ti je u dečijoj sobi sa ženama, Publije Rutilije!" Sva deca su za tu večeru dovedena u Marijevu kuću, i spavala su kada se društvo razišlo. Pošto se večera završila, samo je Mladi Marije ostao; roditelji su ostale odneli kućama. Dve velike nosiljke stajale su pred kapijom, jedna za Sulinu decu, Korneliju Sulu i Mladog Sulu, druga za Aurelijino troje, Juliju Major zvanu Lija, Juliju Minor zvanu Ju-ju i Mladog Cezara. Dok su odrasli stajali i tiho razgovarali u atrijumu, nekoliko robova je odnelo i pažljivo smestilo usnulu decu u nosiljke. Čovek što je nosio Mladog Cezara bio je nepoznat Juliji, koja ih je nesvesno prebrojavala; onda se ukočila i snažno stegnula Aurelijinu ruku. „То je Lucije Dekumije!", reče zaprepašćeno. „Naravno da jeste", reče Aurelija, iznenađena. „Aurelija, mislim da to stvarno nije u redu!" „Ne budi smešna, Julija. Lucije Dekumije mi je veliki oslonac. Mene do kuće ne čeka put kroz otmene krajeve grada, dobro znaš. Moram da prođem kroz jazbine lopova, ubica i ko zna čije još ne znam to ni nakon sedam godina! Ne dešava se često da me nešto izmami iz kuće, ali kada dođe do toga, Lucije Dekumije i poneki njegov brat uvek dođu da me prate. Mladi Cezar nema čvrst san. A ipak, kada ga Lucije Dekumije uzme u ruke, nikada se ne probudi." „Poneki njegov bratV\ prošapta Julija, užasnuta. „Hoćeš li to da kažeš da tamo žive i njegovi rođaci?" „Ne!" odgovori Aurelija prezrivo. „Mislim na ljude iz bratstva raskršća njegove podanike,

Julija." Izgledala je ljutito. „О, stvarno ne znam zašto dolazim na ove porodične večere, koliko god retke bile! Zašto nikako da shvatite kako čvrsto držim sve konce svog života i kako mi ne prija sva ta preterana briga?" Julija nije rekla više ništa, sve dok ona i Gaj Marije nisu otišli u krevet, nakon što su sredili domaćinstvo, poslali robove u njihove odaje, zaključali ulazna vrata i prineli žrtvu trima bogovima što su bdili nad svakim rimskim domaćinstvom Vesti od ognjišta, Penatima od ostave i porodičnim Larima. „ Aurelija je danas bila baš teška", rekla je onda. Marije je bio umoran, što mu se u poslednje vreme sve češće dešavalo, i zbog čega ga je bila sramota. I zato je umesto onoga što je želeo da uradi da se prebaci na levi bok i zaspi legao na leđa, levicom obgrlio svoju ženu i pomirio se s razgovorom o ženama i domaćim nevoljama. „Stvarno?", upitao je. „Zar ne možeš da pozoveš Gaja Julija u Rim? Aurelija se pretvara u staru vestalku i ma, ne znam! Kisela je. Svadljiva. Suval Da, to je prava reč, suva", reče Julija. „А to dete je cedi." „Koje dete?", promrmlja Marije. „Njen sin, već mu je skoro dve godine, Mladi Cezar. O, Gaju Marije, on je neverovatan! Znam da se takva deca povremeno rađaju, ali nijedno ranije nisam upoznala, niti sam za neko slično čula među našim prijateljima. Hoću da kažem, sve majke su srećne da im sinovi znaju šta znače dignitasi auctoritas nakon što ih očevi prvi put povedu u Forum kada napune sedam godina! A ovaj mališa to već zna, mada svog oca još nije ni upoznao\ Veruj mi, mužu, Mladi Cezar je zaista izuzetno dete." Zagrevala se; onda se prisetila još nečega, od čega se sva uzvrpoljila. „Ah! Juče sam razgovarala sa ženom Krasa Oratora, Mucijom, i ona mi je rekla da se Kras Orator hvali kako ima klijenta čiji je sin isti kao Mladi Cezar." Gurnula je Marija u rebra. „Sigurno znaš tu porodicu, Gaju Marije, potiču iz Arpina." Marije baš nije pratio šta mu govori, ali je lakat dovršio ono što je migoljenje započelo i sada je bio dovoljno budan da kaže: „Iz Arpina? Ko to?" Arpin je bio njegov zavičaj, dom njegovih predaka. „Marko Tulije Ciceron. Klijent Krasa Oratora i njegov sin zovu se isto." „Nažalost, zaista poznajem tu porodicu. Oni su mi neki daleki rođaci. Mnogo vole da se parniče! Ukrali su nam jedan komad zemlje pre stotinu godina, i dobili parnicu na sudu. Mislim da od tada i ne razgovaramo s njima." Kapci mu se spustiše. „Shvatam." Julija se priljubi uz njega. ,,U svakom slučaju, dečaku je sada osam, i toliko je briljantan da će uskoro početi da uči u Forumu. Kras Orator predviđa da će izazvati veliko uzbuđenje. Verujem da će to i Mladi Cezar, čim napuni osam." „Aha!", reče Marije zevajući. Ona ga ponovo ćušnu laktom. „Ti spavaš, Gaju Marije! Budi se!" Oči mu se otvoriše i on zabrunda iz dubine grla. „Hoćeš da se trkamo oko Kapitola?" upita. Ona se zakikota i nastavi s pričom. „Ра, mladog Cicerona još nisam upoznala, ali svog bratanca jesam, malog Gaja Julija Cezara, i mogu ti reći da on nije... normalan. Znam da takva poređenja mahom koristimo za umno zaostale ljude, ali ne vidim zašto ona ne bi mogla da važe i u suprotnim slučajevima." „Julija, što si starija, postaješ pričljivija", požali se umorni muž. Julija se ne obazre na to. „Mladi Cezar još nije napunio ni dve godine, a kao da mu je sto! Velike reči i pravilne rečenice zna čak i šta te velike reči znače!"

Odjednom, Marije je bio sasvim budan i više nije osećao umor. Pridigao se da pogleda svoju ženu, njeno smireno lice, blago ocrtano plamičkom svetiljke. Njen sinovad Njen sinovac po imenu Gaj! Proročanstvo Sirijke Marte koje je čuo kada je prvi put video tu staricu, u Gaudinoj palati u Kartagini. Predskazala je da će on postati Prvi čovek Rima, da će sedam puta biti konzul. Ali dodala je, neće biti najveći od svih Rimljana. To će biti bratanac njegove žene po imenu Gaj! Obećao je tada sebi: Samo preko mene mrtvog. Niko ga neće zaseniti. Dete je sada bilo tu, živi dokaz. Ponovo je legao i umor mu se razlio bolnim udovima. Previše vremena, previše snage, previše strasti uložio je u bitku u kojoj je trebalo da postane Prvi čovek Rima da bi sada pokorno stajao i pustio da sjaj njegovog imena pomuti starmali plemić koji će stasati kada on, Gaj Marije, bude prestar ili mrtav da mu se suprotstavi. Koliko god da je voleo svoju ženu, koliko god smerno priznavao da mu je njeno plemićko ime obezbedilo prvo konzulstvo, ipak nije bio spreman da dozvoli njenom bratancu, krvi njene krvi, da se digne više od njega. Za konzula je bio biran šest puta, što je značilo da će ga izabrati još jednom. Niko u javnom životu Rima nije iskreno verovao da će Gaj Marije ikada povratiti svoju staru slavu, stečenu one čudesne godine kada su ga centurije izglasavale tri puta in absentia, izražavajući tako ubeđenje da je on, Gaj Marije, jedini čovek koji može spasti Rim od Germana. Pa, i spasao ih je. A kako su mu zahvalili? Lavinom protivljenja, neodobravanja, destruktivnosti. Trajnim neprijateljstvom Kvinta Lutacija Katula Cezara, Metela Numidskog Praseta, ogromne i moćne senatske stranke ujedinjene samo željom da se sruši Gaj Marije. Mali ljudi velikih imena, zgroženi činjenicom da je njihov voljeni Rim spasao jedan Novi čovek italska seljačina koja ne zna ni reč grčkog, rekao je jednom, pre mnogo godina, Metel Numidski Prase. Ipak, ništa još nije gotovo. Bez obzira na moždani udar, Gaj Marije će postati konzul i sedmi put, ostaće zapamćen u istoriji kao najveći Rimljanin koga je republika ikada znala. A neće dozvoliti ni nekom lepom zlatokosom potomku boginje Venere da ga zaseni u istorijskim knjigama nekom patriciju, što Gaj Marije nije bio, nekom Rimljaninu, što Gaj Marije nije bio. „Ima da te sredim, dečko!", reče glasno, i stegnu Juliju. „Molim?" upita ona. „Za koji dan krećemo za Pesin, ti, ja i naš sin", reče on. Ona se pridignu. „О, Gaju Marije! Stvarno? To je divno! Siguran si da želiš da nas povedeš sa sobom?" „Siguran sam, ženo. Nimalo me nije briga za običaje. Putovanje će trajati dve ili tri godine, a to je predugo da u ovim godinama budem odvojen od žene i sina. Da sam mlađi, možda. A pošto putujem kao privatus, nema zvaničnih prepreka koje bi me sprečile da povedem porodicu sa sobom." Nasmeja se. „Sam plaćam račune." „О, Gaju Marije!" Nije mogla ništa drugo da kaže. „Videćemo Atinu, Smirnu, Pergam, Nikomediju i stotinu drugih mesta." „Tars?" upita ona željno. „Oduvek sam želela da proputujem svetom!" Još je osećao bol, ali ga je san snažno preplavio. Kapci mu se spustiše; vilica opusti. Julija nastavi da priča još koji tren, a onda joj ponestade izraza ushićenja i samo je srećna sedela, obgrlivši kolena. Okrenula se Gaju Mariju, nežno se smešeći. „Ljubavi draga, nije valjda...?", upitala je blago. Odgovorio joj je hrkanjem. Budući da je već dvanaest godina bila dobra žena, blago je zavrtela glavom, i dalje osmehnuta, i okrenula ga na desni bok. Pošto je zatro i poslednje tragove pobune robova na Siciliji, Manije Akvilije se vratio kući, ako ne u trijumfu, a ono bar s dovoljno ugleda da ga Senat nagradi ovacijom. Nije mogao da traži trijumf zato što su njegovi protivnici bili porobljeni civili, ne vojnici neprijateljskog naroda;

građanski ratovi i ratovi protiv robova zauzimali su posebno mesto u rimskom vojničkom kodeksu. Senatsko naređenje nekom zapovedniku da uguši civilni ustanak nije bila manja čast i ništa manji poduhvat nego borba sa stranom vojskom, ali zapovednik svejedno nije imao prava na trijumf. Trijumf je bio način da se Narodu Rima pokažu plodovi rata zarobljenici, oteti novac, svakovrstan plen od zlatnih eksera iz vrata bivših kraljeva do džakova cimeta i tamjana. Sve se to slivalo u riznice Rima, i Narod je svojim očima mogao da vidi koliko je rat unosan posao pod uslovom da si Rimljanin, i pošto si, kao Rimljanin, u njemu pobedio. Ali u građanskim ratovima i ustancima robova nije bilo profita, samo gubitaka. Spašena imovina koju je neprijatelj poharao morala je da bude vraćena zakonitim vlasnicima; država nije mogla da traži procenat. Zato je smišljena ovacija. Poput trijumfa, sastojala se od povorke koja je išla istim putem; međutim, zapovednik se nije vozio u drevnim trijumfalnim kočijama, nije bojio lice, nije nosio trijumfalnu odoru; nisu se čule fanfare, samo frule; a umesto bika, Veliki bog bi dobijao ovcu. Ovacija je sasvim zadovoljila Manija Akvilija. Proslavivši je, ponovo je zauzeo mesto u Senatu, i od njega kao konzulara bivšeg konzula mišljenje je traženo pre nego od konzulara istog ranga koji nisu proslavili trijumf ili ovaciju. Pošto mržnja prema njegovom ocu, jednom drugom Maniju Akviliju, nikako nije zamirala, u početku nije ni očekivao da će ikada postab konzul. Određene činjenice je teško prevazići kada je čovekova porodica tek umereno plemenita; a činjenica je bila da je otac Manija Akvilija, nakon ratova posle smrti kralja Atala III od Perga ma, prodao više od polovine teritorije Frigije ocu sadašnjeg kralja Mitridata od Ponta i da je zlato završilo u njegovoj kesi. Ova teritorija je po svemu trebalo da pripadne, zajedno s ostatkom poseda kralja Atala, novonastaloj rimskoj provinciji Aziji, pošto je kralj Atal zaveštao svoje kraljevstvo Rimu. Zaostala, sa stanovnicima toliko neukim da su bili loši robovi, Frigija se starijem Maniju Akviliju učinila malim gubitkom za Rim. Ali uticajni ljudi u Senatu i Forumu nisu oprostili starijem, niti su događaj zaboravili kada je mlađi Manije Akvilije stupio u političku arenu. Postizanje pretorstva bilo je prava muka, i na nju je potrošio večinu preostalog pontskog zlata, buduči da njegov otac nije bio ni čuvaran ni mudar. I tako je mlađi Manije Akvilije brzo zgrabio sopstvenu zlatnu priliku kada mu se ona ukazala. Pošto su Germani porazili onaj jezivi par u Prekoalpskoj Galiji, Cepiona i Malija Maksima i kada je izgledalo da če nahrupiti u dolinu Rodana i Italiju upravo je pretor Manije Akvilije predložio da se Gaj Marije izabere za konzula in absentia da bi imao potreban imperijum za obračun s nailazečom pretnjom. Zbog toga mu je Gaj Marije postao dužnik i dug je rado vratio. Ishod svega je bilo to što je Manije Akvilije kao Marijev legat značajno doprineo pobedi nad Tevtonima u Akva Sekstiji. Donevši u Rim vesti o dugo očekivanoj pobedi, izabran je za mlađeg konzula, u petom Marijevom mandatu. Po okončanju godine konzulstva, poveo je dve vrhunski obučene legije svog zapovednika na Siciliju, da sažeže gnojnu ranu ustanka robova koji je trajao več nekoliko godina i opasno ugrožavao snabdevanje Rima žitom. Vrativši se kuči, nakon ovacije, nadao se da če se kandidovati za cenzora, kada bude došlo vreme za izbor novog dvojca. Ali uticajne vođe u Senatu i Forumu samo su čekale pravi čas. Gaj Marije je pao posle obračuna s pokušajem Lucija Apuleja Saturnina da preuzme vlast u Rimu, i Mantije Akvilije više nije imao zaštitnika. Publije Servilije Vatija, uticajan plebejski tribun s mnogo močnih prijatelja među vitezovima koji su služili i kao porotnici i kao predsednici večih sudova, izveo ga je pred sud za iznude. Mada nije bio jedan od patricija Servilija, Vatija je poticao iz važne plebejske plemićke porodice. I nameravao je da daleko dogura. Suđenje je održano pred nemirnim Forumom; uzbuđenju je doprinelo nekoliko događaja,

počevši od Saturninovih dana, mada su se svi nadali da nakon njegove smrti u Forumu više neće biti nasilja i ubistava magistrata. A ipak, nasilja je bilo, kao i ubistava; oni su mahom bili posledica nastojanja sina Metela Numidskog Praseta, Prasenceta, da se obračuna s očevim neprijateljima. Prasence je, zahvaljujući borbi da dovede oca kući, zaradio zvučniji nadimak sada je postao Kvint Cecilije Metel Pije Pije je značilo Odani. A pošto je borba uspešno okončana, Pije je odlučio da zagorca život Prasetovim neprijateljima. Među njima je bio Manije Akvilije, nesumnjivo čovek Gaja Marija. Plebejske skupštine je u poslednje vreme pratilo manje ljudi, pa su se tek malobrojni okupili oko mesta u donjem delu Foruma, gde je Plebejska skupština naredila sudu za iznude da održi suđenje. „Čitavo ovo zamešateljstvo je potpuno suludo", reče Publije Ruti-lije Ruf Gaju Mariju kada su stigli na poslednji dan postupka protiv Manija Akvilija. „То je bio rat protiv robova! Sumnjam da je od Lilibeje do Sirakuze bilo ikakvog plena a niko me ne može ubediti da oni pohlepni sicilijanski zemljoposednici nisu pažljivo držali Manija Akvilija na oku! Nije imao šanse da ukrade ni bakrenjak!" „Ovako se Prasence sveti meni", reče Marije, slegnuvši ramenima. „Manije Akvilije to dobro zna. Samo plaća cenu zato što me je podržavao." „Plaća cenu zato što je njegov otac prodao većinu Frigije", reče Rutilije Ruf. „Tačno." Postupak je vođen na novi način, koji je ustanovio pokojni Gaj Servilije Glaukija donevši zakon kojim se sudovi vraćaju vitezovima, i time isključuje učešće senatora u njihovom radu, osim u ulozi optuženih. Prethodnih dana, porota sastavljena od pedeset i jednog istaknutog rimskog poslovnog čoveka bila je imenovana, ispitana i odabrana, tužilac i odbrana održali su uvodne govore, i saslušani su svedoci. Sada, poslednjeg dana suđenja, tužba će govoriti dva sata, odbrana tri, a odmah zatim će porota doneti presudu. Servilije Vatija je valjano obavio svoj posao, budući da uopšte nije bio naivan advokat, a imao je i dobre pomoćnike; ali nije bilo sumnje da se publika okupila u mnogo većem broju nego ranijih dana da bi čula tešku artiljeriju advokate koji će voditi odbranu Manija Akvilija. Razroki Cezar Strabon je govorio prvi, mlad i opak, vrhunski obučen i prirodno nadaren za retorske veštine. Posle njega je došao čovek toliko sposoban da je zaradio dodatni kognomen Orator Lucije Licinije Kras Orator. A nakon Krasa Oratora, nastupio je još jedan čovek koji je zaslužio taj kognomen Marko Antonije Orator. Za sticanje ovog kognomena nije bila dovoljna samo savršena govornička veština; zasnivao se on i na vrhunskom poznavanju retorskih procedura ispravnih, davno ustrojenih koraka, koji su morali da se poštuju. Kras Orator je bio više potkovan u pravu, ali je Antonije Orator bio bolji govornik. „Ali tek za dlaku", reče Rutilije Ruf nakon što je Kras Orator završio, a Antonije Orator počeo. Marije mu nešto nerazgovetno odgovori, pošto se usredsredio na govor Antonija Oratora, jer je želeo da uživa u svakoj uloženoj pari. Jer, naravno, nije Manije Akvilije plaćao ove vrhunske advokate, i to su svi znali. Odbranu je plaćao Gaj Marije. Po zakonima i običajima, advokat nije smeo da traži nadoknadu; mogao je, međutim, da primi poklon u znak zahvalnosti za dobro obavljen posao. A kako je republika prelazila iz sredovečnosti u starost, postalo je uobičajeno da advokati primaju poklone. U početku su to bila umetnička dela ili nameštaj; ali ako je advokat bio siromašan, morao je da proda umetničko delo ili komad nameštaja kojima je darivan. Na kraju se sve svelo na otvorene novčane darove. Prirodno, niko o tome nije javno govorio, i svi su se pretvarali da se ništa ne dešava. „Koliko vam je kratko pamćenje, gospodo porotnici!" viknuo je Antonije Orator. „Hajde,

prisetite se događaja od pre samo nekoliko godina, onih osiromašenih proleterskih masa u našem voljenom Forumu, sa stomacima praznim kao što su nam i žitnice bile prazne. Zar se ne sećate kako neki od vas" među porotnicima je, kao i uvek, bilo bar pet-šest veletrgovaca žitom „nisu mogli da zarade ni pedeset sestercija za modius ono malo žita u svojim privatnim žitnicama? A svetina proletera okupljala se dan za danom, i gledala nas, i preteći režala. Jer Sicilija, naša žitnica, bila je upropaštena, sama Ilijada jada..." Rutilije Ruf stegnu Marijevu ruku i ispusti zgrožen i užasnut zvuk. „Evo ga i oni. O, nek sve te lopove-verbaliste izjedu gnojni čirevi! To je moj mali epigram! Sama Ilijada jada, nego šta! Zar se ne sećaš, Gaju Marije, kako sam u jednom pismu koje sam ti pre mnogo godina poslao u Galiju upotrebio baš tu frazu? I kako sam morao da trpim što ju je Skaur ukrao! A sada se dešava ovo? Ušla je u opštu upotrebu, i svi smatraju da ju je Skaur skovao!" „Tace!", reče Marije, željan da čuje Marka Antonija Oratora. „...još jadnija zbog čudovišno loše uprave! A svi znamo ko su ti čudovišno loii upravitelji bili, zar ne?" Pronicljivo crvenkasto oko zastalo je na posebno praznom licu u drugom redu porote. „Ne? Ah, pa da vam osvežim pamćenje. Raskrinkala su ga mlada brača Lukul, poslala u izgnanstvo i lišila ga građanskih prava. Govorim, naravno, o Gaju Serviliju Auguru. Na Siciliji več četiri godine nije bilo žetve kada je odani konzul Manije Akvilije tamo stigao. A podsečam vas da je Sicilija izvor polovine našeg žita." Sula im se nečujno priključi, klimnu glavom Mariju i usredsredi se na i dalje besnog Rutilija Rufa. „Kako ide suđenje?" Rutilije Ruf prezrivo frknu. „О, što se tiče Manija Akvilija, ko zna? Porota traži ma kakav izgovor da ga osudi, pa pretpostavljam da če to i uraditi. Od njega treba načiniti primer za sve koji razmišljaju o podršci Gaju Mariju." ,, Tace!", zareža ponovo Marije. Rutilije Ruf se udalji od njega, povukavši Sulu za sobom. „Ni ti nisi više tako spreman da podržavaš Gaja Marija kao nekada, zar ne, Lucije Kornelije?" „Moram da mislim na svoju karijeru, Publije Rutilije, a sumnjam da bi otvorena podrška Gaju Mariju tome pomogla." Rutilije Ruf se složi klimanjem glave. „Da, razumem. Ali prijatelju moj, on to ne zaslužuje! Zaslužuje da mi koji ga poznajemo i cenimo stojimo uz njega." To je peklo; Sula obori ramena i bolno zašišta. „Lako je tebi da pričaš! Ti si konzular, postigao si ono što si želeo u životu! Ja nisam! Nazovi me izdajicom ako želiš, ali kunem ti se, Publije Rutilije, moj dan če doći! I neka se bogovi smiluju onima koji mi se budu protivili." „Čak i Gaju Mariju?" „Čak i njemu." Rutilije Ruf više ništa nije rekao, samo je očajno zavrteo glavom. Sula je takođe neko vreme ćutao, a onda rekao: „Čujem da naš sadašnji guverner u Bližoj Španiji teško izlazi na kraj s Keltiberima. Dolabelu su u Daljoj Španiji Luzitani tako razapeli da ne može da pošalje pomoć. Čini se da će Tit Didije u svom konzulstvu morati da ode u Bližu Španiju." „То je šteta", reče Rutilije Ruf. „Sviđa mi se stil Tita Didija, bez obzira na to što je Novi čovek. Za promenu dobijamo razumne zakone i to iz konzulske stolice." Sula se iskezi. „Šta, ne misliš valjda da je naš voljeni stariji konzul Metel Nepos isisavao zakone iz malog prsta?" „Ništa više od tebe, Lucije Kornelije. Je li se ikada rodio ijedan Cecilije Metel koji je interese države pretpostavio sopstvenim? Ta dva mala zakona Tita Didija su važna i korisna. Nema više zbrzavanja zakona kroz skupštine, zato što sada između rasprave i proglašenja moraju

da prođu tri puna nundinae dana. I nema više spajanja nevezanih stvari ujedan predmet, usled čega nastaju zbunjujući i nezgrapni zakoni. Da, čak i da se ove godine ni u Senatu ni u Komiciji ne desi ništa drugo, bar smo dobili zakone Tita Didija", reče zadovoljno Rutilije Ruf. Ali Sulu nisu zanimali zakoni Tita Didija. „Sve je to lepo i dobro, Publije Rutilije, ali ne shvataš šta hoću da kažem! Ako Tit Didije ode u Bližu Španiju da umiri Keltibere, ja idem s njim kao stariji legat. Već smo razgovarali i on se slaže. Rat će biti dug i gadan, i biće i plena i prilike za ličnu slavu. Ko zna? Možda ću čak dobiti i zapovedništvo nad vojskom." „Već si stekao vojničku slavu, Lucije Kornelije." „Ali pogledaj sav cacatizmeđu tog vremena i ovoga danas!", viknu Sula besno. „Sve su zaboravili, ti maloumni glasači s više para nego pameti! I šta se dešava? Katul Cezar bi voleo da sam mrtav, da ne bih progovorio o pobuni u njegovoj vojsci, a Skaur me kažnjava za nešto što nisam uradio." Otkri zube. „Njih dvojica bi trebalo da se zabrinu! Jer ako ikada dođe dan da shvatim kako su mi zauvek uskratili stolicu od slonovače, zažaliće što su rođeni!" A ja mu verujem!, pomisli Rutilije Ruf, svestan nekakve hladnoće u kostima. Ovo je opasan čovek! Bolje da se udalji. „Onda pođi u Španiju s Didijem", reče. „U pravu si, to je najpreči put do pretorstva. Nov početak, nova slava. Ali prava je šteta što ne možeš da budeš izabran za kurulskog edila. Imaš toliko dara za predstave da bi priređivao divne igre! Posle toga bi te izabrali za pretora kao od šale." „Nemam novca za položaj kurulskog edila." „Gaj Marije bi mogao da ti da." „Neču da tražim. Ja bar mogu da kažem kako sam sam stekao sve što imam. Niko mi ništa nije dao. Sve sam sam uzeo." Te reči podsetiše Rutilija Ruta na glasine koje je o Suli širio Skaur pre pretorskih izbora; da je ubio svoju ljubavnicu ne bi li se dokopao novca za stalež viteza, a mačehu da bi stekao dovoljno novca za stalež senatora. Rutilije Ruf je bio spreman da odbaci ove glasine zajedno sa svim ostalim budalaštinama o spavanju s majkama, sestrama i kćerima, seksualnim odnosima s malim dečacima i jedenjem izmeta. Ali ponekad je Sula umeo da kaže takve stvari! A onda bi čoveku došlo da se zapita... Na suđenju zavlada komešanje; Marko Antonije Orator se bližio kraju. „Pred vama ne stoji običan čovek!" vikao je. „Pred vama je pravi Rimljanin, vojnik i to hrabar! patriota, vernik u veličinu Rima! Zašto bi takav čovek otimao seljacima kalajne tanjire, krao čorbu od kiselice slugama i loš hleb pekarima? To vas pitam, gospodo porotnici! Dali ste čuli priče o čudovišnim proneverama, o ubistvima, silovanjima i otimačini? Niste! Morali ste da sedite i slušate sumnjiv niz zlobnih i malih ljudi, koji svi balave zbog gubitka deset bakrenjaka, knjige, ili ulova ribe!" Udahnuo je, i nekako postao još veči, blagosloven divnom građom svih Antonija, kovrdžavom kestenjastom kosom, umirujuče neintelektualnim licem. Opčinio je sve porotnike, do poslednjeg. „Ima ih", reče Rutilije Ruf mirno. „Mene više zanima šta s njima namerava da uradi", reče Sula, opreznog izraza. Odjednom se začu zajednički preneraženi uzdah. Antonije Orator je prišao Maniju Akviliju i napao ga! Strgao mu je togu, a zatim ga obema rukama zgrabio za tuniku, lako je raskinuo kao da nije pošteno sašivena i ostavio Manija Akvilija da stoji pred porotom odeven samo u pregaču. „Gledajte!" zagrme Antonije. „Zar je ovo mlečnobela, negovana koža jedne salatrix tonsa7 . Vidite li salo ili trbuh proždrljivca koji se krije kod kuće? Ne! Ovo što vidite su ožiljci. Razni ožiljci, na desetine njih. Ovo je telo vojnika, hrabrog i veoma plemenitog čoveka, pravog

Rimljanina, zapovednika kome je Gaj Marije toliko verovao da mu je poverio zadatak da ode iza neprijateljskih linija i napadne neprijatelja s leđa! Ovo je telo nekoga ko nije zakukao i pobegao s bojišta kada ga je prvi mač ogrebao, ili mu koplje probilo butinu, ili mu kamen izbio vazduh! Ovo je telo nekoga za koga su teške rane tek usputna smetnja, ko je nastavio sa svojim poslom, a taj posao je bio da ubija neprijatelje!" Advokatove ruke poleteše kroz vazduh, a onda mlitavo padoše kraj tela. „Dosta. Sada je dosta. Dajte mi svoju presudu", reče kratko. Dali su mu presudu. ABSOLVO. „Glumatanje!" šmrknu Rutilije Ruf. „Kako su porotnici mogli da nasednu na to? Tunika mu se čepa kao papir, a on stoji u pregači, Jupitera mu! Šta ti to govori?" „Da su Akvilije i Antonije sve unapred smislili", reče Marije, široko se osmehujući. „Meni govori da Akvilije nije dovoljno obdaren da bi stao pred svima bez pregače", reče Sula. Pošto se smeh stišao, Rutilije Ruf se obrati Mariju: „Lucije Kornelije kaže da ide u Bližu Španiju s Titom Didijem. Šta misliš o tome?" „Mislim da bi mu to bilo najbolje", reče Marije mirno. „Kvint Sertorije se kandidovao za vojničkog tribuna, i čini mi se da će i on poći u Španiju." „Ne zvučiš preterano iznenađeno", reče Sula. „I nisam. Sutra će svi ionako saznati za vesti iz Španije. Zakazano je zasedanje Senata u Beloninom hramu. I daćemo Titu Didiju rat protiv Keltibera", reče Marije. „On je dobar čovek. Mislim da je solidan vojnik i prilično darovit vojskovođa. Posebno kada se suočava s Galima. Da, Lucije Kornelije, mnogo ćeš bolje proći na izborima ako odeš u Španiju kao legat, nego da se vučeš po čitavoj Anadoliji u pratnji jednog privatusa." Privatus]e sledeće nedelje krenuo za Tarent da tamo uhvati putnički brod za Patru, isprva pomalo zbunjen i izgubljen zato što sa sobom vodi ženu i sina, jer nikada ranije nije tako putovao. Vojnik je grubo izdavao naređenja svojim neborcima i uvek putovao s malo prtljaga, što je brže mogao. Ali žene, otkrio je Gaj Marije, imaju drugačije ideje. Julija je odabrala da ponese pola domaćinstva, da povede i kuvara, majstora za dečju hranu, i pedagoga Mladog Marija, i devojku koja je činila čuda s Julijinom kosom. Spakovane su sve igračke Mladog Marija, njegovi udžbenici i pedagogova lična biblioteka, odeća za sve moguće prilike i predmeti za koje se Julija bojala da ih neće naći van Rima. „Nas troje imamo više prtljaga i pratilaca nego kralj Parćana kada se leti seli iz Seleukeje na Tigru u Ekbatanu", gunđao je Marije kad mi posle tri dana na Via Latina nisu stigli dalje od Anagnije. Trpeo je, ipak, sve dok tri nedelje kasnije, omamljeni vrućinom, nisu sbgli u Venuziju na Via Appia i ustanovili da ne mogu naći dovoljno veliku krčmu za sve sluge i prtljag. „Sada je dosta!", zagrmeo je Marije, nakon što su manje potrebne sluge i prtljag poslab u obližnju krčmu, a on i Julija ostali sami, koliko su to mogli biti u bučnom svratištu na Via Appia. „Ili steši svoju pratnju, Julija, ili ti i Mladi Marije možete da krenete za Kume, da tamo provedete leto. Još mesecima nećemo stići u necivilizovane krajeve, tako da nam ni pola ovih drangulija nije potrebno! A nije nam potrebno ni ovoliko ljudi! Poseban kuvar za Mladog Marija! Molim te!" Julija je bila znojava, iscrpljena i na ivici suza; divni praznik pretvorio se u košmar iz kojeg nije mogla da se probudi. Pošto je čula ultimatum, prvi nagon joj je bio da iskoristi priliku i pođe za Kume; onda je pomislila koliko godina neće videti Marija, koliko godina on neće videti svog sina. I na mogućnost da će negde, u dalekim i opasnim krajevima, on možda ponovo pretrpeti moždani udar. „Gaju Marije, nikada ranije nisam putovala, sem u naše vile u Kumama i Arpinu. A kada

Mladi Marije i ja idemo u Kume ili Arpin, putujemo onako kako smo i sada krenuli. Shvatam šta hoćeš da kažeš. I volela bih da ti udovoljim." Ona obori glavu i krišom obrisa suzu. „Nevolja je u tome što nemam ni najblažu predstavu kako to da izvedeni." Marije se nikada nije nadao da će čuti svoju ženu kako priznaje da za nešto nije sposobna! Shvativši koliko joj je teško bilo da to izrekne, zagrlio ju je i poljubio u glavu. „Nemoj da brineš, ja ću se postarati za sve", rekao je. „Ali jedno zahtevam." „Šta god to bilo, Gaju Marije, šta god!" „Ako bacim nešto što ti treba, ako pošaljem kući nekoga ko ti treba, neću da čujem ni reč, Julija! Ni jednu jedinu reč! Razumeš?" Uzdahnuvši od zadovoljstva i čvrsto ga stegnuvši, Julija sklopi oči. „Razumem", reče. Nakon toga su napredovali brzo, dobro i prilično udobno, što je Juliju iznenadilo. Kad god je bilo moguće, rimski plemići su na putu odsedali u privatnim vilama, čiji su vlasnici bili prijatelji, ili koje su otvarane zbog pisama preporuke; ovakav oblik gostoprimstva uvek je bio uzvraćan, pa niko nije osećao da se nameće. Ali su iza Beneventuma uglavnom morali da se oslone na krčme, od kojih nijedna, shvatila je Julija, ne bi mogla da ih primi sa svim slugama i stvarima s kojima su pošli. Jara je bila nemilosrdna, pošto je južni kraj poluostrva bio suv, a duž puteva nije bilo drveća. Ipak, sada su brže napredovali, pa su češće nailazili na vodu na kakvo mesto za plivanje u reci, ili varoš ravnih krovova i zgrada od cigli, varoš s dovoljno poslovnog njuha da ponudi kupatila. Svejedno, jedva su dočekali plodne zemlje bivših grčkih kolonija oko tarentskog priobalja, a sam Tarent još i više. Grad je i dalje bio više grčki nego rimski, manje važan nego pre, kada se Via Appia na njemu završavala. Sada je najveći deo saobraćaja produžavao za Brundizij, glavnu polazišnu tački između Italije i Makedonije. Okrečen u belo i strogih linija, bleštava suprotnost plavetnilu mora i neba, zelenilu polja i šuma i crvenilu i sivilu planinskih obronaka, Tarent je objavio daje oduševljen dolaskom Gaja Marija. Odseli su u prijatnoj hladnoći kuće glavnog etnarha, mada je on sada bio rimski građanin, i pretvarao se da mu više prija da ga zovu duumvirnego etnarh. Kao i u mnogim drugim mestima na Via Appia, Marije i važniji građani okupili su se da razgovaraju o Rimu i Italiji, o napetim odnosima između Rima i njegovih italskih saveznika. Tarent je bio kolonija s latinskim pravima, a njeni najviši magistrati dva čoveka zvani duumviri dobili su puna rimska građanska prava za sebe i svoje potomstvo. Međutim, koreni su mu bili grčki, i bio je jednako star ili stariji od Rima; bio je osnovan kao spartanska kolonija, i u kulturi i navikama stari spartanski običaji još su pretrajavali. Marije je otkrio da u gradu ima mnogo zle volje prema novijem susedu Brundiziju, a da je to, opet, vodilo velikoj naklonosti među nižim gradskim slojevima prema italskim saveznicima. „Previše vojnika italskih saveznika izginulo je služeći u rimskim armijama pod vodstvom vojnih maloumnika1 , rekao je etnarh Mariju žustro. „Imanja su im neobrađena, ne začinju nove sinove. A u Lukaniji, Samniju i Apuliji novac je potpuno presušio! Italski saveznici moraju da opreme svoje pomoćne legije i da ih plaćaju dok su u rimskim ratnim pohodima! A zašto, Gaju Marije? Zato da bi Rim držao otvoren put između Italske Galije i Španije? Kakve koristi od toga ima jedan Apuljanin ili Lukanjanin? Kada će taj put on koristiti? Da bi Rim donosio žito iz Afrike i Sicilije da nahrani gladna rimska usta? Koliko žita u vreme gladi stiže do samnijskih usta? Prošlo je mnogo godina otkako je ijedan Rimljanin u Italiji platio bilo kakav neposredan porez Rimu. Ali mi iz Apulije i Kalabrije, Lukanije i Brutija stalno plaćamo poreze Rimu! Valjda bi trebalo da mu zahvalimo za Via Appia ili bi bar Brudnizij trebalo. Ali koliko

često Rim postavlja staratelja Via Appia da ga održava u koliko-toliko dobrom stanju? Postoji jedan deo sigurno si ga prešao gde je poplava sprala sam temelj puta još pre dvadeset godina! Je li popravljen? Nije! I hoće li biti popravljen? Neće! Ipak, Rim od nas traži danke i poreze, odvodi naše mladiće u svoje strane ratove, i oni ginu, i ne prođe ni čas a već se neki rimski zemljoposednik ubacio, i naše zemlje bivaju progutane. On dovodi robove da čuvaju njegova ogromna stada, tera ih da rade vezani lancima, zaključava ih u kasarne da spavaju, a kada umru, jednostavno ih kupi još. Kod nas ništa ne troši, kod nas ništa ne ulaže. Mi ne vidimo ni jedan jedini sestercij od para koje zgrće, a ni ne zapošljava naše ljude. Od njegovog prisustva postajemo siromašniji, a ne bogatiji. Vreme je došlo, Gaju Marije, da Rim prema nama postane velikodušniji, ili da nas pusti da odemo!" Marije je mirno saslušao taj dugačak i veoma strastven govor, veštiju varijaciju iste teme koju je čuo u svim mestima duž Via Appia. „Uradiču šta mogu, Marko Porcije Kleonime", rekao je ozbiljno. „Zapravo, nešto pokušavam da uradim odavno. Uglavnom sam bio neuspešan zbog činjenice što mnogi članovi Senata, ljudi na najvišim položajima u Rimu, niti putuju kao ja, niti razgovaraju s meštanima niti, Apolon im pomogao! koriste oči da bi videli. Sigurno znaš da sam iznova i iznova govorio o neoprostivom rasipanju života u našim rimskim vojskama. Ali čini mi se da su dani kada su našim armijama zapovedali vojni maloumnici uglavnom prošlost. Ako niko drugi tome nije naučio rimski Senat, to sam uradio ja. Otkako je Gaj Marije Novi čovek pokazao svim tim plemenitim rimskim amaterima šta znači biti vojskovođa, primetio sam da Senat spremnije prepušta rimske armije Novim ljudima koji su dokazani vojnici. „То je sve dobro, Gaju Marije", odgovorio je Kleonim blago, „ali neče diči mrtve iz pepela, niti postaviti sinove na naša zapuštena imanja." „Znam." A kada je njihov brod isplovio i raširio svoje veliko četvrtasto jedro, Gaj Marije se naslonio na ogradu posmatrajuči kako se Tarent i njegov zaliv najpre pretvaraju u plavičastu mrlju, a zatim nestaju. I ponovo je pomislio na položaj italskih saveznika. Zar su ga zbog toga često zvali Italikom nerimljaninom? Ilije to bilo zato što je, uprkos svim manama i slabostima, posedovao osečaj za pravdu? Ili jednostavno nije mogao da trpi nesposobnost i glupost koja se iza svega krila? Bar je u jedno bio potpuno uveren: italski saveznici Rima jednog če dana reči da tako više ne može. Zatražiče puna rimska građanska prava za svakog čoveka na čitavom Italskom poluostrvu, a možda čak i u Italskoj Galiji. Nečiji smeh mu prekinu misli; on se odgurnu od ograde i okrenu da vidi svog sina kako pokazuje koliko je dobar mornar, pošto se brod kretao u susret oštrom povetarcu i loš moreplovac bi sada več sigurno nesrečno bljuvao. I Julija je izgledala dobro i samopouzdano. „Veći deo moje porodice naselio se blizu mora", rekla je kada im se Marije pridružio. „Moj brat Sekst je jedini loš moreplovac među njima, verovatno zbog grudobolje." Teretni brod za Patru redovno je plovio tim putem, i zarađivao je dobro, kako od putnika tako i od robe, pa je mogao da ponudi Mariju kakvu-takvu kabinu na palubi; ipak nije bilo sumnje da je Ju-lija jedva čekala da se iskrcaju kada su stigli u Patru. Iako je Marije nameravao da odjedre i niz Korintski zaliv, ona je odbila da se makne iz Patre sve dok ne krenu kopnom na hodočašće u Olimpiju. „Čudno je", reče ona, jašući magarca, „da je najveće Zevsovo svetilište na svetu skriveno u zabiti Peloponeza. Ne znam zašto, ali sam oduvek mislila da se Olimpija nalazi u podnožju Olimpa." „Takvi su ti Grci", reče Marije, koji je želeo da stigne u Aziju što pre, ali nije imao srca da uskrati Juliji sva zadovoljstva. Putovanje u ženskom društvu nije odgovaralo njegovom poimanju

dobro pravednog vremena. U Korintu se, međutim, razvedrio. Kada je Mumije pre pedeset godina opljačkao grad, sva blaga prenesena su u Rim. Grad se od toga nikada nije oporavio. Zbijene oko osnove velike stene nazvane Akrokorint, mnoge kuće bile su napuštene i polusrušene, a vrata su sablasno lupala. „Ovo je jedno do mesta gde nameravam da naselim svoje veterane", rekao je Marije pomalo mračno dok su hodali zapuštenim korintskim ulicama. „Pogledaj samo! Prosto vapi za novim građanima! Ima mnogo obradive zemlje, luku na egejskoj i luku na jonskoj obali, sve preduslove za živu trgovinu. A šta su mi oni uradili? Opovrgli su moj zemljišni zakon." „Zato što ga je doneo Saturnin", reče Mladi Marije. „Baš tako. I zato što one budale iz Senata nikako nisu uspele da shvate kako je važno da se vojnicima iz proletarijata da komad zemlje kada se povuku iz službe. Nikada nemoj da zaboraviš, mladi Marije, da proleteri nemaju baš nimalo novca i imovine! Ja sam otvorio naše vojske za proletere, dao sam Rimu svežu krv u vidu klase građana koji nikada ranije nisu bili korisni. A vojnici iz proleterijata su potom dokazali koliko su vredni u Numidiji, kod Akve Sekstije, kod Vercele. Borili su se jednako dobro ili bolje od vojnika starog kova, iako su ovi imali imanja. I ne možemo sada da ih otpustimo i vratimo u rimske jazbine! Moramo ih naseliti na zemlju. Znam da mi prva i druga klasa nikada ne bi dozvolile da ih naselim na rimskim javnim zemljama u Italiji, pa sam doneo zakone da ih naselim na ovakvim mestima, gladnim novih žitelja. Ovde bi doveli Rim u provincije, i vremenom stekli prijatelje. Nažalost, vođe Senata i vođe vitezova smatraju da je Rim jedinstven, da njegove običaje i način života ne treba širiti po svetu." „Kvint Cecilije Metel Numidski", reče Mladi Marije s gađenjem; on je odrastao u kuči gde se to ime nikada nije izgovaralo s ljubavlju ili naklonošču, a obično je uz njega išao i nadimak Prase. Međutim, Mladi Marije je znao da ovaj nadimak ne srne da izgovori u majčinom prisustvu, pošto bi nju takav jezik zgrozio Prase je bio žargonski izraz za genitalije male devojčice. „Ко još?" upita Marije. „Marko Emilije Skaur Princeps Senata, i Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik, i Kvint Lutacije Katul Cezar, i Publije Kornelije Scipion Nazika..." „Vrlo dobro, dosta. Okupili su sve svoje klijente i obrazovali stranku prejaku čak i za mene. A onda su, prošle godine, izbrisali s tablica večinu Saturninovih zakona." „Njegov žitni zakon i njegove zemljišne zakone", reče Mladi Marije, koji se odlično slagao s ocem sada kad su se oslobodili Rima, i koji je voleo da ga hvale. „Osim prvog zemljišnog zakona, da se moji vojnici proleteri naseljavaju na afrička ostrva", reče Marije. „То me podseti, mužu, na nešto što sam htela da ti kažem", prekide ih Julija. Marije značajno pogleda Mladog Marija, ali Julija mirno nastravi. „Koliko dugo nameravaš da zadržiš Gaja Julija Cezara na tom ostrvu? Zar ne može da se vrati kuči?", upita ona. „Zbog Aurelije i dece, trebalo bi da se vrati." „Potreban mi je na Kerkini", reče Marije kratko. „On nije rođeni vođa, ali nijedan upravitelj nije napornije i vrednije radio na nekom agrarnom projektu od Gaja Julija. Dokle god je on na Kerkini, radovi napreduju, primedbe su retke, a rezultati sjajni." „Ali več je predugo tamo!", pobuni se Julija. „Tri godine!" „Verovatno će biti još tri." Marije nije nameravao da popusti. „Dobro znaš koliko raspodela zemlje ume da bude spora ima toliko posla, merenja, razgovora, nadoknada, tolike beskrajne zbrke treba razrešiti i prevazići otpor starosedelaca. Gaj Julije svoj posao radi izuzetno

vešto. Ne, Julija! Više ni reći! Gaj Julije ostaje gde jeste, sve dok se posao ne završi." „Onda žalim njegovu ženu i decu." Međutim, Julijino sažaljenje nije bilo nužno; Aurelija je bila sasvim zadovoljna svojom sudbinom, i muž jedva da joj je i nedostajao. To nije bilo zbog nedostatka ljubavi ili zapostavljanja supružničkih dužnosti; bilo je to zato što je u njegovom odsustvu mogla da radi svoje poslove bez straha od njegovog neodobravanja, kritike ili neka se to nikada ne desi! -zabrane da s njima nastavi. Kada su se venčali i preselili u veći od dva stana u prizemlju insule koja je bila njen miraz, Aurelija je otkrila da njen muž očekuje da ona vodi isti život kao da stanuju u privatnom domusu na Palatinu. Otmen, elitan i prilično besmislen. Život koji je tako podrobno kritikovala u razgovoru s Lucijem Kornelijem Sulom. Tako dosadan i lišen izazova da bi neka ljubavna veza postala neminovna. Zgrožena i ozlojeđena, Aurelija je shvatila da Cezar ne želi da ona ništa ima s mnogim stanarima koji su živeli na devet spratova insule, kako bi mu bilo draže da posrednici za nju ubiraju stanarinu, kako od nje očekuje da ne napušta prečesto svoj ionako prenatrpani stan. Ali Gaj Julije Cezar je bio plemić iz drevne i aristokratske kuće, i imao je sopstvene dužnosti. Vezan za Gaja Marija brakom i nedostatkom novca, Cezar je počeo javnu karijeru u službi Gaja Marija kao vojni tribun, a onda i kao vojni tribun u njegovim armijama; napokon, posle kvestorstva i ulaska u Senat, kao punomoćnik poslat da naseli proletere veterane Gaja Marija na ostrvo Kerkinu u Maloj afričkoj Sirti. Sve ove dužnosti stalno su ga odvlačile od Rima, a počele su nedugo pošto se oženio Aurelijom. To je bio brak iz ljubavi, blagosloven dvema kćerima i sinom, ali otac nije prisustvovao nijednom rođenju, niti odrastanju dece. Kratka poseta kući dovela bi do trudnoće, a onda bi opet odlazio, na mnoge mesece, ponekad čak i godine. U vreme kada se veliki Gaj Marije oženio Cezarovom sestrom Julijom, novac kuće Julija Cezara potpuno je bio presušio. Najstariji sin drugog ogranka porodice dat je na usvajanje u jednu bogatu kuću, pa je dvojici preostalih sinova tog ogranka ostalo dovoljno novca da stignu do konzulstva; taj usvojeni sin sada se zvao Kvint Lutacije Katul Cezar. Ali Cezarov otac (Deda Cezar, kako su ga zvali sada, dugo nakon njegove smrti) imao je dva sina i dve kćeri, koje je morao da obezbedi, i dovoljno novca za samo jednog sina od njih četvoro. Sve dok mu se nije javila spasonosna ideja da pozove čudesno bogatog ali poreklom niskog Gaja Marija da odabere jednu od njegove dve kćeri. Novac Gaja Marija obezbedio je miraze kćerima i dao Cezaru šest stotina jugera zemlje blizu Bovila, što je bilo više nego dovoljno za postizanje senatorskog cenzusa. Novac Gaja Marija ublažio je sve prepreke pred članovima mlađeg ogranka porodice ogranka Dede Cezara kuće Julija Cezara. Sam Cezar imao je dovoljno pristojnosti i poštenja da bude iskreno zahvalan mada je njegovom starijem bratu Sekstu bilo neprijatno i nakon ženidbe se polako udaljio od ostatka porodice. Bez Marijevog novca, znao je Cezar, ne bi mogao da uđe u Senat niti da gaji velike nade za svoju decu kada se budu rodila. Zaista, da nije bilo novca Gaja Marija, Cezar nikada ne bi dobio dozvolu da se oženi prelepom Aurelijom, kćerkom plemenite i bogate kuće, koju su mnogi želeli. Da su Marija pritisnuli, za Cezara i njegovu ženu bi se sigurno našla privatna kuća na Palatinu ili Karini; zapravo, Aurelijin stric i očuh, Marko Aurelije Kota, preklinjao ih je da deo njenog velikog miraza upotrebi za kupovinu kuće. Ali mladi par je odlučio da posluša savet Dede Cezara i odrekne se luksuza života u potpunoj izolaciji. Aurelijin miraz uložen je u insulu, stambenu zgradu u kojoj je mladi par mogao da živi sve dok Cezarova karijera ne uznapreduje dovoljno i on uzmogne da kupi domus u boljem kraju grada. A bolji deo grada neće biti teško naći, pošto se Aurelijina insula nalazila u srcu Subure, najprenaseljenijoj i najsiromašnijoj

četvrti Rima, uklinjenoj u dolini između Eskvilina i Viminala uzavreloj masi ljudi svih rasa i vera, izmešanih s Rimljanima iz četvrte i pete klase i proletarijata. Aurelija je ipak u toj suburskoj insuli pronašla sebe. Čim je Cezar otišao a prvo dete došlo na svet, svim srcem i dušom bacila se na svoj novi posao gazdarice. Posrednici su otpušteni, knjige je vodila sama, stanari su joj uskoro postali i prijatelji. Sa svim problemima se nosila sposobno, pametno i neustrašivo, od ubistava do vandalizma, čak je na pristojno ponašanje naterala i bratstvo s raskršća, čije je sedište bilo u njenoj zgradi. Uloga tog kluba obrazovali su ga lokalni muškarci sa zvaničnim odobrenjem gradskog pretora bila je da se brine za religioznu dobrobit i funkcionisanje velikog raskršća iza Aurelijine trouglaste stambene zgrade za njegove fontane, temelj puta i pločnika, hram Larima od raskršća. Starešina bratstva bio je izvesni Lucije Dekumije, pravi pravcati Rimljanin, mada tek četvrte klase. Kada je Aurelija preuzela upravu nad insulom, otkrila je da se Lucije Dekumije i njegovi sledbenici bave i iznudom, zastrašujući dućandžije i zanatlije miljama naokolo. Ali ona je tome stala na put; a usput se i sprijateljila s Lucijem Dekumijem. Pošto nije imala mleka, davala je svoju decu ženama u insuli, i otvorila im vrata sveta o kojem to troje besprekomih malih patricija aristokrata nisu mogli ni da sanjaju. Zbog toga su oni, mnogo pre nego što se moglo očekivati da počnu pravo školovanje, govorili grčki, hebrejski, sirijski, nekoliko galskih narečja i tri vrste latinskog latinski svojih predaka, latinski nižih klasa i žargon specifičan za Suburu. Vlastitim očima su videli kako rimska sirotinja živi i jede sve i svašta, smatrajući se čak srećnom, i dobro se upoznali sa sumnjivim momcima iz bratstva na raskršću Lucija Dekumija. Ništa od toga, bila je ubeđena Aurelija, neće moći da im naškodi. Ipak, ona nije bila borac protiv ustaljenih vrednosti niti reformator, i čvrsto se držala načela svog porekla. Ali u njoj je postojala i iskrena ljubav za pravi rad i nepresušno zanimanje za ljude. Dok se u svojoj zaštićenoj mladosti držala primera Kornelije, majke Graha, smatrajući da je ta hrabra i nesrećna gospa najveća Rimljanka koja je ikada živela, u zrelosti se više oslanjala na nešto mnogo opipljivije i vrednije na sopstveni neiscrpni zdenac zdravog razuma. Zato nije videla ničeg pogrešnog u višejezičnom brbljanju svoje troje besprekornih patricija aristokrata, i smatrala je da će im veoma koristiti što od malih nogu uče da ljudi s kojima žive nikada neće moći da očekuju uzvišene položaje, kakvi njima po pravu rođenja pripadaju.

Aurelija se užasavala povratka Gaja Julija Cezara, muža i oca koji nikada, zapravo, nije bio muž i otac. Bliskost bi razvila nešto veštine u te dve uloge, ali se Gaj Julije Cezar nikada nije ni opustio, a kamoli postao blizak. Pošto je bila Rimljanka svoje klase, Aurelija nije znala, niti mnogo brinula o ženama koje je on, bez sumnje, povremeno koristio da utoli prizemnije potrebe, mada je, budući izložena životima svojih stanara, znala da žene iz drugih slojeva često bivaju izazvane da vrište ili ubijaju zbog ljubavi ili ljubomore. Samo je zahvaljivala bogovima što je bila vaspitana da bude pametnija i bolje obuzdava sopstvena osećanja; nikada nije pomislila da su i mnoge žene iz njene vlastite klase trpele užasne muke zbog ljubomore ili neuzvraćene ljubavi. Ne, kada se Cezar bude vratio kući za stalno, biće nevolje. Aurelija u to nije ni najmanje sumnjala. Ali nije htela unapred da brine, i u međuvremenu je iskreno uživala, ne mareći kojim jezikom tog dana žele da pričaju njeni mali besprekorno aristokratski patriciji. Na kraju, zar se isto nije dešavalo svuda po Palatinu i Karini, zar nisu žene poveravale decu dadiljama sa svih strana sveta? Samo se tamo na posledice nije obraćala pažnja, one bi se gurale pod neki komad nameštaja; čak bi se i deca izveštila i skrivala osećanja prema devojkama i ženama koje su poznavala mnogo bolje nego majku. Mali Gaj Julije je, međutim, bio poseban, veoma težak slučaj; čak je i uvek sposobna Aurelija osećala kako joj za vrat diše neka nepoznata pretnja kada bi dovoljno dugo stala da se zamisli nad svojim sinom i nad sudbinom koja ga čeka. Na večeri kod Julije priznala je Juliji i Eliji koliko je izluđuje, i sada joj je bilo drago zbog tog izliva slabosti, jer je Elija tada predložila da se mladi Cezar poveri brizi nekog pedagoga. Aurelija je i ranije čula za izuzetno darovitu decu, ali je pretpostavljala da ona potiču iz sredina siromašnijih i skromnijih od senatorskog staleža. Njenom stricu i očuhu Marku Aureliju Koti dolazili su njihovi roditelji da traže pomoč koja bi njihovoj izuzetno bistroj deci dala bolji početak u životu nego što bi im inače bilo omogučeno; zauzvrat, obavezivali su se da če mu biti klijenti do kraja života. Kota im je uvek rado izlazio u susret, znajući da če, kada deca odrastu, on i njegovi sinovi imati usluge izuzetno darovitih ljudi. Međutim, Kota je bio i praktičan i promišljen čovek, i Aurelija ga je jednog dana čula kako govori svojoj ženi Rutiliji: „Nažalost, ta deca ne opravdaju uvek očekivanja. Ili im rani plamenovi prejako gore, pa postanu mračna, hladna i mrtva, ili postanu previše umišljena i samopouzdana i uz tresak padnu. Ali nekolicina uvek postane vrlo korisna. A kada se to desi, pravo su blago. Zato uvek pristajem da pomognem roditeljima." Šta su Kota i Rutilija (Aurelijina majka) mislili o svom izuzetno darovitom unuku Mladom Cezaru, Aurelija nije znala, buduči da se trudila da pred njima prikrije preranu zrelost svog sina, tako što ga je veoma malo izvodila pred njih. Zapravo, trudila se da Mladog Cezara sakrije od svih. Sjedne strane, dečakova darovitost ju je oduševljavala, ispunjavala je svakakvim snovima o njegovoj budućnosti. Ali je zbog toga mahom osećala duboku potištenost. da je poznavala njegove slabosti i mane, lakše bi se s njima nosila; ali može li iko pa čak i majka znati urođene karakterne slabosti i mane deteta koje još nije navršilo ni dve godine? Pre nego što ga prikaže i zadovolji radoznalost sveta, morala je bolje da ga upozna, da se oseti prijatnije s njim. A u dubini uma uvek joj je bio prisutan strah da neće moći da obuzda i upotrebi darove koje mu je igra sudbine dala. Bio je osetljiv, to je znala; lako ga je bilo sneveseliti. Ali bi se uvek dizao, jer je posedovao neku čudnu i neobjašnjivu radost življenja koju ona sama nikada nije spoznala. Njegov entuzijazam nije imao granica, um mu je toliko čeznuo za novim saznanjima da je gutao nove podatke kao što neka ogromna riba guta sićušna morska stvorenja. Najviše od svega brinula ju je njegova spremnost da svima veruje, njegova želja da sa svima bude prijatelj, njegova nespremnost da sasluša opomene kako prvo valja stati i razmisliti, kako ne treba uzimati

zdravo za gotovo da čitav svet postoji samo da bi njemu služio, kako mora shvatiti da na svetu ima mnogo zlih i opasnih ljudi. A ipak bilo je smešno zahtevati tako mnogo od jednog malog deteta! To što mu je um bio toliko razvijen, nije značilo da mu je veliko i iskustvo. Trenutno je Mladi Cezar bio sunđer koji upija sve što je dovoljno tečno da se upije, a sve što nije dovoljno tečno gnječi i cedi da bi takvo postalo. Bilo je slabosti i mana, ali njegova majka nije znala jesu li one stalne ili tek prolazne faze ogromnog procesa učenja. Bio je na primer neodoljiv, i to je znao i upotrebljavao, i iskoriščavao je ljude. Ponajviše svoju tetku Juliju, na njega posebno slabu. Aurelija nije želela da podiže dečaka koji bi se oslanjao na tako sumnjive darove kao što je šarm. Ona sama šarma nije imala nimalo, pa je prezirala one koji ga jesu posedovali, pošto je znala koliko lako dobijaju sve što žele, i koliko to onda malo cene. Šarm je obeležje slabiča, ne istinskih vođa. Mladi Cezar če morati da ga se okane, jer mu on neče koristiti s onim ljudima i u onim oblastima u kojima su na ceni ozbiljnost i ostale prave rimske vrline. Takođe je bio veoma lep još jedna nepoželjna osobina. Samo, kako bi drugačije i moglo da bude kada su mu oboje roditelja lepi? Odgovor na ove brige moglo je da da samo vreme, pa je sebe morala da natera na strogost prema dečačiču, za njegove greške morala je da nalazi mnogo manje opravdanja nego za greške njegovih sestara, da utrljava so umesto balsama, da uvek bude spremna da kritikuje i prekoreva. Pošto su ga svi poznanici izuzetno cenili, a sestre i rođaci davali sve od sebe da ga razmaze, majka je osečala da neko mora da igra ulogu Zle posestrime. Ako je to trebalo da bude njegova majka, šta da se radi. Kornelija, majka Graha, ne bi ni trena oklevala. Pronalaženje pedagoga pogodnog da preuzme vaspitanje deteta koje bi po svemu još dugo trebalo da bude pod ženskim staratelj stvom nije za Aureliju bio težak zadatak, več nešto u čemu je uživala. Sulina žena Elija savetovala je da ne kupe roba pedagoga, i to je Aureliji suzilo izbor. Pošto nije mnogo marila za Klaudiju, ženu Seksta Cezara, nije otišla da od nje potraži savet. Da je Julijin sin imao pedagoga, sigurno bi se njoj obratila, ali Mladi Marije, jedinac, išao je u školu da bi navikao na društvo svojih vršnjaka. Aurelija je isto smerala za Mladog Cezara, kada za to bude došlo vreme; sada je, međutim, shvatila da škola ne dolazi u obzir. Njen sin bi naizmenično bio svačiji idol i svačija žrtva, a ni jedno ni drugo mu ne bi koristilo. I tako je Aurelija otišla svojoj majci Rutiliji i majčinom jedinom bratu, Publiju Rutiliju Rutu. Ujak Publije joj je mnogo puta pomogao, čak i kada je sklapala brak; jer upravo je on, kada je spisak udvarača postao opasno dugačak i pun uzvišenih imena, savetovao njene roditelje daje" puste da sama odabere muža. Tako če, objasnio je, samo Aurelija biti kriva ako odabere pogrešnog supruga, i možda če se izbeči neprijateljstvo prema njenoj mlađoj brači. Decu je poslala gore na jevrejski sprat, njihovo omiljeno utočište u bučnom i pretrpanom domu, a sama otišla u nosiljci u očuhovu kuču, u pratnji svoje galske sluškinje iz plemena Arverna, Kardikse. Podrazumevalo se da če je Lucije Dekumije i neki njegovi sledbenici sačekati kada izađe iz Kotine kuče na Palatinu; tada če več pasti mrak, i suburski grabljivci če se šunjati ulicama. Aurelija je tako uspešno prikrila čudesnu nadarenost svog sina da joj je bilo teško da ubedi Kotu, Rutiliju i Publija Rutilija Ruta da je njenom malom sinu, koji još nije napunio ni dve godine, neophodan pedagog. Ipak, nakon mnogih strpljivih odgovora na silna pitanja puna neverice, rođaci su joj poverovali. „Ја ne znam nikoga prikladnog", rekao je Kota, razbarušivši proređenu kosu. „Tvoja polubrača Gaj i Marko sada su u rukama retora, a mladi Lucije ide u školu. Mislim da bi najbolje bilo otiči kod nekog prodavca vrhunskih robova pedagoga Mamilija Malka ili Duronija Postuma.

Međutim, ti hočeš samo slobodnog čoveka, tako da ne znam šta da ti kažem." „Ujka Publije, samo sediš i čutiš", reče Aurelija. „Tako je!", viknu nedužno taj izuzetni čovek. „Znači li to da nekoga znaš?" „Možda. Ali prvo hoču da vidim Mladog Cezara, i to pod okolnostima u kojima ču sam moči da steknem sud. Sestričino, držala si ga u velikoj tami, ne shvatam zašto." „On je pravi mali slatkiš", reče Rutilija razneženo. „On je problem", dodade njegova majka bez imalo lažne nežnosti. „Ра, ja mislim da je krajnje vreme da svi odemo i lično vidimo Mladog Cezara", reče Kota, koji se u poslednje vreme pomalo ugojio i zbog toga teško disao. Međutim, Aurelija je nesrečno isturila ruke, prelečuči pogledom njihova lica s tako bolnim i nevoljnim izrazom da su svi zastali, zaprepaščeni. Poznavali su je od rođenja, i nikada je nisu videli suočenu s nekom za nju nepremostivom preprekom. „О, molim vas!", zavapila je. „Ne! Zar ne shvatate? Predlažete upravo ono što ne smem da dozvolim! Moj sin ne srne da smatra sebe nimalo posebnim! A to če se sigurno desiti ako ga troje ljudi škole pitanjima i stanu da se oduševljavaju njegovim odgovorima! i ispunjavaju ga lažnim idejama o nekakvoj važnosti!" Rutilijine obraze obli rumenilo. „Draga moja devojko, on je moj unuk!", procedi kroz stegnute usne. „Da, mama, znam, i ti češ ga videti, i pitati šta god želiš ali ne još! Ne kao deo gomile! On je tako pametan! Zna odgovore na pitanja koja njegovi vršnjaci još i ne postavljaju! Pusti da prvo ujka Publije dođe sam, molim te!" Kota gurnu svoju ženu. „Ideja je dobra, Aurelija", reče on srdačno. „Na kraju krajeva, uskoro če mu biti drugi rođendan negde na pola Kvinktila, zar ne? Aurelija može da nas pozove na rođendansku zabavu, Rutilija, i onda čemo moči sami da ga vidimo, a da mali ne pomisli kako imamo neke posebne razloge za posetu." Progutavši bes, Rutilija klimnu glavom. „Kako želiš, Marko Aurelije. Da li ti je to prihvatljivo, kčeri?" „Jeste", reče Aurelija jednostavno. Naravno da je Publije Rutilije Ruf podlegao šarmu Mladog Cezara, i da mu se on učinio divnim, i da nije mogao da sačeka da njegovoj majci to i kaže. „Ne znam da li mi se iko toliko dopao još od onda kada si ti odbila sve robinje što su ti ih roditelji izabrali i došla kuči s Kardiksom", rekao je uz osmeh. „Tada sam shvatio da si neprocenjiv biser. A sada vidim da je moj biser proizveo o, ne mesečev zrak, već parče samog sunca." „Prestani sa lirikom, ujka Publije! Nisam te zbog toga zvala da ga vidiš", rekla je majka napeto. Međutim, Publije Rutilije Ruf je presudnim smatrao da ona shvati, pa je s njom seo na klupu u dvorištu na dnu svetlarnika u sredini insule. Bilo je to ljupko mesto, jer je jedan drugi stanar u prizemlju, vitez Gaj Matije, imao skoro savršen dar za baštovanstvo. Aurelija je svetlamik zvala svojim visećim vrtovima Vavilona; biljke su visile s balkona svakog sprata, a puzavice su tokom godina prekrile sve zidove. Bilo je leto, i bašta je odisala mirisom ruža, šeboja i ljubičica, a cveće je cvetalo u svim nijansama plave, ružičaste i ljubičaste, bojama odabranim za tu godinu. „Draga moja mala sestričino", rekao je Publije Rutilije Ruf veoma ozbiljno, obema rukama uhvativši njenu šaku i nateravši je da ga pogleda u oči, „moraš pokušati da vidiš ono što ja vidim. Rim više nije mlad, mada pod tim ne podrazumevam ni da je sasvim zanemoćao. Samo

pomisli... dve stotine i četrdeset i četiri godine kraljeva, a onda četiri stotine i jedanaest godina republike. Rim sada postoji već šest stotina pedeset i pet godina, i raste sve snažniji. Ali koliko starih porodica još rađa konzule, Aurelija? Korneliji. Serviliji. Valeriji. Postumiji. Klaudiji. Emiliji. Sulpiciji. Juliji nisu imali konzula evo već skoro četiri stotine godina mada mislim da će u sledećem pokolenju nekoliko Julija biti u kurulskim stolicama. Sergiji su toliko siromašni da novac moraju da zarađuju gajeći ostrige. A Pinariji su toliko bedni da baš ništa ne mogu da urade da bi se obogatili. Među plebejskim plemstvom nešto je bolje nego među patricijima. Ali mi se ipak čini da će Rim na kraju, ako se ne budemo pripazili, pripasti Novim ljudima ljudima bez predaka, ljudima koji nisu povezani s njegovim začecima, kojima je svejedno kakvo će mesto Rim postati. " Stisak na njenoj ruci popusti. „Aurelija, tvoj sin je od najstarije i najvrlije loze. Među patricijskim porodicama koje još opstaju, samo se Fabiji mogu meriti s Julijima, a Fabiji već tri pokolenja moraju da usvajaju sinove da bi zauzeli kurulsku stolicu. Pravi Fabiji su toliko čudni da moraju da ih kriju. U Mladom Cezaru imamo pripadnika starih patricija sa svom snagom i pameću Novog čoveka. On je nada za Rim, a ja sam bio izgubio veru da ću takvu nadu ikada videti. Jer ja verujem da Rimom moraju da vladaju čistokrvni ljudi, ukoliko se želi da on postane još veći. Nikada to nisam mogao da kažem Gaju Mariju koga volim, ali koga i žalim. Tokom svoje čudesne karijere, Gaj Marije je Rimu naneo više štete nego desetina germanskih invazija. Zakoni koje je ukinuo, običaji koje je uništio, presedani koje je ustanovio braća Grah su bar poticali iz starog plemstva, i napali su ono što im se učinilo manama Rima, poštujući bar prividno mos maiorum, nepisana pravila naših predaka. A Gaj Marije je potkopao mos maiorum i ostavio Rim na milost i nemilost raznoraznim vukovima, stvorenjima bez ikakve veze s dobrom vučicom koja je dojila Romula i Rema." Tako čarobne i neobične, njene krupne svetle oči usredsredile su se na lice Publija Rutilija Ruta gotovo bolno, i ona nije primećivala koliko je snažno steže za ruke. Jer, napokon joj je neko nudio nešto opipljivo, neko je hteo da bude vodič u zemlji senki kroz koju je koračala s Mladim Cezarom. „Moraš da ceniš značaj Mladog Cezara, i uradiš sve što je u tvojoj moći da ga čvrsto usmeriš ka samom vrhu. Moraš ga ispuniti željom da ostvari ono što samo on može da očuva mos maiorum i obnovi snagu starih dana, stare krvi." „Razumem, ujka Publije", reče Aurelija ozbiljno. „Dobro!" On ustade i povuče je sa sobom. „Sutra ću ti poslati jednog čoveka, u treći sat dana. Neka dečko bude tu." I tako je dečak Gaj Julije Cezar Mlađi došao pod starateljstvo izvesnog Marka Antonija Gnifa. Bio je to Gal iz Nemausa, a deda mu je pripadao plemenu Saluvija i skidao je s velikim zadovoljstvom glave u beskonačnim napadima na helenizovani narod obalske Prekoalpske Galije, sve dok njega i njegovog malog sina nije zarobila jedna odlučna družina Masiljana. Prodat u ropstvo, deda je brzo umro, dok je sin bio dovoljno mlad da preživi preobražaj od varvarskog lovca na glave u domaćeg slugu u jednoj grčkoj kući. Ispostavilo se da je pametan momak, a bio je još dovoljno mlad da se oženi i podigne porodicu pošto je uspeo da uštedi novac za otkup slobode. Izabranica mu je bila masiljanska Grkinja skromnog porekla, i njena porodica ga je prihvatila, bez obzira na njegov divovski stas i svetloriđu kosu. Tako je njegov sin Gnifo odrastao u slobodnoj porodici i uskoro pokazao od oca nasleđenu sklonost ka knjigama. Kada je Gnej Domicije Ahenobarb stvorio rimsku provinciju uz obalu Prekoalpske Galije koju je zapljuskivalo Srednje more, sa sobom je poveo Marka Antonija, kao jednog od viših legata, i taj Marko Antonije je koristio usluge Gnifovog oca kao prevodioca i pisara. A kada je rat

protiv Arverna uspešno okončan, Marko Antonije je obezbedio Gnifovom ocu rimsko građanstvo, kao nemali izraz svoje zahvalnosti; Antoniji su oduvek bili poznati po velikodušnosti. Budući da je bio slobodnjak kada ga je Marko Antonije zaposlio, Gnifov otac je mogao da bude primljen u Antonijevo ruralno pleme. Dečak Gnifo je od malih nogu pokazao želju da podučava, a zanimao se i za geografiju, filozofiju, matematiku, astronomiju i mehaniku. Zato ga je otac, nakon što je obukao mušku togu, lađom poslao u Aleksandriju, intelektualno središte sveta. Tu je u samoći biblioteke muzeja učio pod nadzorom samog Bibliotekara, Diokla. Međutim, najslavniji dani biblioteke bili su prošlost, a bibliotekari se nisu mogli meriti s Eratostenom; i tako, kada je Marko Antonije Gnif napunio dvadeset i šest, odlučio je da se preseli u Rim i tamo se bavi podučavanjem. U početku je kao grammaticus učio mladiće retorici; onda je, pomalo iscrpljen prenemaganjem neodraslih rimskih plemića, otvorio školu za mlađe dečake. Ona je od samog početka bila veoma uspešna i uskoro je bez srama mogao da naplaćuje najviše tarife. Nije morao da brine o stanarini za dve velike učionice na tihom šestom spratu insule smeštene daleko od prenaseljene prljavštine Subure; mogao je sebi da dozvoli i četiri sobe na spratu iznad, u istoj zgradi na Palatinu, za svoj stan i smeštaj četiri skupa roba, od kojih su se dvojica starala o domaćinstvu, a dvojica pomagala u učionicama. Kada ga je posetio Publije Rutilije Ruf, on se nasmejao, uveravajući svog posetioca da nema nameru da odustane od svog unosnog malog posla da bi se starao o nekom detencetu. Rutilije Ruf mu je onda ponudio pravovaljan ugovor, koji je obuhvatao luksuzan stan u još boljoj insuli na Palatinu i više novca nego što je njegova škola donosila. Marko Antonije Gnif se ipak nasmejao i odbio. „Bar dođi da vidiš dete", rekao je Rutilije Ruf. „Kada ti neko maše pred nosom ovakvim mamcem, morao bi da budeš budala pa da odbiješ da ga bar vidiš." Pošto je upoznao Mladog Cezara, učitelj se predomislio. „Ne zbog toga ko je on", rekao je Publiju Rutiliju Rutu, „čak ni zbog njegove čudesne pameti. Posvetiču se Mladom Cezaru zato što mi se strašno sviđa i zato što se bojim za njegovu budućnost." „То nesrećno dete!", rekla je Aurelija Luciju Korneliju Suli kada ju je posetio krajem septembra. „Svi članovi porodice su skupili novac da mu nađu sjajnog pedagoga, i šta se desilo? Pedagog je naseo na njegov šarm!" „Hm", reče Sula, koji nijetlošao da bi slušao žalopojke o Aurelijinoj deci. Deca su mu bila dosadna, ma koliko pametna ili ljupka bila; to što mu njegova vlastita deca nisu bila dosadna, oduvek ga je čudilo. Ne, došao je da kaže Aureliji da odlazi. „Znači, i ti me napuštaš", reče ona, ponudivši ga grožđem iz svoje bašte. „I to uskoro, bojim se. Tit Didije hoče da preveze vojsku u Španiju morem, a to je najbolje učiniti u ranu zimu. Međutim, ja idem pre njih, da pripremim teren za njihov dolazak." „Rim ti je dojadio?" „А tebi ne bi, da si u mojoj koži?" „О, bi." Sula stade nemirno da se šetka, besno stegnutih pesnica. „Nikada ništa neču postići, Aurelija!" Ali to je samo izazvalo smeh. „Ма kakvi! Ako se za nekoga nekada moglo reći da je Oktobarski konj, onda si to ti, Lucije Kornelije. Jednog dana ćeš postići sve, samo čekaj i videćeš." „Nadam se da neće biti baš tako", odgovorio je, takođe se smejući. „Voleo bih da zadržim glavu na ramenima a sirotom Oktobarskom konju to nikada ne polazi za rukom! Zašto, pitam

se? Nevolja sa svim tim drevnim ritualima jeste u tome što su toliko stari da više i ne razumemo jezik na kojem recitujemo molitve, a kamoli zašto uprežemo po dva ratna konja u kočije za trke i onda žrtvujemo desnu životinju pobedničkog para. A tek borba oko njegove glave...!" Svetio je bilo toliko snažno da su mu se ženice sasvim skupile, pa je ličio na slepog proroka; pogledao ju je očima punim proročkog bola ne bola prošlosti ili sadašnjosti, več bola ophrvanog spoznajom o budućnosti. A onda je uzviknuo: „Aurelija, Aurelija! Zašto ja nikada ne mogu da budem srečan?" Srce joj se steglo i zarila je nokte u dlanove. „Ne znam, Lucije Kornelije." „Ne znam ni ja." Kako je samo užasno ponuditi mu zdravorazumski odgovor, ali šta je drugo mogla da uradi? „Mislim da moraš nečim da se zaposliš." Suvo joj je odgovorio. „О, sasvim sigurno! Kada sam zaposlen, nemam vremena da razmišljam." „Onda nađi neki posao", rekla je pomalo promuklo, a onda dodala: ,,U životu mora da postoji još nešto osim toga." Sedeli su u primačoj sobi pored niskog baštenskog zida, na suprotnim stranama stola, a između njih je u zdeli bilo grožđe, sočno i ljubičasto. Učutavši, nastavila je da ga gleda, mada je on skrenuo pogled. Kako je samo privlačan!, pomislila je, osetivši iznenadni ubod ličnog jada, koji je obično držala potisnut duboko u podsvesti. Ima usta kao moj muž, prelepa. Prelepa. Prelepa... Sulin pogled se diže i zari se pravo u njen; Aurelijine obraze obli žestoko rumenilo. Lice mu se izmenilo, bilo je teško tačno opisati kako nekako se činilo da je postao više on. Ruka mu je poletela k njoj, iznenadan i zanosan osmeh ozario mu je lice. „Aurelija..." Položila je šaku na njegovu, zadržala dah, osetila vrtoglavicu. „Šta, Lucije Kornelije?" uspela je da upita. „Prevari muža sa mnom!" Usta su joj se odjednom osušila, osečala je kako mora da proguta ili izgubi svest, pa ipak nije mogla; njegovi prsti oko njenih bili su nalik na poslednje niti života koji nestaje, nije mogla da ih pusti a da preživi. Posle joj nije bilo jasno kako je obišao oko stola, samo mu se zagledala u lice tako blizu svome, sjaj njegovih usana, slojeve u njegovim očima kao u dubinama uglačanog mermera. Opčinjena, gledala je kako mu se pod kožom desne ruke kreču mišiči, i shvatila da više vibrira nego što drhti, slaba kao, izgubljena kao... Sklopila je oči i čekala, i osetivši njegove usne na svojima, poljubila ga je kao da čitavu predugu večnost gladuje za ljubavlju, preplavljena osečanjima za koja nije ni bila svesna da postoje, ošamučena, užasnuta, ushićena, sagorela. Sledećeg trena, između njih se nalazila čitava prostorija, Aurelija se leđima pribijala uz živopisno obojen zid, kao da pokušava da se u njega pretopi, dok je Sula kraj stola teško dahtao, a sunce budilo oganj njegove kose. „Ne ne mogu.", rekla je tiho, ali je to ipak bio vrisak. „Neka onda nikada ne nađeš spokoja!" Uprkos silnom besu, odlučio je da ne učini ništa što če joj delovati smešno, savršenim pokretima je podigao togu s poda; a onda, dok mu je svaki korak govorio da se više nikada neče vratiti, izašao odatle, kao da je on pobednik na bojnom polju. Ali nije mogao sebe tako da zavarava poraz ga je previše razbesneo. Sula je kuči otišao tako narogušen da su mu se ljudi na ulici žurno sklanjali s puta. Kako se samo usudila! Kako je smela da sedi s takvom golom gladi u očima, da ga privuče poljupcem takvim poljupcem! a da

mu onda kaže da ne može. Kao da to nije želela više od njega. Trebalo je da je ubije, da joj slomi tanki vrat, da vidi kako joj lice otiče od nekog otrova, da gleda kako se te purpurne oči iskolačuju dok mu se prsti stežu oko njenog grla. Ubij je, ubij je, ubij je, govorilo je srce koje je čuo u ušima, govorila je krv koja je nadimala vene na slepoočnicama. Ubij je, ubij je, ubij je! A dobar deo tog divovskog besa poticao je od spoznaje da je ne može ubiti, kao što nije mogao da ubije Julilu, da ubije Eliju, da ubije Metelu Dalmatinsku. Zašto? Po čemu su se te žene razlikovale od Klitumne i Nikopole? Kada su ga ugledali kako uleče u atrijum, sluge su se razbežale, žena mu se čutke povukla u svoju sobu, a kuča kao da se smanjila, takva je tišina zavladala. U radnoj sobi je otišao pravo do malog drvenog hrama s voštanom maskom svog pretka koji je bio flamen Dialis, i grubo otvorio fioku skrivenu u njegovom savršenom stepeništu. Prsti su mu se odmah sklopili oko jedne bočice, a kada ju je izvadio, ležala mu je na dlanu, bistra tečnost u zelenom staklu. Gledao ju je, ne skrečuči pogled. Nije znao koliko je dugo gledao taj predmet u svojoj ruci, niti je njegov um posetila i jedna jedina misao; bio je ispunjen samo gnevom. Ili je to bio bol? Ili tuga? Ili samo čudovišna usamljenost? Iz vatre je kroz to plotu propao do hladnoće, i napokon do leda. Tek je tada uspeo da se suoči sa svojom užasnom manom, činjenicom da on, ljubitelj ubistva kao utehe i kao nužnosti, nije mogao da izvede jedno takvo delo nad ženom iz sopstvenog staleža. Kada su Julila i Elija bile u pitanju, imao je bar zadovoljstvo da prisustvuje njihovom očiglednom jadu, kojem je sam bio uzrok, a imao je i zadovoljstvo što je izazvao Julilinu smrt; jer, da nije videla njegov ponovni susret s Metrobijem, ona bi i dalje nastavila da loče vino i žalobno ga gleda svojim velikim praznim žutim očima u nemom, večitom prekoru. Aurelijina reakcija, međutim, neće trajati duže od njegovog prisustva u kući; čim je izašao, znao je, ona je pokupila krhotine svoje trenutne nepažnje i zakopala se u poslu. Sutra će ga već potpuno zaboraviti. Takva je Aurelija. Neka crkne! Neka je crvi izjedu! Krmača pogana! Usred tih jalovih, prastarih kletvi, sabrao se i iskezio u izvitoperenoj travestiji osmeha. Tu nema utehe. Smešno, suludo. Bogovi ne primećuju ljudske nesreće i želje, a on nije bio od onih koji bi na neki strašan i tajanstven način mogli da pretoče destruktivne misli u smrtnu želju, pa da ona urodi plodom. Aurelija je još živela u njemu i morao je da je progna pre nego što ode u Španiju, ako želi da svu snagu posveti unapređenju karijere. Potrebna mu je zamena za ekstazu koju bi doživeo da je srušio zidine Aurelijine tvrđave. Činjenica da pre onog izdajničkog pogleda na njenom licu nije ni imao želju da je zavede bila je nebitna poriv je bio tako jak, toliko ga je snažno prožeo da nije mogao da ga se otarasi. Rim, naravno. Kada jednom ode u Španiju, sve će to nestati. Ako sada bude mogao da nađe nekakvo zadovoljstvo. Na pohodima nikada nije patio od tih jezivih frustracija, možda zato što je bio prezaposlen, možda zato što je smrt bila svuda oko njega, možda zato što je mogao sebi da govori kako napreduje. Ali u Rimu a sada je u Rimu bio već skoro tri godine postepeno je dolazio do stanja osujećene dosade koja se u prošlosti razvejavala samo nakon pravog ili metaforičkog ubistva. Ledeno hladan, potonuo je u sanjarije; lica su dolazila i prolazila, žrtve i oni za koje je želeo da budu žrtve. Julila. Elija. Metela Dalmatinska. Lucije Gavije Stik. Klitumna. Nikopola. Katul Cezar kako bi lepo bilo zbrisab taj izraz prezrive kamile jednom zauvek! Skaur. Metel Numidski Prase. Prase... Sula se lagano pridigao, lagano zatvorio tajnu fioku. Ali je bočicu zadržao u ruci. Vodeni sat je govorio da je polovina dana. Šest sati je prošlo, još šest je preostalo. Kap kap, kap kap. Sasvim dovoljno vremena da poseti Kvinta Cecilija Metela Numidskog Prase. Nakon povratka iz izgnanstva, Metel Numidski je shvatio da je postao legenda. Još ni

blizu dovoljno star za grob, govorio je sebi ushićeno, a ipak je bio tu, već je postao deo forumskih predanja. Prepričavali su priče o njegovoj homerovskoj karijeri cenzora, neustrašivom obračunu s Lucijem Ekvitijem, dobijenim batinama, hrabrosti koju je iskazao kada se vratio po još; i pričali kako je obšao u izgnanstvo dok je njegov sin mucavac pre-pre-pre-prebrojavao onu beskonačnu planinu denarija; sunce je zalazilo nad Kurijom Hostilijom, a Gaj Marije je čekao da sprovede zakletve o vernosti Saturninovom drugom zemljišnom zakonu. Da, pomisli Metel Numidski kad je i poslednji klijent tog dana otpušten, otići ću u istoriju kao najveći čovek jedne velike porodice, kvintesencijalni Kvint iz roda Cecilija Metela. I naduo se od ponosa, srećan što je ponovo kod kuće, zadovoljan dobrodošlicom, prožet ogromnim samozadovoljstvom. Da, rat protiv Gaja Marija trajao je dugo. Ali je sada okončan. On je pobedio, a Gaj Marije je izgubio. Nikada više Rim neće trpeti da ga neki Gaj Marije ponižava. Kuće upravitelj mu zagreba po vratima radne sobe. „Da?", upita Metel Numidski. „Lucije Kornelije Sula želi da te vidi, domine. Kada Sula uđe, Metel Numidski je već stajao na pola prostorije, ruku ispruženih u znak dobrodošlice. „Dragi moj Lucije Kornelije, pravo mi je zadovoljstvo što te vidim", reče on, zračeći srdačnošću. „Da, bilo je krajnje vreme da lično dođem i izrazim poštovanje", reče Sula, sedajući u klijentsku stolicu sa izrazom prilično šarmantne pokunjenosti na licu. „Malo vina?" „Hvala." Stojeći kraj komode s peharima i dva vrča vrlo dobrog aleksandrijskog vina, Metel Numidski se okrenu Suli, dignute obrve, pomalo ljubopitljivog izraza lica. „Da li je ovo prilika koja zavređuje kijansko, nerazblaženo vodom?" upita on. Sula se osmehnu da pokaže kako počinje da se opušta. „Razblaživanje kijanskogje zločin", reče. Njegov domaćin se nije pokrenuo. „То je odgovor jednog političara, Lucije Kornelije. Nisam mislio da pripadaš tom soju." „Kvinte Cecilije, ne stavljaj vodu u vino!", viknu Sula. „Došao sam u nadi da možemo postati dobri prijatelji", dodade iskrenim glasom. ,,U tom slučaju, Lucije Kornelije, pićemo kijansko bez vode." Metel Numidski se vrabo s dva pehara; jedan je stavio na Sulinu stranu stola, drugi na sopstvenu, a onda je seo i podigao čašu. „Nazdravljam našem prijateljstvu", reče. „I ja." Sula otpi gutljaj vina, namršti se i pogleda Metela Numidskog pravo u oči. „Kvinte Cecilije, idem da budem visoki legat Tita Diđija u Bližoj Španiji. Ne znam koliko ću dugo biti odsutan, ali sada izgleda da će to potrajati bar nekoliko godina. Kada se vratim, nameravam da se kandidujem za pretora." Nakašlja se, pa otpi još malo vina. „Znaš li pravi razlog zašto prošle godine nisam izabran za pretora?" Osmeh zaigra u uglovima usana Metela Numidskog, preslab da bi Sula rastumačio je li ironičan, zloban, ili jednostavno iskren. „Da, Lucije Kornelije, znam." „I šta misliš?" „Mislim da si veoma razljutio mog dragog prijatelja Marka Emilija Skaura, povodom njegove žene." „Ah! Znači, razlog nije u mojoj povezanosti s Gajem Marijem!" „Lucije Kornelije, tako razborit čovek poput Marka Emilija ne bi ugušio tvoju političku

karijeru zbog vojne veze s Gajem Marijem. Mada nisam bio ovde da se u to lično uverim, održavao sam dovoljno veza s Rimom i znam kako u poslednje vreme nisi preterano blizak s Gajem Marijem", reče Metel Numidski uglađeno. „Pošto više niste pašenozi, to mi je sasvim shvatljivo." Uzdahnu. „Međutim, žalosno je što si odmah nakon što si se udaljio od Gaja Marija gotovo izazvao razvod u kući Marka Emilija Skaura." „Nisam uradio ništa nečasno, Kvinte Cecilije", reče Sula ukočeno, trudeći se da ne pokaže gnev zato što mu se sagovomik obraća s visine, ali svakog trena sve ubeđeniji da taj umišljeni mediokritet treba da umre. „Znam da nisi uradio ništa nečasno." Metel Numidski dovrši vino. „Kako je samo tužno što, kada dođe do žena pogotovo supruga čak i najstariji i najmudriji pogube glave." Kada se njegov domaćin pomerio, Sula hitro ustade, uze oba pehara sa stola i ode do komode da ih ponovo napuni. „Та gospa je tvoja bratanica, Kvinte Cecilije", reče Sula okrenutih leđa, dok mu je širina toge zaklanjala sto. „Samo zato znam čitavu priču." Pošto je dao jedan pehar Metelu Numidskom, Sula ponovo sede. „Da li ti, pošto si gospin stric i veoma dobar prijatelj Marka Emilija smatraš da se prema meni postupilo pravedno?" Sleganje ramenima, gutljaj vina, mrštenje. „Da si neki glodar, Lucije Kornelije, ne bi sada ovde sedeo. Ali tvoje ime je veoma staro i vrlo, ti si patricijski Kornelije i izuzetno sposoban čovek." Ponovo se namršbo i otpio još vina. „Da sam bio u Rimu kada se moja bratanica zagledala u tebe, naravno da bih podržao svog prijatelja Marka Emilija u svemu što je radio da ispravi situaciju. Čujem da je zatražio da odeš iz Rima i da si ga ti odbio. To nije bilo mudro!" Sula se neveselo nasmeja. „Pretpostavljam da nisam očekivao da će se Marko Emilije poneti manje časno od mene." „О, koliko bi samo bio bolji čovek da si u mladosti proveo nekoliko godina u Forumu!" viknu Metel Numidski. „Tebi nedostaje takta, Lucije Kornelije." „Bojim se da si u pravu", reče Sula, shvatajući da igra do sada najtežu ulogu u životu. „Ali čovek ne može da se vrati unazad, a ja moram da idem napreci." „Bliža Španija s Titom Didijem je sasvim sigurno korak napred." Sula ponovo ustade, nasu dva pehara vina. „Moram da steknem bar jednog dobrog prijatelja u Rimu pre nego što odem", reče, ,,i želeo bih najiskrenije kažem da to budeš ti. Bez obzira na tvoju bratanicu. Bez obzira na tvoje bliske veze s Markom Emilijem Skaurom Princepsom Senata. Ja sam iz kuće Kornelija, što znači da ne mogu da ti se ponudim kao klijent. Samo kao prijatelj. Šta kažeš?" „Kažem ostani na večeri, Lucije Kornelije." I tako je Lucije Kornelije ostao na večeri, koja je, ispostavilo se, bila sasvim prijatna i intimna, pošto je Metel Numidski prvobitno nameravao da tog dana večera sam .jer mu je pomalo dojadilo da igra ulogu novopečene legende Foruma. Razgovarali su o neumornoj borbi njegovog sina da okonča očevo izgnanstvo na Rodosu. „Nijedan čovek nije blagosiljan boljim sinom", reče povratnik iz izgnanstva, osećajući dejstvo vina, pošto je počeo da ga pije pre večere, a popio je prilično. Sulin osmeh je bio oličenje šarma. „То ne mogu da osporim, Kvinte Cecilije. Zapravo, tvoj sinje dobar prijatelj mome. Moj mali je još dete. Međutim, slepe očinske predrasude mi govore da će ga biti teško nadmašiti." „On je Lucije, kao i ti?" Sula zatrepta, iznenađen. „Naravno." „Baš čudno", reče Metel Numidski, veoma pažljivo izgovorivši te dve reči. „Zar nije

Publije prvo ime za najstarijeg u tvom ogranku Kornelija?" „Pošto mije otac mrtav, Kvinte Cecilije, ne mogu da ga pitam. Za života nije bio dovoljno često trezan da bih ga pitao o porodičnim običajima." „Svejedno." Metel Numidski se zamisli na tren, pa reče: „Kad smo već kod imena, pretpostavljam da znaš kako me je onaj... onaj Italik uvek zvao Prase?" „Čuo sam Gaja Marija kako upotrebljava taj nadimak, Kvinte Cecilije", reče Sula ozbiljno i nagnu se napred da ispuni oba prelepa staklena pehara iz jednako lepog staklenog vrča; kakva sreća da je Prase ljubitelj stakla! „Odvratno!" reče Metel Numidski, zaplićući jezikom. „Krajnje odvratno", složi se Sula, osećajući kako ga prožima osećaj izuzetnog zadovoljstva. Prase, Prase. „Bilo mi je potrebno mnogo vremena da prevaziđem taj nadimak" „То me ne čudi, Kvinte Cecilije", reče Sula nevino. „Dečji žargon! Nije čak mogao ni pošteno da mi nađene nadimak cunnus, taj... taj Italik." Iznenada se Metel Numidski grčevito ispravi, s jednom rukom na čelu, teško dišuči. „О, vrti mi se! Kao... ne mogu... da... dišem!" „Diši duboko, Kvinte Cecilije." Metel Numidski pokuša da ga posluša, a onda prodahta: „Loše... mi... je!" Sula kliznu ka kraju svoje sofe, gde su mu bile cipele. „Da ti donesem lavor?" „Sluge! Zovi... sluge!" Ruke mu poleteše do grudi i on pade unazad. „Moja... pluča!" Sula se nagnu preko stola. „Siguran si da su pluča, Kvinte Cecilije?" Metel Numidski se uvijao, poluoslonjen, jednom rukom još stežući grudi, drugom, prstiju zgrčenih poput kandži, tražeći Sulu preko sofe. „Tako se... vrti! Ne mogu... dišem! Pluća!" Sula zagrme: „Pomoć! Brzo, pomoć!" Robovi smesta ispuniše odaju; on staloženo posla nekolicinu po doktore, a ostale da pridignu Metela Numidskog na duguljaste jastuke, pošto nije mogao da legne. „Brzo će, Kvinte Cecilije", reče on blago kada sede na ivicu sofe i gurnu sto u stranu obuvenim stopalom; oba pehara padoše na pod zajedno s vinom i vrčevima za vodu i razbiše se u paramparčad. „Hajde", reče on izobličenom, zajapurenom, užasnutom Metelu Numidskom, „uzmi me za ruku." Zatim se obrati jednom zaprepaštenom slugi koji je stajao u blizini: „Počisti ovaj nered, brže. Neću da se neko poseče." Nastavio je da drži ruku Metela Numidskog dok je rob čistio krhotine s poda i kupio tečnost, uglavnom vodu; i još je držao ruku Metela Numidskog kada su sobu ispunili novi ljudi, doktori i njihovi pomoćnici; a kada je stigao Metel Pije Prasence, Metel Numidski više nije hteo da pusti Sulinu ruku čak ni da bi je pružio svom neumornom i voljenom sinu. I tako, dok je Sula držao ruku Metela Numidskog, a Prasence neutešno plakao, doktori su se dali na posao. „Napitak od medovine s miloduhom i mrvljenim korenom kapre", reče Apolodor sa Sicilije, i dalje najugledniji doktor na Palatinu. „Mislim da treba i da mu pustimo krv. Praksi se, skalpel, molim te." Ali Metel Numidski je imao previše poteškoća s disanjem da bi progutao medom zaslađeni napitak; kada su mu otvorili venu, pokuljala je blistavocrvena krv. „То je vena, siguran sam da je vena!" reče Apolodor Sikul sebi. Onda se obrati drugim lekarima: „Kako je samo krv crvena!" „Tako nam se otima, Apolodore, nije ni čudo da je krv svetla", reče Publije Sulpicije Solon, atinski Grk. „Predlažem melem za grudi." „Da, moramo da stavimo melem na grudi", reče Apolodor sa Sicilije, ozbiljnog izraza lica

i zapovednički pucnu prstima glavnom pomoćniku. „Praksise, barbatum melem!" Metel Numidski je ipak i dalje s mukom disao, udarao grudi slobodnom rukom, zamagljenim očima gledao sina i odbijao da legne, grčevito stežući Sulinu ruku. „Nije modar u licu", reče Apolodor Sikul svojim ukočenim grčkim Metelu Piju i Suli, „а to nikako ne shvatam! Inače, ima sve znake smrtonosnog oboljenja pluća." Pokazao je glavom ka svom pomoćniku koji je gusto razmazivao crnu lepljivu smesu po parčetu vime. „Ovo je najbolji melem, izvlači sve otrove. Strugani stari bakar olovna gleđ stipsa suvi katran suva borova smola svi pomešani u pravim odnosima sa sirćetom i uljem. Vidite, već je gotovo!" I stvarno, balsam je bio spreman. Apolodor sa Sicilije ga je lično naneo na gole grudi, i s hvale vrednim mirom stao da gleda kako barbatum melem deluje. Međutim, on nije mogao da izleči, ništa više od puštanja krvi ili napitka; Metel Numidski je polako napustio život i pustio Sulinu ruku. Svetlocrvenog lica, očiju koje više nisu videle, prešao je iz paralize u komu i umro. Dok je izlazio iz prostorije, Sula je čuo malog sicilijanskog lekara kako strašljivo govori Metelu Piju: „Domine, trebalo bi izvršiti autopsiju", i ožalošćenog Prasenceta kako odgovara: „Šta, pa da ga vi grčke neznalice i iskasapite, nakon što ste ga već ubili? Ne! Moj otac neće na lomaču otići isečen!" Zagledavši se u Sulina leđa, Prasence se probi između doktora i pođe za njim u atrijum. „Lucije Kornelije!" Sula se sporo okrenuo, a lice koje je prikazao Metelu Piju bilo je slika i prilika tuge; suze su mu navrle na oči i ldiznule niz obraze. „Dragi moj Kvinte Pije!", reče on. Prasence je od neverice još bio na nogama, a plač mu je malo oslabio. „Ne mogu da verujem! Otac mije mrtav!" „Tako iznenada", reče Sula, odmahujuči glavom. Izlete mu jecaj. „Tako iznenada! Bilo mu je sasvim dobro, Kvinte Pije! Došao sam da ga pozdravim, a on me je pozvao da ostanem na večeri. Tako smo lepo razgovarali! A onda, kada se večera završila ovo!" „О, zašto, zašto, zašto!" Suze ponovo navreše Prasencetu na oči. „Tek se vratio kuči, nije bio ni toliko star!" Veoma nežno, Sula privuče Metela Pija k sebi, privi njegovu glavu na svoje levo rame, a desnom pogladi Prasencetovu kosu. Ali oči koje su gledale kraj te zagrljene glave odražavale su ispražnjeno zadovoljstvo što sledi nakon nekog velikog i telesnog doživljaja. Šta više u budućnosti može da uradi da bi ponovio tako čudesan doživljaj? Jer, ovog puta se potpuno uneo u nečiji poslednji čas, bio je mnogo više od običnog počinioca, bio je i poslednji pratilac. Na vratima se pojavi kućeupravitelj i zateče sina svog mrtvog gospodara u zagrljaju čoveka koji je sijao kao Apolon. Onda zatrepta, zavrte glavom. Mašta. „Moram da krenem", reče Sula kućeupravitelj u. „Hajde, povedi ga. I pozovi ostatak porodice." Napolju, na Clivus Victoriae, Sula zastade dovoljno dugo da mu se oči priviknu na tamu. Tiho se nasmejavši za sebe, krenu u pravcu hrama Velike majke. Ugledavši rešetkama prekrivenu čeljust odvoda, baci praznu bočicu u tamu. „ Vale, Prase, Prase!", viknu i diže ruke, kao da će zgrabititi mrko nebo. „О, koliko se samo bolje osećam!" „Jupitera mu!", reče Gaj Marije, odloživši Sulino pismo da se zagleda u suprugu. „Prase je mrtav." Tankoćutna rimska gospa, za koju je njen sin mislio da će na mestu umreti ako čuje bilo šta grublje od Ecastor, nije ni trepnula; još od prvih dana svog braka navikla je da Kvinta Cecilija Metela zovu Prase. „Oh, prava šteta", reče ne znajući šta njen muž želi da čuje.

„Prava šteta? Skoro da je previše dobro previše dobro da bi bilo istinito!" Marije opet uze svitak i raširi ga da ga ponovo pročita. Kada je jednom rastumačio sitan i neuredan rukopis, pročitao ga je naglas Juliji, a u glasu mu se jasno osećalo ushićenje.