Colleen McCullough - Lav sa istoka

reče Rutilije Ruf, ne osvrnuvši se na primedbu. „I moram da kažem, Prinetpse Senata, da bukvalno tumačenje tuđe ironije nije dobra retorika! Ako ne budeš pažljiviji, ljudi če početi da govore kako je tvoje prošlo. Međutim, shvatam da je teško nači snažne i inspirativne reči da se opiše nešto u šta ni sam ne veruješ zar nisam u pravu, Marko Emilije?" Skaur nije rekao ništa, ali je blago pocrveneo. „Nije naš rimski običaj da upošljavamo plaćene doušnike niti je rimski običaj da upotrebljavamo telohranitelje", reče Rutilije Ruf. „Ako po uputstvima lex Licinia Muda počnemo s tim, pokazaćemo svojim italskim susedima da ih se bojimo. Pokazaćemo im da namena lex Licinia Muda nije da kazni prestupnike, već da smrvi potencijalnu opasnost nikog drugog do naše italske susede! Na posredan način, pokazaćemo svojim italskim susedima kako mislimo da oni mogu da nas progutaju mnogo pre nego mi njih! Tako oštre mere i tako nerimska oruđa kao što su plaćeni doušnici i telohranitelji pokazuju ogroman strah i užas mi pokazujemo slabost, uvaženi senatori, quirites, a ne snagu! Čovek koji se oseća potpuno sigurno ne ide naokolo u pratnji bivših gladijatora, niti se osvrće preko ramena svaki čas. Čovek koji se oseća potpuno sigurno ne nudi nagradu za informacije o svojim neprijateljima." „Gluposti!", reče Skaur Princeps Senata prezrivo. „Upotreba plaćenih doušnika je izuzetno razuman postupak. Ona će olakšati herkulovski zadatak tih posebnih sudova, a oni će morati da ispitaju na hiljade prekršilaca. Poželjno je svako oruđe koje olakšava i skraćuje taj zadatak! I upotreba oružane pratnje je izuzetno razuman postupak. Obeshrabriće demonstracije i sprečiće bune." „Tako je, tako je! Tako je, tako je!", začu se iz čitavog doma i bi propraćeno pljeskanjem. Rutilije Ruf slegnu ramenima. „Vidim da govorim kamenim ušima prava šteta što tek nekolicina vas ume da čita s usana! Zaključiću samo ovim. Ako uposlimo plaćene doušnike, pustićemo u našu voljenu domovinu bolest koja će je mučiti za mnoga buduća desetleća. Bolest uhoda, sitnih ucenjivača, sumnji u prijatelje, pa čak i rođake pošto u svakoj zajednici postoje ljudi koji bi sve uradili za novac zar nisam u pravu, Lucije Marcije Filipe? Daćemo moć toj jadnoj bulumenti što se vucara po hodnicima palata stranih kraljeva koja uvek izmili na površinu kada strah vlada narodom, ili kada se sprovodi neki represivan zakon. Preklinjem vas, ne dajte im moć! Dajte da budemo ono što smo oduvek bili Rimljani! Slobodni od straha, iznad spletki stranih kraljeva." Onda sede. „То je sve, Lucije Licinije." 'Niko nije zapljeskao, mada je bilo komešanja i šapata, a Gaj Marije se osmehivao. I to bi, pomisli Marko Livije Druz kada je Senat završio sa zasedanjem, bilo to. Skaur Princeps Senata je očigledno pobedio, a gubitnik će biti Rim. Kako su mogli kamenim ušima da slušaju Rutilija Ruta? Reći Gaja Marija i Rutilija Ruta bile su razumne da razumnije nisu mogle biti. Kako je ono rekao Gaj Marije? Žetva smrti i krvi za mnoge vekove. Nevolja je u tome što niko od njih ne poznaje nijednog I ta li ka, osim možda ponekog poslovnog partnera, ili vlasnika obližnjeg imanja. Nemaju čak ni najblažu predstavu, pomisli Druz tužno, da se u svakom Italu nalazi seme mržnje i osvete, spremno da proklija. A to ne bih znao ni ja da nisam na bojnom polju upoznao Kvinta Popadeja Silona. Njegov šurak Marko Porcije Katon Salonijan je sedeo nedaleko, u gornjem redu; probio se do Druza i stavio mu ruku na rame. „Hoćeš da krenemo zajedno kući, Marko Livije?" Druz diže pogled, blago otvorenih usta, praznih očiju. „Kreni bez mene, Marko Porcije", reče. „Veoma sam umoran, hoću da se saberem." Sačekao je da i poslednji senator nestane kroz vrata, a onda dao znak slugi da pokupi tronožac i krene kući pre njega. Druz se sporo spusti do crno-belog poda. Dok je napuštao

zgradu, robovi iz Kurije Hostilije već su počeli da metu i kupe otpatke; kada budu očistili, zaključaće vrata zbog hordi iz Subure u njihovom neposrednom susedstvu i vratiće se u odaje za robove iza tri Državne kuće glavnih flaminatskih sveštenika. Oborene glave, Druz je prolazio između stubova, pitajući se koliko će trebati da Silon i Mutil čuju za današnje događaje, u srcu siguran da će lex Licinia Muda proći zajedno sa Skaurovim amandmanima kroz proces od predlaganja do proglašenja za propisano minimalno vreme od tri pijačna dana i dva intervala; za samo sedamnaest dana, Rim će na tablicama imati novi zakon, i sve nade za mimo rešavanje spora s italskim savezničikm narodima biće prošlost. Na Gaja Marija naleteo je sasvim neočekivano. I bukvalno. Teturajući se unazad, izvinjenje mu je zamrlo na usnama kada je video žestok izraz na Marijevom licu. Iza Marija je provirivao Publije Rutilije Ruf. „Pođi kući sa mnom i svojim stricem, Marko Li vije, da popijemo čašu mog izvrsnog vina", reče Marije. Ni sva mudrost prikupljena za šezdeset i dve godine nije pomogla Mariju da predvidi Druzovu reakciju na taj ljubazan poziv; napeto i tamno livijsko lice, na kome su se već pojavljivale bore, prosto se urušilo, a suze su navrle iz očiju. Prebacivši togu preko glave da sakrije taj nalet nemuževnosti, Druz je plakao kao da mu je život gotov, a Marije i Rutilije Ruf su mu se približili i pokušali da ga uteše, nespretno šapćući i tapšući ga po leđima. Onda je Mariju nešto palo na pamet, iz sinusa toge izvadio je maramicu i gurnuo je pod Druzovu improvizovanu kapuljaču. Prošlo je neko vreme pre nego što se Druz sabrao, pustio togu da padne i okrenuo se svojim sagovornicima. „Žena mi je juče umrla", rekao je štucajući. „Znamo, Marko Livije", reče Marije blago. „Mislio sam da mi je dobro! Ali ovo danas je previše. Žao mi je zbog ove predstave." „Tebi sada treba velika čaša dobrog falernskog vina", reče Marije, povevši ih niz stepenice. I zaista, velika čaša dobrog falernskog vina prilično je pomogla Druzu da se sabere. Marije je privukao dodatnu stolicu do stola za kojim su sedela trojica muškaraca i stavio u blizinu vrč vina i bokal vode. „Ра, bar smo pokušali", reče Rutilije Ruf uz uzdah. „Nismo ni morali da se trudimo", progunđa Marije. „Ne slažem se, Gaju Marije", reče Druz. „Zasedanje je zabeleženo, od reči do reči. Video sam Kvinta Mucija kako izdaje naređenje, a pisari su radili jednako marljivo dok ste vas dvojica govorili kao i dok su govorili Skaur i Kras Orator. Znači, jednog dana, kada događaji budu pokazali ko je bio u pravu a ko ne, neko će pročitati vaše reči, i ljudi će znati da nisu svi Rimljani bili nadmene budale." „То je valjda neka uteha, mada bih radije video kako se svi odriču poslednjih klauzula lex Licinia Muda", reče Rutilije Ruf. „Nevolja je u tome što svi oni žive okruženi Italikima ali o Italikima ne znaju ništa!" „Baš tako", reče Druz suvo. Odložio je čašu na sto i pustio Marija da je ponovo napuni. „Biće rata", reče onda. „Ne, samo ne rata!", odvrati Rutilije Ruf brzo. „Da, rata. Osim ako ja ili neko drugi ne uspemo da sprečimo lex Licinia Muda i damo jednaka prava svim stanovnicima Italije." Druz otpi malo vina. „Kunem se svojom mrtvom ženom", reče dok su mu se oči punile suzama, kojima nije dao da se prospu, „da nemam ništa s tim lažnim upisom italskih građana. Ali to je urađeno i čim sam za to čuo, znao sam ko je

odgovoran. Vođe svih italskih naroda, ne samo moj prijatelj Silon i njegov prijatelj Mutil. Potpuno sam siguran da ni na tren nisu mislili da će im ovo proći. Mislim da su želeli da Rim uvidi koliko je očajnički Italiji potrebna ravnopravnost. Jer, kažem vam, samo potpuna ravnopravnost može da spreči rat!" „Oni nisu dovoljno organizovani da bi poveli rat", reče Marije. „Moglo bi se desiti da doživiš neprijatno iznenađenje", reče Druz. „Ako je verovati Silonovim uzgrednim opaskama a mislim da vredi oni o ratu pričaju već nekoliko godina. Sigurno još od Arauzija. Nemam dokaza, samo znam kakav je čovek Kvint Popadej Silon. A pošto to znam, mislim da se oni i te kako pripremaju za rat. Muška deca rastu i obučavaju se čim napune sedamnaest. Zašto i ne bi? Ko može da ih optuži ako tvrde da samo spremaju svoje mladiće za dan kada će zatrebati Rimu? Ko može da ih optuži ako tvrde da oružje i opremu gomilaju za dan kada će Rim zatražiti od njih pomoćne legije?" Marije se osloni laktovima na sto i zastenja. „Sasvim tačno, Marko Livije. Nadam se da grešiš. Jer jedno je boriti se s rimskim legijama protiv varvara i stranaca ali ako se sukobimo s Italikima, borićemo se protiv ratnika jednako dobrih i jednako dobro obučenih kao što smo mi sami. Italici će biti naš najopasniji neprijatelj, kao i u dalekoj prošlosti. Gledaj samo kako su nas Samnijci pobeđivali! Mi smo trijumfovali na kraju ali Samnij je samo deo Italije! Rat protiv ujedinjene Italije bi nam možda došao glave." „I ja tako mislim", reče Druz. „Onda bolje da počnemo da iz sve snage lobiramo za mirnu integraciju Italika pod okrilje Rima", reče odlučno Rutilije Ruf. „Ako to žele, to moraju i da dobiju. Ja nikada nisam iskreno zagovarao jednaka prava za sve stanovnike Italije, ali sam razuman čovek. Kao Rimljanin, možda se ne slažem. Ali kao patriota, moram da se složim. Građanski rat bi nas upropastio." „Potpuno si siguran u to što govoriš?" upita Marije Druza, ozbiljnim glasom. „Potpuno sam siguran, Gaju Marije." „Mislim, onda, da treba da otputuješ do Kvinta Silona i Gaja Mutila što je pre moguće", reče Marije naglas uobličavajući svoje ideje. „Pokušaj da ih ubediš a preko njih i ostale italske vođe da uprkos lex Licinia Muda vrata za opšta građanska prava nisu nepovratno zatvorena. Ako se već pripremaju za rat, ti nećeš moći da ih odvratiš da s pripremama nastave. Ali možda ćeš moći da ih ubediš kako je rat toliko užasno, poslednje rešenje, da bi im se isplatilo da malo sačekaju. I sačekaju. I sačekaju. U međuvremenu, moramo pokazati u Senatu i Komiciji da je grupa nas spremna da prihvati jednaka prava za čitavu Italiju. A pre ili kasnije, Marko Livije, moraćemo da nađemo plebejskog tribuna koji bi stavio život na kocku i doneo zakon kojim će čitava Italija postati rimska." „Ја ću biti taj plebejski tribun", reče Druz odlučno. „Odlično! Odlično! Tebe niko neće moći da optuži da si demagog, niti da zavodiš treću i četvrtu klasu. Bićeš dobrano stariji od uobičajenog doba za plebejske tribune i, prema tome, delovaćeš kao neko zreo i odgovoran. Ti si sin krajnje konzervativnog cenzora, a tvoja jedina liberalna težnja je dobro znano razumevanje za I ta 1 i ke", reče Marije, zadovoljan. „Ali ne još", kaza Rutilije Ruf odrešito. „Moramo da sačekamo, Gaju Marije! Moramo da lobiramo, moramo prvo da obezbedimo podršku u svim slojevima rimskog društva a za to će nam trebati nekoliko godina. Ne znam jeste li primetili, ali svetina ispred Kurije Hostilije mije potvrdila ono što sam oduvek sumnjao da se davajiju prava Italikima ne protivi samo društveni vrh. To je jedno od onih čudnih pitanja gde postoji sloga od samog vrha pa sve do poslednjeg proletera i gde, osim ako ne grešim, i građani s latinskim pravima stoje na strani Rima." „Ekskluzivnost", reče Marije klimajući glavom. „Svi vole što su bolji od Italika. Mislim

da osećaj superiornosti ima dublje korene među nižim klasama nego među elitom. Moraćemo da potražimo pomoć Lucija Dekumija." „Lucija Dekumija?", upita Druz namrštivši se. „Moj poznanik sa samog društvenog dna", reče Marije, iskežen. „Međutim, na svoj je način veoma uticajan. A pošto je potpuno odan mojoj šurnjaji Aureliji, potrudiču se da pridobijem nju, kako bi ona pridobila njega." Druz se još više naroguši. „Sumnjam da češ imati puno sreče s Aurelijom", reče. „Zar nisi video njenog starijeg brata, Lucija Aurelija Kotu, gore na pretorskom delu podijuma? Klicao je i tapšao sa ostalima. Kao i njegov stric, Marko Aurelije Kota." „Opusti se, Marko Livije, ona nije tako zadrta kao njeni rođaci", reče Rutilije Ruf, očaranog izraza lica. „Та mlada žena misli svojom glavom, a bračnim vezama je spojena s najneortodoksnijom i najradikalnijom granom porodice Julija Cezara. Pridobičemo Aureliju, nemoj da brineš. A preko nje, pridobičemo i Lucija Dekumija." Neko slabašno zakuca na vrata; uđe Julija, okružena prozračnim platnenim ogrtačem, kupljenim na Kosu. Kao i Marije, i ona je izgledala izuzetno preplanulo i zdravo. „Marko Livije, drago moje momče", reče ona, prišavši da ga zagrli i poljubi u obraz. „Neču da te povređujem još više preteranom sentimentalnošču, samo hoču da znaš koliko mi je žao, i da si u ovoj kuči uvek dobrodošao." I njeno prisustvo je toliko smirivalo, njeno razumevanje toliko zračilo, da je Druz shvatio kako ga je istinski utešila, pa ga njeno saučešče nije rastužilo, več obodrilo. Uhvatio ju je za ruku i poljubio. „Hvala ti, Julija." Zatim je sela na stolicu koju joj je prineo Rutilije Ruf i prihvatila čašu blago razblaženog vina, uverena da je dobrodošla u to muško društvo, mada joj je, čim je ušla, bilo jasno da je razgovor vrlo ozbiljan. ,,Lex Licinia Muda ", reče ona. „Baš tako, mel"reče Marije s obožavanjem, sada i više zaljubljen u nju nego kada su se venčali. „Međutim, o njemu smo rekli sve što smo imali. Ipak, trebače mi tvoja pomoč. Razgovaračemo kasnije." „Uradiču šta budem moglai", reče ona, stegnu Druza za nadlakticu i prodrma je, nasmejavši se. „Ti si, Marko Livije, posredno prekinuo naš odmor!" „Kako sam mogao to da uradim?" upita Druz osmehujuči se. „Okrivi mene", reče Rutilije Ruf uz opak kikot. „I krivim te!", kaza Julija, ošinuvji ga pogledom. „Tvoj stric, Marko Livije, pisao nam je u Halikarnas prošlog januara i rekao nam da mu se bratanica upravo razvela zbog preljube, pošto je rodila riđokosog sina!" „То je sve istina", reče Druz, sve šireg osmeha. „Da, ali nevolja je u tome što on ima još jednu bratanicu Aureliju! I, mada ti to ne znaš, u porodici se pomalo govorkalo o njenom prijateljstvu s izvesnim riđokosim čovekom koji sada služi kao stariji legat Titu Didiju u Bližoj Španiji. Dakle kada smo pročitali zagonetne reči tvog strica, moj muž je pretpostavio da je u pitanju Aurelija. Zahtevala sam da smesta pođemo kuči, buduči da sam smela da se zakunem kako Aurelija ne bi imala ništa sem najobičnijeg prijateljstva s Lucijem Kornelijem Sulom. Kada smo stigli, saznala sam da se radi o drugoj bratanici! Publije Rutilije nas je sjajno namagarčio." Ponovo se nasmejala. „Nedostajali ste mi", reče Rutilije Ruf bez trunke kajanja. „Porodice", kaza Druz, „umeju da budu uzrok takvih nevolja. Ali moram da priznam kako je Marko Porcije Katon Salonijan mnogo bolji čovek od Kvinta Servilija Cepiona. A Livija Druza je srečna."

„Onda je sve dobro", reče Julija. „Da", reče Druz. „Sve je dobro." Kvint Popadej Silon je u danima između prve rasprave o lex Licinia Muda i njegovog skoro jednoglasnog izglasavanja u Skupštini čitavog Naroda putovao od mesta do mesta. Zato je vesti o novom zakonu čuo od Gaja Papija Mutila kada je stigao u Bovijan. „Znači, rat", rekao je Mutilu stegnutog lica. „Bojim se daje tako, Kvinte Popadeju." „Moramo da sazovemo veče vođa svih naroda." „Več je sazvano." „Gde?" „Tamo gde Rimljani nikada neče očekivati", reče Papije Mutil. ,,U Grumentu, za deset dana." „Izvrsno!" viknu Silon. „Nijedan Rimljanin nikada ne pomišlja na lukanijsku zabit. Na dan jahanja od Grumenta nema ni rimskih veleposednika ni latifundija." „Još je važnije što tamo ne živi nijedan rimski građanin." „Ako neki Rimljanin dođe u posetu, kako ćemo ga se otarasiti?" upita Silon, namršten. „Marko Lamponije se pobrinuo za sve", reče Mutil uz slabašan osmejak. „Lukanija je zemlja razbojnika. Zato će naše rimske namernike zarobiti razbojnici. Nakon što se veće završi, Marko Lamponije će se ovenčati slavom obezbeđujući da budu oslobođeni bez plaćanja otkupa." „Pametno! Kada ti polaziš?" „Za četiri dana." Mutil uhvati Silona pod ruku i zajedno išetaše u peristilsku baštu njegove velike i otmene kuće; jer, kao i Silon, i Mutil je bio imućan, obrazovan i čovek od ukusa. „Reci mi šta se desilo na tvom putu u Italsku Galiju, Kvinte Popadeju." „Zatekao sam stanje prilično slično opisu Kvinta Servilija Cepiona od pre dve i po godine", reče Silon zadovoljno. „Čitav niz urednih malih varoši raštrkan je uz reku Medoaku iza Patavija, i uz Sontij i Natizo iznad Akvileje. Gvožđe se dovozi kopnom iz dela Norika oko Noreje, ali mahom putuje vodom niz pritoku Drave, pa preko vododelnice do Sontija i Tilivanta, odakle ostatak puta opet prelazi vodom. Naseobine najdalje uzvodno uz reke bave se proizvodnjom uglja, koji se rekama šalje u naselja za proizvodnju čelika. Posetio sam tu oblast i predstavio se kao rimski praefectus fabrum plaćao sam gotovinom, koju su svi spremno primali. Dovoljno gotovine, moram da napomenem, da bi mahnito radili da ispune moju narudžbu. A pošto se ispostavilo da sam im ja prvi ozbiljan klijent, vrlo su srećni što prave oružje i oklope isključivo za mene." Mutil je delovao uznemireno. „Siguran si da je bilo pametno što si se predstavio kao rimski praefectus fabrum7 .", upita. „Šta će se desiti ako se pojavi pravi rimski praefectus fabrum7 . On će znati da si se lažno predstavio i obavestiće Rim." „Opusti se, Gaju Papije, odlično sam zameo tragove", reče mirno Silon. „Moraš da shvatiš kako zbog mene ta nova naselja ne moraju da traže posao. Rimske narudžbe idu u mesta koja se time odavno bave, poput Pize i Populonije. Poticalo iz Patavije ili Akvileje, naše oružje može da se prevozi Jadranom do italskih luka koje Rimljani ne koriste. Nijedan Rimljanin neće ni videti našu robu, a kamoli saznati da se istočna Italska Galija bavi proizvodnjom naoružanja. Rimske aktivnosti su na zapadu, na Toskanskom moru. „Može li istočna Italska Galija da prihvati još posla?" „Nego šta! Što bude više posla, oblast će privući više kovača. Moram da priznam da se mali plan Kvinta Servilija Cepiona sjajno razvija." „Staje s njim? On sigurno nije prijatelj Italika!"

„Oprezan je", reče Silon, kezeći se. „Ne želi da se u Rimu sazna za njegove poslovne poduhvate samo pokušava da sakrije Zlato Toloze u raznim zabitima. A pazi i da ga ne optuže za poslove nedostojne senatora, tako da ništa sem računovodstvenih knjiga neće proveravati posebno pažljivo; niti će svoje investicije posećivati preterano često. Iznenadilo me je kada je iskazao talenat za takve stvari obično mu je poreklo daleko kvalitetnije od pameti. Ne, ne moramo preterano da brinemo o Kvintu Serviliju Cepionu! Sve dok mu se sestercije slivaju u kesu, biće veoma tih i srećan." „Onda moramo da pronađemo još novca", reče Mutil i zaškrguta zubima. „Svih mi starih italskih bogova, Kvinte Popadeju, meni i mojima bi pričinilo ogromno zadovoljstvo da zbrišemo Rim i Rimljane s lica zemlje!" Međutim, Mutil je sledećeg dana morao da istrpi prisustvo jednog Rimljanina, pošto je, tražeći Silona, u Bovijan stigao Marko Livije Druz, s mnoštvom vesti. „Senat je zauzet žrebanjem za sudije posebnih sudova", reče Druz, kojem je bilo nelagodno zato što se nalazio u Bovijanu, stalnom izvoru nemira, i nadao se da ga niko nije video kako dolazi. „Smeraju li zaista da sprovedu kazne koje propisuje lex Licinia Muda?", upita Silon, još ne verujući u to. „Smeraju", reče Druz mračno. „Ovde sam da vam kažem kako imate još otprilike šest pijačnih intervala da uradite šta možete i ublažite udarac. Pre leta quaestiones će početi da zasedaju, a mesta gde će se zasedati biće oblepljena plakatima koji obećavaju novčane nagrade za doušnike. Pojaviće se mnogo gadnih likova spremnih da zarade četiri ili osam ili dvanaest hiljada sestercija i mnogi od njih će i dobiti pare, predviđam. Slažem se da je to sramota, ali čitav Narod da, i patriciji i plebejci! izglasali su taj nesrećni zakon skoro jednoglasno. „Gde će zasedati meni najbliži sud?", upita IVI u ti 1, pretećeg izraza lica. ,,U Eserniji. U svakom slučaju, oblasni quaestio će zasedati u rimskoj koloniji ili koloniji s latinskim pravima." „Nemaju hrabrosti da zasedaju bilo gde drugde." Spusti se tišina. Ni Mutil ni Silon nisu ništa govorili o ratu, što je Druza više uznemirilo nego da su o tome pričali otvoreno. Znao je da je omeo mnoge planove, ali se našao u procepu budući da je bio previše odan Rimljanin da ne oda informacije o njihovim planovima, a opet, Silon mu je bio suviše dobar prijatelj da bi želeo da se za njih sazna. Zato je ćutao usredsredivši se na ono što je mogao da uradi, a da pri tom ne naruši svoj patriotizam. „Šta predlažeš?", upitao je Mutil Druza. „Kao što sam rekao, možete samo da ublažite udarac. Ubedite one koji žive u rimskim ili latinskim kolonijama da smesta pobegnu, ako su se neopravdano upisali na spiskove. Oni neće to želeti, ali vi morate da ih ubedite. Ako ostanu, biće bičevani, globljeni, upisani na crne liste i proterani", reče Druz. „Ne mogu to da urade!", viknu Silon, izmahnuvši rukama kroz vazduh. „Marko Livije, ima previše tih takozvanih sumnjivih građana! Rim sigurno vidi koliko će mnoštvo neprijatelja stvoriti ako sprovede zakon! Jedno je bičevati nekog Italika tu i nekog Italika tamo, ali bičevati čitava sela i gradove? Ludilo! Zemlja to neće trpeti, kunem ti se da neće!" Druz stavi šake na uši, zavrte glavom. „Ne, Kvinte Popadeju, ne govori to! Preklinjem te, ne govori ni reč koju bih mogao da protumačim kao izdaju! Ja sam i dalje Rimljanin! Iskreno, ovde sam da bih vam pomogao što bolje mogu. Ne mešajte me u stvari za koje se nadam da nikada neće uroditi plodom, molim te! Sklonite svoje lažne građane iz mesta gde mogu biti otkriveni. I uradite to odmah, dok još mogu da spasu nešto što su stekli živeći među Rimljanima i Latinima. Nije bitno što će svi znati zašto oni odlaze, sve dok odu dovoljno daleko da ih je teško

uhvatiti. Članovi oružane pratnje biće malobrojni i suviše zauzeti čuvanjem sudija da bi nadaleko tražili krivce. Na jedno uvek možeš da se osloniš tradicionalnu nespremnost Senata da troši novac. U ovoj situaciji, to vam ide na ruku. Sklonite svoj narod! Postarajte se da svi italski danci budu plaćeni. Ne dozvolite da iko odbije da plati zbog nezakonitog rimskog građanskog prava." „Biće tako“, reče Mutil, koji je, kao Samnijac, znao da rimski gnev ume da bude nemilosrdan. „Odvešćemo svoje ljude u svoje zemlje i pobrinuti se za njih.“ „Dobro", reče Druz. „Sam taj čin smanjiće broj žrtava." Nemirno se promeškoljio. „Ne mogu da ostanem ovde, moram da krenem do podneva i stignem u Kasin pre noći logičnije je zateći jednog Livija Druza tamo nego u Bovijanu. U Kasinu imam zemlju." „Onda kreni, kreni!" reče Silon razdraženo. „Nizašta na svetu ne bih želeo da te optuže za izdaju, Marko Livije. Ti si nam iskren prijatelj, i mi to cenimo." „Krećem za tren", reče Druz uspevši da se osmehne. „Prvo, hoću tvoju reč da nećete pribeći ratu osim ako ne postoji baš nijedan drugi izbor. Ja se još nisam odrekao nade u mirno rešenje, a sada sam našao neke moćne saveznike u Senatu. Gaj Marije se vratio iz inostranstva, a i moj stric Publije Rutilije Ruf radi za vašu stvar. Kunem vam se da neće proći mnogo godina a ja ću se kandidovati za plebejskog tribuna i onda ću kroz Plebejsku skupštinu progurati zakon kojim se daju građanska prava svim stanovnicima poluostrva. Prvo moramo da nađemo podršku u Rimu, unutar našeg staleža. A posebno među vitezovima. Možda se na kraju ispostavi da će vam lex Licinia Muda doneti više koristi nego štete. Mislimo da će, pošto postanu svesni njegovih rezultata, mnogi Rimljani stati na stranu Italika. Žao mi je što će to stvoriti heroje za vašu stvar na najbolniji i najskuplji način ali oni će biti heroji, i na kraju će i Rimljani oplakivati njihovu sudbinu. To vam se zaklinjem." Silon ga je otpratio do odmornog konja iz Mutilovih štala i otkrio da ga niko ne prati. „Marko Livije, opasno je što sam putuješ", reče Silon. „Opasnije je da povedem nekoga sa sobom, čak i roba. Ljudi govore, a ja ne smem da pružim priliku Cepionu da me optuži kako sam bio u Bovijanu i spremao izdaju", reče Druz dokje uzjahivao. „Iako se niko od nas vođa nije upisao u građane, ja se ne usuđujem da odem u Rim", reče Silon, zagledavši se u svog prijatelja, oko čije glave je sunce načinilo oreol. „Nemoj to da radiš", reče Druz i namršti se. „Kao prvo, u kuči imamo doušnika." „Jupitera mu! Nadam se da češ ga raspeti!" „Nažalost, tog doušnika moram da trpim, Kvinte Popadej u. To je moja devetogodišnja sestričina Servilija, Cepionova kčer i njegovo stvorenje." Iako mu je lice bilo u senci, videlo se da ga obliva crvenilo. „Otkrili smo da je upala u tvoju sobu kada si poslednji put bio kod nas zato je Cepion mogao da imenuje Gaja Papija kao jednog od tvoraca ideje o masovnom upisivanju u građane, tek da znaš. Možeš mu preneti vesti, da i on zna koliko ovo pitanje deli sve stanovnike Italije. Vremena su se promenila. Sada se više ne radi o borbi Samnija protiv Rima. Moramo da postignemo mirno ujedinjenje svih naroda na poluostrvu. U suprotnom, ni Rim ni italski narodi neče moči da napreduju." „Zar ne možeš to derište da pošalješ ocu?", upita Silon. „On je ne želi ni po koju cenu, bez obzira na to što mu je izdavala tajne mojih gostiju; smatram da je mislila kako če je hteti", reče Druz. „Vezao sam je i zatvorio joj usta, ali uvek postoji mogućnost da če se nekako izmigoljiti i otiči do njega. Zato nemoj ni da se približavaš Rimu ni mojoj kuči. Ako hitno budeš morao da me vidiš, pošalji mi poruku i nači čemo se na nekom zabačenom mestu." „Važi." Silon podiže ruku da pljesne Druzovog konja po sapima, a onda zastade da pošalje još jednu poruku. „Prenesi moje najsrdačnije pozdrave Liviji Druzi, Marko Porcije, i,

naravno, dragoj Serviliji Cepion." Bol preplavi Druzovo lice u trenutku kada se Silonova ruka spusti i konj pođe. „Nedavno je umrla!" viknu preko ramena. „О, kako mi nedostaje!" Quaestiones koje je ustanovio lex Licinia Muda počeli su da rade u Rimu, Spoletiju, Kozi, Firmu Pisenskom, Eserniji, Alba Fucentiji, Kapui, Regiju, Luceriji, Peštu i Brundiziju, sa zadatkom da, čim prečešljaju te delove svake oblasti, pređu u druga mesta. Samo u Laciju nije bilo suda; smatralo se da su zemlje Marsa važnije, pa je deseti sud poslat u Alba Fucentiju. Ali u celini, italske vođe okupljene u Grumentu sedam dana nakon što je Druz posetio Silona i Mutila u Bovijanu uspele su da uklone svoje lažne građane iz svih tih rimskih i latinskih gradova. Naravno da neki nisu verovali da će bih kažnjeni, a bilo je i onih koji možda jesu verovali, ali nisu mogli da pobegnu. I na njih se obrušio sav gnev quaestiones. Uz predsednika konzulara i dvojicu drugih senatora koji su bili sudije, svaki sud je imao i nekoliko službenika, dvanaest liktora (predsedniku je dat prokonzulski imperijum) i oružanu pratnju od stotinu konjanika, regrutovanih iz redova nekadašnjih vojnika u konjici i bivših gladijatora koji su umeli da jašu konja u punom galopu. Sudije su izabrane žrebom. Među njima nisu bili ni Gaj Marije ni Publije Rutilije Ruf, što nije bilo iznenađenje oni verovatno nisu ni stavili Woje drvene kuglice u ćup pun vode pa kada su ćup zavrteli kao čigru, njihove kuglice nisu ni mogle da izađu na mali bočni kljun. Kvint Lutacije Katul Cezar izvukao je Esemiju, a Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik Albu Fucentiju; Skaur Princeps Senata nije izabran, ali Gnej Kornelije Scipion Nazika jeste, za Brundizij, a to mesto mu uopšte nije bilo po volji. Metel Pije Prasence i Kvint Servilije Cepion bili su među mlađim sudijama, kao i Druzov šurak, Marko Porcije Katon Salonijan. Sam Druz nije izvučen, što mu je bez svake sumnje prijalo, pošto bi morao da objavi Senatu kako mu sa vest ne dozvoljava da ispuni tu dužnost. „Neko je uprskao", rekao mu je Marije kasnije. „Da imaju bar malo pameti, postarali bi se da ti budeš izvučen i tako te primorali da javno objaviš svoja osećanja. Što u sadašnjoj klimi za tebe ne bi bilo nimalo dobro!" „Onda mi je drago što nemaju nimalo pameti", reče Druz zahvalno. Cenzor Marko Antonije Orator određenje za predsednika quaestio u samom Rimu. To ga je oduševilo, jer je znao da će tu prestupnike biti teže naći nego među mnogobrojnim novoupisanima na selu, a on je voleo izazove. Takođe, očekivao je da će zahvaljujući trudu doušnika, koji su već nadirali s dugačkim spiskovima imena, zaraditi milione sestercija od kazni. Ulov se prilično razlikovao od mesta do mesta. Esemija nije nimalo zadovoljila Katula Cezara; grad je bio smešten usred Samnija, a Mutil je uspeo da ubedi sve, izuzev šačice krivaca, da odu; rimski građani i Latini tako nisu mogli da ponude nikakve informacije, dok Samnijci ni po koju cenu ne bi izdali svoje sunarodnike. Međutim, preostali su kažnjeni po kratkom postupku, za primer drugima (bar po shvatanjima Katula Cezara), pošto je predsednik suda u svojoj pratnji našao jednog posebno svirepog tipa da ih bičuje. Dani su ipak bili dosadni, procedura je zahtevala da se pročita ime svakog novog građanina sa spiskova; bilo je potrebno dosta vremena da se, nakon što bi se ime pročitalo, ustanovi kako taj čovek više ne obitava u Eserniji. Možda bi tek svakog trečeg ili četvrtog dana našli nekoga, i Katul Cezar se iskreno radovao ovim slučajevima. Hrabrosti mu nikada nije nedostajalo, pa se nije osvrtao na besni žamor, zvižduk i neodobravanje što su ga dočekivali na svakom koraku, sitne sabotaže kojima su bili okruženi ne samo on, več i kolege sudije, službenici i liktori, čak i konjanici iz njegove pratnje. Kolani su pucali na sedlima, jahači su padali na zemlju, voda bi se na tajanstven način

zagadila, svi insekti i pauci iz čitave Italije kao da su se okupili u njihovim odajama, zmije su izvirale iz kovčega, ormara i čaršava, lutkice u togama prekrivene krvlju i perjem nalazile su se na sve strane, kao i mrtvi petliči i mačke, a slučajevi trovanja hranom tako su učestali da je predsednik suda na kraju bio primoran da tera robove da probaju svu hranu nekoliko sati pre obroka i da postavi stražare da je neprekidno paze. Začudo, Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik se pokazao kao mnogo mekši predsednik; kao i u Eserniji, večina krivaca je odavno otišla, pa je sudu trebalo šest dana zasedanja da otkrije prvu žrtvu. Niko ga nije prijavio, ali je čovek bio dovoljno imučan da plati globu, i stajao je visoko podignute glave dok je Ahenobarb Veliki pontifik naređivao konfiskaciju celokupne njegove imovine u Alba Fucentiji. Vojnik zadužen za bičevanje suviše je uživao u svom zadatku; prebledeo, predsednik suda naredio je da bičevanje prestane kada je krv počela da prska na sve strane deset koraka oko nesrečne žrtve. Kada je otkriven sledeči krivac, drugi čovek je bičem izmahivao tako blago da je na krivčevim leđima jedva i bilo posekotina. Ahenobarb Veliki pontifik je u sebi otkrio i neočekivano gađenje prema doušnicima, kojih nije bilo mnogo, ali koji su bili možda baš zbog toga posebno odvratni. Nagrađuje morao da isplati, ali bi zatim izložio doušnika tako dugom i neprijatnom ispitivanju u vezi s njegovim građanskim statusom da su doušnici prestali da se pojavljuju. U jednom slučaju se ispostavilo da optuženi lažni građanin ima troje nakazne i umno zaostale dece, te je Ahenobarb sam krišom platio globu i odlučno zabranio da se čovek protera iz grada, gde je sirotoj deci bilo mnogo bolje nego na selu. I tako, dok su Samnijci prezrivo pljuvali na samo spominjanje imena Katula Cezara, Ahenobarba Velikog pontifika su u Alba Fucentiji prilično zavoleli; i prema Marsima se postupalo mnogo blaže nego prema Samnijcima. Što se ostalih sudova tiče, neki su predsednici bili nemilosrdni, neki su išli srednjim putem, neki su oponašali Ahenobarba. Ipak, mržnja je rasla, a žrtava progona je bilo dovoljno da se osnaži odlučnost Italika da zbace rimski jaram ili poginu. Nijedan sud nije imao dovoljno hrabrosti da pošalje oružanu pratnju u seoske zabiti, u potragu za beguncima iz gradova. Jedini sudija koji je dospeo u zakonske nevolje bio je Kvint Servilije Cepion, poslat u Brundizij pod vodstvom Gneja Scipiona Nazike. Ta vrela i prašnjava luka toliko je malo prijala Gneju Scipionu Naziki da se razboleo nedugo pošto je prispeo (kasnije se ispostavilo da su posredi bili hemoroidi, na veselje tamošnjeg stanovništva) i brže-bolje otišao u Rim na lečenje. Njegov quaestio ostavljen je na staranje Cepionu kao predsedniku, a pomoćnik mu je bio niko drugi do Metel Pije Prasence. Kao i u večini mesta, krivci su pobegli pre nego što je sud počeo da zaseda, a doušnika je bilo malo. Spisak imena je pročitan, ljude nisu mogli da nađu i dani su jalovo prolazili sve dok neki doušnik nije došao s naizgled neoborivim dokazima protiv jednog od najuglednijih rimskih građana Brundizija. On se, naravno, nije upisao na spiskove u ovoj poslednjoj poplavi novih građana, doušnik je tvrdio da je njegovo nezakonito pozivanje na rimsko građansko pravo staro dvadeset godina. Marljiv poput psa koji je otkrio trulo meso, Cepion se bacio na zadatak da od ovog čoveka napravi primer i obšao je toliko daleko da je naredio ispitivanje pod mučenjem. Kada se Metel Pije uplašio i pobunio, Cepion je odbio da ga posluša, ubeđen da je taj ugledni stub zajednice kriv. A onda su izneseni dokazi da je čovek bez svake sumnje ono što tvrdi da jeste veoma ugledan rimski građanin. Čim je oslobođen, podneo je tužbu protiv Cepiona. Bio je potreban hitan put u Rim i nadahnut govor Krasa Oratora da bi se isposlovalo Cepionovo oslobađanje, ali on očigledno nije mogao nazad u Brundizij. Gnej Scipion Nazika, divalj od besa, morao je da se vrati umesto njega, kunući sve Servilije Cepione, a Krasu Oratoru, primoranom da brani čoveka kojeg je prezirao, pobeda u parnici nije pružila preteranu utehu. „Postoje vremena, Kvinte Mucije", rekao je svom rođaku i nerazdvojnom prijatelju

Scevoli, „kada zažalim što smo ti i ja konzuli u ovako groznoj godini!" Publije Rutilije Ruf je tih dana pisao Luciju Korneliju Suli u Bližu Španiju, pošto mu je taj stariji legat željan novosti uputio poruku preklinjući ga za redovni izveštaj o zbivanjima u Rimu; Rutilije Ruf se na poziv spremno odazvao.

Sedeći u odajama u Taraku, Sula je pažljivo rastumačio reci svog pričljivog dopisnika.

Novost da je Cecilija Metela Dalmatinska rodila Skauru sina prva mu je obuzela pažnju, naušrtb drugih, važnijih vesti i stavova Rutilija Rufa, sve dok nije dovoljno dugo presedeo s kiselim osmehom na usnama i izbrisao uspomenu na Metelu Dalmatinsku. Onda se usredsredio na ideju o kandidaturi za pretora, shvativši da je Rutilije Ruf u pravu. Dogodine je pravo vreme nikada neće biti bolje. Nije sumnjao da će se Tit Didije složiti s njegovim odlaskom; daće mu i pisma s preporukama koje će mu veoma poboljšah izglede. Ne, u Španiji nije osvojio Venac od trave; to je bila sudbina Kvinta Sertorija. Ali ni on se nije loše poneo. Da li je sve bio san? Mala pakosna strela iz Fortuninog luka odapeta preko sirote mrtve Julile, koja je za njega isplela venac od palatinske trave i stavila mu ga na glavu, ne znajući šta taj venac u vojsci predstavlja. Ili je Julila jasno videla? Čeka li ga još prilika da osvoji Venac od trave? U kom ratu? Nije se dešavalo ništa ozbiljno, nije bilo nikakvih značajnih pretnji. O, obe španske provincije još su ključale, ali Suline dužnosti nisu omogućavale sticanje corona grammea. On je bio izuzetno cenjeni zapovednik logistike Tita Didija, vodio je računa o snabedavanju, naoružanju, strategiji, ali Tit Didije nije želeo da mu poveri zapovedništvo nad vojskama. Pošto postane pretor, Sula će dobiti svoju priliku i moći će da sanja o tome da zameni Tita Didija u Bližoj Španiji. Bogato i plodno guvernerstvo, eto šta mu je bilo potrebno! Suli je bio potreban novac, bio je toga jasno svestan. Bilo mu je četrdeset i pet, i vreme mu je neumitno isticalo; uskoro će biti prekasno da se kandiduje za konzula, ma šta ljudi govorili o njemu ili Gaju Mariju. Gaj Marije je posebanslučaj. Njemu niko nije bio ni nalik, čak ni Lucije Kornelije Sula. Za Sulu, novac je bio vesnik moći a to je važilo i za Gaja Marija. Da nije imao bogatstvo koje je sebi stekao kao pretor guverner Dalje Španije, stari Cezar Deda nikada ga ne bi uzeo u obzir za Julijinog muža. A da se nije oženio Julijom, nikada ne bi postao konzul. Novac. Sula je morao da nađe novac! Znači, prvo u Rim da se kandiduje za pretora, a onda nazad u Španiju da stekne novac. Publije Rutilije Ruf mu je pisao u avgustu naredne godine, nakon podužeg ćutanja.

Lucije Kornelije Sula je požurio kući kao što mu je savetovano, delom s nadom, delom ubeđen da će mu nešto pokvariti izglede. Mada je svakim delićem svoga bića žudeo da poseti dugogodišnjeg ljubavnika Metrobija, nije to uradio, niti je bio kod kuće za Metrobija kada je zvezda tragičnog pozorišta došla kao klijent u posetu. Ovo je bila njegova godina. Ako ne uspe, to će značiti da mu je boginja Fortuna zauvek okrenula leđa, i zato tu gospu ni na koji način nećejzazivati; njoj se posebno ne sviđa kada se njeni miljenici upuštaju u previše snažne ljubavne veze. Zbogom, Metrobije. Ipak je, međutim, posetio Aureliju čim je proveo malo vremena sa svojom decom, koja su toliko porasla da mu je došlo da zaplače; ukradene su mu četiri godine njihovih života zbog jedne luckaste devojke za kojom je još žudeo! Korneliji Suli bilo je trinaest, i imala je dovoljno krhke lepote svoje pokojne majke, kao i Sulinu bujnu i valovitu crvenozlatnu kosu kojom je već privlačila muške poglede. Redovno je krvarila, po Elijinim rečima, a napupele grudi pod jednostavnom haljinom to su potvrđivale. Sula se osetio starim kada ju je ugledao, što je bilo potpuno novo i sasvim neprijatno osećanje; ah mu je ona onda uputila Julilin neodoljiv osmeh, poletela mu u zagrljaj i obasula mu lice poljupcima. Njegovom sinu bilo je dvanaest, i izgledao je skoro kao savršen Cezar zlatne kose i plavih očiju, dugačkog lica, dugačkog krivog nosa, visok i vitak, ali ipak mišićav. U dečaku je Sula napokon našaćTprijatelja koga nikada nije imao; ljubav tako savršenu, čistu, nevinu, iskrenu da nije mogao da misli ni na koga i ni na šta drugo, iako je morao da se bavi pridobijanjem birača. Mladi Sula mada još u purpurom obrubljenoj dečjoj togi i s magičnom bulla amajlijom oko vrata, koja štiti od urokljivih pogleda pratio je oca svugde, stojeći ozbiljno sa strane i pažljivo slušajući šta Sula i njegovi poznanici pričaju. Onda bi, po povratku kući, zajedno sedeli u Sulinoj radnoj sobi i razgovarali o događajima tog dana, o ljudima, o raspoloženju u Forumu. Ali Sula nije poveo sina sa sobom u Suburu; krenuo je sam, iznenađen kada bi ga svaki čas neko iz gomile pozdravio, pljesnuo po ramenu; eto, bar je postajao poznat! Shvativši te susrete kao dobra predskazanja, zakucao je na Aurelijina vrata s većim optimizmom nego kada je kretao s Palatina. I naravno, kućeupravitelj Eutih smesta ga je primio. Pošto nije poznavao osećaj sramote, mirno je čekao uprimaćoj sobi; videvšijekako izlazi iz radne sobe, jednostavno je uz osmeh pružio ruku. Ona mu je osmehom uzvratila. Kako se samo malo promenila. Koliko se samo promenila. Koliko joj je sada godina? Dvadeset i devet? Trideset? Jelena Trojanska, skini svoje lovorike, pomisli on; ovo je otelotvorenje lepote. Ljubičaste oči bile su krupnije, crne trepavice jednako guste, koža glatka i bleda kao i uvek, ona neuhvatljiva aura čudesnog dostojanstva i smirenosti još izraženija. „Oprošteno mije?", upita, uhvativši je i stegnuvši za ruku. „Naravno da jeste, Lucije Kornelije! Kako bih mogla da te i dalje optužujem za sopstvenu slabost?" „Da pokušam ponovo?", upita on drsko. „Neka, hvala", reče ona sedajući. „Malo vina?"

„Molim te." Sula se osvrnu. „Još si sama, Aurelija?" „Još sam sama. I savršeno srećna, veruj mi." „Ti si najsamodovoljnija osoba koju sam ikada upoznao. Da nije bilo one male epizode, pomislio bih da nisi čovek ili da si natčovek! tako da mi je drago što se desila. Covek ne može da se druži sa istinskom boginjom, zar ne?" „Ili istinskim demonom, Lucije Kornelije", uzvrati ona. On se nasmeja. „Dobro, predajem se!" Sluge su donele i nasule vino. Dok je pio, pogledao ju je preko ruba čaše, kroz mehuriće koji su se dizali iz pomalo penušavog pića. Možda su mir i zadovoljstvo nađeni u novom prijateljstvu sa sinom dali njegovim očima bolji vid, pa su one prodrle kroz svetlucave prozore njene duše i zaronile u dubine iza njih, da tamo otkriju slojeve i slojeve složenih tajni i zagonetki, logično raspodeljenih u pažljivo razvrstane kategorije. „О!", rekao je i zatreptao. „Ti ne nosiš nikakvu masku! Ti si baš ono što izgledaš da jesi!" „Nadam se da je tako" reče ona uz osmeh. „Ljudi mahom nisu, Aurelija." „ Ti sigurno nisi." „Ра šta misliš da se krije iza moje maske?" Međutim, ona odlučno odmahnu glavom. „Šta god mislila, Lucije Kornelije, zadržaču za sebe. Nešto mi govori daje tako bezbednije." „ Bezbednije?" Ona slegnu ramenima. „Zašto ta reč? Iskreno, ne znam. Slutnja? Ili, verovatnije, nešto iz davnina. Nemam slutnji, ne vrti mi se dovoljno u glavi." „Kako su ti deca?", upita on, pokušavajući da usmeri razgovor ka nečem bezbednijem. „Hoćeš sam da vidiš?" „Zašto da ne? Moja deca su me i te kako iznenadila. Priznajem da će mi biti mnogo teže da budem ljubazan prema Marku Emiliju Skauru. Četiri godine, Aurelija! Sada su skoro odrasli, a ja nisam bio prisutan da vidim kako se to dešava." „Malo je Rimljana iz našeg staleža koji jesu, Lucije Kornelije" reče ona mimo. „Ti bi najverovatnije nekud otišao čak i da nije bilo afere s Metelom Dalmatinskom. Jednostavno, uživaj u deci dok možeš; i nemoj da se mučiš zbog onoga što više ne može da se promeni." Fine svetle obrve koje je veštački potamnjivao digoše se ispitivački. „Toliko bih toga u svom životu želeo da promenim! U tome je nevolja, Aurelija. Žalim za mnogo čim." „Žali ako moraš, ali ne dozvoli da utiče na sadašnjicu ili budućnost", reče ona, ne tajanstveno, već praktično. „Ako joj dopustiš, Lucije Kornelije, prošlost će te opsedati zauvek. A kao što sam ti već nekoliko puta rekla pred tobom je još dug put. Trka tek što je počela." „Osećaš to?" „Potpuno." A onda uđoše njeno troje dece, troje malih Cezara. Juliji Major, zvanoj Lija, bilo je deset godina, a Juliji Minor, zvanoj Ju-ju, skoro osam. Obe devojčice bile su visoke, vitke, otmenog držanja; ličile su na Sulinu pokojnu Julilu, ali su im oči bile vrlo plave. Mladom Cezaru bilo je šest. Kako mu je polazilo za rukom da ostavlja utisak veće lepote od svojih sestara, Sula nije znao, ali je to osećao. Potpuno rimske lepote, naravno; Cezari su bili istinski Rimljani. To je dečak, prisetio se, za koga je Publije Rutilije Ruf rekao da može da čita bez sricanja, što je govorilo o izuzetnoj inteligenciji. Ali mnogo se toga može desiti Mladom Cezaru što će ovlažiti vatre njegovog uma. „Deco, ovo je Lucije Kornelije Sula", reče Aurelija. Devojčice promrmljaše stidljive pozdrave, dok se Mladi Cezar tako osmehnu da Suli

zastade dah, i on u sebi prepozna nemir kakav nije osetio još od prvog susreta s Metrobijem. Oči koje su gledale pravo u njegove i veoma ličile na njegove bledoplave i okružene tamnim prstenom. Iz njih je izbijala pamet. To bih bio ja, da sam imao majku kao što je čudesna Aurelija, da nisam imao pijanca za oca, pomisli Sula. Lice, a i um, koji bi zapalili Atinu. „Kažu mi, dečače", reče Sula, „da si veoma pametan." Osmeh se pretvori u smeh. „Onda nisi pričao s Markom Antonijem Gnifom", reče Mladi Cezar. „Koje on?" „Moj tutor, Lucije Kornelije." „Zar majka ne može da te podučava još dve ili tri godine?" „Mislim da sam je izludeo svojim pitanjima dok sam još bio mali dečak. Zato mije našla tutora." „Mali dečak? Ti još jesi mali." „Manji", reče Mladi Cezar, nimalo uplašen. „Starmali", reče Sula prezrivo. „Ne upotrebljavaj tu reč, molim te!" „Zašto da ne, Mladi Cezare? Šta ti, šestogodišnjak, znaš o značenjima reči?" „О toj reči znam dovoljno, znam da se skoro uvek upotrebljava za ohole devojčice koje zvuče isto kao njihove bake", reče Mladi Cezar uporno. „Ahaha!", kaza Sula s malo više zanimanja. „То nisi našao u nekoj knjizi, zar ne? Znači, imaš oči koje hrane tvoj pametni um podacima, i iz njih izvlačiš zaključke." „Naravno", odvrati Mladi Cezar, iznenađen. „Dosta. Odlazite sada, svi", reče Aurelija. Deca odoše, Mladi Cezar osmehujući se Suli preko ramena, sve dok nije susreo majčin pogled. „Ako ne sagori pre vremena, biće ili ponos svog staleža, ili njegova najveća smetnja", reče Sula. „Nadam se da će biti ponos", reče Aurelija. „Hoće li?", upita Sula i nasmeja se. „Kandidovao si se za pretora", reče Aurelija menjajući temu, sigurna da je Suli dosta dece. „Jesam." „Stric Publije kaže da ćeš biti izabran." „Nadajmo se onda da je on više nalik na Tiresiju nego na Kasandru!" I bio je više nalik na Tiresiju; kada su glasovi prebrojani, Sula je postao i pretor i pošto je dobio najviše glasova praetor urbanus. Mada su pod uobičajenim okolnostima dužnosti gradskog pretora skoro sasvim vezane za sudove i ljude koji podnose tužbe, imao je prava (ako su oba konzula odsutna ili nesposobna da vladaju) da deluje in loco consularis da brani Rim i zapoveda vojskama u slučaju napada, donosi zakone, usmerava rad Državne blagajne. Novosti da će postati gradski pretor jako su pomele Sulu. Gradski pretor nije smeo da napušta Rim na duže od deset dana; taj položaj mu je uskratio odskočnu dasku, primoravao ga da ostane u Rimu, okružen svim iskušenjima starog života, u istoj kući sa ženom koju je prezirao. Međutim, sada je imao oblik podrške koji ranije nije mogao ni da zamisli svog sina. Mladi Sula će biti njegov prijatelj, Mladi Sula će ga pratiti u Forumu, Mladi Sula će svake večeri kod kuće biti spreman za razgovor, za smeh. Kako je samo bio nalik na svog brata od tetke Mladog Cezara! Bar po spoljašnosti. A momak je imao i britak um, iako ne u ravni Mladog Cezara. Sula je snažno osećao da svog sina ne bi voleo ni izbliza toliko da je ovaj bio pametan kao Mladi Cezar.

Na izborima se desilo i jedno mnogo veće iznenađenje od Suline pobede, iznenađenje što je svima koji nisu bili neposredno umešani bilo prilično zabavno. Lucije Marcije Filip je objavio kandidaturu za konzula, ubeđen da je dragulj među ostalim, neuglednim takmacima. Ali prvo mesto pripalo je mlađem bratu cenzora Lucija Valerija Flaka, izvesnom Gaju Valeriju Flaku. To je, možda, bilo u redu; poticao je iz patricijske i uticajne porodice! Ali mlađi konzul je bio niko drugi nego onaj odvratni Novi čovek, Marko Herenije! Redovni posetioci Foruma su se kleli da su se Filipovi besni krici mogli čuti čak do Karseola. Svi su znali gde je greška, čak i Filip u onim primedbama Publija Rutilija Ruta za vreme njegovog govora, kada se zalagao za ublažavanje lex Licinia Muda. Svet se tek tada prisetio kako je Gaj Marije kupio Filipa nakon što je ovaj izabran za plebejskog tribuna. Ali nedovoljno je vremena od govora i konzulskih izbora prošlo da bi ljudi ponovo na to zaboravili. „Za ovo ču se osvetiti Rutiliju Rutu!", zakleo se Filip Cepionu. „Obojica čemo", rekao je Cepion, takođe povređen. Nekoliko dana pred kraj te godine Livija Druza je rodila dečaka, Marka Porcija Katona Salonijana Mlađeg mršavu, lili IH glasnu bebu katonski riđe kose, dugačkog vrata i nosa što mu je iz središta neuglednog lica štrčao kao ogroman kukasti kljun, koji kao da nije pripadao novorođenčetu. Krenuo je napolje prvo nogama i nije žurio, pa je porođaj bio mučno dug, a majka mu je bila iskidana i isečena pre nego što su ga babice i lekari napokon doneli na svet. „Ali domina", reče Apolodor Sikul, ,,s njim je sve u redu nema modrica, nema otoka, nema plavetnila." Blag osmeh prelete preko lica malog grčkog lekara. „Ako se može suditi po njegovom ponašanju pri rođenju, domina, čuvaj se! Izrašče u teškog čoveka." Previše iscrpena za bilo šta sem za slabašan osmeh, Livija Druza je shvatila da ne želi da ima više dece; po prvi put, na porođaju je toliko prepatila da, kada se sve završilo, nije bila ushičena. Prošlo je nekoliko dana pre nego što je njenoj deci dozvoljeno da je posete, dana u kojima je Kratip morao da se sam stara o domaćinstvu, pošto je Livija Druza sada bila gospodarica kuće. Servilija je, kao što se i očekivalo, samo došla do vrata i nije htela ni da vidi svog tek rođenog brata. Lila kojoj je starija sestra neprekidno punila glavu pokušala je da se drži uzdržano, ali je podlegla majčjnim pozivima i na kraju ljubila mršavo, živahno stvorenjce u naručju Livije Druže. Porcija, zvana Porcela, imala je tek četrnaest meseci i bila premala da dođe i vidi novorođenče, ali je Mladi Cepion, trogodišnjak, bio tu. On je reagovao oduševljeno. Nije mogao da se odvoji od svog malog brata, želeo je da ga grli, da ga miluje, da ga ljubi. „On će biti mof, rekao je Mladi Cepion, otimajući se dok su dadilje pokušavale da ga odvedu. „Dajem ti ga, mali Kvinte", reče Livija Druza, izuzetno zahvalna što je bar neko od braće i sestara Mladog Katona oduševljen njime. „Ti ćeš mu biti zaštitnik." Mada nije ušla u sobu, Servilija se zadržala na vratima sve dok Lilu i Mladog Cepiona nisu odveli, a onda se oprezno približila krevetu. Prezrivo je pogledala majku, i njena bolna duša našla je zadovoljstva u ispijenom licu Livije Druže, njenom iscrpljenom izgledu. „Umrečeš", reče Servilija, delujući samozadovoljno. Liviji Druzi stade dah. „Gluposti!" reče oštro. „Umrećeš", bila je uporna njena desetogodišnja kći. „Želela sam da se to desi, pa će se i desiti. Desilo se tetki Serviliji Cepion kada sam poželela da ona umre!" „Govoriti tako nešto jednako je glupo koliko i ružno", reče majka dok joj je srce jako udaralo. „Od želja se stvari ne ostvaruju, Servilija. Ako se desilo nešto što si priželjkivala, posredi je slučajnost, ništa više. Sudbina i Fortuna su zaslužne, ne ti! Ti jednostavno nisi dovoljno važna da privučeš pažnju Sudbine i Fortune."

„Nema svrhe, ne možeš da me ubediš! Ja imam urokljivo oko! Kada poželim zlo ljudima, oni umiru", reče dete veselo, pa nestade. Livija Druza je ležala ćutke, sklopljenih očiju. Nije se osećala dobro; nije se osećala dobro još od rođenja Mladog Katona. Ipak, nije mogla da poveruje kako je za to odgovorna Servilija. Ili je bar tako govorila sebi. Ali sledećih dana stanje Livije Druže se jako pogoršalo. Za Mladog Katona su morali da pronađu dojilju i da ga iznesu iz majčine sobe, što je Mladi Cepion jedva dočekao jer je želeo da stalno bude kraj njega. Apolodor Sikul je kršio ruke. „Bojim se za njen život, Marko Livije", rekao je Druzu. „Krvarenje nije obilno, ali je neprekidno, i kao da ništa ne pomaže. Ima groznicu, a u krvi ima i gnoja." „О, šta se to dešava s mojim životom?" zavapi Druz, potiskujući suze iz očiju. „Zašto svi umiru?" Na pitanje, naravno, nije bilo odgovora, niti je Druz poverovao da su razlog Servilijine zle želje, kada mu ih je Kratip, koji je malu mrzeo, preneo. Bez obzira na sve, stanje Livije Druže nastavilo je da se pogoršava. Najgore je, pomislio je Druz, to što u kući nema druge žene sem robinja. Katon Salonijan je provodio sa suprugom što je više vremena mogao, ali Serviliji nisu dozvoljavali da dolazi. I Druzu i Katonu se činilo da Livija Druza traži nešto ili nekoga ko nije tu. Verovatno Serviliju Cepion. Druz je plakao. I odlučio šta da uradi. Narednog dana je otišao da poseti kuću u koju nikada ranije nije kročio; kuću Mamerka Emilija Lepida Livijana. Njegovog brata. Mada mu je otac rekao da Mamerko nije njegov sin. To je bilo tako davno! Hoće li ga primiti? „Želim da razgovaram s Kornelijom Scipion", rekao je. Vratar, koji je zaustio da kaže kako gospodar kuće nije tu, umesto toga je klimnuo glavom. Druza su odveli do atrijuma, i tu je kratko sačekao. Uopšte nije prepoznao pogrbljenu stariju ženu koja je ušla, sede kose pokupljene u punđu, odeće otrcane i neskladnih boja, tela zdepastog, lica izboranog i ružnjikavog; izgledala je, pomislio je, prilično nalik na biste Scipiona Afričkog iz Foruma. Što i nije bilo za čuđenje, jer mu je bila bliska rođaka. „Marko Livije?", upitala je lepim, toplim i dubokim glasom. „Da", odgovorio je nemajući pojma šta dalje da radi. „Koliko samo ličiš na oca!", rekla je, ali to nije zvučalo kao prekor. Sela je na ivicu sofe i pokazala ka obližnjoj stolici. „Sedi, sine moj." „Verovatno se pitaš šta me dovodi ovamo", rekao je i osetio krupnu knedlu u grlu. Lice mu j e poigravalo, j edva j e uspevao dao drži vlast nad sobom.) „Nešto veoma ozbiljno", rekla je ona, „to je bar očigledno." „Moja sestra. Umire." Ona se izmenila i smesta ustala. „Onda ne smemo da gubimo vreme, Marko Livije. Samo da kažem svojoj snahi šta se dešava, pa krećemo." Nije čak ni znao da ona ima snahu; niti je ona znala da je njegova žena mrtva. Svog brata Mamerka ovlaš je poznavao iz Foruma, ali nikada nisu razgovarali; deset godina razlike između njih značilo je da Mamerko još nije bio dovoljno star da stupi u Senat. Ali izgleda da je bio oženjen. „Imaš snahu", rekao je svojoj majci dok su izlazili. „Odnedavno", reče Kornelija Scipion, čiji je prelepi glas odjednom postao bezizražajan. „Mamerko se prošle godine oženio jednom od sestara Apija Klaudija Pulhera."

„Moja žena je umrla", reče on iznenada. „Da, čula sam. Sada mi je žao što nisam došla da te posetim. Ali iskreno, mislila sam da neču biti dobrodošla u vreme tuge, a veoma sam ponosna. Previše ponosna, znam." „Pretpostavljam da je trebalo da ja dođem kod tebe." „Otprilike." „Nisam se toga setio." Lice joj se zgrči. „То je razumljivo", reče mirno. „Zanimljivo je da si sišao ovamo zbog sestre, ali ne i zbog sebe." „Tako je to. Bar u našem svetu." „Koliko je još vremena preostalo mojoj kčeri?" „Ne znamo. Lekari misle još vrlo malo, ali ona se bori. Ipak, iz nje izbija neki ogroman strah, ne znam od čega, a ni zašto. Rimljani se ne boje smrti." „Ili bar tako sebi govorimo, Marko Li vije. Ali ispod neustrašive maske uvek se krije užas od nepoznatog." „Smrt nije nepoznata." „Stvarno tako misliš? Možda zato što je život tako drag." „Ponekad." Ona se nakašlja. „Zar ne možeš da me zoveš mama?" „Zašto bih? Otišla si od kuče kada mije bilo deset godina, a mojoj sestri pet." „Nisam mogla ni tren više da živim s onim čovekom." „То me ne čudi", reče on suvo. „On ne bi trpeo kukavicu u svom gnezdu." „Misliš na svog brata Mamerka?" „Na koga bih drugog?" „On ti je rođeni brat, Marko Livije." „То i moja sestra govori svojoj kćeri za njenog sina", reče Druz. „Ali jedan pogled na Mladog Cepiona dovoljan je da i najvećoj budali kaže čiji je on zapravo sin." „Onda ti predlažem da pažljivije pogledaš Mamerka. On je pravi Livije Druz. A ne Kornelije Scipion." Zastala je, pa dodala: „Niti Emilije Lepid." Stigli su do Druzove kuće. Pošto ih je vratar pustio da uđu, Kornelija Scipion se s divljenjem osvrnula oko sebe. „Nikada nisam videla ovu kuću", rekla je. „Otac ti je imao zaista sjajan ukus." „Šteta što nije imao i bar malo toplote", reče Druz jetko. Majka ga pogleda iskosa, ali oćuta. Bez obzira na to da li je strastvena i nesrećna Servilijina kletva imala nekog uticaja na Sudbinu i Fortunu, Livija Druza je počela u nju da veruje. Shvatila je da umire i nije nalazila drugog razloga. Četvoro dece je donela na svet bez ikakvih nevolja; zašto bi kod petog nešto bilo drugačije? Dobro se zna da je svako sledeće dete lakše izneti. Kada se mala, punačka starija gospa pojavila na vratima njene sobe, Livija Druza je samo zurila, pitajući se ko joj to traći ono malo preostale snage na neku neznanku. Neznanka je ušla, raširenih ruku. „Ја sam tvoja majka, Livija Druza", reče, pa sede na ivicu kreveta i zagrli kćer. Obe zaplakaše, kako zbog neočekivanog susreta tako i zbog izgubljenih godina, a onda Kornelija Scipion popravi jastuk svojoj kćeri i sede na stolicu. Oči koje su se već mutile upijale su to obično scipionsko lice, staračku odeću, jednostavnu kosu, čudeći se. „Mislila sam da ćeš biti prava lepotica, mama", reče ona. „Prava zavodnica, hoćeš da kažeš."

„Otac... čak i moj brat..." Kornelija Scipion potapša šaku koju je držala i osmehnu se. „О, oni su Liviji Druzi šta čovek više o tome da kaže? Ja volim život, devojko! Uvek sam ga volela, uvek ću ga voleti. Volim da se smejem, ne shvatam svet preterano ozbiljno. Među mojim prijateljima bio je jednak broj i muškaraca i žena. I to su bili prijatelji, ništa više! Ali u Rimu žena ne može da ima muške prijatelje a da bar pola grada ne pomisli kako tu ima još nečega osim razgovora. Među tom polovinom je bio i tvoj otac. Moj suprug. A ja sam ipak osećala da imam prava da posećujem prijatelje i prijateljice kad god želim. Međutim, ogovaranja mi sigurno nisu prijala, niti to što je tvoj otac uvek više verovao zlim jezicima nego sopstvenoj ženi. Nijednom nije stao na moju stranu!" „Znači nikada nisi imala ljubavnike!" reče Livija Druza. „Ne, u ono vreme kada sam živela s tvojim ocem, nisam. Nepravedno su me optuživali. Pa ipak, shvatila sam da ču umreti ako ostanem s njim. Zato sam ga, nakon Mamerkovog rođenja, navela da pomisli kako je on sin starog Mamerka Emilija Lepida, jednog od mojih najdražih prijatelja koji mi nije bio ljubavnik, baš kao nijedan drugi moj prijatelj. Kada je stari Mamerko zatražio da usvoji dete, tvoj otac se smesta složio pod uslovom da i ja odem. Ali se nikada nije razveo od mene zar to nije čudno? Stari Mamerko je bio udovac, i rado je prihvatio majku svog usvojenog sina. Preselila sam se u mnogo srečniju kuču, Livija Druza, i živela sa starim Mamerkom kao njegova žena, sve dok nije umro." Livija Druza se pridignu s jastuka. „Ali ja sam mislila da si ti imala mnoge ljubavne veze!" reče. „О, jesam, draga devojko. Nakon što je stari Mamerko umro. Neko vreme, na desetine. Ali ljubavne veze na kraju izblede, znaš. One su samo način da se istraži ljudska priroda, ako nema jake povezanosti, a to najčešće i jeste slučaj. Čovek stalno nešto traži, nada se da če nači. Ali mu onda jednog dana svane ljubavne veze donose više nevolja nego što vrede, i to neuhvatljivo nešto ne može se tako nači. Zapravo, prošlo je dosta godina otkako sam poslednji put imala ljubavnika. Srečnija sam što jednostavno živim sa svojim sinom Mamerkom i uživam u prijateljima. Ili je bar tako bilo dok se Mamerko nije oženio." Namrštila se. „Ne dopada mi se snaha." „Mama, ja umirem! Sada te nikada neču upoznati!" „Bolje je što smo imale i ovo malo, nego ništa, Livija Druza. Nije sve krivica tvog brata", reče Kornelija Scipion, bez ustručavanja se suočivši sa istinom. „Kada sam napustila tvog oca, nijednom nisam pokušala da vidim tebe i Marka. Mogla sam. A nisam." Ispravila je ramena, na licu joj se pojavio vedar izraz. „Uostalom, ko kaže da umireš? Prošlo je skoro dva meseca otkako si se porodila. Predugo da bi zbog toga umrla." „Nije on kriv što umirem", reče Livija Druza. „Prokleta sam. Pogledalo me je urokljivo oko." Kornelije Scipion je zurila, zaprepaštena. „Urokljivo oko? O, Livija Druza, kakve budalaštine! To ne postoji." „Da, postoji." „Dete, ne postoji! A ko te to toliko mrzi da bi tako nešto uradio? Tvoj bivši muž?" „Ne, on na mene čak ni ne misli." „Onda ko?" Ali Livija Druza zadrhta i ne odgovori. „Reci mi!", naredi njena majka, zvučeči kao pravi izdanak porodice Scipiona. „Servilija." Beše to jedva čujan šapat. „Servilija?" Namrštenog čela, Kornelija Scipion pokuša da shvati o kome je reč. „Misliš

na kćer iz prvog braka?" „Da." „Shvatam." Onda potapša šaku Livije Druže. „Neču da te vređam i govorim ti kako je sve plod tvoje mašte, dušo, ali moraš da nadvladaš svoja osečanja. Ne pružaj maloj zadovoljstvo." Preko nje pade senka; Kornelija Scipion se okrenu, ugleda na vratima visokog, riđokosog čoveka, pa mu se osmehnu. „Ti si sigurno Marko Porcije", reče ustajuči. „Ја sam ti tašta, i upravo sam se upoznala s Livijom Druzom, zbog čega sam veoma srečna. Postaraj se za nju sada. Moram da nađem njenog brata." Izašla je na kolonadu, streljajuči očima naokolo, sve dok nije videla svog starijeg sina kako sedi kraj fontane. „Marko Livije!" reče oštro prišavši mu. „Znaš li da tvoja sestra veruje kako su je prokleli?" Druz je delovao preneraženo. „Nije moguče!" „О, moguče je, i te kako! I to da ju je proklela kčer Servilija." Usne mu se stegnuše. „Shvatam." „Sada nisi iznenađen, sine." „Naravno. To dete je zlo. Kao da u kuči imam Sfingu čudovište sposobno da razmišlja." „Zar je moguće da Livija DAuza umire zato što veruje da je prokleta?" Druz odlučno odmahnu glavom. „Mama", poče, nazvavši je tako potpuno nesvesno, „Livija Druza umire od povreda zadobijenih pri porođaju. Doktori tako kažu, i ja im verujem. Umesto da zaceli, rana se ponovo otvorila. Zar nisi osetila smrad u njenoj sobi?" „Naravno da jesam. Ali ipak smatram da ona misli kako je prokleta." „Dovešću malu", reče Druz i ustade. „Priznajem da bih volela da je vidim", reče Kornelija Scipion i smesti se da sačeka, ispunivši misli onim mama. Mala. Vrlo tamnoputa. Tajanstveno lepa. Zagonetna. Pa ipak, toliko ispunjena vatrom i moći da je podsetila svoju baku na kuću izgrađenu na usnulom vulkanu. Jednog dana će se kapci razleteti, krov poleteti u vazduh, i onda će svi moći da je vide. Kovitlac otrova i vrelih vetrova. Šta li je moglo da je učini toliko nesrećnom? „Servilija, ovo ti je baka, Kornelija Scipion", reče Druz, ne puštajući sestričinino rame. Servilija šmrknu i ne reče ništa. „Upravo sam videla tvoju majku", reče Kornelija Scipion blago. „Znaš li da veruje kako sije ti proklela?" „Stvarno? Odlično", reče Servilija. „ljesam je proklela." „О, dobro, hvala ti", reče baka i mahnu joj da ode bez ikakvog izraza na licu. „Nazad u dečju sobu!" Kada se vratila, Druz se široko osmehivao. „То je bilo sjajno!" reče sedajući. „Zgazila sije kao bubu." „Niko nikada neće zgaziti Serviliju kao bubu", reče Kornelija Scipion, a onda zamišljeno dodade: „Osim možda neki muškarac." „Njen otac je to već uradio." „0, shvatam... čujem da ne želi da prizna nijedno od svoje dece." „Tačno. Drugi su bili premali da bi to na njih uticalo. Ali Serviliji je slomilo srce ili bar mislim da jeste. Teško je reći, mama. Lukava je koliko i opasna." „Sirotica mala." „Nije nego!" reče Druz. U tom trenu se pojavi Kratip, uvodeći Mamerka Emilija Lepida Livijana.

Veoma je ličio na Druza, ali mu je ipak nedostajalo one snage koju su svi osećali u Druzu. Bilo mu je dvadeset i sedam, dok je Druzu bilo trideset i sedam; za sobom nije imao briljantnu karijeru mladog advokata u sudovima, niko mu nije predviđao briljantnu političku budućnost, kao što su je uvek predviđali Druzu. Pa ipak, posedovao je izvesnu flegmatičnu snagu koja je nedostajala njegovom starijem bratu, i ono što je siroti Druz sam morao da nauči posle bitke kod Arauzija, Mamerku je nuđeno od detinjstva, zahvaljujući prisustvu njihove majke, prave Kornelije od scipionskog ogranka širokih shvatanja, obrazovane, intelektualno radoznale. Kornelija Scipion se premestila da napravi mesta za Mamerka, koji kao da je stidljivo ustuknuo kada Druz nije krenuo da ga pozdravi, nego ga je samo proučavao. „Oraspoloži se, Marko Uvije", reče njihova mati. „Vi ste prava braća. I morate postati dobri prijatelji." „Ја sam oduvek i mislio da smo rođena braća", reče Mamerko. „Ја nisam", reče Druz mračno. „Staje istina, mama? Ono što si mi rekla danas ili ono što si rekla mom ocu?" „Ono što sam rekla danas. Ono što sam rekla tvom ocu omogućilo mi je da pobegnem. Ne opravdavam svoje ponašanje bila sam verovatno sve za šta si me smatrao, pa i više, Marko Livije, samo iz drugih razloga." Slegnu ramenima. „Nije mi u naravi da se kajem, ja živim za danas i za sutra, nikada za prošlost." Druz pruži desnicu bratu i osmehnu se. „Dobro došao u moju kuću, Mamerko Emilije", reče. Mamerko prihvati ruku, a onda zakorači napred i poljubi bratovljeve usne. „Mamerko", reče drhtavo. „Samo Mamerko. Ja sam jedini Rimljanin s tim imenom, zato me zovi Mamerko." „Sestra nam umire", reče Druz ne puštajući Mamerkovu ruku kada su seli. „О... žao mije. Nisam znao." „Zar ti Klaudija nije rekla?" upita njihova majka, namrštena. „Dala sam joj podrobnu poruku za tebe." „Nije, samo je rekla da si odjurila s Markom Livijem." Kornelija Scipion se odluči; morala je ponovo da pobegne. „Marko Livije", reče, gledajući ga kroz suze, „davala sam ćelu sebe tvom bratu poslednjih dvadeset i sedam godina." Onda zatrepta da osuši suze. „Svoju kćer nikada neću upoznati. Ali ti i Marko Porcije ćete ostati sa šestoro dece, bez ijedne žene u kući osim ako nameravaš da se ponovo oženiš?" Druz odlučno odmahnu glavom. „Ne, mama, ne nameravam." „Onda ću doći ovamo, da se staram o deci, ako to želiš." „Želim", reče Druz i okrenu se bratu s novim osmehom. „Dobro je što znam da mi je porodica veća nego što sam mislio." Na drugi mesec od rođenja Mladog Katona, Livija Druza je umrla. Bila je to u neku ruku srećna smrt, jer je ona znala da će uskoro nastupiti i uradila je sve što je mogla da njeni najmiliji to što lakše podnesu. Majčino prisustvo joj je izuzetno prijalo, pošto se uverila da će joj deca odrasti okružena ljubavlju i pažnjom. Osnažena prisustvom Kornelije Scipion (koja je Serviliji zabranila da se približava Liviji Druzi) pomirila se sa smrću i više nije razmišljala o prokletstvima i urokljivim očima. Daleko važnija je postala sudbina onih koji će živeti. Bilo je mnogo reći ljubavi i utehe za Katona Salonijana, mnogo uputstava i želja, i na njegovom licu joj je pogled zgasnuo, njegovu ruku je držala, njegovu ljubav je osećala dok je odlazila. I za njenog brata Druza bilo je reći ljubavi i hrabrenja, i reći utehe. Jedino dete koje je zatražila da vidi bio je Mladi Cepion. „Čuvaj svog malog brata Katona", prošaptala je i poljubila ga usnama vrelim od groznice. „Čuvaj mi decu", rekla je majci.

A Katonu Salonijanu je rekla: „Nikada nisam shvatila da je Penelopa umrla pre Odiseja." To su joj bile poslednje reći. KRAJ PRVOG DELA

REČNIK ABSOLVO Latinski izraz koji je upotrebljavala porota kada bi optuženog oslobađala krivice. Afrika U vreme rimske republike, reč „Afrika" je uglavnom označavala severnu obalu oko Kartagine današnji Tunis. Ager Dvostruki bedem i fortifikacije koje su štitile Rim na najranjivijoj strani, uz Eskvilinsko polje; Ager je bio deo Servijevih zidina. amfora Zemljani ćup, loptastog oblika, amfora je imala uzak grlić i dve ručke koje su spajale ramena s gornjim delom grlića; dno je bilo šiljasto ili kupasto a ne ravno, što je značilo da nisu mogle da stoje uspravno na ravnom tlu. Koristile su se za prevoz robe na veliko (obično morem) pšenice i drugih žitarica, vina i ulja. Šiljasto dno omogućavalo je da se lako učvrste u podu potpalublja, koji je bio prekriven piljevinom, a to ih je i štitilo tokom puta. Šiljasto dno je takođe olakšavalo vuču preko ravnog zemljišta dok su se amfore utovarivale ili istovarivale. Amfora uobičajene veličine primala je oko dvadeset i pet litara, što je značilo da je bila previše teška i nezgrapna da se nosi na ramenima. Anadolija Otprilike, današnji azijski deo Turske. Pružala se od južne obale Crnog mora do severne obale Mediterana, i od Egejskog mora na zapadu do današnje Jermenije, Irana, Iraka i Sirije na istoku. Planine Taur i Antitaur zauzimale su dobar deo unutrašnjosti i obale, ali je i onda, kao i danas, bila plodna i pogodna za poljoprivredu. Klima u unutrašnjosti bila je kontinentalna. Antioh Ime mnogih kraljeva Sirije, kao i drugih manjih kraljevstava u tom delu Istoka. Apulija Deo jugoistočne Italije koji se pruža od Samnija na severu do drevne Kalabrije na jugu. Prilično plodna kada ima dovoljno vode, oblast je oduvek trpela zbog nedostatka padavina. Njen narod, Apuljane, smatrali su za veoma zaostale i siromašne. Glavni gradovi bili su Lucerija, Venuzija, Barij i Kanuzij. aquilifer Verovatno izum Gaja Marija, iz vremena kada je legijama dao srebrne orlove. Najbolji vojnik u legiji, aquilifer, bio je izabran da nosi srebrnog orla legije, a dužnost mu je bila da ga čuva kako ne bi pao neprijatelju u ruke. Od drugih vojnika se razlikovao po tome što je, bio odeven u vučju ili lavlju kožu. Arauzio, bitka Šestog oktobra 105. p.n.e., tri germanska plemena (Kimbri, Tevtoni i Tigu rin i/Marko mani/Kerusci), koja su petnaest godina lutala Evropom, sudarila su se s Rimljanima u bici kraj grada Arauzija, u dolini Rodana (današnje Rone). Zbog potpunog odsustva saradnje između dva rimska zapovednika, Gneja Malija Maksima i Kvinta Servilija Cepiona, rimske snage bile su razdvojene i očajno raspoređene; usledio je najteži poraz u istoriji republike. Poginulo je osamdeset hiljada rimskih vojnika. Arks Breg Kapitol u Rimu bio je podeljen na dve grbe udolinom zvanom Asylum. Severnija grba zvala se Arks, i na njoj se nalazio hram Junone Monete. Arpin Grad u Laciju, nedaleko od granice sa Samnijem. Verovat-no prvobitno naseljen Volscima. Bio je poslednji od gradova s latinskim pravima koji je, 188. p.n.e., dobio puna rimska građanska prava, ali u vreme Gaja Marija još nije uživao sve povlastice ostalih oblasti s punim pravima. Arpin je najslavniji kao mesto rođenja dva izuzetna čoveka, Gaja Marija i Marka Tulija Cicerona. artiljerija U vreme pre otkrića baruta, to su bile vojne mašine, obično na principu opruge, sposobne da bacaju projektile stene, kamenje, strele, šljunak. Neka od rimskih artiljerijskih oruđa bila su ballista, catapultusi onager.

Atal III Poslednji kralj Pergama i vladar većeg dela egejske obale zapadne Anadolije i Frigije. Umro je relativno mlad 133. p.n.e., ne ostavivši iza sebe bliske srodnike. Testamentom je zaveštao svoje kraljevstvo Rimu, što je razbesnelo njegove dalje rođake, koji su protiv Rima zaratili. Pobunu je ugušio Manije Akvilije 129. i 128. p.n.e., nakon čega je od zaveštanih zemalja obrazovao rimsku provinciju Aziju. Baveći se time, Akvilije je prodao veći deo Frigije petom kralju Mitridatu od Ponta za zlato koje je sam prisvojio. Kada se za njegovu gramzivost čulo u Rimu, ugled porodice Akvilija zauvek je okaljan, atrijum Glavna prostorija za primanje u rimskoj kući; uglavnom je imala pravougaoni otvor na krovu (■compluvium), ispod koga se nalazio bazen (impluvium). U početku je svrha bazena bila obezbeđivanje izvora vode za kućnu upotrebu, ali se u vreme Gaja Marija više nije koristio za te svrhe; imao je isključivo dekorativnu ulogu, auctoritas Fatinska reč koju je veoma teško prevesti, pošto znači mnogo više od engleske reci ,,authorityl". U sebi je nosila naznake istaknutosti, uticaja, vodstva, javnog i privatnog značaja, i, iznad svega, sposobnosti da se na događaje utiče jednostavno ličnom ili javnom reputacijom. Sve magistrature su posedovale auctoritas po svojoj prirodi, ali auctoritas nije pripadao samo onima koji su imali magistrature; Princeps Senata, Veliki pontifik, Rex Sacrorum, konzulari, pa čak i neka privatna lica su takođe mogla da poseduju auctoritas. augur Sveštenik koji se bavio proricanjem, a ne predviđanjem budućnosti. On i njegove kolege auguri su sačinjavali kolegij augura, i u vreme Gaja Marija ih je bilo dvanaest, šest patricija i šest plebejaca. Dok Gnej Domicije Ahenobarb nije doneo lex Domitia de sacerdotiis 104. p.n.e., augure su birali sami članovi kolegija; od tog zakona, auguri su počeli da se biraju na javnim izborima. Augur nije predviđao budućnost, niti se bavio proricanjem prema svom nahođenju; on je ispitivao određene predmete ili znake ne bi li ustanovio da li bogovi blagonaklono gledaju na poduhvat koji treba da se započne. Taj poduhvat je mogao da bude neko okupljanje, rat, novi zakon, ili bilo koji drugi državni posao. Postojao je pravi priručnik za tumačenje, tako da čovek nije morao da glumi da ima natprirodne sposobnosti da bi postao augur; u stvari rimska država nije verovala ljudima koji su tvrdili da imaju parapsihološke moći, i više je „verovala knjizi". Augurova toga se zvala toga trabea (v. to) i nosio je štap zvan lituus. bazilika Veliko zdanje posvećeno javnim ustanovama kao što su sudovi, a takođe i poslovnim namenama, od radnji do kancelarija. Bazilike su imale velike svetlarnike, i u vreme republike su podizane o trošku nekog velikodušnog rimskog plemića, obično konzulara. Prvu baziliku je podigao Katon Cenzor, nalazila se na Clivus Argentarius pored Senata, i bila je poznata kao Bazilika Porcia, osim sedišta banaka, u njoj se nalazilo i sedište kolegija plebejskih tribuna. U vreme Marija i Sule, pridružile su joj se i Bazilike Sempronia, Aemilia i Opimia, koje su se nalazile na donjem rubu Foruma. Belona Rimska boginja rata. Hram joj se nalazio van pomeriuma ili svete granice grada, na Marsovom polju, a podigao ga je 296. p.n.e. veliki Apije Klaudije Cek. Grupa posebnih sveštenika zvanih 1 Anthorihj autoritet, nadležnost, moć da se o nečemu odlučuje. fetiales obavljala je u njemu obrede. Veliko prazno parče zemlje nalazilo se ispred Beloninog hrama, i nazivalo se Neprijateljsko zemljište. \ Bitinija Kraljevina na azijskoj strani Proponta (današnje Mramorno more), pružala se na istok do Paflagonije i Frigije, i jugozapadno do Mizije. Bila je plodna i bogata, a njome su vladali kraljevi tračkog porekla prvoj dvojici ime je bilo Prusijas, ostalima Nikomed. Pont joj je bio tradicionalni neprijatelj. Od vremena Prusijasa II, Bitinija je uživala status Prijatelja i saveznika rimskog Naroda. Bliža Španija Hispania Citerior. Oblast ove rimske provincije obuhvatala je mediteransko priobalje i brdovite obronke iza nje, južno od Nove Kartagine, pa na sever sve do Pirineja. Južna granica između dve provincije bila je prilično nejasna, ali je verovatno išla između planinskog

venca zvanog Orospeda i višeg venca iza Abdere zvanog Solorij. U vreme Marija i Sule, najveća naseobina bila je Nova Kartagina (današnja Kartahena), zato što je obližnja Orospeda bila prepuna bogatih rudnika srebra, koje su Rimljani preuzeli posle pada Kartagine. Samo je još jedan deo provincije bio zanimljiv rimskim guvernerima; dolina reke Iber (današnji Ebro) i njenih pritoka, i to zato što je bila veoma bogata. Guverner je imao dva sedišta; Novu Kartaginu na jugu i Tarako na severu. Bliža španska provincija nije nikada Rimu bila tako važna kao Dalja Španija; bila je, međutim, jedini kopneni put do Dalje Španije, i zato je morala da bude pokorena. Bren Kralj Gala (ili Kelta) u trećem veku p.n.e. Na čelu velikog saveza keltskih plemena, upao je u Makedoniju i Tesaliju 279. p.n.e., obišao grčke branioce kod Termopila i opljačkao Delte, gde je teško ranjen. Zatim je prodro u Epir i orobio izuzetno bogato Zevsovo svetilište u Dodoni, kao i ono najbogatije, Zevsovo svetilište kod Olimpije na Peloponezu. Povlačeći se pred odlučnim grčkim gerilskim otporom, Bren se vratio u Makedoniju, gde je umro od posledica stare rane. Bez Brenovog vodstva, Gali su se raspali na više grupa. Neki su (Tolistobogi, Trokmi i deo Volke Tektosaga) preko Helesponta prešli u Malu Aziju i naselili se u zemlji koja se od tada zove Galacija. Volke Tektosagi koji nisu otišli u Malu Aziju vratili su se u svoj zavičaj kod Toloze u jugozapadnoj Galiji, noseći sa sobom celokupan plen iz Brenovog pohoda, poveren im na čuvanje do povratka ostatka Brenovog naroda, jer je zlato pripadalo svima podjednako. Izgleda da su zlato i srebro pretopili (od srebra su napravili ogromne mlinske kamenove) pre nego što su ga sakrili u raznim svetim jezerima u Herkulovom svetilištu u Tolozi. Zlata je bilo skoro petnaest hiljada talenata. V. takođe i Zlato Toloze. Centurijatska skupština V. Skupština. cenzor Najstariji od svih rimskih magistrata, mada nije imao imperijum, pa ga zato nisu pratili liktori. Čovek koji ranije nije bio konzul nije imao pravo da se kandiduje za cenzora, i na tako nešto su pomišljali samo oni konzulari koji su imali ogroman lični auctoritas i dignitas. Izbor za cenzora predstavljao je zaokruženje i potpuno ostvarenje političke karijere, jer je govorio da je u pitanju jedan od prvih ljudi Rima. Cenzor je (birana su dvojica istovremeno) imao mandat od pet godina, iako se svojim dužnostima aktivno bavio otprilike samo prvih osamnaest meseci. On je sa svojim kolegom regulisao članstvo u Senatu, Ordo Equester (redu vitezova), vlasnicima Javnih konja (hiljadu osamsto najuglednijih vitezova), te vršio opšti popis Rimskih građana, ne samo u Rimu, več i u Italiji i provincijama. Takođe je ispitivao imovinu kandidata. Potpisivao je ugovore u ime države i bavio se projektima javnih radova i zdanja. clivus Strma ulica. Rim ih je, kao grad na bregovima, imao mnogo. cognomen, cognomina (nm ) Poslednje ime rimskog muškarca, kome je bilo veoma stalo da se izdvoji od ostalih ljudi sa istim ličnim i porodičnim imenom. U nekim porodicama jedan cognomen nije bio dovoljan; uzmite, na primer, Kvinta Cecilija Metela Pija Scipiona Naziku! Kvint mu je bilo ime (praenomen), a Metel Pije Scipion Nazika bili su cognomina. Cognomen je obično ukazivao na neku fizičku ili duhovnu osobinu klempave uši, ravne tabane ili grbu ili je obeležavao neki veliki poduhvat, kao kod Cecilija Metela Balearski, Dalmatinski, Numidijski. Mnogi su bili veoma sarkastični ili jako duhoviti. Comitia V. Skupština. CONDEMNO Jedan od dva izraza koje je porota upotrebljavala kada je donosila okrivljujučuApresudu. Druga reč je bila DAMNO. confarreatio Najstariji i najstroži od tri oblika rimskog braka. U vreme Gaja Marija, samo su ga patriciji i dalje primenjivali ali ne svi patriciji, pošto nije bio obavezan. Confarreatio mlada je prelazila iz vlasti oca u vlast muža, i tako nije sticala nikakvu nezavisnost; zbog toga confarreatio nije bio popularan, jer su drugi oblici braka dozvoljavali ženi više kontrole nad sopstvenim poslovima i mirazom. Teškoće pri razvodu su bile drugi razlog zbog

kojeg confarreatio nije bio omiljen; razvod (diffarreatio) je bio užasan, religijski i pravno naporan posao, za koji se smatralo da stvara mnogo više neprilika nego koristi, a pristupalo mu se samo kada više nije bilo nikakvog drugog leka. contio, contiones (mn.) Preliminarna zasedanja svih skupština, na kojima se raspravljalo o predloženim zakonima ili su se uspostavljali sudovi, zvala su se contiones. Contio je mogao da sazove samo magistrat sa ovlašćenjem da sazove i odgovarajuću skupštinu konzul i pretor su mogli da sazovu Centurijatsku i Narodnu skupštinu, ali je samo plebejski tribun mogao da sazove Plebejsku skupštinu, corona Venac. Reč koja se uglavnom upotrebljavala za najviša vojna odlikovanja. corona graminea ili obsidionalis Venac od trave. Sačinjen od trave (ili, ponekad, od neke žitarice, ako se bitka desila u žitnom polju) uzete s bojišta; dodeljivao se na licu mesta. Bio je najređe od svih rimskih vojnih odlikovanja. Davao se isključivo čoveku koji sam spase čitavu legiju, ili čitavu armiju. Crno more Grci su ga podrobno istražili u sedmom i šestom veku p.n.e., a na njegovim obalama osnovano je nekoliko kolonija grčkih trgovaca. Zbog brojnih velikih reka koje su se u njega ulivale, uvek je bilo manje slano od drugih mora, a struja kroz Trački Bosfor i Helespont uvek je tekla od Crnog u Egejsko more što je olakšavalo isplovljavanje, a otežavalo uplovljavanje. Daleko najmoćnija država na njegovim obalama bio je Pont; obale Crnog mora pokorio je i osvojio šesti kralj Mitridat od Ponta. Međutim, Bitinija je vladala Tračkim Bosforom, Propontom i Helesponotm ostvarujući velike prihode od naplaćivanja brodarine kroz ove prolaze. Bitinijsko vlasništvo nad ulazom u Cmo more bez sumnje je uzrokovalo ogorčeno neprijateljstvo između Bitinije i Ponta. cunnus Latinska uvreda, jednako uvredljiva Rimljanima kao što je nama uvredljiva reč „pizda". I bukvalan prevod je isti ženske genitalije. cursus honorum „Put časti." Ako je čovek želeo da postane konzul, morao jaTpređe određeni put: najpre je morao da bude primljen u Senat (ili izborom za kvestora, ili tako što bi ga postavili cenzori, iako su u vreme Marija i Sule cenzori uvek imali poslednju reč); morao je da služi kao kvestor čak iako je več bio senator; nakon toga je morao da bude izabran za pretora; tek onda je mogao da se kandiduje za konzula. Ta četiri koraka senator, kvestor, pretor i konzul, sačinjavali su cursus honorum. Ni edilstvo (plebejsko i kurulsko) ni plebejsko tribunstvo nisu bili deo cursus honorum, ali je večina potencijalnih konzula shvatala da, ukoliko žele da privuku pažnju birača, moraju najpre da služe kao plebejski tribuni ili edili. Položaj cenzora, dostupan samo onima koji su več bili konzuli, takođe nije bio deo cursus honorum (v. magistrati). Dalja Španija Hispania Ulterior, dalja od dve rimske provincije u Španiji. U vreme Marija i Sule, granica između Bliže i Dalje Spanije je bila pomalo nejasna, ali je dalja provincija uglavnom obuhvatala čitav basen reke Bete, planine bogate rudama iz kojih su izvirale Beta i Ana, atlantsko priobalje od Olisipa na ušču Taga do Herkulovih stubova, i mediteransko priobalje od Stubova do luke Abdera. Daleko najveći grad je bio Gad, današnji Kadiz, ali se guvernerovo sedište nalazilo u Kordubi. Strabon ju je smatrao najplodnijom zemljom na svetu, demagog Prvobitno grčki pojam, koji je označavao političara čija je glavna snaga bila u podilaženju masama. Rimski demagog više je voleo arenu Komicije nego Senat, ali „oslobođenje masa" nije bio deo njegovog programa, niti su mu publiku sačinjavali samo najsiromašniji. Termin su upotrebljavale najkonzervativnije stranke u Senatu da bi opisale radikalnije plebejske tribune, denarij Osim veoma retkih serija zlatnika, denarij je bio najvredniji novčič u doba republike. Bio je od čistog srebra, težak oko 3,5 grama, i veoma sitan. 6250 denarija je činilo jedan talent. dignitas Koncept specifičan za Rim, dignitas ne može da se prevede kao engleska reč

,,dignity"2. Predstavljao je čovekov ugled u društvu i ticao se njegove moralne i etičke vrednosti, njegove 2 Dignity dostojanstvo, visoko zvanje ili titula. reputacije, njegovog prava na poštovanje. Rimski plemić je bio najosetljiviji kada bi mu neko dirnuo u dignitas, da bi ga odbranio, bio je spreman da ide u rat ili izgnanstvo, da izvrši samoubistvo, da pogubi ženu ili sina. Odlučila sam da ga u tekstu ne prevodim, već da ga ostavim kao dignitas. dijadema Bela traka, oko 25 mm široka, često ukrašena resama. Nosila se vezana oko glave, na čelu ili iznad njega; krajevi su joj padali na ramena. Prvobitno obeležje persijskih kraljeva, dijadema je postala znak helenističkog monarha nakon što ju je Aleksandar Veliki odvojio od tijare persijskih kraljeva, pošto je grčkom ukusu odgovarala više od krune ili tijare. Smeli su da je nose samo vladajući monarsi bez obzira na to da li su bili muškarci ili žene. Dodona Hram posvećen Zevsu. Nalazio se u epirskim planinama, petnaestak kilometara jugozapadno od jezera Pamboris, i bio je dom čuvenog proročišta koje se nalazilo u svetom hrastu, a gde su se takođe gnezdili i golubovi. Kao i sva čuvena proročišta, i Dodona je primala mnogo darova, pa je bila izuzetno bogata. Nekoliko je puta pljačkana; Etoljani su to uradili 219. p.n.e., Rimljanin Emilije Paul 167. p.n.e., a Skordisci 90. p.n.e. Hram se svaki put brzo oporavio stekavši nova bogatstva, dominus Gospodin, gospodar. Domina je značilo „gospođa", a dominilla „gospođica." ecastor Izraz iznenađenja ili zaprepaštenosti koji se smatrao dovoljno blagim da su i žene mogle da ga upotrebljavaju. Koren mu ukazuje na to da je prizivao Kastora. ergastula, ergastulum (jectn.) Spavaonice za kriminalce ili robove. Ergastula su postale ozloglašene kada se broj veleposednika uvećao nakon vremena braće Graha; oni su imali običaj da lancima vezuju radnike koji su im obrađivali latifundije i zaključavaju ih u ergastule. Eskvilinsko polje (Campus Esquilinus) Ravno zemljište ispred Servijevih zidina i Agera, između Kverkvetulanske i Kolinske kapije. Tu se nalazilo rimsko groblje. Etrurija Latinsko ime za nekadašnje kraljevstvo Etruraca. Sastojalo se od širokih priobalnih ravnica na severozapadu Italije, i prostiralo se od Tibra na jugu do Arna na severu, a na istoku od Apenina do gornjeg Tibra. U doba republike najvažniji gradovi bili su Veji, Koza i Kluzij. Kroz Etruriju su prolazili Via Aurelija, Via Clodia i Via Cassia. fasces Svežnjevi brezovog pruća ceremonijalno vezani crvenim kožnim vrpcama. Prvobitno simboli drevnih etrurskih kraljeva, opstali su u rimskom javnom životu tokom čitave republike i sve do carstva. Nosili su ih liktori, koji su išli ispred magistrata (kao i ispred prokonzula i propretora) kao simbol njegovog imperijuma. U Rimu je u snopove stavljano samo pruće, da bi se pokazalo kako kurulski magistrat ima pravo da kažnjava; van Rima u snopove je stavljana sekira, da bi pokazala kako kurulski magistrat ima prava da oduzme život. Količina fasces je pokazivala stepen imperijuma diktator ih je imao dvadeset i četiri, konzul ili prokonzul dvanaest, pretor ili propretor šest, a kurulski edil dva. časti Latinska reč za dane kada mogu da se sklapaju poslovi, u vreme Marija i Sule počela je da označava i mnogo toga drugog: kalendar, spiskove u vezi s praznicima i festivalima, kao i spiskove konzula (ovo poslednje verovatno zato što Rimljani iz perioda republike nisu računali godine po brojevima, več po tome ko su bili konzuli). Odrednica u rečniku uz knjigu Put časti pruža opširnije objašnjenje kalendara nego što mi prostor ovde dozvoljava. Датеп, flamines (mn.) Veoma posebna vrsta sveštenika. Bilo ih je petnaest, trojica velikih i dvanaest) manjih. Trojica velikih bili su Датеп Dialis (sveštenik Jupitera Najvećeg i Najboljeg), Датеп Martialis (Marsov sveštenik) i Датеп Qurinalis (Kvirinov sveštenik). Jedini je Датеп Dialis imao zahtevnije dužnosti, pa ipak su sva trojica dobijali kuče od države. To je bez sumnje bilo zato što su f/aminesb\\\ najdrevniji rimski sveštenici. Fortuna Rimska boginja sreče, jedno od najobožavanijih božanstava rimskog panteona. Postojali su mnogi hramovi Fortuni, svaki posvećen nekom drugom boginjinom aspektu ili

liku. Fortunina naklonost je bila izuzetno bitna političarima i vojnim zapovednicima, i svi oni su uključujući i veoma inteligentne ljude poput Gaja Marija, Lucija Kornelija Sule i Gaja Julija Cezara Diktatora verovali da je njen uticaj ogroman. forum Otvoreno javno mesto za skupove svih vrsta poslovne, političke i privatne. Neki forumi biti su posvećeni trgovini mesom, drugi trgovini povrćem, ribom ili žitom, dok su treći služiti za političke skupove i vladine poslove. Čak su i vojni logori imati forume, odmah uz zapovednikov šator. Fregele Grad s latinskim pravima, uvek veoma odan Rimu, sve do 125. p.n.e., kada se pobunio. Pretor Lucije Opimije je izuzetno surovo ugušio pobunu. Grad je do temelja razrušen, i nikada se nije oporavio. Nalazio se na Via Latina i reci Liri, tik preko granice sa Samnijem. Frigija Jedan od divljih i najmanje naseljenih delova Male Azije, u antička vremena povezivan s nimfama, drijadama, satirima i drugim mitskim šumskim bićima, kao i sa seljacima koji su bili tako naivni i bespomoćni da su lako postajali robovi. Frigija se nalazila južno od Paflagonije i zapadno od Galacije. Brdovita i šumovita, bila je deo Atalidskog carstva; po okončanju ratova koji su usledili nakon što je kraljevstvo Pergam zaveštano Rimu, rimski prokonzul Manije Akvilije bukvalno je prodao većinu Frigije kralju Mitridatu V od Ponta i stavio pare u svoj džep. gladijator Vojnik piljevine, profesionalni ratnik koji je svoj zanat obavljao kao zabavu za publiku. Etrursko nasleđe, oduvek su bili popularni u čitavoj Italiji, uključujući i Rim. Poreklo im je bilo različito; neki su bili dezerteri iz legija, neki osuđeni kriminalci, neki robovi ili slobodnjaci koji su se time bavili svojom voljom; u svakom slučaju, morali su jasno da pokažu zanimanje za gladijatorsku profesiju, inače niko nije želeo da snosi troškove njihove obuke. Živeli su u školama (u doba republike većina škola nalazila se u blizini Kapue), i to ne pod ključem, i nisu bili maltretirani; gladijator je bio veoma profitabilna i privlačna investicija. Njihov trening je nadgledao doctor, lanista je bio na čelu ćele škole. Borili su se na četiri načina gladijator je mogao da bude Mirmilon, Samnijac, Retiarije ili Tračanin; razlika je bila u naoružanju. U vreme republike služili su od četiri do šest godina, i u prošeku su se svake godine borili po pet puta; retko su ginuli, jer presuda „palac gore ili palac dole" iz vremena carstva još nije bila izmišljena. Kada bi se povukli, nalazili su posao kao telohranitelji i izbacivači. Smatralo se da je posedovanje gladijatorske škole pametna investicija za rimske poslovne ljude. građanska prava Imalac građanskih prava mogao je da glasa u svom plemenu i klasi (ako je imao imovinu koja bi ga svrstala u jednu od klasa) na svim rimskim izborima. Nije mogao da bude bičevan, imao je prava na suđenje po rimskom postupku i pravo žalbe. Ponekad su oba roditelja morali da budu građani, ponekad samo otac (odatle potiče cognomen Hybrida). Nakon lex Minicia od 91. p.n.e., Rimljanin koji bi se oženio nerimljankom morao je da stekne conubium za svoju ženu ako je želeo da dete bude rimski građanin. Građani su postajali sposobni za vojnu službu u sedamnaestoj godini i morali su da služe u deset pohoda ili šest godina, u zavisnosti od toga šta je od ovoga bilo kraće. Pre reformi vojske koje je sproveo Gaj Marije, građanin je morao da ima dovoljno imovine da kupi sopstveno oružje, oklop, opremu i hranu ako je želeo da služi u legijama; posle Gaja Marija u legijama su služili kako ljudi s imovinom, tako i proleteri. Grah, braća Komelija, kćerka Scipiona Afričkog i Emilije Paule, udala se u svojoj osamnaestoj za četrdesetpetogodišnjeg Tiberija Sempronija Graha; bilo je to otprilike 172. p.n.e., i Scipion Afrički je bio mrtav već dvanaest godina. Tiberije Sempronije Grah je bio konzul 177. p.n.e., cenzor 169. p.n.e. i po drugi put konzul 163. p.n.e. Kada je 154. p.n.e. umro, za sobom je ostavio dvanaestoro dece, ali su sva bila neobično bolešljiva, pa je samo troje preživelo detinjstvo, uprkos svoj pažnji kojom su bili okruženi. Najstarija od njih je bila devojčica Sempronija, koja se, čim je napunila dovoljno godina, udala za svog rođaka Scipiona Emilijana;

dvoje mlađih su bili dečaci. Tiberije Grah je rođen 163. p.n.e., a njegov brat Gaj tek one godine kada im je umro otac, 154. p.n.e. Tako je oba dečaka podigla majka, i po svim izvorima, bila je izuzetno uspešna u tome. Oba brata Grah su služila kod majčinog bliskog rođaka Scipiona Emilijana, Tiberije u Trećem punskom ratu, Gaj kod Numancije; bili su izuzetno hrabri. Tiberije je 137. p.n.e. poslan u Bližu Španiju kao kvestor, i tamo je sam uspeo da sklopi mirovni ugovor koji je izbavio poraženog Hostilija Mancina iz Numancije, spasavši njegovu vojsku od propasti; Scipion Emilijan je, međutim, smatrao da je to bilo sramotno, pa je uspeo da ubedi Senat da ne rat i fi kuje ugovor. Tiberije nikada nije oprostio svom rođaku i zetu. Godine 133. p.n.e. Tiberije je bio izabran za plebejskog tribuna i krenuo je da ispravlja nepravde koje je Senat činio najmeći agerpublicus. Uprkos žestokom protivljenju, doneo je agrarni zakon po kome se količina javne zemlje koju pojedinac može da najmi ograničava na 500 jugera (uz dodatnih 250 jugera po sinu), i uspostavio komisiju čiji je zadatak bio da raspodeli rimskoj gradskoj sirotinji višak zemlje stvoren novim ograničenjem. Cilj mu je bio ne samo da oslobodi Rim manje korisnih građana, već i da obezebedi da naredne generacije budu u stanju da pruže Rimu sinove koji će imati imovinu, i tako moći da služe u vojsci. Kada je Senat odlučio da odugovlači, Tiberije Grah je odneo zakonski predlog pravo pred Plebejsku skupštinu i tako dirnuo u osinje gnezdo, jer je time učinio nešto suprotno svim ustaljenim običajima. Jedan od njegovih kolega plebejskih tribuna (takođe i rođak), Marko Oktavije, stavio je veto na predlog u Plebejskoj skupštini, i zatim je na nezakonit način smenjen sa položaja još jedna ogromna povreda mos maiorum (to jest, ustaljenih običaja). Legalnost tih taktika nije bila toliko bitna protivnicima Tiberija Graha, mnogo im je više smetala činjenica da su one bile u suprotnosti sa ustaljenim iako nepisanim pravilima. Kada je iste godine umro Atal III od Pergama, i kada je otkriveno da je u testamentu zaveštao svoje kraljevstvo Rimu, Tiberije Grah je zanemario pravo Senata da odluči šta će da se radi s tim zaveštanjem i doneo je zakon kojim će se na te zemlje naseliti još rimske sirotninje. Njegovi protivnici u Senatu i Forumu su postajali sve ogorčeniji iz dana u dan. Zatim je, kako se 133. p.n.e. približavala kraju, a njegovi programi još nisu bili okončani, Tiberije Grah odbacio još jedno staro pravilo, ono po kome čovek može samo jednom da bude plebejski tribun. Kandidovao se po drugi put. U obračunu sa snagama Senata koje je predvodio njegov rođak Scipion Nazika, Tiberije Grah je nasmrt pretučen na Kapitolu, zajedno s nekim svojim pristalicama. Njegov rođak, Scipion Emilijan mada se još nalazio u Numanciji kada se to desilo pružio je javnu podršku ubicama, tvrdeći da je Tiberije Grah nameravao da postane kralj Rima. Neprilike su se smirile u narednih deset godina, sve dok mlađi brat Tiberija Graha, Gaj, nije izabran za plebejskog tribuna 123. p.n.e. Gaj Grah je bio istog kova kao i njegov stariji brat, ali je učio na njegovim greškama, i bio je sposobniji. Njegove reforme su bile mnogo šire i obuhvatale su ne samo agrarne zakone, nego i zakone kojima je trebalo da se obezbedi'.veoma jeftino žito za gradsku sirotinju, reguliše vojna služba, osnuju rimske kolonije u inostranstvu, započnu javni radovi širom Italije, oduzme nadležnost nad sudom za zloupotrebe vlasti od Senata i da vitezovima, zatim da se prava za sakupljanje poreza u Aziji daju javnim ugovorima koje bi sklapali cenzori, kao i da se puna rimska građanska prava daju svima koji imaju latinska prava, a latinska prava svim italskim saveznicima. Naravno, taj program nije bio ni izbliza gotov kada se jednogodišnji mandat Gaja Graha okončao, tako da je on učinio nemoguće uspeo je da ponovo bude izabran za plebejskog tribuna. Uprkos narastajućem besu i istrajnom neprijateljstvu, borio se da ostvari svoj program reformi, koji i dalje nije bio gotov na kraju 122. p.n.e. Zato se kandidovao za položaj plebejskog tribuna i po treći put. Međutim, on i njegov prijatelj Marko Fulvije Flak izgubili su na izborima. Kada su 121. p.n.e. konzul Lucije Opimije i bivši plebejski tribun Marko Livije Druz istovremeno napali njegove zakone i programe, Gaj Grah se okrenuo nasilju. Senat je odgovorio tako što je prvi put u istoriji doneo „dekret o krajnjim

merama" da bi se borio protiv narastajućeg bezakonja, što je dovelo do ubistva Fulvija Flaka i dvojice njegovih sinova, i bekstva Gaja Graha, koji je izvršio samoubistvo u Furinskoj šumi, na obroncima Janikulskog brega. Politika u Rimu više nikada neće biti ista; mos maiorum, ta drevna tvrđava, konačno je bila načeta. Privatni životi braće Grah bili su jednako ispunjeni tragičnim događajima. Tiberije Grah se uprkos običajima svoje porodice (da se žene Komelijama Scipion) oženio Klaudijom, kćerkom Apija Klaudija Pulhera, konzula za 143. p.n.e. i nepomirljivog protivnika Scipiona Emilijana. Imali su tri sina, od kojih nijedan nije živeo dovoljno dugo da bi imao političku karijeru. Gaj Grah se oženio Licinijom, kćerkom svog pristalice Publija Licinija Krasa Mucijana; imali su kćerku, Semproniju, koja se udala za Fulvija Flaka Bambalija. I oni su imali kćerku, Fulviju, koja je postala supruga, jednog za drugim, Publija Klodija Pulhera, Gaja Skribonija Kurija i Marka Antonija. grammaticus Ne učitelj gramatike, već učitelj osnova retorike, ili javnog besedništva. (v. retorika) Grčka Početkom prvog veka p.n.e., Grčka je izgubila Makedoniju i Epir. Sastojala se od Tesalije, Dolopije, Mališa, Eubeje, Okride, Fokide, Lokride, Etolije, Akarnanije, Beotije, Atike, Korinta i raznih država na Peloponezu. Sve grčko bilo je u propadanju; mnoge oblasti bile su nenaseljene, gradovi napušteni, riznice prazne. Samo su mesta poput Atine koliko-toliko napredovala. Vekovi ratova sa stranim napadačima, ali češće između samih grčkih država-gradova, osiromašili su zemlju i prepolovili broj stanovnika, pa su se mnogi (ako su znali neki zanat ili bili obrazovani) dobrovoljno prodavali u ropstvo. guverner (upravitelj) Konzul ili pretor, prokonzul ili propretor koji je obično godinu dana upravljao provincijom u ime Senata i rimskog Naroda. Snaga guvernerovog imperijuma je varirala, mada je, bez obzira na to, za vreme svog boravka u provinciji vladao kao kralj. Bio je odgovoran za odbranu, administraciju, prikupljanje poreza i danaka, kao i mnogo toga drugog. Nemirne provincije su se obično davale konzulima, a mirne pretorima. Hanibal Kartaginski princ koji je predvodio svoju zemlju u drugom od tri rata protiv Rima. Rođen 247. p.n.e., Hamilkarov sin Hanibal je vojnički poziv naučio još u detinjstvu, koje je proveo u Spaniji, pošto mu je otac bio kartaginski upravitelj Španije. Godine 218. p.n.e. upao je u Italiju, primenivši neočekivanu strategiju koja je potpuno iznenadila Rimljane; njegov prelazak preko Alpa (sa slonovima) bio je briljantan. Šesnaest godina se slobodno kretao po Italskoj Galiji i Italiji, pobedivši rimske armije kod Trebija, Trazimene i konačno Kane. Ali je Kvint Fabije Maksim Verukozis Kunktator razvio strategiju koja je konačno iscrpla Hanibala; neumorno je sopstvenom vojskom pratio kartaginsku, pa ipak nikada nije pristajao na bitku, niti je dozvolio svojim trupama da u bitku budu namamljene. Zato što mu je Fabije Maksim uvek bio u blizini, Hanibal nikada nije skupio dovoljno samopouzdanja da napadne sam Rim. Zatim su njegovi saveznici među Italikima počeli da ga napuštaju, a Fabijevo prisustvo ga je teralo sve dublje i dublje na jug, nakon što je izgubio Kampaniju. Njegovi ljudi su izgubili Tarent, dok mu je brat Hazdrubal na severu poražen kod reke Metaur. Sabijen u Brutij, same prste italijanske čizme, evakuisao je 203. p.n.e. svoju neporaženu vojsku nazad u Kartaginu. Kod Zame je pretrpeo poraz od Scipiona Afričkog, posle čega je, kao glava punske države, počeo da šuruje protiv Rima sa Antiohom Velikim, kraljem Sirije, ali nakon što je Rim potčinio Antioha, morao je ponovo da beži, i nađe utočište kod kralja Prusija od Bitinije. Kada je 182. p.n.e. Rim tražio od Prusije da Hanibala preda, on je izvršio samoubistvo. Nepomirljivi neprijatelj Rima, među Rimljanima je uvek izazivao poštovanje i divljenje. helenski Pojam koji opisuje grčku kulturu van Grčke otkada je Aleksandar Veliki uveo grčke elemente na dvorove i u kraljevstva mediteranskih i azijskih vladarA Herkul Smrtnik, mada je bio Zevsov sin. Njegova gola snaga, upornost i istrajnost pred

nepilikama učinile su da postane zauvek besmrtan. Nakon što je umro u otrovanoj košulji, Zevs ga je pretvorio u besmrtnika. Međutim, obožavan je zbog svojih ljudskih osobina; klanjali su mu se s jednog na drugi kraj Mediterana. Njegov kult bio je isključivo za muškarce, i smatralo se da on otelotvoruje sve tradicionalne muške vrline. Njegova statua se oblačila u odoru trijumfujučeg vojskovođe. U Rimu je bio i bog trgovaca, posebno prodavača maslinovog ulja. Neki ljudi su se smatrali njegovim potomcima; na primer Mitridati i Rimljani Antoniji. Hiperborejci Bukvalno, narod iza doma Boreja, Severnog vetra. Bili su mitski, pričalo se da se klanjaju samo bogu Apolonu i da žive idiličnim životom. Antički narodi zamišljali su da se zemlja Hiperborejaca nalazi negde na severu. igre Na latinskom, ludi. Rimska institucija i razbibriga, koja poreklo vodi bar od rane republike, a verovatno je začeta i ranije. U početku su se održavale samo kada bi neki vojskovođa trijumfovao, ali su 366. p.n.e. ludi Romani, kako su se prve igre zvale, počele da se održavaju svake godine, u čast Jupitera Najvećeg i Najboljeg, čiji je praznik bio 13. septembra. Uskoro su se ludi Romani protegle na više dana; u vreme Marija i Sule trajale su deset dana, a počinjale su verovatno petog septembra. Iako je bilo nekih traljavih pokušaja da se organizuju takmičenja u pesničenju i rvanju, atletska, fizička i sportska priroda grčkih igara nikada nije zaživela u Rimu. U početku su se sastojale uglavnom od trka dvokolica, a zatim su počeli da se organizuju i lovovi na životinje, i predstave u pozorištima podignutim posebno za tu priliku. Na prvi dan igara odvijala bi se spektakularna, mada tobože religiozna procesija kroz cirkus, nakon koje bi usledila jedna ili dve trke dvokolica, a zatim pesničenje i rvanje, i to samo prvog dana. Naredni dani su bili ispunjeni pozorišnim predstavama; tragedije nisu bile omiljene, dok komedije jesu, a kako je republika postajala starija, farse i mirni su postajali draži od staromodne komedije. Zatim su, pri kraju igara, trke dvokolica opet postajale glavna atrakcija, zajedno s lovom na divlje zveri. Borbe gladijatora nisu bile na programu igara držanih u vreme republike. One su se održavale na pogrebnim igrama, i to u Forumu, a ne u Cirkusu. Za razliku od igara, organizovane su o privatnom, a ne o državnom trošku. Ljudi koji su želeli da se pročuju među biračima, kao edili su duboko zahvatali u sopstveni džep da bi igre bile još spektakularnije nego što su dozvoljavali fondovi što ih je obezbeđivala država. Pristup na igre bio je dozvoljen slobodnim rimskim građanima i njihovim ženama (ulaznice se nisu plaćale). Žene su u pozorištima sedele odvojeno, ali ne i u cirkusu; robovima i oslobođenicima pristup nije bio dozvoljen, verovatno zato što je čak i Circus Maximus, koji je mogao da primi oko 150 000 ljudi, bio premali da uz slobodne ljude primi i oslobođenike. imago, imagines (mn.) Izuzetno verne maske pretka rimske porodice koji je bio konzul (ili možda pretor), lepo obojene i s perikama. Bile su načinjene od voska (posetioci muzeja madam Tiso shvataju koliko voštano lice može da deluje kao pravo). Potomci su ih čuvali u kutijama u obliku minijaturnih hramova. Kutija je mada su ugledne porodice imale više takvih slavnih predaka, i zbog toga i mnogo kutija držana u atrijumu kuće, pored oltara domaćim Larima i Penatima. Maska i njena kutija su budile duboko poštovanje. Kada bi umro neki muški član porodice, unajmljivali je glumac koji je nosio imago i imitirao pretka. Ako je čovek postao konzul, napravila bi se njegova maska, koja bi bila dodata porodičnoj zbirci; ponekad se dešavalo da i čovek koji nije bio konzul uradi nešto tako izuzetno da zasluži masku, imperator Doslovno, „glavnokomandujući" ili „zapovednik" rimske armije. Međutim, termin je vremenom počeo da se upotrebljava samo za vojskovođu koji je izvojevao veliku pobedu; da bi mogao da zatraži od Senata dozvolu za trijumf, vojskovođa je morao da dokaže kako su ga njegovi vojnici zvanično proglasili za imperatora, imperijum Imperijum je bio stepen vlasti kojom je raspolagao kurulski magistrat ili promagistrat. Posedovanje imperijuma je značilo da čovek raspolaže vlašću koju donosi određeni položaj i da niko ne može da mu se suprotstavi (pod uslovom da je radio u okvirima svog imperijuma i u

skladu sa zakonom). Davao ga je lex Curiata i trajao je godinu dana; mogao je biti produžen samo odlukom Senata i/ ili Naroda, ako promagistrati za tih godinu dana nisu uspeli da završe posao zbog kojeg su imenovani. Liktori koji su nosili fasces označavali su da čovek poseduje imperijum (v. i fasces; liktor; magistrat), insula, insulae (mn.) Doslovno, „ostrvo". Pošto su skoro sa svih strana bile okružene ulicama i prolazima, stambene zgrade su dobile ime insule. Rimske insule bile su veoma visoke (i do 30 metara), a neke i toliko velike da je u njima bilo neophodno po nekoliko svetlarnika, a ne samo jedan, po običaju. I tada, kao i danas, večina stanovnika Rima je živela u stanovima. To nas dobro upućuje na pravac odgonetanja starog pitanja koliko je zapravo ljudi živelo u Rimu? Znamo koliku je površinu grad zauzimao u Servijevim zidinama: nešto više od kilometra u širinu, nešto više od dva kilometra u dužini. Broj stanovnika Rima u vreme Marija i Sule iznosio je, znači, bar milion, možda i više. U suprotnom, insule bi bile napola prazne, a grad prepun parkova. Rim je prosto vrveo od ljudi, a insule su bile brojne. Dva miliona (uključujući i robove) možda je još tačnija brojka. Italska Galija Gallia Cisalpina to jest, „Galija na ovoj strani Alpa". Ja sam je nazvala Italska Galija da bih pojednostavila terminologiju. Sačinjavale su je sve zemlje severno od reka Arn i Rubikon, na italijanskoj strani visokih planina što su odvajale Italiju i Italsku Galiju od ostatka Evrope. Sa zapada na istok, presecala ju je moćna reka Pad (današnji Po), a zemlje s dve strane te reke su se primetno razlikovale. Južno od reke, ljudi i gradovi bili su vrlo romanizovani, i mnogi su posedovali latinska prava. Severno od reke, ljudi i gradovi su bili više keltski nego rimski, lahnski je u najboljem slučaju bio tek drugi jezik, a mnogi ga nisu ni govorili. Lex Pompeia, koji je doneo Pompej Strabon 89. p.n.e., dao je puna rimska građanska prava svim gradovima s latinskim pravima južno od Pada, a latinska prava Akvileji, Pataviju i Mediolanu severno od Pada. Politički se Italska Galija u vreme Marija i Sule nalazila ni na nebu ni na zemlji jer nije imala ni status prave provincije, a nije bila ni deo Italije. U Marškom ratu, muškarci iz Italske Galije prvi put su regrutovani u rimske armije pre lex Pompeia u pomoćne legije, a nakon njega u prave rimske legije. italski saveznici Narodi, plemena i nacije (sva tri pojma se podjednako koriste) koji su živeli na Apeninskom poluostrvu, a nisu imali rimska građanska prava, pa čak ni latinska prava. Morali su da daju propisno opremljene vojnike za rimsku vojsku i da plaćaju njihovo izdržavanje, a za uzvrat su dobijali vojnu zaštitu Rima. Italski saveznici su takođe u vreme Marija i Sule podnosili najveći deo poreskog tereta u Italiji, a često su morali da ustupe deo svojih zemalja za narastajući agerpublicus Rima. Mnogi od njih su ili ustali protiv Rima (poput Samnijaca) ili stali uz Hanibala i druge protiv Rima (poput delova Kampanije). Rimljani su pokušavali da ih kontrolišu tako što su unutar njihovih granica osnivali „kolonije"; te kolonije su se sastojale od nukleusa rimskih građana i ostalih stanovnika koji su imali ili latinska prava (češće) ili puna građanska prava, a imale su velikog uticaja na život i politiku savezničkih država koje su ih okruživale. U mnogim razmiricama i problemima karakterističnim za život na Apeninskom poluostrvu kolonije su, prirodno, uvek stajale na stranu Rima. Među italskim saveznicima stalno je u izvesnoj meri postojao neki pokret za zbacivanje rimskog jarma ili za shcanje punih građanskih prava, ali je do poslednjeg veka republike Rim uvek imao dovoljno sluha da učini nešto pre nego što to nezadovoljstvo postane ozbiljno. Posle davanja prava Formije Fundi i Arpinu 188. p.n.e. više nijedna naseobina italskih saveznika nije dobila građanska, pa čak ni latinska prava. Kap koja je prelila čašu italskog nezadovoljstva bio je lex Licinia Muda iz 95. p.n.e.; krajem 91. p.n.e. izbio je rat. Od oblasti, Rimu su ostale odane: Etrurija, Umbrija, Severni Picen, Severna Kampanija, Lacij i zemlja Sabinjana. Dve oblasti na krajnjem jugu, Brutij i Kalabrija, bile su naklonjene italskim ciljevima, ali nisu mnogo učestvovala u neprijateljstvima. Kvint Popadej Silon od Marsa i Gaj Papije Mutil od Samnijaca bili su vođe italskih saveznika.

Janikul Janikulski breg satojao se od visova iza severozapadne obale Tibra, nasuprot gradu Rimu. U doba republike, na njemu se nalazila tvrđava; u vreme Marija i Sule još je bila spremna da primi posadu. U citadeli unutar nje nalazilo se koplje za zastavu; spuštanje crvene zastave označavalo je da je Rim u opasnosti od napada. Javni konj Konj koji je pripadao državi Senatu i Narodu Rima. Još od vremena kraljeva, država je imala običaj da daje. konje za 1800 najistaknutijih rimskih vitezova. Konji su u vreme kada je običaj ustanovljen verovatno bili retki i nezamislivo skupi; rimska država, čuvena po štedljivosti, inače ne bi trošila dragoceni novac; jednostavno bi zahtevala da vitezovi sami obezbede konje, kao što se dešavalo za vreme republike, kada je broj vitezova višestruko premašio brojku od 1800. U vreme Marija i Sule, vlasništvo nad Javnim konjem donosilo je veliki prestiž; životinje su se u porodicama prenosile s pokolenja na pokolenje, pa je ovo vlasništvo svedočilo o tome da je nečija porodica tu od samog početka. Da to ipak nije bilo tako znamo zbog činjenice da su Pompeji posedovali Javnog konja verovatno je, kada bi se loza ugasila, njen Javni konj prepuštan nekome novijeg porekla ali ogromnog uticaja. Katon Cenzor, koga su smatrali za seljaka i Novog čoveka, veoma se ponosio time što je njegov pradeda (koji je verovatno živeo u četvrtom veku p.n.e.) dobio od Državne blagajne cenu čak četiri Javna konja koja su pod njim ubijena u bici. Mada ne uvek, neki cenzori (među njima i Katon Cenzor) zahtevali su da 1800 vlasnika Javnih konja prođu u procesiji, da bi se videlo da li se valjano brinu za svoje životinje. Parada Javnih konja održavala se verovatno na julske ide; cenzori su sedeli na stepenicama hrama Kastora i Poluksa u Forumu i gledali kako svaki držalac Javnog konja svečano prolazi ispred njih. Ako bi cenzori ustanovili da se čovek zapustio, oduzimali bi mu pravo na Javnog konja. juger Rimska mera za površinu. Jedan juger je bio 0,623 (ili pet osmina) ara, ili 0,252 (četvrtina) hektara. Onaj ko upotrebljava savremeni metrički sistem biče vrlo blizu iznosu u hektarima ako podeli broj jugera na četiri. Jugurta Kralj Numidije od 118. p.n.e. do 105. p.n.e., kada ga je zarobio Sula. Vanbračni sin, dokopao se prestola pobivši druge, zakonite pretendente, i dugo ga je zadržao, uprkos velikom protivljenju nekih delova rimskog Senata pod vodstvom Marka Emilija Skaura Princepsa Senata. Godine 109. p.n.e. (nakon sramotne agresije mladog Aula Postumija Albina) Jugurta je zaratio protiv rimske Afrike; konzul Kvint Cecilije Metel je poslan u Afriku da ga pokori, a legati su mu bili Gaj Marije i Publije Rutilije Ruf (obojica su pre mnogo godina služili kao kadeti u Španiji zajedno s Jugurtom). Metel (koji je u tom pohodu stekao cognomen Numidski) i Marije nisu mogli da se slože, zbog čega se Marije kandidovao za konzula 108. p.n.e., a Plebejska skupština je nakon toga oduzela Metelu Numidskom i predala Mariju vrhovno zapovedništvo u ratu. Metel Numidski mu to nikada nije oprostio. Marije je više puta porazio numidsku vojsku, ali nije mogao da uhvati Jugurtu sve dok Sula, tada Marijev kvestor, nije ubedio kralja Boka od Mauritanije da prevari Jugurtu, koji je zarobljen i poslat u Rim. Hodao je u Marijevoj trijumfalnoj povorci prvog dana 104. p.n.e., a onda je bačen u donje jame Tulijana, gde je ostavljen da umre od gladi. Junona Moneta Junona Upozorenja, ili možda Podsećanja. Najveća rimska boginja. Njeno jato svetih gusaka gakalo je tako glasno da se Marko Manlije na vreme probudio i odbio Gale koji su pokušavali da se popnu uz litice Kapitola 390. p.n.e. Kovnica novca nalazila se u njenom hramu na Arksu Kapitola. Jupiter Najveći i Najbolji Kralj rimskog panteona, Veliki bog Rima. Imao je ogroman i veličanstven hram na Kapitolijumu Kapitola i svog posebnog sveštenika, zvanog flamen Dialis. Jupiter Stator Jupiter koji se ne povlači. Ova titula u vezi je s vojnim pitanjima; Jupiter Stator bio je vid Jupitera koji je zaustavljao povlačenje, davao vojnicima hrabrosti da stoje i bore

se, ne odstupaju. Postojala su dva hrama Jupitera Statora, jedan veoma star na uglu Via Sacra i Velije pored Clivus Palatinus (tu se Gaj Marije krio nakon što ga je Sula porazio 88. p.n.e.), i drugi, prvi potpimo mermerni hram u Rimu, na Marsovom polju pored Porticus Meteli. Kalabrija Ova oblast zbunjuje one koji bolje poznaju savremenu od drevne Italije! Danas je Kalabrija vrh čizme, ali je u drevna vremena bila peta. Brundizij je bio njen najvažniji grad, a posle njega je dolazio Tarent. Oblast nije bila zahvaćena Marškim ratom, mada su njeni stanovnici, Kalabri, bili naklonjeni Italikima. Kampanija Čudesno bogat i plodan basen, sa zemljištem vulkanskog porekla, koji je ležao između Samnijskih Apenina i Tirenskog mora, i pružao se od Taracine na severu do južnog dela Napuljskog zaliva. Kroz nju su proticale reke Lira, Volutrna, Klanija i Sarn i tu su se gajili veći, lepši i izdašniji plodovi nego bilo gde drugde u Italiji, uključujući i oblast Italske Galije oko Pada. Grci su je kolonizovali u sedmom veku p.n.e., zatim je pala pod vlast Etruraca, onda se svrstala uz Samnijce, da bi na kraju pala pod rimsku vlast. Grčko i samnijsko poreklo njenih stanovnika bilo je razlog večite opasnosti od pobune, i zato joj je Rim pretvorio dobar deo najboljeg zemljišta u svoj agerpublicus. Glavni kopneni centri bili su gradovi Kapua, Tean, Sidicin, Venafr, Acere, Nola i Interamna, dok su luke Puteoli, Neapol, Surent i Stabije bile najbolje na zapadnoj obali Italije. Puteoli su bili najveća i najprometnija luka u čitavoj Italiji. Kroz Kampaniju su prolazili Via Campana, Via Appia i Via Latina. Kapadokija Kraljevstvo u središnjoj Anadoliji (ova oblast se i danas naziva Kapadokija). Nalazi se na velikoj nadmorskoj visini i stvorena je radom mnogih vulkana, od kojih je najpoznatiji bio Argej. Jedina veća naseobina u Kapadokiji, Euzebija Mazaka, nalazila se na njegovim nižim padinama. Obilno navodnjavanu i bogatog zemljišta, Kapadokiju su večito priželjkivali moćni kraljevi sa severa (iz Ponta) i s juga (iz Sirije). Kapadokija je ipak održavala svoju lozu kraljeva, koji su se obično zvali Arijart. Stanovnici su bili u bliskom srodstvu sa stanovnicima Ponta. Hram-država Marije kod Komane, dovoljno bogata da drži šest hiljada robova, bila je odvojena kao posed brata vladajućeg kralja, koji je obavljao dužnosti prvosveštenika. Kapenska kapija Porta Capena Jedna od dve najvažnije kapije za odbranu Rima u Servijevim Zidinama (druga je bila Kolinska kapija). Južno od nje bio je Circus Maximus, a pred njom običan put koji se na milju od kapije granao u Via Appia i Via Latina. Kapua Najvažniji kopneni grad u Kampaniji. Niz prekršenih obećanja o odanosti Rimu izazvao je rimske odmazde kojima su Kapui oduzeti njeni veliki i vredni javni posedi; oni su postali jezgro agerpublicus u Kampaniji i, između ostalog, obuhvatali su i čuvene vinograde u kojima se pravilo falernjansko vino. U vreme Gaja Marija, Kapua je ekonomski zavisila od mnogih logora za vojnu obuku, škola za gladijatore i logora za robove kojima je grad bio okružen; stanovnici Kapue su živeli od pružanja usluga tim velikim ustanovama. Karina Jedna od najekskluzivnijih četvrti Rima, Karina je bila severni obronak Opijana; pružala se između Velije, na vrhu Foruma, i Clivus Pullius. Gledala je na jugozapad, preko močvara Palu Kerolije prema Aventinu. Kartagina Prestonica i glavno trgovačko središte carstva koje su u središnjoj severnoj Africi (današnjem Tunisu) osnovali fenički kolonisti. Smeštena je u jednu od najboljih mediteranskih prirodnih luka, vekovima unapređivanu. Nakon što je Scipion Afrički slomio Kartaginjane u Trečem punskom ratu, Kartagina je potpuno uništena Kelti Više savremen nego antički termin za varvarsku rasu koja se pojavila iz severne i srednje Evrope prvih vekova prvog mileni juma p.n.e. Otprilike od 500. p.n.e. Kelti su pokušavali da prodru u zemlje evropskog Mediterana; u Španiji i Galiji su uspeli, dok u Italiji i Grčkoj nisu. Ipak su se naselili u

delove severne Italije, Makedonije, Tesalije, Ilirika i Mezije i vremenom pomešali s narodima koje su tu zatekli. Rasne odlike Kelta su bile donekle slične odlikama Germana, pa ipak su se i razlikovale; smatrali su sebe za poseban narod. Njihovi jezici su imali izvesne sličnosti s latinskim. Rimljanin bi retko upotrebio reč „Kelt"; pre bi rekao „Gal". \ Keltiberi Kelti koji su prešli Pirineje i naselili se uglavnom u središnjim, zapadnim i severozapadnim oblastima Španije. U vreme Marija i Sule več su se toliko učvrstili u tim krajevima da su ih svi smatrali za starosedeoce. Kilikija Deo južne Anadolije nasuprot kiparskom poluostrvu Kleida, koji se na zapad pružao do kraja Kipra, gde se graničio s Pamfilijom. Istočna granica protezala se duž planina Aman, koje su je delile od Sirije. Zapadna Kilikija bila je surova, suva i veoma brdovita, ali je istočna Kilikija (zvana Kilikija Pedija) bila prostrana i plodna ravnica koju su navodnjavale reke Piram, Sar i Cidna. Prestonica je bio Tars, na Cictni. Savremeni naučnici ne slažu se kada je Kilikija zvanično postala rimska provincija, ali se meni čini da ima dovoljno dokaza koji govore da ju je Marko Antonije Orator anektirao za vreme svog pohoda protiv pirata 101. p.n.e. Sula je zasigurno poslat da joj bude guverner devedesetih godina, dosta pre Marškog rata. Kimbri Veliko bratstvo germanskih plemena koje je živelo na severnom delu Kimbarskog Kersona sve dok ih negde 120. p.n.e. ogromna prirodna katastrofa nije naterala da napuste zavičaj. Zajedno sa svojim južnim susedima, Tevtonima, počeli su epsko putovanje u potrazi za novim domom putovanje dugo skoro dvadeset godina, sa kojim su prevalili hiljade kilometara i koje ih je konačno dovelo do sukoba s Rimom i Gajem Marijem. Praktično su uništeni kao narod u bici kod Vercela 101. p.n.e. klase Pet ekonomskih grupa Rimljana koji su imali imovinu ili redovne prihode. Članovi prve klase bili su najbogatiji, članovi pete najsiromašniji. Proleteri nisu pripadali nijednoj klasi i, prema tome, nisu mogli da glasaju u Centurijatskoj skupštini. klijent Na latinskom, cliens. Pojam je označavao slobodnog čoveka ili oslobođenika (koji nije morao da bude Rimljanin) koji se obavezao prema svom patronu (patronus). Klijent bi se na najsvečaniji i najviše obavezujući način zakleo da če služiti interesima svog patrona i ispunjavati njegove želje, u zamenu za različite usluge (obično su u pitanju bili novčani pokloni, položaji ili pravna pomoč). Oslobođeni rob je automatski postajao klijent svog bivšeg gospodara, sve dok ne bi bio razrešen te obaveze ako bi se to ikada desilo. Ponašanjem klijenta u odnosu na patrona upravljao je svojevrsni sistem zasnovan na časti, kojeg su se svi veoma čvrsto pridržavali. Čovek koji je bio klijent mogao je istovremeno da bude i patron; njegovi klijenti su tehnički takođe bili i klijenti njegovog patrona. Postojali su zakoni koji su regulisali odnose sa stranim klijentima; što se kraljevstava kojima je Rim bio patron tiče, ona su imala obavezu da plate otkup za svakog otetog rimskog građanina, na šta su pirati obilato računali kao dodatni izvor prihoda. Prema tome, nisu samo pojedinci mogli da budu klijenti; mogli su to da budu čitavi gradovi, pa čak i države. kohorta Nakon reformi koje je Gaj Marije uveo u rimske legije, kohorta je postala taktička jedinica rimske vojske. Bila je sačinjena od centurija; u uobičajenim okolnostima, legija je imala deset kohorti. Obično se o veličini rimskih armija manjih od dve ili tri legije govorilo u kohortama, a ne legijama dakle, dvadeset i pet kohorti, a ne dve i po legije, ili pet kohorti a ne pola legije. kolegij Udruženje ljudi koji imaju nešto zajedničko. Tako su postojali sveštenički kolegiji (kolegij pontifika), politički kolegiji (kolegij plebejskih tribuna), religiozni kolegiji (kolegij liktora) i kolegiji povezani s profesijama (kolegij pogrebnika). Neki ljudi iz različitih životnih sfera (uključujući i robove) udruživali su se u kolegije koji su se starali o rimskim raskršćima i održavali godišnji praznik raskršća, Kompitalije.

kolonada Natkriveni prolaz uz koji se s jedne strane pruža niz stubova, ako se nalazi uz kuću, kao veranda; ili je okružen stubovima s obe strane, kada nije uz kuću. konzul Konzul je bio najviši rimski magistrat koji je imao imperi-jum, a konzulstvo je predstavljalo najvišu stepenicu na cursus honorum. Centurijatska skupština je svake godine birala dva konzula, čiji je mandat trajao godinu dana. Stariji od njih onaj koji je prvi dobio potreban broj glasova držao je fasces u mesecu januaru, što je značilo da je on bio izvršna vlast, dok je mlađi kolega samo posmatrao. Konzuli su stupali na dužnost prvog januara. Pratilo ih je po dvanaest liktora, ali su samo liktori konzula koji je tog meseca bio na dužnosti nosili na ramenima fasces. U vreme Gaja Marija, konzuli su mogli da budu i patriciji i plebejci, s tim da je jedan konzul morao da bude plebejac. Pravo doba za konzula su bile četrdeset i dve godine, dvanaest godina nakon što je, u tridesetoj, ušao u Senat. Konzulov imperijum nije imao granica; bio je na snazi ne samo u Rimu, već i u provincijama, i imao je veću snagu od imperijuma guvernera, koji je bio prokonzul. Konzul je mogao da zapoveda armijom. konzular Titula bivših konzula. Obični članovi Senata su ih posebno poštovali, imali su prava da govore pre nižih magistrata, i mogli su da budu određeni da upravljaju provincijom, ako je Senat to zahtevao. Takođe su mogli da se bave i drugim dužnostima, kao što je snabdevanje grada žitom, kralj-klijent Strani monarh koji je preuzeo na sebe obavezu klijentstva prema Rimu, ili ponekad, prema nekom Rimljaninu. Titula „Prijatelj i Saveznik rimskog Naroda" govovorila je o klijentskom statusu. Kume Prva grčka kolonija u Italiji, osnovana početkom osmog veka p.n.e. Nalazila se na Mizenskom zalivu i u doba republike je bila izuzetno popularno letovalište. Kurija Hostilija Zgrada Senata. Smatralo se da ju je podigao Tul Hostilije, tajanstveni treći rimski kralj. Odatle joj i ime („Hostilijeva zgrada za okupljanje"). Kurulska stolica Na latinskom, sella curulis. To je bila stolica od slonovače koju su smeli da koriste isključivo najviši magistrati. Imao ju je kurulski eciil, ali plebejski nije. Na njih su imali pravo isključivo magistrati s imperijumom. Stilski, kurulska stolica je bila ukrašena lepim duborezima, imala je zakrivljene ukrštene noge i niske naslone za ruke, ali ne i naslon za leđa. kvestor Najniži stepenik na cursus honorum. U vreme Marija i Sule, izbor za kvestora nije automatski garantovao mesto u Senatu; međutim, bila je ustaljena praksa da cenzori puste novoizabrane kvestore u Senat. Ne zna se tačan godišnji broj kvestora koji su bivali izabrani, ali ih je verovatno bilo između dvanaest i šesnaest. Čovek se kandidovao za kvestora kada mu je bilo trideset, što je takođe bilo pravo vreme za ulazak u Senat. Kvestorove glavne dužnosti su bile fiskalne prirode: možda je radio u državnoj blagajni u Rimu, ili nekim manjim blagajnama, ili je sakupljao poreze i lučke takse (mora da su u to vreme bila bar tri takva kvestora, jedan za Ostiju, jedan za Puteole, i jedan za druge luke), ili je upravljao finansijama neke provincije. Konzul koji je odlazio da upravlja provnicijom mogao je da traži određenog čoveka da bude njegov kvestor; to je bila velika počast za budućeg kvestora, i siguran način da bude izabran. U normalnim okolnostima mandat kvestora je trajao godinu dana, ali ako je kvestora lično tražio konzul, morao je da ostane s njim u provinciji sve dok mu ne istekne mandat. Kvestori su stupali na dužnost petog dana u decembru. kviriti Rimski građani s punim pravima. Ne znamo da li je reč „kviriti" označavala i da ti građani nikada nisu služili kao vojnici u rimskim armijama; neke reči Cezara Diktatora to nagoveštavaju, jer se svojim pobunjenim vojnicima obratio ovim rečima, što je njih tako posramilo da su odmah zatražili da im oprosti. Međutim, mnogo toga se izmenilo od vremena Gaja Marija do vremena Cezara Diktatora. Odabrala sam da verujem kako je u vreme Marija i Sule reč „kviriti" bila časna. Lacij Oblast u Italiji u kojoj se nalazio Rim. Ime je dobio po prvobitnim stanovnicima

Latinima. Sevema granica mu je bio Tibar, južni rt koja se pružao ka kopnu od Cirkeje, a na istoku se graničio sa zemljama Sabinjana i Marsa. Kada su Rimljani potpuno pokorili Volske i Ekve oko 300. p.n.e., Lacij je postao potpuno rimski. Lari Među najrimskijima od rimskih bogova. Nisu imali oblik, pol, broj ni mitologiju. Bili su numina (v. numeri). Postojalo je mnogo različitih Lara, koji su mogli da budu duhovi zaštitnici ili sile nekog mesta (kao što su bila raskršća ili granice), društvene grupe (kao što je bio Lar Fa milija ris, lični Lar jedne porodice), neke aktivnosti (kao što je moreplovstvo) ili čitave nacije (kao što su bili javni Lari Rima). U vreme pozne republike prikazivani su (u obliku malih statua) kao dva mladića s psom, ali nije verovatno da su Rimljani verovali da ih postoje samo dvojica, ili da zaista tako izgledaju verovatnije je da je sve složeniji život zahtevao da im se da nekakav oblik. latifundije Veliki pojasevi javnog zemljišta koje je jedna osoba iznajmljivala i obrađivala, kao u savremenoj poljoprivredi. Koristile su se isključivo za ispašu stoke. Obično su na njima radili robovi, čiji je položaj vremenom postajao sve više nalik na položaj robijaša u lancima, i koji su preko noći zaključavani u ergastule. latinska prava Ius Latii. Srednji građanski status, između nadiranja italskih saveznika i zenita rimskih građanskih prava. Bila je to tipična rimska zamisao da se umire nezadovoljni negrađani a da im se pri tom ne daju puna građanska prava. Ljudi s latinskim pravima delili su mnoge privilegije s rimskim građanima: plen je deljen na jednake delove, mogli su da sklapaju ugovore s građanima i traže pravnu zaštitu tih ugovora, bio im je dozvoljen brak s građanima i mogli su da se žale na smrtne presude. Međutim, nisu imali suffragium prava da glasaju na rimskim izborima niti pravo da budu članovi rimskih porota. Nakon pobune u Fregeli 125. p.n.e. (ovom gradu s latinskim pravima dojadilo je da čeka puna građanska prava), nepoznati plebejski tribun je 123. p.n.e. doneo zakon kojim su magistrati gradova i oblasti s latinskim pravima dobili puna rimska građanska prava za sebe i svoje potomke još jedna tipično rimska zamisao, jer su se tako umirivale važne ličnosti u gradovima, ali obični ljudi nisu dobij ali puna prava. legat Legatus. Najviši članovi štaba zapovednika rimske vojske su bili njegovi legati. Da bi mogao da bude legat, čovek je morao da bude senator, a često i konzular (izgleda da su ti stariji državnici čeznuli za vojničkim životom, pa su nudili svoje usluge zapovednicima koji su išli na neki zanimljiv pohod). Legati su odgovarali samo zapovedniku, i bili su nadređeni svim vojnim tribunima. legija Legio. Najmanja jedinica rimske vojske koja je bila u stanju da sama vodi rat (iako je to retko morala da čini); to jest, bila je sama sebi dovoljna u pogledu ljudstva, opreme i namene. U vreme Marija i Sule, rimsku vojsku koja je učestvovala u nekom večem pohodu retko je činilo manje od četiri legije a isto tako retko od više od šest. Pojedinačne legije bile su na garnizonskim dužnostima u mestima kao što su bile dve Spanije, gde su plemenske bune bile male, ali žestoke. Legija se sastojala otprilike od pet hiljada vojnika, podeljenih u kohorte od po šest centurija; imala je i oko hiljadu neboraca, i obično joj je bila priključena i mala konjička jedinica. Svaka legija je sa sobom vodila sopstvenu artiljeriju i materijal; ako je njome zapovedao konzul, imala je do šest izabranih vojničkih tribima; ako je pripadala zapovedniku koji trenutno nije bio konzul, njome je komandovao legat, ili sam zapovednik. Oficiri su bili centurioni i bilo ih je šezdeset i šest. Iako su trupe u legiji zajedno logorovale, nisu se hranile i živele zajedno, na gomili. Bile su podeljene u jedinice od osam ljudi (centurija se sastojala od osamdeset ljudi, preostalih dvadeset su bili neborci). lex Licinia Mucia Konzuli su ga doneli 95. p.n.e., zbog povike na veliki broj sumnjivih rimskih građana koji su se pojavili na popisu iz 96. p.n.e. Propisao je obrazovanje posebnih

sudova (quaestiones) koji če istražiti sve novoupisane građane i određivao teške kazne u slučajevima nezakonitog upisa. lex, leges (mn.) Zakon. Reč „1ех" je kasnije počela da se upotrebljava i za plebiscite koje_j£ donosila Plebejska skupština. Lex nije stupao na snagu sve dok ne bi bio urezan u bronzu ili kamen i pohranjen u odaje ispod Saturnovog hrama; ipak, logika nam govori da je boravak zakona u Saturnovom hramu bio veoma kratak, jer u tim odajama nije bilo ni izbliza dovoljno mesta da se pohrane sve tablice s rimskim zakonima, čak i u vreme Marija i Sule posebno ne kada se zna da je i rimska riznica bila ispod Saturnovog hrama. Nema sumnje da su se tablice stavljale ispod hrama, a zatim premeštale na neko od mnogih mesta za koja se zna da su bila trajna skladišta tablica, liktor Jedan od retkih pravih javnih službenika koje su zapošljavali Senat i Narod Rima. Postojao je kolegij liktora ne znamo koliko je tačno imao članova, ali ih je bilo dovoljno da budu pratnja za sve vlasnike imperijuma, kako u Rimu tako i van njega, a i da mogu da vrše druge dužnosti. Verovatno ih je bilo oko dve ili tri stotine. Liktor je morao da bude građanin Rima, ali je sasvim sigurno bio niskog porekla, pošto je zvanična plata bila minimalna; liktor je veoma zavisio od velikodušnosti onih koje je pratio. U okviru kolegija, liktori su bili podeljeni na grupe od po deset (dekurije), na čijem čelu se nalazio prefekt, a bilo je i nekoliko predsednika kolegija, koji su bili nadređeni prefektima. Liktor je u Rimu nosio običnu belu togu; van Rima je bio odeven u grimiznu tuniku sa širokim crnim kaišem ukrašenim bronzom; na sahranama je nosio crnu togu. Stavila sam kolegij liktora iza hrama Lara Prestita iz praktičnih razloga, mada za to nema čvrstih dokaza. Lukanija Zapadni deo Apeninskog poluostrva, južno od Kampanije i sevemo od Brutija. Divlja i brdovita oblast, obrasla nepreglednim i veličanstvenim borovim i jelovim šumama. Njen narod zvan Lukani imao je jake veze sa Samnijcima, Hirpinima i Venuzinima i ogorčeno se odupirao rimskom prodiranju u tu oblast. Luzitani Narod s jugozapadnog i zapadnog dela Iberijskog poluostrva; živeli su van granica rimske provincije Dalja Španija i žestoko su se opirali svim rimskim pokušajima da prodru u njihove zemlje. Takođe su redovno upadali u Dalju Španiju, da bi uznemiravali rimske okupatore. magistrati Izabrani predstavnici Senata i rimskog Naroda. U srednjem razdoblju republike svi magistrati su bili članovi Senata (izabrane kvestore su obično kao senatore postavljali sledeči cenzori); to je Senatu dalo izrazitu prednost nad Narodom, sve dok narod (u vidu plebsa) nije preuzeo donošenje zakona. Magistrati su predstavljali izvršnu vlast. Najmlađi među magistratima je bio vojnički tribun, koji nije imao dovoljno godina da bi bio primljen u Senat po lex Villia annalis, ali je bez obzira na to bio pravi magistrat. Za njim su dolazili kvestor, plebejski tribun, plebejski edil, kurulski edil, pretor, konzul i cenzor. Samo su kurulski edil, pretor i konzul imali imperijum, a samo su položaji kvestora, pretora i konzula sačinjavali cursus honorum. Vojničke tribune, kvestore i i kurulske edile birala je Narodna skupšina; plebejske tribune i plebejske edile birala je Plebejska skupština; pretore, konzule i cenzore birala je Centurijatska skupština. U vanrednim situacijama, Senat je imao pravo da stvori vanrednog magistrata, diktatora, čiji je mandat trajao samo šest meseci, i koji po isteku mandata nije odgovarao za svoja diktatorska dela. Diktator je lično imenovao svog zapovednika konjice, koji je upravljao vojskom i bio njegov zamenik. U slučaju smrti ili nesposobnosti konzula da vrši svoju dužnost, Senat je takođe imao prava da bez izbora imenuje privremenog konzula. Osim cenzora, mandat svih magistrata trajao je godinu dana. Mala Azija U osnovi, današnja Turska, Sirija, Iran, Irak i Jermenija. U drevna vremena o Arabiji se toliko malo znalo da se ona retko uključivala u taj pojam; Crno More i Kavkaz bili su severna granica Male Azije.

manumisija, manumitovati Manumisija je bila čin oslobađanja roba. Doslovno značenje te reči je „puštanje iz ruke". Kada je gospodar bio rimski građanin, manumisija je automatski davala robu prava rimskog građanina, i on je uzimao ime bivšeg gospodara za svoje, dodajući ga svom ropskom imenu kao cognomen. Rob je mogao da bude manumitovan na razne načine; mogao je da otkupi slobodu sopstvenom zaradom, oslobođenje je moglo da bude poseban gest gospodara u nekoj značajnijoj prilici kao što je nastupanje punoletstva, moglo je da nastupi nakon dogovorenog broja godina, ili da bude naznačeno testamentom. Iako je rob tada tehnički postajao jednak gospodaru, on je zapravo bio pod obavezom da ostane gospodarev klijent, osim ako taj odnos nije izričito raskinut. Mogućnosti da učestvuje u političkom životu bile su mu male, jer je po zakonu postajao pripadnik jednog od dva (od ukupno četiri) gradska plemena Eskvilina ili Suburana i prema tome, glas mu je bio bezvredan u plemenskim skupštinama. Pošto je uglavnom bio i veoma siromašan, nije postajao član jedne od pet klasa, tako da nije mogao da glasa ni na Centurijatskim skupštinama. Međutim, većini robova je status rimskog građanina bio izuzetno privlačan, ne toliko zbog njih samih, već zbog potomstva. Kada je rob jednom manumitovan, zvali su ga oslobođenik, i do kraja života je morao da na temenu nosi kupastu kapicu; ona se zvala kapa slobode. Marsi Jedan od najvažnijih italskih naroda. Marsi su živeli u okolini jezera Fucine, koje im je pripadalo; bili su se proširili i u planine visokih Apenina, i držali su prelaze na zapadnoj, rimskoj strani. Njihova istorija govori da su uvek bili odani Rimu, sve do Marškog rata. Bili su vrlo ratoborni, bogati i brojni, a veoma rano su usvojili latinski jezik kao svoj. Glavni grad im je bio Maruvij; Alba Fucens, drugi veći i važniji grad, bio je kolonija s latinskim pravima koju je Rim posadio na marškoj zemlji. Marsi su obožavali zmije i bili su čuveni krotitelji. Marsovo polje Nalazilo se severno od Servijevih zidina. S juga ga je oivičavao Kapitol, a sa istoka Pincij; ostatak je bio okružen velikim zavojem reke Tibar. Na Marsovom polju su logorovale armije koje su čekale trijumfe svojih zapovednika, održavale su se vojne vežbe i obuka mladića, nalazile su se štale s konjima za trke dvokolica, održavale su se zasedanja Centurijatske skupštine, a povrtnjaci su se mešali s javnim parkovima. Mesto za plivanje u Tibru, zvano Trigarij, nalazilo se u njegovom zavoju, a malo severnije odatle bili su izvori lekovite mineralne vode zvani Tarent. Via Lata (Via Flaminia) presecala je Marsovo polje na svom putu ka Mulvijskom mostu, a Via Reda prelazila ga je pod pravim uglom na Via Lata. Marta Sirijska proročica koja je prorekla Gaju Mariju da će sedam puta biti konzul, i to pre nego što je postao konzul po prvi put. Iznudila je od Marija obećanje da će je odvesti u Rim, gde je živela u njegovoj kući kao gošća, sve do smrti. Redovno je skandalizovala stanovnike grada pojavljujući se u purpurnoj nosiljci. Moja autorska sloboda dodala je drugi deo njenog proročanstva, u kome kaže da će bratanac Marijeve žene Julije biti veći Rimljanin od njega; to sam morala da uradim da bi kasniji događaji bili logičniji. Metrobije Plutarb nam svedoči o postojanju tog voljenog Sulinog mladića i da je nam njegovo ime Metrobije. modius, modii (mn.) Rimska mera za žito. Jedan modius težio je šest kilograma. Narodi koji su se digli protiv Rima bili su: Marsi (po kojima je rat i nazvan Marški rat), Samnijci, Frentani, Marucini, Picenti južno od reke Floze, Peligini, Vestini, Hirpini, kojima su se uskoro pridružili i Lukani, Apuli i Venuzini. nomen, nomina (mn.) Ime porodice ili roda. Kornelije, Julije, Domicije, Livije, Marije, Marcije, Junije, Sulpicije itd. bila su imena rodova. Odisej Za Rimljane, on je bio Uliks. Kralj Itake u mitska vremena. Jedan od glavnih likova Homerove Ilijade, bio je junak Homerove

Odiseje. Po prirodi lukav, izuzetno promućuran i varalica (što za stare Grke nije nužno bila loša osobina), bio je i veliki ratnik, dovoljno snažan da ima luk koji nijedan drugi čovek nije mogao da napne. Bio je riđokos, levoruk, sivook i toliko kratkih nogu da je „izgledao viši kada bi sedeo nego kada bi stajao". Nakon što se čitavih deset godina borio pred Trojom i preživeo, Odisej je po završetku rata krenuo kući, zajedno sa svojom posebnom nagradom, starom kraljicom Hekabom, udovicom kralja Prijama od Troje. Međutim, uskoro ju je ostavio, zgađen njenim plakanjem i kukanjem. Zatim je usledilo desetleće prepuno neverovatnih pustolovina po čitavom Mediteranu. Posle deset godina (a ukupno dvadeset) vratio se kući na Itaku, gde su ga verno čekali žena Penelopa, sin Telemah i pas Argus. A onda mu je prvo dtašlo da napne luk i odapne strelu kroz ušice niza sekira, nakon čega je okrenuo ovo moćno oružje na nesrećne udvarače svoje žene i sve ih pobio, uz sinovljevu pomoć. S Penelopom je živeo u sreći i ljubavi do kraja života. Oktobarski konj Na oktobarske ide (to je otprilike bilo doba kada su se završavali vojni pohodi), birani su najbolji ratni konji te godine i uprezani u dvokolice da se trkaju po Marsovom polju. Desni konj pobedničke zaprege žrtvovan je Marsu na oltaru pored trkališta posvećenog njemu. Životinja je ubijana kopljem, a onda joj je odsecana glava i zatrpavana kolačićima, dok su rep i genitalije odmah nošeni u Regiju u Forumu, gde je krv kapana na tamošnji oltar. Kada bi se ceremonije nad kolačićima pokrivenom glavom konja završile, glava je bacana dvema gomilama ljudi stanovnicima Subure i stanovnicima Via Sacra, da se oko nje bore. Ako bi pobedili ljudi s Via Sacra, zakucali bi glavu pred zidom Regije; ako bi pobedili stanovnici Subure, zakucali bije pred zid Turris Mamilia (najveće zgrade u Suburi). Nisu poznati razlozi svega toga; savremeni naučnici smatraju da je čitav ritual bio povezan s okončanjem sezone pohoda i da potiče iz mnogo ranijih vremena nego što su bila Marijeva i Sulina, kada već verovatno ni sami Rimljani nisu znali odakle to potiče. Ne znamo da li su ratni konji koji su se trkali bili javni konji ili ne, mada je verovatnije da jesu. oslobođenik Oslobođeni rob. Iako tehnički slobodan (i, ukoliko mu je bivši gospodar bio rimski građanin, i sam građanin), ostajao je klijent svog bivšeg gospodara, i u doba Gaja Marija imao je malo prilika da upotrebi svoj glas, jer je pripadao jednom od dva gradska plemena Suburanima ili Eskvilinima. U nekim slučajevima posebno sposobni ili bezobzirni oslobodenici su uspevali da steknu ogromno bogatstvo i moć, pa su zato mogli da glasaju u klasama. paterfamUias Glava porodice. Njegovo pravo da radi šta hoće sa članovima svoje porodice bilo je čvrsto zaštićeno zakonima rimske države. patriciji Prvobitna rimska aristokratija. Patriciji su bili istaknuti građani i pre rimskih kraljeva i zauvek su zadržali svoju patricijsku titulu i prestiž kakav nije mogao da stekne nijedan plebejac, koliko god konzula imao u porodici. Međutim, kako se republika razvijala, i kako je moć plebejaca rasla srazmerno njihovom bogatstvu, patriciji su gubili svoja posebna prava i privilegije, a u vreme Gaja Marija bili su relativno siromašni u poređenju s porodicama plebejskog plemstva. Nisu svi patricijski klanovi bili jednako drevni; Juliji i Fabiji su status patricija imali sigurno nekoliko vekova duže od Klauđija. Patriciji su se venčavali posebnom ceremonijom zvanom confarreatio, koja je bila doživotna, a patricijske žene nikada nisu imale relativnu slobodu koju su uživale plebejke. Neka sveštenička zvanja mogli su da nose samo patriciji гех sacrorum iflamen Dialis a neki senatorski položaji su takođe bili namenjeni isključivo patricijima interrex i princeps Senata. U vreme Gaja Marija sledeće patricijske porodice su još uvek redovno davale senatore (ako ne i konzule); Emiliji, Klaudiji, Korneliji, Fabiji (ali samo usvojeni), Juliji, Mantiji, Papiriji, Pinariji, Postumiji, Sergiji, Serviliji, Sulpiciji i Valeriji. patronstvo Društvo je u rimskoj republici bilo organizovano oko sistema patrona i

klijenata. Iako možda najsitniji poslovni ljudi i obični radnici u Rimu nisu uvek bili deo tog sistema, on je ipak preovlađivao u svim društvenim slojevima, tako da patroni nisu obavezno bili pripadnici najviših društvenih slojeva. Patron je nudio zaštitu i usluge sopstvenim klijentima. Oslobođeni robovi postajali su klijenti svojih bivših gospodara. Žene nisu mogle da budu patroni. Mnogi patroni bili su klijenti moćnijih patrona, tako da su, tehnički, njihovi klijenti bili i klijenti njihovih patrona. Mada ovaj sistem nije bio zakonski priznat, čast je sve obavezivala da ga poštuju, i retko se dešavalo da klijent ne poštuje ili prevari svog patrona. Patron je godinama mogao da ne traži ništa od klijenta, ali bi jednog dana klijent bio pozvan da patronu učini uslugu glasa ili lobira za njega, ili izvrši neki poseban zadatak. Običaj je nalagao da patron prima klijente u zoru „radnim" danima u kalendaru; na tim sastancima, klijenti bi tražili pomoč ili usluge, ili bi se jednostavno pojavili da iskažu poštovanje ili ponude svoju službu. Ako je bio bogat ili velikodušan, patron je često tom prilikom čaščavao novcem svoje klijente. Ako bi neko postao klijent čoveka koga je nekad nepomirljivo mrzeo, klijent bi od tada služio bivšeg neprijatelja a sada patrona potpuno verno, do smrti (v. Cezara Diktatora i Kurija Mlađeg). pedagog Paedagogus. Učitelj male dece. On je bio čovek koji je pružao elementarno obrazovanje čitanje, pisanje i račun. Obično je bio rob ili oslobođenik, živeo je zajedno s porodicom u kojoj je radio, a po nacionalnosti je najčešće bio Grk; međutim, od njega se zahtevalo da poučava podjednako na latinskom i na grčkom. Penati Di Penates, bogovi iz ostave. Među najstarijim i najnuminoznijim rimskim božanstvima (vjnumen), Di Penates su poštovali u svakom rimskom domu, i to zajedno s Vestom (duhom ognjišta) i Lar Familiaris, posebnim porodičnim predstavnikom Lara. Poput Lara, i Penati su predstavljani (obično u obliku bronzanih statueta) kao mladići. Penates Publici su prvobitno bili penati koji su pripadali rimskim kraljevima; u vreme republike Penates Publici su obožavani kao staratelji o javnoj ostavi to jest, o državnom blagostanju i solventnosti. Penelopa Žena Odiseja, kralja Itake (v. Odisej). Osvojio ju je pobedom u trci koju je njen otac Ikarij priredio među njenim udvaračima. Kada su čuli za proročanstvo da će se Odisej, ako ode u rat protiv Troje, vratiti tek posle dvadeset godina, Penelopa i njen mali sin Telemah odlučili su da ga čekaju. Presto Itake sigurno se nasleđivao preko ženske linije, pošto se, nakon što se poverovalo da je Odisej mrtav, veliki broj Penelopinih prosaca uselio u palatu. Ona je odbila da se uda za bilo koga, sve dok ne istka pokrov za svog svekra Laerta; svake noći, parala bi ono što je preko dana istkala. Po Homeru, lukavstvo joj je uspelo, a Odisej se vratio kući i pobio udvarače. peristil Ograđena bašta okružena stubovima. Picen Deo istočnog Apeninskog poluostrva, koji je otprilike zauzimao list italijanske čizme. Zapadna granica su mu bili obronci Apenina; na sever se pružala Umbrija, a na jug i zapad Samnij. Pošto je zauzimao dobar deo jadranske obale, imao je dve velike luke, Ankonu i Firm Picenski; glavni kopneni grad i sedište oblasti bio je Askul Picenski. Stanovnici su prvobitno bili italiotskog i ilirskog porekla, ali su se za vreme invazije kralja Brena mnogi Kelti naselili u Picenu i pomešali s domorocima. Postojala je takođe i tradicija da se Sabinjani s druge strane Apenina naseljavaju u Pisenu. Stanovnici su nazivani Picentinima ili Picenjanima. Oblast se delila na dva dela severni Picen, blisko povezan s južnom Umbrijom, bio je pod uticajem velike porodice Pompeja, dok je Picen južno od reke Floze bio bliži sa Samnijem. plebejci, plebs Svi rimski građani koji nisu bili patriciji bili su plebejci pripadali su plebsu. Na početku republike plebejac nije mogao da bude sveštenik, kurulni magistrat, pa čak ni senator. Takvo stanje potrajalo je veoma kratko; jedna po jedna ekskluzivno patricijska institucija popuštala je pod naletom plebsa, jer je taj mnogo veči deo stanovništva često pretio da če se otcepiti. U doba Marija i Sule moglo se reči da plebejci upravljaju Rimom i da patricijsko poreklo ne donosi

gotovo nikakvu prednost, plebejski tribun Taj položaj je stvoren nedugo po nastanku republike, kada su se plebejci nalazili u žestokom sukobu s patricijima. Plebejski tribune birala je Plebejska skupština, pred kojom su se zaklinjali da če braniti živote i imovinu plebejaca. Godine 450. p.n.e. bilo je deset plebejskih tribuna; u vreme Marija i Sule ta se desetorka pokazala kao velika smetnja za Senat, a ne samo za patricije, iako su oni več tada bili članovi Senata. Lex Atinia de tribunis plebis in senatum legendis iz 149. p.n.e. automatski je davao mesto u Senatu plebejskim tribunima. Pošto ih nije izabrao Čitav Narod (to jest, i patriciji i plebejci), po rimskom, mahom nepisanom ustavu, nisu imali stvarnu vlast i nisu bili magistrati kao vojnički tribuni, kvestori, kurulski edili, pretori, konzuli i cenzori. Njihova moč poticala je iz plebejske zakletve da če braniti nedodirljivost svojih izabranih predstavnika. Možda su se zbog plemenske organizacije Plebejske skupštine oni i zvali tribuni. Moč plebejskih tribuna se ogledala u pravu da stave veto na gotovo svaku odluku vlasti; mogli su da stave veto na odluke svojih kolega plebejskih tribuna, ili bilo kog drugog magistrata; mogli su da stave veto na održavanje izbora; mogli su da stave veto na donošenje zakona ili plebiscita; i mogli su da stave veto na odluke Senata, čak i u pitanjima rata i spoljnih poslova. (Primetite kako je 109. p.n.e. cenzor Marko Emilije Skaur, koji je prkosio pokušajima da ga smene s položaja, smesta popustio kada je plebejski tribun Mamilije uložio veto.) Samo je diktator (a možda i interrex) bio iznad tribunskog veta. U okviru svoje Plebejske skupštine, plebejski tribun je imao sva prava; mogao je da sazove skupštinu, mogao je da organizuje sastanke, zvane contio, radi razmatranja različitih pitanja; mogao je da proglašava jjlebiscite, čak i da izriče smrtnu kaznu ako bi ga neko ometao u vršenju dužnosti. U vreme rane i srednje republike, plebejski tribuni nisu bili članovi Senata, mada su u srednjem periodu imali prava da zakazuju zasedanja Senata. Onda je lex Atinia iz 149. p.n.e. ustanovio da čovek izabran za plebejskog tribuna automatski postaje i senator. Od tada su se ljudi koje bi cenzori izbacili iz Senata često kandidovali za plebejske tribune da bi se u njega vratili. Plebejski tribuni nisu imali imperijum, a njihov autoritet se nije pružao dalje od jedne milje od Rima. Običaji su nalagali da čovek može da ima samo jedan mandat kao plebejski tribun. Na dužnost bi stupao desetog decembra, a napuštao bi je devetog decembra naredne godine. Ali običaj nije imao snagu zakona, što je Gaj Grah dokazao kada se po drugi put kandidovao i bio izabran za plebejskog tribuna. Prava moč tog položaja ležala je u vetu, što je značilo da je tribunska funkcija češče podrazumevala opstrukciju nego inovativnost, pleme Tribus. U rano doba republike, tribus za Rimljane više nije bio etnička, več politička grupacija, koja je služila samo državi. Bilo je ukupno trideset i pet plemena; trideset i jedno je bilo seosko, a samo četiri gradska. Šesnaest zaista starih plemena nosila su imena raznih patricijskih rodova, što je ukazivalo da su građani koji su pripadali tim plemenima bili ili pripadnici patricijskih porodica, ili su prvobitno živeli na zemlji u vlasništvu patricijskih porodica. U vreme rane i srednje republike, kada je rimska teritorija na Apeninskom poluostrvu počela da se širi, dodata su nova plemena da bi se u rimski politički život uključili novi građani. Kolonije rimskih građana takođe su postale začetnice novih plemena. Četiri gradska plemena je navodno osnovao kralj Servije Tu lije, mada izgleda da su osnovana nešto kasnije, u vreme rane republike. Poslednje pleme je osnovano 241. p.n.e. Svaki pripadnik plemena je imao pravo glasa na Plemenskoj skupštini, ali sam taj glas nije imao značaja, Najpre su se obračunavali glasovi u okviru plemena, a onda bi pleme kao celina dalo svoj glas. To je značilo da na plemenskim skupštinama ogromna masa građana iz gradskih plemena nije imala uticaja na ishod glasanja, jer je postojalo trideset i jedno seosko pleme, a svako od njih je imalo po jedan glas, čak i kada bi se samo dva pripadnika plemena pojavila na glasanju. Pripadnicima seoskih plemena nije bilo zabranjeno da žive u samom gradu Rimu; gotovo svi senatori i vitezovi su pripadali seoskim plemenima, plemič Nobilis. Ime za čoveka koji je postao konzul, kao i ime za sve njegove potomke; veštačka

aristokratija koju su stvorili plebejci, da bi još više smanjili osobenost i ugled patricija, pošto su u drugoj polovini trajanja republike plebejci postajali konzuli češče od patricija. U vreme Marija i Sule plemstvo je bilo izuzetno važno. Neki savremeni naučnici proširuju pojam plemstva i na ljude koji su postali pretori a da nisu postali konzuli. Ja međutim smatram da bi to previše umanjilo ekskluzivnost plemstva, zato sam zadržala pojam plemstva samo za one koji su poticali iz dokazano konzulskih porodica. pomerium Svete granice grada Rima. Obeležene kamenovima koji su se zvali cippi; navodno ih je ustanovio kralj Servije Tul, i ostale su iste sve do kasnijih dana Suline karijere. Pomerium nije uvek pratio Servijeve zidine, što nam govori da je malo verovatno kako je njih zaista podigao kralj Servije Tul koji bi se sigurno postarao da zidine prate pomerium. Pomerium je okruživao čitav drevni Romulov grad na Palatinu, ali ne Aventin, niti Kapitol. Tradicionalno se smatralo da pomerium može da poveča samo čovek koji je značajno povećao teritoriju Rima. U religijskom smislu, pomerium je sadržao u sebi pravi Rim; sve van njega je bila samo teritorija Rima, pomoćne trupe Legija u sastavu rimske vojske čiji vojnici nemaju status rimskih građana. U vreme Marija i Sule, većina pešadinaca iz pomoćnih trupa bili su italskog porekla, dok je većina konjice bila iz Galije, Numidije i Trakije, zemalja gde su vojnici jahati konje. Rimski (i italski) vojnici nisu bili ljubitelji konja. Pont Velika država na jugoistočnoj obali Crnog mora. Na zapadu se graničio s Paflagonijom kod Sinope, na istoku s Kohidom kod Apsara. Dublje u kopnu graničio se s Velikom Jermenijom na istoku i Jermenijom Parva na jugoistoku; južno je bila Kapadokija, zapadno Galacija. Divalj, neukroćen, prelep i brdovit, Pont je imao plodno priobalje načičkano grčkim kolonijama poput Sinope, Amiza i Trapeza. Neke predstave o klimi mogu se steči na osnovu činjenice da je Pont prapostojbina trešnje i rododendrona. Unutrašnjost Ponta delila su tri veoma visoka planinska venca paralelna sa obalom, pa zato u antička vremena on nikada nije bio potpuno povezana celina; kraljevi su uzimali danak, umesto da naplaćuju porez, i dozvoljavali su svakoj oblasti da vodi svoje poslove onako kako njen teren i razvijenost dopuštaju. Dragulji i aluvijalno zlato doprinosili su bogatstvu njegovih kraljeva, Mitridata, kao i srebro, kalaj i gvožđe. pontifik Pontifex Latinska reč za sveštenika. Mnogi filolozi smatraju da je u najranije doba Rima pontifexbio graditelj mostova, pošto su se oni smatrali za magične strukture. Bilo kako bilo, u vreme Republike ропШехje bio posebna vrsta sveštenika; bio je deo kolegija i služio je kao savetnik rimskih magistrata za verska pitanja jer je u Rimu religija bila državna stvar. U početku su svi pontifici bili patriciji, ali je 300. p.n.e. lex Ogulnia utvrdio da plebejci moraju da sačinjavaju polovinu kolegija, praefectusfabrum „Nadzornik gradnje." Jedan od najznačajnijih ljudi u rimskoj vojsci, on tehnički nije bio njen deo, već civil koga je na taj položaj postavljao zapovednik armije. Bio je odgovoran za opremanje i snabdevanje armije, od životinja i njihove ishrane do ljudi i njihove ishrane. Zato što je sklapao ugovore za nabavku opreme i materijala sa poslovnim ljudima, bio je veoma moćan, i osim ako nije bio izuzetno pošten čovek, u položaju da se obogati, praenomen, praenomina (mn.) Prvo ime Rimljanina. Bilo ih je malo u upotrebi, u vreme Gaja Marija najviše dvadeset, a pola od tih dvadeset su bila veoma retka. Svaki rod ili klan je koristio samo neka praenomina, što je dodatno smanjivalo broj upotrebljivih imena. Savremenom istoričaru praenomen često govori da li je čovek bio pravi pripadnik svog roda; Juliji su, na primer, davali samo imena „Sekst", „Gaj" i „Lucije", tako da čovek po imenu Marko Julije gotovo sigurno nije bio pravi Julije iz patricijskog roda; Liciniji su koristili „Publije", „Marko" i „Lucije"; Pompeji „Спеј", „Kvint" i „Sekst"; Korneliji „Publije" i „Lucije". Neke porodice su imale praenomina koje su samo one koristile; „Apije" su koristili samo Klaudiji, a „Mamerko" samo Emiliji Lepidi. Jedna od velikih zagonetki za savremene istoričare je Lucije Klaudije koji je bio гех sacrorum u doba pozne republike; „Lucije" nije praenomen

Klaudija, ali pošto je sigurno bio patricije, Lucije Klaudije je morao biti pravi Klaudije; moja pretpostavka je da je postojalo ogranak roda Klaudija koji je nosio praenomen „Lucije", i čiji je član tradicionalno uvek bio гех sacrorum. praetorperegrmus Ovaj termin sam prevela kao „pretor za strance", zato što se on bavio samo onim sporovima i parnicama u kojima bar jedna stranka nije bila rimski građanin. U vreme Marija i Sule, dužnost mu je bila da deli pravdu; išao je svuda po Italiji, a često i dalje. Takođe je bio odgovoran za sudske sporove između stranaca u samom Rimu. praetor urbanus Ovaj termin sam prevela kao „gradski pretor". U vreme Marija i Sule, dužnosti su mu bile gotovo isključivo vezane za sudske procese, i on je bio odgovoran za nadgledanje pravosuđa i sudova u samom Rimu. Imperijum mu se nije pružao dalje od pet milja van Rima, i nije mu bilo dozvoljeno da napusti Rim na duže od deset dana. Ako su oba konzula bila van Rima, on je bio najviši magistrat i imao je pravo da sazove zasedanje Senata, kao i da organizuje odbranu grada u slučaju napada. On je odlučivao da li parničari mogu da idu na sud; u večini slučajeva je rešavao spor na licu mesta, bez čitave sudske procedure. Prekoalpska Galija Gallia Transalpina. Tako sam je nazvala da bih izbegla strašnu zbrku koju kod savremenih čitalaca može da izazove mnoštvo prefiksa Cis i Trans. Cisalpijska Galija, Transalpijska Galija, Cispadanska Galija, Transpadanska Galija jednostavno, previše složeno za večinu ljudi, pa zašto se onda upuštati u sve to? Prekoalpsku Galiju je za Rim uglavnom osvojio Gnej Domicije Ahenobarb nešto pre 120. p.n.e., da bi obezbedio bezbedan kopneni put za rimske armije između Italije i Spanije. Provincija se sastojala od obalnog pojasa koji se protezao od Ligurije do Pirineja, s dva proširenja u kopno: jedan je bio do Toloze, u Akvitaniji, drugi uz dolinu Rodana (Rone), sve do trgovačkog središta Lugduna (Lion). pretor Pretorstvo je bila druga najstarija stepenica na rimskom cursus honorum magistrata (osim položaja cenzora, koji je bio poseban slučaj). Na samom početku republike, dva najviša magistrata su se zvali pretori. Krajem četvrtog veka p.n.e. ti najviši magistrati su dobili ime konzuli. Sledečih decenija postojao je samo jedan pretor; to je očigledno bio preator urbanus, jer su se njegove dužnosti ticale samog grada Rima (tako da su konzuli bili slobodni da vode ratove). Godine 242. p.n.e. pojavila se potreba za drugim pretorom; bio je topraetorperegrinus. Ubrzo je usledilo sticanje prekomorskih provincija kojima su trebali guverneri, tako da su 227'. p.n.e. stvorena još dva pretora, koji su upravljali Sicilijom i Sardinijom. Broj je 197. p.n.e. povećan sa četiri na šest, zbog sticanja dve Spanije. Međutim, nakon toga nisu stvarani novi pretorski položaji; u vreme Marija i Sule, i dalje je bilo samo šest pretora, mada je nekih godina Senat smatrao da broj treba povećati na osam. Moram da dodam da se o tome još vode rasprave: neki naučnici smatraju da je Sula kao diktator povećao broj pretora sa šest na osam, dok drugi tvrde da je broj od osam ustanovljen za vreme Gaja Graha, princeps Senata Danas bi ga verovatno zvali predsedavajućim skupštine. Cenzori su ga birali po pravilima mos maiorum: morao je da bude patricij, vođa svoje dekurije, interrex više puta od bilo koga drugog, da ima besprekoran lični integritet i moral i veći dignitas i auctoritas od ijednog drugog senatora patricija. To nije bilo doživotno zvanje, već je nosilac mogao da se menja svakih pet godina, kada su novi cenzori stupali na dužnost. Marko Emilije Skaur je postao princeps Senata veoma rano. Izgleda da je titulu dobio 115. p.n.e., dok je još bio konzul. Pošto nije bilo uobičajeno da neko postane princeps Senata pre nego što postane cenzor (Skaur je za cenzora izabran tek 109. p.n.e.), Skaurovo postavljenje na to mesto je bilo ili izuzetna počast za izuzetnog čoveka, ili je (kao što misle neki savremeni istoričari) on bio jedini stariji patricijski senator koji je mogao da se prihvati te dužnosti. Šta god da je bio slučaj, Skaur je tu titulu nosio sve do smrti, 89. p.n.e. Nasledio ga je Lucije Valerije Flak, konzul 100. p.n.e. i cenzor 97. p.n.e. phvatus Privatno lice, ali u ovoj knjizi upotrebljeno da opiše senatora koji nije na

magistratskom položaju, prokonzul Onaj koji služi u statusu konzula, iako nije izabran za konzula. Taj imperijum obično je davan čoveku koji je upravo okončao godinu dana na konzulskom položaju i koji bi (kao prokonzul) upravljao provincijom ili zapovedao vojskom u ime Senata i rimskog Naroda. Mandat prokonzula je obično trajao godinu dana, ali je često produžavan ako je on bio u pohodu protiv neprijatelja koji još nije pokoren. Ako nije bilo konzulara da upravlja provincijom dovoljno nemirnom da je zahtevala postavljanje prokonzula, a ne propretora, jedan od pretora za tu godinu je slan da upravlja njome, sa imperijumom prokonzula. Prokonzulov imperijum je bio ograničen na provinciju ili zadatak, i on ga je gubio istog trenutka kada je prešao pomerium i ušao u Rim. proleteri Čamite censi su bili rimski građani isu više siromašni da bi pripadali jednoj od pet ekonomskih klasa, pa zato uopšte nisu imali pravo glasa na Centurijatskoj skupštini. Pošto su capite censi mahom bili gradskog porekla i boravišta, uglavnom su pripadali gradskim plemenima, a njih je bilo samo četiri, od ukupno trideset i pet. To je značilo da su imali malo uticaja u obe plemenske skupštine, Narodnoj ili Plebejskoj. provincija Provincia. U početku je ta reč označavala sferu dužnosti magistrata ili promagistrata koji ima imperijum, i prema tome se primenjivala kako na konzule i pretore na položajima u Rimu tako i na one van njega. Međutim, onda je počela da označava i mesto gde se imperijum vršio, i konačno samo to mesto, označavajući da ono pripada Rimu. IJ vreme Marija i Sule, sve rimske provincije su se nalazila izvan Italije i Italske Galije. provincija Azija Rimska provincija, koju je Rimu testamentom zaveštao kralj Atal III od Pergama. Sastojala se od zapadnog priobalja današnje Turske, od Troade i Mizije na severu do Knidskog poluostrva na jugu; prema tome, obuhvatala je Kariju, ali ne i Likiju. Glavni grad joj je u vreme republike bio Pergam, ali su mu rivali po značaju bili Smirna, Efes i Halikarnas. Obližnja ostrva Lezbos, Lemnos, Samos, Hios itd. bila su deo provincije. Narod joj je bio napredan i vešt trgovini potomci mnogih talasa grčke kolonizacije eolske, dorske i jonske. Nije bila centralizovana u savremenom smislu, več je njome upravljano iz Rima preko niza autonomnih zajednica koje su mu plaćale danak. publicani Ubirači poreza. To su bile velike privatne kompanije kojima se upravljalo iz Rima i koje su sakupljale poreze u raznim delovima narastajućeg rimskog carstva. Cenzori bi s njima sklapali ugovore svakih pet godina. Zaposleni u tim kompanijama, koji su fizički sakupljali poreze po provincijama, takođe su se zvali publicani punski Pridev koji se upotrebljavao za Kartaginu i njene stanovnike, ali posebno za tri rata vođena između Kartagine i Rima. Reč je izvedena iz reci „fenički". retorika Umetnost besedništva, koju su i Grci i Rimljani pretvorili u nešto veoma nalik nauci. Dobar govornik je govorio po pažljivo isplaniranim pravilima i konvencijama, koje se nisu odnosile samo na reci; telesni pokreti i gestovi su bili neraskidiv deo retorike. Grčki učitelji retorike su u ranoj i srednjoj republici bili prezreni, a ponekad i proterivani iz Rima; Katon Cenzor je bio zakleti neprijatelj grčkih retora. Međutim, grekofilija scipionskog kruga i drugih visokoobrazovanih rimskih plemića tog doba prevazišla je latinsko protivljenje, tako da su u vreme brače Graha večinu mladih rimskih plemića retorici učili Grci; tada su latinski retori pali u nemilost. Postojali su različiti stilovi retorike Lucije Licinije Kras Orator je više voleo azijatski stil, kićeniji i dramatičniji od atičkog. Moramo da se prisetimo da je publika koja se okupljala da sluša javne besede, svejedno da li su bile u vezi s politikom ili sudskim procesima, bila sastavljena od ljubitelja i poznavalaca retorike; gledali su i slušali veoma kritički, jer su dobro poznavali sve tehnike i pravila, tako da ih nije bilo lako zadovoljiti.

Rimski Narod Ovaj pojam obuhvata sve Rimljane koji nisu bili članovi Senata; primenjivao se i na patricije i na plebejce, na proletere i na prvu klasu. Rimski saveznici Prilično rano u istoriji rimske republike, njeni magistrati počeli su da izdaju titulu „Prijatelja i saveznika rimskog Naroda" narodima ili plemenima koja su pomogla Rimu u časovima krize; najčešći vid pomoći bio je vojni. Prvi saveznici nalazili su se na Apeninskom poluostrvu, i kako je vreme odmicalo ka poznoj republici, italski narodi koji nisu dobili puna građanska niti latinska prava nazivali su se italskim saveznicima. Rim im je jamčio vojnu zaštitu i davao im neke druge povlastice, ali se od njih za uzvrat očekivalo da daju Rimu vojnike kada god to bude potrebno, i da izdržavaju te vojnike dok su na pohodu. I neki narodi i plemena u inostranstvu počeli su da stiču tu titulu; na pri mer, Eduio iz Kosmate Galije i kraljevstvo Bitinija su se zvanično nazivali saveznicima. Italike su uglavnom zvali „saveznici", dok su prekomorske narode oslovljavali punim imenom „prijatelji i saveznici rimskog Naroda". rod Na latinskom gens, gentes (mn.). Rimska porodica ili klan, čiji svi pripadnici nose isto ime Julije, Domicije, Kornelije, Emilije, Fabije, Servilije, Junije i Licinije su, na primer, bila imena rodova. Svi pravi pripadnici nekog roda (uključujući i oslobođene robove, koji su usvajali imena svojih bivših gospodara) vodili su poreklo od istog pretka. Romul i Rem Blizanci Ree Silvije, kčeri kralja Alba Longe i boga Marsa. Njen ujak Amulije, koji je uzurpirao presto, stavio je blizance u korpu od pruča i pustio ih niz Tibar. Nasukali su se ispod drveta smokve u podnožju Palatina, gde ih je našla vučica i dojila ih u obližnjoj pečini. Spasli su ih Faustul i njegova žena Aka Larencija, koji su ih i podigli. Nakon što su svrgli Amulija i vratili na presto svog dedu, blizanci su osnovali naseobinu na Palatinu. Kada su zidovi podignuti, Rem ih je preskočio na šta ga je Romul ubio, očigledno zbog svetogrđa. Romul je onda odlučio da stekne podanike koji če živeti u njegovom gradu. Muškarce je našao osnovavši utočište u ulegnuču između dva vrha Kapitola, gde je prikupio izbeglice koji su, izgleda, bili kriminalci. Žene je pribavio tako što je pozvao Sabinjane na gozbu na Kvirinal sa ženama, a onda ih oteo, da budu supruge njegovim ljudima. Romul je dugo vladao. Onda je jednog dana otišao da lovi u Kozjim močvarama na Marsovom polju, gde ga je uhvatila strašna oluja; kada se nije vratio kuči, svi su verovali da su ga bogovi uzeli i pretvorili u besmrtnika. Septa „Tor." U vreme republike to je jednostavno bio otvoreni prostor na Marsovom polju nedaleko od Via Lata, i u blizini Villa PubHca; na njemu nije bilo stalnih zdanja, ali je, bez obzira na to, bio mesto okupljanja Centurijatske skupštine. Pošto se na Centurijatskim skupštinama obično glasalo, septa bi se za tu priliku delila privremenim ogradama, tako da su pet klasa mogle da glasaju u svojim centurijama. salatrix tonsa „Bradata plesačica". To jest, muškarac koji se oblačio kao žena i prodavao svoje seksualne usluge. Samnij Oblast između Lacija, Kampanije, Apulije i Picena. Večina Samnija bila je krševita i ne preterano plodna; gradovi su mahom bili mali i siromašni, a među njima su bili Bovijan, Kajeta i Eklan. Esernija i Benevent, dva najveća grada, bila su kolonije s latinskim pravima, i medu Samnijce ih je usadio Rim. Stanovnici oblasti koja se nazivala Samnij bili su raznorodni Peligini, Marucini, Vestini i Frentani naseljavali su razne delove, dok su u ostatku živeli Samnij ci. Tokom istorije, Samnijci su bili nepomirljivi neprijatelji Rima, i nekoliko puta su u vreme rane i srednje republike teško porazili Rimljane. Međutim, nisu imali ni dovoljno ljudi ni dovoljno novca da zauvek zbace rimski jaram. Oko 180. p.n.e. Samnijci su dovoljno oslabljeni da nisu mogli da se odupru novim naseljenicima koje je Rim proterao iz Ligurije, kako bi smirio stanje na severozapadu. Tada se činilo da je to dobar potez za Rim; ali su novi naseljenici brzo asimilovani u samnijski narod i mrzeli su Rimljane jednako kao i njihovi samnijski domaćni. Tako je samnijski otpor ponovo oživeo.