„Како to da je Lucije Kornelije večerao s Kvintom Cecilijem?", upita radoznalo Julija. „Verovatno mu je podilazio", reče Marije grubo. „О, Gaju Marije, nije valjda!" „А zašto ne bi, Julija? Ne krivim ga zbog toga. Prase je bio je u dobrom zdravlju, a uticaj mu je u poslednje vreme sigurno bio veči od mog. U trenutnim okolnostima, siroti Lucije Kornelije ne može da se približi Skauru, a shvatam i zašto nije pokušao da se približi Katulu Cezaru." Marije uzdahnu, odmahnu glavom. „Međutim, Julija, predviđam da če jednog dana Lucije Kornelije popraviti sve te veze, i da če sa svima njima biti u odličnim odnosima." „Onda ti nije prijatelj!" „Verovatno i nije." „Ne shvatam! Vas dvojica ste bili tako bliski." „Jesmo", reče Marije, pažljivo važuči reči. „Međutim, draga moja, to nije bila bliskost ljudi spojenih prirodnim naklonostima srca i uma. Stari Deda Cezar je o njemu imao slično mišljenje kao i ja ne možeš poželeti boljeg čoveka kraj sebe kada si u škripcu, ili kada ima posla. S takvim čovekom je lako održavati prijatne odnose. Ali sumnjam da če Lucije Kornelije ikada imati takvo prijateljstvo kao što ga imam ja s Publijem Rutilijem, na primer. Znaš, kada čovek voli mane i hirove isto onako žarko kao i dobre osobine. Lucije Kornelije nije stvoren da čutke sedi na klupi s prijateljem, da jednostavno uživa u njegovom društvu. Takvo ponašanje je strano njegovoj prirodi." „Kakva je njegova priroda, Gaju Marije? To nikada nisam otkrila." Ali Marije odmahnu glavom i nasmeja se. „То niko ne zna. Čak i nakon svih ovih godina, ja je ni ne nazirem." „О, mislim da bi mogao", reče Julija pronicljivo, „ali bih rekla da zapravo ne želiš. Bar ne preda mnom." Pomeri se da bi sela bliže njemu. „Ako on uopšte ima prijatelja, onda je to Aurelija." „Primetio sam", reče Marije suvo. „Sad, nemoj da pretpostavljaš da među njima ima nečega nepriličnog, jer nema! Samo mislim da, ukoliko Lucije Kornelije ikada otkriva svoje skriveno ja, to radi pred njom."
„Hm", reče Marije, okončavši razgovor. Provodili su zimu u Halikarnasu, pošto su u Malu Aziju stigli prekasno da bi krenuli kopnom od egejske obale za Pesin. U Atini su se predugo zadržali, jer im se veoma dopala, a odatle su otišli u Delte, da posete Apolonov hram, mada Marije nije hteo da razgovara s Pitijom. Iznenađena, Julija ga je upitala zašto. „Čovek ne treba da dodijava bogovima", odgovorio je. „Ја sam dobio dovoljno proročanstava. Ako zatražim još predskazanja, bogovi če mi okrenuti leđa." „Zar ne bi mogao nešto da pitaš za Mladog Marija?" „Ne", odgovori Gaj Marije. Takođe su posetili i Epidaur u bližem Peloponezu, i tu je, nakon što su se podivili građevinama i vrhunskim kipovima Trasimeda od Para, Marije otišao da mu Asklepijevi sveštenici postave dijagnozu snom. Poslušno je ispio napitak, a onda otišao u spavaonicu pored velikog hrama i tu prenoćio. Nažalost, nije zapamtio nijedan san, tako da sveštenici nisu mogli da mu kažu ništa više sem da ga posavetuju da oslabi, više vežba i ne izlaže se preteranim umnim naporima. „Prevaranti, ako mene pitaš", reče Marije prezrivo, pošto je u znak zahvalnosti dao bogu skupocen zlatni pehar optočen draguljima. „Pametni ljudi, ako pitaš mene", reče Julija, pogledavši njegov sve širi struk. Bio je već oktobar kada su isplovili iz Pireja na velikom brodu što je redovno saobraćao između Grčke i Efesa. Ali brdoviti Efes nije se dopao Gaju Mariju, koji je dahtao penjući se njegovim pločnicima, i zato je ubrzo našao porodičnu kabinu na brodu što je plovio južno za Halikamas. Tu se, u verovatno najlepšoj od svih egejskih luka u rimskoj provinciji Aziji, Marije smestio da provede zimu u iznajmljenoj vili, s mnogo posluge i kadom sa zagrejanom morskom vodom; jer, bez obzira na to što je sunce često sijalo, bilo je prehladno za kupanje. Zbog snažnih zidina, kula i utvrda i velikih javnih zgrada, grad je delovao veoma bezbedno i rimski, mada Rim nije mogao da se pohvali tako velelepnim zdanjem poput Mauzoleja, grobnice koju je podigla sestra-supruga Artemizija, neutešna u svom bolu za pokojnim kraljem Mauzolom. Kasno narednog proleća, napokon su krenuli na hodočašće u Pesin, uprkos protestima Julije i Mladog Marija, koji su hteli da leto provedu na moru; da su tu bitku izgubili, nije potrebno ni naglasiti. Od neprijateljskih vojski do hodočasnika, svi su pratili put niz dolinu reke Meander između obalske Male Azije i središnje Anadolije. Tako su radili i Marije i njegova porodica, diveći se bogatstvu i kulturi oblasti kroz koje su prolazili. Nakon što su napustili čudesne kristalne stubove i mineralne banje Hijerapola, gde se prela crna vuna, i njena dragocena boja učvršćivala solima u vodi, prešli su izuzetno visoke i stenovite planine još prateći Meander u šume i divljinu Frigije. Pesin je, međutim, ležao na nešumovitoj visoravni, koja se ipak zelenela od žita kada su na nju stigli. Poput većine drugih velikih svetilišta u unutrašnjosti Anadolije, objasnio im je vodič, i hram Velike majke u Pesinu imao je ogromna imanja i čitave vojske robova, i bio je dovoljno bogat i samodovoljan da opstaje kao kakva država. Jedina je razlika bila ta što su u ime Boginje vladali sveštenici, i čuvali bogatstvo svetilišta da bi uvećavali njenu moć. Očekujući Delte među veličanstvenim planinama, zaprepastilo ih je kada su otkrili da Pesin leži na dnu blistavobele, krečnjačke, strme gudure. Hram se nalazio u severnom kraju, užem i manje plodnom od dugačkog i krivudavog južnog dela, i bio je sagrađen preko izvora potoka koji se dalje ulivao u veliku reku Sangarij. Zgrade varoši, hrama i svetilišta očigledno su bile drevne, mada su novije građevine bile grčke po stilu i vremenu gradnje, a veliki hram, na uzvisini u dolini, obrušavao se zavojitim stepenicima, na kojima su hodočasnici sedeli kada su
razgovarali sa sveštenicima. „Naš pupak-kamen imate u Rimu, Gaju Marije", reče arhigal Batasis, „dali smo vam ga svojevoljno u času vaše nevolje. Zbog toga Hanibal nije došao ni blizu Pesina kada je pobegao u Malu Aziju." Prisečajuči se pisma Publija Rutilija Ruta o poseti Batasisa i njegovih pomoćnika Rimu u vreme kada je pretila germanska invazija, Marije je posmatrao sveštenika dobro se zabavljajući, što je Batasis brzo primetio. „Smešiš li se to zbog toga što sam ja kastriran?", upita on. Marije zatrepta. „Nisam znao za to, arhigale." „Ne možeš služiti Kubaba Sibelu a da ostaneš čitav, Gaju Marije. Čak je i njen pratilac Atis morao da podnese tu veliku žrtvu", reče Batasis. „Mislio sam da je Abs isečen zato što je bio s drugom ženom", reče Marije, osećajući da mora nešto da kaže, a ne želeći da se upetlja u raspravu o amputiranim gonadama, mada je sveštenik očigledno želeo da razgovara o svom stanju. „Ne!", reče Batasis. „Та priča je grčka izmišljotina. Samo u Frigiji održavamo obožavanje čistim, i na taj način, i našu spoznaju Boginje. Mi smo njeni istinski sledbenici, nama je došla iz Karhemiša, pre mnogo eona." Otišao je u senku nadstrešnice velikog hrama, pa mu je blistava zlatotkana odeća potamnela, a mnogi dragulji zasvetlucali. Stajali su u Boginjinoj celli, verovatno da bi se Marije divio njenoj statui. „Čisto zlato", reče Batasis opušteno. „Siguran si u to?", upita Marije, prisetivši se kako mu je vodič u Olimpiji ispričao za tehniku korištenu za pravljenje Zevsovog kipa. „Potpuno." Kip u prirodnoj veličini stajao na visokom mermernom postolju, i prikazivao Boginju kako sedi na kratkoj klupi; s obe strane nalazili su joj se lavovi bez grive, a ona im je položila šake na glavu. Nosila je visoku kapu, nalik na krunu, tanku odoru koja je pokazivala lepotu njenih grudi, i pojas. Iza levog lava bila su dva mala pastira, jedan je duvao u dvojnice, drugi svirao veliku liru. Desno od drugog lava stajao je pratilac Kubaba Sibele, Atis, oslonjen na pastirski štap, glave pokrivene mekom i kupastom frigijskom kapom, koja se dizala u kružni vrh što je padao na stranu; nosio je košulju dugačkih rukava vezanu oko vrata, ali niže otvorenu, da pokaže mišićav stomak, a duge pantalone bile su razrezane duž obe noge, pa onda u razmacima spojene dugmadima. „Zanimljivo", reče Marije, kome uopšte nije bila lepa, bila od čistog zlata ili ne. „Ne diviš joj se." „Rekao bih da je to zato što sam Rimljanin, arhigale, a ne Frigijac." Olcrenuvši se, Marije siđe sa celle prema velikim bronzanim vratima. „Zašto se ova azijska boginja toliko brine za Rim?", upita on. „Odavno je to tako, Gaju Marije. Inače nikada ne bi pristala da Rimu da svoj kamen-pupak." „Da, da, to znam! Ali to nije odgovor na moje pitanje", reče Marije, sve razdraženiji. „Kubaba Sibele ne otkriva sopstvene razloge, čak ni svojim sveštenicima", reče Batasis, od koga su ponovo bolele oči, pošto se spustio niz stepenice, gde ga je okupalo sunce. Seo je i potapšao mermernu klupu, pozivajući Gaja Marija da sedne pored njega. „Međutim, čini mi se kao da oseća da će važnost Rima u svetu nastaviti da raste, i da će možda jednog dana zavladati i Pesinom. U Rimu joj pružate utočište već više od stotinu godina, u liku Velike majke. Od svih njenih inostranih hramova, taj joj je najdraži. Veliko svetilište u atinskom Pireju a i ono u Pergamu, kad smo već tu kao da je ne brinu ni upola toliko. Mislim da ona jednostavno voli
Rim." „Ра, to je lepo od nje!", reče Marije srdačno. Batasis se namršti, sklopi oči. Uzdahnu, slegnu ramenima, a onda pokaza ka mestu gde su iza stepenica stajali zid i okrugli bunar. „Želiš li ti da pitaš nešto Boginju?" Ali Marije odmahnu glavom. „Šta, da urlam u tu rupu i čekam neki bestelesni glas da mi odgovori? Ne." „Tako ona odgovora na sva pitanja koja joj se postave." „Ne želim da uvredim Kubaba Sibele, arhigale, ali su bogovi prema meni bili velikodušni s proročanstvima, i mislim da ne bi bilo mudro da od njih tražim još", reče Marije. „Da onda posedimo malo na suncu, Gaju Marije, i osluškujemo vetar", reče Batasis, prikrivši da je duboko razočaran; unapred je pripremio neka važna proročanstva. „Znaš li možda", reče Marije iznenada, nakon nekoliko trenutaka, „kako je najbolje da stupim u vezu s kraljem Ponta? Drugim rečima, znaš li gde je on? Pisao sam mu u Amazeju, ali nisam dobio nikakav odgovor, a to je bilo pre osam meseci. A ni moje drugo pismo nije do njega stiglo." „On je neprekidno u pokretu, Gaju Marije", reče sveštenik opušteno. „Moguče je da ove godine uopšte nije bio u Amazeju." „Šta, zar mu ne prosleđuju poštu?" „Anadolija nije Rim, a ni rimski posed", reče Batasis. „Čak ni dvorani kralja Mitridata ne znaju gde je, osim ako ih ne obavesti. A to retko čini." „Bogovi!" reče Marije zbunjeno. „Kako uspeva da drži sve konce u rukama?" „Velmože vladaju u njegovom odsustvu što nije preterano naporan zadatak, pošto su večina pontskih gradova zapravo grčke države, i one upravljaju same sobom. Jednostavno plaćaju Mitridatu koliko god zatraži. Seoske oblasti su zaostale i izolovane. Pont je zemlja veoma visokih planina, koje se protežu naporedo sa Crnim morem, tako da je saobraćaj između njegovih delova prilično otežan. Kralj ima mnogo tvrđava razbacanih po planinama, i bar četiri dvora, koliko ja znam Amazeju, Sinopu, Dasteiru i Trapez. Kao što sam rekao, neprekidno je u pokretu, obično bez prevelike pratnje. Dosta putuje i po Galaciji, Sofeni, Kapadokiji i Komageni. Tim mestima vladaju njegovi rođaci." „Shvatam." Marije se nagnu napred, s prstima prepletenim između kolena. „Čini mi se da hoćeš da kažeš kako mi možda uopšte neće poći za rukom da stupim u vezu s njim." „Sve zavisi od toga koliko dugo nameravaš da ostaneš u Maloj Aziji", reče Batasis, naizgled ravnodušnim glasom. „Mislim da moram ostati sve dok ne uspem da vidim kralja Ponta, arhigale. U međuvremenu, posetiću kralja Nikomeda, bar on sedi najednom mestu! Onda ću se vratiti u Halikarnas da tamo prezimim. U proleće nameravam da idem u Ta rs, a odatle ću krenuti u unutrašnjost, da posetim kralja Arijarta od Kapadokije." Marije je opušteno izdeklamovao ta imena, a onda prešao na pitanja bankarstva u hramu, za koja je tvrdio da ga zanimaju. „Nema svrhe, Gaju Marije, da Boginjin novac skuplja prašinu u našim podrumima", reče Batasis blago. „Kada ga pozajmljujemo s dobrim kamatama, uvećavamo njeno bogatstvo. Međutim, ovde u Pesinu ne primamo uloge, kao što rade neka naša sabraća." ,,U Rimu ne vladaju takvi običaji", reče Marije, „pretpostavljam zato što su rimski hramovi vlasništvo rimskog Naroda, i zato što njima upravlja država." „Rimska država bi mogla da zarađuje novac, zar ne?" „Mogla bi, ali bi to vodilo dodatnoj birokratiji, a Rim ne voli birokrate. Oni su ili previše hromi ili previše gramzivi. Naše bankarstvo je u rukama profesionalnih bankara." „Jamčim ti, Gaju Marije", reče Batasis, „da smo mi bankari iz hramova veoma
profesionalni." „Šta je sa Kosom?" upita Marije. „Misliš na Asklepijevo svetilište?" „Da." „Ah, veoma profesionalna ustanova!" reče Batasis, ne bez zavisti. „Е, to je institucija sposobna da finansira čitave ratove! Imaju mnogo ulagača, naravno." Marije ustade. „Zahvaljujem ti, arhigale." Batasis je gledao Marija kako silazi niz nagib ka prelepoj kolonadi sagrađenoj iznad izvora potoka; a onda, ubeđen da se Marije neće okrenuti, sveštenik požuri ka svojoj palati, malom ali ljupkom zdanju podignutom usred šumarka. Smestivši se u svojoj radnoj sobi, pripremio je pisaći pribor i počeo da piše pismo kralju Mitridatu.
Batasis je pismo zapečatio i umotao u najmekšu kožu, zatim ga stavio u torbu, koju je dao jednom mlađem svešteniku, i poslao ga da što je brže moguće ode u Sinopu, gde se nalazio kralj Mitridat. Sadržina pisma nije obradovala kralja, i on je sedeo grickajući punu usnu i mršteći se tako strašno da su oni njegovi dvorani koji su pozvani da mu budu blizu, mada ne i da govore, bili zahvalni zbog toga, ali su istovremeno sažaljevali Arhelaja, kome je naređeno da sedi s kraljem i odgovara kada mu se on obrati. Arhelaj međutim nije delovao zabrinuto; kraljev brat od strica i najugledniji velmoža, Arhelaj je bio i prijatelj koliko i sluga, pobratim, a ne samo rođak. Ispod te bezbrižne spoljašnosti Arhelaj je, ipak, strepeo za svoju bezbednost kao i ostali oko kralja; ako bilo ko pomisli da u kraljevim očima stoji visoko, bolje da se priseti sudbine glavnog velmože Diofanta. Diofant je takođe bio prijatelj koliko i sluga, otac a ne samo stric, što zapravo jeste bio. Međutim, priseti se Arhelaj sedeći i gledajući snažno ali ćudljivo lice udaljeno tek koju stopu, čovek tu zapravo nema izbora. Kralj je kralj, svi drugi su tu samo da mu služe ili da ih ubije, ako mu je tako po volji. Ovo je stanje izoštrilo umove svih koji su živeli u neposrednoj blizini tolike energije, ćudljivosti, detinjastosti, briljantnosti, snage i stidljivosti. Čovek je morao da se osloni samo na svoj um ako je želeo da se izbavi iz hiljada opasnih situacija. A te opasne situacije mogle su da izbiju nenadano poput bura na Crnom moru, ili da se krčkaju poput kazana na užarenom ugljevlju, duboko u kraljevim mislima, ili da se izrode iz nekog davno zaboravljenog greha, godinama starog. Kralj uvrede nikada nije zaboravljao, bile one stvarne ili izmišljene; samo ih je čuvao za kasniju upotrebu. „Izgleda da ču onda morati da ga vidim", reče Mitridat, a onda dodade: „Zar ne?" Zamka: šta da se odgovori? „Ako to ne želiš, Veliki kralju, ne moraš nikoga da vidiš", reče Arhelaj lako. „Međutim, pretpostavljam da bi bilo zanimljivo upoznati čoveka kao što je Gaj Marije." „Onda, Kapadokija. Na proleče. Neka prvo odmeri Nikomeda. Ako je taj Gaj Marije toliko sposoban i opasan, Nikomed od Bitinije mu se sigurno neče dopasti", reče kralj. „А neka prvo upozna i Arijarta. Pošalji toj bubi moj glas da se na proleče predstavi Gaju Mariju u Tarsu, i lično odvede Rimljanina u Kapadokiju." „Vojska če biti prikupljena kao što je dogovoreno, o, Najveći?" „Naravno. Gordije dolazi?" „Biće u Sinopi pre nego što zimski snegovi zaveju prevoje, moj kralju", reče Arhelaj. „Dobro!" I dalje namršten, Mitridat se ponovo usredsredi na Batasisovo pismo, i ponovo stade da gricka usnu. Ti Rimljani! Zašto moraju da guraju nos u ono što ih se, kad se sve sabere i oduzme, uopšte ne tiče? Zašto se tako čuven čovek poput Gaja Marija zanima za poslove naroda u istočnoj Anadoliji? Da nije Arijart već sklopio dogovor s Rimljanima da zbaci s prestola Mitridata Eupatora i pretvori Pont u satrapiju Kapadokije? „Put je bio predug i pretežak", reče on svom rođaku Arhelaju. „Neću se pognuti pred Rimljanima!" Put je zaista bio dugačak i težak, skoro od samog rođenja, pošto je on bio mlađi sin svog oca, kralja Mitridata V, i kraljeve sestrežene, Laodike. Rođen iste godine kada je Scipion Emilijan umro pod tako tajanstvenim okolnostima, Mitridat zvani Eupator imao je dve godine starijeg brata, zvanog Mitridat H restos, zato što je bio onaj mi rosa ni, odabrani kralj. Njihov otac kralj sanjao je o uvećanju Ponta na bilo čiji račun, ali po mogućstvu na račun Bitinije, najstarijeg i najupornijeg neprijatelja. U početku se činilo da će Pont zadržati titulu prijatelja i saveznika rimskog Naroda, koju je zaslužio četvrti kralj Mitridat kada je pomogao Atalu od Pergama u ratu protiv kralja Prusijasa
od Bitinije. Peti Mitridat nastavio je s tim rimskim savezništvom još neko vreme, šaljući pomoć protiv Kartagine u Trećem punskom ratu, i protiv naslednika trećeg kralja Atala od Pergama pošto se pokazalo da je on zaveštao Rimu čitavo svoje kraljevstvo. Ali tada je peti Mitridat pribavio Frigiju plativši rimskom prokonzulu u Maloj Aziji, Maniju Akviliju, zlatom koje je završilo u njegovoj ličnoj kesi; titula Prijatelja i saveznika rimskog Naroda je povučena, i od tada je istrajavalo neprijateljstvo između Rima i Ponta, koje su lukavo podgrevali kralj Nikomed od Bitinije i senatori protivnici Akvilija u Rimu. Bez obzira na rimsko i bitinijsko neprijateljstvo, peti Mitridat je nastavio s politikom proširivanja, uhvativši Galaciju u svoju mrežu, a onda i imenujući se za naslednika najvećeg dela Paflagonije. Ali njegova sestra-žena nije volela petog kralja Mitridata; u njoj se rodila želja da sama vlada Pontom. Kada je mladi Mitridat Eupator napunio devet godina dvor je tada bio u Amazeji kraljica Laodika je ubila muža koji joj je bio i brat, i postavila na presto jedanaestogodišnjeg Mitridata Hrestosa. Ona je, naravno, bila namesnica. Za obećanje Bitinije da granice Ponta neće biti ugrožene, kraljica se odrekla pontskih pretenzija na Paflagoniju i oslobodila Galaciju. Mladi Mitridat Eupator, kome nije bilo ni deset, pobegao je iz Amazeje tek koju sedmicu pre dvorskog udara svoje majke, ubeđen da će i njega ubiti; jer, za razliku od svog sporog i lakovernog brata Hrestosa, podsećao je majku na njenog muža, i ona je to sve češće i govorila. Potpuno sam, dečak nije pobegao u Rim ili na neki susedni dvor, već u istočne pontske planine, gde svoj pravi identitet nije krio od meštana, već ih je samo zamolio da čuvaju njegovu tajnu. Zadivljeni i polaskani, potpuno spremni da obožavaju člana kraljevske kuće koji je odabrao da izbegne među njih, meštani su fanatično štitili Mitridata. Krećući se od sela do sela, mladi princ je upoznao svoju zemlju kao nijedan potomak kraljevske loze pre njega i probio se duboko u delove gde je civilizacijski napredak bio usporen, ili zastao, ili nikada nije ni počeo. Letima je lutao potpuno slobodan, loveći medvede i lavove, izašavši na glas zbog hrabrosti među svojim neukim podanicima, znajući da će obilje pontskih šuma dati hranu trešnje i lešnike, kajsije i sočno povrće, jelene i zečeve. Na neki način, život mu više nikada nije pružio toliko jednostavnog zadovoljstva niti podanike koji su ga tako jednostavno obožavali kao za tih sedam godina koliko se Mitridat Eupator krio u planinama istočnog Ponta. Tiho klizeći pod krošnjama šuma blistavih od ružičastih i ljubičastih rododendrona i zanjihanih belih bagremova, naizgled nikada daleko od zvukova vodopada, izrastao je iz dečaka u mladića. Prve žene su mu bile devojke iz zaostalih seoca; prvi lav ogromna zver bujne grive koju je ubio, baš kao i Herkul, motkom; prvi medved stvorenje mnogo više od njega. Mitridati su bili visoki rastom, poreklom Germano-Kelti iz Trakije, ali su se pomešali s malo persijske krvi s dvora kralja Darija, a tokom dve stotine i pedeset godina koliko su vladali Pontom, povremeno su se ženili ženama iz sirijske dinastije Seleukida, još jednom germano-tračkom kraljevskom kućom, potomcima Seleuka, vojskovođe Aleksandra Velikog. Povremeno izbijanje na površinu persijske krvi proizvelo bi nekoga vitkog, glatkog i tamnoputog, ali je Mitridat Eupator bio pravi Germano-Kelt. Zato je izuzetno narastao, ramena su mu bila dovoljno široka da na njima nosi odraslog jelena, a butine i listovi toliko snažni da je mogao da se popne na svaku pontsku planinu. Kada je napunio sedamnaest, učinilo mu se da je dovoljno muškarac se baci na posao; poslao je tajnu poruku ujaku Arhelaju, čoveku koji nije voleo kraljicu Laodiku, svoju polusestru i vladarku. Plan je iskovan na tajnim sastancima u brdima iza Sinope, gde je kraljica stalno živela; Mitridat je jednog po jednog upoznao velmože u koje je Arhelaj imao poverenja, i primio njihove zakletve na vernost.
Sve je prošlo kao što su i naumili; Sinopa je pala kao žrtva borbe za moć unutar zidina, a ne zbog spoljne pretnje. Kraljica, Hrestos i njima odane velmože uhvaćeni su bez krvoprolića; kada je krv potekla, desilo se to pod dželatovim mačem. Nekoliko ujaka, ujni i njihove dece stradalo je odmah, Hrestos nešto kasnije, a kraljica Laodika poslednja od svih. Pobožni sin, Mitridat, bacio je majku u tamnicu podno zidina Sinope gde je kako li se samo to moglo desiti? neko zaboravio da je hrani, pa je umrla od gladi. Niko nije mogao da ga optuži za majkoubistvo, i šesb kralj Mitridat vladao je sam. Nije bio još napunio ni osamnaest. Bio je čio i bodar, čeznuo je da se proslavi, goreo je od želje da Pont postane mnogo moćniji od svojih suseda, žudeo je da zavlada svetom; jer njegovo ogromno srebrno ogledalo govorilo mu je da nije običan kralj. Umesto dijademe ili tijare počeo je da nosi lavlju kožu, velike čeljusti dugačkih očnjaka nabio je na čelo, glava i uši prekrivali su mu teme, šape su mu se ukrštale na grudima. Zbog toga što mu je kosa bila toliko slična kosi Aleksandra Velikog iste žutozlatne boje, jednako gusta, jednako valovita nosio ju je na isti način. A kada je poželeo da istakne svoju muževnost, nije pustio bradu ili brkove (njih helenski ukus nije dopuštao) već dugačke čupave zaliske ispred oba uha. Kakva suprotnost Nikome du od Bitinije! Muževan, čovek stvoren samo za žene, ogroman, požudan, strašan, moćan. Srebrno ogledalo isticalo je takve njegove osobine, i to mu je prijalo. Oženio se svojom najstarijom sestrom, još jednom Laodikom, a zatim se ženio kad god bi mu se prohtelo, tako da je imao desetak žena, i još nekoliko puta toliko konkubina; Laodiku je proglasio za svoju kraljicu, ali često joj je govorio to je moglo da traje samo dok mu bude odana. Da naglasi upozorenje, zatražio je iz Sirije seleukidsku nevestu od vladarske kuće i pošto je tamo tada bilo princeza u izobilju dobio Sirijku po imenu Antioha. Uzeo je i neku Nisu, sestru kapadokijskog princa Gordija, i dao jednu od svojih mlađih sestara (još jednu Laodiku!) šestom kralju Arijartu od Kapadokije. Ubrzo je otkrio da bračni savezi umeju da budu izuzetno korisni. Njegov svekar Gordije šurovao je s njegovom sestrom Laodikom da ubiju Laodikinog muža, kralja Kapadokije; u nadi da će provesti deceniju i po na mestu namesnice, kraljica Laodika postavila je svog malog sina na presto kao sedmog Arijarta i držala Kapadokiju u potčinjenom položaju prema Mitridatu. A onda je podlegla laskanju kralja Nikomeda od Bi ti nije, pošto je želela da vlada nezavisno od Mitridata i njegovog kapadokijskog psa-čuvara, Gordija. Gordije je pobegao u Pont, Nikomed je preuzeo titulu kralja Kapadokije, ali je ostao u Bitiniji i dozvolio svojoj novoj ženi Laodiki da u Kapadokiji radi šta joj je volja, pod uslovom da ne bude prijateljski nastrojena prema Pontu. A taj je dogovor Laodiki sasvim odgovarao. Međutim, njenom sinu bilo je skoro deset, i kao i svi potomci orijentalnih kraljeva, već je razvio samodržačke težnje; želeo je da vlada sam. Sukob s majkom mu je želje osujetio samo privremeno. Već posle nepunih mesec dana pojavio se na dvoru svog ujaka Mitridata u Amazeji, a još mesec potom, ujak ga je ustoličio na svom prestolu u Mazaki, pošto je pontska vojska uvek bila u stanju pripravnosti, a kapadokijska nije. Laodika je pogubljena, dok je brat to mimo gledao; prevlast Bitinije u Kapadokiji naglo je okončana. Mitridatu je smetalo samo to što je desetogodišnji sedmi kralj Arijart od Kapadokije odbio da dozvoli Gordiju povratak kući, uporno tvrdeći kako ne želi da bude domaćin ubici svoga oca. Kapadokijska zamešateljstva oduzimala su tek mali deo vremena mladom kralju Ponta; u ranim godinama svoje vladavine, glavninu sopstvenih snaga posvetio je povećanju brojnosti i obučenosti pontskih armija i bogatstva pontske riznice. Mitridat je zapravo bio mislilac, uprkos lavljem krznu, grandioznom šepurenju i mladosti. S nekolicinom velmoža, bliskih (mitridatskih) rođaka ujakom Arhelajem, stricem Diofantom i njihovim sinovima Arhelajem i Neoptolemom u Amisu se ukrcao na brod za put po istočnim obalama Crnog mora. Družina je bila prerušena u grčke trgovce u potrazi za trgovačkim
savezništvima, i u lukama gde su pristajali niko ih nije prepoznao, pošto ljudi na koje su nailazili nisu bili ni učeni ni civilizovani. Trapez i Ris su odavno plaćali danak kraljevima Ponta i nominalno bili deo kraljevstva; ali iza te dve bogate luke koje su izvozile srebrnu rudu iz unutrašnjosti, nalazila se terra incognita. Ekspedicija je istražila legendarnu Kolhidu, gde se reka Faza ulivala u more, a meštani stavljali ovčja rima u njen tok da bi zadržali mnoge čestice zlata koje je nanosila s Kavkaza; zurili su u planine više i od pontskih i jermenskih, čiji su obronci bili večno pokriveni snegom, i živeli u stalnom oprezu od potomaka Amazonki, nekadašnjih stanovnica Ponta, koje su živele tamo gde se aluvijalna dolina Termodona širila u more. Kavkaz se polako snizio, i počela je beskonačna ravnica Skita i Sarmačana, mnogoljudnih naroda koje su Grci iz obalskih kolonija skoro pripitomili ne oružjem, več izlažući ih grčkim običajima i kulturi veoma primamljivoj, veoma neobičnoj, veoma zavodljivoj. Na mestu gde je delta reke Vardanis zasecala obalu, brod s kraljem Mitridatom ušao je u ogromno i kopnom gotovo potpuno okruženo jezero zvano Meotis, otkrivši na njegovom najdaljem kraju najveću reku na svetu, čuveni Tanais. Čuli su imena i drugih reka Ra, Udon, Boristen, Hipanis i priče o ogromnom moru koje se nalazilo negde istočno, zvanom Hirkan ili Kaspij. Žito je raslo svuda gde su Grci osnovali svoje trgovačke gradove. „Gajili bismo ga još, da imamo kome da ga prodamo", rekao je etnarh od Sinde. „Pošto im se dopao ukus hleba, Skiti su naučili da oru zemlju, ga je žito." „Prodali ste žito kralju Masinisi od Numidije pre jednog stoleća", rekao je Mitridat. „Postoje i druga tržišta. Rimljani su ne tako davno bili spremni da plate svaku cenu. Zašto aktivnije ne tražite tržišta?" „Možda smo se", reče etnarh, „previše odvojili od sveta Srednjeg mora. A Bitinija nameće prevelike poreze za prolaz kroz Helespont." „Mislim", reče Mitridat svojim stričevima, „da ćemo morati nekako da pomognemo ovim dičnim ljudima, zar ne?" Istraživanje čudesno plodnog poluostrva koje su Grci zvali Tauridski Herson, a Skiti Kimerija, bilo je Mitridatu dodatni dokaz: ove zemlje su bile zrele za osvajanje, i moraće da pripadnu Pontu. Međutim, Mitridat nije bio dobar vojskovođa, ali je bio dovoljno mudar da toga bude svestan. Vojnički život bi mu brzo dosadio, mada kukavica nije bio, nikako; ali nikada nije znao šta da radi sa silnim hiljadama vojnika, čak i pre nego što je sve ovo isprobao u praksi. Međutim, ustanovio je da uživa u organizovanju vojnih pohoda, sakupljanju vojski. Neka ih u bitke vode ljudi darovitiji za to. Pont je, naravno, davao vojnike, ali je njegov kralj bio svestan njihove osrednjosti, pošto su Grci koji su nastanjivali obalske gradove prezirali rat, a domoroci, potomci persijskih naroda što su nekada živeli južno i zapadno od Hirkanijskog mora, bili tako zaostali da ih je bilo skoro nemoguće obučiti. Zato je, kao i većina istočnjačkih vladara, Mitridat bio primoran da se osloni na najamnike, većinom Sirijce, Kilikijce, Kiprane i vatrene građane svadljivih semitskih državica oko Palus Asphaltites u Palestini. Borili su se vrlo dobro i vrlo odano ukoliko su bili plaćeni. Ako bi novac zakasnio samo jedan dan, spakovali bi se i krenuli kući. Ali videvši Skićane i Sarmaćane, kralj Ponta je odlučio da u budućnosti svoje vojnike regrutuje među tim narodima: obučavaće ih kao pešadiju i naoružati kao Rimljane. S njima će poći da osvoji Anadoliju. Prvo, međutim, mora da ih pokori. A za taj zadatak je odabrao Diofanta, sina očeve sestre po krvi i velmože po imenu Asklepiodor. Kao izgovor mu je poslužila žalba Grka iz Sinde i Hersona na pljačkaške upade sinova
pokojnog kralja Skilura, tvorca skićanske države Kimerije, koja se nakon njegove smrti nije potpuno raspala. Zahvaljujući naporima Obije, grčke ispostave na zapadu, ti Skiti su se bavili zemljoradnjom, ali su ipak bili ratoborni. „Pozovite u pomoć kralja Mitridata od Ponta" rekao je lažni trgovac pre nego što je otišao s Tauridskog Hersona. „Zapravo, ja mogu da vam ponesem pismo, ako želite." Dokazani vojskovođa iz vremena petog kralja Mitridata, Diofant se sa žarom bacio na taj posao, i u proleće posle Mitridatove posete poveo je na Tauridski Herson veliku i dobro obučenu armiju. Pont je trijumfovao; sinovi Skilurovi su propali, kao i Kimersko kraljevstvo; za godinu dana Pont je zavladao čitavim Tauridskim Hersonom, ogromnim posedima Roksolana na zapadu, i grčkim gradom Olbijom, koji su neprekidni sarmaćanski i roksolanski upadi veoma oslabili. Druge godine, Skiti su uzvratili udarac, ali je pre njenog isteka Diofant pokorio istočne obale jezera Meotis, sinđanske Meoćane pod kraljem Saumakom i podigao dve snažne utvrde koje su se gledale preko Kimerskog Bosfora. Diofant je otplovio kući, ostavivši sinu Neoptolemu da se pozabavi Olbijom i zapadom, a sinu Arhelaju da uredi novo pontsko carstvo na severnoj obali Crnog mora. Posao je sjajno obavljen, plen je bio priličan, izvor ljudstva za pontske armije nepresušan, mogućnosti za trgovinu veoma izgledne. Sve je to Diofant ponosno saopštio svom mladom kralju; na šta je mladi kralj, ljubomoran i uplašen, pogubio strica Diofanta.
Strašne vesti brzo su se proširile kroz sve slojeve pontskog plemstva, i konačno stigle do severne obale Crnog mora, gde su Diofantovi sinovi plakali od užasa i bola, a onda s udvostručenim naporima nastavili da rade ono što je njihov otac započeo. Neoptolem i Arhelaj su krenuli niz istočnu obalu Crnog mora i mala kavkaska kraljevstva su se jedno po jedno pokorila Pontu, među njima i zlatom bogata Kolhida, i zemlje između Faze i Pontskog Riza. Mala Jermenija koju su Rimljani zvali Jermenija Parva nije zapravo bila deo same
Jermenije; nalazila se zapadno od nje, s pontske strane ogromnih planina između reka Araksis i Eufrat. Mitridat je smatrao da mu po svim pravima pripada, ako ni zbog čega drugog, onda zato što je njen kralj za svoje sizerene smatrao kraljeve Ponta, a ne kraljeve Jermenije. Čim su istočna i severna obala Crnog mora postale njegove zaista, a ne samo na rečima, Mitridat je napao Malu Jermeniju, lično povevši vojsku, pošto je bio siguran da će samo njegovo prisustvo biti dovoljno. Bio je u pravu. Kada je ujahao u gradić Zimaru, koji je sebe smatrao prestonicom, čitavo stanovništvo ga je oduševljeno dočekalo; kralj Antipater od Male Jermenije izašao je pred njega u odori za molitvu. Prvi put u životu Mitridat se osećao kao vojskovođa, i stoga nimalo nije iznenađivalo što ga je Mala Jermenija opčinila. Osmotrio je njene nizove snegom zavejanih vrhova, njene nabujale potoke, njenu zabačenost i nepristupačnost, i odlučio da tu smesti glavni deo svog sve većeg blaga. Naređenja su smesta poslata; utvrđena skladišta biće sagrađena na nepristupačnim stenama, na vrhovima litica ili visokim planinskim bedemima, na daljim obalama ubilački brzih reka. Čitavo jedno leto zabavljao se birajući ovaj ambis, onaj klanac; kada je sve okončano, podignuto je preko sedamdeset utvrda, i vest o njegovom čudesnom bogatstvu stigla je čak i do Rima. Zato je, još ni tridesetogodišnjak, ali već gospodar prostranog carstva, vlasnik čudesnih bogatstava, vrhovni zapovednik desetina armija sastavljenih od Skita, Sarmaćana, Kelta i Meoćana, i otac mnogobrojnih sinova, šesti kralj Mitridat od Ponta poslao izaslanstvo u Rim da zatraži za sebe titulu prijatelja i saveznika rimskog Naroda. Bila je to godina kada su Gaj Marije i Kvint Lutacije Katul Cezar pobedili poslednji ogranak Germana kod Vercela, tako da je sam Marije o tome čuo tek posredno, uglavnom iz pisama Publija Rutilija Ruta. Kralj Nikomed od Bitinije smesta se požalio Senatu da je nemoguće da Rim imenuje za prijatelje i saveznike rimskog Naroda dva kralja koja su u neprestanom sukobu i istakao da se on nikada nije kolebao u svojoj podršci Rimu, otkako je pre pedeset godina seo na presto Bitinije. Po drugi put je plebejski tribun Lucije Apulej Saturnin stao na stranu Bitinije, pa je na kraju sve što su Mitridatovi izaslanici platili sirotim senatorima uzaludno protraćeno. Molba pontskog poslanstva nije uslišena, i ono je poslato kući. Mitridat je vesti teško primio. Prvo je potpuno podivljao, rasteravši prestravljene dvorane, i urlao je po svojoj primaćoj odaji grozno proklinjući Rim i sve rimsko. Onda je zapao u još strašniju ćutnju, i mnoge je sate presedeo na svom kraljevskom lavljem prestolu, mračan i zamišljen. Napokon je, nakon kratkih uputstava kraljici Laodiki kako da vlada kraljevstvom u njegovom odsustvu, otišao iz Sinope, i niko ga nije video skoro čitavu godinu. Prvo je krenuo za Amazeju, prvobitnu pontsku prestonicu svojih predaka, gde su svi rani kraljevi bili sahranjeni u grobnicama isklesanim u stenama što su je opasivale, i danima se šetao po hodnicima palate, nesvestan prisustva preplašenih slugu i zavodljivih poziva dvaju žena i osam konkubina koje su tu stalno živele. Onda je, jednako iznenada kao što oluja prođe preko planina, kralj Mitridat izronio iz svog gneva i stao da kuje planove. Nije pozvao još dvorana iz Sinope, niti je odjahao u Zelu, gde mu je logorovala najbliža vojska; umesto toga, obratio se velmožama koji su živeli u Amazeji, i poslao ih da mu odaberu odred od hiljadu najboljih vojnika. Njegova naređenja su bila dobro osmišljena i izdata glasom koji nije trpeo pogovora. Krenuće u Ankiru, najveći grad u Galaciji, samo s telesnom pratnjom, a glavninu će ostaviti mnogo milja iza sebe. Velmože poslate kao prethodnica imale su naređenja da dovedu sve galaćanske poglavice na veliki sabor u Ankiru, gde će im kralj Ponta izneti veoma zanimljive predloge. Galacija je bila neobično mesto, keltsko ostrvo na potkontinentu naseljenom persijskim, sirijskim, germanskim i hititskim narodima; svi sem Sirijaca bili su svetle puti, ali ne kao ti keltski doseljenici, potomci drugog galskog kralja Brena. Skoro dve stotine godina zauzimali su
svoj prostrani deo srca Anadolije, bogat i plodan, i živeli su galskim životom, ne obazirući se na okolne kulture. Čak su i međuplemenske veze bile slabe; nisu imali vrhovnog kralja i nije ih zanimalo povezivanje radi osvajanja novih zemalja. Neko vreme su, zaista, priznavali petog kralja Mitridata od Ponta za svog sizerena, što su bile prazne reći, od kojih nisu dobili ništa, kao ni peti kralj Mitridat, pošto nikada nisu davali danka niti poreza koje je Pont tražio, a on je umro pre nego što je mogao da ih zbog toga kazni. S njima se niko nije igrao; bili su Gali, mnogo žešći od Frigijaca, Kapadokijaca, Ponćana, Bitinijaca, Grka Jonjana ili Dorana. Vođe tri galaćanska plemena i mnogih klanova došli su u Ankiru na Mitridatov poziv više se nadajući obećanoj velikoj gozbi nego nekom pustolovnom i pljačkaškom pohodu koji će im Mitridat bez sumnje ponuditi. A u Ankiri mestu tek nešto većem od sela zatekli su Mitridata kako ih čeka. Prečešljao je sve zemlje još od Amazeje u potrazi za đakonijama i vinima koje je novac mogao da kupi, i pred galaćanske poglavice izneo gozbu mnogo obilniju i ukusniju nego što su mogli i da maštaju. Već prilično bezbrižni i zadovoljni, i pre nego što su nasrnuli na hranu i piće, srećno su podlegli dvostrukim zamkama punih stomaka i pijanih glava. A dok su ležali skrhani gozbom, pijano hrčući i grčeći se, hiljadu biranih vojnika kralja Mitridata tiho se ušunjalo u selo, razmilelo među njima i sve ih pobilo. Kralj Mitridat je sedeo u svojoj visokoj stolici u čelu glavnog stola, s nogom prebačenom preko rukonaslona, mašući stopalom, a na velikom glatkom ispraznom licu videlo se iskreno zanimanje za pokolj. Pomerio se tek kada je i poslednji galaćanski poglavica bio mrtav. „Spalite ih", rekao je tada, „а onda raspite pepeo preko njihove krvi. Ovde će dogodine roditi vrhunsko žito. Nema ničeg boljeg za plodnost zemlje od kostiju i krvi." Zatim se proglasio za kralja Galacije, pošto niko nije mogao da mu se suprotstavi sem raštrkanih i obezglavljenih Gala. A onda je iznenada nestao. Ni njegove najstarije velmože nisu znale kuda je otišao niti šta smera; jednostavno je otišao, ostavivši im pismo s naredbom da srede Galaciju, vrate se u Amazeju i jave kraljici u Sinopu da postavi satrapa za novu pontsku teritoriju Galaciju. Obučen u odoru trgovca, na osrednjem smeđem konju, vodeći za sobom magaraca s rezervnom odećom i priglupog mladog galaćanskog roba, koji čak nije ni znao ko mu je gospodar, Mitridat je odjahao niz stazu do Pesina. U hramu Kubaba Sibele Velike Majke, otkrio se pred Batasisom i pridobio arhigala u svoju službu, dobivši usput od njega mnogo korisnih informacija. Iz Pesina je produžio za rimsku provinciju Aziju, niz dugačku dolinu reke Meander. Istražio je skoro sve gradove u Kariji; krupni, radoznali istočnjački trgovac, za koga niko nije baš tačno znao čime se bavi jahao je od jednog mesta do drugog, povremeno mlateći svog tupog roba, očiju širom otvorenih, i pamtio sve što vidi. Večerao je s drugim trgovcima i putnicima u krčmama, muvao se po pijačnim trgovima na pijačne dane, razgovarao sa svima koji su izgledali kao da imaju šta zanimljivo da kažu, šetao se po dokovima egejskih luka bockajući prstima bale i njuškajući zapečaćene amfore, flertovao sa seoskim devojkama i bogato ih darivao kada bi mu zadovoljile telesne porive, slušao priče o bogatstvima Asklepijevog hrama na Kosu, Artemizijinog hrama u Efesu, svetilišta Asklepijevog u Pergamu i čudesnom blagu Rodosa. Iz Efesa je krenuo severno u Smirnu i Sardis i napokon stigao u Pergam, sedište rimskog guvernera koje je na vrhu svoje planine svetlucalo kao draguljima optočena kutija. Tu je prvi put video prave rimske vojnike, malu guvernerovu gardu; u Rimu nisu smatrali da provinciji Aziji preti vojna opasnost, pa su svi vojnici bili iz lokalnih pomoćnih trupa i milicije. Dugo je i pažljivo Mitridat proučavao osamdesetoricu pripadnika te jedinstvene ratne mašinerije, primećujući težinu oklopa, kratke mačeve i koplja sićušnih glava, njihovo dobro uvežbano kretanje, bez obzira na to što su se nalazili na tako lagodnom zadatku. Tu je prvi put video i purpurom obrubljenu togu, na samom guverneru. Taj uglednik, praćen liktorima u grimiznim
tunika ma, od kojih je svaki na levom ramenu nosio snop pruća s umetnutom sekirom budući da je guverner imao prava da izriče smrtnu kaznu s puno pokornosti je, bar se tako činilo Mitridatu, razgovarao s malom grupom ljudi u običnim belim togama. Oni su, otkrio je, bili publicani, visoki službenici kompanija koje su prikupljale provincijske poreze; po načinu na koji su razmetljivo šetali savršeno pravim ulicama Pergama, izgledalo je da misle kako provincijom vladaju oni, a ne Rim. Mitridat, naravno, nije ni pomišljao da stupi u razgovor s tim uzvišenim osobama, očigledno prezauzebm i previše važnim da se osvrnu na jednog usamljenog istočnjačkog trgovca; jednostavno ih je primetio dok su prolazili okruženi nevelikom vojskom činovnika i pisara i razgovarao s Pergamljanima u malim krčmama koje publicani nikada ne bi udostojili svojom posetom. „Krv nam piju", ponovljeno mu je toliko puta da je procenio kako je to istina a ne samo uobičajeno gunđanje zarad prikrivanja bogatstva, što imaju običaj da rade bogati zemljoposeđnici i monopolisti. „Kako?", pitao je u početku, na šta mu je uzvraćeno pitanjem gde je bio otkako je pre trideset godina umro kralj Atal. Stoga je smislio priču o dugim lutanjima severnom obalom Crnog mora, znajući da će moći dobro da opiše Olbiju i Kimeriju, ako ga neko o njima pita. ,,U Rimu", rečeno mu je, „postoje dva visoka službenika koja zovu cenzori. Njih biraju zar nije čudno? i to između bivših konzula, što mnogo govori o tome koliko su važni. Sad, u bilo kojoj pristojnoj grčkoj zajednici, državom upravljaju pravi državni službenici, ne ljudi koji su prošle godine možda vodili vojske! U Rimu nije tako, i cenzori su često pravi amateri u svom poslu. Ipak nadziru razne državne poslove i svakih pet godina sklapaju ugovore u ime države." „Ugovore?" upitao je orijentalni despot, namršten. „Ugovore. Nalik na sve druge, samo što se ovi zaključuju između privatnih kompanija i rimske države", rekao mu je jedan pergamski trgovac dok ga je Mitridat čašćavao. „Bojim se da sam predugo živeo u mestima kojima vladaju kraljevi", kazao je kralj. „Zar se sluge rimske države ne staraju da se njeni poduhvati glatko odvijaju?" „Postoje samo magistrati konzuli, pretori, edili i kvestori a njih zanima samo jedno, da rimska državna blagajna bude puna." Pergamski trgovac se zasmejulji. „Naravno, prijatelju, vrlo često im je glavna briga da njihove kese budu pune!" „Nastavi. Ovo je veoma zanimljivo." „Za našu nesreću kriv je Gaj Grah." „Jedan od braće Sempronija?" „Baš tako. Mlađi. Doneo je zakon kojim se prikupljanje poreza u Aziji prepušta privatnim kompanijama osnovanim posebno u tu svrhu. Tako će, razmišljao je, rimska država dobiti ono što joj pripada, a neće morati da zapošljava sakupljače poreza. Iz tih zakona su rođeni azijski publicani, ljudi koji ovde ubiru poreze. Cenzori u Rimu na licitaciji objavljuju uslove prihvatljive za rimsku državu. Kada je u pitanju porez za provinciju Aziju, objavljuju iznos koju državna blagajna želi da primi svake od narednih pet godina ne stvarni iznos koji će se prikupiti u provinciji Aziji. O toj brojci odlučuju poreske kompanije, pošto moraju da ostvare dobit za sebe pre nego što plate državnoj blagajni iznos na koji su se obavezale. Zato čitav odred računovođa sedi sa svojim abakusima i računa koliko će biti moguće iscediti iz provincije Azije za narednih pet godina, posle čega se licitira za ugovor." „Oprosti mi, mora da sam glup kako Rimu može biti važno koliki se iznos licitira, ako je iznos koji država želi već objavljen učesnicima?" „Ah! Ali ta svota, dragi moj, predstavlja samo minimum koji je državna blagajna spremna da prihvab! Zato sve kompanije što ih vode publicani pokušavaju da izračunaju sumu dovoljno
višu od minimuma, da bi državna blagajna bila srećna ali da se pri tom ipak ostvari masna dobit!" „Shvatam", reče Mitridat, dunuvši kroz nos. „Ugovor se da je preduzeću s najboljom ponudom." „Tačno." „Ali da li se licitira sumom koja će se platiti državnoj blagajni, ili čitavim iznosom, sa uračunatom masnom dobiti?" Trgovac se nasmeja. „Licitira se samo svota koja se plaća državi, prijatelju! Koliku dobit kompanija očekuje da ostvari, samo je njena stvar, a veruj mi da im cenzori uopšte ne postavljaju pitanja. Oni samo otvore ponude, i preduzeće s najboljom ponudom državnoj blagajni dobija ugovor. „Da li su cenzori ikada dodelili ugovor preduzeću koje nije ponudilo najviše?" „Ne, koliko ja pamtim, prijatelju." „А kakve su posledice? Jesu li predviđanja kompanija, na primer, u granicama verovatnoće, ili su previše optimistična?" upita Mitridat, znajući odgovor. „Ра, šta misliš? Publicani svoje pretpostavke zasnivaju, bar koliko mi znamo, na brojkama iz istraživanja obavljenog u Bašti Hesperida, a ne u Atalovoj Maloj Aziji! Zato se na svaki pad proizvodnje u najmanjoj ovdašnjoj oblasti, u najmanjoj privrednoj grani, svi publicani odjednom uspaniče iznos obećan Senatu odjednom je veći od iznosa koji prikupljaju! Kada bi samo realnije licitirali, svima bi nam bilo bolje! Ovako, osim ako nam žetva ne bude izuzetno plodna, ne izgubimo nijednu ovcu kod šišanja i jagnjenja, prodamo i poslednju kariku lanca, stopu konopca, komad platna, kravlju kožu, amforu vina i medimnus maslina poreznici odmah počinju da stežu, i svi trpimo", reče trgovac ogorčeno. „Kako vas to stežu?", upita se Mitridat, čudeći se i gde su logori s vojnicima, pošto na svojim putovanjima nije video nijedan. „Dovode kilikijske najamnike iz oblasti gde čak i divlje kilikijske ovce umiru od gladi, i onda ih puste s lanca. Video sam čitave četvrti prodate u ropstvo, do poslednje žene i deteta, bez obzira na starost. Video sam čitava polja preorana i kuće srušene, u potrazi za novcem. O, prijatelju, kada bih ti rekao sve šta poreznici rade da bi iscedili koju paru više, zaplakao bi! Otimaju svu letinu, sem onoga što je seljaku i njegovoj porodici potrebno za jelo i seme, desetkuju stada, preturaju po radnjama i tezgama a najgore je to što se narod tako podstiče da laže i vara kada to ne bi radio, sve bi izgubio." „А svi ti publicani što skupljaju poreze su Rimljani?" „Rimljani ili Italici", odgovori trgovac. „Italici", reče Mitridat zamišljeno, žaleći što je u detinjstvu sedam godina proveo krijući se po pontskim šumama; otkako je počeo svoje istraživačko putovanje, otkrio je da mu je obrazovanje iz geografije i ekonomije žalosno oskudno. „Ра, zapravo Rimljani", objasni trgovac, koji takođe nije znao u čemu je razlika. „Potiču iz posebnih predgrađa Rima, zvanih Italija. Ali osim toga, ne vidim neku drugu razliku. Kada se okupe, svi brbljaju na latinskom, umesto da kao sav pošten svet otvoreno govore na grčkom, i svi nose jezivo bezoblične tunike kakve bi pastira bilo sramota da nosi nijednog šava ili pregiba, da lepše stoje." Trgovac čupnu meko tkanje svoje grčke tunike, siguran da je skrojena da što bolje stoji na njegovom niskom i prilično suvom telu. „Nose li toge?", upita Mitridat. „Ponekad. Za praznike, i kada ih guverner poziva", reče trgovac. „I Italici?" „Ne znam," reče trgovac, slegnuvši ramenima. „Valjda."
Mitridat je prikupio podatke iz takvih razgovora, mahom bujica mržnje prema sakupljačima poreza i njihovim najmljenim slugama. U azijskoj provinciji postojao je ioš jedan unosan posao i takođe su ga vodili Rimljani; pozajmljivanje novca uz kamate na koje nijedan pristojan zajmoprimac ne bi pristao, niti bi je ijedan pristojan zajmodavac tražio. A Mitridat je saznao da su ti zelenaši obično službenici kompanija za ubiranje poreza, mada se same kompanije zelenaštvom nisu bavile. Rimska provincija Azija, pomislio je Mitridat, prava je ugojena guska koju Rim čerupa, bez ikakvog drugog zanimanja za nju. Dolaze ovamo iz Rima i predgrađa zvanog Italija, cede, deru i otimaju, i onda odu kuči prepunih kesa, ravnodušni prema nedaćama onih koje su za sobom ostavili, narodima dorske, eolske i jonske Azije. A svi ih mrze\ Iz Pergama je krenuo u unutrašnjost da zaobiđe nevažni trougao zvani Troada i izbio na južnu obalu jezera Propont blizu Kizika. Odatle je uz jezero Propont odjahao do Pruse, u Bitiniji. Napredan i bogat, taj grad je ležao u krilu ogromne, snegom pokrivene planine zvane Mizijski Olimp; zastavši tek toliko da se uveri kako stanovnike nimalo ne zanimaju mahinacije njihovog osamdesetogodišnjeg kralja, produžio je za prestonicu Nikomediju, gde se nalazio dvor tog osamdesetogodišnjeg kralja. To je bio napredan i prilično velik grad, što je pospano ležao pored širokog i mirnog zaliva iznad koga se dizalo svetilište i palata na malom akropolju. Sada se, naravno, nalazio u opasnim zemljama za jednog Mitridatida; čak je bilo moguće da na ulicama Nikomedije sretne nekoga poznatog, sveštenika nadaleko raštrkanog bratstva Ma ili Tihe, ili nekog posetioca iz Sinope. Zato je odlučio da odsedne u smrdljivoj krčmi podaleko od boljih krajeva grada, obmotavajući se svojim plastom kada god bi izlazio. Želeo je samo da opipa bilo meštanima, da ispita koliko su odani kralju Nikomedu, da shvati hoće li zaista podržavati svog kralja u ratu protiv koliko god to bilo dokono spekulisanje kralja od Ponta. Ostatak zime i čitavo proleće proveo je lutajući od Herakleje na bitinijskom Crnom moru do najdaljih delova Frigije i Paflagonije, pamteći sve od stanja drumova, koji su više nalikovali na staze, do toga koliko je divljina raskrčena za sejanje žitarica i koliko su ljudi obrazovani. I tako se na proleće vratio u Sinopu, osećajući se svemoćno, ispunjeno, nenadmašno, a dočekali su ga sestra-žena Laodika, prodornog glasa i podložna grozničavom brbljanju, i pretihe velmože. Stričevi Arhelaj i Diofant bili su mrtvi, rođaci Neoptolem i Arhelaj nalazili su se u Kimeriji, a takvo stanje je kralju jasno govorilo da je ranjiv, što mu je pokvarilo pobedničko raspoloženje i ugušilo poriv da sedne na presto i zabavi dvor iznoseći pojedinosti svoje zapadne odiseje. Umesto toga, podario je svima ovlašan osmeh, vodio ljubav s Laodikom sve dok nije zavapila za milost, posetio sve svoje sinove i kćeri i njihove majke, i seo da čeka šta će se sledeće desiti. Nešto se spremalo, u to je bio siguran; sve dok ne otkrije šta, odlučio je da ne kaže ni reč o tome gde je bio za vreme svog dugačkog i tajanstvenog odsustva, ni reč o svojim namerama za budućnost. Onda je jedne noći došao Gordije, njegov kapadokijski tast, i držeći prst na usnama, pokazao mu rukom da treba da se nađu na zidinama iznad zamka, što je pre moguće. Krupan mesec natapao je vazduh srebrom, vetar je duvao šireći talasiće preko površine mora, senke su bile tamnije od najcrnje pećine, svetio pod mirnom kuglom na nebu bezbojna imitacija sunca. Raširen preko zemljouza što je spajao kopno s rtom na kojem se nalazila palata, grad je spavao mirno i bez snova; a gusta tama zidina grlila je ljudske nastambe i dizala se, krupnih zuba, u niske oblake. Između dve kule motrilje sreli su se kralj i Cordije, sagnuli se ispod zida, razgovarali šapatom, pretiho da ih i usnule ptice čuju. „Laodika je verovala da se ovog puta nećeš vratiti, o Najveći", reče Gordije. „Stvarno?" upita kralj ledenim glasom. „Od pre tri meseca ima novog ljubavnika."
„Koga?" „Tvog rođaka Farnasisa, Najveći." Ah! Pametna Laodika! Nije za ljubavnika našla nekog nikogovića, već jednog od nekolicine muških izdanaka loze koji se mogu nadati pontskom prestolu, ne plašeći se da će ga jednog dana svrgnuti neki od mnogobrojnih maloletnih kraljevih sinova. Farnasis je bio sin petog kraljevog brata a takođe i kraljeve pete sestre. Krv je bila čista s obe strane; bio je savršen. „Mislila je da neću saznati", reče Mitridat. „Mislila je da će ona nekolicina koja sazna bih previše uplašena da progovori", reče Gordije. „Zašto si ti onda progovorio?" Gordije se osmehnu, a zubi mu blesnuše na mesečini. „Moj kralju, tebe niko neće nadmašiti! To znam još otkako sam te prvi put ugledao." „Bićeš nagrađen, Gordije, obećavam ti." Kralj se naslonio na zid i porazmislio. Na kraju je rekao: „Uskoro će pokušati da me ubije." „Slažem se, o Najveći." „Koliko odanih ljudi imam u Sinopi?" „Mnogo više nego što ih ima ona, rekao bih. Ona je žena, moj kralju, daleko okrutnija i lukavija od bilo kog muškarca. Ko bi joj poverovao? Oni koji je slede čine to zarad velikih unapređenja, ali od Farnasisa očekuju da im ih obezbedi. Takođe, mislim i da računaju da će je Farnasžis ubib kada se jednom domogne prestola. Međutim, većina dvorana nije pristala da se uključi u njihove spletke." „Odlično! Tebi, Gordije, ostavljam da obavestiš moje odane podanike o svemu. Reci im da budu spremni, u bilo koje doba dana ili noći", reče kralj. „Šta ćeš ti da uradiš?" „Pustiću krmaču da proba da me ubije! Poznajem je. Ona mi je sestra. Neće to biti nožem ili strelom. Odlučiće se za otrov. Nešto baš gadno, da bih se mučio." „Najveći, dozvoli mi da smesta uhapsim nju i Farnasisa, molim te!", prošaptao je žustro Gordije. „Otrov je tako podmukao! Šta ako, uprkos svim predostrožnostima, uspe da ti podmetne kukutu u hranu, ili stavi guju u krevet? Molim te, dozvoli mi da ih uhapsim! Tako će biti lakše." Ali kralj odmahnu glavom. „Potreban mije dokaz, Gordije. Zato, nek proba da me otruje. Nek nađe otrov koje god biljke Hi gmizavca, i neka mi ga da." „Moj kralju, moj kralju!", zadrhtao je Gordije, zapanjen. „Nema razloga za brigu, Gordije", odvratio je Mitridat, savršeno miran, bez trunčice straha u glasu. „Većina ljudi ne zna čak ni Laodika da sam za onih sedam godina, koliko sam se skrivao od svoje majke, postao imun na sve otrove poznate ljudima a i na neke koje još niko sem mene nije otkrio. Iskreno mogu da kažem da sam najveći svetski poznavalac otrova. Misliš da su svi moji ožiljci posledice oružja? Ne! Sam sam ih naneo, Gordije, da bih bio siguran kako me niko od mojih rođaka neće ukloniti tim najlakšim i najteže dokazivim poznatim načinom otrovom." „Tako mlad!" začuđeno reče Gordije. „Da bih ostao u životu da dočekam starost! Presto mi niko neće preoteti!" „Ali kako si to uspeo da postaneš imun, o Najveći?" „Uzmi egipatsku naočarku, na primer", odgovori kralj, zagrejavši se za temu. „Znaš to stvorenje velika, široka kapuljača i mala glava koja se iza nje njiše. Nabavio sam punu kutiju njih, različitih veličina, i počeo od najmanjih, terao ih da me ujedu. Postepeno sam stigao do najveće, čudovišta sedam stopa dugačkog, debelog kao moja ruka. Kada sam s njim završio, Gordije, mogla je da me ujede koliko god puta želi, a meni ne bi ni pozlilo! Isto sam uradio
s gujama i pitonima, škorpijama i paukovima. Onda sam probao po kap svakog otrova kukute, vučjaka, mandragore, mlevene koštice trešnje, napitke od bobica i lišća i korenja, pečurke zelenu pupavku i muharu da, Gordije, sve sam ih probao! Povećavao sam dozu stalno, uvek za po kap više, sve dok ni čitava čaša otrova više nije delovala. A i dalje uzimam otrove, puštam stvorenja da me grizu. A uzimam i protivotrove." Mitridat se tiho nasmejao. „Nek Laodika uradi šta hoće! Ne može da me ubije." Ali je ona to ipak pokušala, na gozbi priređenoj u čast kraljevog povratka. Pošto je pozvan čitav dvor, velika prestona dvorana je raščišćena i u nju je uneto na desetine sofa; zidovi i stubovi ukrašeni su vencima od cveća, a pod posut mirišljavim laticama. Pozvani su najbolji muzičari Sinope, putujuća trupa grčkih glumaca izvodila je Euripidovu Elektru, a čuvena plesačica Anais od Nisibisa dovedena je iz Amisa, gde je letovala na Crnom moru. Mada su u drevna vremena kraljevi Ponta jeli sedeći za stolovima poput svojih tračkih predaka, odavno su već bili prihvahli grčki običaj ležanja na sofama, i zbog toga su mislili da su krajnji proizvodi grčke kulture, istinski helenizovani monarsi. Koliko je tanak taj sloj helenizma postalo je očigledno kada su dvorani, jedan po jedan, ušli u prestonu odaju i bacili se ničice pred kraljem; ako je još dokaza bilo potrebno, oni su prikazani u strašnom času nakon što je kraljica Laodika, zavodljivo se osmehujući, ponudila svoj skitski zlatni pehar kralju, ližući njegov rub svojim ružičastim jezikom. „Pij iz mog pehara, mužu", naredila je, blago. Mitridat je bez oklevanja ispio, dugačkim gutljajem ispraznio je pola pehara, a zatim ga spustio na sto ispred sofe koju je delio s kraljicom Laodikom. U ustima je ipak ostavio nešto vina, premećući ga jezikom i gledajući u kao grožđe zelene oči svoje sestre. Onda se namrštio, ali ne strašno; mrštio se zamišljeno, prisećajući se nečega, i sledećeg trena lice mu je obasjao širok osmeh. ,,Dorycnion!", rekao je oduševljeno. Kraljica je prebledela. Dvorani su se ućutali, pošto je ovu reč izgovorio glasno, a gozba priređena za njegovu dobrodošlicu je do tada bila tiha. Kralj je okrenuo glavu na levo. „Gordije", rekao je. „Moj kralju?", upita Gordije, hitro skliznuvši sa svoje sofe. „Dođi ovamo da mi pomogneš, molim te." Četiri godine starija od svog brata, Laodika je na njega veoma ličila što nije bilo čudno za lozu u kojoj su tokom mnogih pokolenja braća uzimala sestre za žene i tako stvarala prepoznatljive porodične crte. Krupna ali skladno građena žena, kraljica se posebno potrudila oko svog izgleda; zlatna kosa bila joj je doterana na grčki način, zelenkastosmeđe oči oivičavao je stibium, obraze je namazala prahom crvene krede, usne karminom, a stopala i šake bili su joj tamnosmeđi od kane. Bela traka dijademe krasila joj je čelo, a njeni kičeni krajevi padali su joj preko ramena. Izgledala je kao kraljica od glave do pete, a to joj je i bila namera. Sada je svoju sudbinu pročitala s bratovljevog lica i izvila telo da ustane sa sofe. Ali nije bila dovoljno brza; on je zgrabio ruku kojom se pridizala i cimnuo je preko njenih jastuka, tako da je napola ležala a napola sedela u kraljevom naručju. Bio je tu i Gordije, klečeći joj s druge strane, lica poružnelog od divljeg trijumfa; jer on je znao da če kao nagradu zatražiti da njegova kči Niša bude proglašena za kraljicu, a da njen sin, Farnasis, zbog toga postane prvi prestolonaslednik, pre Laodikinog sina Maharisa. Laodika se očajno okrenula da vidi kako četvorica velmoža dovode njenog ljubavnika Famasisa pred kralja, koji ga je bezizražajno odmerio. Onda je ponovo posvetio pažnju njoj. „Neču umreti, Laodika", rekao je. „Zapravo, od ovog slabašnog napitka neče mi čak biti ni muka." Osmehnuo se, iskreno zabavljen. „Međutim, ostalo je više nego dovoljno da ti umreš."
Kralj joj je kažiprstom i palcem leve šake zatvorio nos, zabacio joj glavu, i ona je smesta otvorila usta da udahne, pošto joj je'od straha ponestalo daha. Malo-pomalo, nalio joj je sadržaj divnog zlatnog skitskog pehara niz grlo, a Gordije joj je zatvarao usta nakon svakog gutljaja, trljajući joj grlo da lakše proguta. Nije se otimala, to bi joj bilo ispod časti; Mitridati se ne boje smrti, posebno kada su imali priliku da se domognu prestola. Kada je pehar ispražnjen, Mitridat je položio sestru na sofu, pred užasnutim očima njenog ljubavnika. „Ne pokušavaj da povratiš, Laodika", rekao je kralj prijatnim glasom. „Ako to uradiš, samo ću te ponovo naterati da piješ." Prisutni su čekali, tihi, mirni, prestravljeni. Koliko je čekanje trajalo, niko posle nije umeo da kaže, osim (da ga je neko pitao, a nije) kralja. Okrenuo se dvoranima, muškim i ženskim, i obratio im se tonom koji učitelj filozofije koristi kada prenosi svoje znanje novim učenicima. Kraljevo poznavanje otrova bilo je za sve njih otkrovenje, i ta njegova osobina je brže od glasina preletela s kraja na kraj Ponta, a odatle dalje u spoljni svet; Gordije je dodao ono što je on znao, i reci Mitridat i otrov ostale su zauvek povezane u legendi. „Kraljica", rekao je kralj, „nije mogla da načini bolji izbor od dorycniona, koji Egipćani zovu trychnos. Vojskovođa Aleksandra Velikog, Ptolomej, koji je kasnije postao kralj Egipta, doneo je biljku iz Indije, gde ona po pričama raste visoko kao drvo mada u Egiptu nije viša od grma s lišćem nalik na običnu žalfiju. Pored aconitona, ovo je najbolji od svih otrova veoma je siguran. Dok kraljica bude umirala primetićete da se svest ne gubi sve do poslednjeg daha zapravo, iz ličnog iskustva vam jamčim da je svest izuzetno podstaknuta, da žrtva vidi svet mnogo snažnije i dublje nego što je to moguće u uobičajenom stanju svesti. Rođače Farnasise, moram ti reći da će svaki tren tvoje patnje, poslednji treptaj tvojih očiju, tvoje teško disanje dok gledaš njen bol, ona primiti u sebe kao nikada, nikada ranije. Šteta, možda, što ne može još nešto tvoje da primi u sebe, a?" Hitro je pogledao sestru i klimnuo glavom. „Gledaj sada, počinje da deluje." Laodikin pogled bio je usredsređen na Farnasisa, koji je stajao okružen čuvarima, uporno zagledan u pod, a pogled njenih očiju niko od prisutnih nikada nije zaboravio, mada su mnogi pokušali; bol i užas, oduševljenje i tuga, bogat i stalno promenljiv spektar emocija. Ništa nije govorila, bilo je očigledno da ne može, pošto su joj se usne polako zategle preko krupnih žutih zuba, vrat se polako savio unazad, a kičma izvila, kao da potiljkom pokušava da dodirne noge. Onda su počeli tanani i ritmični drhtaji, koji su postajali sve jači i učestaliji, sve dok konačno nisu prešli u teško grčenje tjela, glave i sva četiri uda. „Ima napad!" viknuo je Gordije prodorno. „Naravno", rekao je Mitridat, prilično prezrivo. „Napad će je i ubiti, gledaj pa ćeš videti." Posmatrao ju je s istinskim zanimanjem stručnjaka, pošto je i sam pretrpeo manje varijacije tih simptoma, ali nikada ispred svog velikog srebrnog ogledala. „Namera mi je", obratio se ljudima u odaji dok se Laodikino grčenje nastavljalo, bez kraja, „da razvijem univerzalni protivotrov, čarobni eliksir koji će izlečiti posledice svakog otrova, bilo njegovo poreklo biljno, životinjsko ili riblje ili poticalo od neke nežive materije. Kako sada stvari stoje, svakog dana moram da popijem napitak smešan od stotinu različitih otrova, inače ču izgubiti otpornost. A nakon toga, moram da popijem napitak smešan od stotinu različitih protivotrova." Uzgred je rekao Gordiju: „Kada ne popijem protivotrove, priznajem da se osečam pomalo loše." „То je shvatljivo, o Največi", zastenjao je Gordije, koji se tako žestoko tresao da se bojao kako če kralj to primetiti. „Neče još dugo", reče Mitridat.
I tako je i bilo. Laodikini grčevi postali su strasniji i sporiji, kako joj se telo zamaralo. Ali joj je u očima i dalje bilo osečanja, svesti, i one su se umorno sklopile tek u trenutku smrti. Nijednom nije pogledala brata; mada je to možda bilo zato što je gledala Farnasisa kada su je grčevi stegli, a nakon toga čak ni mišiči što usmeravaju oči nisu više slušali svoju skrhanu vlasnicu. „Odlično!" viknuo je kralj iskreno, i klimnuo glavom ka Farnasisu. „Ubijte ga", dodao je. Niko nije imao hrabrosti da upita kako, pa je zbog toga Farnasis u smrt otišao mnogo jednostavnije nego sirota Laodika, od sečiva mača. A svi koji su videli kraljičinu smrt, naučili su lekciju; još dugo niko neče pokušati da ubije šestog kralja Mitridata. Putujuči kopnom od Pesina do Nikomedije, Marije je otkrio da je Bitinija veoma bogata. Brdovita, kao i sva Mala Azija, ali osim masiva Mizijskog Olimpa kod Pruse, bitinijske planine bile su nešto niže, okruglastije i blaže od Taura. Mnoštvo reka napajalo je zemlju, odavno raskrčenu i naseljenu. Gajilo se dovoljno žita da se prehrani narod i vojska, a ostatkom se plačao bitinijski danak Rimu. Uspevali su i sočivo i pasulj, a bilo je i mnogo ovaca. Obilje voča i povrča. Narod je, primetio je Marije, izgledao uhranjen, zadovoljan, zdrav; sva sela kroz koja je s porodicom prolazio delovala su bogato i napredno. Međutim, kada je stigao u Nikomediju i kao uvaženi gost smešten u palatu, od kralja Nikomeda čuo je sasvim drugu priču. U poređenju s ostalim palatama, ona je bila prilično mala, ali je Julija brzo obavestila Marija da su umetnička dela u njoj izuzetno vredna, materijali od kojih je sazdana najbolji, arhitektura vrhunska. „Kralj Nikomed sigurno nije siromah", primehla je Julija. „Avaj!" uzdahnuo je kralj Nikomedije. „Ја sam pravi siromah, Gaju Marije! Vladam siromašnom zemljom, pa to valjda i treba očekivati. Ali mi ni Rim ništa ne olakšava." Sedeli su na balkonu s pogledom na grad i zaliv, voda tako mirnih da se sve, od planina do priobalnih zgrada, odražavalo u njemu kao u ogledalu; Mariju se, opčinjenom, činilo da Nikomedija visi u vazduhu, dok život teče koliko ispod toliko i iznad nje, od povorke magaraca koji hodaju naopačke, do oblaka što plove u nebeskoplavom središtu zaliva. „Kako to misliš, kralju?" upita Marije. „Ра, onaj sramotni posao s Lucijem Licinijem Lukulom, pre samo pet godina", reče Nikomed. „Došao je u rano proleče da traži dve pomoćne legije za rat protiv robova na Siciliji." Kraljev glas postade džangrizav. „Objasnio sam mu da nemam vojske, zahvaljujući rimskim ubiračima poreza, koji mi odvode ljude kao robove. 'Oslobodi moj porobljeni narod, po senatskoj odluci koja da je slobodu svim robovima iz savezničkih zemalja!', rekao sam mu. 'Onda ću ponovo imati vojsku, i moja zemlja će opet znati šta je bogatstvo.' Znaš li šta mi je odgovorio? Da se senatska odluka tiče samo robova iz italskih savezničkih zemalja!" „Bio je u pravu", reče Marije, ispruživši noge. „Da se odluka ticala robova iz naroda koji poseduju ugovor o Prijateljstvu i savezništvu s rimskim Narodom, o tome bi dobio zvanično obaveštenje od Senata." Pronicljivo se zagledao u kralja ispod gustih obrva. „Koliko se sećam, ti si ipak našao vojnike za Lucija Licinija Lukula." „Ne onoliko koliko je tražio, ali jesam, našao sam mu ljude. Ili tačnije, našao ih je sam", reče Nikomed. „Nakon što sam mu rekao da više nemam nikoga da mu dam, odjahao je iz Nikomedije u unutrašnjost i vratio se nekoliko dana kasnije, da bi mi rekao kako nije primetio nedostatak ljudi. Pokušao sam da mu kažem da je video zemljoradnike, a ne vojnike, ali mi je samo odgovorio da od zemljoradnika nastaju odlični vojnici, tako da će sasvim dobro poslužiti. Tako su se moje nevolje udvostručile, pošto je odveo sedam hiljada ljudi koji su mi preko potrebni da kraljevstvo ne bi bankrotiralo!" „Vratio ti ih je godinu dana kasnije", reče Marije, ,,i to s novcem u kesama."
„Ali za tih godinu dana nije požnjeveno dovoljno žita", odgovori kralj tvrdoglavo. „Godina dana niskih prinosa, Gaju Marije, pod sistemom danka koji Rim propisuje, dovoljna je da nas unazadi čitavo desetleče." „Ono što želim da znam jeste šta če uopšte ubirači poreza u Bitiniji", reče Marije, svestan da kralj sve teže brani svoje stavove. „Bitinija nije deo rimske provincije Azije." Nikomed se promeškolji. „Nevolja je u tome, Gaju Marije, što su neki moji podanici pozajmljivali novac od rimskih publicana iz provincije Azije. Vremena su teška." „Zašto su vremena teška, kralju?" bio je uporan Marije. „Ја bih rekao da posebno nakon što je izbio robovski rat na Siciliji -uživate u pravom procvatu. Gajite mnogo žita. Mogli biste da gajite još. Rimski trgovci kupuju žito po visokim cenama več duži niz godina, posebno u ovom delu sveta. Zapravo, ni ti ni provincija Azija ne proizvodite ni polovinu količine koju su naši trgovci spremni da kupe. Večina, koliko shvatam, dolazi iz zemalja pod vlašču kralja Mitridata od Ponta." Ah, to je bilo to! Marijeva nemilosrdna pitanja konačno su zagrebala po gnojnoj rani Bitinije; sav otrov je pokuljao napolje. „Mitridat!", pijunu kralj, zabacivši se u stolici. „Da, Gaju Marije, to je zmija otrovnica u mom dvorištu! On je razlog što Bitinija propada! Morao sam da platim stotinu talenata zlata da bih kupio podršku u Rimu kada je on poželeo da postane prijatelj i saveznik rimskog Naroda! Svake godine moram da plačam i mnogo više, da bih održavao red u svojim daljim oblastima i sprečio njegove lukave upade! Pogledaj samo šta je uradio u Galaciji, i to pre smo tri godine! Opšti pokolj na gozbi'. Četiri stotine poglavica stradalo je na saboru u Ankiri, i sada on vlada svim zemljama oko mene Frigijom, Galacijom, obalnom Paflagonijom. Otvoreno ti kažem, Gaju Marije, ako Mitridat ne bude smesta zaustavljen, čak če i Rim proklinjati dan kada je sedeo skrštenih ruku!" „Slažem se", reče Marije. „Međutim, Anadolija je daleko od Rima, i ja iskreno sumnjam da je bilo ko u Rimu zaista svestan šta se ovde dešava. Osim možda Marka Emilija Skaura Princepsa Senata, a on je ostario. Namera mi je da se sretnem s kraljem Mitridatom i upozorim ga. Možda ću po povratku u Rim uspeti da ubedim Senat da ozbiljnije shvati Pont." „Hajde da večeramo", reče Nikomed, ustajući. „Kasnije ćemo nastaviti razgovor. O, tako je dobro pričati s nekim ko nije ravnodušan!" Za Juliju, boravak na orijentalnom dvoru bio je potpuno novo iskustvo; mi rimske žene trebalo bi da se borimo da putujemo češće, pomislila je, pošto sada vidim koliko smo uskogrude, koliko smo slepe za ostatak sveta. A to se sigurno vidi po načinu na koji podižemo decu. Pogotovo sinove. Prvi vladajući monarh kojeg je upoznala, drugi Nikomed, bio je otkrovenje, pošto je, naravno, pretpostavljala da su svi kraljevi nalik na patricijske Rimljane konzularskog statusa gordi, obrazovani, dostojanstveni, veličanstveni. Nerimski Katuli Cezari, ili čak nerimski Skauri Princepsi Senata; nije se moglo poreći da se Skaur Princeps Senata, uprkos svom niskom rastu i sjajnoj ćeli, držao sasvim kraljevski. Stvarno, kakvo je samo otkrovenje bio taj drugi Nikomed! Veoma visok, očigledno teško građen, ali je duboka starost uzela danak u visini i težini, tako je u svojim osamdesetim bio mršav, pogrbljen i hrom, s praznim kesama pod bradom i mlitavim obrazima. Pogubio je sve zube, i većinu vlasi s glave. To su, međutim, bila samo telesna obeležja, i mogla su se lako videti i na nekom njegovom vršnjaku, rimskom konzularu. Scevoli Auguru, na primer. Razlika je u držanju i unutrašnjoj snazi, pomislila je Julija. Kao prvo, kralj Nikomed je bio tako ženskast da je njoj dolazilo da se nasmeje; voleo je dugačke široke odore od prozračne vune u zaista čudesnim bojama; na obroke je dolazio sa zlatnom perikom čiji su uvojci bili debeli kao
kobasice, i nikada nije išao bez ogromnih naušnica punih dragulja; lice mu je bilo namazano kao kakvoj jeftinoj kurvi, a glas mu je bio piskutav i prodoran. Veličanstven nije bio nimalo, ah je ipak vladao Bitinijom više od pedeset godina vladao gvozdenom rukom i uspešno izbegao sve urote svojih sinova da ga zbace s prestola. Gledajući ga i znajući da je čitavog života izgledao jednako ženskasto i napadno Juliji je bilo izuzetno teško da zamisli kako je on, na pri mer, tako uspešno svrgnuo vlastitog oca; ili kako je mogao da zadrži odanost i naklonost svojih podanika. Obojica njegovih sinova bila su na dvoru, mada više nije imao žena; kraljica mu je umrla pre mnogo godina (ona je bila majka starijeg sina, još jednog Nikomeda), kao i njegova mlađa žena (majka mlađeg sina, Sokrata). Ni mlađi Nikomed ni Sokrat nisu bili više u cvetu mladosti; mlađi Nikomed imao je šezdeset i dve, a Sokrat pedeset i četiri. Mada oženjeni, obojica behu jednako feminizirani kao i njihov otac. Sokratova žena bila je stvorenjce nalik na miša, koje se krilo u uglovima i bežalo kada bi se on pokrenuo, ali je žena mlađeg Nikomeda bila krupna, naočita, srdačna, ljubitelj grubih šala i grohotnog smeha; rodila je mlađem Nikomedu kčerku, Nisu, koja je skoro bila prestara za udaju, ali se nikad nije udavala; Sokrat i njegova žena dece nisu imali. „Ali to se i moglo očekivati", rekao je jedan mladi rob Juliji sređujući dnevnu sobu koju su joj dodelili. „Mislim da Sokrat nikada nije uspeo da uđe u neku ženu. A što se Niše tiče, ona ima drugačije sklonosti voli ždrebice, što i nije čudno ima lice kao konj." „Drzak si", rekla je Julija najledenijim glasom, a onda zgađena izbacila mladića napolje. Palata je bila prepuna naočitih mladića, mahom robova, ali je bilo i nešto slobodnjaka u službi kralja ili njegovih sinova; bilo je tu i na desetine malih paževa, lepših čak i od mladića. Julija je pokušala da ne misli šta im je glavna dužnost, posebno kada bi pomislila na Mladog Marija, tako privlačnog, srdačnog i otvorenog, skoro spremnog da načini prve korake u pubertet. „Gaju Marije, držaćeš sina na oku, zar ne?", obzirno je upitala muža. „Šta, zbog svih ovih cvećki što vrckaju naokolo?" Marije se nasmejao. „Nemoj da strepiš za njega, mea vita. On drži širom otvorene oči i ume da razlikuje cvećku od krtine." „Hvala ti na uveravanju, a i na metafori", reče Julija osmehnuta. „Ti, Gaju Marije, s godinama nisi naučio nimalo lepše da se izražavaš, zar ne?" „Baš naprotiv", odgovori on, bez imalo stida. „ To sam i pokušavala da kažem." „Stvarno. O!" „Jesi li ovde video sve što si želeo?" upitala ga je, prilično naglo. „Stigli smo tek pre osam dana", rekao je on, iznenađen. „Smeta ti ova cirkuska atmosfera?" „Mislim da mi smeta. Oduvek sam želela da vidim kako žive kraljevi, ali ako je Bihnija pravi primer, mnogo mi se više dopada rimski način života. Nije stvar u homoseksualnosti, več u ogovaranju, glumatanju i prenemaganju. Sluge su besprizorne. A s kraljevskim ženama nemam ništa zajedničko. Oradalta je tako glasna da mi dođe da začepim uši, a Muza kako joj je ime samo prikladno na latinskom ako pomisliš na mus, miša, a ne na neku muzu! Da, Gaju Marije, biču ti zahvalna ako krenemo čim budeš spreman", rekla je Julija, stroga rimska matrona. „Onda čemo krenuti smesta", rekao je Marije veselo, izvadivši svitak iz sinusa toge. „Nakon što nas je pratilo sve od Halikarnasa, ovo mije konačno stiglo. Pismo od Publija Rutilija Rufa, i čik pogodi odakle ga je poslao?" „Iz provincije Azije?" „Iz Pergama, tačnije. Kvint Mucije Scevola je guverner ove godine, a Publije Rutilije je pošao s njim, kao legat." Marije je veselo mahnuo pismom. „Saznao sam i da guverner i legat jedva čekaju da nas vide. I to odavno, pošto je ovo pismo trebalo da nas nađe u proleče. Do sada
su sigurno poludeli od dosade." „Ne znam mnogo o tom Kvintu Muciju Scevoli, osim da je ugledan advokat", reče Julija. „Ni ja ga ne poznajem dobro. Znam samo da se ne razdvaja od svog bliskog rođaka Krasa Oratora. Zapravo, nije ni čudo što ga ne poznajem. Tek je prevalio četrdesetu." Pošto je verovao da če mu gosti ostati bar mesec dana, kralj Nikomed nije hteo da se od njih oprosti, ali se Marije lako odbranio od jednog tako živčanog, prilično blesavog starca kao što je bio drugi Nikomed. Otišli su dok su im kraljevi vapaji parali uši, i dobri vetrovi su ih brzo proveli kroz uski moreuz Helesponta u Egejsko more. Njihov brod je skrenuo u reku Kaiku na njenom ušču i stigli su u Pergam, nekoliko milja uzvodno, baš s one strane s koje se grad najlepše video, visoko na akropolju, okružen velikim planinama. I Kvint Mucije Scevola i Publije Rutilije Ruf bili su u rezidenciji, ali Mariju i Juliji se nije dalo da bolje upoznaju Scevolu, budući da se upravo spremao da krene za Rim. „О, kakvo bi bio dobro društvo ovog leta, Gaju Marije!" rekao je Scevola uzdahnuvši. „Ipak moram da stignem u Rim, pre nego što vetrovi postanu previše opasni." Osmehnuo se. „Publije Rutilije Ruf će ti sve ispričati." Marije i Rutilije Ruf su otišli do luke da isprate Scevolu, ostavivši Juliju da se smesti u palati koja joj se dopadala mnogo više od one u Nikomediji, bez obzira na to što je žensko društvo bilo jednako retko. Naravno, Marije nije mario za to što Julija nema ženskog društva; ostavio ju je da se sama snalazi i seo da sasluša vesti od svog najstarijeg i najdražeg prijatelja. „Prvo Rim", rekao je željno. „Dobro, onda ću ti na početku preneti zaista sjajne vesti", rekao je Publije Rutilije Ruf, smejući se od čistog zadovoljstva; kako je samo dobro sresti Gaja Marija tako daleko od kuće! „Gaj Servilije Augur je umro u izgnanstvu krajem prošle godine, pa su morali da se održe izbori za upražnjeno mesto u kolegiju augura. I ti si, Gaju Marije, izabran." Marije je razrogačio oči. „Ја?" „Glavom i bradom." „Nije mi ni padalo... zašto ja?" „Još imaš puno podrške među glasačima u Rimu, uprkos svemu što Katul Cezar i njemu slični mogu da urade, Gaju Marije. A mislim da su glasači osetili da zaslužuješ ovu počast. Kandidovala te je grupa vitezova i pošto nema pravila o izboru in absentia pobedio si. Moram da kažem kako Prasence i društvo nisu dobro podneli tvoju pobedu, ali je u Rimu ona uglavnom dobro primljena." Marije uzdahnu od čistog zadovoljstva. „Ра to su dobre vesti, slažem se! Augur! Ja! To znači da će moj sin bih sveštenik ili augur kada za njega dođe vreme, kao i njegovi sinovi posle njega. To znači da sam uspeo, Publije Rutilije! Uspeo sam da uđem u srce Rima, ma kolika italska seljačina koja ne zna ni reč grčkog bio." „О, danas skoro niko to ne govori o tebi. Znaš, Prasetova smrt je bila izvesna prekretnica. Da je on još živ, sumnjam da bi te izabrali", reče Rutilije Ruf oprezno. „Nije njegov auctoritasbio veći od drugih, a ni broj njegovih sledbenika. Njegov dignitas je međutim postao ogroman, nakon onih bitaka u Forumu, u doba kada je bio cenzor voleo ga ili mrzeo, svako priznaje da je bio nečuveno hrabar. Ali mislim da je najvažnije bilo to što je obrazovao nukleus oko kojeg su mnogi drugi mogli da se okupe, a otkad se vratio s Rodosa, svim snagama se založio za to da te sruši. Hoću da kažem, kakav je on još cilj mogao da ima pred sobom? Sav taj uticaj i moć bili su usmereni na to da uništi tebe. Njegova smrt iznenadila je sve. Izgledao je tako dobro kada se vratio kući! Ja sam prvi mislio da će biti s nama još mnogo godina. A onda je umro."
„Zašto je Lucije Kornelije bio tamo s njim, kada se to desilo?", upita Marije. „Izgleda da niko ne zna. Nisu bili bliski, to se bar zna. Lucije Kornelije je jednostavno rekao da se tamo zatekao slučajno, da uopšte nije nameravao da večera s Prasetom. Zapravo, sve je to veoma čudno. Najviše mi smeta činjenica da Prasencetu prisustvo Lucija Komelija kao da uopšte nije bilo neobično. A to mi govori da je Lucije Kornelije već neko vreme pokušavao da se priključi Prasetovoj stranci." Rutilije Ruf se namršti. „On i Aurelija su se grdno posvađali." „Misliš, Lucije Kornelije i Aurelija?" „Da." „Gde si to čuo?" „Od Aurelije." „Nije ti rekla zašto?" „Nije. Samo je rekla da Lucije Kornelije više nije dobrodošao u njenoj kući", reče Rutilije Ruf. ,,U svakom slučaju, on je otišao u Bližu Španiju nedugo posle Prasetove smrti, a Aurelija mi je ovo ispričala tek nakon njegovog odlaska. Mislim da se bojala da ću ga napasti, ako još bude u Rimu. Sve u svemu, čudno zamešateljstvo, Gaju Marije." Pošto ga lične razmirice nisu zanimale, Marije je načinio grimasu i slegnuo ramenima. „Ра, to je njihova stvar, koliko god čudna bila. Šta se još desilo?" Rutilije Ruf se nasmeja. „Naši konzuli su doneli novi zakon o zabrani prinošenja ljudskih žrtava." „Šta su uradili!?" „Doneli su zakon kojim se zabranjuje prinošenje ljudskih žrtava." „Ра to je suludo. Koliko je već vremena prošlo otkako je prinošenje ljudskih žrtava prestalo da bude deo rimskog života, javnog ili privatnog?" upitao je Marije, zgađenog izraza lica. „Kakve gluposti!" „Ра, meni se čini da su žrtvovali dva Grka i dva Gala kada je Hanibal marširao gore-dole po Italiji. Ali sumnjam da to ima bilo kakve veze s novim lex Comelia Licinia." „Šta onda ima veze?" „Kao što znaš, Gaju Marije, mi Rimljani ponekad odlučimo da istaknemo novi vid javnog života na prilično bizaran način. Mislim da ovaj zakon ide u tu kategoriju. Mislim da je namera da se Rimski Forum obavesti kako više neće biti nasilja, smrti, hapšenja magistrata, kako više neće biti nikakvih nezakonitih dela", reče Rutilije Ruf. „Zar Gnej Kornelije Lentul i Publije Licinije Kras nisu obrazložili svoj predlog?" upitao je Marije. „Nisu. Samo su ga izneli, i Narod gaje izglasao." „Тја!", reče Marije, pa pređe dalje. „Šta još?" „Mlađi brat našeg Velikog pontifika, pretor za ovu godinu, poslat je da upravlja Sicilijom. Verovali ili ne, čuli smo glasine o novom ustanku robova." „Zar tako loše postupamo s robovima na Siciliji?" „I da i ne", reče Rutilije Ruf zamišljeno. „Kao prvo, tamo ima previše grčkih robova. Gospodar ne mora da ih kinji da bi mu zadavali nevolje, toliko su nezavisni. A shvatam da su i svi gusari koje je Marko Antonije Orator zarobio poslati da rade na žitnim poljima Sicilije. Taj posao im nije po volji, mogu da primetim. Marko Antonije je, uzgred", reče Rutilije Ruf, „ukrasio rostru pramcem najvećeg broda koji je uništio u svom pohodu protiv gusara. Izgleda veoma upečatljivo."
„Nisam znao da još ima mesta. Rostra je prepuna pramaca iz ove ili one pomorske bitke", reče Marije. ,,U svakom slučaju, nastavi, Publije Rutilije! Šta se još desilo?" „Ра, naš pretor Lucije Ahenobarb je na Siciliji napravio potpuni metež, kako čujemo čak i u provinciji Aziji. Nije proveo dovoljno vremena na Siciliji ni da mu se noge naviknu na kopno, kada je izdao naređenje da niko u čitavoj oblasti, osim vojnika i naoružane milicije, ne srne da poseduje mač ili drugo oružje. Naravno da se na to niko nije ni najmanje osvrnuo." Marije se iskezi. „Znajući Domicije Ahenobarbe, rekao bih da je to bila greška." „Nego šta. Lucije Domicije se nemilosrdno obračunao sa svima koji ga nisu poslušali. Čitava Sicilija se češe. I naslućujem da će biti još ustanaka, bilo robovskih, bilo nekih drugih." „Ра, oni su sirov soj, ti Domiciji Ahenobarbi, ali su delotvomi", reče Marije. „I to je poslednja vest?" „Skoro, osim toga što su na dužnost stupili novi cenzori i objavili kako nameravaju da sačine najpodrobniji cenzus svih rimskih građana otkako je sveta i veka." „Krajnje je vreme bilo. Ko su oni?" „Marko Antonije Orator i tvoj mlađi konzulski kolega, Lucije Valerije Flak." Rutilije Ruf ustade. „Da se prošetamo, stari druže?" Pergam je bio možda najbrižljivije isplaniran i sagrađen grad na svetu; Marije je to ranije čuo, a sada se i sam uverio. Čak ni u podgrađu što se širilo oko akropolja nije bilo uskih uličica niti trošnih stambenih zgrada, pošto je sve očigledno bilo podvrgnuto strogom sistemu nadgledanja i građevinskih zakona. Široki odvodi nalazili su se ispod naselja, a tekuća voda bila je svugde dostupna. Činilo se da je sve izgrađeno od mermera. Kolonade su bile česte i veličanstvene, agora ogromna i prepuna statua, a veliko pozorište spuštalo se niz stenovit obronak. Pa ipak, atmosfera propadanja osećala se i u gradu i u citadeli; ništa nije bilo održavano kao u vreme Atalida, koji su osmislili Pergam, svoju prestonicu, i brinuli se za nju. A ni ljudi nisu delovali zadovoljno; neki su, primetio je Marije, izgledali gladni, što je bilo čudno za tako bogatu zemlju. „Naši rimski ubirači poreza su odgovorni za to što vidiš", rekao je Publije Rutilije Ruf mračno. „Gaju Marije, kad bi samo znao šta smo Kvint Mucije i ja zatekli kada smo stigli ovamo! Čitava provincija Azija iskorištavana je i tlačena godinama, zbog pohlepe tih i&iotapublicana. Za početak, svote koje Rim traži od državne blagajne su previsoke; a onda, publicani licitiraju mnogo više od njih i zbog toga moraju da iscede azijsku provinciju do poslednje kapi! Tipičan poduhvat kojim rukovodi samo pohlepa. Umesto što se usredsredio na to da naseli rimsku sirotinju na javnu zemlju i prikupi novac za kupovinu te zemlje od poreza iz provincije Azije, Gaj Grah bi bolje učinio da je u azijsku provinciju prvo poslao istražitelje koji če ustanoviti koliki porezi treba da budu. Ali Gaj Grah ovo nije uradio. Kao ni niko drugi posle njega. Jedine procene dostupne u Rimu isisane su iz malog prsta odmah nakon smrti kralja Atala pre trideset i pet godina! " „Šteta što toga nisam bio svestan dok sam bio konzul", reče Marije tužno. „Moj dragi Gaju Marije, ti si morao da brineš o Germanima! Provincija Azija je bila poslednje mesto na zemlji o kojem je bilo ko u Rimu razmišljao tih godina. Ipak si u pravu. Komisija što bi je Marije poslao ovamo brzo bi utvrdila razume brojke i ukrotila publicanel Ovako, njima je dozvoljeno da postanu nepodnošljivo drski. Provincijom Azijom vladaju oni, a ne rimski guverneri!" Marije se nasmeja. „Kladim se da su publicani ove godine doživeli neprijatno iznenađenje, pošto su Kvint Mucije i Publije Rutilije Ruf došli u Pergam." „Da znaš da jesu", reče Rutilije Ruf uz osmeh. „Mogao si da ih čuješ kako cvile sve do
Aleksandrije. Rim ih je sigurno čuo kako cvile zato je, među nama, Kvint Mucije i otišao kuči ranije." „Šta ste tačno radili ovde?" „О, samo smo sređivali provinciju i njene poreze", reče Rutilije Ruf jednostavno. „Na uštrb Državne blagajne / ubirača poreza." „Tačno." Rutilije Ruf slegnu ramenima, i okrenu se velikoj agori. Mahnuo je rukom ka praznom postolju. „Za početak smo obustavili ovakve stvari. Ovde je stajao kip Aleksandra Velikog na konju ni manje ni više nego Lisipov rad, smatralo se da je to njegov najbolji portret Aleksandra. Znaš li gde je sada? U peristilu Seksta Perkvitijenija, najvećeg bogataša i prostaka među rimskim vitezovima! Tvog suseda s Kapitola. Uzeo ju je da naplati zaostali porez, moliču lepo. Umetničko delo, hiljadu puta vrednije od svote o kojoj je reč. Ali šta su meštani mogli da urade? Jednostavno nisu imah novca. I tako, kada je Sekst Pervitijenije pokazao svojim štapom na statuu, ona je skinuta s postolja i data mu." „Morače da se vrati", reče Marije. „Malo verovatno", reče Rutilije Ruf, prezrivo šmrknuvši. „Zar je Kvint Mucije zbog toga otišao kuči?" „Kamo sreče! Ne, otišao je kuči da spreči lobi publicana u Rimu da izvede mene i njega na sud." Marije stade. „Šališ se!" „Ne, Gaju Marije, ne šalim se! Ubirači poreza u Aziji imaju ogroman uticaj u Rimu, posebno među senatorima. A Kvint Mucije i ja smo ih smrtno uvredili kada smo ovdašnje poslove postavili na zdrave noge", reče Publije Rutilije Ruf. Onda se namršti. „Ne samo da smo smrtno uvredili publicane, smrtno smo uvredili i Državnu blagajnu. Neki članovi Senata se možda neče osvrnuti na vapaje ubirača poreza, ali če i te kako primetiti kada zacvili Državna blagajna. Kako oni vide stvari, guverner koji umanji prihode Državne blagajne je izdajnik. Kažem ti, Gaju Marije, kada je Kvint Mucije pročitao poslednje pismo koje mu je poslao rođak Kras Orator, lice mu je poprimilo boju njegove toge! Javljeno mu je da se sprema predlog za oduzimanje njegovog prokonzulskog imperijuma, kao i optužbe za mito i izdaju. Zato je požurio kuči, a mene ostavio da ovde upravljam, sve dok ne stigne izabranik za narednu godinu." I tako je, na putu nazad za guvernersku palatu, Gaj Marije primetio kako svi prolaznici pozdravljaju Publija Rutilija Rufa srdačno, s očiglednom naklonošču. „Vole te ovde", rekao je, ne preterano iznenađen. „Kvinta Mucija vole još i više. Mi smo uneli velike promene u njihov život, Gaju Marije, i oni tek sada vide kako pravi Rimljani rade. Ja prvi ne mogu da ih krivim što toliko mrze Rim i Rimljane. Bili su naše žrtve, užasno smo ih zloupotrebili. I zato, kada je Kvint Mucije smanjio poreze na, kako je procenio, razuman nivo, kada je zaustavio najgore oblike zelenaštva kojima su se bavili neki štićenici publicana, pa oni su igrali na ulicama, bukvalno! Pergam je izglasao održavanje godišnjeg festivala u čast Kvinta Mucija, a verujem da su isto uradili i Smirna i Efes. U početku su nam slali poklone -izuzetno vredne stvari umetnička dela, dragulje, tapiserije. A kada smo im ih vratili uz reci zahvalnosti, ponovo su nam ih poslali. Na kraju smo morali da im zabranimo da uopšte ulaze u palatu." „Može li Kvint Mucije ubediti Senat da je on u pravu, a n epublicaniV', upita Marije. „Šta ti misliš?" Marije se zamislio, žaleći što nije proveo veći deo karijere u Rimu, umesto na bojnim poljima. „Verujem da će uspeti", reče on napokon. „Ugled mu je besprekoran, a to će privući mnoštvo manje poznatih senatora koji bi inače bili u iskušenju da podrže publicane ili Državnu
blagajnu. A održaće i sjajan govor u Senatu. Kras Orator će takođe govorib njemu u prilog, a on će biti još bolji." „I ja tako mislim. Ali znaš, njemu je bilo žao što napušta provinciju Aziju. Čini mi se da više neće dobiti nijedan posao u kome će uživati kao što je uživao u ovom. Njegov um je tako temeljan, tačan, a njegova darovitost za organizaciju je bez premca. Moj zadatak je bio da prikupim informacije iz svakog okruga u provinciji, a njegov da donese odluke na osnovu činjenica koje mu iznesem. Zbog svega toga provincija Azija prvi put u trideset i pet godina napokon ima realnu procenu poreza, i Državna blagajna nema izgovora da traži više." „Osim ako ne dođe konzul, guvernerov imperijum može u provinciji da poništi svako naređenje iz Rima", reče Marije. „Međutim, vi ste se sukobili i sa cenzorima i s Državnom blagajnom, a publicani imaju dobre veze, Državna blagajna takođe. Pošto su na dužnost stupili novi cenzori, biće sklapanja novih ugovora jeste li uspeli da pošaljete svoje nalaze u Rim na vreme, i tako utičete na svote koje će bih tražene u novim ugovorima?" „Nažalost, nismo", reče Rutilije Ruf. „То je još jedan razlog zašto je Kvint Mucije sada krenuo kući. Smatra da će moći postići da cenzori povuku stare ugovore za provinciju Aziju i izdaju nove." „Ра, to ne bi trebalo da razjari publicane pod uslovom da Državna blagajna pristane da smanji svoje prihode", reče Marije. „Predviđam da će Kvint Mucije imati više nevolja s Državnom blagajnom nego s ubiračima poreza. Na kraju krajeva, publicani će pre moći da ostvare dobar profit ako ne moraju da plate nerealne iznose Državnoj blagajni, zar ne?" „Tamo tako", potvrdi Rutilije Ruf. „Na tome zasnivamo svoje nade, kada Kvint Mucije jednom utuvi u tvrde glave senatora i tribuna Državne blagajne da Rim ne može očekivati ono što očekuje od provincije Azije." „Šta misliš, ko če najglasnije zacvileti?" „Recimo Sekst Perkvitijenije. I dalje če dobro zarađivati, ali više neče moči da otima neprocenjiva umetnička dela kada meštani nemaju dovoljno novca za porez. Neki uglednici iz Senata blisko povezani s viteškim lobijima koji su možda tu i tamo i sami sticali neprocenjiva umetnička dela. Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik, na primer. Katul Cezar. Prasence, rekao bih. Scipion Nazika. Neki Liciniji Krasi, ali ne i Orator." „Šta je s našim predsedavajučim Senata?" „Mislim da če Skaur podržati Kvinta Mucija. Bar se tako obojica nadamo, Gaju Marije. Skauru moraš da priznaš da je pošten Rimljanin starog kova." Rutilije Ruf se zakikota. „Osim toga, svi njegovi klijenti su u Italskoj Galiji, pa nema ličnih interesa u provinciji Aziji, samo voli da se igra s kraljevima. Ali prikupljanje poreza? Grozan posao! A on nije ni kolekcionar neprocenjivih umetničkih dela." Ostavivši mnogo srećnijeg Publija Rutilija Rufa da se sam dosađuje po guvernerskoj palati (pošto nije želeo da napusti svoj položaj, Gaj Marije je poveo porodicu južno u Halikarnas i njihovu vilu, i tamo proveo vrlo prijatnu zimu, razbivši monotoniju putem na Rodos. Od Halikamasa za Tars uspeli su da otplove isključivo zahvaljujući naporima Marka Antonija Oratora, koji je okončao bar privremeno delatnosti gusara iz Pamfilije i Kilikije. Pre pohoda Antonija Oratora, sama pomisao na putovanje morem bila bi pokazatelj krajnjeg ludila, pošto nijedan zarobljeni tovar gusari nisu više cenili od rimskog senatora, posebno nekog tako uglednog kao što je Gaj Marije; za njega bi mogli da zatraže otkup od dvadeset ili trideset talenata srebra. Brod se držao obale, i putovanje je potrajalo više od mesec dana. Gradovi Likije rado su pružali dobrodošlicu Mariju i njegovoj porodici, kao i veliki grad Ataleja u Pamfiliji. Nikada nisu videli
takve planine tako blizu moru, čak, rekao je Marije, ni za vreme njegovog obalskog marša u Galiju; njihovi snegom prekriveni vrhovi probadali su nebo, a podnožja im je zapljuskivala voda.
Borove šume bile su veličanstvene, netaknute ljudskom rukom; na obližnjem Kipru, bilo je više nego dovoljno drveta za potrebe čitavog regiona, uključujući i Egipat. Ali mislio je Marije kako su se dani nizali, a obala Kilikije se otkrivala pred njim nije ni čudo da je tu cvalo gusarstvo; svaki nabor u močnim planinama stvarao je skoro savršeno skrivene male uvale i luke. Korakezij, nekada gusarska prestonica, bio je tako podesan za tu namenu da je izgledao kao dar bogova, s visokim rtom na kojem se nalazila tvrđava, skoro sasvim okruženim morem. Antonije je uspeo da ga osvoji jer su ga neki njegovi branioci izdali; gledajući mu strme bokove, Marije je zabavljao um razmišljajući kako bi se drugačije mogao zauzeti. A onda su napokon stigli u Tars, nekoliko milja uz mirni tok Cidne. Grad je bio veoma zaštićen od otvorenog mora, ali je ipak bio dobra luka. Bio je to moćan grad, opasan zidinama, a uzvišeni gosti su, naravno, smešteni u palatu. Proleće je rano stizalo u taj deo Male Azije, pa je u Tarsu već vladala vrućina; Julija je počela da nagoveštava kako joj ne bi prijalo da duže ostane u takvoj pećnici, kada je Marije krenuo na kopneno putovanje u Kapadokiju. U Halikarnas je krajem zime stiglo pismo od kralja Kapadokije, sedmog Arijarta; obećavao je da će doći u Tars krajem marta, i da će veoma rado i s ponosom otpratiti Gaja Marije do Euzebije Mazake. Znajući da ga mladi kralj čeka, Marije se uzvrpoljio što putovanje toliko traje, ali ipak nije želeo da liši Juliju svakog zadovoljstva, kao što bi bilo pristajanje u nekom skrivenom zalivu, gde bi pretegnuli noge i plivali. Ali kada je polovinom aprila stigao u Tars, mali kralj ga nije čekao, a za sobom nije ostavio glasa. Nekoliko pisama poslatih u Mazaku nisu donela odgovor; zapravo, nije se vratio nijedan glasnik. I Marije se zabrinuo. To je krio od Julije i Mladog Marija, ali mu je dilema postala još teža kada je Julija počela da zahteva da u raspored uključe i posetu Kapadokiji. Nije mogao da je povede sa sobom, to je bilo očigledno, ali nije mogao ni da je ostavi da se muči na letnjoj vrućini. Njenu sudbinu je dodatno otežao nezavidan položaj Kilikije u tom delu sveta. Bivši egipatski poseci, Kilikija je prešla Siriji, i postepeno počela da propada; za to vreme, gusarski savezi su postepeno preuzeli skoru svu vlast, čak i nad plodnim ravnicama zvanim Pedija, istočno od Tarsa. Seleukidska dinastija Sirije sama je sebe uništavala nizom građanskih ratova između brače, i između kraljeva i pretendenata na presto; trenutno su postojala dva kralja u severnoj Siriji, Antioh Grip i Antioh Kiziken, koji su bili toliko zauzeti borbom za Antiohiju i Damask da več godinama nisu brinuli za ostatak kraljevstva. Zbog toga su Jevreji, Idumejani i Nabatejci uspostavili nezavisna kraljevstva na jugu, a Kilikija je bila sasvim zaboravljena. Kada je Marko Antonije Orator stigao u Tars, s namerom da pretvori grad u svoje sedište, video je da je Kilikija zrela da mu padne šaka i buduči da je imao pravo imperijuma objavio da ova provincija od sada odgovara Rimu. Ali kada je otišao, nije ga zamenio novi guverner, i Kilikija je ponovo ostala ni na nebu ni na zemlji. Grčkim gradovima dovoljno velikim i dovoljno bezbednim da opstanu kao ekonomske celine dobro je išlo; Tars je bio jedan od njih. Ali između tih središta nalazile su se čitave oblasti gde niko nije vladao ni u čije ime, ili su vladali lokalni tirani, ili su ljudi jednostavno govorili da sada pripadaju Rimu. Marije je veoma brzo zaključio da neče proči mnogo godina pre nego što se gusari ponovo vrate. U međuvremenu, lokalni magistrati su rado gostili čoveka kojeg su videli kao novog rimskog guvernera. Što je duže čekao na odgovor malog kralja Arijarta, to je Mariju postajalo jasnije da če u Kilikiji morati da uradi nešto dramatično, ili nešto za šta če biti potrebno dosta vremena. Žena i sin su postali Marijeva najveća briga. Sada znam zašto ih ostavljamo na sigurnom, kod kuče!, pomislio je, škrgučuči zubima. Nije dolazilo u obzir da ostanu u Tarsu, izloženi letnjim boleštinama; nije dolazilo u obzir ni da ih povede u Kapadokiju; a kad god bi pomislio da ih pošalje morem nazad u Halikarnas, slika neuništene tvrđave Korakezij izašla bi mu pred oči, u mislima nastanjena sledbenicima novog gusarskog kralja. Sta da se radi, šta da se radi? Ništa ne
znamo o ovom delu sveta, pomislio je, ali mi je jasno da moramo da učimo; istočni kraj Srednjeg mora je bez kormilara, i neka bura če ga nasukati. Kada je prošlo skoro pola maja, a glasa od kralja Arijarta i dalje nije bilo, Marije se odlučio. „Pakuj se", rekao je Juliji, oštrije nego što je želeo. „Vodim tebe i Mladog Marija sa sobom, ali ne u Mazaku. Čim budemo dovoljno visoko da malo zahladni, a klima, nadajmo se, postane zdravija, nameravam da vas ostavim negde usput i sam nastavim za Kapadokiju." Želela je da se raspravlja, ali nije to učinila; mada nikada nije videla Gaja Marija na bojnom polju, često je slušala da je veliki samodržac na vojnim pohodima; naslutila je da ga muči još nešto. Nešto u vezi s Kapadokijom. Dva dana kasnije su krenuli, praćeni odredom lokalne milicije pod zapovedništvom mladog tarškog Grka, kojeg je Marije jako zavoleo. Kao i Julija. A ispostavilo se da je to bilo dobro. Pešačio nije niko jer je put vodio kroz planinski prevoj zvani Kilikijska vrata i bio veoma strm i težak. Sedeči postrance na magarcu, Julija je smatrala da je lepota predela vredna napora, pošto su prelazili uske staze usred vrletnih planina, i što su se više penjali, snega je bilo sve više. Skoro da nije mogla da poveruje kako je samo pre tri dana dahtala od obalske vrućine; sada je po dubini kovčega tražila zimske ogrtače. Vreme je ostalo mirno i sunčano, ali kada bi ih borove šume progutale, smrzavali bi se do kostiju i jedva čekali da šume ustuknu pred golim liticama, da se nemirni potoci uliju u besnu reku, koja se, penušava i zatalasana, bacala na stene. Četvrtog dana po polasku iz Tarsa, uspon je manje-više bio gotov. U jednoj uzanoj dolini Marije je našao logor meštana koji su terali svoja stada ovaca na letnju ispašu, i tu je ostavio Juliju i Mladog Marija, zajedno s pratnjom milicije. Mladi tarški Grk Morsim dobio je naređenje da se o njima stara i štiti ih. Velikodušan poklon u novcu smesta je obezbedio dobru volju nomada i Julija je postala vlasnica jednog njihovog velikog smeđeg kožnog šatora. „Kada se jednom naviknem na miris, biće mi sasvim prijatno", rekla je Mariju pre nego što je nastavio dalje. ,,U šatoru je toplo, a čini mi se da su neki nomadi otišli da kupe još žita i zaliha. Samo ti idi, i ne brini za mene. A ni za Mladog Marija, koji, rekla bih, smera da postane pastir. Morsim će se odlično starati o nama. Jedino mi je žao što smo ti postali breme, najdraži mužu." I tako je Gaj Marije odjahao, praćen samo dvojicom ličnih robova, a Morsim mu je našao i vodiča, koji je izgledao kao da bi radije nastavio s Marijem nego ostao. Koliko je Marije mogao da shvati, doline u unutrašnjosti i mestimične šire visoravni preko kojih je jahao nalazile su se na oko pet i po hiljada stopa ne toliko visoko da izazovu vrtoglavicu i glavobolju, ali sasvim visoko da održavanje u sedlu postane naporno. Čekao ih je dalek put do Euzebije Mazake, kako mu je rekao vodič, jedinog gradskog naselja u čitavoj Kapadokiji. Sunce je zašlo u trenu kada je prešao vododelnicu između reka što su tekle dole u Pedijsku Kilikiju i reka koje su se ulivale u ogromni Halis, i počeo je da jaše kroz ledene kiše, grad i maglu. Smrzavao se, sedlo ga je žuljalo, od umora ga je sve bolelo, ali je ipak trpeo duge časove sporog jahanja s nogama koje beskorisno vise, i samo je bio zahvalan što mu je koža na unutrašnjoj strani butina dovoljno tvrda da ne pukne od stalnog grebanja. Trećeg dana sunce se opet pojavilo. Sve šire ravnice izgledale su kao savršena mesta za ovce i krave, travnate, s tek pokojim šumarkom; Kapadokija, rekao mu je vodič, nema pravo zemljište ni klimu za guste šume, ali je davala odlično žito, kada bi se zemlja uzorala. „Ра zašto onda nije uzorana?", upitao je Marije. Vodič je slegnuo ramenima. „Nema dovoljno ljudi, ga je koliko im je potrebno, i još malo viška da prodaju niz Halis, kada barke dođu da kupuju. Ali ne mogu da prodaju u Kilikiji, put je pretežak. A zašto bi se i trudili? Siti su. Zadovoljni."
To je bio skoro jedini razgovor između Marija i njegovog vodiča dok su jahali; čak i kada su noću tražili sklonište u smeđim kožnim šatorima nomadskih pastira, ili u kućama od blatnih cigala nekog sićušnog sela, malo su razgovarali. Planine su čas bile dalje, čas bliže, ali se nikada nisu smanjivale, i nikada nisu postajale manje zelene, niti snežne. A onda, kada je vodič objavio da je Mazaka samo četiri stotine stada daleko (a Marije to preračunao u pedeset rimskih milja), zašli su u oblast tako neobičnu da je Marije zažalio što Julija nije s njim da je vidi. Zatalasane livade su još bile tu, ali ispresecane krivudavim klisurama, a iz njih su virile kupaste, šiljate kule, koje su izgledale kao da su pažljivo oblikovane od raznobojne gline, ogromno igralište nekog poremećenog deteta džina; ponegde su se na vrhovima kula nalazile stene, i Mariju se činilo kao da se njišu. A čudo nad čudesima! počeo je da primećuje prozore i vrata na nekima od tih neprirodnih prirodnih struktura. „Zato nismo videli više sela", rekao je vodič. „Ovde gore je hladno, a leto kratko traje. Zbog toga ljudi iz ovog kraja usecaju sebi nastambe u stenovitim kulama. Leti im je hladno. Zimi toplo. Zašto da grade kuće, kada je Velika boginja Ma već to uradila?" „Koliko dugo već žive u stenama?" upitao je Marije, zadivljen. Ali vodič to nije znao. „Otkako postoje ljudi", rekao je neodređeno. „Bar toliko dugo. U Kilikiji kažemo da prvi ljudi potiču iz Kapadokije, i da su i tada živeli ovako." Još su jahali oko tih klanaca s kulama, kada je Marije počeo da primećuje planinu; stajala je sama, najviša planina koju je ikada video, viša čak i od Olimpa u Grčkoj, viša čak i od lanaca što su opasivali Italsku Galiju. Glavni masiv bio je u obliku kupe, s manjim kupama na bokovima, i bio je potpuno beo od snega, vanredan prizor naspram neba bez oblačka. Naravno, znao je koja je to planina; Argej Grci su je opisali, ali ju je videla tek šačica ljudi sa zapada. A u njenom podnožju, znao je, nalazila se Euzebija Mazaka, jedini grad u Kapadokiji. Prestonica. Nažalost, Marije je planini prišao iz pogrešnog pravca; Mazaka se nalazila sa severne strane, bliže Halisu, velikoj crvenoj reci središnje Anadolije, i upravo je Halis bio najbolja veza Mazake sa svetom. Tako je Marije nešto pred podne video obrise mnoštva zgrada okupljenih ispod planine Argej, i tek što je odahnuo, shvatio je da je stupio na bojno polje. Čudan je to osećaj bio! Jahati mestom gde su se ljudi borili i ginuli u hiljadama, pre samo nekoliko dana, a ne znati ni ko su oni, ni zašto je bitka vođena. Prvi put u svom životu on, Gaj Marije, pobednik u Numidiji i nad Germanima, bio je na bojnom polju u ulozi posmatrača. Sve ga je svrbelo, ali je ipak nastavio ka gradiću, ne osvrćući se više nego što je neophodno. Niko se nije potrudio da počisti bojište; naduveni leševi bez oklopa i odeće raspadali su se na sve strane, a od muva ih je čuvao samo ledeni vazduh, koji je koliko-toliko obuzdavao i smrad raspadnutog mesa. Njegov vodič je jecao, njegovim robovima je pozlilo, ali je Marije jahao kao da ne vidi ništa neobično, pošto su mu oči bile zauzete traženjem nečega mnogo opasnijeg; logora žive, pobedničke vojske. I tu je i bio, dve milje na severoistok, ogroman skup smeđih kožnih šatora ispod retkog plavičastog pokrova od dima mnogih vatri. Mitridat. Nije mogao da bude niko drugi. A Gaj Marije nije pogrešio, nije pomislio da je vojska mrtvaca pripadala Mitridatu. Ne, njegova vojska bila je živa, pobednička; polje koje je Marije prelazio bilo je posuto Kapadokijcima. Sirob stanovnici stena, nomadski pastiri a verovatno, rekao je sebi, pošto mu se vratilo praktično razmišljanje, i mnogi sirijski i grčki najamnici. Gde li je mali kralj? Ne treba ni da pita. Nije došao u Tars i nije odgovorio na pisma zato što je bio mrtav. Kao i njegovi dvorani, bez svake sumnje. Možda bi neki drugi čovek okrenuo konja i odjahao u nadi da njegov dolazak nije primečen; ali ne i Gaj Marije. Napokon je pronašao kralja Mitridata Eupatora, istina, na njegovoj
zemlji. I još je mamuznuo svog umornog konja, terajuči ga da brže krene ka logoru. Shvativši da ga niko ne posmatra da niko nije primetio njegov dolazak da ga niko nije primetio čak ni kada je ujahao u grad na glavnu kapiju, Gaj Marije se zaprepastio. Koliko se samo sigurno oseča kralj Ponta! Zaustavivši svoju oznojenu životinju, pogledao je ulice što su se dizale u brdo, tražeći akropolj ili nekakvu citadelu, i video ono za šta je pretpostavio da je palata kako grli obronak iznad grada. Očigledno je bila sazdana od nekog mekog ili laganog kamena koji nije mogao da izdrži nalete ovdašnjih zimskih vetrova, pošto je bila okrečena, a onda obojena u bogatu tamnoplavu, sa živopisnim crvenim stubovima, i tamnije crvenim jonskim kapitelima, ukrašenim blistavim zlatom. Tamo!, pomisli Marije. Biče tamo! Poveo je konja uz jednu usku, strmu ulicu, ka palati okruženoj plavim zidom i sumornom, golom baštom. Proleče kasno stiže u Kapadokiju, pomislio je, i zažalio što nikada neče upoznati mladog kralja Arijarta. Stanovnici Mazake su se očigledno bili sakrili, pošto su ulice bile potpuno puste, a kada je stigao do kapija što su vodile u palatu, shvatio je da ih niko ne čuva. Kako je samo siguran, taj kralj Mitridat! Ostavio je konja i pratioce u podnožju stepeništa koja su vodila do glavnih, dvokrilnih vrata od kovane bronze, ukrašenih reljefima što su s mnogo pojedinosti prikazivali kako Had siluje Persefonu; Marije je imao dosta vremena da razgleda te strašne prizore dok je stajao i čekao da neko odgovori na njegovo glasno kucanje. Konačno, vrata zaškripaše, zastenjaše, i jedno krilo se oprezno odškrinu. „Da, da, čuo sam te! Šta hočeš?", upita jedan stari, prastari čovek, na grčkom. Negde u Mariju je narastao strašan poriv za smehom, što je bilo veoma teško suzbiti, i zato mu je, kada je progovorio, glas bio drhtav, piskav, nimalo dostojanstven. „Ја sam Gaj Marije, rimski konzul. Da li je kralj Mitridat tu?", upitao je. „Nije", odgovorio je stari, prastari čovek. „Da li ga očekujuete?" „Рге mraka, da." „Dobro!" Marije otvori vrata i zakorači u ogroman prostor, očigledno prestonu odaju ili glavnu primaču sobu, pozvavši svoja tri pratioca da ga slede. „Potreban mi je smeštaj za mene i ovu trojicu ljudi. Konji su nam napolju, i treba ih smestiti u štale. Za mene, vrelo kupatilo. Smesta." Kada je stigao glas da se kralj približava, Marije je odeven u togu izašao na verandu palate i stao na najviši stepenik, sam. Video je kako se ulicama grada probija odred dobro naoružanih konjanika, na odličnim konjima; okrugli štitovi su im se crveneli, ukrašeni belim polumesecom i belom osmokrakom zvezdom; nosili su crvene štitove preko jednostavnih srebrnih grudnih oklopa i kupaste kacige koje su umesto perja ili konjske dlake bile ukrašene zlatnim mladim mesecima što grle zlatne zvezde. Kralj nije vodio odred, i Marije nije mogao da ga razabere između tih nekoliko stotina ljudi. Možda ga nije briga što palatu u njegovom odsustvu niko ne čuva, ali zato sebe sasvim dobro štiti, to je bar jasno. Odred je prošao kroz kapiju i dokasao do stepenica, uz neobičan zvuk brojnih nepotkovanih kopita što je Mariju reklo da Pont nema dovoljno kovača. Naravno, Marije je bio veoma vidljiv dok je stajao veličanstveno omotan svojom purpurom obrubljenom togom, mnogo stopa iznad konjanika. Pratioci se razdvojiše. Kralj Mitridat Eupator izjaha iz njihovog središta na velikom riđanu. Plašt mu je bio ljubičast, kao i njegov štit u štitonošinim rukama, mada je prikazivao isti grb s polumesecom i zvezdom. Međutim, kralj nije nosio kacigu; umesto toga, glavu mu je pokrivala lavlja koža, dva dugačka očnjaka pritiskala su mu čelo, uši su ukočeno štrcale, duplje u kojima su nekada bile oči sada su bile mračne, crne rupe. Suknjica i rukavi od pozlaćene
verižnjače virili su ispod kraljevog kičenog zlatnog grudnog oklopa i slojevitog kilta, a na nogama je imao prelepo izrađene grčke čizme od lavlje kože, obrubljene zlatom i s prevrnutim jezicima u obliku lavljih glava. Mitridat je skočio s konja, stao u podnožju stepenica i pogledao Marija. Očigledno mu nije prijalo što se nalazi toliko niže. A ipak je bio previše pametan da se odmah uspne uz stepenice. Krupan je kao i ja nekada, i isto toliko visok. Nije bio privlačan čovek, mada mu lice nije bilo ružno, široko i prilično četvrtasto, s istaknutom okruglastom bradom i dugačkim, velikim, pomalo grbavim nosem. Bio je svetle puti; odsjaji zlatne kose i zalizaka ukazivali su se ispod lavlje glave, a oči mu behu boje lešnika; mala usta, punih, izuzetno crvenih usana govorila su da je kralj nestrpljiv i ćudljiv. Dobro, kada si ranije video čoveka odevenog u toga praetexta, pitao se Marije u sebi, prisećajući se svega što je znao o kralju i ne nalazeći ni jednu priliku u kojoj je on mogao da vidi toga praetexta pa čak ni toga alba. Kralj je očigledno prepoznao rimskog konzulara, Marije je u to bio potpuno siguran, a iskustvo mu je govorilo da oni koji tu odoru nisu ranije videli uvek budu njome opčinjeni, čak i ako im je prethodno bila opisana. Gde li si to video nekoga od nas? Kralj Mitridat Eupator se opušteno popeo uz stepenice, i na njihovom vrhu ispružio desnicu, sveopšte važećim gestom miroljubivih namera. Rukovali su se, pošto su obojica bili previše pametni da bi susret pretvorili u odmeravanje snaga. „Gaju Marije", reče kralj, na grčkom čiji je naglasak nalikovao Marijevom, „ovo je neočekivano zadovoljstvo." „Kralju Mitridate, voleo bih da mogu da kažem isto." „Uđi, uđi", reče kralj srdačno, obgrlivši Marija, i povevši ga prema vratima, koja su sada bila širom otvorena. „Nadam se da ti je posluga izašla u susret?" „Sasvim, hvala ti." Desetak kraljevih gardista ušlo je u prestonu dvoranu pre Marija i kralja, a još desetak ih je pratilo; svaki kutak je pretražen, a onda je polovina otišla da pretraži i ostatak palate, dok je druga polovina ostala da čuva Mitridata, koji je krenuo pravo ka mermernom prestolu postavljenom purpurnim jastucima i seo na njega, a zatim puknuo prstima da se donese stolica za Gaja Marija. „Jesu li ti ponudili osveženje?", upitao je kralj. „Radije sam se odlučio za kupanje", odgovori Marije. „Da večeramo, onda?" „Ako želiš. Ali zašto da se pomeramo, osim ako ne bi hteo još nečije društvo sem mojeg? Meni ne smeta da jedem sedeči." I tako je sto postavljen između njih, vino doneseno, a za njim i jednostavan obrok od povrča, jogurta izmešanog s belim lukom i krastavcem, i veoma ukusnih čufti od jagnjetine. Kralj nije ništa rekao o jednostavnosti hrane, več je samo žestoko navalio na nju baš kao i Marije, gladan od puta. Tek kada je obrok završen i posuđe odneseno, dva velika čoveka prešla su na razgovor. Napolju je tamnoplavi suton sanjivo istrajavao, ali je u prestonoj odaji zavladao potpuni mrak; prestrašene sluge su se poput senki šunjale od svetiljke do svetiljke, čiji su plamičci dimili i pucketali zato što je ulje bilo veoma nečisto. „Gde je sedmi kralj Arija rt?", upita Marije. „Mrtav je", odgovori Mitridat, čisteči zube zlatnom žicom. „Umro je pre dva meseca." „Kako?" Iz blizine, Mariju je postalo jasno da su kraljeve oči veoma zelene, a da su smeđe samo trunčice u njima, što je bilo veoma neobično. Te oči se sada zacakliše, kliznuše u stranu, a onda
se vratiše širom otvorene i nedužne; lagače me, pomisli Marije smesta. „Teška bolest", reče kralj i teško uzdahnu. „Mislim da je umro tu u palati. Tada nisam bio ovde." „Vodio si bitku pred gradom", reče Marije. „Morao sam", odgovori Mitridat kratko. „Zbog čega?" „Jedan sirijski pretendent je želeo da preotme presto neki izdanak Seleukida. U kapadokijskoj kraljevskoj porodici teče puno seleukidske krvi", objasni kralj vesto. „Zašto se to tebe tiče?" „Ра, moj je tast jedan od mojih tastova Kapadokijac. Princ Gordije. A moja sestra je bila majka pokojnog sedmog Arijarta i njegovog malog brata, koji je još živ i zdrav. Taj mlađi sin je sada, naravno, zakoniti kralj, a ja sam se obavezao da če samo zakoniti kraljevi vladati Kapadokijom", reče Mitridat. „Nisam znao da je sedmi Arijart imao mlađeg brata, kralju", reče Marije blago. „О, da. Bez svake sumnje." „Moraš mi reči šta se tačno desilo." „Dakle, u mesecu bedromionu stigao mi je poziv u pomoč iz Dasteire, tako da sam, prirodno, digao vojsku i krenuo za Euzebiju Mazaku. Ovde nije bilo nikoga, a kralj je bio mrtav. Njegov mali brat je pobegao u zemlju pećinskih ljudi. Ja sam zauzeo grad. A onda se taj sirijski samozvanac pojavio sa svojom vojskom." „Kako se zvao taj sirijski samozvanac?" „Seleuk", odgovori Mitridat spremno. „То je sigurno dobro ime za jednog sirijskog pretendenta!" primeti Marije. Ali očigledna ironija nije dotakla Mitridata, koji, sasvim jasno, nije posedovao rimsku ili grčku sklonost ka rečima, i verovatno se skoro nikada nije smejao. Mnogo je čudniji od Jugurte od Numidije, pomisli Marije; možda nije tako oštrouman, ali je mnogo opasniji. Jugurta je pobio mnoge svoje bliske srodnike, ali je kod njega uvek bilo prisutno saznanje da če zbog toga možda odgovarati pred bogovima. Mitridat je sebe smatrao za boga, i nije poznavao ni sramotu ni krivicu. Šteta što ne znam više o njemu i o pontskom kraljevstvu. Ono malo što mi je Nikomed rekao ne znači ništa; on misli da poznaje ovog čoveka, ali greši. „Znači, vodio si bitku i porazio Seleuka, sirijskog samozvanca", upita Marije. „Jesam." Kralj prezrivo frknu. „Jaka bitka! Pobili smo ih skoro do poslednjeg." „То sam primetio", reče Marije suvo i nagnu se napred u stolici. „Reci mi, kralju Mitridate, zar u Pontu ne vlada običaj da se bojno polje raščisti posle bitke?" Kralj zatrepta, shvativši da ga Marije prekoreva. ,,U ovo doba godine?" upita on. „Zašto? Do leta če nestati." „Shvatam." Potpuno pravih leđa, jer su se svi Rimljani tako držali kada su sedeli u stolicama, pošto toga nije trpela mnogo pomeranja, Marije položi šake na rukonaslon. „Voleo bih da upoznam osmog kralja Arijarta, ako mu je to titula. Da li je to moguče, kralju?" „Naravno, naravno", reče kralj srdačno i pljesnu rukama. „Pozovite kralja i princa Gordija", naredio je kada se pojavio stari, prastari čovek. A onda dodade Mariju: „Zatekao sam sestrića i princa Gordija na sigurnom, među pećinskim ljudima, pre deset dana." „Prava sreća", primeti Marije. Princ Gordije uđe vodeći za ruku dete desetak godina staro. On sam, bio je pedesetogodišnjak; obojica su bila obučena u grčku odeću i stajala su pokorno u podnožju podijuma gde su sedeli Marije i Mitridat. „Dakle, mladiću, kako si?", upita Marije.
„Dobro, hvala ti, Gaju Marije", reče dete, toliko nalik na kralja Mitridata da je po njemu mogao biti naslikan portret Mitridata u mladosti. „Znači, brat ti je mrtav?" „Jeste, Gaju Marije. Umro je od teške bolesti ovde u palati pre dva meseca", odgovori mali papagaj. „А ti si sada kralj Kapadokije?" „Da, Gaju Marije." „Dovoljno si star da vladaš?" „Deda Gordije će mi pomoći." „Deda?" Gordije se osmehnu, što nije bio lep prizor. „Mene svi zovu deda, Gaju Marije", reče i uzdahnu. „Shvatam. Hvala ti na ovom razgovoru, kralju Arijarte." Dečak i stariji čovek se duboko pokloniše, pa izađoše. „Dobar je momak, moj Arijart", reče Mitridat s velikim zadovoljstvom. „Tvoj Arijart?" „Metaforično, Gaju Marije." „Veoma liči na tebe." „Njegova majka je bila moja sestra." „ A u tvojoj lozi je bilo mnogo unakrsnih brakova, znam." Marijeve obrve zaigraše, ali ono što bi za Lucija Kornelija bila očigledna poruka, kralj Mitridat nije mogao da shvati. „Ра, meni se čini da je stanje u Kapadokiji lepo sređeno", reče on vedro. „То, naravno, znači da češ povesti vojsku nazad u Pont." Kralj je zurio. „Ne bih rekao, Gaju Marije. Kapadokija je još nemirna, a ovaj dečak je poslednji izdanak svoje loze. Biče bolje da zadržim vojsku ovde." „Biče bolje da odvedeš svoju vojsku kuči!" „То ne mogu da uradim." „Znaš, možeš." Kralj stade da se nadima, a grudni oklop mu zaškripa. „Ti ne možeš meni da govoriš šta da radim, Gaju Marije!" „О, da, mogu", reče Marije odlučno, ali i dalje mirno. „Rim nije previše zainteresovan za ovaj deo sveta, ali ako nastaviš da držiš okupacione snage u zemljama koje ti ne pripadaju, kralju, jamčim ti da če zanimanje Rima za ovaj deo sveta naglo procvetati. Rimske legije čine Rimljani, a ne kapadokijski seljaci ili sirijski najamnici. Siguran sam da ne želiš da vidiš rimske legije u ovom delu sveta! Ali ako ne odeš kuči i ne povedeš svoju vojsku sa sobom, videčeš rimske legije. To ti jamčim." „Ti ne možeš to da govoriš, nisi ni na kakvom položaju!" „Ја sam rimski konzular. Mogu to da govorim. I govorim." Kraljev bes je narastao; ali, primetio je Marije sa zanimanjem, narastao je i njegov strah. Uvek smo u stanju da im to uradimo!, pomislio je oduševljeno. Liče na one pitome životinje koje vole da se pretvaraju da su opasne; ako ih prozreš, pobeči če podvijenog repa. „Potreban sam ovde, kao i moja vojska!" „Nisi. Idi kući, kralju Mitridate!" Kralj skoči na noge, s rukom na balčaku mača, a desetina prisutnih gardista se približi, iščekujući naređenja. „Mogao bih da te ubijem na mestu, Gaju Marije! Zapravo, mislim da ču to i uraditi! Mogao bih da te ubijem, i niko ne bi saznao šta se s tobom desilo. Mogao bih da ti
pošaljem pepeo kući u velikom zlatnom ćupu uz pismo kojim se objašnjava da si umro od neke bolesti, ovde u palati u Mazaki." „Kao i sedmi kralj Arijart?" upita Marije blago, sedeći uspravno u stolici, bez straha, neuzrujan. Nagnuo se napred. „Smiri se, kralju! Sedi i budi razuman. Savršeno dobro znaš da ne možeš da ubiješ Gaja Marija! Kada bi to uradio, rimske legije bi stigle u Pont i Kapadokiju onoliko brzo koliko bi brodovi mogli da ih dovedu." Nakašljao se i opušteno nastavio. „Znaš, nismo se pozabavili nijednim iole pristojnim ratom još otkako smo porazili tri četvrt miliona germanskih varvara. E, to je bio neprijatelj! Ali ni izbliza bogat kao Pont. Takav rat bi bio veoma poželjan zbog plena koji bismo odneli iz ovih krajeva. Pa zašto ga onda izazivaš, kralju Mitridate? Idi kući/" A onda je, iznenada, Marije ostao sam; kralj je nestao, kao i njegovi gardisti. Marije je zamišljeno ustao i lagano izašao iz sobe, ka svojim odajama, trbuha punog dobre jednostavne hrane, onakve kakvu je voleo, i glave pune zanimljivih pitanja. Uopšte nije sumnjao u to da će Mitridat povesti svoju vojsku kući; ali gde je video Rimljanina u togi? I gde je video Rimljanina u purpurom obrubljenoj togi? Možda je kralj pretpostavio da je on Gaj Marije zato što mu je stari, prastari čovek poslao glas; ali Marije je u to sumnjao. Ne, kralj je primio oba pisma poslata u Amazeju, i još od tada je pokušavao da izbegne susret. To znači da je Batasis, arhigal od Pesina, Mitridatov uhoda. Iako je narednog jutra rano ustao, željan da što pre pođe nazad za Kilikiju, ipak nije uspeo da zatekne kralja Ponta. Kralj Ponta je, rekao je stari, prastari čovek, poveo svoju vojsku nazad u vlastitu zemlju. „А mali Arijart Euzebis Filopator? Da li je i on pošao s kraljem Mitridatom, ili je još ovde?" „Još je ovde, Gaju Marije. Otac ga je proglasio kraljem Kapadokije, i zato mora da ostane ovde." „Njegov otac?" upitao je Marije oštro. „Kralj Mitridat", rekao je stari, prastari čovek nevino. Znači, to je to! Uopšte nije bio sin šestog Arijarta, već Mitridatov. Pametno. Ali ne i dovoljno pametno. Gordije ga je ispratio, sav u osmesima i naklonima; od dečakakralja nije bilo ni traga. „Znači, ti ćeš biti namesnik", reče Marije, stojeći kraj novog konja, mnogo većeg od onoga koji ga je preveo čitavim putem od Tarsa; i njegove sluge su dobile bolje konje. „Sve dok kralj Arijart Euzebis Filopator ne bude dovoljno star da sam vlada, Gaju Marije." „Filopator", reče Marije zamišljeno. „То znači onaj koji voli oca. Hoće li mu otac nedostajati, šta misliš?" Gordije je raširio oči. „Hoće li mu otac nedostajati? Njegov siroti otac je odavno mrtav." „Ne, šesti Arijart je predugo mrtav da bi mogao biti otac ovom dečaku", reče Marije. „Ја nisam budala, prinče Gordije. Prenesi to i svom gospodaru, Mitridatu. Reci mu da znam čiji je sin novi kralj Kapadokije. I da ću ga posmatrati." Uzjahao je. „Ti si, pretpostavljam, dečakov pravi deda, ma kako te drugi zvali. Odlučio sam da sve ostavim kako jeste samo zbog toga što je dečakova majka Kapadokijka tvoja kćerka, rekao bih." Čak ni to stvorenje, koje je potpuno pripadalo Mitridatu, nije videlo zbog čega bi i dalje lagalo; umesto toga, klimnuo je glavom. „Moja kćer je kraljica Ponta, a njen najstariji sin će naslediti kralja Mitridata. Zato mi je drago što će ovaj dečak vladati mojom zemljom. On je poslednji izdanak loze ili, tačnije, to je bila njegova majka." „Ti nisi princ, Gordije", reče Marije prezrivo. „Kapadokijac možda jesi, ali
pretpostavljam da si titulu princa sam sebi dodelio. Što znači da tvoja kći nije poslednji izdanak kraljevske loze. Prenesi moju poruku kralju Mitridatu." „Hoću, Gaju Marije", reče Gordije, ničim ne pokazujući da je uvređen. Marije okrenu konja, pa zastade da se osvrne. „О, još nešto, za kraj! Raščisti bojno polje, Gordije! Ako vi istočnjaci želite da steknete poštovanje civilizovanih ljudi, onda se ponašajte kao civilizovani ljudi. Nekoliko hiljada leševa se ne ostavlja da istruli nakon bitke, čak i ako su neprijatelji i ako ih prezirete. To nije valjan vojni postupak, to je obeležje varvara. A koliko ja vidim, tvoj gospodar Mitridat je baš to varvarin. Zbogom." I onda je otkasao, praćen slugama. Gordije nije bio sposoban da se divi Marijevoj smelosti, ali se nije istinski divio ni Mitridatu. Zato je s popriličnim zadovoljstvom naredio da mu dovedu konja i odjahao da stigne kralja pre nego što ovaj ode iz Mazake. Preneće mu svaku reč! I gledaće kako ubadaju. Kćerka mu je zaista bila nova kraljica Ponta, unuk Farnasis pontski prestolonaslednik. Da, Gordiju je dobro išlo, iako, baš kao što je Marije i pretpostavio, on nije bio princ od stare kapadokijske kraljevske kuće. Kada kralj-dečak, Mitridatov sin, bude poželeo da sam vlada nema sumnje, uz očevu podršku Gordije je smerao da preuzme vlast nad kraljevstvom Ma u Komani, u kapadokijskoj dolini između gornjih tokova reka Sar i Piram. Tamo će, i prvosveštenik i kralj, biti bezbedan, siguran, bogat i izuzetno moćan. Našao je Mitridata narednog dana, ulogorenog na obali reke Halis, nedaleko od Mazake. I preneo mu ono što je Gaj Marije rekao ali ne doslovno. Gordije je ograničio svoju priču i govorio je samo o raščišćavanju bojnog bolja smatrao je da bi ga ostatak izložio prevelikoj opasnosti. Kralj je bio veoma besan, ali nije ništa rekao, samo je zurio pomalo iskolačenih očiju, dok su mu se pesnice skupljale i opuštale. „Ра jesi li raščistio bojno polje?" upitao je kralj. Gordije je progutao knedlu, ne znajući koji odgovor kralj želi da čuje, i odgovorio pogrešno. „Naravno da nisam, o, Najveći." „Ра šta onda tražiš ovde? Raščisti ga!" „Veliki kralju, božansko veličanstvo nazvao te je varvarinom!" „Jasno mi je da to prema njegovim shvatanjima i jesam", rekao je kralj ledenim glasom. „Više neće imati tu priliku. Ako je obeležje civilizovanog čoveka da troši snagu na takve stvari, kada to zbog godišnjeg doba nije neophodno, onda neka tako i bude. I mi ćemo trošiti snage. Niko ko sebe smatra civilizovanim čovekom neće u mom ponašanju naći razloga da me zove varvarinom!" Sve dok se sledeći put ponovo ne razbesniš, pomisli Gordije, ali ne reče to naglas; Gaj Marije je u pravu, o, Najveći. Ti jesi varvarin. I tako je bojno polje pred Euzebijom Mazakom raščišćeno, gomile leševa su spaljene, a pepeo zakopan ispod humke koja je izgledala mala u poređenju s planinom Argej u pozadini. Ali kralj Mitridat nije ostao da prisustvuje izvršenju svojih naređenja; poslao je vojsku kud u Pont, a on je sam krenuo za Jermeniju, i to na prilično neobičan način. Pratili su ga gotovo svi dvorani, među njima i deset žena, trideset konkubina i petoro-šestoro starije dece, a konji, volovske zaprege, nosiljke, kočije i teretne mazge razvukli su se gotovo čitavu milju. Kretao se sporo kao puž, nije prelazio više od deset ili petnaest milja dnevno, ali se kretao bez zastajanja, potpuno gluv za vapaje slabijih žena, koje su tražile dan ili dva predaha. Okruživalo ga je hiljadu biranih konjanika, što je bio prikladan broj za kraljevsko izaslanstvo. Jer to je zaista i bilo izaslanstvo; Jermenija je imala novog kralja. Vest je stigla do Mitridata baš kada je započeo pohod na Kapađokiju, i on je brzo odgovorio, zatraživši da mu iz Dasteire pošalju ugovorene žene i decu, ugovorene velmože, ugovorene darove, ugovorenu odeču i prtljag. Karavanu je trebalo skoro dva meseca da stigne do Halisa u blizini Mazake, i stigao je
gotovo istovremeno kad i Gaj Marije; u trenutku Marijevog dolaska, kralj se nalazio kod svog putujućeg dvora kraj Halisa, gde je proveravao da li je sve urađeno kako je želeo. A ipak, Mitridat o novom kralju Jermenije nije znao mnogo znao je da je mlad, da je zakoniti sin starog kralja Artavasda, da se zove Tigran i da je bio talac kralja Parćana još od ranog detinjstva. Vladar koji je moj vršnjak!, pomislio je Mitridat oduševljeno, vladar močnog istočnog kraljevstva koji prema Rimu nema nikakve obaveze, vladar koji če možda pristupiti Pontu u borbi protiv Rima! Jermenija se nalazila među ogromnim planinama oko Ararata i pružala se istočno ka Kaspijskom ili Hirkanijskom moru; tradicija i geografija su je snažno vezivale s kraljevstvom Parćana, čiji vladari nikada nisu pokazali zanimanje za zemlje zapadno od Eufrata. Najlakši put vodio je uz Halis, do njegovog izvora, a onda preko vododelnice do Mitridatovog malog poseda zvanog Mala Jermenija i gornjeg toka Eufrata, zatim preko još jedne vododelnice do izvora Araksisa, i dole do Artaksata, grada na Araksisu koji je služio kao prestonica Jermenije. Zimi bi taj put bio nemoguć, zato što je išao previsoko, ali je u rano leto bio veoma prijatan. Povorka je prolazila kroz doline pune poljskog cveća plavih cikorija, žute jagorčevine i ljutića, čudesno grimiznog maka. Šume nisu postojale, samo pažljivo odgajani zasadi drveća koji su služili kao brana od vetra; leto je bilo tako kratko da su jablanovi i breze još bili goli, iako je već stigao jun. Nije bilo gradova, sem Karane, i veoma malo sela; retko su nailazili čak i na smeđe šatore nomada. To je značilo da izaslanstvo mora da nosi žito sa sobom, sakuplja voće i povrće, i da se za meso oslanja na susrete s pastirima. Mitridat je međutim bio mudar, pošto je kupovao ono što nije mogao da nađe u prirodi, i tako je ostao da živi u sećanjima prostog sveta na koji je nailazio kao istinski bog, koji oko sebe deli nezapamćena bogatstva. U kvinktilu su stigli do reke Arakses i prošli njenom krivudavom dolinom. Mitridat je pazio da seljacima nadoknadi svu štetu što bije njegova povorka izazvala, a ovi poslovi su se sklapali jezikom znakova, pošto dalje od Eufrata grčki uopšte nisu znali. Poslao je jedan odred napred u Artaksatu da najavi njegov dolazak i prišao gradu ovenčan osmehom, jer je duboko u sebi znao da to dugo i zamorno putovanje neće biti uzaludno. Tigran od Jermenije lično je izašao da pozdravi Mitridata od Ponta na drumu pred zidinama, praćen svojim gardistima obučenim u dugačke žičane košulje, koji su pred sobom držali dugačka koplja, a na leđima okrugle štitove; opčinjen, kralj Mitridat je proučavao njihove velike konje, takođe sasvim prekrivene žičanim pokrovcima. A kakav je samo prizor predstavljao njihov kralj, dok se stojeći vozio u zlatnim kočijama malih točkova koje je vuklo dvanaest volova, a pokrivao ih čipkasb suncobran! Odeven je bio u nabranu, višeslojnu suknju boje šafrana i plamena i kaput kratkih rukava, dok je na glavi imao visoku tijaru obmotanu belom trakom dijademe. Odeven u zlatni oklop i lavlje krzno, s grčkim čizmama na nogama i mačem čiji je draguljima optočeni balčak blistao na suncu, Mitridat je sjahao s velikog riđana i zakoračio niz drum prema Tigranu, ispruženih ruku. Tigran je sišao s kola i ispružio ruke. I tako su se zagrlili; tamne oči pogledale su u zelene, i nastalo je prijateljstvo koje nije bilo zasnovano samo uzajamnom dopadanju. Prepoznali su jedan u drugom saveznike, i smesta su počeli da računaju šta im od onog drugog treba. Okrenuli su se i pošli kroz prašinu druma prema gradu. Tigran je bio svetle puti, ali tamne kose i očiju; kosa i brada bile su mu dugačke i bogato nakovrdžane, a zatim prožete zlatnim nitima. Mitridat je očekivao da če Tigran izgledati kao helenizovani monarh; ali Tigran uopšte nije bio helenizovan, nego parčanizovan, i zbog toga je imao takvu kosu, bradu i odeču. Srečom, odlično je govorio grčki, kao i nekolicina njegovih
uglednijih velmoža. Ostali dvorani i narod govorili su jednim medijskim dijalektom. „Čak i u tako parčanskim mestima kao što su Ekbatana i Suza, znanje grčkog je obeležje istinski obrazovanog čoveka", reče kralj Tigran kada se smestiše u dve kraljevske stolice s obe strane zlatnog jermenskog prestola. „Neču da te uvredim time što bih seo iznad tebe", dodade on. „Došao sam da tražim ugovor o prijateljstvu i savezništvu s Jermenijom", objasnio je Mitridat. Iako su obojica bili nadmeni samodršci, razgovor su nastavili oprezno, što je govorilo koliko je obojici sporazum bio potreban. Mitridat je, naravno, bio moćniji vladar, pošto nije priznavao ničiju vrhovnu vlast, i vladao je mnogo večim zemljama a bio je i neuporedivo bogatiji. „Moj otac je u mnogo čemu bio nalik kralju Parćana", reče Tigran. „Sinove koje je zadržao kod sebe u Jermeniji ubio je jednog po jednog; ja sam preživeo zato što sam, kada mije bilo osam, poslat na parčanski dvor kao talac. Kada mi se majka razbolela, ja sam mu bio jedini preostali sin. Jermensko veče je pregovaralo s parčanskim kraljem Mitridatom da bi obezbedilo moje oslobađanje. Ali je cena za to bila visoka. Sedamdeset jermenskih dolina, svih sedamdeset uz granicu između Jermenije i Medijske Atropatene, što je značilo da je moje kraljevstvo izgubilo najplodnije zemlje. Takođe, kroz doline teku zlatonosne reke, ima nalazišta dobrog la pis-lazulija, tirkiza i crnog oniksa. Ja sam se zavetovao da če Jer-menija povratiti tih sedamdeset dolina i da ču nači bolje mesto da podignem bolju prestonicu od ove hladne rupe, Artaksate." „Zar nije Hanibal pomogao u projektovanju Artaksate?", upita Mitridat. „Tako kažu", reče Tigran kratko, pa se vrati svojim snovima o carstvu. „Nameravam da proširim Jermeniju južno do Egipta i zapadno do Kilikije. Hoću pristup Srednjem moru, hoću trgovačke puteve, hoću toplije zemlje za gajenje žita, hoću da čujem kako svi stanovnici mog kraljevstva govore grčki." Zastao je, ovlažio usne. „Kako ti se to čini, Mitridate?" „Sasvim prihvatljivo", reče kralj Ponta opušteno. „Jamčim da ću ti dati podršku i vojnike da ostvariš svoje ciljeve a ti ćeš meni pružiti podršku kada krenem na zapad, da Rimljanima otmem njihovu provinciju Aziju. Možeš da uzmeš Siriju, Komagenu, Osroenu, Sofenu, Gordijenu, Palestinu i Nabateju. Ja ću uzeti čitavu Anadoliju, uključujući i Kilikiju." Tigran nije oklevao. „Kada?", upitao je željno. Mitridat se osmehnu, zavali u stolici. „Kada Rimljani budu previše zauzeti da obrate pažnju na nas", reče on. „Mi smo mladi, Tigrane, možemo da čekamo. Ja znam Rim. Pre ili kasnije, Rim će se uplesti u neki zapadni ili afrički rat. A onda ćemo udariti." Da bi zapečatio taj ugovor, Mitridat je izveo svoju najstariju kći s pokojnom kraljicom Laodikom, petnaestogodišnje dete po imenu Kleopatra, i ponudio je Tigranu za ženu. Pošto Jermenija još nije imala kraljicu, Tigran je ponudu spremno prihvatio; Kleopatra će postati kraljica Jermenije, što je bilo veoma značajno, jer će Mitridatov unuk biti naslednik jermenskog prestola. Kada je zlatokoso, zlatooko dete ugledalo svog budućeg muža, briznulo je u plač, užasnuto njegovim tuđinskim izgledom; Tigran je načinio veliku žrtvu za nekoga podignutog u klaustrofobičnom orijentalnom dvoru punom brada pravih i veštačkih, i kovrdža pravih i veštačkih tako što je obrijao bradu i skratio kosu. Njegova nevesta je tada otkrila da je on ipak naočit momak, stavila svoju šaku u njegovu i osmehnula se. Opčinjen tako svetlom puti, Tigran je smatrao da ima mnogo sreće; tada je možda poslednji put u životu osetio nešto nalik na smernost. Gaj Marije je bio izuzetno srećan kada je našao svoju ženu, sina i njihovu malu taršku pratnju žive i zdrave, kako uživaju u životu nomadskih pastira; Mladi Marije je čak naučio nekoliko reči čudnog nomadskog jezika i postao pravi stručnjak za ovce.
„Gledaj, tata!", rekao je dovevši oca na mesto gde se napasalo njegovo malo stado. Uzeo je jedan kamenčić i tačno ga bacio tik pored ovna predvodnika; čitavo stado je smesta prestalo da pase, i poslušno leglo. „Vidiš? Znaju da je to znak da legnu. Zar nije sjajno?" „Nego šta", reče Marije i pogleda svog sina, tako snažnog i naočitog i smeđeg. „Spreman si da pođeš, sine moj?" Nesreća ispuni krupne sive oči. „Da pođem?" „Moramo smesta da krenemo za Tars." Mladi Marije zatrepta da zaustavi suze, s ljubavlju pogleda svoje ovce, uzdahnu. „Spreman sam, tata", reče. Čim su pošli, Julija je na svom magarcu prišla Marijevom visokom kapadokijskom konju. „Možeš li mi reći šta te je toliko zabrinulo?", upitala je. „I zašto si poslao Morsima ispred nas u takvoj žurbi?" ,,U Kapadokiji je došlo do prevrata", odgovori Marije. „Kralj Mitridat je na presto postavio svog sina, a za namesnika tasta. Mali Kapadokijac koji je bio kralj sada je mrtav, pretpostavljam da ga je Mitridat ubio. Međutim, ni ja ni Rim nažalost tu ne možemo ništa da uradimo." „Jesi li video pravog kralja pre nego što je ubijen?" „Nisam. Video sam Mitridata." Julija zadrhta, pogleda muževljevo namrgođeno lice. „Bio je u Mazaki? Kako si pobegao? Marijev izraz se promeni u iznenađenje. „Pobegao? Nije to bilo bekstvo, Julija. Mitridat možda jeste vladar istočne polovine Crnog mora, ali se nikada ne bi usudio da naudi Gaju Mariju!" „Ра zašto onda ovako žurno idemo?", upita Julija pronicljivo. „Da mu ne damo priliku da počne da razmišlja o tome da naudi Gaju Mariju", reče njen muž, osmehnut. „А Morsim?" „Vrlo prozaično, bojim se, meum mel. U Tarsu trenutno vlada još veća vrućina, pa sam ga poslao da nam nađe brod. Isplovićemo čim stignemo u Tars. Ali polako. Provešćemo divno leto istražujući kilikijsku i pamfilijsku obalu, otići u planine da posetimo Olbu. Znam da sam vas požurio kraj Seleukeje Traheje na putu za Tars, ali sada nema žurbe. Pošto si potomak Eneje, valjače da pozdraviš Teukarove potomke. A priča se da u Visokom Tauru iznad Ataleje ima nekoliko čudesnih jezera, tako da čemo i njih posetiti. Slažeš se?" „О, da!" Pošto su se verno držali tog rasporeda, Gaj Marije i njegova porodica su stigli u Halikarnas tek u januaru, pošto su dobro istražili obali čuvenu po lepoti i netaknutosti. Gusare nisu ni videli, čak ni u Korakeziju, gde je Marije imao zadovoljstvo da se popne na stenu na kojoj je stajala stara gusarska utvrda i konačno smisli kako bije zauzeo. Halikarnas se Juliji i Mladom Mariju činio kao dom, i čim su se iskrcali, krenuli su da se šetaju ulicama i ponovo upoznaju s njegovim mnogim čarima. Marije je za to vreme uzeo da pročita dva pisma, jedno ođ Lucija Kornelija Sule iz Bliže Španije, drugo od Publija Rutilija Ruta iz Rima. Kada je Julija ušla u njegovu radnu sobu, zatekla ga je strašno namrgođenog. „Loše vesti?", upitala je. Mrgođenje je zamenila pomalo opaka iskra u očima, a onda je Marije na lice navukao izraz nevinosti. „Ne bih baš rekao loše vesti." „Ima li znači dobrih vesti?" „Potpuno sjajne vesti od Lucija Kornelija! Naš momak Kvint Sertorije je stekao Venac od
trave." Juliji stade dah. „О, Gaju Marije, to je divno!" „Dvadeset i osam godina... On je iz porodice Marija, naravno." „Kako ga je stekao?" „Tako što je spasao vojsku od propasti, naravno. Tako se jedino može steči corona obsidionalis." „Ne zavitlavaj me, Gaju Marije! Znaš šta hoču da kažem." Marije popusti. „Prošle zime su on i legija kojom zapoveda poslati u Kastulo, kao posada tog mesta, zajedno s legijom prekomandovanom od Publija Licinija Krasa u Daljoj Španiji. Krasovi vojnici su izmakli kontroli, zbog čega su Keltiberi prodrli u grad. A naše drago momče se ovenčalo slavom! Spasao je grad, spasao obe legije i osvojio Venac od trave." „Moram da mu čestitam. Pitam se, zna li njegova majka za ovo? Misliš li da joj je rekao?" „Verovatno nije. Previše je skroman. Ti piši Riji." „Hoću. Šta još Lucije Kornelije ima da kaže?" „Ne previše." Iz Marijevog grla dopre režanje. „Nije srećan. Ali on ionako nikad nije srećan! Velikodušno hvali Kvinta Sertorija, ali mislim da mu je krivo što sam nije osvojio Venac od trave. Tit Didije neće da mu da zapovedništvo u bitkama." „O, siroti Lucije Kornelije! A zašto neće?" „Previše vredi", reče Marije lakonski. „Rođeni je planer." „Kaže li nešto o onoj Germanki, Kvinta Sertorija?" „Vidiš, kaže. Ona i dete žive u velikom keltiberskom utvrđenom gradu zvanom Oska." „А šta je sa njegovom Germankom, i blizancima?" Marije slegnu ramenima. „Ко to zna? Nikada ih ne spominje." Zavlada kratka tišina; Julija se zagleda kroz prozor. Onda reče: „Volela bih kada bi ih spominjao. To nekako nije prirodno. Znam da nisu Rimljani, da nema načina da ih dovede u Rim. A ipak sigurno bar nešto oseća za njih!" Marije je odlučio da odgovor prećuti. „Pismo Publija Rutilija je veoma dugačko i puno vesti", reče primamljivo. „Hoće li moje uši istrpeti da ga čuju?" Marije se nasmeja. „I te kako! Posebno zaključak" „Onda čitaj, Gaju Marije, čitaj!"
Odloživši pismo kao da gori, Marije pogleda svoju ženu. „Ра, šta misliš o ovoj poslednjoj vesti?", upita. „Tvoj brat Gaj se razveo od Aurelije zbog prevare! Navodno je rodila još jednog dečaka svetloriđe kose! O, ho ho ho! Imamo tri puta da pogađamo ko je otac, a?" Julija je zurila razrogačenih očiju, pošto joj se moć govora oduzela. Vrat i obraze joj obli jarko rumenilo, usne joj se stegoše. Onda poče da odmahuje glavom, i nastavi da odmahuje sve dok ponovo nije bila u stanju da progovori. „То nije istina! To ne može biti istina! Ja u to ne verujem!" „Ра, njen stric nam to govori. Vidi" reče Marije i gurnu poslednji list pisma Rutilija Rufa pred Juliju. Ona uze svitak i stade da razdvaja beskrajne redove slova bez razmaka u reći, glasom koji je zvučao šuplje i neprirodno. Nekoliko puta je pročitala kratku poruku, a onda odložila pismo. „То nije A ure lija", reče odlučno. „Nikada neču poverovati da je to Aurelija!" „Ко bi drugi mogao da bude? Svetloriđa kosa, Julija! To je znamenje Lucija Komelija
Sule, ne Gaja Julija Cezara!" „Publije Rutilije ima još rođaka", reče Julija tvrdoglavo. „Koje su bliske sa Lucijem Kornelijem? Koje žive same u najgoroj rimskoj četvrti?" „Kako da znamo? Moguče je." „Moguče je i da svinje lete u Pizidijan", reče Marije. „Kakve veze s tim ima što ona živi u najgoroj rimskoj četvrti?", upita Julija. „Lako je imati ljubavnu vezu, a ostati neotkriven", reče Marije, koga je ovo zabavljalo. „Bar dok se u porodičnom gnezdu ne izleže mala crvenokosa kukavica!" „О, prestani da uživaš!", viknu Julija, zgađena. „Ја u to ne verujem, i nikada neču poverovati." Onda se priseti nečeg drugog. „Osim toga, to ne može biti moj brat Gaj. On se još nije vratio kuči, a i da jeste, ti bi za to čuo. Bavi se tvojim poslovima." Preteči ga pogleda. „Dakle? Zar to nije istina, mužu?" „Verovatno mije pisao u Rim", reče Marije neuverljivo. „Pošto sam mu u pismu poručila da čemo biti odsutni tri godine? I pošto sam mu rekla kuda čemo se otprilike kretati? Ma hajde, Gaju Marije, priznaj koliko je malo verovatno daje posredi Aurelija!" „Priznaču sve što želiš", reče Marije i prasnu u smeh. „А ipak, Julija, to jeste Aurelija!" „Idem kuči", reče Julija, ustajuči. „Mislio sam da želiš da vidiš Egipat?" „Idem kuči", ponovi Julija. „Nije me briga kuda češ ti, Gaju Marije, mada bih najradije da odeš u zemlju Hiperborejaca. Ja idem kući."
„Idem u Smirnu da donesem nazad svoje bogatstvo", reče Kvint Servilije Cepion svom šuraku, Marku Liviju Druzu, dok su hodali kući iz Foruma. Druz zastade i podiže obrvu. „Stvarno! Misliš da ti je to pamet no?", upita, a onda požele da zagrize brzopleti jezik. „Kako to misliš, pametno?" upita Cepion ratoborno. Druz pruži ruku da uhvati Cepionovu desnu mišicu. „Baš kao što sam rekao. Ne tvrdim da je tvoje bogatstvo u Smirni Zlato Toloze ne tvrdim ni da je tvoj otac ukrao Zlato Toloze! Ali ostaje činjenica da gotovo čitav Rim veruje da je tvoj otac kriv i da je bogatstvo koje te čeka u Smirni zaista Zlato Toloze. U stara vremena, kada bi se s tim zlatom vratio, dobio bi samo nekoliko mrkih pogleda i tvoj ugled jedva da bi bio narušen. Ali danas na tablicama stoji lex Servilia Glaucia de repetundis, nemoj to da zaboraviš. Prošla su vremena kada je guverner mogao da prima mito i proneverava, pa da zatim svoj plen stavlja na sigurno, pod nečije tuđe ime. Glaukijin zakon izričito propisuje da se nezakonito stečen novac može oduzeti i od osoba na koje je prenesen, ne samo od krivca." „Podsečam te da Glaukijin zakon ne važi retroaktivno", reče Cepion ukočeno. „Biče dovoljan samo jedan osvetnički raspoložen plebejski tribun, hitar podnesak Plebejskoj skupštini da se takva rupa u zakonu ukine, i odjednom če lex Servilia Glaucia postati retroaktivan", reče Druz odlučno. „Zaista, brate Kvinte, pomisli na to! Neču da mi sestra i njena deca ostanu bez pa terfa m ihasa i novca, niti hoču da ostatak života provedeš u izgnanstvu u Smirni." „Zašto su se toliko ostrvili na mog oca?" upita Cepion besno. „Gledaj Metela Numidskog! Vratio se kuči ovenčan slavom, dok je moj siroti otac umro u izgnanstvu!" „Obojica znamo zašto", reče Druz strpljivo, po hiljaditi put žaleči što Cepion nije bar malo bistriji. „Ljudi koji rukovode Plebejskom skupštinom oprostiče visokom plemiču bilo šta naročito ako protekne malo vremena. Međutim, Zlato Toloze je bilo jedinstveno. A nestalo je dok je bilo pod starateljstvom tvog oca. Više zlata nego što ga ima u Državnoj blagajni Rima! Kada su jednom ljudi poverovali da ga je tvoj otac uzeo, u njima se rodila mržnja koja nema nikakve veze s pravom, pravdom ili rodoljubljem." Nastavio je da hoda, a Cepion ga je sledio. „Dobro razmisli, Kvinte, molim te! Ako iznosi koje budeš doneo kući budu blizu jednoj desetini vrednosti Zlata Toloze, čitav Rim će govoriti da ga je tvoj otac zaista ukrao, a da si ga ti nasledio." Cepion prasnu u smeh. „Neće", reče samouvereno. „Već sam o svemu dobro razmislio, Marko. Sve ove godine sam radio na rešavanju tog problema, ali sam napokon u tome uspeo. Zaista!" „Kako?" upita Druz sumnjičavo. „Kao prvo, niko sem tebe neće znati kuda sam otišao i šta zapravo radim. Rim će znati isto što i Livija Druza i Servilija Cepion da sam u Italskoj Galiji preko Pada, i da hoću da kupim nekretnine. O tome govorim već mesecima; niko neće biti iznenađen, niti će ga to zanimati. A zašto bi, kada sam namerno dojadio ljudima sa svojim namerama da podignem čitave gradove pune kovačnica koje bi pravile sve, od rala do oklopa? A budući da se zanimam samo za kupovinu zemljišta, niko ne može da me kritikuje kako se ponašam neprilično za senatora. Nek drugi upravljaju kovačnicama meni je dovoljno što ću biti vlasnik gradova!" Cepion je zvučao tako oduševljeno da ga je Druz (koji jedva da je i čuo šurakove priče o tome, pošto ga je retko pažljivo slušao) sada iznenađeno pogledao. „Zvučiš kao da zaista nameravaš to da uradiš", reče Druz. „I nameravam. Gradovi s kovačnicama biće samo jedan od načina na koji ću uložiti svoj