Colleen McCullough - Lav sa istoka

novac iz Smirne. Pošto ću to učiniti izvan Rima, gradske finansijske institucije neće primetiti da imam svež kapital. A mislim da ni Državna blagajna neće biti dovoljno pametna, niti će imati dovoljno vremena da proveri koliko, gde i u šta ulažem, daleko od samog Rima", reče Cepion. Druzov izraz lica prešao je u zaprepašćenje. „Kvinte Servilije, zapanjen sam! Nisam znao da si toliko lukav", kaza on. „Znao sam da ćeš biti zapanjen", reče Cepion samozadovoljno, a onda pokvari sve kada dodade, „mada, moram da priznam kako sam primio pismo od oca, nedugo pre njegove smrti, u kome mi govori šta moram da uradim. U Smimi se nalazi ogromna količina novca." „Da, pretpostavljam daje tako", reče Druz suvo. „Ne, to nije Zlato Toloze!" viknu Cepion, ispruživši ruke. „То je i novac moje majke, a ne samo mog oca! On je bio dovoljno pametan da premesti svoj novac pre nego što su ga izveli na sud, uprkos merama onog umišljenog cunnusa Norbana da ga u tome spreči, tako što ga je bacio u zatvor između suđenja i izgnanstva. Nešto novca je tokom godina postepeno vračano u Rim, ali nedovoljno da privuče bilo čiju pažnju. A zato ja kao što odlično znaš! i dalje živim sasvim skromno." „Znam to vrlo dobro", reče Druz, u čijoj su kuči Servilije Cepion i njegova porodica živeli još otkako je stariji Cepion osuđen. „Jedno me, međutim, zbunjuje. Zašto jednostavno ne ostaviš bogatstvo u Smirni?" „Ne mogu", odgovori Cepion brzo. „Moj otac je rekao da ono neče doveka biti bezbedno u Smirni kao ni u bilo kom drugom gradu provincije Azije koji ima dobre banke, Kosu na primer ili čak i Rodosu. Rekao je da če se provincija Azija pobuniti protiv Rima. Rekao je da če se pre ili kasnije čitava provincija diči na ustanak." „Ako se to desi, brzo čemo je povratiti", reče Druz. „Da, toga sam svestan! Ali u međuvremenu, misliš da če sve zlato, srebro, novac i blago tamo položeni samo sedeti i čekati pravog vlasnika? Moj otac je rekao da če ustanici prvo poharati hramove i banke", reče Cepion. Druz klimnu. „Verovatno je u pravu. Znači, premestičeš novac. Ali zašto u Italsku Galiju?” „Samo deo, samo deo. Nešto če otiči u Kampaniju. A nešto u Umbriju. A nešto u Etruriju. A postoje i mesta kao što su Masilija, Atika i Gadiš nešto če otiči i tamo. Po čitavom zapadnom delu Srednjeg mora." „Zašto ne priznaš istinu, Kvinte bar meni, svom šuraku i zetu?", upita Druz pomalo umorno. „Tvoja sestra je moja žena, a moja sestra je tvoja žena. Tako smo međusobno povezani da se nikada nečemo osloboditi jedan drugog. Zato priznaj, barem meni! To jeste Zlato Toloze." „То nije Zlato Toloze", reče Kvint Servilije Cepion tvrdoglavo. Magarac, pomisli Marko Livije Druz, ušavši u peristilsku baštu svoje kuće, najlepše vile u Rimu; tup je kao točilo. A ipak... Evo ga ovde, sedi na petnaest hiljada talenata zlata koje je njegov otac prokrijumčario iz Španije u Smirnu pre osam godina, nakon što je navodno ukradeno na putu iz Toloze za Narbonu. Kohorta dobrih rimskih vojnika izginula je čuvajući povorku kola sa zlatom, a da li je njega briga? Da li je njegovog oca koji je sigurno priredio taj pokolj bilo briga? Naravno da nije! Briga ih je samo za njihovo dragoceno zlato. Oni su Serviliji Cepioni, Mide Rima, i iz intelektualnog dremeža može da ih probudi samo neko ko će prošaptati reč „Zlato!" Bio je januar godine u kojoj su konzulovali Gnej Kornelije Lentul i Publije Licinije Kras, i grane lotosa u bašti Livija Druza bile su gole, mada su veličanstveni bazen i Mironove statue i fontane još radile, zahvaljujući dovodu tople vode. Slike Apelisa, Zeuksisa, Timatisa i drugih sklonjene su sa stražnjeg zida kolonade i spremljene u ostavu još ranije, nakon što su ih dve

Cepionove kćeri izmazale bojama ukradenim od dvojice umetnika koji su tada popravljali freske u atrijumu. Obe devojčice su dobile dobre batine, ali je Druz odlučio da je bolje ukloniti ono što ih izaziva; pošto su boje još bile sveže, lako su ih obrisali, a ipak ko može reći da se to neće ponovo desiti, kada njegov mali sin poraste i postane vragolastiji? Neprocenjive kolekcije umetničkih dela bolje je ne izlagati u kućama s malom decom. Znao je da Servilija i Servilila verovatno to neće ponovo uraditi, ali sigurno će biti još potomstva. Njegova vlastita porodica napokon je počela da raste, mada ne onako kao što se nadao; on i Servilija Cepion zbog nečega nisu mogli da imaju dece. Pre dve godine su usvojili najmlađeg sina Tiberija Klaudija Nerona, čoveka siromašnog kao i većina Klaudija svih ogranaka, koji je rado predao svoje novo dete da postane naslednik bogatstva Livija Druza. Običaj je bio da se na usvajanje da je najstarije muško dete, da bi porodica koja ga usvaja bila sigurna da je duševno i telesno zdravo, dobre naravi i pametno; ali Servilija Cepion, koja je tako želela bebu, uporno je zahtevala da usvoje bebu. A Marko Livije Druz koji je vremenom istinski zavoleo svoju ženu, mada je uopšte nije voleo kada su se uzeli prihvatio je da bude po njenom. Svoje strahove umirio je velikodušnim darom Mater Matuti, zatraživši boginjinu podršku da s detetom kada odraste sve bude kako valja. Žene su bile zajedno u primaćoj sobi Servilije Cepion, odmah pored dečje, i radosno su izašle da dočekaju svoje ljude. Mada su bile povezane samo bračnim vezama, izgledale su kao prave sestre, pošto su obe bile niske, veoma tamne kose i očiju, i imale su mala, pravilna lica. Livija Druza Cepionova žena bila je lepša, pošto su je mimoišle kratke noge, tako česte u njenoj porodici, i imala je bolji stas; osim toga, ispunjavala je i sva merila ženske lepote, pošto su joj oči bile veoma krupne, razmaknute i široke, a usta sićušna, poput pupoljka. Nos između nj ih bio je možda malčice premali za istinske sladokusce ženske lepote, ali barem nije bio prav, več se završavao malom grbom. Koža joj je bila glatka i čista, struk uzan, grudi i bedra bujni i obli. Servilija Cepion Druzova žena bila je slična, samo mršavija; međutim oko usta i nosa su joj često izbijale bubuljice, a noge su joj bile prekratke za trup, baš kao i vrat. Pa ipak, Marko Livije Druz je voleo svoju manje lepu ženu, a Kvint Servilije Cepion nije voleo svoju lepoticu. U vreme njihovog zajedničkog venčanja pre osam godina, bilo je suprotno. Mada muškarci to nisu shvatali, to je bila zasluga žena; Livija Druza se Cepiona gadila, i bila je primorana da se za njega uda, dok je Servilija Cepion još od detinjstva bila zaljubljena u Druza. Rimske plemkinje najvišeg reda, obe žene su bile uzorne supruge po starinskim merilima poslušne, pokorne, mirne, uvek pune poštovanja. A onda, kako su godine prolazile i u brakove se ušunjala izvesna količina familijarnosti, ravnodušnost Marka Livija Druza istopila se u postojanom sjaju ljubavi njegove žene, njene sve veče strasti u krevetu, zajedničkom bolu što nemaju dece; dok se neobuzdano obožavanje Kvinta Servilija Cepiona ugušilo u nikad izraženoj odbojnosti njegove žene prema njemu, njenoj sve večoj hladnoći u krevetu, nezadovoljstvu što su im oba deteta ženska, a što druga ne stižu. Poseta dečjoj sobi je, naravno, bila obavezna. Druz se oduševljavao svojim bucmastim tamnoputim dečačićem zvali su ga Druz Neron i bilo mu je skoro dve godine. Cepion je samo klimnuo glavom prema svojim kćerima, koje su se prestrašene priljubile uza zid i ćutale. Bile su sićušne kopije svoje majke iste tamne puti, krupnih očiju i sićušnih usta i bile su ljupke i umiljate kao što to samo male devojčice mogu biti, ali njihov otac ih nije ni primećivao. Serviliji je bilo skoro sedam, i mnogo je naučila od batina koje dobila kad je ono odlučila da popravi Apelovog konja i Zeuksisov grozd. Nikada ranije je nisu tukli, i ovo iskustvo ju je više ponizilo nego zabolelo, više je peklo nego što je bilo vaspitno. Lila je, s druge strane, bila jednostavno klupko vragolija neodoljiva, snažne volje, agresivna i neposredna. Batine je brzo zaboravila, samo je sada više poštovala oca.

Četvoro odraslih se zatim povukoše na večeru, u triclinium. „Zar nam se Kvint Popadej neće pridružiti, Kratipe?", upita Druz svog kućeupravitelja. „Nije mi javljeno da neće, domine." ,,U tom slučaju ćemo sačekati", reče Druz, namerno ne primećujući Cepionov neprijateljski pogled. Cepion, međutim, nije dozvoljavao da na njega ne obrate pažnju. „Šta će ti to jezivo stvorenje, Marko Livije?", upita on. Druz ledeno odmeri svog šuraka i zeta. „Neki ljudi mi isto pitanje postavljaju za tebe", rekao je ravnim glasom. Liviji Druzi zastade dah, i ona priguši usplahiren kikot; ali, kao što je Druz i očekivao, Cepion je kritiku potpuno prenebregao. „Ра, zar nisam to i rekao?", upita Cepion. „Zašto ga trpiš?" „Zato što mije prijatelj." „Рге bih rekao da ti je pijavica!" prezrivo frknu Cepion. „Zaista, Marko Livije, on parazitira na tebi. Uvek stiže bez najave, uvek traži neke usluge, uvek se žali na nas Rimljane. Šta on smatra, ko je?" „Smatra da je Italik od Marsa", reče vedar glas. „Izvini što kasnim, Marko Livije, ali trebalo je da počnete bez mene, kao što sam ti i rekao. Moj izgovor za kašnjenje je savršen stajao sam veoma mirno dok me je Katul Cezar podvrgavao dugačkom predavanju o podmuklosti Italika." Silon sede na naslon Druzove sofe i pusti roba da mu skine čizme, opere stopala, i da mu zatim obuje čarape. Kada se vešto prebacio na sofu, zauzeo je locus consularis, počasno mesto levo od Druza; Cepion je ležao na sofi pod pravim uglom u odnosu na Druzovu, što je bilo manje počasno mesto zato što je bio deo porodice, a ne Druzov gost. „Opet se žališ na mene, Kvinte Servilije?" upita bezbrižno Silon, krišom namignuvši Druzu. Druz se osmehnu, pogledavši Kvinta Popadeja s mnogo više naklonosti nego što je ikada gledao Cepiona. „Moj zet se uvek na nešto žali, Kvinte Popadeju, ne obraćaj pažnju." „I ne obraćam", reče Silon, nagnuvši glavu da pozdravi dve žene, koje su sedele na stolicama nasuprot sofama svojih muževa. Upoznali su se na bojnom polju Arauzija, Druz i Silon, nakon bitke u kojoj je izginulo preko osamdeset hiljada rimskih i italskih vojnika uglavnom zahvaljujući Cepionovom ocu. Iskovano pod nezaboravnim okolnostima, njihovo prijateljstvo je s godinama samo jačalo; a vezivala ih je i obostrana briga za sudbinu italskih saveznika, kojima su obojica želela da pomognu. Bili su neobičan par, Silon i Druz, ali nikakvo Cepionovo zanovetanje pa ni predavanja nekih starijih senatora nisu do sada uspeli da poseju razdor među njima. Italik Silon je izgledao više kao Rimljanin, Rimljanin Druz više kao Italik. Silon je imao odgovarajući nos, odgovarajući ten, ni presvetao ni pretaman, odgovarajuće držanje; visok i dobro građen, bio bi veoma naočit čovek da nije bilo njegovih žućkastozelenih očiju što se nije smatralo lepim pomalo zmijskih, pošto je retko treptao; međutim, to za jednog Marsa nije bilo neobično, jer su se Marsi klanjali zmijama, i od malena su učeni da ne trepću više nego što je neophodno. Silonov otac bio je vodeći čovek Marsa, i nakon njegove smrti, sin je stupio na isto mesto, iako je bio veoma mlad. Bogat i obrazovan, Silon je trebalo da baš u onim Rimljanima koji su ga prezirali i gledali s visine izaziva mnogo poštovanja. A sve zbog toga što Kvint Popadej nije bio Rimljanin, pa čak ni držalac latinskih prava; Kvint Popadej Silon je bio Italik, i stoga niže biće. Poticao je s bogatih visova središnjeg dela poluostrva, ne tako daleko od Rima, gde se

veliko jezero Fucina dizalo i opadalo u tajanstvenim ciklusima koji nisu imali ničeg zajedničkog s rekama ili padavinama, a lanac Apenina okruživao zemlje Marsa sa svih strana. Od svih italskih naroda, Marsi su bili najbogatiji i najbrojniji. Vekovima su bili najodaniji saveznici Rima; voleli su da se hvale kako nikada nijedan rimski vojskovođa nije trijumfovao bez Marsa u svojoj vojsci, niti je trijumfovao protiv Marsa. A ipak, i posle tolikih vekova, smatrano je da Marsi baš kao i ostali Italici nisu vredni punih rimskih građanskih prava. Zbog toga nisu mogli da sklapaju ugovore s rimskom državom, da se žene i udaju za rimske građane, da se žale rimskom pravosuđu u težim krivičnim slučajevima. Mogli su da ih šibaju skoro do smrti, a lopov je, pod uslovom da je Rimljanin, mogao da im ukrade letinu, proizvode ili žene. Da je Rim ostavio Marse na miru, na njihovim plodnim visoravnima, sve nepravde bi manje smetale, ali baš kao i u drugim delovima poluostrva koji nisu potpadali pod direktnu vlast Rima zemlje Marsa su u svom središtu imale rimskog uljeza, koloniju s latinskim pravima, zvanu Alba Fucentija. I naravno, varoš Alba Fucentija postala je grad, a zatim i najveće naselje u čitavoj oblasti, pošto je u njoj živelo jezgro rimskih građana koji su mogli slobodno da sklapaju poslove s Rimom, dok je ostatak stanovnika imao latinska prava, neku vrstu drugorazrednog rimskog građanstva s većinom privilegija punih građanskih prava, sem prava glasa; gradski magistrati su, stupajući na dužnost, sticali puna građanska prava za sebe i sve neposredne naslednike. Tako je Alba Fucentija rasla nauštrb drevne marške prestonice, Maruvija, i svojim postojanjem neprekidno podsećala na razlike između Rimljana i Italika. U stara vremena, čitava Italija je stremila sticanju latinskih prava, a zatim i punih građanskih prava, pošto je Rim pod lukavim i nadahnutim vodstvom ljudi poput Apija Klaudija Čeka bio svestan nužnosti promena, kao i toga koliko je važno da čitava Italija jednog dana postane potpuno rimska. Ali nakon što su neki italski narodi stali na stranu Hanibala u godinama kada je on marširao gore-dole po poluostrvu, stav Rima se promenio, prestalo je i davanje punih građanskih prava, pa čak i ius Latii Jedan razlog je bio sve veće naseljavanje Italika u rimske i latinske gradove kao i u sam Rim. Duži boravak u tim mestima donosio je sa sobom latinska prava, čak i puna građanska prava. Peligini su se žalili na prelazak četiri hiljade svojih sunarodnika u latinski grad Fregele, i iskoristili to kao razlog da odbiju zahtev Rima za novim vojnicima. S vremena na vreme, Rim je pokušavao da uradi nešto povodom ove masovne imigracije; vrhunac napora bio je zakon plebejskog tribuna Marka Junija Pena, godinu dana pre bune u Fregeli. Pen je proterao sve negrađane iz grada Rima i svih kolonija, i pritom otkrio skandal koji je pretresao rimsko plemstvo do samih temelja. Ispostavilo se da je konzul od pre čebri godine, Marko Perperna, zapravo Italik, i da nikada nije imao rimska građanska prava! U redovima onih koji su vladali Rimom podigla se prava bura; jedan od glavnih protivnika davanja većih prava Italikima bio je Druzov otac, Marko Livije Druz Cenzor, koji je stajao iza rušenja Gaja Graha i obaranja njegovih zakona. Niko nije mogao da predvidi da će se Cenzorov sin, Druz koji je mlad preuzeo ulogu paterfamiliasa kada mu je otac umro na položaju cenzora odreći stavova i shvatanja Druza Cenzora. Pošto je bio besprekornog plebejsko-plemićkog porekla, član kolegija pontifika, izuzetno bogat, krvnim i bračnim vezama spojen s patricijskim kućama Servilija Cepiona, Kornelija Scipiona i Emilija Lepida, svi su očekivali da će se mladi Marko Livije Druz razviti u stub ultrakonzervahvne stranke koja je vladala Senatom a samim tim i Rimom. To se nije desilo samo zbog spleta okolnosti; Druz je bio vojnički tribun u bici kod Arauzija, kada je patricijski konzular Kvint Servilije Cepion odbio da sarađuje s Novim čovekom Gajom Malijem Maksimom, zbog čega su Germani zbrisali legije Rima i njegovih italskih saveznika u Prekoalpskoj Galiji.

Kada se Druz vratio iz Prekoalpske Galije, dve nove činjenice počele su da utiču na njegov život; prva je bilo prijateljstvo s marškim plemićem Kvintom Popadejem Silonom, a druga spoznaja da ljudi njegovog staleža i porekla posebno njegov tast Cepion ne cene i ne poštuju trud vojnika izginulih kod Arauzija, bili oni Rimljani, italski saveznici ili rimski proleteri. Naravno, mladi Marko Livije Druz nije odmah prihvatio ciljeve i nadanja istinskog reformatora; suviše je bio proizvod svog staleža. Ali je kao i drugi rimski plemići pre njega bio izložen iskustvu koje ga je nateralo da misli. Pričalo se da je sudbina braće Graha bila odlučena kada je stariji, Tiberije Sempronije Grah potomak najvišeg rimskog plemstva kao mladić proputovao Etruriju i video kako javnim rimskim zemljištem raspolaže tek šačica bogatih Rimljana, zloupotrebljavajući ga uz pomoć robova okovanih u lance, što ih svaku noć zaključavaju u ozloglašene spavaonice zvane ergastula. Gde su, zapitao se Tiberije Grah, mali rimski posednici, koji bi trebalo da drže te zemlje, da pošteno zarađuju za život i ga je sinove za vojsku? Iako je bio proizvod svog staleža, Tiberije Grah je počeo da misli a pošto je bio proizvod svog staleža, imao je i snažan osećaj za pravdu, kao i ogromnu ljubav prema Rimu. Sedam godina je prošlo od bitke kod Arauzija, sedam godina tokom kojih je Druz ušao u Senat, služio kao kvestor u provinciji Aziji, bio primoran da primi u kuću svog zeta i njegovu porodicu nakon pada njegovog oca Cepiona, postao sveštenik državne religije, očuvao i uvećao lično bogatstvo, video i čuo strašne događaje što su doveli do ubistva Saturnina i njegovih sledbenika, i borio se na strani Senata protiv Saturnina kada je ovaj pokušao da postane kralj Rima. Sedam godina tokom kojih je Druz mnogo puta bio domaćin Kvintu Popadeju Silonu, slušao ga kako govori i nastavio da misli. Žarko je želeo da razreši prokleto pitanje Italika na ispravan rimski način, potpuno mirno, i tako da zadovolji obe strane; tome je tiho posvetio sve svoje snage, jer nije želeo da mu namere dospeju u javnost sve dok ne pronađe savršeno rešenje. Samo je Mars Silon znao u kom pravcu idu Druzove misli, i koračao je izuzetno oprezno, pošto je bio previše promućuran i mudar da bi pogrešio tako što će požurivati Druza ili suviše obrazlagati svoje gledište, koje se pomalo razlikovalo od Druzovog. Šest hiljada ljudi kojima je Silon zapovedao kod Arauzija izginuli su gotovo do poslednjeg, a bili su Marsi, ne Rimljani; Marsi su ih rodili i podigli, Marsi su ih naoružali, Marsi su ih plaćali dok su bili u pohodu. Bilo je to ulaganje u osećanjima, vremenu i novcu, a Rim ga nije ni priznao, niti je za njega ponudio nadoknadu. Dok je Druz sanjao o opštim pravima za čitavu Italiju, Silon je sanjao o otcepljenju od Rima, o potpuno nezavisnoj i ujedinjenoj državi koju bi sačinjavalo čitavo italsko poluostrvo van vlasti Rimljana o Italiji. A kada Italija bude stvorena Silon se zarekao da će se to desiti italski narodi koji je sačinjavaju zaratiće protiv Rima i u ratu pobediti, pa će ta nova država progutati Rim i Rimljane, zajedno sa svim rimskim prekomorskim posedima. Silon nije bio sam, i znao je da nije sam. Za poslednjih sedam godina proputovao je čitavu Italiju, čak i Italsku Galiju, tražeći istomišljenike i otkrivajući da ih ima poprilično. Svi su bili vođe svojih naroda i plemena i delili su se u dve grupe; oni koji su poput Marija Egnatija, Gaja Papija Mutila i Pontija Telesina poticali iz drevnih plemićkih porodica, uglednih u svojim narodima; i oni koji su poput Marka Lamponija, Publija Vetija Skata, Gaja Vidacilija i Tita Lafrenija bili relativno Novi ljudi, tek odnedavno važni. U italskim trpezarijama i radnim sobama vođeni su mnogi razgovori, a činjenica da se gotovo uvek pričalo na latinskom nije bila dovoljan razlog da se Rimu oproste njegovi zločini. Ideja ujedinjene italske države nije možda bila nova, ali italske vođe sigurno nikada ranije o tome nisu raspravljale kao o realnoj alternativi. U prošlosti su sve nade polagane u sticanje punih građanskih prava, u želju da se postane deo Rima koji bi se pružao čitavom Italijom; Rim je bio toliko stariji u ortakluku s italskim saveznicima da su oni razmišljali kao Rimljani želeli su

da razvijaju rimske institucije, da vide kako njihova krv, njihova bogatstva, njihove zemlje postaju punopravan deo Rima. Neki od učesnika u razgovorima krivili su Arauzio, ali je bilo i onih koji su optuživali sve manju podršku za italsku stvar među zajednicama s latinskim pravima, koje su počinjale da smatraju kako su iznad Italika. Oni koji su krivili zajednice s latinskim pravima mogli su s pravom da ukažu na sve veću ekskluzivnost ovih prava, na potrebu ljudi koji ih poseduju da se osećaju višima od bar jednog sloja stanovništva na poluostrvu. Arauzio je, naravno, bio vrhunac čitavog desetleća u kojem su vojni gubici umanjili broj muškaraca na čitavom poluostrvu, pa su mnoga imanja i zanatske radnje propali ili bivali prodati zbog dugova, dece je bilo premalo, kao i ljudi dovoljno mladih da naporno rade. Ali vojni gubici su jednako pogodili i Rimljane i Latine, i krivica nije mogla da se svali samo na njih. Bilo je i mnogo omraze prema rimskim veleposednicima bogatašima koji su živeli u Rimu, a za koje su na ogromnim posedima zvanim latifundije radili isključivo robovi. Bilo je previše slučajeva da rimski građani otvoreno zlostavljaju Italike koriste svoju moć da išibaju one koji to nisu zaslužili, otimaju žene koje im ne pripadaju i prisvajaju male posede da bi uvećali vlastite. Staje uopšte pridobilo većinu Italika koji su razgovarali o otcepljenju za ideju o osnivanju posebne i nezavisne države, umesto za čekanje da im Rim dodeli puna građanska prava, nije bilo jasno čak ni Silonu. Njegovo lično ubeđenje o otcepljenjukao o jedinom rešenju rodilo se kod Arauzija, ali njegovi sagovomici nisu bili kod Arauzija. Nova odlučnost da se raskine s Rimom, mislio je, možda potiče od toga što im je sve jednostavno dojadilo, od duboko ukorenjenog osećanja da su dani kada je Rim davao dragocena građanska prava prošlost, da će se trenutno stanje stvari samo beskonačno produžavati. Uvrede i nepravde su se toliko nagomilale daje život pod Rimom Italikima delovao nepodnošljivo, nesnosno. U Gaju Papiju Mutilu, vođi samnijskog naroda, Silon je našao čoveka koji se ideje o otcepljenju uhvatio gotovo mahnito. Silon nije mrzeo Rim i Rimljane, već samo sudbinu vlastitog naroda; ali je Gaj Papije Mutil pripadao narodu koji je bio najuporniji i najnepomirljiviji dušmanin Rima još od dana kada je sićušno naselje Rim, na putu soli na Tibru, prvi put pokazalo zube. Mutil je mrzeo Rim i Rimljane svakom trunkom svog bića, svakom svesnom i podsvesnom mišlju. Bio je pravi Samnijac, i želeo je da vidi svakog Rimljanina koji se ikada rodio zbrisanog sa stranica istorije. Silon je bio suparnik Rima. Mutil je bio neprijatelj Rima. Vođe Italika su se u početku okupljale samo da vide može li se nešto uraditi, ali su njihove zajedničke nevolje odagnale sve sumnje i strahove, i oni su ubrzo odlučili da mogu da urade samo jedno da se otcepe. Međutim, svi oni su toliko dobro poznavali Rim da su bili svesni kako Italija ne može da nastane bez rata; stoga niko nije nameravao da za još mnogo godina objavi nezavisnost. Umesto toga, vođe italskih saveznika usredsredile su se na pripreme za rat protiv Rima. Biće potreban ogroman napor, nezamislive svote novca i više ljudi nego što ih je bilo moguće naći u godinama nakon Arauzija. Konkretan datum nije ni određen, niti je spominjan; za sada, dok italski dečaci odrastaju, sva snaga i novac biće upotrebljeni za proizvodnju oružja i oklopa, za gomilanje dovoljno ratnih materijala da rat protiv Rima i njegov uspešan ishod budu mogući. Malo su toga imali spremnog. Skoro svi italski vojnici izginuli su daleko od same Italije, i njihov oklop i oružje su retko vraćani kući, mahom zato što ih je Rim skupljao s boj išta kad god je to bilo moguće a naravno da je Rim zaboravio da ih označi rečju saveznički. Nešto oružja su mogli legalno da kupe, ali to ni blizu nije bilo dovoljno za opremanje stotinu hiljada ljudi, koliko su Silon i Mutil smatrali da je novoj Italiji potrebno da porazi Rim. Prema tome, naoružavanje se obavljalo krišom, i bilo je veoma sporo. Proći će još godine pre nego što se dostignu zacrtani ciljevi.

Da bi sve bilo još teže, svaki poduhvat je morao da se izvede pred nosevima mnogih ljudi koji bi, da saznaju šta se dešava, to odmah prijavili nekom Rimljaninu, ili pravo u Rim. Kolonijama s latinskim pravima se očigledno nije moglo verovati, kao ni rimskim građanima u provincijama. Zato su središta aktivnosh i skladišta opreme bila koncentrisana u siromašnim i zabačenim oblastima, daleko od rimskih drumova i putnika, daleko od rimskih ili latinskih kolonija. Kuda god bi se italske vođe okrenule, suočavale su se s ogromnim teškoćama i opasnosbma. Pa ipak je rad na naoružavanju napredovao, a odnedavno je počela i obuka vojnika; jer, neki italski momci su stasavali. Sve je te tajne znao Kvint Popadej Silon kada se opušteno uključio u razgovor za večerom, i zbog toga nije osećao ni krivicu ni napetost. Ko zna možda će na kraju Marko Livije Druz naći rešenje, mirno i delotvorno. Dešavale su se i čudnije stvari! „Kvint Servilije nas napušta na nekoliko meseci", reče Druz ostalima; bila je to dobra promena teme. Da li se to u očima Livije Druže ukazala iskra radosti?, pitao se Silon, koji je smatrao da je ona lepa žena, ali koji nikada nije mogao tačno da razluči kakva je zapravo voli li svoj život, voli li Cepiona, voli li što živi u kući svoga brata? Činilo mu se da je odgovor na sva ova pitanja odričan, ali nije bio siguran. A onda je zaboravio na Liviju Druzu, pošto je Cepion pričao o tome šta namerava da uradi. „...posebno oko Patavije i Akvileje", govorio je Cepion. „Gvožđe iz Norika pokušaću da isposlujem monopol na gvožđe iz Norika može da snabdeva kovačnice izgrađene oko Patavije i Akvileje. Najvažnije je kod svih tih oblasb u istočnoj Italskoj Galiji što su veoma blizu ogromnim šumama od čijih se stabala pravi odličan ugalj. Ima mnogo bukve i bresta spremnog za seču, kažu mi moji ljudi." „Zar ne nalaže dostupnost gvožđa položaj kovačnica?", upita Silon, sada pažljivo slušajući. „Zato su Piza i Populonija izrasle u metalske gradove, zar ne? Zbog gvožđa koje se doprema pravo sa live?" „Greška", odgovori Cepion, odjednom postavši rečit. „Zapravo, Piza i Populonija su postale metalski gradovi zbog blizine drveća od kojeg se pravi dobar ugalj. Isto će važiti i za istočnu Italsku Galiju. Pravljenje uglja je složen postupak, a u proizvodnji čelika troši se deset puta više uglja nego gvožđa. Zato se moj projekat u istočnoj Italskoj Galiji bavi kako podizanjem naselja koja će praviti ugalj, tako i podizanjem naselja koja će proizvoditi čelik. Kupiću zemlju pogodnu za izgradnju kuća i radionica, a zatim ubediti kovače i ugljare da se nasele u moje male varoši. Rad će biti mnogo lakši s mnoštvom sličnih radnji u susedstvu, nego kada je čovek okružen različitim zanatlijama." „Ali zar neće konkurencija među tolikim sličnim radnjama biti smrtonosna, zar neće biti teško naći kupce?" upita Silon, prikrivajući sve veće uzbuđenje. „Ne vidim zašto bi", reče Cepion, koji je temu podrobno prostudirao i začudo je dobro shvatio. „Ako, na primer, praefectus fabrum neke armije traži deset hiljada verižnjača, deset hiljada kaciga, deset hiljada mačeva i bodeža i deset hiljada kopalja zar neće poći u mesto gde može krenuti od jedne kovačke radnje do druge, gde neće morati da traga po stotinama uličica da bi ih sve našao? I zar vlasniku lepe male kovačnice s recimo, deset slobodnjaka i deset robova neće biti lakše da proda svoje proizvode bez oglašavanja po čitavom gradu, pošto će kupci tačno znati kuda da odu?" ,,U pravu si, Kvinte Sertorije", reče Druz zamišljeno. „Sadašnjim vojskama zaista treba deset hiljada ovoga i onoga, i to uvek hitno. U stara vremena je bilo drugačije, kada su vojnici bili ljudi s imovinom. Na mladićev sedamnaesti rođendan, tata bi mu dao verižnjaču, kacigu, mač, bodež, štit i koplja; mama bi mu dala caligae, prekrivač za štit, ranac, krestu od konjske dlake i

sagum-, a sestre bi mu isplele tople čarape i šest ili sedam tunika. On bi do kraja života čuvao svoju opremu a u većini slučajeva, kada bi vojnički dani bili iza njega, predavao bi je sinu ili unuku. Ali otkako je Gaj Marije u naše vojske regrutovao proletere, devet desetina regruta nema para čak ni za maramu koju bi vezali oko vrata da ih oklop ne izgrebe a nema ni majke, očeve i sestre koji mogu da ih opreme kao prave vojnike. Odjednom čitavim armijama regruta vojna oprema nedostaje kao poslednjim neborcima u stara vremena. Potražnja je prevazišla ponudu a ipak, odnekuda je moramo nabaviti! Ne možemo slati legionare u bitku bez propisne opreme." „То je odgovor na pitanje", reče Silon. „Pitao sam se zašto mi toliko veterana dolazi s molbama za pozajmice da bi počeli da se bave kovačkim zanatom! Potpuno si u pravu, Kvinte Servilije. Proči če skoro čitavo pokolenje pre nego što ti tvoji metalski centri počnu da traže i druge poslove, osim proizvodnje vojne opreme. Zapravo, kao vođa svog naroda, uopšte ne znam gde da nađem oklop i oružje za legije, koje če, bez sumnje, Rim uskoro opet zatražiti. Ubeđen sam da isto važi i za Samnijce a verovatno i za ostale italske narode." „Šta kažeš za Španiju?" upita Druz Cepiona. „Pretpostavljam da tamo još ima šuma blizu rudnika gvožđa." ,,U Daljoj Španiji, da", reče Cepion, oduševljeno se kezeči, sada okružen pažnjom i poštovanjem, što je za njega bilo novo iskustvo. „Šume oko starih kartaginskih rudnika u Orospedi odavno su posečene, ali se svi novi rudnici nalaze u dobro pošumljenim oblastima." „Kada če tvoji gradovi početi s proizvodnjom?" upita Silon nedužno. ,,U Italskoj Galiji, nadam se za dve godine. Naravno", dodade Cepion brzo, „ја nemam ništa s poslovima ili robom koju proizvode. Neču ničim da naljutim cenzore. Samo nameravam da podignem gradove i ubiram kiriju što je sasvim, sasvim dozvoljeno jednom senatoru." „Hvale vredno", reče Silon ironično. „Nadam se da češ svoje gradove postaviti i blizu vodenih tokova, a ne samo blizu šuma." „Odabraču mesta na plovnim rekama", odgovori Cepion. „Gali su dobri kovači", reče Druz. „Ali nisu dovoljno organizovani da napreduju koliko bi mogli", reče Cepion sa samozadovoljnim izrazom, koji mu se i inače sve češće pojavljivao na licu. „Kada ih ja organizujem, radiće mnogo bolje." „Trgovina je tvoja jača strana, Kvinte Servilije, to jasno vidim", reče Silon. „Trebalo bi da napustiš Senat i postaneš vitez. Tako bi mogao da budeš vlasnik i kovačnica i ugljenokopa." „Šta, da moram da se bakćem s ljudimal", upita Cepion, zgrožen. „Ne, ne! Neka se drugi time bave!" „Zar kirije nećeš sakupljati lično?", upita Silon lukavo, oborenog pogleda. „Naravno da neću!" viknu Cepion, zagrizavši mamac. „Upravo osnivam jednu lepu malu kompaniju u Placentiji, i njeni će se ljudi time baviti. Možda neki smatraju da je primereno da tvoja rođaka Aurelija sakuplja svoje kirije, Marko Livije", reče on Druzu, „ali ja smatram da je to vrlo neukusno." Nekada bi Druza srce zabolelo na samo spominjanje Aurelijinog imena, budući da je bio jedan od njenih najvatrenijih udvarača; međutim, danas, siguran u ljubav prema svojoj ženi, mogao je da se osmehne zetu i bezbrižno kaže: „Aureliju je moguće ceniti samo po njenim vlasbtim merilima. Smatram da je njen ukus besprekoran." Žene su sve to vreme sedele na stolicama, ni rečju se ne umešavši u razgovor ne zato što nisu imale šta da kažu, već zato što njihovo učešće nije traženo. Bile su navikle da sede ćutke. Nakon večere Livija Druza se povukla, rekavši da ima neodložna posla, i ostavila svoju snahu Serviliju Cepion u dečjoj sobi s malim Druzom Neronom. Bilo je veoma mračno i hladno, pa je Livija Druza naredila slugi da joj donese ogrtač, ogrnula ga i kroz atrijum otišla do lođe,

gde je niko neće tražiti i gde će moći bar nakratko biti u miru. Sama. Divno, blaženo sama. Znači, on odlazi! Napokon odlazi! Čak i dok je služio kao kvestor, odabrao je dužnost u Rimu, a za tri godine, koliko je pre svoje smrti njegov otac proveo u Smirni, on nijednom nije otišao da ga poseb. Osim onog kratkog perioda u prvoj godini njihovog braka, kada je služio kao vojnički tribun i preživeo bitku kod Arauzija bez ogrebotine, mada pod sumnjivim okolnostima, Kvint Servilije Cepion nikada nije bio daleko od svoje supruge. Šta ga je sada spopalo, Livija Druza nije znala niti ju je za to bilo briga, pod uslovom da će ga to naterati da putuje. Verovatno ga je njihovo skromno imovinsko stanje napokon podstaklo da nešto pred uzme, mada se Livija Druza u toku godina mnogo puta zapitala da li joj je muž zaista tako siromašan kao što tvrdi. Kako ga njen brat trpi, nije znala. Ne samo što mu živi u kući, već je zbog njega morao i da poskida sa zidova svoju neprocenjivu zbirku slika. Koliko bi samo

njihov otac bio užasnut! Jer, on je sagradio taj ogromni domus isključivo zato da bi na pravi način izložio svoja umetnička dela. O, Marko Livije, zašto si me naterao da se udam za njega? Osam godina braka i dvoje dece nisu pomirili Liviju Druzu s njenom sudbinom. Prve godine braka su, međutim, bile najgore, potonuće u močvare očajanja; jednom dostigavši dno, naučila je kako da se bolje nosi sa svojom nesrećom i nikada nije zaboravila bratovljeve reči kada je napokon uspeo da je slomi: „Od tebe se očekuje da se prema Kvintu Serviliju ponašaš kao što bi se ponašala svaka mlada žena koja se raduje svom braku. Stavićeš mu do znanja da ti je drago i pružićeš mu potpunu pokornost, poštovanje, zanimanje i brigu. Ni u jednom trenutku čak ni u samoći vaše spavaće sobe, nakon što se uzmete nećeš Kvintu Serviliju dati ni najmanji nagoveštaj da on nije muž kojeg si htela." Druz ju je odveo do oltara u atrijumu gde se ukazivala počast porodičnim božanstvima Vesti od ognjišta, Penatima od ostave i porodičnim Larima i naterao je da položi strašnu zakletvu da će uraditi kao što joj je rekao. Naravno, vreme kada je mrzela brata zbog toga odavno je prošlo. Zrelost se za to postarala, kao i stalna izloženost jednoj Druzo voj osobini za koju nije znala da postoji. Druz njenog detinjstva bio je strog, dalek, prema njoj ravnodušan kako ga se samo tada bojala! Tek posle pada i izgnanstva njenog svekra spoznala je kakav je Druz zapravo. Ili se možda, razmišljala je (pošto je i nju krasila razboritost Livija Druza), Druz promenio nakon bitke kod Arauzija i nakon toga što je zavoleo svoju ženu. Zasigurno je smekšao, postao pristupačniji, mada nikada nije spominjao kako ju je naterao da se uda za Cepiona, niti ju je razrešio one strašne zakletve. Najviše od svega, divila mu se zato što je bio nepokolebljivo odan njoj, svojoj sestri, i Cepionu, svom šuraku i zetu nikada se ni rečju ni pogledom nije požalio na njihovo prisustvo u kući. Zato se skoro zagrcnula te večeri kada je Druz sasekao Cepiona što je kritikovao Kvinta Popadeja Silona. Kako je samo rečit bio Cepion te noći! Zagrejan za svoju temu, objasnio je šta će uraditi sasvim logično i s puno žara, i činilo se da je postupao praktično i poslovno. Možda je Silon bio u pravu možda je Cepion po prirodi preduzetnik, poslovni čovek viteškog staleža. Njegovi naumi su zvučali tako zanimljivo. I unosno. O, kako će biti lepo živeti u sopstvenoj kući!, pomisli Livija Druza, koja je za tim čeznula. Glasan smeh iznenada dopre sa stepeništa što je s lođe vodilo dole u pretrpane odaje za poslugu; Livija Druza se zgrči, zadrhta, skupi se u uglu za slučaj da buka znači da će robovi iznenada preko lođe doći do vrata atrijuma. I stvarno, naišlo je nekoliko ljudi, kikoćući se i pričajući na nekom grčkom dijalektu, tako brzo da Livija Druza nije mogla ni da nasluti u čemu je vic. Srećni su! Zašto? Šta to oni poseduju, a ona ne? Odgovor: izgled da steknu slobodu, rimsko građansko pravo i pravo na sopstvene živote. Njima je plaćano, njoj nije; imali su mnogo prijatelja i poznanika, ona ne; mogli su sami da traže sebi društvo bez mešanja i uplitanja drugih, ona ne. Liviju Druzu uopšte nije bilo briga što taj odgovor nije bio sasvim tačan; u njenoj glavi, on je bio istinit. Nisu je videli. Livija Druza se ponovo opustila. Skoro pun mesec digao se dovoljno visoko da osvetli dubine grada Rima. Okrenula se na svojoj mermernoj klupi, položila šake na balustradu i zagledala se u rimski Forum. Druzova kuća nalazila se tačno na uglu palatinskog Germala, gde Clivus Victoriae skreće pod pravim uglom da bi pratio dužinu Foruma, i s nje se. pružao prelep pogled; nekada se širio levo do Velabra, kada je prazan prostor area Flacciana postojao pored nje, ali je sada vidik zaklanjao ogromni porticus koji je podigao Katul Cezar. Drugde se ništa nije promenilo. Kuća Gneja Domicija Ahenobarba Velikog pontifika još je štrcala napred ispod Druzove kuće, i ona je mogla da vidi njenu lođu.

To je bio Rim bez dnevnog šarenila, boje koje bi obično sve prekrivale izbledele su u sivilo. Grad nije bio tih; baklje su svetlucale po mračnim uličicama, čegrtanje kola i rika volova dopirali su joj do ušiju, pošto su mnoge rimske dućandžije i trgovci koristili prazne noćne ulice da tada prime robu. Nekoliko pijanaca se teturalo preko donjeg dela Foruma, pevajući popularnu pesmicu o čemu bi drugom? o ljubavi. Prilično velika straža robova pažljivo je pratila zatvorenu nosiljku između Bazilike Sempronije i hrama Kastora i Poluksa nema sumnje da se neka važna gospa vraća kući. Jedan mačor je dozivao mesec, desetak pasa je zalajalo, što je pijance tako zabavilo da se jedan sapleo dok su zaobilazili amfiteatar Komicije i otkotrljao se niz stepenice, praćen veselim poklicima svojih drugova. Oči Livije Druže vratile su se dole, na lođu kuće Domicija Ahenobarba, i čežnjivo osmotrile njenu prazninu. Činilo joj se da je nekada davno pre braka, u svakom slučaju odsečena od svih ljudi, čak i od vršnjakinja, i da je onda ispunila svoj prazni život knjigama; i zaljubila se u nekoga, nekoga koga nikada neće moći da sretne. U ta vremena imala je običaj da sedi tu u sunčane sate i čeka da se dole na balkonu pojavi visoki, riđokosi mladić koji ju je tako snažno privlačio da je oko njega isplela čitave fantazije, zamišljajući kako je on kralj Odisej od Itake a ona verna kraljica Penelopa, koja čeka njegov povratak kući. Godinama su veoma retke prilike kada bi ga ugledala pošto on nije bio čest posetilac, shvatila je bile dovoljne da raspale tu tajnu, mučnu opsednutost, koja je istrajala i posle njene udaje i samo joj uvećavala jade. Nije doznala ko je on, mada joj je bilo jasno da nije iz porodice Domicija Ahenobarba, jer oni su bili zdepasti, mada riđokosi; znalo se kako izgledaju izdanci svih Čuvenih Porodica, a on nije izgledao kao Ahenobarb. Nikada neće zaboraviti dan kada su joj se iluzije raspršile; bio je to dan kada je njen svekar osuđen za veleizdaju pred Plebejskom skupštinom; dan kada je Kratip, kućeupravitelj njenog brata, dojurio na drugu stranu Palatina i zgrabio nju i bebu Servilija iz kuće Servilija Cepiona i doveo ih ovamo, na sigurno. Kakav je samo to bio dan! Po prvi put je, gledajući Serviliju Cepion i Druza, uvidela kako žena može da utiče na svog muža; prvi put je shvatila da žene nisu uvek isključene iz ozbiljnih porodičnih rasprava; prvi put je okusila nerazvođnjeno vino. A onda, kada se učinilo da se bura stišala, Servilija Cepion joj je rekla kako se zove visoki riđokosi Odisej dole na lođi. Marko Porcije Katon Salonijan. Nije on bio kralj! Čak ni pravi plemić, već unuk tuskulskog seljaka s jedne i praunuk keltiberskog roba s druge strane. Tog trenutka, Livija Druza je odrasla. „Eto je!", reče prodorno Cepion. „Šta radiš tu, na takvoj hladnoći, ženo? Ulazi!" Livija Druza poslušno ustade i vrati se u svoj omraženi krevet. Krajem februara, Kvint Servilije Cepion je krenuo na put, nakon što je rekao Liviji Druzi da se neće vratiti bar godinu dana, možda i duže. To ju je iznenadilo, sve dok nije objasnio kako je presudno da lično nadgleda svoj poduhvat u Italskoj Galiji jer je u njega uložio toliki novac. Njegovi seksualni nasrtaji bili su česti i dugački, pošto je, govorio je, želeo sina, a i ona će u njegovom odsustvu imati čime da se zanima ako zatrudni. U ranim godinama njihovog braka ovi susreti bije bacali u očaj, ali otkako je saznala ime svog obožavanog riđokosog kralja Odiseja, vođenje ljubavi s Cepionom jednostavno je postalo dosadna smetnja, i više nije bilo gađenja. Pozdravila se s mužem, ali mu ništa nije rekla o vlastitim planovima za ispunjenje vremena; onda je sačekala osam dana, pa pošla da porazgovara s bratom. „Marko Li vije, moram da zatražim od tebe jednu veliku uslugu", počela je, sedeći u njegovoj klijentskoj stolici; delovala je iznenađeno i smejala se. „Bogovi! Znaš li da sada prvi put sedim ovde od onog dana kada si me ubedio da se udam za Kvinta Servilija?"

Druzova maslinasta koža je potamnela. Oborio je pogled na šake, sklopljene na stolu. „Рге osam godina", rekao je ravnim glasom. „Da, jeste", reče ona, a zatim se ponovo nasmeja. „Međutim, nisam danas sela ovde da bih razgovarala o događajima od pre osam godina, brate. Ovde sam da bih zatražila uslugu." „Ako budem mogao da ti je učinim, Livija Druza, biće mi veoma drago", odvrati on, zahvalan što je tako lako prošao. Mnogo puta je želeo da joj se izvini, da je preklinje za oproštaj zbog te užasne greške; primećivao je njen stalni jad, i morao je sebi da prizna kako je ona bolje prozrela odurnu Cepionovu prirodu. Međutim, gordost mu je začepila usta, a uvek je tu negde bilo i uverenje da je, udavši je za Cepiona, bar sprečio mogućnost da postane ista kao njihova majka. Ta užasna žena ga je godinama sramotila pojavljujući se bar u razgovorima kao meta šala nakon što bi neka posebno skandalozna ljubavna veza bila raskinuta, a to se uvek, uvek dešavalo. „Dakle?", upitao je, kada Livija Druza nije nastavila. Namrštena, liznula je usne, a onda uperila svoje prelepe oči pravo u njega. „Marko Livije, odavno mi je već jasno da smo moj muž i ja predugo u tvom domu." „Grešiš", usprotivio joj se hitro, „ali ako sam nenamerno ostavio taj utisak, izvinjavam se. Zaista, sestro, uvek ste bili dobrodošli i uvek ćete i biti dobrodošli u mojoj kući." „Hvala ti. Međutim, ono što sam rekla jeste činjenica. Ti i Servilija Cepion nikada nemate priliku da budete sami, što je možda jedan razlog zašto ona do sada nije zanela." Preko lica mu je preletela bolna grimasa. „Sumnjam." „Ја ne." Nagnula se napred, s iskrenošću na licu. „Ovo su mirna vremena, Marko Livije. Ne držiš nikakvu državnu službu, a imaš malog Druza Nerona dovoljno dugo da se povećaju izgledi da dobiješ i sopstveno dete. Tako govore stare žene a ja im verujem." Sve ovo bilo je za njega veoma bolno, pa je rekao: „Molim te, pređi na stvar!" „Stvar je u tome da bih jako želela da s decom odem na selo dok je Kvint Servilije odsutan", reče Livija Druza. „Imaš malu vilu u Tuskulu, na manje od pola dana puta od Rima. U toj kući već godinama niko ne živi. Molim te, Marko Livije, daj mi je privremeno! Pusti me da živim sama!" Njegove oči su joj pretražile lice, tragajući za bilo kakvim dokazom da ona smera neku nepodopštinu. Ali ničeg takvog nije bilo. „Pitala si Kvinta Servilija?" Ne skrećući pogled s njegovog lica, Livija Druza reče mirno: „Naravno da jesam." „Nije mi to pomenuo." „Baš neobično!" Osmehnula se. „Ali veoma liči na njega!" To je izazvalo smeh. „Dakle, sestro, ne vidim razlog da te odbijem, pošto se Kvint Servilije složio. Dobro kažeš, Tuskul nije daleko od Rima. Moći ću da te držim na oku." Preobraženog lica, Livija Druza poče da vatreno zahvaljuje bratu. „Kada želiš da pođeš?" Ona ustade. „Smesta. Mogu li da zatražim od Kratipa da sve pripremi?" „Naravno." On se nakašlja. „Zapravo, Livija Druza, nedostajaćeš mi. Kao i tvoje kćeri." „Nakon što su dodale konju još jedan rep i pretvorile grozd u gomilu drečavih jabuka?" „То je lako mogao da uradi i Druz Neron da je malo stariji", odgovori on. „Kad malo bolje razmislim, imali smo sreće, boja je još bila vlažna, nema trajne štete. Očeva umetnička dela su sasvim bezbedna u podrumu, i tamo će i ostati sve dok i poslednje dete sasvim ne odraste." I on je ustao; zajedno su otišli niz kolonadu do gospodaričine primaće sobe, gde se Servilija Cepion zanimala na razboju, tkajući pokrivače za novi krevet malog Druza Nerona.

„Naša sestra hoće da nas napusti", reče Druz na ulazu. Pometenost njegove žene lako se primećivala baš kao i zadovoljstvo pomešano s grižom savesti. „О Marko Livije, to je prava šteta! Zašto?" Ali Druz se brzo povukao, ostavivši sestru da sama objašnjava. „Vodim devojčice u vilu u Tuskulu. Tamo ćemo živeti sve dok se Kvint Servilije ne vrati." „Vilu u Tuskulu?", upita Servilija s nevericom. „Ali draga moja Livija Druza, to je prava ruševina! Čini mi se da je pripadala prvom Liviju. Nema ni kupatila ni nužnika, niti pristojne kuhinje, a neće biti ni dovoljno velika." „Nije me briga", reče Livija Druza. Prinela je snahinu šaku svom obrazu. „Draga gospodarice ove kuće, živela bih i u kolibi, samo da mogu da budem gospodarica sopstvene kuće! Ne govorim ti to da bih te povredila, niti ti bilo šta zameram. Od dana kada smo se tvoj brat i ja ovde uselili, ti si oličenje ljubaznosti. Ali moraš da shvatiš moj položaj. Hoću sopstvenu kuću. Hoću sluge koji me neće oslovljavati s dommilla i koji neće ignorisati ono što im kažem zato što me znaju od malih nogu. Hoću malo zemlje da po njoj šetam, malo slobode od prenatrpanosti ovog groznog grada. O, molim te, Servilija Cepion, shvati!" Dve suze skotrljaše se niz obraze gospodarice kuće i usna joj zadrhta. „Shvatam", reče. „Ne tuguj, raduj se zbog mene!" Zagrliše se, iskreno. „Idem smesta da nađem Marka Livija i Kratipa", reče Servilija Cepion odlučno, odloži svoj rad i prekri razboj. „Zahtevam da se nađu zidari koji će tu prastaru vilu pretvorib u dostojno obitavalište za tebe." Ali Livija Druza nije htela da čeka. Tri dana kasnije, spakovala je svoje kćeri, svoje mnogobrojne knjige, nekoliko Cepionovih slugu i krenula na imanje u Tuskulu. Mada ga nije posećivala od detinjstva, zatekla ga je prilično nepromenjeno kućica okrečena u jarkožuto, sa zapuštenom baštom, bez ikakvog komfora, s veoma malo vazduha i svetla, bez perisbla. Međutim, njen brat nije gubio vreme; po imanju su već vrveli radnici lokalnog preduzimača koji ju je lično sačekao da je pozdravi i obećao da će u roku od dva meseca u kući moći da se živi. Tako se Livija Druza smestila u središtu kontrolisanog haosa prašine, buke čekića, maljeva i testera, neprekidne bujice naredbi izvikivanih na razvučenom latinskom Tuskuljana, koji su možda živeli na petnaest milja od Rima, ali su veoma retko u njega odlazili. Kćeri su joj reagovale kako je i očekivala; čebri i po godine stara Lila bila je očarana, dok je smirena i tajanstvena Servilija očigledno mrzela kuću, zidanje i svoju majku, i to možda čak ne tim redom. Međutim, Servilijino raspoloženje nije smetalo; Lilino radoznalo učestvovanje u svemu samo je povećavalo haos. Pošto je poverila kćer dadilji i Servilijinom tmurnom starom učitelju, Livija Druza je sledećeg jutra krenula da prošeta kroz mir i lepotu zimskih seoskih predela, jedva verujući da se oslobodila okova dugog zatočeništva. Mada je kalendar govorio da je proleće, zaista je bila zima. Gnej Domicije Ahenobarb Veliki ponbfik nije naterao Kolegijum pontifika, na čijem je čelu bio, da obavi svoju dužnost i uskladi kraću kalendarsku godinu s godišnjim dobima. Međutim, Rim i okolinu te godine nije pogodila jaka zima; snega je bilo malo, a Tibar se nije zaledio. Zato je temperatura bila dobrano iznad tačke smrzavanja, vetar tek povremeni šapat, a pod nogama joj je bujala trava. Srećnija nego ikada u životu, Livija Druza je lutala poljima, popela se preko niskog kamenog zida, pažljivo obišla već pooranu zemlju, prešla još jedan kameni zid i ušla na livadu s ovcama. Odevena u svoje kaputiće, blesava stvorenja su jurnula od nje kada je pokušala da ih

prizove; slegnuvši ramenima i osmehnuvši se, odšetala je dalje. Iza te livade naišla je na kamen međaš, obojen u belo, a kraj njega mali oltar, pred kojim je na zemljištu još bilo krvi od neke žrtve. U nižim granama obližnjeg drveta njihale su se vunene lutkice, vunene loptice, glavice belog luka, sve posivele od kiše i vetra. Iza oltara se nalazio zemljani lonac okrenut naopačke. Livija Druza ga je radoznalo podigla, a onda ga brže-bolje spustila; pod njim je pronašla poluraspadnuto telo velike žabe krastače. Previše navikla na gradski život da bi shvatila kako će zaći na tuđe zemljište ako pođe dalje i da će se naći na zemljištu nekoga ko brižljivo pazi da se poštuju bogovi zemlje i meda Livija Druza je produžila. Naišavši na prvi šafran, klekla je da pogleda njegov jarkožuti cvet, a zatim je ustala da osmotri gole grane drveća s takvim novim divljenjem kao da je drveće stvoreno samo za nju. Onda se pred njom ukazao voćnjak s jabukama i kruškama, nešto krušaka još nije bilo obrano, i pred ovim izazovom Livija Druza je radosno poklekla; kruška je bila tako slatka i sočna da su joj se šake skroz ulepile. Čula je da negde u daljini teče voda, pa je prošla kroz pažljivo gajeno drveće, sledeći zvuk, sve dok nije naišla na potočić. Voda je bila ledena, ali ona za to nije marila; uronila je ruke i tiho se nasmejala kada ih je osušila na suncu, koje se popelo dovoljno visoko da zagreje vazduh. Skinula je palla ogrtač; i dalje klečeći kraj potoka, raširila je to veliko platno i presavila ga da može da ga nosi, a zatim ustala. A onda ga je ugledala. Čitao je. Svitak mu je bio u levoj ruci, ponovo smotan, pošto je na njega sasvim zaboravio, zagledan u tu tudinku u svom voćnjaku. Kralj Odisej od Itake! Kada mu je susrela pogled, Liviji Druzi je zastao dah, jer, bile su to oči kralja Odiseja, krupne, sive i prelepe. „Zdravo", obratila mu se, osmehnuvši se bez stidljivosti i bilo kakve nelagode. Tolike godine posmatrala ga je s balkona, pa joj se sada zaista učinio kao lutalica koji se baš tog trenutka vratio kući, čovek koga poznaje bar onoliko dobro koliko je kraljica Penelopa poznavala svog kralja Odiseja. Zato je prebacila ogrtač preko ruke i pošla ka njemu, i dalje se osmehujući, i dalje govoreći. „Ukrala sam krušku", rekla je. „Bila je tako ukusna! Nisam znala da kruške ostaju na drveću toliko dugo. Kad god odem iz Rima, idem na more, na letovanje, a tamo to nije isto." On nije rekao ništa, samo je pratio njen dolazak tim sivim i svetlim očima. Još te volim, govorila je ona sebi. Još te volim! Nije me briga što si potomak roba i seljaka. Volim te. Kao Penelopa, zaboravila sam na ljubav. Ali ti si tu, nakon tolikih godina, i ja te još volim. Zastavši, našla mu se preblizu da bi to bio slučajni susret dvoje stranaca; on je osećao kako toplota zrači iz njenog tela, a krupne tamne oči koje su gledale u njegove bile su ispunjene prepoznavanjem. Ljubavlju. Dobrodošlicom. Zato mu se učinilo da je savršeno prirodno da ustane, tek koji pedalj od nje, da je zagrli. Ona je podigla glavu, obgrlila ga oko vrata i oboje su se smešili kada su se poljubili. Stari prijatelji, stari ljubavnici, muž i žena koji se nisu videli dvadeset godina, razdvojeni tuđim spletkama, božanskim i ljudskim. Trijumfalni u ponovnom spajanju. Učinilo joj se da oduvek poznaje siguran i snažan dodir njegovih šaka, i nije morala da mu kaže kuda da ide, šta je prikladno; on je bio kralj njenog srca, oduvek. Ozbiljno, poput deteta kome je povereno na čuvanje neko dragoceno blago, otkrila je i ponudila mu svoje grudi, obišla ga skidajući se dok je on prostirao ogrtač na zemlju, a onda legla pored njega. Drhteći od zadovoljstva, poljubila ga je u obraz i gricnula za resicu uha, uzela mu lice u šake i ponovo pronašla njegove usne, blaženo mu milovala telo, šaputala mu hiljadu i jednu nežnu reč. Voćka, slatka i lepljiva tanke gole grančice što su premrežile plavetno nebo oštar bol kose prečvrsto skupljene neka ptičica mirnih krila zalepljenih za pramenove vazdušastog oblaka

ogromna grudva dugo čuvanog oduševljenja koja se s mukom rađa, a onda se oslobađa, i leti visoko o, u kakvoj samo ekstazi. Ležali su zajedno satima, grejući se, luckasto se osmehujući jedno drugom, zaprepašteni što su se pronašli, sasvim nevini, obmotani radošću svakovrsnih otkrovenja. I razgovarali su. On je bio oženjen, saznala je nekom Kuspijom, kćeri publicanusa, a sestra mu je bila udata za Lucija Domicija Ahenobarba, mlađeg brata Velikog pontifika; miraz za sestru bio je ogroman i uspeo je da ga plati samo tako što se oženio tom Kuspijom, čiji je otac bio prebogat. Još nisu imali dece jer na svojoj supružnici nije video ništa što bi voleo ili čemu bi se divio ona se, rekao je, već žali ocu da je zanemaruje. Kada mu je Livija Druza rekla ko je ona, Marko Porcije Katon Salonijan se naglo ukočio. „Besan si?", upitala je, pridigavši se da ga uznemireno pogleda. Osmehnuo se, odmahnuo glaVom. „Kako mogu da budem besan kada su mi bogovi odgovorili? Poslali su te ovamo, na zemlju mojih predaka, za mene. Onog trena kada sam te video kraj potoka, znao sam. A ako si povezana s toliko moćnih porodica, to je sigurno još jedan znak da su mi bogovi istinski naklonjeni." „Zar zaista nisi slutio ko sam?" „Baš nimalo", odgovorio je, ne sasvim srećno. „Nikada te ranije u životu nisam video." „Nijednom? Zar nikada nisi izašao na balkon Gneja Domicija i video me na balkonu mog brata, gore?" „Nikada", reče on. Ona uzdahnu. „Ја sam tebe viđala mnogo puta, godinama." „Veoma mi je drago što ti se dopalo ono što si videla." Ušuškala mu se na grudima. „Zaljubila sam se u tebe kada mi je bilo šesnaest", reče. „Kako su bogovi samo izopačeni!", reče on. „Da sam podigao pogled i ugledao te, smirio bih se tek kad bih se oženio tobom. Imali bismo mnogo dece i ne bismo sada bili u ovom groznom položaju." A onda su se nagonski zagrlili čvršće, s mešavinom zadovoljstva i bola. „О, biće strašno ako saznaju!", zavapi ona. „Da." „То nije pošteno." „Nije." „Onda nikada ne smeju da saznaju, Marko Porcije." On se zgrči. „Moramo da budemo zajedno časno, Livija Druza, ne s osečajem krivice." „Ima u ovome časti", odgovori ona ozbiljno. „Samo naše trenutne okolnosti čine da to izgleda drugačije. Mene nije sramota." Seo je, obgrlio kolena. „Ni mene", reče i ponovo je zagrli, sve dok se ona nije pobunila, pošto je želela da ga gleda, tako lepo sazdanog, dugorukog i dugonogog, blede, glatke kože, na kojoj je ono malo malja bilo jednako plamene boje kao što mu je bila i kosa. Telo mu je bilo čvrsto i mišićavo, lice suvo. Pravi kralj Odisej. Ili bar njen kralj Odisej. Ostavila ga je u kasno popodne, nakon što su se dogovorili da če se sutradan nači na istom mestu u isto vreme, a opraštali su se toliko dugo da su, kada je stigla u Druzovu kuču, zidari bili završili s poslom za taj dan. Njen kučeupravitelj, Mops, spremao se da pošalje sve sluge da je traže. Toliko je srečna i ushićena bila da sve ove pojedinosti nije ni primećivala; stojeći pod zracima zalazećeg sunca, glupo je treptala na Mopsa i nije umela da smisli nikakav izgovor. Izgledala je jezivo. U raščupanoj kosi koja joj je visila niz leđa bilo je mnoštvo grančica i vlati trave, velike mrlje od blata bile su joj posvuda po odeći, starinske zatvorene cipele u kojima je pošla sada je nosila u ruci, lice i ruke su joj bili prljavi, stopala prekrivena blatom.

„Domina, domina, šta se desilo?", zavapio je kučeupravitelj. „Da nisi pala?" Razboritost joj se vratila. ,,U stvari i jesam, Mopse", odgovorila je vedro. „Zapravo, pala sam da nisam mogla dublje da padnem, i preživela sam." Brižne sluge su je okružile i odvele u kuću. Doneli su staru bronzanu kadu u primaću sobu i napunili je toplom vodom. Lila, koja je plakala zato što mame nema, sada je otkasala za dadiljom na zakasnelu večeru, ali je Servilija krišom pratila majku stojeći u senkama dok je jedna devojka otkopčavala haljinu Livije Druže, hukćući pošto joj je videla telo, još prljavije od odeće. Kada se devojka okrenula da proveri je li voda dovoljno topla, Livija Druza, naga i bez srama, pružila je ruke iznad glave tako lagano i zanosno da je neprimećena devojčica kraj vrata shvatila značenje tog pokreta na nekom potpuno nesvesnom, atavističkom nivou, koji če samo vreme moči da pretvori u jasnu misao. Livija Druza je spustila ruke i šakama obuhvatila pune ali ljupke grudi; palčevi su joj se na tren poigrali bradavicama, dok su joj se usta osmehivala i osmehivala. Onda je zakoračila u kadu, okrenuvši se tako da joj sluškinja vodom polije leđa, pa nije videla kako je Servilija kliznula napolje. Za večerom Serviliji je bilo dozvoljeno da obeduje s majkom Livija Druza je srečno ćaskala o kruški koju je pojela, prvom šafranu, lutkama u drvetu iznad oltara-međaša, potočiću, čak i o pojedinostima izmišljenog pada niz strmu i blatnjavu obalu. Servilija je sedela i uredno jela, praznog izraza lica. Stranac koji bi ih video pomislio bi da je majčino lice detinje radosno, a kćerkino majčinski zabrinuto. „Čudi li te moja sreća, Servilija?", upita majka. „Veoma je neobična, da", odgovori dete smireno. Livija Druza se nagnu napred preko stočića za kojim su obe sedele i skloni pramen kose s kćerkinog lica, prvi put istinski zainteresovana za tu svoju minijaturnu kopiju. Navrle su uspomene na prošlost, na njeno vlastito nesrećno detinjstvo. „Kada sam bila tvojih godina", reče Livija Druza, „moja majka me nikada nije primećivala. Rim je bio kriv za to. Tek nedavno sam uočila da Rim istovetno utiče i na mene. Zato smo se preselili na selo. Zato ćemo živeti sami sve dok se tata ne vrati. Srećna sam zato što sam slobodna, Servilija! Mogu da zaboravim Rim." „Meni se Rim dopada", odgovori Servilija, isplazivši jezik ka tanjirima s raznom hranom. „Ujka Marko ima boljeg kuvara." „Naći ćemo kuvara koji će ti biti po volji, ako ti je to najveća primedba. Da li je to tvoja najveća primedba?" „Ne. To su zidari." „Ра, oni će otići za mesec ili dva, a onda će sve biti mnogo mirnije. Sutra" onda se prisetila, odmahnula glavom, osmehnula se „ne, prekosutra ići ćemo zajedno u šetnju." „Zašto ne sutra?" upita Servilija. „Zato što moram da imam još jedan dan samo za sebe." Servilija kliznu sa stolice. „Umorna sam, mama. Mogu li sada u krevet, molim te?" I tako je započela najsrećnija godina u životu Livije Druže, vreme kada ništa zaista nije bilo bitno sem ljubavi, a ljubav se zvala Marko Porcije Katon Salonijan, i tek je malo te ljubavi preteklo za Serviliju i Lilu. Veoma brzo su usaglasili raspored, pošto Katon, naravno, nije provodio mnogo vremena na svom tuskulskom imanju ili bar nije ranije, pre nego što je upoznao Liviju Druzu. Bilo je neophodno da nađu sigurnije mesto za sastanke, gde ih neće videti neki nadničar ili pastir, i gde će Livija Druza moći da bude čista, uredna, pristojna. Katon je to rešio tako što je izbacio porodicu koja je živela u majušnoj, zabačenoj kolibi na njegovom imanju i objavio svima da će je koristiti da bi se osamio, pošto namerava da napiše knjigu. Knjiga je postala njegov izgovor za

sve, posebno za dugačka odsustvovanja iz Rima i od žene; sledeći primer svog dede, podrobno će opisati rimski seoski život i nabrojati sve postojeće seoske čini, obrede, molitve, praznoverice i verske običaje, a onda će preći na opisivanje savremenih poljoprivrednih tehnika i delatnosti. Nikome u Rimu to nije bilo čudno, kada se uzmu u obzir Katonova porodica i poreklo. Kad god je mogao da bude u Tuskulu, sastajali su se u isti čas, svakoga jutra, pošto je Livija Druza objavila da je to vreme samo za nju, dok su deca bila na predavanjima, a rastajali su se što je uvek bilo teško u podne. Čak i kada je Marko Livije Druz došao da vidi kako mu je sestra i kako napreduju radovi na obnovi kuće, Livija Druza je nastavila sa svojim „šetnjama". Naravno, bila je srećna na tako jednostavan i iskren način da je Druz mogao samo da je pohvali što se dosetila da se preseli; da je ispoljila znake nemira ili griže savesti, počeo bi da sumnja. Ali toga nije bilo jer je ona svoju vezu s Katonom doživljavala kao nešto pravedno, ispravno, dobro nešto zasluženo. Prirodno, bilo je i neprijatnih trenutaka, pogotovo u početku. Za Liviju Druzu glavna smetnja bilo je sumnjivo poreklo njenog voljenog. To je više nije brinulo kao onda kada joj je Servilija Cepion objasnila ko je on, ali ju je i dalje pomalo mučilo. Srećom, bila je dovoljno pametna da ga o tome otvoreno ne ispituje. Umesto toga, tražila je neki način da započne oyu temu, način zbog kojeg neće misliti kako ga ona gleda s visine mada ga je, naravno, upravo tako gledala. O, ne snishodljivo i zlobno! Već samo sa žaljenjem zasnovanim na sigurnosti sopstvenog besprekornog porekla; sa žaljenjem što i on ne može da deli tu krajnje rimsku sigurnost. Deda mu je bio čuveni Marko Porcije Katon Cenzorije Katon Cenzor. Bogatog latinskog porekla, Porciji Priski bili su dovoljno istaknuti i, kada se Katon Cenzor rodio, već su nekoliko pokolenja držali Javnog konja rimskih vitezova; međutim, iako su imali puna građanska prava i viteški status, živeli su u Tuskulu a ne u Rimu, bez ikakvih političkih ambicija. Njen ljubljeni, brzo je otkrila, svoje poreklo uopšte nije smatrao sumnjivim, jer, kao što joj je rekao: „Čitav mit potiče iz karaktera mog dede on je glumio da je seljak pošto mu se neki uzvišeni patricij podsmehnuo još dok je bio mladi vojni starešina, na početku Hanibalovog rata. Uloga seljaka mu se toliko svidela da je nikada nije napustio a mi smatramo da je sasvim dobro postupio, ako ni zbog čega drugog, a onda zato što Novi ljudi dolaze i prolaze i padaju u zaborav, ali ko će ikada zaboraviti Katona Cenzora?" „Isto može da se kaže i za Gaja Marija", stidljivo se usprotivi Livija Druza. Njen ljubljeni se trgnuo kao da ga je ugrizla. „ 7h/čovek? E, on je istinski Novi čovek pravi pravcati seljak! Moj deda je imao pretkd Bio je Novi čovek samo po tome što je prvi iz svoje porodice sedeo u Senatu." „Kako možeš znati daje tvoj deda samo glumio seljaka?" „Iz njegovih privatnih pisama. Još ih imamo." „Zar njegove hartije ne čuva drugi ogranak tvoje porodice? Oni su ipak starija grana." „Licinijani? Nemoj da mi ih pominješ!" reče Katon s gađenjem. „ Naš ogranak, Salonijani, sijače blistavije kada budući istoričari budu pisali o Rimu našeg vremena. Mi smo pravi naslednici Katona Cenzora! Mise ne prenemažemo, mi poštujemo čoveka kakav je bio Katon Cenzor velikog čoveka, Livija Druza!" „Koji se ipak pretvarao daje seljak." „Jeste! Grub, otvoren, glasan, pun starih navika, pravi Rimljanin", reče Katon, blistavih očiju. „Znaš li da je pio isto vino kao i njegovi robovi? Nikada nije krečio svoje seoske zgrade i vile, nije dozvoljavao da mu zidove kuće u Rimu krase tapiserije ili purpurno platno, nikada nije platio više od šest sestercija za roba. Mi Salonijani smo nastavili njegovu tradiciju, živimo na isti

način." ,,Oh, ma da li je moguće!", reče Livija Druza. Ali on nije primetio taj dokaz pometenosti, bio je suviše zaokupljen objašnjavanjem svojoj maloj livijskoj ljubavi kako je divan čovek bio Katon Cenzor. „Kako je mogao zaista da bude seljak kada je postao najbolji prijatelj Valerija Flaka, a nakon što se preselio u Rim najbolji advokat i orator svog, ili bilo kog drugog vremena? Do dan-danas, čak i precenjeni stručnjaci poput Krasa Oratora i starog Mucija Scevole Augura priznaju da u retorici nije imao premca, da niko nikada nije bolje koristio aforizme i hiperbole! A pogledaj samo njegove pisane reči! Vrhunske! Moj deda je bio veličanstveno obrazovan, i njegov govorni i pisani latinski bili su tako promišljeni da nikada nije morao da koristi beleške niti teze." „Vidim da moram da ga pročitam", reče Livija Druza, malčice suvo; njen tutor je smatrao da Katon Cenzor nije vredan pažnje. „Obavezno!" reče Katon žustro, obgrlivši je, privukavši njeno telo među svoje noge. „Počni s Carmen de Moribus, to će ti dati ideju koliko je on bio moralan čovek, kakav istinski Rimljanin. Naravno, on je bio prvi Porcije s kognomenom Katon do tada je kognomen Porcija bio Prisk i zar ti to ne govori koliko je naša porodica drevna, kada je zovu Drevna? Deda mog dede je platio cenu pet javnih konja koji su ubijeni pod njim dok se borio za Rim!" „Salonijani me brinu, ne Priski ili Katoni. Salonije je bio keltiberski rob, zar ne? A stariji ogranak može da se hvali poreklom od plemenite Licinije i od treće kćeri velikog Emilija Paula i Scipionove najstarije kćeri Kornelije." Sada se mrštio; ova rečenica je i te kako zaudarala na livijsku oholost. Ali gledala je u njega širom otvorenih očiju, s toliko obožavanja, a i on je bio zaljubljen u nju; nije njena greška, sirotice, što joj niko nije objasnio ko su zapravo Porciji Katoni. Na njemu je bilo da je preobrati. „Sigurno znaš priču o Katonu Cenzoru i Saloniji", rekao je, položivši joj bradu na rame. „Ne, ne znam, meum mel. Ispričaj mi, molim te." „Ра, moj deda se prvi put oženio kada mu je bilo četrdeset i dve. Do tada je već bio konzul, izvojevao je veliku pobedu u Daljoj Španiji i proslavio trijumf on nije bio gramziv! On nikada nije uzimao deo plena, niti je prodavao zarobljenike i novac stavljao u svoju kesu! Sve je davao vojnicima, i njihovi potomci ga i dalje zbog toga obožavaju", rekao je Katon, toliko oduševljen svojim dedom da je zaboravio o čemu priča. Podsetila ga je. „Znači, u četrdeset i drugoj se oženio plemenitom Licinijom." „Tako je. Ona mu je podarila jedno dete, sina Marka Licinijana, mada se čini da joj je bio veoma privržen. Ne znam zašto nije bilo još dece. U svakom slučaju, Licinija je umrla kada je mom dedi bilo sedamdeset i sedam. Nakon njene smrti primio je u krevet jednu svoju domaću robinju, i tu je i zadržao. Njegov sin Licinijan i njegova žena, visokorođena gospa koju si već spomenula, takođe su, naravno, živeli u kući. I bili su zgroženi njegovim postupkom. Izgleda da on to uopšte nije krio, i dopuštao je robinji da se šepuri naokolo, kao da kuća njoj pripada. Uskoro je čitav Rim saznao šta se dešava, zato što su Marko Licinijan i Emilija Tercija to svima rekli. Svima, osim Katonu Cenzoru. Ali on je saznao šta su govorili o njemu po gradu, i umesto da ih pita zašto njemu nisu rekli koliko su zgroženi, moj deda je rano jednog jutra tiho otpustio robinju i otišao u Forum, ne rekavši nikome da je devojka otišla." „Baš čudno!" primeti Livija Druza. Katon je odlučio da ne komentariše njen komentar, već je nastavio. „Sad, Katon Cenzor je imao klijenta-oslobođenika po imenu Salonije, Keltibera iz Salona koji je nekada bio njegov pisar. 'Zdravo, Salonije!', rekao je moj deda stigavši u Forum. 'Jesi li našao muža za onu svoju kćer lepojku?'

'Pa, nisam, domine, odgovorio je Salonije, 'ali jamčim ti da ću naći dobrog čoveka za nju i izvesti ga pred tebe, da zatražim tvoju procenu i saglasnost' 'Nema potrebe dalje da tragaš', rekao je moj deda, 'Imam dobrog muža za nju ljudinu! Prilično je bogat, besprekornog ugleda, iz odlične porodice sve što poželeti možeš! Osim pa, bojim se da je malo mator. Ali zdrav! Ipak, i najdobronamemiji bi morali da se slože kako je vrlo star.' 'Domine, ako je on tvoj izbor, sigurno će i meni biti po volji', odgovorio je Salonije. 'Moja kći je rođena dok sam bio tvoj rob, a i majka joj je bila tvoja robinja. Kada si stavio kapu slobode na moju glavu, bio si dovoljno milostiv da oslobodiš čitavu moju porodicu. Ali moja kći je i dalje tvoj dužnik kao što sam to i ja, i moja žena, i moj sin. Ne boj se, Salonija je dobra devojka. Udaće se za onoga koji se tebi čini prikladnim, ma koliko bio star.' 'O, odlično, Salonije!', uzviknuo je moj deda, pljesnuvši ga po leđima. 'On je ja!"' Livija Druza se promeškoljila. „То je nepravilno", reče. „Zar nije latinski Katona Cenzora bio savršen?" „Меа vita, mea vita, zar nemaš nimalo smisla za humor?" upita Katon, zureći. „Šalio se! Hteo je da u razgovor unese malo vedrine, to je sve! Salonije je, naravno, bio preneražen. Nije mogao da veruje da mu se nudi bračni savez s plemićkom kućom koja je mogla da se pohvali jednim cenzorom i jednim trijumfom!" „Ne čudi me što je bio preneražen", reče Livija Druza. Katon užurbano nastavi. „Moj deda je uverio Salonija da je potpuno ozbiljan, devojka Salonija je dovedena, i ona i moj deda smesta su venčani, pošto su znamenja tog dana bila dobra. Ali kada je Marko Licinijan saznao za to, koji sat ili dva kasnije vesti su se poput požara proširile Rimom! sakupio je družinu prijatelja i zajedno su otišli do Katona Cenzora. 'Da li nam dodatno sramotiš kuću dovodeći mi takvu maćehu zato što nismo odobravali onu tvoju robinju?', upitao je Licinijan, veoma besno. 'Kako mogu da te sramotim, sine moj, kada se spremam da dokažem koliko sam krepak tako što ću dobiti još sinova, bez obzira na poznu starost?', upitao je moj deda gospodstveno. 'Želiš li da se oženim plemkinjom, kada mi je osamdeseta godina bliža od sedamdesete? Takav savez ne bi bio prikladan. Ženidbom s kćerkom svog oslobođenika, ulazim u brak primeren mojim godinama i potrebama.'" „Kakva neobična odluka!" reče Livija Druza. „Uradio je to da bi napakostio Licinijanu i Emiliji Terciji, naravno." „Mi Salonijani tako mislimo", odgovori Katon. „А jesu li nastavili da žive u istoj kući?" „Naravno. Marko Licinijan je, međutim, nedugo zatim umro većina smatra zbog slomljenog srca. I tako je Emilija Tercija ostala sama u kući sa svekrom i njegovom novom ženom, Salonijom, što je sudbina koju je, po mom mišljenju, i te kako zaslužila. Vidiš, pošto joj je otac bio mrtav, nije mogla da se vrati svojoj kući." „Salonija je, pretpostavljam, rodila tvog oca", reče Livija Druza. „Baš tako", odgovori Katon Salonijan. „Ali zar ti to ne smeta, što si unuk žene rođene kao robinja?", upita Livija Druza. Katon zatrepta. „Što bi mi smetalo?", upita on. „Svi moramo od nečega da počnemo! A čini se da su se cenzori slagali s mojim dedom Katonom Cenzorom, koji je tvrdio da je njegova krv dovoljno plemenita da oplemeni krv bilo kog roba. Nikada nisu pokušali da Salonijanima zabrane pristup u Senat. Salonije je poticao od dobrog galskog roda. Da je bio Grk, e to to moj deda nikada ne bi uradio! Mrzeo je Grke." „Jesi li okrečio zgrade na imanju?" upita Livija Druza, pripijajući se bedrima uz Katona.

„Naravno da nisam", odgovorio je on, dišući sve teže. „А sada znam zašto moramo da pijemo tako grozno vino." „Tace, Livija Druza!" reče Katon i okrenu je na leđa. Postojanje u okrilju ljubavi tako velike da zaljubljeni misle kako je savršena, obično vodi do nesmotrenosti, neopreznih primedbi, na kraju do razotkrivanja; ali Livija Druza i Katon Salonijan su svoju vezu izuzetno vešto i uspešno krili. Da su bili u Rimu, sve bi naravno bilo mnogo drugačije; srećom, pospani Tuskul nije ni slutio kakav mu se sočni skandal odvija tik ispred nosa. Nakon dve nedelje, Livija Druza je znala da je trudna i da dete nije Cepionovo. Imala je krvarenje baš onog dana kada je Cepion otišao iz Rima. Dve nedelje kasnije ležala je u zagrljaju Marka Porcija Katona Salonijana; a kada joj je došlo vreme, krvi nije bilo. Dve prethodne trudnoće naučile su je da prepozna znakove drugog stanja, i svi su bih tu. Rodiće dete svog ljubavnika, Katona, a ne svog muža, Cepiona. Pilozofski, Livija Druza je odlučila da ne krije svoje stanje, nadajući se da će je zaštititi kratko vreme između Cepionovog odlaska i susreta s Katonom. Šta bi bilo da nije tako brzo zanela? O tome bolje ni da ne misli! Druz je izjavio da je oduševljen, baš kao i Servilija Cepion; Lila je mislila da će mali bata biti nešto mnogo zabavno, dok je Servilija samo izgledala još drvenije nego inače. Naravno da je morala reći i Katonu samo, koliko, šta tačno? Hladna glava, osobina svih Livija Druza, pritekla joj je u pomoć; Livija Druza je sela dao svemu dobro razmisli. Užasno bi bilo uskratiti pravo Katonu na dete ako je muško. A ipak... a ipak... Beba će se sigurno roditi pre Cepionovog povratka, i čitav svet će smatrati da pripada Cepionu. A ako Katonovo dete bude muško, ono će zar se ne zove on Kvint Servilije Cepion biti naslednik Zlata Toloze. Svih petnaest hiljada talenata. Postade najbogatiji čovek u Rimu i imaće slavno ime. Mnogo slavnije od Katona Salonijana. „Rodiću dete, Marko Porcije", rekla je Katonu kada su se sledeći put sreli u dvosobnoj kolibi koju je počela da doživljava kao svoj istinski dom. Više uzbunjen nego radostan, zapiljio se u nju. „Moje je, ili tvog muža?", upitao je. „Ne znam", reče Livija Druza. „Iskreno, ne znam. Sumnjam da ću znati kada se bude rodio." „On?" „Nosim dečaka." Katon se nasloni na zaglavlje kreveta, sklopi oči, stegnu svoje lepe usne. „Moje", reče. „Ne znam", ponovi ona. „Znači, pustićeš sve da veruju kako je to dete tvog muža." „Ne znam šta bih drugo mogla da uradim." Oči mu se otvoriše i on okrenu glavu da je pogleda, tužnog lica. „Znam. Ne mogu sebi priuštiti da se oženim tobom, čak ni kada bi ti mogla da se razvedeš. A nećeš, osim ako ti se muž ne vrati ranije nego što si očekivala. U šta sumnjam. Sve ovo ima nekog smisla. Bogovi pucaju od smeha." „Neka ih! Na kraju, mi muškarci i žene pobeđujemo, a ne bogovi", reče Livija Druza i privi se uz njega da ga poljubi. „Volim te, Marko Porcije. Nadam se daje tvoj." „Nadam se da nije", reče Katon. Livija Druza nije promenila navike zbog toga što je ostala u drugom stanju; nastavila je da ide u svoje jutarnje šetnje, a Katon Salo-nijan je nastavio da provodi više vremena na starom imanju svog dede u Tuskulu nego ikada ranije. Strastveno su vodili ljubav ne pazeći na fetus u njenom stomaku, pošto je Livija Druza tvrdila, svaki put kada bi Katon oklevao, kako toliko

ljubavi nikako ne može da naškodi detetu. „Rim ti je još draži od Tuskula?" upitala je kćerkicu Serviliju jednog idiličnog kasnog oktobarskog popodneva. „О, da", odgovori Servilija, koja se pokazala kao tvrd orah nikada nije bila otvorena, nikada spremna da započne razgovor, a na majčina pitanja je odgovarala tako kratko da je večera uglavnom prolazila uz monologe Livije Druže. „Zašto, Servilija?" Servilija je odmerila majčin prilično veliki stomak. „Kao prvo, tamo ima dobrih lekara i babica", rekla je. „О, ne brini o malom!" viknu Livija Druza i nasmeja se. „On je veoma zadovoljan. Kada dođe vreme, neće s njim biti nevolja. Imam bar još mesec." „Zašto stalno govoriš on', mama?" „Zato što znam daje dečak." „Niko to ne može da zna, dok beba ne dođe na svet." „Kakav si ti mali cinik", reče Livija Druza začuđeno. „Znala sam da si ti devojčica, i da je Lila devojčica. Zašto i ovog puta ne bih bila u pravu? Drugačije ga nosim i drugačije mi govori." „Govori ti?" „Da. I vas dve ste sa mnom govorile dok ste bile u meni." Kćerka je prezrivo pogleda. „Stvarno, mama, mnogo si čudna! A postaješ sve čudnija. Kako beba može da govori s tobom u stomaku, kada bebe progovaraju tek godinu dana posle rođenja?" „Ista si kao otac", reče Livija Druza i strašno se iskrevelji. „Znači ti ne voliš tatu? Tako sam i mislila", reče Servilija, glasom više odsutnim nego optužujućim. Bilo joj je sedam; dovoljno je stara, mislila je njena majka, za neke neprijatne činjenice. O, neću da je učim da ne voli oca, ali... Zar ne bi bilo divno kada bi joj najstarije dete bilo pravi prijatelj? „Ne", reče Livija Druza odmereno, „ne volim tatu. Hoćeš li da znaš zašto?" Servilija stegnu ramenima. „Pretpostavljam da ćeš mi svejedno reći." „Ра, da li ga ti voliš?" „Da, da! On je najbolji čovek na svetu!" „Oh... onda moram da ti kažem zašto ga ja ne volim. Ako to ne uradim, mrzećeš me zato što se tako osećam. Imam opravdanje." „Sigurna sam da tako misliš." „Dušo, nikada nisam htela da se udam za tvog tatu. Tvoj ujak Marko me je naterao da se za njega udam. A to je loš početak." „Sigurno si imala izbora", reče Servilija. „Baš nikakvog. Mi ga retko imamo." „Mislim da je trebalo da prihvatiš činjenicu da ujak Marko sve zna bolje od tebe. Ne nalazim ništa pogrešno u tome što ti je našao muža", reče sedmogodišnji sudija. „О, dušo!" Livija Druza se očajno zagleda u kćerku. „Servilija, mi ne možemo uvek da odlučimo ko će nam se dopasti a ko neće. Meni se tvoj tata ne dopada. Nikada mi se nije ni dopadao, još otkako sam bila tvojih godina. Ali naši očevi su se dogovorili da ćemo se mi venčati, i ujak Marko u tome nije video ništa loše. Nisam mogla da ga nateram da shvati kako nedostatak ljubavi ne mora da ugrozi brak, dok snažno nedopadanje mora da ga osudi na propast." „Mislim da si glupa", reče Servilija prezrivo.

Tvrdoglava mala mazga! Livija Druza ipak nastavi. „Brak je veoma intimna stvar, dete. Kada ti se vlastiti muž ne dopada, nosiš užasno težak teret. U braku ima mnogo dodirivanja. A kada ti se neko ne dopada, ne želiš da te dodiruje. Možeš li bar to da shvatiš?" „Ја ne volim da me bilo ko dira", reče Servilija. Njena majka se osmehnu. „Nadam se da će se to promeniti! U svakom slučaju, ja sam bila naterana da se udam za čoveka čije dodire ne volim. Čoveka koji mi je odbojan. A ipak, jedna vrsta osećanja je nastala. Volim tebe, i volim Lilu. Kako onda da ne volim tatu bar jednim svojim delom, kada je pomogao da ti i Lila dođete na svet?" Izraz gađenja proširi se Servilijinim licem. „О, stvarno, mama, mnogo si glupa! Prvo kažeš da ti se tata ne dopada, a onda kažeš da ga voliš. To je besmisleno!" „Ne, to je ljudski, Servilija. Ljubav i dopadanje su potpuno različita osećanja." „Ра, ja nameravam da prema mužu koga mi moj tata odabere osećam i ljubav i dopadanje", objavi Servilija nadmoćnim glasom. „Nadam se da će vreme dokazati da si u pravu", reče Livija Druza i pokuša da promeni temu tog neprijatnog razgovora. „Trenutno sam veoma srećna. Znaš li zašto?" Servilija je nagnula svoju crnu glavu dokje razmišljala, a onda je njome zavrtela. „Znam zašto, ali ne znam zašto si zbog toga srećna. Srećna si zato što živiš u ovom groznom mestu i zato što ćeš dobiti bebu." Crne oči zaiskriše. „А... mislim i da imaš prijatelja." Izraz užasnog straha preplavi lice Livije Druže, izraz tako živ i prestravljen da joj je kćerka zadrhtala od neočekivanog uzbuđenja, od iznenađenja; strelica nije bila odapeta s nekom namerom, bio je to čist nagon rođen iz činjenice da je njoj prijatelj i te kako nedostajao. „Naravno da imam prijatelja!" viknu njena majka, prikrivši strah na licu. Osmehnula se. „Govori sa mnom iznutra." „On neće biti moj prijatelj", reče Servilija. „О, Servilija, ne govori tako! On će ti biti najbolji prijatelj u životu brat to jeste, veruj mi!" „Ujak Marko ti je brat, ali te je naterao da se udaš za mog tatu iako ti se on nije dopadao." „Zbog toga mi nije ništa manje prijatelj. Braća i sestre odrastaju zajedno. Znaju jedni druge bolje nego iko, i uvek nauče da se vole", reče Livija Druza nežno. „Ne možeš naučiti da voliš nekoga ko ti se ne dopada." „Tu grešiš. Možeš ako pokušaš." Servilija ispusti prost zvuk. ,,U tom slučaju, zašto nisi naučila da voliš tatu?" „On mi nije brat!", viknu Livija Druza, pitajući se šta dalje da radi. Zašto to dete neće da sarađuje? Zašto je toliko uporna i tvrdoglava? Zato odgovori majka samoj sebi što je očeva kćer. O, kako je samo nalik na njega! Samo, mnogo pametnija. Mnogo lukavija. Onda reče: „Porcella, ja samo hoću da ti budeš srećna. I obećavam ti da nikada neću dozvoliti da te tata da za nekoga ko ti se ne dopada." „Možda nećeš biti tu kada se budem udavala", reče dete. „Zašto ne bih bila?" „Ра, tvoja majka nije kada si se ti udavala, zar ne?" „Moja majka je nešto sasvim drugo", reče Livija Druza žalostivo. „Znaš, ona nije mrtva." „ To znam. Živi sa stricem Mamerkom, ali s njom ne razgovaramo. Ona je bludna žena", reče Servilija. „Od koga si to čula?" „Od tate." „Ti čak ni ne znaš šta znači bludna žena!"

„Е, baš znam. Žena koja je zaboravila da je patricijka." Livija Druza potisnu osmeh. „То je zanimljiva definicija, Servilija. Šta misliš, hoćeš li ti ikada zaboraviti da si patricijka?" „Nikada!" reče dete prezrivo. „Odrašću da postanem sve što moj tata želi da budem." „Nisam znala da toliko razgovaraš s tatom!" „Stalno razgovaramo", šlaga Servilija, i to tako dobro da njena majka laž nije ni primetila. Pošto joj nijedno od roditelja nije poklanjalo dovoljno pažnje, Servilija se rano u životu svrstala na očevu stranu, jer joj se činilo da je on moćniji, potrebniji od Livije Druže. Zato je u svojim detinjim sanjarijama žudela da bude bliska s ocem, iako joj je zdrav razum govorio da se to nikada neće desiti; njen otac je kćerke smatrao nužnim zlom, a želeo je sina. Kako je to znala? Zato što se poput utvare šunjala po kući ujaka Marka, slušajući sve iz skrivenih uglova, čuvši mnogo toga što nije trebalo da čuje. A uvek je, činilo se Serviliji, njen otac govorio kao pravi Rimljanin, ne njen ujak Marko i sasvim sigurno ne onaj italski nikogović Silon. Pošto joj je otac očajnički nedostajao, dete se sada bojalo neizbežnog da će, kada majka rodi sina, nestati i poslednja nada da ona postane očeva miljenica. „Ра, Servilija", reče Livija Druza oštro, „veoma mi je drago što voliš svog tatu. Ali moraćeš da pokažeš malo zrelosti kada se vrati kući i kad budete ponovo razgovarali. Ovo što sam ti rekla o tome kako mi se on ne sviđa, bilo je u poverenju. To je naša tajna." „Zašto? Zar on to već ne zna?" Livija Druza se namršti, zbunjena. „Ako već toliko razgovaraš s ocem, Servilija, sigurno znaš da on nema ni najblažu predstavu o tome da ga ne volim. Tvoj tata nije neko ko primečuje osečanja drugih. Da jeste, možda bih ga i volela." „Ма, mi nikada ne tračimo vreme na priče o tebi", reče Servilija prezrivo. „Pričamo o važnim stvarima." „Za sedmogodišnju devojčicu, umeš dobro da vređaš ljude." „Nikada ne bih povredila tatu", odgovori sedmogodišnja devojčica. „Blago tebi! Ipak, zapamti sledeče. Ono što sam ti rekla ili pokušala da ti kažem naša je tajna. Počastvovala sam te svojim poverenjem i očekujem da se prema tom poverenju odnosiš kao što dolikuje rimskoj patricijki s poštovanjem." Kada su Lucije Valerije Flak i Marko Antonije Orator u aprilu izabrani za cenzore, Kvint Popadej Silon je stigao u Druzovu kuču veoma uzbuđen. „О, kako je divno što možemo da razgovaramo a da nam Kvint Servilije ne smeta!", viknu Silon uz osmeh; on nikada nije prikrivao da mu je Cepion nesimpatičan, baš kao što ni Cepion nije krio antipatije prema njemu. Shvatajuči i potajno se slažući sa Silonom, iako ga je porodična odanost sprečavala da to i javno prizna Druz se nije osvrnuo na ovu primedbu. „Šta te je tako uzbudilo?" upita on. „Naši cenzori! Nameravaju da sprovedu najpodrobniji popis do sada, a promeniće i način na koji se on obavlja." Silon oduševljeno podiže ruke iznad glave. „О, Marko Livije, nemaš pojma koliki sam pesimista bio u vezi s položajem Italika! Počeo sam da mislim kako nema drugog rešenja, sem otcepljenja i rata protiv Rima." Druz je tada prvi put čuo Silonove strahove, uspravio se u stolici i pometeno ga pogledao. „Otcepljenje? Rat?", upita on. „Kvinte Popadeju, kako možeš i da izustiš takve reči? Stvarno, položaj Italika se može rešiti na miroljubiv način ja sam se sav posvetio ostvarenju tog cilja!" „Znam da jesi, prijatelju moj, i moraš mi verovati kada ti kažem da su otcepljenje i rat daleko od onoga što ja zaista želim. Italiji takvo rešenje ne treba ništa više nego Rimu. Cena u novcu i ljudskim životima obogaljila bi naše narode za mnoga desetleča, ma ko pobedio. U građanskim ratovima nema plena."

„Nemoj na to ni da pomišljaš!" Silon se promeškolji u stolici, stavi šake na Druzov sto i nagnu se napred. „Baš tako, o tome ni ne razmišljam! Zato što sam iznenada uvideo način na koji ćemo dovoljnom broju Italika dati građanska prava, pa će Rim morati da promeni svoj stav prema nama." „Misliš na masovno sticanje građanskih prava?" „Ne za sve, to bi bilo nemoguće. Ali za dovoljan broj, da bi, kada se to jednom uradi, prava za sve postala sledeći korak", reče Silon. „Kako?", upita Druz, osećajući se pomalo prevareno; uvek je mislio da je ispred Silona u pripremama punih građanskih prava za Italike, ali se sada ispostavilo da greši. „Dakle, kao što znaš, cenzore je uvek, umesto bilo čega drugog, više bilo briga da otkriju ko sve živi u Rimu. Seoski i provincijski cenzusi su bili aljkavi i zasnovani na dobrovoljnosti. Čovek sa sela koji bi želeo da se registruje morao je da ode do lokalnih duumvira, ili da putuje do najbližeg mesta sa statusom grada. A u provincijama, čovek mora da ide do guvernera, što je često dugačak put. Oni kojima je stalo, odlučuju se za njega. Oni kojima nije, obećavaju sebi da će to uraditi sledeći put i jednostavno se nadaju da će im popisivači preneti imena sa starih na nove spiskove što ovi uglavnom i rade." „Sve to dobro znam", reče Druz blago. „Svejedno, mislim da treba ponovo da čuješ. Naši novi cenzori, Marko Livije, neobičan su par. Nikada nisam smatrao da je Antonije Orator posebno sposoban, ali valjda jeste, kada se prisetimo njegovog pohoda protiv pirata. Što se Lucija Valerija tiče, flcimena Martialisa i konzula, sećam se samo da je napravio cirkus za vreme Saturninove poslednje godine na položaju, kada je Gaj Marije bio previše bolestan da vlada. Međutim, kaže se da svaki čovek ima bar jedan dar! Ispostavilo se da Lucije Valerija ima dar za možda bi se to najbolje opisalo kao logistika. Danas sam došao kroz Kolin sku kapiju, i dok sam prelazio donji deo Foruma, pojavio se Lucije Valerije." Silon širom otvori svoje čudne oči i teatralno uzdahnu. „Zamisli moje iznenađenje kada je on mene pozdravio, pitao me imam lija vremena za razgovor! Jedan Italik! Naravno da sam odgovorio kako mu potpuno stojim na raspolaganju. Ispostavilo se da želi da mu preporučim imena nekih Marsa rimskih građana koji bi bili spremni da urade popis građana i držalaca latinskih prava na marškoj teritoriji. Pošto sam se potrudio da delujem glupo, uspeo sam da od njega čujem čitavu priču. Oni on i Antonije Orator nameravaju da obrazuju posebne timove popisivača i pošalju ih po čitavoj Italiji i Italskoj Galiji krajem ove i početkom sledeče godine, da sprovedu popis i po najzabačenijim krajevima. Prema Luciju Valeriju, vaše nove cenzore brine da sadašnji sistem prenebregava veliki broj građana i Latina sa sela koji nisu spremni da se sami upišu. Šta misliš o tome?" „Šta bi trebalo da mislim?", upita Druz zbunjeno. „Kao prvo, to je razborito razmišljanje, Marko Livije." „Sigurno! I poslovno, takođe. Ali ne vidim šta tebe nagoni da tako srečno mašeš repom?" „Dragi moj Druže, ako mi Italici uspemo da dopremo do tih takozvanih popisivača, postaračemo se da popišu veliki broj zaslužnih Italika kao rimske građane! Ne rulju, več ljude koji je trebalo po svemu to več odavno da budu", reče Silon ubedljivo. „Ne možete to da uradite", reče Druz, a na tamnoputom licu pojavio mu se strog izraz. „То nije etički i nije zakonito." „Moralno je ispravno!" „Ne radi se ovde o moralu, Kvinte Popadeju. Radi se o zakonu. Svaki sumnjivi građanin unesen u rimske spiskove biče nezakoniti građanin. To ne mogu da podržim, baš kao što ni ti to ne bi trebalo da podržiš. Ne, ne govori više! Razmisli malo bolje, i videčeš da sam u pravu", reče Druz odlučno.

Jedan dug trenutak Silon je proučavao izraz lica svog prijatelja, a onda očajno digao ruke. „О, proklet bio, Marko Livije! Bilo bi tako lako!" „ A jednako lako bi se i razotkrilo, kasnije. Upisom tih lažnih građana, izložio bi ih gnevu rimskog zakona bičevanju, upisivanju njihovih imena na crnu listu, teškim globama", reče Druz. Uzdah, sleganje ramenima. „Dobro onda, shvatam šta hočeš da kažeš", reče Silon preko volje. „Ali to je bila dobra ideja." „Ne, bila je loša ideja." I od tog stanovišta Marko Livije Druz nije hteo da odustane. Silon više ništa nije rekao, ali kada se kuča u poslednje vreme praznija te noći smirila, pošao je za primerom Livije Druže, mada toga nije bio svestan, otišavši da sedne kraj balustrade na lođi. Ni na tren nije pomislio đa će Druzovo gledište biti drugačije nego njegovo; da jeste, nikada mu taj predlog ne bi ni izneo. Možda je to, pomisli Silon tužno, jedan od razloga zašto toliko Rimljana kaže da mi Italici nikada nećemo postati Rimljani. Ja nisam razumeo Druzov um. Položaj mu je sad postao nezavidan, pošto je javno objavio svoje namere; bilo mu je jasno da se ne može osloniti na Druzovu ćutnju. Hoće li sutra Druz otići do Lucija Valerija Flaka i Marka Antonija Oratora i preneti im njegove reći? Mogao je jedino da sačeka i vidi. A moraće da radi veoma naporno i veoma suptilno! da ubedi Druza kako mu je ova ideja pala na pamet dok je išao od Foruma do Palatina, kako je to nešto luckasto što ne zavređuje pažnju. On nije imao nameru da se tog plana odrekne. Zapravo, njegova jednostavnost i konačnost su ga sve više privlačili. Cenzori su očekivali da će se upisati na hiljade novih građana! Zašto bi onda podrobnije ispitivali povećan broj građana iz seoskih krajeva? Smesta mora da otputuje za Bovijan i vidi Gaja Papija Mutila Samnijca, a onda obojica moraju u posetu drugim vođama italskih saveznika. Kada cenzori počnu ozbiljno da prikupljaju svoju malu vojsku popisivača, ljudi koji vode italske saveznike moraju biti spremni. Da podmite popisivače, da se postaraju da budu odabrani popisivači spremni da tajno rade za ciljeve Italika, da menjaju ili dopunjuju spiskove koji su im dostupni. Sa samim gradom Rimom nije mogao da se petlja, niti je to posebno želeo. Nije vredelo imati negrađane italskog statusa u gradu Rimu; oni su se iselili iz zemalja svojih predaka da bi živeli siromašnije ili bogatije u okruženju ogromne metropole, bili su zavedeni i nije im bilo spasa. Dugo je sedeo na lođi, po glavi su mu se komešale misli, načini i metodi kojima će ostvariti konačni cilj jednakost za sve ljude u Italiji. A ujutro je krenuo da izbriše onaj neoprezni razgovor iz Druzovog pamćenja, prikladno pokoran, a ipak veseo, kao mu nije preterano bitno što mu je Druz pokazao koliko greši. „Bio sam u zabludi", rekao je Druzu, ali vedro. „Posle prespavane noći shvatio sam da si potpuno u pravu. „Odlično!" odgovorio je Druz s osmehom. »Kvint Servilije Cepion vratio se kući tek u jesen naredne godine, nakon što je putovao od Smirne u provinciji Aziji do Italske Galije, zatim do Atike u provinciji Africi, do Gada u Daljoj Španiji, i konačno nazad u Italsku Galiju. Razbacivao je za sobom veliko bogatstvo. Ali i sticao veliko bogatstvo usput. I lagano, lagano, Zlato Toloze preobrazilo se u velike pojaseve plodne zemlje uz reku Betis u Daljoj Španiji, stambene zgrade u Gadu, Atiki, Kordubi, Hispalisu, Staroj i Novoj Kartagini, Cirti, Nemausu, Arelatu i svakom većem gradu u Italskog Galiji i na italskom poluostrvu; malim varošima za proizvodnju čelika i uglja pridružile su se varoši za proizvodnju teksbla; a gde god je bilo dobrih pašnjaka, Kvint Servilije Cepion ih je kupovao. Koristio je usluge italskih banaka, ne rimskih, italskih kompanija, ne rimskih. I ništa od svog bogatstva nije ostavio u rimskoj Maloj Aziji. U kuću Marka Livija Druza u Rimu vratio se nenajavljen. Zbog toga ga žena i kćeri nisu

sačekale. „Gde su?", upitao je sestru. „Tamo gde si rekao da budu", odgovorila je Servilija Cepion, zbunjena. „Šta hoćeš da kažeš, šta sam to rekao?" „Još žive na imanju Marka Livija u Tuskulu", reče ona, poželevši da se Druz vrati kući. „Zašto bi, za ime bogova, živele tamo?" „Zbog mira i tišine." Servilija Cepion dodirnu glavu. „О, dragi, mora da sam se sasvim zbunila. Bila sam tako sigurna da mi je Marko Li vije rekao kako si se ti s tim složio." „Nisam seja ni sa čim složio", reče Cepion besno. „Nije me bilo više od godinu i po, i kad dođem kući, očekujem da mi dobrodošlicu požele žena i deca! Ovo je smešno! Šta rade u Tuskulu?" Jedna od vrlina kojima su se muškarci Servilija Cepiona najviše ponosili bila je seksualna uzdržanost povezana s bračnom vernošću; za sve vreme putovanja, Cepion nije imao ništa s drugim ženama, i zato je, približavajući se Rimu, sve željnije iščekivao susret sa suprugom. „Liviji Druzi je bilo dosta Rima, pa je otišla da živi u staroj vili Livija Druza u Tuskulu", reče Servilija Cepion, uzdrhtalog srca. „Stvarno, ja sam mislila da si ti to odobrio! Ali u svakom slučaju, to joj ništa nije škodilo. Nikada mi nije izgledala bolje. Niti sred ni je." Osmehnula se svom jedinom bratu. „Imaš sinčića, Kvinte Servilije. Rođen je prošlog decembra, na kalende." To su stvarno bile dobre vesti, ali ipak nedovoljne da razveju Cepionov bes što mu žena nije tu i što će njegove potrebe ostati nezadovoljene. „Pošalji nekoga da ih smesta vrati ovamo", rekao je. Druz se nedugo zatim vratio i zatekao zeta kako ukočeno sedi u radnoj sobi, ne držeći nikakvu knjigu u šakama, misleći samo na drskost Livije Druže. „Šta je to s Livijom Druzom?" upita besno kada je Druz ušao, ne osvrnuvši se na ispruženu ruku i izbegavši bratski poljubac u znak pozdrava. Pošto ga je žena upozorila, Druz je to mirno prihvatio, obišao sto i seo. „Livija Druza se preselila na moje tuskulsko imanje nakon što si otišao", reče Druz. „Nema tu ničega neobičnog, Kvinte Servilije. Jednostavno, smučio joj se gradski život. Selidba joj je sigurno prijala, veoma je dobro. A imaš i sina." „Moja sestra kaže kako je mislila da sam ja dao odobrenje za tu selidbu", reče Cepion, i dimu kroz nos. „Е, pa, to sasvim sigurno nisam uradio!" „Da, Livija Druza je rekla da si joj dao dozvolu", reče Druz, smireno. „Međutim, to je sitnica. Usuđujem se da kažem kako se toga setila tek pošto si otišao, a poštedela je sebe popriličnih teškoća rekavši nam da ima tvoj pristanak. Kada je budeš video, siguran sam da ćeš shvatiti da je dobro postupila. Ne pamtim da je ikada bila tako zdrava, i telesno i duševno. Očigledno, seoski život joj prija." „Moraću da je kaznim." Druz diže obrvu. „То se, Kvinte Servilije, mene ne tiče. Ne želim o tome ništa da znam. Ono što želim da znam jesu detalji tvog puta. Kada je pratnja slugu stigla na Druzovo imanje popodne tog dana, Livija Druza je bila tu da ih pozdravi. Nije pokazala malodušnost, jednostavno je klimnula glavom rekavši da će biti spremni za put u Rim sutra u podne, a onda pozvala Mopsa i izdala mu naređenja. Drevno tuskulsko seosko imanje sada je skoro ličilo na vilu, s peristilskom baštom i svim higijenskim pogodnostima; Livija Druza je požurila kroz njenu prostranu unutrašnjost do svoje primaće sobe, zatvorila vrata i kapke, bacila se na sofu i zaplakala. Sve je bilo gotovo; Kvint Servilije se vratio kući, a kuća je za Kvinta Servilija bio grad. Nikada joj više neće biti dozvoljeno ni da poseti Tuskul. Nema sumnje da je već saznao kako je lagala kada je rekla da

ima njegovu dozvolu da se ovamo preseli i to samo će biti dovoljno, znajući njegovu narav, da joj Tuskul postane zauvek nedostupan. Katon Salonijan zbog zasedanja Senata nije bio u svojoj seoskoj vili; prošlo je nekoliko nedelja otkako ga je Livija Druza poslednji put videla. Kada su suze presušile, sela je za sto, uzela list hartije, našla pisaljku i mastionicu i napisala mu pismo. Ujutro je otišla u šetnju kao i obično, rekavši posluzi da će se vratiti pre podneva, kada sve bude spremno za putovanje u Rim. Obično je žurila na te šetnje, ali je tog jutra oklevala, upijajući lepotu jesenjih predela, pamteći svako drvo, stenu i žbun, za samotne godine koje će uslediti. A kada je stigla do sićušne, u belo okrečene dvosobne kuće u kojoj su se ona i Katon susretali dvadeset i jedan mesec, lutala je od jednog do drugog zida, dodirujući ih s nežnošću i tugom. Uprkos svemu, nadala se da će on možda ipak biti tu. Ali nije ga bilo; zato je ostavila poruku na krevetu, znajući da se niko drugi neće usuditi da uđe u kuću. A onda je krenula nazad u Rim, truckajući se u zatvorenoj carpentum kočiji na dva točka, koju je Cepion smatrao prikladnim prevoznim sredstvom za svoju ženu. U početku je Livija želela da Mali Cepion tako su svi zvali njenog sina bude u kočiji s njom, ali nakon što su prešli dve od petnaest milja, dala je bebu snažnom robu i naredila da je nose peške. Servilila je ostala s njom malo duže, a onda joj se stomak pobunio zbog tako neravnog puta, i morali su toliko često da je izbacuju na prozor, da su je na kraju pustili da hoda. Livija Druza je i te kako želela da se pridruži pešacima, ali kada je to zatražila, rečeno joj je da su gospodareva naređenja izričita mora da se vozi u carpenlumu, zatvorenih prozora. Servilija je, za razliku od Lile, imala gvozden stomak, pa je i ona ostala u kočijama; kada su joj ponudili da hoda, oholo je obznanila da patricijke ne hodaju. Lako je bilo videti, pomislila je Livija Druza, da je dete veoma uzbuđeno, mada je majka bila u stanju to da ustanovi samo zato što su dugo vremena provele u neposrednoj blizini. Spoljašnjih tragova bilo je malo, tek dodatna iskrica u tamnim očima i dve boriće u uglovima malih, punih usta. „Veoma mi je drago što se raduješ susretu s tatom", reče Livija Druza, grčevito grabeći kožnu ručku kada se carpentum divlje zanjihao. „Ра, ja znam da se ti ne raduješ", reče Servilija opako. „Pokušaj da shvatiš!", viknu majka. „Jednostavno, toliko sam volela život u Tuskulu! Rim mi se gadi!" „Hah", reče Servilija.

I to beše kraj razgovora. Pet sati nakon što su krenuli, caprentum i velika pratnja stigli su do kuće Marka Livija Druza. „Brže bismo stigli peške!", reče Livija Druza carpentahusu dok se pripremao da odveze svoje vozilo. Cepion je čekao u odajama u kojima su živeli. Kada mu je žena ušla na vrata, odsutno joj je klimnuo glavom, a kada je uvela njihove kćerke da se pozdrave s tatom pre nego što odu u dečju sobu, i njima je udeljeno nezainteresovano klimanje. Čak i kada mu je Servilija pružila svoj najširi, najsmerniji osmeh, nije pokleknuo. „Idite i recite dadilji da dovede malog Kvinta", reče Livija Druza, poteravši devojčice kroz vrata. Ali dadilja je već čekala. Livija Druza uze bebu od nje i sama je unese u sobu. „Evo, Kvinte Servilije!" reče osmehujući se. „Upoznaj svog sina. Zar nije prelep?" To je bilo majčinsko preterivanje, pošto Mali Cepion nije bio lepo dete. Nije, međutim, bilo ni ružno. Sedeo je veoma pravo u naručju Livije Druže i posmatrao sve oko sebe, neposredno i trezveno; nije bio osmehnuto niti slatko dete. Gusta, čupava kosa bila mu je najdrečavije nijanse riđe, oči boje lešnika, udovi dugački, a lice duguljasto. „Jupitera mu!", reče Cepion, zapanjeno gledajući svog sina. „Odakle mu riđa kosa?" „Od porodice moje majke, tako bar kaže Marko Livije", odgovori Livija Druza smireno. ,,Oh!", reče Cepion s olakšanjem; ne zato što je sumnjao u vernost svoje žene, već zato što je voleo da u životu sve bude razložno i objašnjivo. Nikada nije bio osećajan čovek i zato nije pružio ruke da uzme bebu, pa je Livija Druza morala da je digne pred njega, pre nego što ju je zagolicao ispod brade i rekao joj koju reč kao pravi tata. Konačno, Cepion reče; „Dobro, vrati ga dadilji. Vreme je, ženo, da ti i ja porazgovaramo nasamo." „Ali vreme je večere", reče Livija Druza noseći bebu do vrata i dodajući je dadilji. „Zapravo", nastavi, dok joj je srce ubrzavalo u očekivanju onoga što će uslediti, „već kasnimo. Ne možemo više da je odlažemo." On je zatvarao kapke i navlačio rezu na vrata. „Nisam gladan", reče počevši da odmotava togu, „а ako ti jesi, šta da se radi. Za tebe večeras nema večere, ženo!" Mada nije bio osećajan niti pronicljiv čovek, Kvint Servilije Cepion je morao da primeti promene na Liviji Druzi u trenutku kada je legao na krevet kraj nje i žustro je privukao k sebi. Napeta je. Potpuno hladna. „Šta ti je?", viknu, razočaran. „Kao i svim ženama, i meni se to sve manje sviđa", odgovori ona. „Pošto rodimo dvoje ili troje dece, to nas više ne zanima." „Ра", reče Cepion razbesnevši se, „bolje bi ti bilo da počne da te zanima! Muškarci moje porodice su uzdržani i moralni, čuveni po tome što spavamo samo sa svojim ženama." To je zazvučalo pompezno, smešno, kao da je naizust naučeno. Tako se ta noč samo na najosnovnijem nivou mogla opisati kao uspešan ponovni susret; čak i nakon Cepionovih ponovljenih seksualnih nasrtaja, Livija Druza je ostala hladna, ravnodušna, a onda je strašno uvredila muža tako što je zaspala usred njegovog poslednjeg pokušaja, i pri tom zahrkala. Probudio ju je grubo je drmusajući. „Kako očekuješ da dobijemo još jednog sina?" upitao je, dok su mu se prsti bolno zarivali u njenu mišicu. „Ne želim više dece", odgovorila je. „Ako ne budeš pažljiva", promrmlja on dolazeći do vrhunca, „razvešću se od tebe."

„Ako razvod znači da ću moći da odem da živim u Tuskulu", reče ona dok je on stenjao doživljavajući vrhunac, „to mi uopšte neće smetati. Mrzim Rim. I mrzim ovo." Izmigoljila se ispod njega. „Mogu li sada da spavam?" I sam umoran, pustio je to da prođe, ali je ujutro, još bešnji, opet navalio. „Ја sam ti muž", rekao joj je dok se dizala iz kreveta, ,,i očekujem da moja žena bude prava žena." „Rekla sam ti, to me više ne zanima!", odgovorila je oštro. „Ako ti to ne odgovara, Kvintu Servilije, onda b preporučujem da se razvedeš od mene." Cepionov mozak se uhvatio činjenice da ona želi razvod, mada još nije pomislio na neverstvo. „Neće biti razvoda, ženo." „Znaš, mogu ja da se razvedem od tebe." „Sumnjam da će tvoj brat to dozvoliti. Ali nije ni bitno. Neće biti razvoda. Umesto toga, probudiću ti zanimanje." Uzeo je svoj kožni kaiš, presavio ga nadvoje, a onda ga cimnuo da pukne. Livija Druza je zurila u njega potpuno zaprepaštena. „О, prestani da se izmotavaš!" rekla je. „Nisam dete!" „Ponašaš se kao da jesi." „Nećeš se usuditi da me dotakneš!" Umesto odgovora, zgrabio ju je za ruku, vešto joj je izvio iza leđa i digao joj spavaćicu, držeći je istom šakom. Kaiš je uz prodoran prasak udari po bedru, a onda po butini, stražnjici, listovima. U početku je pokušavala da se otrgne, a onda je shvatila da će joj slomiti ruku ako nastavi. Svaki udarac bio je sve bolniji, žestoki plamen zavlačio joj se pod kožu; uzdasi pređoše u jecaje, a zatim u krike straha. Kada je pala na kolena i šakama pokušala da zaštiti glavu, pustio ju je, stegao kaiš obema rukama i šibao njeno zgrčeno telo, pomahnitao od besa. Njeni vrisci su mu prožimali telo kao čudesna, radosna pesma; potpuno joj je pokidao spavaćicu i vitlao kaišem sve dok mu se ruke nisu tako umorile da više nije mogao da ih diže. Kaiš pade, i on ga šutnu. Zgrabi joj kosu i odvuče je do zagušljive spavaće sobice, pune kiselkastog vonja od sinoć. „Sad ćemo da vidimo!" dahtao je, držeći jednom šakom svoju veliku erekciju. „Poslušnost, ženo! Inače ćeš još da dobiješ!" I uzjahavši je, zaista je pomislio da njeno grčenje, slabašno udaranje njenih pesnica, njeni bolni krici znače uzbuđenje. Zvuci koji su dopirali iz Cepionovih odaja nisu prošli nezapaženo. Šunjajući se uz kolonadu da vidi je li se njen voljeni tata probudio, mala Servilija je čula sve, kao i neke sluge. Druz i Servilija Cepion nisu čuli, niti im je iko javio. Niko nije znao kako to da im saopšti. Nakon što je okupala svoju gospodaricu, služavka Livije Druže je užasnuta javila o njenim povredama ostalim slugama. „Prekrivena je ogromnim crvenim podlivima!", rekla je kućeupravitelju Kratipu. „Krvari! A krevet je sav krvav! Sirotica, sirotica!" Kratip je neutešno plakao ne mogavši da se obuzda ali nije plakao sam, pošto su mnoge kućne sluge poznavale Liviju Druzu od najranijeg detinjstva, i uvek su je sažaljevale i brinule za nju. A kada su je narednog jutra videli, zaplakati su ponovo; kretala se sporo kao puž i izgledala je kao da želi da umre. Ali Cepion je čak i u gnevu bio lukav. Na rukama, licu, vratu, stopalima nije bilo ni traga. Dva meseca ništa se nije menjalo, osim obrazaca batina tukao ju je otprilike svakog petog dana; usredsredio bi se na jedan deo tela, da bi ostali mogli da zacele. Seksualni podstrek koji mu je to pružalo bio mu je neodoljiv, osećaj moći fantastičan; napokon je shvatio mudrost starih običaja, razloge za ustanovu paterfamiliasa. Pravu svrhu žena.

Livija Druza nikome ništa nije govorila, čak ni sluškinji koja ju je kupala a sada joj previjala i rane. Promena na njoj bila je očigledna, i veoma je brinula Druza i njegovu ženu; mogli su samo da pretpostavljaju kako je razlog tome povratak u Rim, mada je Druz, pamteći koliko se opirala udaji za Cepiona, počeo da se pita i je li Cepionovo prisustvo razlog za njene teške korake, usukano lice, nemu ćutnju. U sebi, Livija Druza skoro da ništa nije osećala, sem telesne agonije batina i onoga što je dolazilo posle. Možda je, ponekad bi tupo pomislila, to kazna; ili je možda zbog takvog fizičkog bola lakše podnosila gubitak voljenog Katona; ili su možda bogovi stvarno milostivi prema njoj, jer je u trećem mesecu izgubila dete za koje bi Cepion sigurno znao da nije njegovo. Toliko ju je zapanjio Cepionov nenadani povratak da nije ni stigla da misli na taj problem, sve dok to više nije ni bio problem. Da, mora da je to posredi. Bogovi su milostivi. Pre ili kasnije, ona će umreti, kada njen muž zaboravi da stane. A smrt je bila neuporedivo privlačnija od života s Kvintom Servilijem Cepionom. Čitava atmosfera u kući se promenila, što je Druzu prvom smetalo; trebalo je da bude zaokupljen ženinom trudnoćom, krajnje neočekivanim i radosnim darom koji su dugo priželjkivali. A ipak, i Servilija Cepion se mučila, kao da ju je ta neobjašnjiva tama pogodila koliko i Druza. Šta je bilo posredi? Može li jedna nesrećna supruga zaista da stvori toliko opšte nesreče? Sluge su mu, za početak, bile tako tihe i ozbiljne. Obično mu je njihovo bučno poslovanje po kući pomalo smetalo, i od detinjstva je navikao da ga bude povremene provale smeha iz njihovih prostorija ispod atrijuma. Ne više. Svi su se vukli mračnih lica, odgovarali kratko, čistili, glancali i ribali kao da žele da se umore da bi brže zaspali. Čak se ni Kratip, njegov stub smirenosti, nije ponašao kao nekada. Kada se zora rodila poslednjeg dana u godini, Druz je uhvatio svog kućeupravitelj a, pre nego što je stigao da naloži vrataru da pusti gospodareve klijente s ulice. „Samo trenutak", reče Druz, pokazujući ka svojoj radnoj sobi. „Hoću da porazgovaramo." Ali nakon što je zatvorio sobu za sve druge, shvatio je da ne može da načne tu temu, i šetao je gore-dole, gore-dole, dok je Kratip stajao i uporno zurio u pod. Napokon je Druz zastao, pogledao svog kućeupravitelj a. „Kratipe, šta je posredi?" upitao je, pružene ruke. „Da te nisam nekako uvredio? Zašto su sluge tako nesrećne? Postoji li nešto izuzetno važno što sam prevideo u svom ophođenju s vama? Ako je tako, reci mi. Neću da mi robovi budu nesrećni mojom krivicom, ili krivicom bilo kog člana moje porodice. Ali posebno ne želim da ti budeš nesrećan. Bez tebe, ova kuća bi se srušila!" Na svoj užas, Kratip je briznuo u plač; Druz je na tren stajao bez i najmanje ideje šta da radi, a onda su nagoni nadvladali, i on je poseo kućeupravitelj a na sofu, obgrlio mu ramena koja su se tresla i dao mu svoju maramicu. Ali što je pažljiviji Druz bio, silovitije je Kratip plakao. I sam blizu suza, Druz je ustao da donese vino, nagovorio Kratipa da ispije, i tešio ga sve dokkućeupraviteljevjad napokon nije počeo da se stišava. „О, Marko Livije, to je takvo breme!" „Šta to, Kratipe?" „Batine!" „Batine?" „Kako samo vrišti, tako tiho!" Kratip ponovo zajeca. „Moja sestra, hoćeš da kažeš?", upita Druz oštro. „Da." Druz je osećao kako mu srce ubrzava, kako mu obraze obliva vrelina, kako mu se ruke tresu. „Reci mi! U ime naših kućnih bogova, naređujem ti da mi kažeš!"

„Kvint Servilije. Na kraju će je ubiti." Drhtanje je postalo snažno i očigledno, pa je morao duboko da udahne. „Moju sestru muž tuče?" „Da, domine, da!" Kućeupravitelj se s mukom pribrao. „Znam da nije na meni da to primećujem, i kunem se da to ne bih ni uradio! Ali ti si me pitao tako brižno, da ja... ja... ja..." „Smiri se, Kratipe, nisam besan na tebe", rekao je Druz mirno. „Jamčim ti, veoma samrti zahvalan što si me obavestio o tome." Ustao je, i nežno pomogao Kratipu. „Idi do vratara i reci mu da prenese moje izvinjenje klijentima. Danas ih neću primiti, imam druga posla. Onda hoću da zamoliš moju ženu da ode u dečju sobu i ostane tamo sa decom, zato što moram da pošaljem sve sluge u podrum, da tamo obave jedan poseban posao. Postaraćeš se da sve sluge odu u svoje odaje, a onda ćeš i ti to uraditi. Ali pre nego što kreneš, neka ti poslednji zadatak bude da pozoveš Kvinta Servilija i moju sestru ovamo, u moju radnu sobu." Kada je ostao sam, Druz je umirio svoj bes i svoje telo, rekavši sebi da Kratip možda preteruje, da možda i nije sve tako loše kao što su sluge očigledno smatrale. Jedan pogled na Liviju Druzu, sada kada mu je pala koprena s očiju, rekao mu je da niko ne preteruje, i video je bol, potištenost, strah, nesreću tako duboku da joj nema kraja. Video je mrtvilo u njoj. Cepion je ušao za njom, više radoznao nego zabrinut. Druz je stajao, i nije ih ponudio da sednu. Umesto toga, gledao je zeta s gađenjem, a onda rekao: „Saznao sam, Kvinte Servilije, da fizički zlostavljaš moju sestru." Livija Druza je bila ta koja je ispustila zapanjen uzdah. Cepion se ispravio, a na licu mu se pojavio izraz ratobornog prezira. „Ono što radim sa sopstvenom ženom, Marko Livije, ne tiče se nikoga sem mene", rekao je. „Ne slažem se", rekao je Druz što je mirnije mogao. „Tvoja žena je moja sestra, izdanak velike i moćne porodice. Niko je u ovoj kući nije tukao pre nego što se udala. Ne dozvoljavam nikome da je tuče ni sada." „Ona mi je žena. To znači da je pod mojom vlašću, a ne tvojom, Marko Livije! Radiću s njom šta god mi se prohte." „Tvoje veze s Livijom Druzom su bračne", reče Druz, sve hladnijeg lica. „Moje veze su krvne. A krv nije voda. Ne dozvoljavam ti da tučeš moju sestru!" „Sam si rekao da ne želiš da znaš kako ću je kažnajvati! I bio si u pravu. To te se ne tiče." „Zlostavljanje žena se tiče svakoga. Od ljudi koji to rade nema gorih." Druz pogleda sestru. „Livija Druza, skini se, molim te. Hoću da vidim šta ti je ovaj siledžija uradio." „Nećeš to učiniti, ženo!" viknu Cepion s gnevom pravednika. „Da se prikažeš pred nekim ko ti nije muž? Ne dolazi u obzir!" „Skini se, Livija Druza", ponovi Druz. Livija Druza se nije pomerila da posluša, niti je progovorila. „Mila, moraš to da uradiš", reče Druz blago i priđe joj. „Moram da vidim." Kada ju je dodirnuo, kriknula je i ustuknula; trudeći se da mu dodiri budu što blaži, Druz joj je razvezao odoru na ramenima. Ljudi senatorskog staleža ni prema kome nisu osećali veći prezir nego prema ljudima koji tuku žene. Iako je to znao, Cepion nije imao hrabrosti da spreči Druza da otkrije njegovo delo. Livija Druza je pridržala haljinu među grudima, i ispod nje se ukazalo na desetine jarkoljubičastih i sumpornožutih podliva. Druz je razvezao pojas. Haljina i podsuknja padoše joj oko nogu. Butine su bile najskorija meta i još su bile natečene, koža grimizna, crvena, ispucala. Druz je nežno digao haljinu i podsuknju, uzeo njene beživotne ruke, sklopio joj prste oko odeće. Onda se okrenuo Cepionu.

„Izlazi iz moje kuće", rekao je ukočenog lica. „Moja žena je moje vlasništvo", rekao je Cepion. „Ро zakonu imam prava da joj radim sve što smatram potrebnim. Mogu čak i da je ubijem." „Tvoja žena je moja sestra, i ja ne dozvoljavam da jedna Livija Druza bude zlostavljana na način kako ja ne bih zlostavljao svoju najgluplju i najnepokomiju tegleču životinju", reče Druz. „Napolje iz moje kuće!" „Ako ja idem, i ona ide sa mnom", reče Cepion. „Ona ostaje ovde. Sad odlazi, siledžijo!" A onda je iza njih prodoran glasić vrisnuo s otrovnim besom: „Ona to zaslužuje! Ona to zaslužuje!" Mala Servilija pritrča ocu i pogleda ga. „Ne tuci je, oče! Ubij je!" „Vrati se u dečju sobu, Servilija", reče Druz umorno. Ali ona je stajala stegavši Cepionovu ruku i prkoseći Druzu raširenih nogu, s iskrama u očima. „Ona zaslužuje da je ubije!" vrištalo je dete. „Ја znam zašto je volela da živi u Tuskulu! Ja znam šta je radila u Tuskulu! Ja znam zašto je dečak riđ!" Cepion ju je pustio kao da se opekao o njenu ruku, kada mu je svanulo. „Šta hoćeš da kažeš, Servilija?" Nemilosrdno ju je prodrmao. „Nastavi, dete, reci šta imaš!" „Ona ima ljubavnika a ja znam ko je on!", viknula je njegova kćer, otkrivši zube. „Moja majka ima ljubavnika! Riđeg čoveka. Sretali su se svakog jutra u kući na imanju. Znam pratila sam je! Videla sam šta su zajedno radili u krevetu! I znam kako se zove! Marko Porcije Katon Salonijan! Potomak jednog robal Znam, zato što sam pitala ujnu Serviliju Cepion!" Okrenula se da pogleda oca, lica preobraženog iz mržnje u obožavanje. „Tata, ako nećeš da je ubiješ, ostavi je ovde! Ona nije dovoljno dobra za tebe! Ne zaslužuje te! Ko je uopšte ona? Samo plebejka nije patricijka kao ti i ja! Ako je ostaviš ovde, ja ću se o tebi brinuti, obećavam!" Druz i Cepion su stajali skamenjeni, a Livija je napokon oživela. Privezala je haljinu i okrenula se kćerki. „Malena, nije tako kao što misliš", rekla je veoma, veoma blago, i pružila ruku da joj dodirne obraz. Ova ju je žestoko pljusnula po šaci i privila se uz oca. „Znam šta mislim! Ne treba ti da mi govoriš! Osramotila si naše ime ime mog oca! Zaslužuješ da umreš! A taj dečak nije sin mog oca!" „Mali Kvint jeste sin tvog oca", reče Livija Druza. „On je tvoj brat." „On pripada riđem čoveku, on je sin roba!" Cimnula je Cepionovu tuniku. „Tata, odvedi me odavde, molim te!" Kao odgovor, Cepion je uzeo dete i gurnuo ga pred sebe tako grubo da je palo. „Kakva sam budala bio", reče tiho. „Devojčica je u pravu, ti zaslužuješ da umreš. Šteta što nisam kaiš upotrebljavao češće i jače." Stegnutih pesnica, izjurio je iz sobe, dok ga je kćerka trkom pratila i kroz suze ga preklinjala da je sačeka. Druz i njegova sestra ostali su sami. Noge nisu htele da ga drže; otišao je do stolice i stropoštao se u nju. Livija Druza! Krv njegove krvi! Njegova jedina sestra! Nevernica, meretrix. A ipak, do ovog strašnog razgovora nije znao koliko mu ona zapravo znači; niti je slubo koliko će ga njena sudbina dirnuti, koliko se oseća odgovornim. „Ја sam kriv", procedio je kroz uzdrhtale usne. Ona se spustila na sofu. „Ne, ja sam", rekla je. „Istina je? Imaš ljubavnika?" „Imala sam ljubavnika, Marko Livije. Prvog i jedinog. Nisam ga ni videla ni čula otkako sam otišla iz Tuskula."

„Ali te Cepion nije zbog toga tukao." „Nije." „Zašto, onda?" „Nakon Marka Porcija, jednostavno nisam mogla dalje da glumim", reče Livija Druza. „Besneo je zbog moje ravnodušnosti, i zato me je tukao. A onda je otkrio da mu se dopada kada me tuče. To gaje... to gaje uzbuđivalo." Na tren se činilo da če Druz povratiti; a onda je digao ruke i nemoćno ih zatresao. „Bogovi, u kakvom to svetu živimo!" zavapio je. „Ogrešio sam se o tebe, Livija Druza." Prišla je i sela u klijentsku stolicu. „Postupio si prema svojim nazorima", rekla je blago. „Zaista, Marko Livije, to sam shvatila još pre mnogo godina. Međutim, tvoje mnoge ljubaznosti prema meni učinile su da te zavolim kao i Serviliju Cepion." „Moj ženu!", viknu Druz. „Kako li če ovo uticati na nju?" „Moramo sve da skrijemo od nje što bolje umemo", reče Livija Druza. „Ne smemo da ugrozimo njenu trudnoću." Druz je već bio na nogama. „Ostani ovde", rekao je, idući ka vratima. „Neću dozvoliti njenom bratu da joj kaže nešto što bi je uznemirilo. Popij malo vina. Vratiću se." Međutim, Cepion na sestru nije ni pomislio. Iz Druzove radne sobe odjurio je do svojih odaja. Kćerka mu je plakala i kačila mu se o struk, sve dok je nije ošamario i zaključao u spavaćoj sobi. Tamo ju je Druz zatekao sklupčanu u jednom uglu, kako još jeca. Sluge su pozvane nazad na dužnost, i Druz je pomogao devojčici da se digne, a zatim je izveo napolje, gde ju je čekala jedna dadilja. „Smiri se sada, Servilija. Sad će Stratonika da te umije i odvede na doručak." „Hoću svog tatu!" „Tvoj tata je otišao iz moje kuće, dete, ali ne očajavaj. Siguran sam da će poslati nekoga po tebe, čim se malo snađe", reče Druz, koji nije bio siguran da li je zahvalan Serviliji što je izbrbljala istinu, ili mu je zbog toga gadna. Ona se smesta razveselila. „Poslaće nekoga po mene, hoće", rekla je, izašavši s ujakom na kolonadu. „Sad idi kod Stratonike", reče Druz. Onda strogo dodade: „Pokušaj da budeš obzirna, Servilija. Zbog svoje ujne kao i zbog oca da, zbog svog oca! ne smeš prozboriti ni reč o ovome što se danas desilo." „Kako moje reci njega mogu da povrede? On je žrtva." „Niko ne voli da mu ponos bude povređen, Servilija. Veruj mi, otac ti neće biti zahvalan budeš li pričala naokolo." Servilija je slegnula ramenima i otišla za dadiljom; Druz zatim pođe do svoje žene i ispriča joj onoliko koliko je smatrao da ona treba da zna. Na njegovo iznenađenje, mirno je primila vesti. „Samo mi je drago što sada znamo šta je bilo posredi", rekla je, potpuno obuzeta brigom za svoju trudnoću. „Sirota Livija Druza! Bojim se, Marko Livije, da ne volim previše svog brata. Što je stariji sve je nepodnošljiviji. Sad se sećam, kada smo bili mali, imao je običaj da muči decu robova." Onda se vratio Liviji Druzi, koja je još sedela u klijentskoj stolici, naizgled smirena. Ponovo je seo. „Kakvo jutro! Kada sam pitao Kratipa zašto su sluge snuždene, nisam imao pojma šta će uslediti." „Bili su snuždeni?" upita Livija Druza, zbunjeno. „Da. Zbog tebe, draga. Čuli su Cepiona kako te bije. Ne smeš zaboraviti da te poznaju čitav život. Izuzetno si im draga, Livija Druza."

„О, kako je to lepo! Nisam ni slutila." „Nisam ni ja, moram da priznam. Bogovi, kako sam glup bio! I veoma, veoma mi je žao zbog svega ovoga." „Nema razloga." Ona uzdahnu. „Је li poveo Serviliju?" Druz se namršti. „Nije. Zaključao ju je u svojoj sobi." „О, siroto malo! Ona ga tako obožava!" „ To sam shvatio. Samo ne mogu'da razumem zašto." „Šta će se sada desiti, Marko Livije?" On slegnu ramenima. „Iskreno, nemam pojma! Možda bi za sve nas najbolje bilo da se ponašamo što normalnije možemo pod ovim okolnostima, i sačekamo da čujemo šta će..." Skoro da je rekao Cepion, kao što je činio čitavog jutra, ali je naterao sebe da kao pre upotrebi formalnije ime: „Kvint Servilije da uradi." „А ako se razvede od mene, kao što pretpostavljam da hoće?" „Onda ćeš ga se, srećom, otarasiti." Glavna briga Livije Druže sada je izbila na površinu; napeto je rekla: „А šta će biti s Markom Porcijem Katonom?" „Taj čovek ti je veoma važan, zar ne?" „Jeste, važan mije." „Је li dečak njegov, Livija Druza?" Koliko je samo puta o tome razmišljala! Šta će reći kada je neko blizak bude upitao otkud dečaku riđa kosa, kako to da sve više liči na Marka Porcija Katona? Činilo joj se da joj Cepion nešto duguje za sve one godine strpljive poslušnosb, uzornog ponašanja i one batine. Njen sinje imao ime. Ako objavi da ga je začeo Katon, izgubiće ga a pošto je bio rođen pod tim imenom, neće moći da izbegne sramotu koja prati nezakonitu decu, ako mu ovo ime bude uskratila. Datum njegovog rođenja ne isključuje mogućnost da je otac Cepion; ona je jedina koja sigurno zna da Cepion to nije. „Ne, Marko Livije, moj sin je dete Kvinta Servilija", reče ona odlučno. „Moja veza s Markom Porcijem počela je nakon što sam zatrudnela." „Onda je šteta što je dete ridokoso", reče Druz, bezizražajnog lica. Livija Druza se suvo osmehnu. „Jesi li ikada primetio kako Fortuna voli da se igra s nama smrtnicima?" upita. „Od prvog trenutka kada sam srela Marka Porcija, osećala sam da Fortuna pametno zapliće priču. Zato se uopšte nisam iznenadila kada je mali Kvint rođen riđo kos mada znam da mi niko neće verovati." „Ја ću biti uz tebe, sestro", reče Druz. „Kroz vodu i vatru, biću uz tebe svom snagom." Suze navreše Liviji Druzi na oči. „0, Marko Livije, kako sam ti samo zahvalna na tome!" „То je najmanje što mogu da uradim." Onda se nakašlja. „Što se Servilije Cepion tiče, budi uverena da će ona podržati mene a tako i tebe." Cepion je poslao obaveštenje o razvodu kasnije tog dana, a zatim i privatno pismo za Druza, od kojeg je ovome stao dah. „Znaš li šta onaj insekt kaže?", upitao je sestru, koju su pregledala nekolicina lekara, i koja je sada bila u krevetu. Ležala je na stomaku, dok su je dvojica lekarskih pomoćnika mazali od ramena do listova mastima za uklanjanje modrica, pa nije mogla da vidi Druzovo lice; morala je da izvije vrat i pogleda ga krajičkom oka. „Šta kaže?" upitala je. „Kao prvo, poriče očinstvo sve svoje dece! Odbija da vrati tvoj miraz i optužuje te za mnoga neverstva. Neće ni meni da plati za to što je ovde živeo sedam godina izgleda na osnovu tvrdnje da ti nikada nisi bila njegova žena, kao i da deca nisu njegova, već drugih muškaraca."

Livija Druza zagnjuri glavu u jastuk. „Ecastor! Marko Livije, kako može to da uradi svojim kćerima, ako već može sinu? Za Malog Kvinta mogu da shvatim, ali Servilija i Lila? Serviliji će to slomiti srce." „О, nije to sve!", reče Druz, maknuvši pismom. „Izmeniće testament i razbaštiniće sve troje dece. A još ima i obraza da traži od mene svoj' prsten! Njegov prsten!" Livija Druza je odmah znala o kakvom prstenu govori njen brat. Porodičnom blagu koje je pripadalo njihovom ocu, i njegovom ocu pre njega; pričalo se da je to bio prsten-pečatnjak Aleksandra Velikog. Još otkada je kao momak postao prijatelj Marka Livija Druza, Kvint Servilije Cepion žudeo je za tim prstenom, gledao je kako ga premeštaju s prsta mrtvog Druza Cenzora na prst živog Druza, i konačno, kada je kretao za Smirnu i Italsku Galiju, zamolio je Druza da mu dozvoli da ga nosi, kao amajliju. Druz nije hteo da se rastaje od prstena, ali je mislio da bi to bilo sebično, pa ga je na kraju dao. Međutim, čim se Cepion vratio, Druz je prsten zatražio nazad. U početku je Cepion pokušao da nađe neki razlog da ga zadrži, ali ga je naposletku skinuo i vratio, s lažnim osmehom: „О, dobro, dobro! Ali sledeći put kada pođem, Marko Livije, moraš mi ga dati taj dragulj donosi sreću." „Kako se samo usuđuje!", zarežao je Druz, stegnuvši prst, kao da očekuje da će se Cepion stvoriti kraj njega i ukrasti prsten, preuzak za sve prste, osim za mali; Aleksandar Veliki je bio veoma sitan čovek. „Ne obraćaj pažnju, Marko Livije", tešila ga je Livija Druza, a onda ponovo izvila glavu da ga bolje vidi. „Šta će biti s mojom decom?", upitala je. „Može li on to da uradi?" „Neće moći, kada se obračunam s njim", reče Druz mračno. „Је li i tebi poslao pismo?" „Ne. Samo papire za razvod." „Onda se odmori i oporavi, dušo." „Šta da kažem deri?" „Ništa, dok ne završim s njihovim ocem." Marko Livije Druz se vratio u radnu sobu, uzeo dugačak pergament najboljeg kvaliteta (želeo je da ono što će napisati ostane za večnost) i odgovorio Cepionu.

Pismo je bilo zapečaćeno i jedan sluga je smesta poslat u Cepionovu novu jazbinu, kuću Lucija Marcija Filipa. Nakon što su ga šutnuli tako da je pao, sluga se šepajući vratio da obavesti Druza kako odgovora neće biti. Blago osmehnut, Druz je darivao povrede nog roba s deset denarija, zavalio se u stolici, sklopio oči zabavljajući se dok je zamišljao Cepionov nemoćni bes. Naslednik Zlata Toloze. Sve šireg osmeha, Druz shvati kako želi da mali Kvint izraste u dugo vratu, no satu, riđu kukavicu u gnezdu Servilija Cepiona. Kako bi to bila divna osveta čoveku koji tuče svoju ženu! Uskoro je otišao u dečju sobu i pozvao sestričinu Serviliju u baštu. Do toga dana je nije nikada istinski primećivao, sem kada bi joj se osmehnuo u prolazu, ili je potapšao po glavi, ili joj dao poklon kada se to očekivalo, ili pomislio kako je mrzovoljna mala devojčica, koja se nikada ne smeje. Kako Cepion može nje da se odrekne?, pitao se; bila je pljunuti otac, osvetoljubiva zverčica. Druz je verovao da u poslovima odraslih deca ne treba ni da se čuju ni da se vide, i njeno ponašanje tog jutra ga je užasnulo. Da tako blebeće, zlo dete! Kada bi Cepion uradio ono čime je pretio i razbaštinio je, to bi sasvim i zaslužila. Ovakve misli skamenile su mu lice, a oči su mu bile ledene kada je Servilija izašla iz dečje sobe i pošla niz stazu do peristilske fontane. „Servilija, pošto si danas uspela da čuješ razgovor odraslih, smatram da je najbolje da te lično obavestim da je tvoj otac odlučio da se razvede od tvoje majke." „О, odlično!" reče Servilija, čija je čast bila zadovoljena. „Spakovaću se i otići kod njega." „Nećeš", reče Druz, veoma razgovetno. „On te ne želi." Dete je tako prebledelo da bi se pod uobičajenim okolnostima Druz za nju zabrinuo i pomogao joj da legne; ovako je samo stajao i gledao je kako se njiše. Međutim, nije pala u nesvest, smirila se i boja joj se povratila u obraze. „Ne verujem ti", rekla je. „Moj tata mi to nikada ne bi uradio, znam da ne bi!" Druz slegnu ramenima. „Ako mi ne veruješ, idi sama pa ga vidi", rekao je. „Nije daleko, tekdve-tri kuće dalje, kod Lucija Marcija Filipa. Idi i pitaj ga." „I hoću", reče Servilija odlučno i ode, dok ju je dadilja užurbano pratila. „Pusti je, Stratonika11, reče Druz. „Samo joj pravi društvo i postaraj se da se vrati.11 Kako su svi oni samo nesrećni, pomisli Druz stojeći kraj fontane. A kako bih ja bio nesrećan da nema moje voljene Servilije Cepion i našeg sinčića i deteta tako udobno ušuškanog u njenom stomaku. Pokajničko raspoloženje mu je slabilo, zamenila ga je potreba da povredi Serviliju, pošto mu njen otac nije bio pri ruci. A onda, dok je slabo sunce zagrevalo kosti i uzbuđenja tog dana polako jenjavala, povratio mu se osećaj za pravdu; ponovo je postao Marko Livije Druz, advokat onih koji su nevini trpeli. Ali nikada advokat Kvinta Servilija Cepiona, bez obzira na to kolika bi mu nepravda bila naneta. Kada se Servilija ponovo pojavila, još je sedeo kraj osunčanog, srebrnastog mlaza vode

što je sipao iz usta delfina, zatvorenih očiju, smirenog lica. „Ujka Marko!", reče ona oštro. Otvorio je oči i uspeo da se osmehne. „Zdravo11, reče. „Šta se desilo?" „On me ne želi, kaže da nisam njegova, kaže da sam nečija tuđa kćerka", procedi dete. „Ра, nisi htela da mi veruješ." „Zašto bih ti verovala? Ti si na njenoj šivam." „Servilija, ne možeš tako da se ponašaš prema majci. Njoj je naneta nepravda, a ne tvom ocu." „Kako možeš to da kažeš? Ona je imala ljubavnika!" „Da je tvoj otac bio bolji prema njoj, nikada ne bi našla ljubavnika. Nema izgovora za čoveka koji tuče svoju ženu." „Trebalo je da je ubije, a ne da je tuče. Ja bih to uradila." Druz je odustao. „О, odlazi, ti užasno dete!" Nadajmo se, pomisli Druz, sklopivši ponovo oči, da će Serviliji koristiti očevo odbacivanje. Kako vreme bude prolazilo, približiće se majci. To je prirodno. Shvativši da je gladan, uskoro je sa ženom jeo hleb, masline i tvrdo kuvana jaja, i podrobnije ju je upoznao s onim što se desilo. Pošto mu je bio poznat njen osećaj za pristojnost i ugled Servilija Cepiona, nije bio siguran kako će reagovati na vesti da joj se snaha razvela zbog optužbi za vezu s čovekom robovskog porekla. Ali mada ju je razočarao identitet ljubavnika Livije Druže Servilija Cepion je bila previše zaljubljena u Druza da bi u bilo čemu bila protiv njega; odavno je otkrila da porodični odnosi sa sobom uvek nose podeljene lojalnosti, pa je odlučila da bude odana samo Druzu. U godinama tokom kojih je delila kuću sa Cepionom, on joj nije postao nimalo draži, pošto su nesigurnost i osećaj manje vrednosti iz detinjstva odavno nestali, a i živela je dovoljno dugo s Druzom da malo njegove hrabrosti pređe i na nju. I tako su lepo večerali zajedno, uprkos svemu što se dogodilo, i Druz se osetio spremnijim da se pozabavi onim drugim što dan može da donese. A to je bilo dobro; rano popodne, stigle su nove nevolje, ovog puta u liku Marka Porcija Katona Salonijana. Druz je pozvao Katona da se prošetaju kraj kolonade i spremio se za najgore. „Šta ti znaš o svemu ovome?11, upitao je mirno. „Рге koji tren su me posetili Kvint Servilije Cepion i Lucije Marcije Filip", reče Katon, glasom jednako mirnim kao što je bio Druzov. „Obojica, znači? Pretpostavljam da je Filip bio u ulozi svedoka", reče Druz. „Jeste." „I?" „Cepion me je jednostavno obavestio da se razvodi od svoje žene zato što ga je prevarila sa mnom." „Ništa više?" Katon se namršti. „Šta još? Međutim, rekao je to pred mojom ženom, koja je otišla pravo svom ocu." „Bogovi, ovome nikada kraja!" zavapi Druz podignutih ruku. „Sedi, Marko Porcije. Bolje da ti sve ispričam. Razvod je samo početak." Kada je čuo sve, Katon je bio bešnji nego ranije Druz; Porciji Katoni su se mnogo ponosili svojom mirnoćom i staloženošću, ali su svi do jednog bili čuveni po prgavoj naravi. Druzu je trebalo mnogo vremena i razumnih reči da ubedi Katona da če ako ode da nađe Cepiona i ubije ga ili ga samo napola ubije sve postati mnogo gore za Liviju Druzu nego što je sada. Pošto se uverio da se Katonov bes malo stišao, Druz ga je odveo do Livije Druže; sve sumnje koje

je možda imao o dubini njihovih osečanja umirio je prvi razmenjeni pogled. Da, to je bila ljubav do kraja života. Siroti! „Kratipe", rekao je kučeupravitelju, nakon što je ostavio ljubavnike nasamo, „ponovo sam gladan, i hoču smesta da večeram. Obavesti gospu Serviliju Cepion, molim te." Ali gospa Servilija Cepion je bila odlučila da jede u dečjoj sobi, gde je Servilija legla na krevet objavivši kako ni zalogaj hrane ni kap vode neče preči preko njenih usana, kako če joj otac zažaliti kada čuje da je mrtva. Druz je sam otišao u trpezariju, želeči da se taj dan napokon završi, da u životu više nikada ne doživi neki sličan. Zahvalno uzdahnuvši, smestio se sam na sofu čekajući gustatio. „Šta to čujem?", viknu glas sa vrata. „Striče Publije!" „Dakle, šta je prava istina?", hteo je da zna Publije Rutilije Ruf, skinuvši cipele i pokazavši slugi koji je hteo da mu opere stopala da ode. Uspeo se na sofu kraj Druza i naslonio na levi lakat, bistrog, neuglednog lica ozarenog radoznalošću, ublaženog saosećanjem i brigom. „Rim prosto zuji od desetina različitih verzija razvod, prevara, robovi-ljubavnici, batinanje žene, opaka deca odakle sve to potiče, i to tako brzo?" Druz, međutim, nije bio u stanju da mu kaže, pošto je taj poslednji upad bio kap koja je prelila čašu; legao je na jastuke i bukvalno zaplakao od smeha. Publije Rutilije Ruf je bio u pravu, čitav Rim je zujao; dva i dva su pametno sabrani i dobijen je ispravan zbir, čemu je poprilično doprinela činjenica da je najmlađe od troje raspušteničine dece imalo svetloriđu kosu i da je izuzetno bogata ali vulgarna žena Marka Porcija Katona, Kuspija, takođe zatražila razvod. Nekada nerazdvojni prijatelji, Kvint Servilije Cepion i Marko Livije Druz više nisu razgovarali, mada je Cepion tvrdio da to nema nikakve veze s razvodima, već s tim što mu je Druz ukrao prsten. Ko je imao dovoljno pameti i osečanja za pravdu, primetio je da najbolji ljudi staju uz Druza i njegovu sestru. Drugi, manje savršenog karaktera poput Lucija Marcija Filipa i Publija Kornelija Scipiona Nazike svrstavali su se uz Cepiona, kao i oni vitezovi ulizice koji su se bavili istim poslovima kao i Gnej Kuspije Buteo, otac Katonove žene, zvani „Lešinar". A bilo je i onih koji nisu stajali ni na čiju stranu, jer im je čitava senzacija bila izuzetno smešna; među njima je bio Marko Emilije Skaur Princeps Senata, koji je upravo ponovo počeo da izranja nakon nekoliko veoma tihih godina posle sramote pretrpljene kada mu se žena zaljubila u Sulu; osečao je da ima prava na smeh, pošto ljubav mlade Metele Dalmatinske nije bila uzvraćena, a ona je u međuvremenu i zatrudnela. Skaur je odlično znao da dete može biti samo njegovo. I Publije Rutilije Ruf se smejao, iako je bio neverničin ujak. Ipak, na kraju se ispostavilo da niko od učesnika u čitavom zamešateljstvu nije stradao toliko kao Marko Livije Druz. „Ili bi možda bilo bolje reći", gunđao je Druz Silonu nedugo nakon što su novi konzuli stupili na dužnost, „da ja, kao i obično, na kraju budem odgovoran za svačiju decu! Da imam sav novac koji sam tokom godina na ovaj ili onaj način utrošio na onog nesrećnog Cepiona, sada bi mi bilo mnogo bolje! Moj novi šurak, Katon Salonijan, ostao je bez prebijene pare iscedio ga je miraz za sestru koji je morao da da Luciju Domiciju Ahenobarbu ženino bogatstvo je povučeno, zajedno s podrškom njenog oca skorojevića. Sada ne moram samo da isplatim Lucija Domicija, već kao i obično! moram da pružim dom i svojoj sestri, njenom mužu i njenoj sve većoj porodici a ona će se uskoro opet povećati!" Mada je znao da neće preterano utešiti Druza, i Silon se pridružio onima koji su uvideli smešnu stranu čitave priče, pa se smejao dok ga stomak nije zaboleo. „О, Marko Li vije, nijedan rimski plemič pre tebe nije tako nagrabusio!"

„Prekini", reče Druz kezeči se. „Voleo bih da mi život ili Fortuna, ko god pruži malo više poštovanja jer ga zaslužujem. Ali šta god da je moj život bio pre Arauzija samo da nije bilo Arauzija sada je prošlost. Znam samo da ne mogu da napustim svoju sirotu sestru i da mi se, koliko god se trudio da ne bude tako novi zet mnogo više sviđa nego stari. Salonijan je možda unuk devojke rođene u ropstvu, ali je ipak pravi gospodin, i moja kuča je srečnija zato što mu je pružila utočište. Opravdavam čak i način na koji postupa prema Liviji Druzi, a moram reči da je pridobio i moju ženu bila je sklona da misli kako je on sasvim neprihvatljiv pošto potiče od takve loze, ali joj se sada prilično dopada." „Drago mi je što ti je sirota sestra napokon srečna", reče Silon. „Oduvek sam slutio da ona živi s osečanjem dubokog jada, ali je svoju sudbinu prikrivala kako to samo prava Livija Druza zna. Ipak je šteta što ne možeš da se oslobodiš izdržavanih lica pretpostavljam da češ morati da finansiraš i Salonijanovu karijeru?" „Naravno", odgovori Druz, bez jeda. „Srečom, otac mi je ostavio više novca nego što bih ikada mogao da potrošim, tako da sam još daleko od siromaštva. Pomisli samo kako če kivan biti Cepion kada proguram Katona Salonijana uz cursus honorum \ " „Nečeš mi zameriti ako promenim temu?", upita Silon odjednom. „Nimalo", reče Druz, iznenađen. „Nadam se da če nova tema sadržati podroban opis tvojih poduhvata u poslednjih nekoliko meseci nisam te video skoro čitavu godinu, Kvinte Popadeju." „Zar je več toliko prošlo?" Silon sračuna u glavi, pa potvrdi. ,,U pravu si. Kako samo vreme leti." Onda slegnu ramenima. „Zapravo, ništa posebno. Moji poslovni poduhvati su malo uznapredovali, i to je sve." „Ne verujem ti kada si tako škrt na rečima", reče Druz, srečan što vidi svog najdražeg prijatelja. „Međutim, usuđujem se da pretpostavim kako nemaš nameru da mi kažeš čime si se zapravo bavio i neču da te pritiskam. Koju si to onda temu hteo da načneš?" „Nove konzule", reče Silon. „I to, za promenu, dobre ljude", reče Druz srečno. „Ne znam kada smo poslednji put izabrali tako jak par Krasa Oratora i Scevolu! Očekujem velika dela." „Stvarno? Voleo bih da i ja to mogu da kažem. Ja očekujem nevolje." ,,U vezi sa italskim pitanjem? Zašto?" „О, to je još samo glasina. Nadam se neosnovana, mada nekako u to sumnjam, Marko Livije." Silon se namršti. „Cenzori su otišli pred konzule sa spiskovima rimskih građana u čitavoj Italiji, i čuo sam da ih brine ogroman broj novih imena na svicima. Idioti! Čas brbljaju o tome kako če novi način popisa otkriti mnogo više građana nego stari, čas govore kako ima previše novih građana!" „Znači, zato si ti mesecima bio odsutan iz Rima!" viknu Druz. „О, Kvinte Popadeju, upozorio sam te! Ne, ne, molim te, ne laži me! Ako to uradiš, više nečemo moči da budemo prijatelji, a gubitak če za mene biti veliki! Krivotvorili ste spiskove." „Jesmo." „Kvinte Popadeju, rekao sam ti! O, kakva zbrka!" Neko vreme, Druz je sedeo s glavom u šakama, dok je Silon, kojem je bilo mnogo neprijatnije nego što je očekivao, čutke sedeo i grozničavo razmišljao. Napokon, Druz diže glavu. „Ра, sada je, izgleda, gotovo." On ustade i zavrte glavom ka Silonu, s mešavinom strpljenja i neverice. „Bolje bi ti bilo da odeš kuči da se neko vreme ne pojavljuješ u ovom gradu, Kvinte Popadeju. Ne smemo probuditi zanimanje nekih bistrijih članova antiitalske stranke tako što češ im svima biti ispred nosa. Uradiču šta mogu u Senatu, ali nažalost, još sam mlađi senator, neče me pozvati da govorim. Među onima koji mogu da govore, ti češ, avaj, imati malo

prijatelja." I Silon je stajao. „Marko Livije, izbiče rat", reče on. „Idem kuči zato što si u pravu, neko če početi da se pita ako mi prečesto bude viđao lice. Ali ako ništa drugo, ovo pokazuje da se građanska prava za sve stanovnike Italije ne mogu zadobiti na miran način." „Postoji način. Mora da postoji" reče Druz. „Sada idi, Kvinte Popadeju, što neprimetnije možeš. A ako nameravaš da izađeš na Kolinsku kapiju, molim te, obiđi oko Foruma." Sam Druz nije obišao oko Foruma; otišao je pravo tamo, odeven u togu, u potrazi za poznatim licima. Ni Senat ni Komicija nisu zasedali, ali je posetilac uvek mogao biti prilično siguran da će u nižem delu Foruma sresti nekoga. I srećom, prvi zanimljiv čovek bio je njegov stric, Publije Rutilije Ruf, koji je polako išao ka Karini i svojoj kući. „Ро prvi put žalim što Gaj Marije nije ovde", reče Druz kada nađoše tiho sunčano mesto pored drevnog forumskog drveća. „Da, bojim se da u Senatu neće biti mnogo podrške za tvoje italske prijatelje", reče Rutilije Ruf. „Mislim da bi je moglo biti kada bi samo neki moćan čovek bio prisutan da ih malo podstakne na razmišljanje. Ali pošto je Gaj Marije još na istoku, koga imamo? Osim tebe, striče...?" „Ne", reče Rutilije Ruf odlučno. „Ја imam razumevanja za italsku stvar, ali nemam velikog uticaja u Senatu. Ako ništa drugo, izgubio sam auctoritas otkako sam se vratio iz Male Azije ubirači poreza još traže moju glavu. Znaju da glavu Kvinta Mucija neće dobiti, on je previše važan. Ali stari i skromni konzular poput mene, koji nikada nije stekao slavu na sudovima, nikada nije bio čuven orator, nikada nije izvojevao slavnu pobedu na bojnom polju? Ne, ja zaista nemam dovoljno uticaja." „Znači, kažeš da se malo toga može uraditi." „Baš to, Marko Livije." Na drugoj strani javnog mnjenja radilo se mnogo. Kvint Servilije Cepion je zatražio razgovor s konzulima, Krasom Oratorom i Mucijem Scevolom, i cenzorima, Antonijem Oratorom i Valerijem Flakom. Ono što im je ispričao bilo im je veoma zanimljivo. „Za sve je to kriv Marko Livije Druz", rekao je Cepion. „Preda mnom je mnogo puta rekao kako Italici moraju dobiti puna građanska prava, kako ne srne biti nikakve razlike između stanovnika Italije. A on ima moćne prijatelje među Italikima vođu Marsa, Kvinta Popadeja Silona, i vođu Samnijaca, Gaja Papija Mutila. Iz onoga što sam načuo u kući Marka Livija, spreman sam da se svečano zakunem kako je Marko Livije Druz stao na stranu te dvojice Italika i skovao plan da se cenzus izigra." „Kvintu Servilije, možeš li drugim dokazima potkrepiti svoje tvrdnje?", upitao je Kras Orator. Cepion je na to isturio grudi s ogromnim dostojanstvom, a na licu mu se pojavio izraz prikladne uvređenosti. „Ја sam Servilije Cepion, Lucije Licinije! Ja ne lažem." Uvređenost je prešla u besnu indignaciju. „Dokazi kojim bih potkrepio svoje tvrdnje? Ja ne optužujem! Ja samo iznosim činjenice. I ne trebaju mi dokazi' da bih bilo šta potkrepio! Ponavljam ja sam jedan Servilije Cepion." „Nije me briga i da je Romul lično", rekao je Marko Livije Druz kada su konzuli i cenzori došli da ga posete. „Ako ne vidite da su činjenice' koje, kako kaže, samo iznosi deo trenutnog rata Kvinta Servilija Cepiona protiv mene i mojih, onda niste ljudi kakvi verujem da jeste! Smešne budalaštine! Zašto bih ja kovao zavere protiv Rima? Nijedan sin mog oca ne bi mogao da uradi ništa slično. Za Silona i Mutila ne mogu da govorim. Mutil mi nikada nije kročio u kuču, a Silon dolazi samo kao moj prijatelj. Da verujem kako građanska prava treba dati svakom čoveku u

Italiji, odavno je poznato, i to ne krijem. Ali građanstvo koje bih dao Latinima i Italikima može da bude samo legalno, morali bi da ga odobre Senat i Narod Rima. Bilo kakvo krivotvorenje cenzusa fizičkim izmenama na spiskovima ili lažnim zakletvama ljudi da im je mesto na njima nikada ne bih odobrio, koliko god verovao da iza toga stoje valjani razlozi." Raširio je ruke, a onda ih digao u vazduh. „Verujte mi ili nemojte, Quirites, to je sve što imam da kažem. Ako mi verujete, onda dođite da popijemo po čašu vina. Ako verujete onom besramnom lažovu Cepionu, onda izađite iz moje kuče, i ne vračajte se više nikada." Tiho se smejuči, Kvint Mucije Scevola je uhvatio Druza pod ruku. „Ја bih, kao prvi, bio veoma srečan da popijem čašu vina s tobom, Marko Livije." „I ja", rekao je Kras Orator. I cenzori su odlučili da popiju vino. „Ali brine me", rekao je Druz u trpezariji kasnije togpopodneva, „kako je Kvint Servilije došao do svojih takozvanih informacija. Kvint Popadej i ja smo samo jednom razgovarali o ovoj temi, pre mnogo meseci, kada su cenzori tek bili izabrani." „Šta se zapravo desilo, Marko Livije?", upitao je Katon Salonijan. „О, Silon je izneo sulud plan da popiše ljude koji nisu građani, ali sam gaja od toga odvratio. Ili sam mislio da jesam. Što se mene tiče, to je bio kraj. Kvinta Popadeja nisam čak ni video, sve donedavno! A ipak kako li je Cepion saznao to što je saznao?" „Možda vas je ipak čuo, možda nije bio napolju", reče Katon, koji se nije iskreno slagao s Druzovim stavovima o Italikima, ali nije bio u položaju da ga kritikuje; što je bila još jedna neprijatna posledica činjenice da ga je Druz izdržavao. „О, sasvim sam siguran da nije bio tu", reče Druz suvo. „Tada je bio van Italije, i sigurno se nije jednog dana krišom vratio samo da bi prisluškivao razgovor za koji ni ja nisam znao da če se desiti, sve dok nije započeo." „Ра onda kako?" upita Katon. „Nešto si zapisao, a on je to pronašao?" Druz tako odlučno odmahnu glavom da njegovi sagovornici nisu mogli da sumnjaju. „Ništa nisam zapisao. Baš ništa." „Zašto si tako siguran da je Kvint Servilije imao pomoč kada je smišljao optužbe?" upita Livija Druza. „Zato što me je optužio da sam krivotvorio upis novih građana i stavio me na istu gomilu s Kvintom Popadejom." „Zar nije mogao to tek tako da izmisli?" „Možda, samo me nešto brine spomenuo je i treče ime. Gaj Papije Mutil od Samnijaca. Gde je samo čuo za njega? Ja ga znam samo zato što znam da se Kvint Popadej veoma zbližio s Papijem Mutilom. Stvar je u tome što sam ja siguran da su i Kvint Popadej i Papije Mutil krivotvorili spiskove. Ali kako Cepion to zna?" Livija Druza ustade. „Ništa ne mogu da obečam, Marko Livije, ali moguče je da ču nači odgovor. Sačekajte samo trenutak." Druz, Katon Salonijan i Servilija Cepion su sačekali, nimalo radoznali; kako bi Livija Druza mogla odgovoriti na tako tajanstveno pitanje, kada je Cepion najverovatnije imao sreče i pogodio? A onda se Livija vratila, čvrsto vodeči pred sobom svoju kči Serviliju. „Stani tu, Servilija. Hoču nešto da te pitam", reče Livija Druza strogo. „Jesi li išla kod svog oca?" Devojčicino malo lice postalo je tako mimo, tako bezizražajno, da su svi prisutni shvatili kako je to lice krivca. „Zahtevam iskren odgovor, Servilija", reče Livija Druza. „Jesi li išla kod oca? I pre nego

što progovoriš, podsetiču te da ču, ako porekneš, proveriti sa Stratonikom i ostalom poslugom." „Da, posečujem ga", reče Servilija. Druz se ispravi, kao i Katon; Servilija Cepion potonu u stolici, rukom zaklonivši lice. „Šta si rekla ocu o svom ujaku Marku i njegovom prijatelju Kvintu Popadeju?" „Istinu", reče Servilija, i dalje bezizražajna. „Kakvu istinu?" „Da su kovali zavere da ubace Italike na spiskove rimskih građana." „Kako si mogla to da uradiš, Servilija, kada to nije istina?", upita Druz, sve bešnji. „Jeste istina!" viknu dete prodorno. „Videla sam pisma u sobi onog marškog čoveka pre neki dan!" „Ušla si u sobu u kojoj je smešten gost bez njegovog znanja?" upita Katon Salonijan s nevericom. „То je odvratno, dete!" „Ко si ti da sudiš o meni?", upita Servilija, okomivši se na njega. „Ti si potomak robinje i seljaka!" Tankih usana, Katon proguta knedlu. „Možda i jesam, Servilija, ali čak i robovi mogu imati načela koja zabranjuju da se povredi sveta privatnost gosta." „Ја sam patricijka iz roda Servilija", reče dete s prezirom, „dok je taj čovek samo Italik. Ponašao se izdajnički baš kao i ujak Marko!" „Kakva si pisma videla, Servilija?" upita Druz. „Pisma od Samnijca po imenu Gaj Papije Mutil." „Ali ne i pisma od Marka Livija Druza." „Nisam ni morala. Ti si tako blizak s Italikima da svi znaju da radiš ono što oni traže, i šuruješ s njima." „Dobro je za Rim da si žensko, Servilija", reče Druz, silom dozvavši na lice i u glas malo veselog čuđenja. „Da pođeš na sud s takvim argumentima, napravila bi veliku budalu od sebe." Kliznuo je sa sofe i prišao našavši se tačno naspram nje. „Ti si glupava nezahvalnica, dete moje. Prepredena i kao što ti je očuh rekao odvratna. Da si starija, izbacio bih te iz kuče. Pošto nisi, uradiču suprotno. Zaključaču te u kuču, imačeš slobodu da se krečeš po njoj kuda želiš, ali samo u nečijoj pratnji. Ali van ovih zidova nečeš stupiti ni pod kojim izgovorom. Nećeš ići ni kod oca, niti kod bilo koga drugog. Nećeš mu ni slati poruke. Ako on zatraži da pređeš i živiš kod njega, rado ću te pustiti. Ali ako se to desi, više ti nikada neću dozvoliti da dođeš u moju kuću, čak ni da bi videla majku. Pošto te se otac odrekao, ja sam ti paterfamilias. Prihvatićeš moju reč kao zakon, zato što zakon tako kaže. Svim mojim ukućanima biće naređeno da s tobom postupaju onako kao što sam rekao. Je li to jasno?" Na detetovom licu nije bilo ni traga stida ili straha; tamnih očiju punih vatre, nije ustuknula. „Ја sam patricijka iz roda Servilija", rekla je. „Ма šta sa mnom radio, ne možeš promeniti činjenicu da sam bolja od svih vas zajedno. Ono što je pogrešno za niže od mene, za mene je samo dužnost. Otkrila sam zaveru protiv Rima i obavestila oca. To mi je i bila dužnost. Možeš da me kazniš kako god želiš, Marko Livije. Nije me briga hoćeš li me zaključati u jednoj sobi zauvek, ili ćeš me tući, ili me ubiti, ja znam da sam izvršila svoju dužnost." „О, vodi je, sklanjaj mije s očiju!" viknu Druz svojoj sestri. „Da je prebijem?" upita Livija Druza, besna kao i sam Druz. On ustuknu. „Ne! U mojoj kući više neće biti batina, Livija Druza. Samo postupi kako sam naredio. Ako izađe iz dečje sobe ili sobe za časove, mora da ima pratnju. I mada je sada dovoljno stara da iz dečje sobe pređe u sopstvenu spavaću, to neću dozvoliti. Neka vidi šta znači nedostatak privatnosti, pošto nije poštovala privatnost mojih gostiju. Sve će to s godinama postati dovoljna kazna. Proći će ih bar još deset pre nego što joj se bude ukazala ikakva nada da

ode odavde ako njen otac dotle pokaže dovoljno zanimanja i nađe joj priliku. Ako to ne uradi, ja hoću i to neće biti patricij! Udaću je za seljaka!" Katon Salonijan se nasmeja. „Ne, ne za seljaka, Marko Livije. Udaj je za nekog istinski dobrog oslobođenika, čoveka koji je po prirodi plemić, ali nema izgleda da to ikada zaista i postane. Onda će možda otkriti da robovi i bivši robovi mogu biti bolji od patricija." „Mrzim vas!", vrisnu Servilija dok ju je majka izvodila. „Sve vas mrzim! Prokleti bili, prokleti bili! Dabogda svi poumirali pre nego što stasam za udaju!" A onda su zaboravili na dete; Servilija Cepion je kliznula sa stolice na pod. Druz ju je podigao, prestravljen, i odneo u spavaću sobu, gde su joj ispod nosa držali zapaljeno perje, sve dok nije došla svesti. Neutešno je jecala. „О, Marko Livije, otkako si se povezao s mojom porodicom, nesreće te stalno prate", šmrcala je, dok je on sedeo na rubukreveta i čvrsto je grlio, moleći se da njihovo dete to izdrži. „Da znaš da jesam", reče ljubeći je u čelo i nežno joj brišući suze. „Nemoj da se razboliš, mea vita, ona devojčica nije vredna toga. Nemoj da joj pružiš to zadovoljstvo, molim te." „Volim te, Marko Livije. Oduvek sam te volela. I zauvek ću te voleti." „Odlično! I ja tebe volim, Servilija Cepion. Što smo duže zajedno, sve više i više. Sada se smiri, priseti se naše bebe. Ona tako lepo raste", reče i pomilova je po naraslom stomaku. Servilija Cepion je umrla na porođaju dan pre nego što su Lucije Licinije Orator i Kvint Mucije Scevola izneli pred Senat predlog novog zakona o italskom pitanju, i zbog toga Marko Livije Druz, koji se jedva dovukao na zasedanje, nije bio u stanju da tome obrati onoliko pažnje koliko je želeo. Niko u Druzovom domaćinstvu nije to očekivao; Servilija Cepion je bila sasvim dobro, trudnoća je lepo napredovala, bez ikakvih problema. Trudovi su bili tako iznenadni da čak ni ona nije bila spremna; nakon dva sata bila je mrtva od teškog krvarenja koje nikakvi ulošci niti pridizanje nisu mogli da spreče. Pošto je bio van kuće kada je sve počelo, Druz je dojurio natrag na vreme da bude s njom, ali je ona iz užasnog bola prešla u sanjivu, bezbrižnu euforiju, i umrla bez spoznaje da je Druz drži za ruku, ne shvatajući da umire. Milosrdan kraj za nju, ali užasan za Druza, koji nije čuo od nje reći ljubavi, ni utehe, čak ni spoznaje da je on prisutan. Sve one godine u kojima je pokušala da rodi dete napokon su se okončale; pretvorila se u beskrvnu, besvesnu belu lutku u krevetu natopljenom njenom životnom snagom. Kada je umrla, dete još nije bilo ni ušlo u vaginu; lekari i babice su zatražili od Druza dozvolu da raseku njegovu ženu i izvade dete, ali je on to odbio. „Pustite je da ode s njim u sebi", rekao je. „Neka bar ima tu utehu. Da dete preživi, ne bih mogao da ga volim." I tako je teškim korakom otišao u Kuriju Hostiliju, i sam napola mrtav, i zauzeo svoje mesto u srednjim redovima, pošto mu je njegova sveštenička titula davala istaknutije mesto od onog koje je zasluživao po senatorskom statusu. Sluga mu je namestio tronožac na sklapanje i bukvalno spustio svog gospodara na nju, dok su mu senatori oko njega šapatom izražavali saučešće, a on klimao, klimao, klimao glavom u znak zahvalnosti, lica skoro belog kao što je bilo njeno. Pre nego što je za to bio spreman, primetio je Cepiona u dnu odaje, i dodatno prebledeo. Cepion! Koji je, primivši glas o sestrinoj smrti rekao da odmah posle zasedanja ide iz Rima i da zato neće moći da prisustvuje pogrebu Servilije Cepion. Zaista, Druz je mogao da prati događaje u Senatu bez ikakvih smetnji, pošto je sedeo pri kraju levih redova, gde su velika bronzana vrata curie koja je pre mnogo vekova postavio kralj Tul Hostilije stajala otvorena, da bi radoznalci što su se tiskali napolju mogli da čuju. Jer ovo, odlučili su konzuli, mora da bude potpuno javno zasedanje. Nikome sem senatorima, u čijoj se pratnji nalazio po jedan sluga, nije dozvoljeno da uđe, ali buduči da je zasedanje bilo javno, svi

koji su želeli mogli su da se tiskaju kraj otvorenih vrata i slušaju. Na drugoj strani odaje, okružen s obe strane s tri reda stepenika na koje su senatori stavljali svoje stolice na sklapanje, stajao je izdignuti podijum kurulskih magistrata, a ispred njega dugačka drvena klupa, gde su se smestila desetorica plebejskih tribuna. Prelepe rezbarene kurulske stolice od slonovače dvojice konzula stavljene su na prednji deo podijuma, one koje su pripadale šestorici pretora malo iza njih, a iza njih kurulske stolice od slonovače dvojice kurulskih edila. Senatori kojima je, zbog starosti ili kurulskih položaja, bilo dozvoljeno da govore, sedeli su u najnižem redu s obe strane, srednji red je pripadao sveštenicima i augurima, kao i bivšim plebejskim tribunima, ili sveštenicima manjih kolegija, dok su na gornjem redu bili pedarii obični senatori koji su u Senatu imali prava samo da glasaju. Nakon što je proglašeno da su molitve, žrtve i znamenja povoljni, ustao je Lucije Licinije Kras Orator, stariji konzul. „Princepse Senata, Veliki pontifiku, kolege kurulski magistrati, članovi ovog uzvišenog doma, Senat već neko vreme raspravlja o nezakonitom upisivanju Italika među rimske građane na poslednjem cenzusu", reče on, s jednim dokumentom smotanim u levoj šaci. „Mada su se naše uvažene kolege i cenzori, Marko Antonije i Lucije Valerije, nadali da će videti nekoliko hiljada novih imena na spiskovima, nisu očekivali mnoge hiljade imena. Ali baš to se desilo. Cenzus je u Italiji utvrdio do sada neviđen porast onih koji tvrde da su rimski građani, i ustanovljeno je da većinu njih čine ljudi iz italskih naroda, bez prava na rimsko građanstvo. Utvrđeno je takođe da su vođe italskih naroda skovale zaveru da se njihovi ljudi masovno upišu kao rimski građani. Dva imena su posebno spomenuta: Kvint Popadej Silon, vođa Marsa, i Gaj Papije Muhi, vođa Samnijaca." Neko pucnu prstima; konzul stade, pokloni se ka sredini prednjeg reda sebi zdesna. „Gaju Marije, želim ti dobrodošlicu u ovaj dom. Imaš li pitanje?" „Imam, nego šta Lucije Licinije", reče Marije ustajući. Izgledao je veoma preplanulo i zdravo. „Та dva čoveka, Silon i Mutil. Jesu li njihova imena na našim spiskovima?" „Ne, Gaju Marije, nisu." „Onda, sem svedočenja, kakve dokaze imamo?1 ' „Dokaze nemamo nikakve", reče Kras Orator hladno. „Njihova imena spominjem samo zbog svedočenja da su oni lično podstrekivali građane svojih naroda da se u velikom broju prijave za upis." „Onda je sigurno, Lucije Licinije, svedočenje koje spominješ pomalo sumnjivo?" „Moguće", odgovori Kras Orator staloženo. Ponovo se poklonio, veoma duboko. „Ako mi, Gaju Marije, dozvoliš da nastavim, sve ću uskoro razjasniti." Osmehnut, Marije uzvrati naklonom, i sede. „Da, nastavimo, onda, uvaženi senatori! Kao što je Gaj Marije pronicljivo primetio, svedočenje nepotkrepljeno čvrstim dokazima je sumnjivo. Nije namera ovih konzula, kao ni vaših cenzora, da to prenebregnu. Međutim, pred nama je svedočio ugledan čovek, i njegovo se svedočenje slaže s našim zapažanjima", reče Kras Orator. „Ко je ta ugledna osoba?", upita Publije Rutilije Ruf ne ustajući. „Budući da postoje izvesne opasnosti, zahtevao je da njegovo ime ne bude otkriveno", reče Kras Orator. „Ја mogu da ti kažem, striče", dobaci glasno Druz. „Zove se Kvint Servilije Cepion Siledžija! I mene je optužio!" „Marko Li vije, ne narušavaj red", reče konzul. „Jeste, i njega sam optužio! On je kriv jednako kao Silon i Mutil!" viknu Cepion iz poslednjeg reda.

„Kvinte Servilije, narušavaš red. Sedi." „Ne, sve dok mojoj optužbi ne dodate i ime Marka Livija Druza!", viknu Cepion još glasnije. „Konzuli i cenzori su ustanovili da Marko Li vije Druz nije umešan u ovu stvar", reče Kras Orator, sada već besnog izgleda. „Trebalo bi da si svestan kao i svi pedanti da ti ovaj dom još nije dao pravo da govoriš! Sada sedi, i drži jezik gde mu je i mesto za zubima! Ovaj dom više neće slušati privatne svađe, ovaj dom će sada slušati mene!" Usledi tišina. Kras Orator je pažljivo oslušnu nekoliko trenutaka, a onda se nakašlja i poče iznova: „Iz bilo kog razloga i na bilo čije podsticanje iznenada imamo neuporedivo više imena na spiskovima. Pod datim okolnostima, osnovana je pretpostavka da su se mnogi ljudi nezakonito upisali. Vaši konzuli nameravaju da isprave to stanje, a ne da jure lažne tragove i bez dokaza okrivljuju ljude. Zanima nas samo jedno: spoznaja da ćemo, ne preduzmemo li nešto, imati višak građana da će svi tvrditi kako pripadaju nekom od trideset i jednog seoskog plemena! i da će za godinu-dve moći da sakupe više glasova na plemenskim izborima od nas, pravih građana; da će možda moći da utiču i na glasanje u centurijatskim klasama." „Onda se iskreno nadam da ćemo stvarno nešto i uraditi, Lucije Licinije", reče Skaur Princeps Senata sa svog mesta u sredini desne strane prednjeg reda, pored Gaja Marija. „Kvint Mucije i ja smo načinili nacrt novog zakona", reče Kras Orator, koga ova upadica nije uvredila. „Njegova namera je da ukloni sve lažne građane s rimskih spiskova. I ništa drugo. To nije akt progonstva, neće se tražiti masovno izbacivanje negrađana iz samog Rima ili bilo kog rimskog ili latinskog grada u Italiji. Nama je stalo da otkrijemo one koji su se upisali na spiskove građana, a na to nemaju prava. Da bismo ovo postigli, zakon predlaže da se naše poluostrvo podeli na deset delova Umbriju, Etruriju, Picen, Lacij, Samnij, Kampaniju, Apuliju, Lukaniju, Kalabriju i Brutij. Svaki od deset delova dobiće posebni istražni sud s pravima da istraži građanski status onih koji se prvi put pojavljuju na spisku. Zakon predlaže da quaestiones sačinjavaju sudije, ne porotnici, a da te sudije budu rimski senatori svaki predsednik suda biće konzular, a pomagače mu dvojica mladih senatora. U zakon su uključena određena pravila koja treba da posluže kao načela istražnim sudovima, i svaki čovek izveden pred ove sudove moraće da odgovori s dokazima! na pitanja priložena uz načela. Protokoli će biti dovoljno strogi da se nijedan lažni građanin ne provuče, to možemo već sada da vam jamčimo. Na kasnijem contio zasedanju pročitaćemo čitav tekst lex Licinia Muda, ali čvrsto verujem da prvi contio o nekom zakonskom predlogu ne treba da se zaglibi u svim pravničkim pojedinostima." Ustade Skaur Princeps Senata. „Ako mogu, Lucije Licinije, želeo bih da znam predlažete li da se jedan od vaših posebnih quaestiones uvede i u samom gradu Rimu, i ako je tako, hoće li se taj quaestio baviti i Lacijem?" Kras Orator je delovao ozbiljno. ,,U Rimu će biti jedanaesti quaestio", odgovori. „Lacijem ćemo se pozabaviti posebno. Međutim, što se Rima tiče, na gradskim spiskovima nema masovne pojave sumnjivih novih građana. Uprkos tome, verujemo da vredi uspostaviti istražni sud i u Rimu, pošto je u gradu sigurno mnogo upisanih građana za koje će se ako se istraga dosledno sprovede dokazati da nemaju prava na to." „Hvala ti, Lucije Licinije", reče Skaur i sede. Kras Orator je sada bio potpuno ozlojeđen. Sve nade da će moći da izvede neke od svojih omiljenih retorskih veština bile su potpuno srušene; ono što je počelo kao govor pretvorilo se u raspravu. Pre nego što je mogao da nastavi s obraćanjem, Kvint Lutacije Katul Cezar ustade, potvrdivši sumnje starijeg konzula da Senat nije raspoložen da sluša veličanstvene govore.

„Smem li da postavim pitanje?", upita Katul Cezar smerno. Kras Orator uzdahnu. „Svako drugi srne, Kvinte Lutacije, čak i oni kojima nije dozvoljeno da govore! Samo napred. Ne oklevaj. Navali. Iskoristi mogućnost, hajde!" „Hoće li lex Licinia Mucia predvideti određene kazne, ili će one biti ostavljene na volju sudijama, u skladu s postojećim zakonima?" „Verovao ili ne, Kvinte Lutacije, baš sam se o tome spremao da govorim!" reče Kras Orator, vidno na izmaku strpljenja. „Novi zakon predviđa tačno određene kazne. Kao prvo, svi koji su se lažno predstavili kao građani na posleđnjem popisu navući će na sebe gnev sudova. Biće bičevani bičem sa čvorovima. Krivčevo ime biće uneseno na spisak, i njemu i njegovim potomcima će zauvek biti zabranjeno da postanu rimski građani. Biće naplaćena kazna od četrdeset hiljada sestercija. Ako je lažni građanin nastanjen u nekom rimskom ili latinskom gradu, on i njegovi srodnici biće proterani i moraće da se vrate u postojbinu svojih predaka. Samo u tom smislu se ovaj zakon odnosi na progonstvo. Oni koji ne poseduju građanska prava, ali nisu krivotvorili svoj status, mogu mimo da spavaju, oni će ostati tamo gde trenutno žive." „Šta će bih s onima koji su krivotvorili status na nekom ranijem cenzusu?" upita Scipion Nazika stariji. „Oni neće biti bičevani, Publije Kornelije, a neće im biti naplaćena ni kazna. Ali će bih upisani na spisak i proterani iz svih rimskih i latinskih naseobina." „Šta ako čovek ne može da plati kaznu?", upita Gnej Domicije Ahenobarb Veliki pontifik. „Biće prodat u dužničko ropstvo rimskoj državi na najmanje sedam godina." Gaj Marije se polako digao. „Mogu li da govorim, Lucije Licinije?" Kras Orator diže ruke u vazduh. „О, zašto ne bi, Gaju Marije? Pod uslovom da možeš da govoriš a da te niko ne prekine!" Druz je gledao Marija kako odlazi s mesta gde mu je bio tronožac do središta odaje. Srce, organ za koji je mislio da je umro kada mu je umrla žena, tuklo je brzo. Ovo je jedina prilika. O, Gaju Marije, koliko god te malo voleo kao čoveka, reče Druz u sebi, reci sada ono što bih ja rekao, da imam prava da govorim! Jer ako ti to ne uradiš, niko neće. Niko. „Vidim", reče Marije snažno, „daje ovo pažljivo osmišljen zakonski predlog. To se i moglo očekivati od dvojice naših vrhunskih pisaca zakona. Potrebno mu je samo još nešto da bi bio savršen klauzula kojom se isplaćuje nagrada svakom doušniku. Da, hvale vredan zakonski predlog! Ali da li je i pravedan zakon? Zar to ne bi trebalo da nas najviše zanima? I što je još važnije, da li zaista smatramo sebe dovoljno moćnima, dovoljno arogantnima dovoljno glupavima\ da primenimo kazne koje ovaj zakon propisuje? Po zvuku govora Lucija Licinija a nije mu bio jedan od boljih, moram da primetim! rekao bih da postoje na desetine hiljada tih navodnih lažnih građana, raštrkanih od granica Italske Galije sve do Brutija i Kalabrije. Ljudi koji osećaju da imaju prava na puno učestvovanje u unutrašnjim poslovima i vođenju Rima inače zašto bi rizikovali da lažno tvrde da su građani? Svi u Italiji znaju šta takva izjava donosi ako bude otkrivena. Bičevanje, progonstvo, kaznu mada obično isti čovek ne istrpi sve troje." Okrenuo se od leve ka desnoj strani Senata, i nastavio: „Ali sada, uvaženi senatori, izgleda da ćemo na baš svakog od ovih desetina hiljada ljudi kao i na njihove porodice izliti sav bes! Bičevaćemo ih. Naplaćivaćemo im kazne veće nego što većina njih može da plati. Stavljaćemo ih na crne liste. Izbacivaćemo ih iz kuća, ako su te kuće kojim slučajem u rimskim ili latinskim mestima." Prošao je čitavom dužinom Senata do otvorenih vrata i okrenuo se da pogleda na obe strane. „Desetine hiljada, uvaženi senatori! Ne jednog ili dva ili tri ili četiri čoveka, već desetine hiljada! I porodice sinove, kćeri, žene, majke, strine, stričeve, rođake još desetine hiljada ljudi.

Oni će imati prijatelje čak možda i prijatelje među onima koji legalno poseduju građanska ili latinska prava. Van rimskih i latinskih gradova, njihov soj je u većini. A mi, senatori određeni žrebom, verovatno? da služe u istražnim sudovima, mi ćemo slušah dokaze, pratiti načela za istragu ljudi izvedenih pred nas i doslovce poštovati lex Licinia Muda u presuđivanju onima za koje se ustanovi da su neopravdano na spiskovima. Divim se onima među nama spremnim da obavljaju svoju dužnost mada ću ja prvi naći izgovor u novom moždanom udaru! Ili će lex Licinia Mucia obezbediti oružane odrede koji će neprekidno štititi baš sve te quaestiones?" Počeo je lagano da se šetka, nastavljajući da govori. „Zar je to zaista toliki zločin? Zelja da se postane Rimljanin? Ne preterujem mnogo kada kažem da mi vladamo svime što je u svetu bitno. Svi nas poštuju, kud god da se zaputimo čak se i kraljevi povlače kada mi naređujemo. I najniži čovek koji sebe zove Rimljaninom, pa čak i rimskim proleterom, bolji je od bilo kog drugog čoveka. Možda je i suviše siromašan da ima makar ijednog roba, ali ipak pripada narodu koji vlada svetom. Čak i ako radi fizičke poslove zato što nema nijednog roba, može sebi da kaže: Ja sam Rimljanin, bolji sam od ostatka ljudskog roda!'" Primakavši se tribunskoj klupi, okrenuo se ka otvorenim vratima. „Ovde, u Italiji, živimo obraz uz obraz s muškarcima i ženama koji su nam veoma slični, a u mnogo čemu i isti. Muškarcima i ženama koji nam daju vojnike i poreze več skoro četiri stotine godina, koji zajedno s nama učestvuju u našim ratovima. O da, s vremena na vreme su se neki od njih dizali na ustanak, ili pomagali naše neprijatelje, ili govorili protiv naše politike. Ali su za te zločine več kažnjeni. Po rimskom zakonu ne možemo da ih kaznimo opet. Možemo li da ih krivimo zato što žele da budu Rimljani? To je pitanje. Ne zašto oni žele da budu Rimljani, niti šta je izazvalo nedavnu poplavu lažnih prijava. Možemo li zaista da ih krivimo?" „Da!", viknu Kvint Servilije Cepion. „Da! Oni su gori od nas! Oni su naši podanici, ne nama ravni!" „Kvinte Servilije, remetiš red! Sedi i čuti, ili napusti ovaj skup!" zagrme Kras Orator. Gaj Marije se lagano, dostojanstveno okrenu oko sebe, lica dodatno izobličenog gorkim osmehom. „Mislite da znate šta ču reči, zar ne?", upita on prisutne. Onda se glasno nasmeja. „Gaj Marije Italik, mislite, savetovače da Rim zaboravi lex Licinia Muda, da ostavi te desetine hiljada dodatnih građana na spiskovima." Obrve poleteše nagore. „Е, uvaženi senatori, grešite! Ne savetujem to. Kao ni vi, ni ja ne verujem da se građanskim pravima srne igrati tako što če se na spiskovima ostaviti ljudi koji nisu imali dovoljno principa da odbiju kada im je ponuđen nezakonit upis. Savetujem da lex Licinia Mucia nastavi sa svojim istražnim sudovima, kao što su dvojica uvaženih zakonodavaca predložila ali samo do određene tačke. Dalje ne smemo! Svaki lažni građanin mora biti izbrisan sa spiska i izbačen iz naših plemena. To i ništa više. Ništa više! Jer vas najozbiljnije upozoravam, uvaženi senatori i quihtes koji slušate kraj vrata, da ćete istog trenutka kada kaznite te lažne građane ugrožavajući im tela, domove, kese, potomstvo, posejati seme mržnje i osvete kakvu ne možete ni da zamislite! Požnjećete smrt, krv, bedu i mržnju za mnoge vekove! Ne opravdavajte ono što su Italici pokušali da urade. Ali nemojte ih kazniti zbog tog pokušaja!" Dobro rečeno, Gaju Marije!, pomisli Druz i zapljeska. Pljeskali su i neki drugi. Ali većina nije, a ispred vrata se čuo žamor koji je govorio da se slušaoci u Forumu ne slažu s tolikom popustljivošću. Ustade Marko Emilije Skaur. „Mogu li da govorim?" „Možeš, Princepse Senata", odgovori Kras Orator. Mada su on i Gaj Marije bili vršnjaci, Skaur Princeps Senata nije zadržao isti privid mladolikosti, uprkos simetričnom licu. Duboke bore usekle su mu se u kožu, a i ćelava glava bila je izborana od starosti. Ali lepe zelene oči bile su mlade, pronicljive, zdrave, iskričave. I izuzetno

promućurne. Njegov slavni i često citirani smisao za humor danas, međutim, nije bio u prvom planu, čak ni u uglovima njegovih usana; danas su ti uglovi bili oboreni nadole. I on je prešao preko poda do vrata, ali se onda okrenuo od senatora, ka ljudima koji su stajali napolju. „Uvaženi očevi rimskog Senata, ja sam vaš vođa, koga su sadašnji cenzori ponovo izabrali. Vaš sam vođa još od kada sam bio konzul, pre tačno dvadeset godina. Konzular sam, a bio sam i cenzor. Predvodio sam vojske i sklapao sporazume kako s našim neprijateljima, tako i s onima koji su dolazili sa željom da nam budu prijatelji. Patricij sam iz roda Emilija. Ali je mnogo bitnije da sam koliko god sve to bilo slavno i ugledno Rimljanin! Čudno mi je što se slažem s Gajem Marijem koji je sebe nazvao Italikom. Ali da vam ponovim ono što je on rekao na početku svog obraćanja. Zar je to zaista toliki zločin? Ta želja da se postane Rimljanin? Ta želja za pripadanjem rasi koja vlada svime što je u svetu bitno? Želja za pripadanjem rasi koja naređuje kraljevima i može da vidi kako se naređenja izvršavaju? Kao i Gaj Marije, i ja kažem da ova želja nije zločin. Ali se ne slažemo u onome što tom rečenicom naglašavamo. Nije želja zločin. Zločin je čin. A ja ne smem nikome ko je čuo Gaja Marija da dozvolim da padne u njegovu zamku. Ovaj dom danas ne zaseda da bi sažaljevao one koji nemaju nešto što žele. Ovaj dom danas zaseda da se izbori s idealima, snovima, željama, stremljenjima. Ovde smo danas da bismo se suočili s jednom realnošću nezakonitom uzurpacijom rimskih građanskih prava od strane desetina hiljada ljudi koji nisu Rimljani i, prema tome, nemaju pravo da kažu kako jesu. Da li oni žele da budu Rimljani, sasvim je sporedno. Bitno je da su desetine hiljada ljudi počinile velik zločin, i mi koji čuvamo svoju rimsku baštinu nipošto se ne smemo prema tom velikom zločinu odnositi kao prema nekom sitnom prekršaju koji zaslužuje samo simbolične packe." Onda se okrenuo ka senatorima. „Uvaženi senatori, ja, Princeps Senata, apelujem na vas kao istinski Rimljanin da sprovedete ovaj zakon sa svim svojim autoritetom! Jednom i zauvek žudnja Italika da postanu Rimljani mora prestati, mora biti smrvljena. Lex Licinia Muda mora da sadrži najstrože kazne ikada upisane na tablice! Ne samo to! Smatram da treba da usvojimo oba predioga Gaja Marija, da proširimo ovaj zakon i na njih. Kažem da prvi amandman mora da ponudi nagradu za otkrivanje lažnog Rimljanina četiri hiljade sestercija, deset procenata kazne. Tako naša državna blagajna neće morati da plati ni novčića sve će doći iz kesa krivaca. A kažem da drugi amandman mora da obezbedi naoružane odrede koji će pratiti sve sudove kuda god da krenu. Novac za plate tih privremenih vojnika takođe mora da pristigne iz kazni. Zato najiskrenije zahvaljujem Gaju Mariju na oba njegova predioga." Kasnije niko nije bio siguran da li je to bio predviđeni kraj Skaurovog govora, pošto je Publije Rutilije Ruf skočio na noge i povikao: „Tražim reč! Moram da govorim!" a Skaur je bio dovoljno umoran da sedne i klimne glavom. „Siroti Skaur, njegovo je prošlo", reče Lucije Marcije Filip svojim susedima. „Ne liči na njega da zgrabi tuđi govor i pretvori ga u svoj." „Nemam zamerke ni na šta što je rekao", reče njegov levi sused, Lucije Sempronije Azelio. „Njegovo je prošlo", ponovi Filip. „Tace, Lucije Marcije!" reče Marko Herenije, desni sused. „Hoću da čujem Publija Rutilija." „Čućeš!", zareža Filip, ali ne reče ništa više. Publije Rutilije Ruf nije izašao na sredinu odaje; jednostavno je stajao kraj svog malog tronošca na sklapanje i govorio. „Uvaženi senatori, quirites što slušate kraj vrata, čujte me, preklinjem vas!" Slegnuo je ramenima, namrštio se. „Nemam veliku veru u vaš zdrav razum, tako da ne očekujem da ču vas

odvratiti od stavova Marka Emilija, koje danas ovde deli večina. Međutim, ono što ču reči mora biti rečeno i mora biti zapamćeno da je rečeno, kada budućnost otkrije koliko je bilo ispravno i mudro. A budućnost će to uraditi, verujte mi." Nakašljao se, pa glasno nastavio: „Gaj Marije je u pravu! Ne smemo da uradimo ništa više osim da izbrišemo sve lažne građane sa spiskova. Svestan da većina vas kao i ja! smatra da su Italici ispod pravih Rimljana, ipak se nadam da imamo još dovoljno zdravog razuma da shvatimo kako to nikako ne znači da su Italici varvari. Oni su napredni, vođe su im izuzetno obrazovane, i u osnovi žive istim životom kao i mi Rimljani. Prema tome, ne smemo se prema njima ophoditi kao prema varvarima! Njihovi ugovori s nama stari su vekovima, njihove veze s nama traju vekovima. Oni su naši bliski krvni srodnici, kao što je Gaj Marije i rekao." „Ра, ako ništa drugo, bliski su krvni srodnici Gaja Marija", dobaci otegnuto Lucije Marcije Filip. Rutilije Ruf se okrenu i, nabranog pegavog čela, zagleda se u bivšeg pretora. „Koliko si samo pronicljiv kada si uočio razliku", reče on umilno, „između bliskog krvnog srodstva i veza iskovanih novcem! Da nisi to uradio, morao bi da se držiš Gaja Marija kao prilepak, zar ne, Lucije Marcije? Kada je novac u pitanju, Gaj Marije ti je bliži od rođenog oca! Jer ja mogu da se zakunem da si izmoljakao više novca od Gaja Marija nego što ti je otac ikada dao! Da je novac kao krv, i ti bi bio predmet poređenja s Italikima, zar ne?" Senatom se prolomi smeh, pljeskanje i zvižduci, dok je Filipa oblilo jarko rumenilo, a on sam poželo da propadne u zemlju. Rutilije Ruf se vrati predmetu svog govora. „Preklinjem vas, pozabavimo se malo ozbiljnije kaznenim odredbama koje propisuje lex Licinia Mucial Kako možemo da bičujemo ljude s kojima moramo da živimo, od kojih tražimo vojnike i novac? Ako izvesni drski članovi ovog doma mogu da sumnjiče druge članove istog doma zbog njihovog porekla, koliko smo onda mi drugačiji od Italika? To je ono što ja govorim, to je ono o čemu morate da razmislite. Loš je otac onaj koji sina podiže samo svakodnevnim batinama kada sin odraste, mrzeče oca, neče ga voleti, niti če mu se diviti. Ako budemo bičevali naše italske rođake po čitavom poluostrvu, moračemo da živimo s ljudima koji če nas mrzeti zbog okrutnosti. Ako ih budemo sprečavali da dobijaju naša građanska prava, mrzeče nas zbog snobizma. Ako padnu na prosjački štap zbog novčanih kazni, moračemo da živimo s ljudima koji nas mrze zbog pohlepe. Budemo li ih izbacili iz domova, moračemo da živimo s ljudima koji nas mrze zbog bezosečajnosti. Koliko če to samo biti mržnji? Daleko više, uvaženi senatori, quirites, nego što možemo sebi da priuštimo od ljudi koji žive u istim zemljama kao i mi." „Onda ih gazimo još jače", reče Katul Cezar umorno. „Gazimo ih toliko da im ne preostane više nikakvog osečanja. Zaslužuju to zato što su pokušali da ukradu najdragoceniji dar koji Rim može da da." „Kvinte Lutac\\e,pokušaj da shvatiš!", zamoli Rutilije Ruf. „Krali su zato što mi nismo hteli da damo! Kada čovek ukrade ono što smatra da mu po pravu pripada, on to ne zove krađom. Zove to uzimanjem onoga što je njegovo." „Kako je moguče, kada to njima ne pripada?" Rutilije Ruf odustade. „Dobro onda, ja sam pokušao da vam objasnim koliko je suludo propisati tako užasne kazne ljudima s kojima živimo, koji obitavaju uz naše drumove, koji čine večinu u oblastima gde podižemo svoje seoske vile i imamo imanja, koji vrlo često i rade na njima, ako nismo dovoljno savremeni da upotrebljavamo robovsku radnu snagu. Neču reči više ništa o tome kakve nas posledice čekaju budemo li kaznili Italike." „Hvala svim bogovima na tome!" uzdahnu Scipion Nazika. „Sada prelazim na amandmane koje je predložio naš Princeps Senata a ne Gaj Marije!"