satrap Titula koju su kraljevi Persije davali svojim upravnicima provincija. Aleksandar Veliki je prihvatio i upotrebljavao taj termin, kao i kasniji arsakidski kraljevi Partije. Oblast kojom je upravljao satrap zvala se satrapija. Satumin Lucije Apulej Saturnin rođen je oko 135. p.n.e., u uglednoj porodici tesno povezanoj s Picenom (sestra mu je bila udata za Picenjana Tita Labijena, njegovog kolegu u poslednjem plebejskom tribunstvu). Izabran za kvestora 104. p.n.e., dobio je posao da nadzire snabdevanje žitom i luku Ostiju. Međutim, smenjen je s tog položaja i izbačen iz Senata kada ga je Marko Emilije Skaur Princeps Senata optužio za prerano povećanje cena žita. Saturnin se nije mirio sa sramotom; 103. p.n.e. uspešno se kandidovao za plebejskog tribuna. U svom prvom mandatu, Saturnin je stupio u savez s Gajem Marijem i doneo zakone koji su Mariju išli u prilog, posebno onaj o dodeli zemlje u Africi Marijevim veteranima iz rata protiv Jugurte. Godine 102. i 101. p.n.e. nije bio na položajima, ali je bio dovoljno nepodnošljiv da izazove cenzora Metela Numidskog da pokuša da ga izbaci iz Senata; posledica toga su bili nemiri u kojima je Metel Numidski teško prebijen. Po drugi put se Saturnin kandidovao za plebejskog tribuna 100. p.n.e., ponovo uspešno, opet u savezu s Marijem. Drugi zemljišni zakon, za naseljavanje Marijevih veterana iz rata protiv Germana na zemlji u Prekoalpskoj Galiji, izazvao je veliki bes u Senatu, ali ga je Saturnin ipak progurao. Senatori su morali da se zakunu da će ga sprovesti; zakleli su se svi osim Metela Numidskog, koji se odlučio da plati visoku globu i ode u izgnanstvo. Od tada, Saturnin sve više sramoti Marija, koji pokušava da se od njega udalji, jer je i njegov ugled doveden u pitanje. Saturnin je tada počeo da zavodi proletere obećavajući žito; vladala je glad, proleteri su bili gladni. Na izborima za plebejske tribune 99. p.n.e. kandidovao se opet, sada neuspešno; njegov nerazdvojni prijatelj Gaj Servilije Glaukija organizovao je ubistvo jednog uspešnog kandidata, i Saturnin je zauzeo pokojnikovo mesto. Podstrekivane do tačke ključanja, mase u Forumu su zapretile vlasti Rima dovoljno da potaknu Marija i Skaura na savezništvo, koje je stvorilo Ultimativnu senatsku odluku. Saturnin i njegovi prijatelji su uhvaćeni nakon što je Marije isključio vodu Kapitolu, gde su se krili. Kada su ih smestili u Senat, grupa mladih plemića ih je kamenovala na smrt crepovima. Nakon toga, svi Saturninovi zakoni su poništeni. Senat Rimljani su verovali da je Romul osnovao Senat tako što mu je dao prvih stotinu članova patricija, ali je ipak verovatnije da je osnovan u vreme manje mitskih rimskih kraljeva. Kada je nastala republika, Senat je zadržan kao najviše savetodavno telo od tri stotine članova, ali je i dalje bio sastavljen isključivo od patricija. Međutim, nakon samo nekoliko godina, i plebejci su počeli da postaju senatori, iako im je trebalo nešto više vremena da počnu da obavljaju i najviše magistrature. Zbog starosti Senata, njegove su moći, prava i dužnosti pravno definisani postepeno i, u najboljem slučaju, samo delimično. Članstvo je bilo doživotno, što je stvorilo uslove da se ubrzo pretvori u oligarhiju; kroz svoju istoriju, njegovi članovi su se uporno borili da očuvaju sopstvenu kako su je videli prirodnu vodeću ulogu u društvu. U vreme republike, članstvo u Senatu su davali (i mogli da ga oduzmu) cenzori. U doba Gaja Marija, postao je običaj da se zahteva imovinski uslov od bar milion sestercija, iako to nikada nije bio pisani zakon; kao i mnogo šta drugo, tako je jednostavno bilo. Samo su senatori imali prava da nose tuniku s latus davus, ili širokom purpurnom prugom; takođe su nosili zatvorene tamnocrvene cipele i prsten (prvobitno gvozdeni, kasnije zlatan). Zasedanja Senata su se odvijala u propisno inaugurisanim mestima, jer se Senat nije uvek okupljao u svom domu, koji se zvao Curia Hostilia. Ceremonije i okupljanje prvog dana u godini održavale su se u Hramu Jupitera Najvećeg i Najboljeg, dok su se zasedanja na kojima se raspravljalo o ratu držala u Beloninom hramu, van svetih granica grada. Zasedanja su trajala sapio od svitanja do sumraka, i nisu mogla da budu zakazana u dane kada se bilo koja skupština okupljala. Među onima koji su mogli da
govore na zasedanjima Senata postojala je rigidna hijerarhija, na čijem je čelu u vreme Gaja Marija bio princeps Senata; patriciji su uvek dolazili pre plebejaca istog statusa. Nisu svi senatori imali prava da govore. Senatorespedarii, ili obični senatori, imali su prava samo da glasaju, a ne i da govore. Ograničenja u dužini i temi govora nije bilo; zato je bila popularna tehnika koja se danas zove skupštinska opstrukcija da čovek govori sve dok se Senat ne raziđe. Zasedanja su trajala samo između svitanja i sumraka, i nisu mogla da se nastave ako je zasedala komicija, iako su mogla da budu zakazana za dane koji su u kalendaru bili određeni za skupštine, ukoliko se nijedna komicija nije okupljala. Ako je tema rasprave bila manje bitna, ili ako je reakcija senatora bila jednoglasna, glasalo se aklamacijom ili dizanjem ruku, ali su se značajne odluke donosile većinom glasova. Senat je bio savetodavno, a ne zakonodavno telo, pa je svoje consulta ili odluke podnosio kao zahteve različitim skupštinama. Ako je tema bila ozbiljna, morao je da postoji kvorum pre nego što bi se pristupilo glasanju, mada ne znamo koliki je kvorum bio možda četvrtina? U svakom slučaju, većina zasedanja nije bila mnogo posećena, pošto nije bilo pravila koja su nalagala da senator mora da im prisustvuje. U nekim oblastima Senat je po tradiciji imao najvišu vlast, bez obzira na to što nije imao pravo da donosi zakone; fiscus\e bio jedna od njih, jer je Senat kontrolisao državnu blagajnu. Tako je bilo i sa spoljnim poslovima i vođenjem rata. Kada su se u društvu dešavati unutrašnji nemiri, Senat je nakon vremena Gaja Graha mogao da se stavi iznad svih drugih državnih organa tako što bi doneo Senatus Consultum de republica defendenda „dekret o krajnjim merama". Drugim recima, „Dekret o krajnjim na mera ma" bio je oruđe kojim je Senat sprečavao postavljanje diktatora, sestercij Najčešći rimski novčić, sestercij je bio jedinica rimskog računovodstva, zato se tako često spominje u latinskim spisima iz doba republike. Ime mu dolazi od semis tertius, što znači dva i po (asa). U latinskim spisima, skraćenica za sestercij je bila HS. Mali srebrni novčić, bio je vredan četvrtinu denarija. sinus Izražena krivina ili prevoj. Reč je imala mnoga različita značenja, ali za potrebe ove knjige mislila sam uglavnom na prevoje toge na mestu gde ona izlazi ispod desne ruke i prebacuje se preko levog ramena bio je to džep Rimljanina odevenog u togu. Skiti Taj narod je verovatno bio germanskog porekla, i govorio je indoevropskim jezikom. Živeli su u azijskim stepama istočno od reke Tanais, i na jugu sve do Kavkaza. Bili su dovoljno društveno organizovani da imaju kraljeve, i bili su čuveni zlatari, skupština (comitia) Bilo koji skup rimskog naroda, sazvan da bi odlučivao o zakonodavnim, izvršnim ili izbornim pitanjima. U doba Marija i Sule postojale su tri prave skupštine Centurijatska, Narodna i Plebejska. Centurijatska skupština je delila ljude u klase, koje su se zasnivale na imovini. Pošto je prvobitno bila vojni skup, svaka klasa se okupljala u centurijama (koje su u Marijevo vreme brojale mnogo više od stotinu ljudi, jer je bilo odlučeno da se broj centurija u svakoj klasi zadrži na određenom nivou). Njen latinski naziv je glasio comitia centuriata, a okupljala se da bi izabrala konzule, pretore i (svakih pet godina) cenzore; takođe se okupljala da bi presuđivala kod optužbi za izdaju. Druge dve skupštine su po svojoj prirodi bile plemenske, a ne ekonomske. Narodna skupština je dozvoljavala da u njenom radu učestvuju i patriciji; na latinskom se zvala comitia populi tributa, i okupljala je trideset i pet plemena na koja su bili podeljeni rimski građani. Narodnu skupštinu je sazivao konzul ili pretor, imala je prava da sastavlja zakone, i bira kurulske edile, kvestore i vojničke tribune. Takođe je mogla i da sudi. Plebejska skupština se na latinskom zvala comitica plebis tributa ili concilium plebis. Patriciji nisu mogli da učestvuju u njenom radu, a sazivao ju je plebejski tribun. Plebejska skupština je imala pravo da donosi zakone (koji su se zvali plebisciti) i da sudi. Birala je plebejske edile i plebejske ' tribune. Ni u jednoj rimskoj skupštini pojedinac nije glasao u svoje ime; u Centurijatskoj skupštini njegov glas je pripadao centuriji njegove klase, a glas centurije je formirala većina u okviru nje; u
plemenskim Narodnim i Plebejskim skupštinama, glas se davao u okviru plemena, a glas plemena se formirao većinom u okviru njega, slobodnjak Čovek koji je rođen slobodan i nikada nije prodat u ropstvo (osim kao nexus ili dužnički rob što je u vreme Marija i Sule bilo veoma retko među rimskim građanima, mada se među italskim saveznicima i dalje često dešavalo), stibium Crni prah na bazi antimona, rastvoriv u vodi, koristio se za bojenje obrva i trepavica i iscrtavanje linija oko očiju, stranka Termin koji savremeni naučnici najčešće upotrebljavaju da bi opisali političke grupacije u republikanskom Rimu. Ni izbliza nisu bile nalik današnjim političkim partijama, jer su bile fleksibilne, a članstvo im se neprekidno menjalo. Rimske stranke se nisu formirale oko određene ideologije, već oko čoveka koji je imao veliki auctoritas i dignitas. Potpuno sam izostavila pojmove „optimati" i „populari" zato što ne želim da stvorim utisak kako su postojale političke partije u današnjem smislu te reči. Subura Najsiromašniji i najgušće naseljeni deo grada Rima. Nalazio se istočno od Foruma, u niziji između Opijanskog grebena na Eskvilinu i Viminala. Njena veoma dugačka glavna ulica imala je tri imena; na početku, gde se nastavljala iz Argileta, zvala se Fauces Suburae, sledeći deo se zvao Subura Major; a poslednji, koji se penjao uz strmi obronak Eskvilina, Clivus Suburanus. Subura Mrnor i Vicus Patrioti su se pružale od Subura Majoru pravcu Viminala. Subura je bila četvrt u kojoj su se nalazile isključivo insule, i imala je samo jednu znamenitost, Turris Mamilia, izgleda nekakav toranj. Stanovnici Subure su bili čuveni po t6me što su govorili mnogo jezika i što su bili veoma nezavisni; mnogi Jevreji su živeli u Suburi, u kojoj se u vreme Marija i Sule nalazila jedina rimska sinagoga. Svetonije tvrdi da je Cezar Diktator živeo u Suburi. talent Ta drevna mera za težinu bila je opisana kao teret koji može da podigne jedan čovek. Zlatne i srebrne poluge, kao i veliki iznosi novca, merili su se talentima, ali taj pojam nije bio ograničen samo na njih. Talent je težio oko dvadeset i pet kilograma. Talent zlata je, naravno, težio isto kao i talent srebra, ali je bio mnogo vredniji. toga Odevni predmet koji su smeli da nose samo slobodni rimski građani. Načinjen od lagane vime, bio je veoma neobičnog oblika (zato „Rimljani" u togama iz holivudskih filmova nikada ne izgledaju kako valja istorijska podloga holivudskih filmova, bar kada je stari Rim u pitanju, prilično je loša). Nakon dugačkih i ingenioznih eksperimenata, dr Lilijen Votson je pronašla savršen oblik i veličinu toge. Toga za čoveka visokog 175 cm, obima struka 89,5 cm bila je oko 4,6 metara široka i 2,25 metara dugačka; po dužini bi se omotavala oko uspravne čovekove ose, a širim delom oko poprečne. Oblik toge, međutim nije bio pravougaon. Izgledao je ovako: Ako toga nije krojena kao na ilustraciji, jednostavno je nemoguće da pada kao kod muškaraca na drevnim statuama. Toga iz perioda republike je bila veoma velika (njena veličina je bitno varirala od vremena rimskih kraljeva do 500. n.e., što je period od hiljadu godina). Na kraju evo jednog zapažanja o togi koje je rezultat mojih vlastitih eksperimenata; definitivno sam dokazala da Rimljanin u togi nije mogao da nosi gače niti ikakav donji veš. Sama toga je potpimo onemogućavala levoj ruci da se bavi bilo čime ispod pojasa, pošto bi to dovelo do pada mnogobrojnih nabora na levoj ruci, i zahtevalo ponovo nameštanje toge. Ali kada je toga propisno nameštena, desna ruka može da je otvori izuzetno lako, digne rub timike i omogući uriniranje iz stojećeg položaja pod uslovom, naravno, da nema donjeg veša koji bi smetao! Spominjem tu zanimljivu činjenicu samo zato što se u nekim savremenim udžbenicima još tvrdi da su Rimljani nosili neku vrstu donjeg veša. Ako su bili obučeni u toge, to nije bilo moguće; moral Rimljana iz vremena republike im nikada ne bi dozvolio da pozovu roba u pomoć kod te veoma intimne aktivnosti, toga alba (ili pura ili virilis) Obična bela toga. Verovatno je bila više kremaste nego sasvim bele boje. toga praetexta Purpurom oivičena toga kurulskog magistrata; takođe su je nosili ljudi koji su nekada bili kurulski magistrati, kao i deca oba pola.
triclinium Trpezarija. U većini trpezarija (koje su, po mogućstvu, bile kvadratnog oblika), tri sofe su postavljane u obliku ćiriličnog slova slova P. Sofa na levoj strani se zvala lectus summus, sofa koja je bila na vrhu lectus medius, a sofa na desnoj strani lectus imus. Sofe su bile dosta široke, možda 1,25 metara ili više, i bar dva puta toliko dugačke, a možda i duže. Jedan kraj sofe je imao uzglavlje; drugi nije. Ispred svake sofe nalazio se uzak sto, nešto niži od sofe, koji se pružao čitavom njenom dužinom. Ljudi su jeli naslonjeni na levi lakat; bili su izuveni i mogli su da pozovu sluge da im operu stopala. Domačin je ležao na levom kraju lectus medius-, na desnom kraju, kod uzglavlja, ležao je počasni gost, i to mesto se zvalo locus consularis. U vreme Gaja Marija, bila je retkost da žene leže s muškarcima, osim ako nisu bile sumnjivog morala. Žene su u večini porodica sedele u središtu slova P, na stolicama s ravnim naslonima. Ulazile su kada bi se donelo prvo jelo, i izlazile čim bi večera bila gotova; pile su isključivo vodu, pošto se smatralo da vino piju samo „nemoralne" žene. LECTUS - MEDIUS trijumf Največi dan za uspešnog rimskog vojnog zapovednika. U vreme Gaja Marija, zapovednika su najpre trupe morale da proglase za imperatora, nakon čega je trebalo da traži od Senata pravo priređivanja trijumfa; samo je Senat imao prava da mu to odobri, i ponekada bi mu ga mada retko neopravdano uskratio. Sam trijumf je bio veličanstvena parada koja je pratila strogo propisan put od Villa Publica na Marsovom polju, kroz posebnu kapiju u Servijevim zidinama zvanu Porta Triumphalis, u Velabrum, Forum Boarium i Circus Maximus, posle čega se spuštala niz Via Triumphalis i skretala na Forum Romanum, u Via Sacra. Završavala se na Kapitolu, u podnožju stepenica hrama Jupitera Najvećeg i Najboljeg. Zapovednik koji je trijumfovao ulazio bi s liktorima u hram i ponudio bogovima svoje lovorike, a potom bi počela trijumfalna gozba. tunika Osnovni odevni predmet gotovo svih drevnih mediteranskih naroda, uključujući i Grke i Rimljane. U Rimu Marija i Sule, bila je četvrtasta, bez nabora sa strane; izrez oko vrata je verovatno bio okrugao, zbog udobnosb, a ne ravna linija paralelna s ramenima. Tunika se oko pojasa vezivala kaišem ili konopcem, i prednji kraj joj je uvek bio duži (za nekih 75 mm) od zadnjeg. Vitezovi su na tunikama nosili tanku prugu, a senatori široku. Verujem da su se te pruge nalazile na desnom ramenu, a ne nasred grudi. Zidna slika iz Pompeja prikazuje čoveka koji na sebi ima toga praetexta i kome se na desnom ramenu vidi široka pruga. varvarin Izvedenica iz grčke reči, sa snažnim prizvukom onomatopeje; kada su prvi put čuli te narode kako govore, Grci su mislili da to zvuči kao „bar-bar", glasanje životinja. Reč „varvarin" upotrebljavala se da opiše rase i narode koji su se smatrali necivilizovanim, koji nisu imali nikakve uzorne ni poželjne kulture. Gali, Germani, Skiti, Sarmaćani i Dačani smatrani su za varvare. Vatikansko polje Nalazilo se na suprotnoj (severnoj) obali Tibra u odnosu na Marsovo polje, bilo je oblast povrtnjaka i nije imalo nikakvog značaja za Rim u doba Marija i Sule. Veliki pontifik Pontifex maximus. Poglavar državne religije i najstariji od svih sveštenika. Izgleda da je bio izum rane republike, tipično rimski način da se neka prepreka zaobiđe a da se pri tom ne napravi prevelika pometnja, jer je u to doba vrhovni sveštenik bio гех sacrorum (titula koju su imali rimski kraljevi). Da ne bi uznemirili stanovništvo tako što bi ukinuli гех sacrorum, novi vladari Rima Senatori jednostavno su stvorili novog pontifika čiji su uloga i status bila viši od onih koje je imao гех sacrorum. Nazvan je Veliki pontifik, i bio je biran a ne postavljan, da bi se time naglasio njegov državnički položaj. U početku je verovatno morao da bude patricij, ali je u srednjem periodu republike češće bio plebejac. Nadgledao je rad članova raznih svešteničkih kolegija ponbfike, augure, fecijale i druge sitnije sveštenike, kao i Vestalske device. U vreme
republike boravište mu je bila najvažnija domuspublicus, ili kuća u vlasništvu države, ali ju je delio s vestalkama. Njegovo zvanično sedište (imalo je status hrama) bila je stara mala Regija u rimskom Forumu. Vesta Drevna rimska boginja numinozne prirode, nije imala mitologiju ni lik (v. numeri). Bila je ognjište, i zato je imala posebnu važnost za dom i porodicu, gde su je obožavali uz Di Penates i Lar Familiahs. Njen zvanični i javni kult bio je isto tako važan, i nadgledao ga je Veliki pontifik lično. Njen hram u Forumu bio je mali, veoma star i okruglog oblika; nalazio se pored Regije, Juturninog bunara i domuspublicus Velikog pontifika. U Vestinom hrafhu je stalno goreo plamen, koji nije smeo da se ugasi ni po koju cenu. Vitezovi Equites, pripadnici Ordo Equester. Sve je počelo kada su rimski kraljevi svrstali najuglednije građane u posebnu konjičku jedinicu, čiji su konji bili plaćeni iz državne blagajne. U to doba su dovoljno kvalitetni konji u Italiji bili izuzetno retki i skupi. U vreme kada je republika zamenila kraljeve, bilo je hiljadu i osamsto na taj način svrstanih građana, raspoređenih u osamnaest centurija. Kako je republika rasla, tako je rastao i broj vitezova, ali su svi novi vitezovi sami kupovali svoje konje i starali se o njima o sopstvenom trošku; hiljadu i osamsto ljudi koji su imali „državne konje", kako su se zvali, sada su bili starija grana Ordo Equester. Međutim, u drugom veku p.n.e. Rim više nije imao vlastitu konjicu; Order Equester]e postao društvena i ekonomska grupacija koja nije imala mnogo veze s vojnim poslovima. Cenzori su sada svrstavali vitezove po ekonomskim merilima, i mada su prvobitnih osamnaest centurija koje su imale državne konje i dalje imale po sto ljudi, ostale viteške centurije (otprilike sedamdeset i jedna) su postale brojnije, tako da su svi ljudi koji su ispunjavali imovinske uslove za status vitezova bili svrstani u prvu klasu. Do 123. p.n.e., senatori su zapravo bili deo Ordo Equester; Gaj Grah je bio taj koji ih je razdvojio u poseban red od tri stotine ljudi. Međutim, njihovi sinovi i muški članovi njihovih porodica koji nisu bili senatori i dalje su klasifikovani kao vitezovi. Da bi se svrstao u vitezove na cenzusu (koji se održavao u posebnom tribunalu u rimskom Forumu), čovekje morao da ima imovinu ili prihod veći od 400.000 sestercija. Iako taj običaj nije uvek poštovan, neki cenzori su insistirali na paradi hiljadu osamsto ljudi koji su imali državne konje, da bi se videlo da li se o njima dobro staraju. Parada javnih konja se (ako bi se uopšte držala) odvijala verovatno na julske ide. Cenzori su sedeli na tribunalu na stepenicama hrama Kastora i Poluksa u rimskom Forumu, dok je svaki držalac javnog konja svečano defilovao ispred njih. Od vremena Gaja Graha pa do kraja republike, vitezovi su naizmenično sticali ili gubili kontrolu nad sudovima koji su sudili senatorima za manje izdaje i zloupotrebe u provincijama, i redovno su bili u sukobu sa Senatom. Ništa nije sprečavalo viteza koji je ispunjavao uslove za senatora da traži mesto u Senatu; to što uglavnom nisu kretali tim putem, bilo je jednostavno zato što su vitezovi voleli trgovinu i poslove, a to je za senatore bilo zabranjeno voče. Pripadnici Ordo Equester (koji se nije formalno tako zvao sve do vremena posle Gaja Graha) voleli su uzbuđenja poslovnog foruma više nego uzbuđenja političkog foruma. vojni čovek Vir militaris. Čovek čija se čitava karijera vrtela oko vojske, i koji je nastavljao da služi kao viši oficir u vojsci i po završetku obaveznog broja pohoda. Takvi ljudi su u političku arenu ulazili oslanjajući se na to da če im vojnička reputacija doneti naklonost birača; mnogi uopšte nisu želeli da se bave politikom, ali da bi vir militaris mogao da zapoveda vojskom, morao je da postigne bar položaj pretora. Gaj Marije, Kvint Sertorije, Tit Didije, Gaj Pomptin i Publije Ventidije su svi bili vojni ljudi; ali Gaj Julije Cezar Diktator, najveći vojskovođa od svih njih, nikada nije bio vojni čovek. vojni tribun Tribunus militum. Srednji oficiri u komandnom lancu rimske armije. Najstariji među njima je bio izabrani vojnički tribun (v. to). Ako zapovednik armije nije istovremeno bio i konzul, i zato nije imao konzulske legije, neizabrani vojni tribun je mogao
da komanduje njegovim legijama. Vojni tribuni su takođe komandovali konjičkim odredima. vojnički tribun Narodna skupština je svake godine birala dvadeset i četiri mlada čoveka, koji su imali između dvadeset pet i dvadeset devet godina, da služe u konzulovim legijama kao tribuni militum, ili vojni tribuni. Pošto ih je izabrala comitia populi tributa, to jest čitav Narod, ti vojni tribuni bili su pravi magistrati. Raspoređeni u četiri konzulske legije, šestorica po legiji, služili su kao zapovednici. Kada su konzuli imali više od šest legija (kao kod Arauzija), vojnički tribuni su ravnomerno raspoređivani među njima. Zlato Toloze Nekoliko godina nakon 278. p.n.e., deo plemena Volke Tektosaga vratio se iz Makedonije u svoju postojbinu oko Akvitanske Toloze (današnjeg Tuluza) s prikupljenim plenom iz mnogih opljačkanih hramova (v. Bren). Plemenite metale su pretopili i sakrili u veštačkim jezerima kojih je bilo mnogo u hramovima Toloze; zlato nisu dirali, dok su srebro redovno vadili od njega su napravili ogromne mlinske kamenove za mlevenje žita. Godine 106. p.n.e. konzulu Kvintu Serviliju Cepionu naređeno je da napadne Germane u seobi, naseljene oko Toloze. Stigavši tamo, ustanovio je da su Germani otišli, nakon svađe s domaćinima, Volke Tektosagima. Umesto bitke, konzul Cepion je našao ogromnu količinu zlata i srebra u svetim jezerima Toloze. Bilo je 10.000 talenata srebra (oko 250 tona) uključujući i mlinske kamenove i 15.000 talenata zlata (oko 370 tona). Srebro je preneto u luku Narbonu, odatle brodovima za Rim, a zatim su se kola vratila u Tolozu da prevezu zlato; povorku je pratila jedna kohorta rimskih legionara, otprilike 520 ljudi. U blizini tvrđave Karkaso razbojnici su napali povorku, vojnici iz pratnje su pobijeni i zlato je nestalo. Nikada više nije viđeno. U početku niko nije sumnjao na konzula Cepiona, ali pošto je navukao na sebe gnevna javnosti zbog postupaka u bici kod Arauzija, godinu dana kasnije, počele su glasine da je konzul Cepion organizovao napad na povorku sa zlatom i prebacio zlato u Smimu pod svojim imenom. Mada mu nikada nije suđeno za tu veliku pljačku, suđeno mu je za gubitak vojske, proglašen je krivim i poslat u izgnanstvo. Odlučio je da ode u Smirnu, gde je 100. p.n.e. umro. Priča o Zlatu Toloze spominje se u antičkim izvorima, mada nijedan izričito ne tvrdi da ga je konzul Cepion ukrao. To, međutim, deluje logično. A nema sumnje da su Serviliji Cepioni koji su nasledili konzula Cepiona, sve do Bruta (poslednjeg potomka) bili čudesno bogati. Nema ni mnogo sumnje da je većina Rimljana smatrala kako je konzul Cepion odgovoran za nestanak više zlata nego što ga je bilo u Državnoj blagajni Rima.