pisma u GPS i uputi se ka rehabilitacionom centru u kojem je trenutno obitavala Arijana Nazbro. Centar je bio u Nju Bransviku, što je na oko sat vremena od Vendine kuće, ali je nagazila gas i stigla tamo za manje od četrdeset pet minuta. Ostavila je auto na parkiralištu pa se stuštila ka ulaznim vratima. Na prijavnici je službenici kazala svoje ime i rekla kako bi htela da vidi Arijanu Nazbro. Žena je zamoli da sedne. Vendi joj se zahvali i reče da će stajati. Nekoliko časaka kasnije pojavi se Arijana Nazbro. Vendi je nije videla sedam godina, od suđenja zbog saobraćajne nesreće sa smrtnim ishodom. Arijana je tad izgledala uplašeno, jadno, oklembešenih ramena, kose boje dlake poljskog miša, ustreptala kao da će je neko iznenada ubiti. Ova žena, Arijana Nazbro posle zatvora, bila je drugačija. Kosa joj je bila kratka i seda. Držala se pravo i smireno kad je pogledala Vendi. Pružila je ruku i rekla: "Hvala što ste došli, Vendi." Vendi ne obrati pažnju na pruženu ruku. "Nisam došla zbog vas." Arijana pokuša da se nasmeši. "Hoćete li da se prošetamo?" "Ne, Arijana, ne želim da se šetam. U pismima prva dva sam ignorisala smatrajući da će vam to nešto kazati pitate me kako da se iskupite." "Da." "Došla sam samo da vam kažem da mi više ne šaljete te besmislice Anonimnih alkoholičara. Nije me briga. Ne želim da vam oprostim kako biste se iscelili i povratili ili već kako god vi to nazivate. Ne zanima me vaša dobrobit. Ovo nije prvi put da pokušavate s Anonimnim alkoholičarima, zar ne?" "Nije", potvrdi Arijana Nazbro visoko dignute glave. "Pokušavali ste dva puta pre nego što ste mi ubili muža, je li tako?" "Tako je", reče neverovatno mirno. "Jeste li dosad stizali do Osmog koraka?" "Jesam. Ali ovog puta je drugačije jer..." Vendi je ućutka dignutom rukom. "Ne zanima me. Meni ništa ne znači to što bi ovog puta moglo da bude drugačije. Nije me briga za vas ni za Osmi korak, ali ako zaista želite da se iskupite, predlažem vam da izađete na ulicu, stanete uz ivičnjak i bacite se pod prvi autobus koji naiđe. Znam da ovo zvuči grubo, ali da ste to uradili kad
ste prethodni put stigli do Osmog koraka da vam je onaj koga ste povredili pa mu slali isto ono "ja pa ja" sranje rekao ovo da uradite umesto da vam oprosti možda biste ga poslušali i poginuli, a moj Džon bi još bio živ. Ja bih imala muža, a Čarli bi imao oca. Samo to mi je važno. Niste vi. Nikakva vaša proslava šest meseci trezvenosti u Anonimnim alkoholičarima. Ni vaš duhovni put do trezvenosti. Zato, ako zaista želite da se iskupite, Arijana, za sva vremena prestanite sebe da stavljate u prvi plan. Jeste li izlečeni da li potpuno, apsolutno, stoprocentno znate da nikad više nećete piti?" "Niko nikad nije izlečen", reče Arijana. "Evo, još besmislica iz Anonimnih alkoholičara. Nikako ne možemo znati šta će biti sutra, zar ne? Zato tako treba da se iskupite. Prestanite da pišete pisma, prestanite da pričate o sebi u grupi, prestanite da napredujete dan po dan. Umesto toga učinite jedino što može da garantuje da više nikad nećete ubiti nekom detetu oca: čekajte autobus i kročite pred njega. Ostavite mene i mog sina na miru. Nikad vam nećemo oprostiti. Nikad. Kako je samo sebično i čudovišno što mislite da treba da vam oprostimo ne biste ii se baš vi iscelili." Rekavši to, Vendi se okrenu i dođe do kola, pa upali motor. Završila je s Arijanom Nazbro. Sad joj ostaje da se vidi s Denom Merserom.
ŠESTO POGLAVLJE MARŠA MAKVEJD JE SEDELA NA KAUČU pored Teda. Preko puta njih sedeo je Frenk Tremont, istražitelj okruga Eseks, i iznosio im nedeljni izveštaj o slučaju njihove nestale kćerke. Marša je već znala šta ima da im kaže. Frenk Tremont je na sebi imao odelo mrke boje i izlizanu kravatu koja kao da je poslednja četiri meseca stajala zgužvana u čvrstu loptu. Bio je šezdesetih godina, pred penzijom, a zračio je onom sveznajućom, umornom aurom ljudi koji su dugo radili isti posao. Kad se Marša u početku raspitivala o njemu, čula je da se govorka kako je njegovo vreme prošlo, da su mu ovo možda poslednji meseci na poslu. No Marša nikad ništa od toga nije primetila, a Tremont je barem bio tu, i dalje ih je posećivao, nije ih napustio. Ranije su s njim dolazili i drugi, federalni agenti i stručnjaci za nestale osobe, kao i probrani predstavnici zakona. Njihov broj se istanjio u ta devedeset četiri dana dok nije ostao samo ovaj usamljeni, ostareli policajac u groznom odelu. Isprva se Marša trudila da se nađe u poslu pa je nudila svima kafu i biskvite. Više toga nije bilo. Frenk Tremont je sedeo preko puta njih, tih izmučenih roditelja, u njihovoj lepoj kući na periferiji, i pitao se, znala je ona to, kako da im kaže, ko zna već koji put, kako nema ničeg novog da im saopšti o njihovoj nestaloj kćerki. "Žao mi je", reče Frenk Tremont. Kao što je i očekivala. Kao po scenariju. Marša primeti kako se Ted zavaljuje. Podigao je lice i zatreptao da zaustavi suze. Znala je da je Ted dobar čovek, divan čovek, sjajan muž, otac i branilac. No nije bio, kako je u međuvremenu shvatila, naročito jak čovek. Marša je uporno gledala u Tremonta. "I šta dalje?", upita ga. "I dalje tražimo", reče on. "Kako?", nastavi da ispituje Marša. "Mislim, šta još može da se uradi?" Tremont zausti nešto, zastade, zatvori usta. "Ne znam, Marša."
Ted Makvejd pusti da mu suze poteku. "Ne razumem", reče kao i mnogo puta pre toga. "Kako to da nemate ništa?" Tremont strpljivo oćuta. "Sa svom tehnologijom, svim dostignućima i Internetom..." Teda izdade glas. Zavrteo je glavom. Nije mu bilo jasno. Nikako. Marši je bilo jasno. U stvarnosti to nije išlo lako. Pre Hejli oni su bili tipična naivna američka porodica čije znanje o snagama reda i zakona, samim tim i vera u njih, potiče od dugogodišnjeg gledanja TV serija u kojima su svi slučajevi rešeni. Negovani glumci nađu dlaku, otisak ili ljuspicu kože, stave je pod mikroskop i odgovor se obelodani pre odjavne špice kao čarolijom. Samo, to nije stvarnost. Stvarnost se, sad je Marša znala, može naći na vestima. Policajci u Koloradu, na primer, još nisu našli ubicu one male pobednice takmičenja u lepoti Džon Benet Remzi. Marša se sećala naslova kad je Elizabet Smart, lepa četrnaestogodišnjakinja, jedne noći oteta iz svoje spavaće sobe. Mediji su se utrkivali da izveštavaju o toj otmici, čitav svet je bio zapanjen, sve oči uprte u policiju i agente FbI-ja, sve one "stručnjake" za mesto zločina kako pročešljavaju Elizabetinu kuću u Solt Lejk Sitiju tražeći istinu a ipak više od devet meseci niko se nije setio da proveri ludog beskućnika s kompleksom božanske veličine koji je radio u kući, iako ga je Elizabetina sestra videla te večeri!? Kad bi se to našlo u serijama poput Mesto zločina ili Red i zakon, gledalac bi zavitlao daljinski upravljač besan što je to "nerealno". No koliko god ga ulepšavali, ipak se to stalno dešava. U stvarnosti, sad je Marša znala, i maloumnik može da se izvuče s ubistvom. U stvarnosti niko od nas nije bezbedan. "Imate li išta novo vi meni da kažete?", upita Tremont. "Bilo šta?" "Sve smo vam rekli", odgovori Ted. Tremont klimnu glavom, a tog dana se naročito snuždio. "Bilo je ovakvih slučajeva, kad se nestala tinejdžerka jednostavno pojavi. Morala je da se izduva ili je imala tajnog dečka." Ovo je već pokušao da im proda. Frenk Tremont, kao i svi ostali, pa i Ted i Marša, voleo bi da je posredi bekstvo. "Jedna tinejdžerka iz Kontektikata", nastavi Tremont, "uhvatila se s pogrešnim momkom i pobegla. Tri nedelje kasnije vratila se kući." Ted klimnu glavom i okrenu se Marši da mu ona podstakne nadu.
Marša se potrudi da izgleda vedrije, ali jednostavno nije uspela. Ted se okrenu kao da je izgrđen pa se izvini i ode. Bilo je čudno, pomisli Marša, kako od svih upravo ona vidi najjasnije. Naravno, nema tog roditelja koji bi voljno priznao da nije primetio nijedan znak kako mu je dete u pubertetu nesrećno ili toliko uznemireno da bi pobeglo na tri meseca. Policija je preuveličala svako moguće razočaranje u Hejlinom mladom životu: tačno je, Hejli nije uspela da se upiše na Virdžinijski univerzitet, što joj je bio prvi izbor. Tačno je, nije osvojila nagradu za sastav niti je učestvovala u programu AHLISA. 4 I tačno je, nedavno je raskinula s dečkom. Pa šta? Svaki tinejdžer ima takve nevolje. Marša je znala istinu, od prvog dana je znala. Setila se reči direktora Zekera: Nešto se dogodilo njenoj kćerki. Nešto loše. Tremont je samo sedeo ne znajući šta da radi. "Frenk?", pozva ga Marša. On je pogleda. "Hoću nešto da ti pokažem." Marša uze sliku s Mikijem Mausom koju je našla na kćerkinom školskom ormariću pa mu je pruži. Tremont nije žurio. Uzeo je sliku. U sobi je bilo vrlo mirno. Čula mu je šištavo disanje. "To je slikano tri nedelje pre nego što je Hejli nestala." Tremont se zagleda u sliku kao da u njoj može naći neki trag za Hejlin nestanak. "Sećam se. Vaš porodični izlet u Diznilend." "Pogledaj joj lice, Frenk." On posluša i spusti pogled na devojčino lice. "Misliš li da bi devojka s takvim osmehom prosto rešila da pobegne i nikome se ne javi? Zar zaista misliš da bi ta devojka otišla tek tako i još bila toliko lukava da nikad ne upotrebi svoj ajfon, bankomat ili kreditnu karticu?" "Ne", reče Frenk, "ne mislim." "Molim te, Frenk, nastavi da je tražiš." "Hoću, Marša. Obećavam ti." KAD LJUDI RAZMIŠLJAJU O AUTO-PUTEVIMA PO NJU DŽERZIJU, uvek pomisle na Garden stejt parkvej sa onim pomešanim oronulim skladištima, neodržavanim grobljima i trošnim zajedničkim
zgradicama ili misle na Nju Džerzi ternpajk sa fabrikama i dimnjacima, mamutskim industrijskim kompleksima što liče na košmarnu budućnost u filmovima o Terminatoru. Nikad ne pomisle na put 15 u okrugu Saseks, sa farmama, starim naseljima oko jezera, prastarim ambarima, vašarištima organizacije 4-H, 5 zapuštenim stadionom niže bejzbol lige. Prateći uputstva Dena Mersera, Vendi je s puta 15 na mestu gde on prelazi u 206 skrenula desno na makadam i prošla pored magacina Ju stor it, pa stigla do parkirališta za kamp prikolice u Vajkertaunu. To je bilo tiho mestašce pomalo sablasnog izgleda, gde očekujete da vidite zarđalu dečju ljuljašku kako se njiše na vetru. Mesta za kamp prikolice pravilno su išpartana. Red D, kolona 7 u najdaljem je uglu, nedaleko od žičane ograde. Ona izađe iz auta i zapanji se tišinom. Nije se čuo ni šum. Nije bilo žbunastog korova što leti po prašini, ali ga je očekivala. Čitavo parkiralište je izgledalo kao one varoši posle smaka sveta pala je bomba i stanovništvo je isparilo. Bilo je tu žica za sušenje veša, samo bez veša. Po zemlji je bilo razbacanih kamperskih stolica s poderanim sedištima. Roštilji sa ćumurom i igračke za plažu delovali su kao da su napušteni usred igre. Vendi proveri ima li domet na mobilnom. Ni jedna jedina crta. Sjajno. Ona se pope uz dva bloka od siporeksa koji su predstavljali stepenice i stade pred vrata kamp prikolice. Jednim delom uma onim racionalnim koji ju je podsećao da je majka, a ne superheroj osećala je kako bi trebalo da se okrene, da ne bude idiot. Možda bi još razmislila o tome da se zaštitna vrata protiv insekata najednom nisu otvorila i na njima pojavio Den Merser. Kad mu ugleda lice, ona ustuknu. "Šta ti se dogodilo?" "Uđi", promrmlja Den Merser otečenom vilicom. Nos mu je bio ulubljen. Čitavo lice su mu prekrivale modrice, ali to nije bilo najgore. Najgore su bile grupice sprženih kružića po rukama i licu. Jedan je izgledao kao da mu je na tom mestu progoreo obraz. Ona pokaza na te kružiće. "To rade cigaretama?" On nekako sleže ramenima. "Rekao sam im da je moja prikolica u nepušačkoj zoni. To ih je razljutilo." "Koga?"
"Šalio sam se. Za nepušačku zonu." "Da, to sam shvatila. Ko te je napao?" Den Merser se strese. "Zašto ne uđeš?" "Zašto ti ne ostaneš napolju?" "O, Vendi, zar se ne osećaš bezbedno sa mnom? Kao što si to jasno istakla, teško da si moj tip." "Svejedno", reče ona. "Zaista trenutno ne bih da izlazim", reče on. "Ali ja zahtevam." "Onda zbogom. Žao mi je što si vozila čak dovde ni za šta." Den uđe pustivši vrata da se zalupe. Vendi pričeka tren očekujući da će se predomisliti. Nije joj vredelo. Zaboravljajući na zvona upozorenja on ionako u tom stanju nije mogao da joj naudi ona otvori vrata i uđe. Den je bio u drugom kraju prikolice. "A kosa?", upita ga ona. "Šta s kosom?" Den je nekad imao talasastu smeđu kosu, koja je sad bila neke užasne žute boje, što bi se teško mogla nazvati plavom. "Jesi li se sam farbao?" "Ne, išao sam u Dion, moj omiljeni salon u gradu." Ona se gotovo zasmeja na ovo. "Zaista te čini neupadljivim." "Znam. Izgledam kao da sam sišao s nekog spota iz osamdesetih." Den ode još dalje od vrata, u zadnji deo kamp prikolice, skoro kao da je želeo da prikrije povrede. Vendi pusti vrata. Ona se s treskom zalupiše. Unutra je svetlo bilo prigušeno. Preko prostorije su se pružali sunčevi zraci. Na podu oko nje bio je izlizan linoleum, ali drugi deo je pokrivao loše isečen komad narandžastog itisona, nalik nečem što bi junaci serije Porodica Brejdi smatrali preterano napadnim. Onako zguren u uglu i slomljen, Den je izgledao sitno. Najsmešnije, ono što ju je najviše ljutilo, bilo je to što je otprilike godinu dana pre raskrinkavanja htela da napravi reportažu o Denu Merseru i njegovim "dobrim delima". Pre toga joj se Den činio kao jedan od retkih ljudi prepošteni dobročinitelj, čovek koji je istinski hteo da učini nešto dobro i, što je najčudnije, čovek koji tu želju nije povezao sa samoveličanjem. Ona je sme li to da prizna? pala na ovo. Den je bio zgodan muškarac s nemirnom smeđom kosom i tamnoplavim očima, a imao je
i sposobnost da te gleda kao da si jedina na svetu. Bio je usredsređen i šarmantan, a umeo je da se šali na svoj račun, pa joj je bilo jasno kako ona sirota deca mora to da vole. No kako nije uspela ona, patološki skeptična novinarka - da ga prozre? Čak se i opet, sme li ovo da prizna čak i sebi samoj? ponadala da će je pozvati da izađe s njim. Postojala je ta privlačnost u početku, kad bi je on pogledao, osećala se zgromljeno, ali je bila ubeđena da je i on nešto osećao. Sad je bilo više nego jezivo da misli o tome. Sa svog mesta u uglu Den se trudio da u nju gleda isto onako usredsređeno, ali to više nije vredelo. Ono što joj se ranije činilo tako lepo i jasno više ne postoji, umesto njega je ostalo nešto jadno. No uprkos tome i svemu što je sad znala, Vendi je instinkt govorio kako on jednostavno ne može biti čudovište kakvim se ispostavio. Nažalost, sve je to bilo sranje. Obrlatio ju je prevarant prosto. Skromnošću je prikrio svoju pravu prirodu. Zvalo se to instinkt, ženska intuicija ili osećaj u stomaku kad god bi Vendi postupila prema tome, pogrešila je. "Ja to nisam uradio, Vendi." Opet ja. Dosta joj je toga za jedan dan. "Aha, to si mi rekao i preko telefona", odvrati ona. "Hoćeš li da mi to obrazložiš?" Izgledao je izgubljeno, nije znao kako da nastavi. "Otkad sam uhapšen, ti istražuješ o meni, zar ne?" "Pa?" "Razgovarala si s klincima s kojima sam radio u zajedničkom centru, je l' da? S koliko njih?" "Kakve to veze ima?" "Vendi, s koliko njih?" Ona je vrlo dobro znala na šta on cilja. "Sa četrdeset sedmoro", reče. "Koliko ih je tvrdilo da sam ih zlostavljao?" "Nijedno. Javno. No bilo je anonimnih dojava." "Anonimnih dojava", ponovi Den. "Misliš na one anonimne blogove na kojima može da piše bilo ko, pa čak i ti." "Ili uplašeno dete."
"Nisi čak ni verovala tim blogovima dovoljno da bi ih objavila." "Teško da je to dokaz da si nevin, Dene." "Čudno." "Šta?" "Mislio sam da je obrnuto. Da si nevin dok se ne dokaže krivica." Ona se uzdrža da ne prevrne očima. Ovu igru nije htela da igra. Vreme je da malo promeni temu. "Znaš šta sam još otkrila istražujući o tebi?" Den Merser kao da se povukao još dalje, skoro sasvim u ugao. "Šta?" "Ništa. Nemaš prijatelja, nemaš porodicu, nemaš prave veze. Osim bivše žene Džene Viler i zajedničkog centra, izgleda da si pravi duh." "Roditelji su mi umrli kad sam bio mali." "Da, znam. Odrastao si u jednom sirotištu u Oregonu." "Pa?" "U tvojoj biografiji ima mnogo praznina." "Vendi, smešteno mi je." "Da. A ipak si se pojavio u onoj kući u zakazano vreme, je li to tačno?" "Mislio sam da idem kod deteta u nevolji." "Pravi junak. I tek tako si došao?" "Kajna me je pozvala." "Ona se ne zove Kajna, već Debora. Radi kao pripravnica u našoj stanici. Baš neobično što ima sličan glas sa tvojom tajanstvenom devojčicom." "Bila je predaleko da bih je jasno čuo", reče on. "To je tvoja klopka, zar ne? Da izgleda kao da je upravo izašla ispod tuša?" "Da." "Naravno, tražila sam tu Kajnu, Dene. Tvoju tajanstvenu devojčicu. Samo da potvrdim svoje sumnje. Sedeo si sa našim crtačem fotorobota." "Znam to." "I znaš da sam taj crtež pokazivala svima u kraju da ne pominjem svakog službenika i korisnika tvog zajedničkog centra. Niko je ne zna, niko je nije video." "Rekao sam ti. Došla je kod mene diskretno." "Vrlo zgodno. A neko je koristio tvoj laptop iz tvoje kuće da bi slao
one užasne poruke?" On ništa ne reče. "I pomozi mi, Dene neko je skinuo s interneta one slike na laptop, je l' tako? O, i neko je možda ja, ako je verovati tvom advokatu sakrio ogavne slike dece u tvoju garažu." Den Merser skršeno sklopi oči. "Znaš li šta bi trebalo da uradiš, Dene? Sad kad si slobodan, sad kad više zakon ne može da dopre do tebe, treba da potražiš pomoć. Da odeš kod psihijatra." Den zavrte glavom i nekako se osmehnu. "Šta je?" On diže pogled u nju. "Vendi, hvataš pedofile već dve godine. Zar nisi naučila?" "Šta nisam naučila?" Iz njegovog ugla do nje dopre šapat. "Pedofile ne možeš izlečiti." Vendi se sledi. Upravo tada se vrata prikolice širom otvoriše. Ona odskoči umalo ne stradavši od vrata. Neki čovek sa skijaškom maskom upade unutra. U desnoj ruci je držao pištolj. Den podiže ruke, uzmaknu još korak. "Ne..." Maskirani čovek uperi pištolj u njega. Vendi se zatetura unazad da je ne vidi, a maskirani čovek jednostavno pripuca. Bez ikakvog upozorenja, bez opominjanja Dena da ne mrda ili da digne ruke uvis, bez ičeg sličnog. Tek šištav, kratak prasak pucnja iz pištolja. Den se okrenu i pade licem na pod. Vendi vrisnu. Baci se iza starog kauča, kao da bi on mogao da je zakloni. Odatle je videla Dena kako leži na podu. Nije mrdao. Bara krvi mu se širila ispod glave i bojila itison. Krvnik prođe prostorijom. Bez žurbe. Opušteno. Kao da se šeta parkom. Zaustavi se nad Denom. Nacilja pištoljem u Denovu glavu. I tad Vendi primeti onaj sat. Tajmeks s onom rastegljivom narukvicom. Baš onakav kakav je njen tata nosio. Sve se uspori na tren. Vendi sad primeti čovekovu visinu. I težinu. Pa kad tome doda sat. Bio je to Ed Grejson. Pucao je još dva puta Denu u glavu. Čulo se kao presečeni udarci. Denovo telo se trzalo od udara. Vendi uhvati panika. Ona se s mukom
iščupa iz nje. Pokuša jasno da razmišlja. To joj je tad bilo potrebno. Imala je dve mogućnosti. Prvu, da zagovara Grejsona. Da ga ubedi kako je na njegovoj strani. Drugu, da utekne. Da jurne k vratima, otrči do kola i nestane odatle. Obe mogućnosti su imale nedostataka. Prva, na primer: da li bi joj Grejson poverovao? Samo nekoliko sati ranije ona ga je odbila, zapravo ga slagala, a sad je ovde, u potaji se sastala s Denom Merserom, čovekom koji je pred njenim očima upravo hladnokrvno ubijen... Prva mogućnost nije zvučala bogzna kako, što znači... Ona zabatrga ka otvorenim vratima. "Stoj!" Nisko savijena, ona se više otetura nego što istrča na vrata. "Čekaj!" Ni govora, pomislila je Vendi i iskočila na sunce. Samo napred, bodrila se. Ne usporavaj. "Upomoć! ", povikala je. Niko se ne odazva. Parkiralište je bilo pusto. Ed Grejson iskoči za njom. I dalje je držao pištolj. Vendi nastavi da trči. Ostale prikolice su bile predaleko. "Upomoć!" Začuše se pucnji. Jedino joj je preostalo da se baci iza svojih kola. Ona otrča tamo. Još pucnjeva. Skloni se iza auta kao paravana. Da rizikuje? Kakvog izbora je imala? Da ostane tamo i pusti ga da priđe i puca u nju? Zari ruku u džep i pronađe daljinski za auto. Otključa vrata. Još bolje, kad je Čarli dobio vozačku dozvolu, navalio je da uzmu daljinski s paljenjem motora, tako da zimi ujutro mogu da ga upale iz kuhinje i puste da se zagreje. Naravno, ona se protivila toj pogodnosti svog razmaženog sina, premekog da bi istrpeo nekoliko minuta hladnoće. Sad požele da ga poljubi. Motor se upali. Vendi otvori vozačka vrata i spuštene glave uđe u auto.
Pogleda kroz prozor. Pištolj je bio uperen pravo u auto. Ona se sagnu. Još pucnjeva. Očekivala je zvuk razlupanog stakla. Ništa. Više nije imala vremena da o tome razmišlja. Ležeći na boku, ona ubaci u prvu. Auto se pokrenu. Levom rukom pritisnu pedalu za gas vozeći naslepo. Samo se nadala da neće udariti u nešto. Prođe nekoliko sekundi. Koliko li je prešla? Dovoljno, sračuna. Ispravi se na sedištu. U retrovizoru ugleda maskiranog Grejsona kako trči za njom s podignutim pištoljem. Nagazi na gas, trgnu unazad glavom pa je vozila dok u retro vizoru više nikog nije videla. Dohvatila je mobilni telefon. I dalje nije imala domet. Ukucala je 911 i pritisnula dugme za poziv, ali je dobila obaveštenje da poziv nije uspeo. Vozila je još čitav kilometar i po. Još joj se nije pojavila nijedna crta na mobilnom. Uputila se ponovo ka putu 206 i opet proverila. Ništa. Tek pet kilometara kasnije njen poziv prođe. "Kakve je prirode vaš hitni poziv?", upita neki glas. "Moram da prijavim pucnjavu."
SEDMO POGLAVLJE DOK JE VENDI OKRENULA i dovezla se ponovo do prikolice, troja patrolna kola okruga Saseks bila su na mestu zločina. Jedan policajac je stražario napolju. "Jeste li vi prijavili ovo?", upita je policajac. "Jesam." "Je li vam dobro, gospođo?" "Dobro mi je." "Treba li vam lekarska pomoć?" "Ne, dobro mi je." "Preko telefona ste rekli kako je napadač bio naoružan?" "Da." "I da je bio sam." "Da." "Molim vas pođite sa mnom." On je odvede do patrolnih kola i otvori zadnja vrata. Ona zaslade. "Radi vaše bezbednosti, gospođo. Niste uhapšeni niti išta slično." Ona uđe pozadi. Policajac zatvori vrata pa sede na vozačko sedište. Nije upalio motor, već ju je zasuo pitanjima. S vremena na vreme prekinuo bi je podignutom rukom pa javljao ono što je čuo od nje, kako je Vendi pretpostavila, nekom drugom policajcu. Ispričala mu je sve što je znala, pa i to kako podozreva da je napadač Ed Grejson. Prošlo je više od pola sata dok se nije pojavio još jedan policajac. Kolima je prišao ogroman Afroamerikanac od sto pedeset kilograma. Nosio je neupasanu havajsku košulju koja bi nekom normalne veličine poslužila kao šator. On otvori zadnja vrata. "Gospođice Tajns, ja sam šerif Miki Voker iz policije okruga Saseks. Hoćete li da izađete iz kola? " "Jeste li ga uhvatili? " Voker joj ne odgovori, već se odgega do ulaza u parkiralište za kamp prikolice. Vendi požuri za njim. Tad ugleda još jednog policajca kako ispituje nekog čoveka u siledžijki i boksericama. "Šerife Vokeru? "
On ne uspori. "Rekoste kako mislite da se maskirani čovek zove Ed Grejson? " "Da. " "Znate li koji auto vozi? " Ona promisli. "Ne, nisam ga videla. " Voker klimnu glavom kao da je taj odgovor i očekivao. Stigoše do prikolice. Voker gurnu vrata s mrežom i sagnu se da uđe. Vendi uđe za njim. Unutra su bila već dva uniformisana policajca. Vendi pogleda na drugi kraj prikolice gde je Den pao. Tamo nije bilo ničeg. Ona se okrenu Vokeru. "Već ste sklonili telo? " No odgovor je i sama znala. Nije srela nijedna kola hitne pomoći, kombi za uviđaj na licu mesta niti pogrebno vozilo. "Tela nije bilo", odgovori joj on. "Ne razumem. " "Nije bilo Eda Grejsona niti ikog drugog. Prikolica izgleda upravo onako kao kad smo ušli. " Vendi pokaza na naspramni ugao. "Ležao je tamo. Den Merser. Ne izmišljam. " Ona se upilji u mesto gde je ležalo telo i pomisli: O ne, ovo je nemoguće. Seti se onih scena u filmu ili na televiziji koje smo videli milion puta - leša nema, neka unezverena žena ponavlja: "Morate da mi verujete!", ali niko joj ne veruje. Vendi pogleda krupnog policajca da proveri njegovu reakciju. Očekivala je da bude sumnjičav, ali ju je Voker iznenadio. "Znam da ne izmišljate", reče joj on. Već se spremala za dugo ubeđivanje, ali sad za to nije bilo potrebe. Ona pričeka. "Udahnite duboko", reče Voker. "Osećate li nešto?" Ona udahnu. "Barut?" "Aha. Mislim skorašnji. I uz to rupa od metka tamo u zidu. Probio ga je. Čauru smo našli napolju u bloku od siporeksa. Izgleda da je od tridesetosmice, ali kasnije ćemo saznati više. Sad hoću da pogledate po prostoriji i kažete mi ako primetite da je išta drugačije od onda kad ste istrčali odavde." On zastade, pa napravi nespretan pokret. "Osim, znate, toga što nema tela." Vendi odmah primeti šta nedostaje. "Nema itisona."
Voker opet klimnu glavom kako da je već znao šta će reći. "Kakav je bio itison?" "Narandžast. Na njega je Merser pao kad je pogođen." "I taj itison je bio u uglu? Tamo gde ste maločas pokazali?" "Da." "Pokazaću vam nešto." Voker je zauzimao mnogo mesta u skučenom prostoru. Prošli su u drugi deo pa joj je debelim prstom pokazao na zid. Vendi vide rupu od metka, pravilnu i malu. Voker zašišta kad se savi tamo gde je ležalo telo. "Vidite li ovo?" Po podu su bile rasute sitne niti itisona, nalik tankom flipsu. Obradovala se jer je to dokaz da govori istinu, no Voker nije nameravao to da joj pokaže. Ona pogleda kud je pokazivao prstom. Krv. Ne mnogo. Svakako ni deo onog što je iscurilo kad je Den Merser pogođen. No ipak dovoljno. U lepljivoj tečnosti bilo je još narandžastih vlakana. "Mora da je procurila kroz itison", reče Vendi. Voker klimnu glavom. "Napolju je svedok koji je video čoveka kako stavlja urolan tepih u prtljažnik crne akure MDX s registarskim tablicama iz Nju Džerzija. Već smo pozvali Odeljenje motornih vozila da proverimo Edvarda Grejsona iz Fer Louna u Nju Džerziju. On ima crnu akuru MDX." PRVO SE ČULA muzička tema. Vrlo dramatična. Ba-da-duuummm... Hester Krimstin, u crnoj odori, otvorila je vrata i uputila se kao lavica ka sudijskom stolu. Kako mu je prilazila, tako su se bubnjevi ubrzavali. Začuo se onaj čuveni glas čoveka koji je sve do smrti govorio tekstove filmskih trejlera: "Ustanite i to smesta, zaseda sudija Hester Krimstin." Tras, naslov: SUD KRIMSTINOVE. Hester je zauzela svoje mesto. "Donela sam presudu." Ženski hor, isti onaj što peva džinglove na radiju kao što je "Jedan nula dva zapeta sedam... Njujooooorrrk", peva: "Vreme je za presudu!" Hester se trudi da ne uzdiše. Već tri meseca snima novu TV seriju
kojom prevazilazi okvire kablovskih vesti Krimstinova o kriminalu, emisije u kojoj se bavila "stvarnim slučajevima" a izraz stvarni slučajevi je eufemizam za poznate prekršioce zakona, nestale bele tinejdžere, političare preljubnike. Njen "sudski činovnik" se zove Vejko. On je penzionisani klupski komičar. Da, stvarno. Ovo je TV scenografija, nije sudnica, mada tako izgleda, iako nije pravo suđenje, Hester zaista predsedava izvesnom vrstom pravnog postupka. Dve strane potpišu ugovor o arbitraži. Producenti plaćaju poravnanje, a žalilac i optuženi dobiju po sto dolara na dan. Svi su na dobitku. Rijaliti programi zasluženo imaju lošu reputaciju, ali ono što su uglavnom pokazali, naročito oni koji se vrte oko udvaranja i sudova, jeste da je ovo svakako muški svet. Recimo optuženi Redžinald Pepe. Molim vas. Veliki Redž, kako voli da ga zovu, navodno je pozajmio dve hiljade od Mili Badonis, svoje tadašnje devojke. Veliki Redž tvrdi da je to poklon i kaže sudu: "Devojke vole da me obasipaju poklonima šta da kažem?" Veliki Redž ima pedeset godina, težak je sto dvadeset pet kila, ima stomačinu i nosi mrežastu majicu kroz koju mu se komotno kovrdžaju dlake na grudima. Ne nosi prsluče, mada bi trebalo. Kosa mu je ulepljena gelom u krestu zbog koje izgleda kao zlikovac iz nekog novijeg crtanog filma, a oko vrata nosi desetine zlatnih lanaca. Njegovo široko lice, naglašeno žalosnom činjenicom da se Hesterina emisija snima s visokom definicijom, puno je kratera u kojima bi na desnom obrazu čovek mogao da pronađe lunarno vozilo. Mili Badonis, žaliteljka, mlađa je najmanje dve decenije, pa iako zbog nje niko ne bi odmah pozvao agenciju za modele Elit, bila je sasvim pristojna. Međutim, toliko je želela da nađe muškarca, bilo kakvog muškarca, da je bez premišljanja dala novac Velikom Redžu. Veliki Redž se dva puta razvodio i bio je rastavljen od treće žene, a danas su uz njega još dve žene. Obe na sebi imaju kratke majice bez bretela pod kojima im se vidi pupak, a ni jedna ni druga nisu građene za to. Majice su im tako tesne da su stisnule salo nadole pa izgledaju kao tikve. "Ti." Hester pokaza na Tesnu Majicu zdesna. "Ja?" Nekako je uspela, iako je ta reč jednosložna, da usred izgovaranja pukne žvakom.
"Da. Priđi. Šta ti radiš ovde?" "Ha?" "Zašto si ovde s gospodinom Pepeom?" "A?" Vejko, njen urnebesni činovnik, zapeva "Kad bih samo imao mozak..." iz Čarobnjaka iz Oza. Hester ga ošinu pogledom. "Vejko, blagovremena opomena." Vejko se ućuta. Tesna Majica sleva istupi. "Ako vam je po volji, časni sude, ovde smo kao prijateljice Velikog Redža." Hester pogleda Velikog Redža. "Prijateljice?" Veliki Redž izvi obrvu kao da hoće da kaže; Tako je, naravno, prijateljice. Hester se naže napred. "Daću vam obema savet. Ako ovaj čovek bude radio na svom obrazovanju i popravljanju, jednog dana će se možda uzdići na nivo potpunog gubitnika." Veliki Redž uzviknu: "Hej, sudijo!" "Tišina, gospodine Pepe." Ona skrenu pogled na dve devojke. "Dame, ne znam šta ste naumile, ali jedno znam: ovako se ne sveti tatici. Znate li vas dve definiciju reći droplja?" "To je nešto kao fufa", reče Tesna Majica zdesna. "I da i ne. Fufa je promiskuitetna devojka. Droplja, što je po meni gore, svaka je devojka koja može da pipne muškarca kakav je Redžinald Pepe. Ukratko, gospođica Badonis je ponosno na putu da ne bude droplja. Vas dve imate istu mogućnost. Preklinjem vas da je iskoristite." One nisu htele. Hester je to već viđala. Okrenu se optuženom. "Gospodine Pepe?" "Da, sudijo?" "Rekla bih vam šta je meni moja baba govorila: Ne možeš jednom guzicom jahati dva konja.. "Možeš ako znaš kako, sudijo, he, he, he." O, čoveče. "Rekla bih vam", nastavi Hester, "ali za vas nema nade. Nazvala bih vas žabokrečinom, gospodine Pepe, ali da li je to pošteno prema žabokrečini? Žabokrečina nikog ne ugrožava, dok vi, bedni izgovoru za ljudsko biče, za sobom nećete ostaviti ništa do životnog veka štete i
pošasti na svom putu. A da, i droplje." "Hej", pobuni se Veliki Redž šireći ruke i smešeći se, "povredićete mi osećanja." Aha, pomisli Hester. Muški svet. Ona se okrenu tužiteljki. "Nažalost, gospođice Badonis, nije zločin biti bedni izgovor za ljudsko biće. Dali ste mu novac. Nema dokaza da je bila pozajmica. Da su uloge obrnute da ste vi muškarac ružan kao dupe koji je dao novac privlačnoj, mada naivnoj, mlađoj ženi to čak ne bi ni postao slučaj. Ukratko, sudim u korist optuženog. I presuđujem da je odvratan. Sud je završio zasedanje." Veliki Redž podvrisnu od oduševljenja. "Hej, sudijo, ako nisi zauzeta..." Muzička tema se ponovo razleže, ali Hester na to nije obraćala pažnju. Zazvonio joj je mobilni telefon. Kad je videla broj, požurila je iza kulisa i javila se. "Gde si?", pitala je. "Upravo stajem pred kućom", odgovori Ed Grejson. "A kako mi se čini, izgleda da će me uhapsiti." "Išao si tamo kuda sam ti rekla?", upita Hester. "Jesam." "U redu, dobro je. Pozovi se na pravo na advokata i ćuti. Krećem."
OSMO POGLAVLJE VENDI SE IZNENADILA KAD JE videla Ćaletov harli dejvidson na prilazu kući. Iscrpljena dugim ispitivanjem da i ne pominje to što se suočila s muževljevim ubicom i što je videla kako je jedan čovek ubijen odvukla se pored Ćaletovog motora prekrivenog izbledelim nalepnicama: američka zastava, NRA, logo VFW-a. Na licu joj se pojavi blag osmeh. Ona otvori ulazna vrata. "Ćale?" On banu iz kuhinje. "U frižideru nema piva", reče. "Ovde niko ne pije pivo." "Aha, ali nikad ne znaš ko može da ti dođe u posetu." Ona mu se nasmeši... kako se zove otac pokojnog muža?... bivši svekar. "Potpuno se slažem." Ćale priđe pa je čvrsto zagrli. Do nje dopre slab miris kože i druma, cigareta i, da, piva. Njen svekar dođavola s onim "bivši" bio je u onom stilu kosmatog, medvedastog vijetnamskog veterana. Bio je krupan čovek, verovatno težak sto trideset kilograma, škripavog daha, sedih uvijenih dugih brkova požutelih od duvana, "Čujem da si ostala bez posla", reče. "Kako si to čuo?" Ćale sleže ramenima. Vendi razmisli. Postoji samo jedan odgovor: Čarli. "Jesi li zato došao?", upita ona. "Samo sam u prolazu i negde treba da se uvalim. Gde mi je unuk?" "Kod druga. Svakog časa treba da se vrati." Ćale je zagleda. "Izgledaš kao peti krug pakla." "Ne laskaj mi." "Hoćeš da razgovaramo?" Htela je. Ćale im smućka koktel. Sedoše na kauč, pa kad mu ona ispriča za pucnjavu, koliko god joj bilo teško to da prizna, shvati da joj nedostaje muško u kući. "Ubijen silovatelj dece", reče Ćale. "Jao, nedeljama ću ga oplakivati. "
"To nije baš velikodušno, zar ne misliš?" Ćale sleže ramenima, "Pređeš li neke granice, povratka nema. Uzgred, izlaziš li s nekim?" "Lep prelaz." "Ne vrdaj." "Ne, ne izlazim." Ćale zavrte glavom. "Ljudima je potreban seks." "Zapisaću to." "Ozbiljan sam. I dalje je sve tamo, devojko. Izađi i zgrabi svoj deo." "Mislila sam da ste vi desničari iz NRA protiv predbračnog seksa." "Ne, ne, mi to samo propovedamo ne bismo li raščistili teren za sebe." Ona se opet nasmeši. "Domišljato." Ćale je pogleda. "Šta još nije u redu?" Vendi se ubeđivala da to ne pominje, ali joj reči same izleteše. "Dobila sam nekoliko pisama od Arijane Nazbro", reče. Tišina. Džon je Ćaletu bio jedino dete. Ma koliko teško Vendi bilo što je izgubila muža, nijedan roditelj ne želi ni da pomisli kako je to kad izgubiš dete. Bol na Ćaletovom licu bio je nešto živo, nešto što diše. Nikad se nije umanjio. "Šta je draga, slatka Arijana htela?", upita on. "Ide na Dvanaest koraka." "A. Ti si jedan od tih koraka?" Vendi klimnu glavom. "Osmi ili deveti, zaboravila sam koji." Ulazna vrata se širom otvoriše što prekide razgovor. Začuše kako Čarli žurno ulazi očigledno je video harli na prilazu. "Ćale je ovde?" "U dnevnoj smo sobi, mali." Čarli utrča u sobu široko se osmehujući. "Ćale!" Čarli sem Ćaleta nije imao drugih baba i deda Vendini roditelji su umrli i pre nego što se on rodio, a Džonova mama Rouz je preminula pre dve godine od raka. Dva muškarca Čarli je, naravno, još bio momak, ali sad je bio viši od dede zagrlila su se svom silinom. Obojica su čvrsto stisla oči. Tako se Ćale uvek grlio. Bez zadrške. Vendi ih je posmatrala i opet osetila bol što u njihovim životima nema muškarca. Kad su se pustili, Vendi se postara da se vrate u normalno raspoloženje. "Kako je bilo u školi?"
"Dosadno." Ćale zagrli unuka oko vrata. "Ne smeta ti da se Čarli i ja provozamo?" Htela je da se usprotivi, ali se zaustavi videvši Čarlijevo lice puno nade. Više nije bio smrknuti tinejdžer. Opet je bio dete. "Imaš li rezervnu kacigu?", upita ona Ćaleta. "Uvek spremnu." Ćale izvi obrvu gledajući Čarlija. "Nikad ne znaš kad ćeš naleteti na žensku koja pazi na bezbednost." "Nemojte dugo", reče Vendi. "O, pre nego što krenete, možda bi trebalo da pošaljemo upozorenje." "Kakvo upozorenje?" "Da zaključaju sve žene", reče Vendi. "Kad vas dvojica krenete u pohod." Ćale i Čarli se lupnuše pesnicama. "O da." Muškarci. Ona ih isprati do vrata pa, kad se svi opet izgrliše, shvati koliko joj nedostaje prosto fizičko prisustvo muškaraca, grljenje i držanje, s utehom koju oni nose. Gledala ih je kako bučno odlaze na Ćaletovom motoru, a samo što se okrenula da uđe, primetila je auto koji se parkirao pred kućom. Auto joj nije bio poznat. Vendi pričeka. Otvoriše se vozačka vrata i neka žena žustro izađe. Vendi je odmah prepozna Džena Viler, bivša žena Dena Mersera. Vendi ju je upoznala dan pošto je emitovana emisija o Denu. Bila je u kući Vilerovih, sedela na Dženinom jarkožutom kauču s plavim cvetovima i slušala Dženu kako brani bivšeg muža - javno i glasno što ju je koštalo. U ovoj varoši Džena je živela na dva-tri kilometra od Vendi, a kćerka joj je išla u istu gimnaziju u koju i Čarli ljudi su bili zapanjeni. Den Merser je često boravio u kući Vilerovih. Čak je čuvao Dženi decu iz drugog braka. Kako je, pitali su se susedi, brižna majka to dozvolila, kako je pustila ono čudovište u njihovu zajednicu i kako je mogla da ga brani sad kad je istina izašla na videlo? "Čula si?", upita je Vendi. Džena klimnu glavom. "Mene su upisali kao njegov najbliži rod." Dve žene stajaše na tremu. "Ne znam šta da kažem, Džena." "Bila si tamo?"
"Jesam." "Jesi li ti smestila Denu?" "Šta?" "Čula si me." "Ne, Džena, nisam mu ja smestila." "Zašto si onda bila tamo?" "Den me je pozvao. Reko je da hoće da se vidi sa mnom." Džena je bila nepoverljiva. "Sa tobom?" "Rekao je kako ima nov dokaz da je nevin." "Ali slučaj je već odbačen na sudu." "Znam." "Pa zašto...?" Džena ućuta. "Koji je to nov dokaz?" Vendi slegnu ramenima, kao da time sve govori, a možda i jeste. Sunce je zašlo. Veče je bilo toplo, ali je duvao prodoran vetar, "Imam još pitanja", reče Džena. "Zašto onda ne uđeš?" Vendi nije baš iz čistog čovekoljublja pozvala Dženu unutra. Pošto je već minuo prvi užas onog strašnog nasilja kojem je prisustvovala, novinarka u njoj izbila je u prvi plan. "Hoćeš li čaj ili nešto drugo?" Džena odmahnu glavom. "I dalje ne shvatam šta se to dogodilo." Vendi joj onda sve ispriča. Poče od Denovog telefonskog poziva i završi s njenim ponovnim ulaskom u prikolicu u pratnji šerifa Vokera. Nije pomenula posetu Eda Gjresona od prethodnog dana. Vokeru je za to ispričala, ali nije bilo razloga da ovde raspiruje vatru. Džena je sasluša vlažnih očiju. Kad Vendi dovrši, Džena reče: "Tek tako je pucao u Dena?" "Da." "Ništa nije rekao pre toga?" "Ne, ništa." "Samo je..." Džena se obazre po sobi, kao da traži pomoć. "Kako to čovek može da uradi nekom drugom?" Vendi je imala odgovor, ali ga je ipak prećutala. "Videla si ga znači? Eda Grejsona? Mogla si da ga identifikuješ za policiju?" "Nosio je masku. Ali da, mislim da je to bio Grejson." "Misliš?"
"Maska, Džena. Nosio je masku." "Uopšte mu nisi videla lice?" "Uopšte mu nisam videla lice." "Pa kako si znala da je to on?" "Po satu. Po visini, građi. Po držanju." Džena se namršti. "Misliš da će to biti dovoljno na sudu?" "Ne znam." "Znaš, priveden je." Vendi nije znala za to, ali je i to prećutala. Džena se opet rasplaka. Vendi nije znala šta da radi. Reči utehe bile bi u najmanju ruku preterane. Zato je samo čekala. "A šta je s Denom?", upita Džena. "Jesi li njemu videla lice?" "Molim?" "Kad si stigla tamo, jesi li mu videla lice?" "Misliš na povrede? Da, videla sam ih." "Ubili su boga u njemu." "Ko?" "Den se mnogo trudio da pobegne. Kud god bi otišao, ljudi su ga prepoznavali i jurili. Zvali su ga telefonom i pretili, pisali grafite i, da, tukli ga. Bilo je grozno. Otišao bi dalje, a neko bi ga uvek pronašao." "Ko ga je pretukao ovog puta?", upita Vendi. Džena diže pogled i upravi ga u Vendi. "Život mu je bio pravi pakao." "Pokušavaš li da to svališ na mene?" "Misliš da ti nisi nimalo kriva?" "Nisam želela da ga biju." "Ne, ti si samo želela da završi u zatvoru." "Očekuješ li da se zbog toga izvinjavam?" "Vendi, ti si novinarka. Ne možeš biti sudija i porota. No čim si objavila svoju priču, pa, smatraš li da je bitno to što je optužba odbačena na sudu? Zar si mislila da bi se Den jednostavno vratio svom životu ikakvom životu?" "Ja sam samo izvestila o onome što se dogodilo." "Znaš i sama da je to obično sranje. Ti si stvorila tu priču. Ti su mu podmetnula." "Den Merser se nabacivao maloletnoj devojčici..." Vendi ućuta. Nema potrebe da to opet poteže. Njih dve su to već prošle. Ova žena,
možda naivna, bila je u žalosti. Treba je pustiti da žali u miru. "Jesi li gotova?", upita Vendi. "On ništa nije uradio." Vendi se nije potrudila da joj odgovori. "Živela sam s njim četiri godine. Bila sam udata za tog čoveka." "I razvela se od njega." "Pa?" Vendi slegnu ramenima. "Zašto?" "U ovoj zemlji se polovina brakova završi razvodom." "Zašto se vaš završio?" Džena zavrte glavom. "Šta? Misliš da se završio zato što sam saznala da je pedofil?" "Jesi li?" "On je kum moje kćerke. Čuva mi decu. One ga zovu čika Den." "Tako je. Sve je to lepo i krasno. Pa zašto ste se onda razveli?" "Bilo je sporazumno." "A-ha. Jesi li prestala da ga voliš?" Džena je dugo razmišljala o tome. "I nisam." "Onda? Vidi, znam da ne želiš to da priznaš, ali možda si osetila da s njim nešto nije u redu." "Nije bilo tako." "Kako je bilo?" "Nikad nisam mogla da doprem do jednog Denovog dela. I pre nego što kažeš ono što smatraš da je očigledno, ne, nije bio seksualno devijantan. Den je imao teško detinjstvo. Bio je siroče, potucao se od jedne do druge hraniteljske porodice. Glas joj se utiša. Vendi opet preskoči ono očigledno. Siroče. Hraniteljski domovi. Možda zlostavljanje. Kad zagrebeš u prošlost pedofila, uvek nađeš mešavinu tako nečeg. Čekala je. "Znam šta misliš. I grešiš." "Zašto? Zato što ti tako dobro poznaješ tog čoveka?" "Da. Ali ne samo to." "Šta još?" "Oduvek je bilo... Ne znam kako da to izrazim. Nešto mu se dogodilo na koledžu. Znaš da je išao na Prinston, je l' tako?" "Tako je. " "Siroče bez sredstava, naporno je radio, uspeo da se upiše na elitni
fakultet." "Da, pa?" Džena zastade, pogleda je u oči. "Šta?" "Duguješ mu." Vendi ništa ne reče. "Šta god mislila", nastavi Džena, "šta god ovde bilo istina, jedno je sigurno." "A to je?" "Ti si ga ubila." Tišina. "Možda si uradila i više od toga. Njegov advokat te je postideo na sudu. Den je postao slobodan. To mora da te je uznemirilo." "Džena, nemoj to." "Zašto da ne? Bila si ljuta. Smatrala si da je sud pogrešio. Našla si se s Denom i odjednom, kakve li slučajnosti, pojavljuje se Ed Grejson. Sigurno si nekako umešana u najmanju ruku saučesnica. Ili je možda tebi podmetnuto." Ona ućuta. Vendi pričeka, pa reče: "Nećeš valjda da kažeš: 'Isto kao Denu'?" Džena slegnu ramenima. "Neviđena slučajnost." "Džena, mislim da je vreme da odeš." "Verovatno si u pravu." Dve žene odoše do vrata. Džena reče: "Imam još jedno pitanje." "Reci." "Den ti je rekao gde je, zar ne? Hoću da kažem, tako si se našla na onom parkiralištu za kamp prikolice?" "Tako je." "Jesi li rekla Edu Grejsonu za njega?" "Nisam." "Pa kako se on našao tamo baš u isto vreme?" Vendi zastade pre nego što odgovori: "Ne znam. Verovatno me je pratio." "Otkud mu ideja da to radi?" Vendi nije imala odgovor na to. Sećala se da je po onim pustim drumovima gledala u retrovizor. Nije bilo nikakvih automobila. Kako je Ed Grejson našao Dena Mersera?
"Vidiš? Najlogičniji odgovor je da si mu ti pomogla." "Nisam." "Dobro. A vrlo bi bilo gadno", reče Džena, "da ti niko ne poveruje." Okrenu se i ode. Njeno pitanje je ostalo u vazduhu. Vendi odgleda kako ona odlazi. Okrenula se da uđe u kuću, ali je zbog nečeg stala. Njena guma. Ispustila. Zar nije Ed Grejson to rekao? Ona otrča do prilaza kući. Guma je bila u redu. Sagnu se i opipa pod zadnjim branikom. Otisci prstiju. U žurbi je zaboravila na njih. Trgnu ruku pa se savi do zemlje i pogleda. Ništa. Nije imala izbora. Legla je na leđa kao mehaničar. Na prilazu kući imala je ugrađene senzore koji se pale na pokret. To joj je pružilo dovoljno svetlosti. Ona se promigolji po asfaltu pod kolima. Ne mnogo daleko. Samo malo. I tad ga ugleda. Bio je mali, ne veći od kutije šibica. Bio je prikačen magnetom, istim onim kakav se koristi za skrivanje rezervnih ključeva. Samo što nije bio to. Ovo je mnogo toga objasnilo. Ed Grejson se nije sagnuo da proveri zadnju gumu. Sagnuo se da zakači magnet GPS uređaja pod njen branik.
DEVETO POGLAVLJE ŽELI LI TVOJ KLIJENT da da izjavu?" U sobi za ispitivanje policijske stanice u okrugu Saseks sedeli su Ed Grejson, advokatica Hester Krimstin, ogromni šerif Miki Voker i mladi policajac Tom Stenton. Hester Krimstin odgovori; "Nemojte pogrešno da me shvatite, ali, čoveče, ovo je baš smešno." "Drago mi je što te to zabavlja." "Zaista me zabavlja. Ovo hapšenje je smešno." "Tvoj klijent nije uhapšen", reče Voker. "Hoćemo samo malo da popričamo." "Tako održavate dobre odnose sa zajednicom? Baš lepo. Ipak ste dobili nalog za pretres njegove kuće i kola, je li tako?" "Jesmo." Hester klimnu glavom. "Dobro, sjajno. Evo, pre nego što počnemo." Ona gurnu preko stola parče papira i olovku. "Šta je to?", upita Voker. "Volela bih da napišete svoja imena, činove, poslovne adrese, kućne adrese, brojeve telefona, na šta se ložite a na šta ne, sve što će omogućiti mom službeniku da vas nađe i uruči poziv na sud kad vas optužim za nepravedno hapšenje." "Rekao sam ti. Niko nije uhapšen." "A ja sam tebi, lepi, rekla: ipak ste dobili nalog za pretres." "Rekao bih da bi tvoj klijent hteo da da izjavu." "Bi li rekao?" "Imamo svedokinju koja je videla kako je vaš klijent smaknuo jednog čoveka", reče Voker. Ed Grejson zausti nešto, ali mu Hester Krimstin spusti ruku na mišicu i ućutka ga. "Nije valjda." "Pouzdanu svedokinju." "I vaša pouzdana svedokinja je videla kako je moj klijent smaknuo uzgred, kakva upečatljiva reč, ni ubio ni lišio života ni ustrelio, već smaknuo jednog čoveka?" "Tačno tako."
Hester se nasmeši izveštačeno slatko. "Onda ti neće smetati da idemo postupno, šerife?" "Postupno." "Da. Pre svega, ko je taj čovek? Žrtva tog smaknuća?" "Den Merser," "Pedofil?" "Nije bitno ko i šta je on bio. A konkretno ta optužba je odbačena." "Pa, to poslednje je tačno. Vaši drugari su zeznuli slučaj. No nema veze. Korak po korak. Prvi korak: kažete da je Den Merser smaknut." "Tačno." "Opet prvi korak: pokažite nam leš." Tišina. "Ne čuješ dobro, momčino? Leš. Htela bih da ga moj medicinski istražitelj pogleda." "Ne pravi se pametna, Hester. Znaš da ga još nismo našli." "Nije nađen?" Sad je Hester odglumila zaprepašćenje. "Onda mi reci koje dokaze imate da je Den Merser uopšte mrtav? Čekaj, nema veze. Malo mi se žuri. Nema leša, jesam li u pravu?" "Nema ga još." "Dobro. Sledeći korak. Tvrdite, iako nemate leš, da je Den Merser smaknut?" "Da." "Pretpostavljam da je to učinjeno nekakvim oružjem? Možemo li, molim, da ga vidimo?" Opet tišina. Hester stavi šaku iza uha. "Halo?" "Još ga nismo našli", reče Voker. "Nema oružja?" "Nema oružja." "Nema leša, nema oružja." Hester raširi ruke i isceri se. "Sad vidiš šta sam mislila pod onim 'čoveče, ovo je smešno'?" "Nadali smo se da bi tvoj klijent dao izjavu." "O čemu? O solarnoj energiji i njenoj ulozi u dvadeset prvom veku? Čekaj, još nisam gotova. Odradili smo leš i oružje šta smo zaboravili? O, da. Svedoka." Tišina. "Tvoja svedokinja je videla kako je moj klijent smaknuo Dena
Mersera, je li tačno?" "Tačno." "Videla mu je lice?" Opet niko ništa ne reče. Hester opet stavi šaku iza uha. "Hajde, veliki. Reci." "Nosio je masku." "Izvini molim te?" "Nosio je masku." "Nešto kao masku koja mu je pokrivala lice?" "Da, to je posvedočila." "A kako je ipak identifikovala mog klijenta?" "Po njegovom satu." "Po njegovom satu?" Voker se nakašlja. "I visini i građi." "Metar i osamdeset, devedeset. O, i po onom tako retkom tajmeksu. Znaš li zašto se više ne smešim, šerife Vokeru?" "Ubeđen sam da ćeš nam to reći." "Više se ne smešim zato što je ovo prelako. Znaš li koliko zarađujem na sat? Za takvu lovu zaslužujem izazov. Ovo je uvredljivo. Kako ispada, tvoj slučaj je ispod svakog nivoa. Ne želim više da slušam šta sve nemate. Hoću da čujem šta imate." Čekala je. Dotad joj je Voker dao samo ono što je već znala. Samo je stoga Krimsonova još sedela tamo. Htela je da sazna šta zaista imaju. "Nadali smo se da će tvoj klijent dati izjavu", ponovi Voker. "Neće ako je ono sve što imate." "Nije." Ćutanje. "Treba li da udaram u doboš?", upita Hester. "Imamo fizički dokaz koji povezuje tvog klijenta kako s Denom Merserom tako i sa mestom zločina." "U, baš dobro. Pričaj." "Treba da imaš u vidu da su analize tek preliminarne. Pojedinosti ćemo imati za nekoliko nedelja. No prilično smo uvereni u ono što će fizički dokazi pokazati. Zato je tvoj klijent ovde. Da nam objasni svoj udeo u tome. Da nam kaže unapred." "Lepo od vas."
"U prikolici smo našli krv. Bilo je tragova krvi i u akuri gospodina Grejsona. Iako će DNK analiza potrajati, preliminarni rezultati pokazuju da se krv podudara. To jest, krv nađena tamo gde naša svedokinja kaže da je gospodin Merser ustreljen ista je kao ona nađena u vozilu tvog klijenta. Uzeli smo i grupu. Nulta negativna, kao gospodina Mersera. Imamo i vlakna itisona. Bez ulaženja u pojedinosti, ista vlakna su nađena u iznajmljenoj prikolici gospodina Mersera i u akuri tvog klijenta. Ista vlakna smo pronašli i na đonu patike tvog klijenta. Na kraju smo uradili i parafinsku rukavicu. Na šakama tvog klijenta nađeni su tragovi baruta. Pucao je iz pištolja." Hester je samo sedela i zurila u njih. Voker joj je uzvratio pogled. "Gospođice Krimstin?" "Čekam da završiš. Zato što je nemoguće da imaš samo ovo." Voker ništa ne reče. Hester se okrenu Edu Grejsonu. "Hajde. Idemo odavde." "Nema nikakvog odgovora?", upita Voker. "Na šta? Moj klijent je odlikovani federalni maršal u penziji. Gospodin Grejson je porodični čovek, stub zajednice, čovek bez kriminalnog dosijea a vi ipak trošite naše vreme s ovim glupostima. U najboljem slučaju u baš, baš najboljem slučaju, ako analize pokažu ono čemu se nadate i ja i moji stručnjaci ne pobijemo sve vaše takozvane fizičke dokaze, pa uz moje unakrsno ispitivanje i optužbe za kaljanje ugleda i nestručnost ako sve to prođe savršeno za vas, u šta vrlo sumnjam, možda, možda biste uspeli da uspostavite labavu vezu između mog klijenta i Dena Mersera. Tačka, kraj priče. A to je smešno. Nema leša, nema oružja, nema svedoka koji može pozitivno da identifikuje mog klijenta. Vi nemate čak ni dokaz da je zaista došlo do zločina a da ne pričamo o tome da je moj klijent umešan." Voker se zavali a stolica pod njim zaškripi. "Znači, možete da objasnite vlakna i krv?" "Ne moram da objašnjavam, zar ne?" "Pomislio sam da bi htela da nam pomogneš. Da svog klijenta očistiš za sva vremena." "Reći ću ti šta ću uraditi." Hester zapisa neki broj telefona i pruži mu ga. "Šta je ovo?" "Broj telefona."
"To vidim. Čiji je?" "Strelišta Gan-o-rama" Voker je pogleda. S lica mu je polako nestajala boja. "Pozovi ih", reče Hester. "Moj klijent je bio tamo danas posle podne, jedan sat pre nego što ste ga pokupili. Malo je vežbao gađanje u metu." Hester mrdnu prstima. "Zbogom, parafinska rukavico." Voker oklembesi usta. Pogleda Stentona, pokuša da se pribere. "Baš zgodno." "Jedva. Ne zaboravite da je gospodin Grejson odlikovani federalni maršal u penziji. Često puca. Jesmo li sad završili?" "Ništa od izjave?" "'Ne jedite žuti sneg.' To je naša izjava. Hajdemo, Ede." Hester i Ed ustadoše. "Nastavićemo da tražimo, gospođice Krimson. To oboje treba da znate. Imamo hronološki sled. Proverićemo kretanje gospodina Grejsona. Naći ćemo i leš i pištolj. Razumem zbog čega je to učinio. No ne možemo da se igramo dželata. Zato ću sklopiti slučaj. U to ne sumnjajte." "Šerife Vokeru, mogu li da budem iskrena?" "Svakako." Hester pogleda u kameru nad njegovom glavom. "Isključite kameru." Voker se osvrnu, klimnu glavom, crveno svetlo kamere se isključi. Hester spusti pesnice na sto i nagnu se napred. Nije morala mnogo da se naginje. Čak i dok sedi, Voker je bio skoro njene visine. "Možete da nađete leš i pištolj, pa i direktni prenos sa stadiona Džajantsa kako moj klijent pred osamdeset hiljada svedoka ubija tog napasnika dece a ja ću opet da ga oslobodim za deset minuta." Okrenula se. Ed Grejson je već otvorio vrata. "Želim vam prijatan dan", reče Hester. U DESET UVEČE Čarli je poslao poruku Vendi. ĆALE PITA GDE JE NAJBLIŽI STRIPTIZ BAR. Ona se osmehnu. To je bio njegov način da joj poruči kako je sve u redu. Čarli je umeo da se javlja. Odgovorila mu je: NE ZNAM. I TAKO IH NIKO NE ZOVE. SAD SU TO
SALONI ZA GOSPODU. ČARLI; ĆALE KAŽE DA MRZI TO POLITIČKI KOREKTNO PROSEVANJE. Još se smeškala kad joj je zazvonio fiksni telefon. Šerif Voker joj je odgovarao na poziv. "Našla sam nešto na kolima", reče ona. "Šta?" "GPS. Mislim da ga je Ed Grejson tamo stavio." "Tu sam iza ćoška", reče on. "Znam da je kasno, ali ako vam ne smeta, pogledao bih ga odmah." "Ne smeta mi." "Eto me za pet minuta." Dočekala ga je uz svoj auto. Kad ga je podsetila na Grejsonovu posetu i dodala onu naizgled nevažnu sitnicu o tome kako joj je proveravao gume, Voker se savio. Ugledao je GPS i klimnuo glavom. Trebalo mu je nešto vremena da se ponovo uspravi. "Poslaću ljude da ga slikaju i uklone." "Čula sam da ste uhapsili Eda Grejsona." "Ko vam je to rekao?" "Merserova bivša žena Džena Viler." "Pogrešila je. Samo smo ga priveli radi ispitivanja. Nije uhapšen." "Još ga držite?" "Ne, pušten je." "I šta sad?" Voker se nakašija. "Sad nastavljamo da istražujemo." "Opa, ovo zvuči zvanično." "Vi ste novinarka." "Više nisam, ali dobro, hajde da ovaj razgovor vodimo nezvanično." "Nezvanično, nemamo slučaj. Nemamo leš. Nemamo oružje. Imamo jednog svedoka to ste vi koji uopšte nije video lice čoveka koji je pucao, tako da zapravo ne može da ga pozitivno identifikuje." "To je glupost." "Kako to?" "Da je Den Merser bio ugledni građanin a ne osumnjičeni pedofil..." "A ako ja izgubim pedeset kila, postanem belac i zgodan, neko bi
mogao da me pobrka sa Hjuom Džekmenom. No istina je da, dok ne nađemo telo ili oružje, ništa nemamo." "Zvuči mi kao da se predajete." "Ne predajem se. Međutim, glavešine uopšte nemaju volje da ovo dalje gone. Kao što su me danas podsetili i šef i branilac sumnjivog, ovde optužujemo penzionisanog federalca čijeg sina je seksualno zlostavljala žrtva." "A to je nepovoljno za svaku političku karijeru." "To je cinično stanovište", reče Voker. "Kakvo drugo stanovište postoji?" "Ono iz stvarnog sveta. Imamo ograničene resurse. Jedan moj kolega, stara kuka Frenk Tremont, i dalje traži nestalu Hejli Makvejd, ali posle ovoliko vremena, pa, sve se vrti oko resursa, zar ne? I ko bi hteo da preusmeri resurse s tog slučaja,"na primer, na prvo traženje pravde za skota koji to ne zaslužuje i na drugo slučaj koji ne možemo da dobijemo jer nema te porote koju ćemo ubediti?" "Opet vam kažem: zvuči kao da se predajete." "Ne sasvim. Nameravam da saznam kuda se Merser kretao, da otkrijem gde je sve živeo." "Nije u prikolici?" "Nije. Razgovarao sam s njegovim advokatom i bivšom ženom. Merser se mnogo selio verovatno mu je bilo teško da se svrti. U svakom slučaju, tu prikolicu je iznajmio jutros. Tamo ničeg nema, čak ni preobuke." Vendi napravi grimasu. "A šta očekujete da ćete saznati kad nađete gde je živeo?" "Ubijte me ako znam." "Šta imate još?" "Pokušaću da uđem u trag tom GPS-u na vašem autu, ali ne verujem da će nas to nekud odvesti. Čak i da nam se sasvim posreći i da dokažemo da pripada Grejsonu, pa, to bi pokazalo da je pratio vas. Odatle još ništa nemamo." "Treba da nađete leš", reče ona. "Tačno, to nam je prioritet. Treba da pronađem kuda je Grejson išao a čini mi se da mogu ugrubo da iscrtam njegovo kretanje. Znamo da je dva sata pošto je otišao iz prikolice bio na strelištu." "Šalite se."
"Tako sam i ja reagovao. Ali zapravo to mu je bilo vrlo mudro. Ima svedoke koji su ga videli kako puca u metu, tako da je naša parafinska rukavica ništavna i nevažeća. Proverili smo oružje koje je nosio na strelište, ali to nas nije iznenadilo čaure se ne slažu s onim nađenim na parkiralištu za kamp prikolice." "Opa. Grejson je znao da ode na strelište i zezne vam postupak?" "On je bivši federalni maršal. Zna šta radi. Razmislite o tome. Imao je masku, otarasio se tela, otarasio se oružja, uništio zaostale tragove baruta i unajmio Hester Krimson. Vidite li protiv čega se ja borim?" "Vidim." "Znamo da je Grejson odbacio telo negde usput, ali ima mnogo sati za koje se ne zna gde je bio i ta oblast ima mnogo pustog terena." "I nećete dobiti ljudstvo da pokrijete teren?" "Kao što rekoh, ovo nije isto kao kad nestane devojka. Reč je o lešu pedofila. I ako je Grejson sve dobro isplanirao što dosad izgleda da jeste mogao je da iskopa rupu pre nego što je ubio Mersera. Moguće da nikad ne uspemo da nađemo telo." Vendi skrenu pogled i zavrte glavom. "Šta je bilo?" "Namagarčio me je. Grejson je pokušao da me privoli na svoju stranu. Kad nije uspeo, jednostavno me je pratio a ja sam ga odvela pravo do Mersera." "Niste vi krivi." "Nije važno jesam li kriva ili nisam. Ne volim kad me tako iskoriste." Voker ništa ne reče. "Baš glup kraj", reče Vendi. "Neko bi rekao da je prilično dobar." "Kako to?" "Pedofil je umakao našem pravnom sistemu, ali ne i pravdi. Kad bolje razmislite, gotovo je biblijski." Vendi zatrese glavom. "Nekako mi se čini pogrešno." "Koji deo?" Ona to zadrža za sebe. No odgovor je glasio; sve. Kao da možda Merserova bivša žena ima pravo. Kao da možda sve ovo smrdi od samog početka. Kao da je možda od samog početka trebalo da veruje svojoj ženskoj intuiciji, osećaju u stomaku ili već kako god ko hoće to
da zove. Odjednom joj se učini kao da je pomogla da se ubije nevin čovek. "Samo ga nađite", reče Vendi. "Šta god da je bio, to mu dugujete." "Potrudiću se. Samo shvatite da ovaj slučaj nikad neće imati prioritet."
DESETO POGLAVLJE VOKER je u tome strašno grešio. Vendi će saznati za grozno otkriće tek sledećeg dana kad je objavljeno kao "najvažnija vest" na svim medijima. Kako su Ćale i Čarli još spavali, a njoj u glavi odzvanjao Dženin komentar o Prinstonu, Vendi je resila da pokrene ličnu istragu. Prva stanica: Fil Ternbol, Merserov cimer s fakulteta. Krajnje je vreme, pomislila je, da se ozbiljno zakopa po Denovoj prošlosti. Ovo joj se učinilo kao najbolje mesto za početak. No nekako u isto vreme kad je Vendi ušla u Starbaks u Inglvudu u Nju Džerziju, dva predstavnika zakona Voker, šerif okruga Saseks, i novajlija Tom Stenton, njegov zamenik, bili su četrdesetak kilometara odatle, u Njuarku, i pretresali sobu 204 motela sa neubedljivim nazivom Fredijevi deluks luksuzni apartmani. Prava rupčaga. Fredi mora da je duhovit, pomislio je Voker, jer ova jazbina nije bila ništa od onoga što joj stoji u nazivu ni deluks, ni luksuzna, ni apartman. Voker je marljivo radio kako bi raščlanio poslednje dve nedelje u životu Dena Mersera. Tragova je bilo sasvim malo. Sa svog mobilnog telefona Den Merser je zvao samo troje ljudi: advokata Flera Hikorija, bivšu ženu Dženu Viler i juče novinarku Vendi Tajns. Fler nije pitao svog klijenta gde je odseo što manje zna to bolje. Džena nije znala. Vendi nije imala veze s njim sve do juče. Ipak mu nije bilo teško da prati trag. Den Merser se krio, da, ali prema rečima njegovog advokata i bivše žene, krio se od pratnji preterano "brižnih" građana i onih što uzimaju zakon u svoje ruke, a ne od zakona. Niko nije želeo grabljivca u svom susedstvu. Zato se on seljakao iz hotela u hotel, obično plaćao gotovinom koju je podizao u obližnjim bankomatima. Zbog predstojećeg suđenja Merser nije mogao da ode iz države. Pre šesnaest dana on se prijavio u Motel 6 u Vilvudu. Zatim je ostao tri dana u Kort Mejnor inu u Fort Liju, pa u Fer motelu u Remziju, a od juče je bio u Fredijevim deluks luksuznim apartmanima u centru Njuarka, u sobi 204.
Prozor sobe je gledao na sklonište koje su zvali Utočište (kao Poslednje utočište), gde je Den Merser radio. Zanimljivo gde je završio. Upravnik nije video Mersera ova dva dana, ali kako je objasnio, klijenti ovamo i ne dolaze da bi ih primećivali. "Da vidimo šta se može naći", reče Voker. Stenton klimnu glavom. "U redu." Voker reče: "Neće ti smetati da te nešto pitam?" "Ne." "Nijedan drugi policajac nije hteo da radi sa mnom na ovome. Smatraju da je dobro što više nema skota." Stenton klimnu glavom. "A ja sam se dobrovoljno prijavio." "Tačno." "I ti hoćeš da znaš zašto." "Tačno." Stenton zatvori gornju fioku, otvori sledeću. "Možda sam novajlija, možda ću se i ja s vremenom istrošiti. No zakon je očistio tog tipa. Tačka, kraj priče. Ako se nekom to ne sviđa, neka menja zakon. Mi koji čuvamo zakon moramo biti nepristrasne sudije. Ako je brzina ograničena na osamdeset kilometara na sat, onda pišeš kaznu onome ko vozi osamdeset dva. Čim pomisliš: Ma nema veze, ne treba ih kažnjavati dok ne idu sto, onda promeni propis na sto na sat. Isto važi i obrnuto. Postupajući shodno zakonu, sudija Hauard je oslobodila Dena Mersera. Ako se nekom to ne sviđa, neka promeni zakon. A ne da obilazi pravila. Neka ih pravno izmeni." Voker se osmehnu. "Pravi si novajlija." Stenton slegnu ramenima sve vreme pretražujući po odeći. "Mislim da tu ima još nešto." "Tako sam i mislio. Pričaj, slušam te." "Imam starijeg brata Pita. Sjajan tip, stravičan sportista. Posle škole je bio u pripremnom timu BafaloBilsa. Napadač." "Dobro." "I tako je Pit u fudbalskom kampu na početku treće sezone. Ovo je moja godina, misli. Diže tegove i radi vežbe ko lud i zaista ima priliku da ga uvrste u spisak. Ima dvadeset šest godina i u Bafalu je. Jedne večeri izađe i upozna neku devojku u Beniganovom restoranu. Znaš taj lanac restorana?" "Znam ga."
"Dobro, Pit onda naruči krilca, a neka napaljena ženska došeta se do njega i pita ga može li da dobije jedno. On kaže kako može, naravno. Ona napravi šou od grickanja krilca. Znaš na šta mislim? Onako sve sa jezikom, a pritom na sebi ima majičicu koja prosto vapi da je gledaš. Hoću da kažem, sva je živa vatra. Počnu da se muvaju. Ona sedne. Mic po mic i Pit je povede kod sebe i da joj šta je tražila." Stenton pomeri pesnicu u stranu i pokaza lakim pokretima šta je to ona tražila, za slučaj da nije bio jasan. "Ispostavi se da devojka ima petnaest godina. Drugi razred gimnazije, ali, čoveče, ne izgleda tako. Znaš kako se danas gimnazijalke oblače. Tako je napucana kao da opslužuje pića u Hutersu ili samo opslužuje, ako me razumeš." Stenton pogleda Vokera i pričeka. Kako bi održao razgovor, reče: "Razumem te." "Dakle, devojčin otac sazna za to. Pobenavi, kaže da je Pit zaveo njegovu devojčicu iako se ona verovatno kresala s mojim bratom kako bi napakostila matorom. I tako Pita optuže za silovanje maloletnice. Ubace ga u sistem. U sistem koji ja obožavam. Ipak shvatam. Zakon je zakon. Sad je obeležen kao seksualni prestupnik, pedofil, sve redom. A to je čista glupost. Moj brat je čestit građanin, dobar momak, ali sad nijedan tim neće da ga pipne ni štapom od tri metra. Možda je i taj tip, taj Den Merser, pa, zar nije ipak to bila nekakva klopka? Možda zaslužuje bar sumnju. Možda je nevin dok se ne dokaže da je kriv." Voker se okrenu jer nije želeo da prizna kako je možda Stenton u pravu. U životu donosiš toliko odluka koje ne želiš da doneseš i naravno da želiš da one budu lake. Želiš da ljude razvrstavaš u čiste kategorije, među čudovišta ili među anđele, ali gotovo nikad nije tako. Radiš u sivoj zoni i, iskreno, to je gadno. Krajnosti su mnogo jednostavnije. Kad se Tom Stenton saže da pogleda ispod kreveta, Voker pokuša da se usredsredi. Trenutno je možda najbolje da se drži tog crno-belog i kloni moralnog relativizma. Jedan čovek je nestao, verovatno je mrtav. Pronađi ga. To je sve. Nema veze ko je on ili šta je uradio. Samo ga nađi. Voker uđe u kupatilo, proveri umivaonik i ormarić nad njim. Pasta i četkica za zube, brijač, krem za brijanje, dezodorans. Ništa neobično.
Iz sobe se začu Stentonov glas; "Imam ga!" "Šta?" "Pod krevetom sam našao njegov mobilni telefon." Voker zausti da vikne: Sjajno, ali se zaustavi. Znajući Merserov broj mobilnog i uz pomoć triangulacije s repetitora, Voker je već saznao da je poslednji poziv s Merserovog mobilnog upućen negde na drumu 15, nešto pre ubistva, sa otprilike pet kilometara od parkirališta za prikolice i najmanje sat vožnje od ove sobe. Kako onda da je njegov mobilni u sobi? Nije stigao mnogo da razmišlja o tome, jer je Stenton odande tiho rekao, gotovo bolno prošaputao; "O ne... " Voker hitro ode do sobe. "Šta je? Šta nije u redu?" Stenton je držao telefon. U licu nije imao boje. Zurio je u sliku na ekranu. Voker ugleda telefon jarko ružičaste boje. Bio je to ajfon. On je imao isti model. "Šta je to?" Ekran ajfona se zamrači. Stenton ništa ne reče. Podiže telefon i pritisnu taster. Ekran zasija. Voker koraknu i pogleda. Srce mu se steže. Početna slika na ekranu ajfona bila je porodična fotografija. Uobičajena grupna slika sa izleta. Četvoro ljudi troje dece, jedan odrasli nasmejani i raspoloženi. U sredini slike Miki Maus. A Mikiju zdesna, možda najozarenijeg lica, stajala je nestala devojka po imenu Hejli Makvejd.
JEDANAESTO POGLAVLJE VENDI JE POZVALA NA KUĆU Merserovog nekadašnjeg cimera Fila Ternbola. Pošto je diplomirao na Prinstonu, Ternbol je strelovito stigao do Volstrita i krupnih transakcija. Živeo je u finom kraju Inglvuda. Kad se davala emisija Uhvaćen na delu sa Denom, pokušala je da pronađe Ternbola. Odbio je da komentariše. Tad ga je pustila. Možda će sad, kad je Merser mrtav, Fil Ternbol biti predusretljiviji. Gospođa Ternbol Vendi joj nije upamtila ime javila se na telefon. Vendi je objasnila ko je. "Znam da me je vaš muž već odbio, ali verujte mi ovo će hteti da čuje." "Trenutno nije kod kuće." "Gde bih mogla da ga nađem?" Žena se premišljala. "Gospođo Ternbol, ovo je važno." "Na sastanku je." "U kancelariji na Menhetnu? Imam adresu ovde u starim beleškama..." "U Starbaksu" reče ona. "Molim?" "Sastanak. Nije ono što mislite. Sastanak je u Starbaksu." VENDI NAĐE MESTO DA SE PARKIRA ispred Bomgarta, restorana u koji je dolazila kad god je mogla, pa se prošetala pored nekoliko radnji do Starbaksa. Gospođa Ternbol joj je objasnila kako je Fil otpušten za vreme ekonomskog kraha. Njegov sastanak, zapravo, bilo je kafenisanje bivših gospodara svemira grupe koju je Fil osnovao i nazvao Klub očeva. Gospođa Ternbol je ispričala kako se preko tog kluba ovi iznenada nezaposleni ljudi "snalaze u drugarskom okruženju u ovo tako teško vreme", ali Vendi nije prenebregla zajedljivost u ženinom glasu. Ili je to samo umislila. A tu grupu čine krvopije, preplaćeni i uobraženi japiji koji nariču nad ekonomijom čijem su urušavanju sami doprineli dok su se parazitski gostili na njoj i
to sve uživajući u kafi od pet dolara po šoljici. Šmrc, šmrc. Ušla je u Starbaks i u desnom uglu spazila Fila Ternbola. Na sebi je imao tek ispeglano poslovno odelo i sedeo je za stolom s još trojicom muškaraca. Jedan je bio odeven u beli komplet za tenis i vrteo reket kao da čeka da mu servira Federer. Drugi je na grudima imao nosiljku za bebe i u njoj, uh, bebu, Nežno ju je cupkao gore-dole, verovatno da bi detešce bilo zadovoljno i tiho. Treći tip, onaj kog su ostali napeto slušali, nosio je preveliku bejzbol kapu sa štitom klimavo dignutim nadesno. "Ne dopada vam se?", upita Nakrivljena Kapa. Kad je prišla, shvatila je da Nakrivljena Kapa liči na Džej-Zija kad bi Džej-Zi iznenada ostario deset godina, da nikad nije vežbao i da je gnjecavi belac koji se trudi da liči na Džej-Zija. "Ne, ne, Flaju, nemoj pogrešno da me shvatiš", reče momak u teniskoj odeći. "I pravo važno je i sve ostalo. Sasvim je pravovažno." Vendi se namrsti. Pravo važno? "Ali a ovo je samo predlog mislim da taj pravac neće ići. Kakve to ima veze sa kućama što se mrdaju i ostalim?" "Hmm. Preživopisno?" "Možda." "Zato što moram biti svoj, kapiraš šta pričam? Večeras u Blendu. Otvoreni mikrofon. Moram biti. Ne mogu se prodati." "Shvatam, Flaju, shvatam. I bez brige, večeras ćeš razbiti. Ali kajle?" Teniska Odeća raširi ruke. "Jednostavno se ne uklapaju u temu. Treba ti još nešto sa kućama. Psi ne nose kajle, jesam li u pravu?" Oko stola se razleže povlađujuće mrmljanje. Tad Džej-Zi Koji To Nikada Neće-Biti-Flaj? primeti da Vendi stoji blizu njih. On spusti glavu. "Hej, overite ovo. Dobra treba na pet sati." Svi se okrenuše k njoj. Vendi je očekivala da će zateći samo Fila, a ne i čitav skup. Čovek bi pomislio da bi je gospođa Ternbol upozorila na ovu posebnu zbirku bivših gospodara svemira. "Čekaj." Bio je to tip u odeći za tenis. "Znam te. Vesti NTC-ja. Vendi Nekako, zar ne?" "Da, Vendi Tajns." Svi se nasmešiše osim Fila Ternbola. "Ovde si da napraviš reportažu o Flajovoj večerašnjoj gaži?" Vendi
pomisli kako je reportaža o ovim momcima fantastična ideja. "Možda drugi put", reče. "Sad sam došla da se vidim sa Filom." "Nemam ništa da ti kažem." "Ne moraš da kažeš ni reći. Hajde. Treba nasamo da razgovaramo." KAD SU IZAŠLI iz Starbaksa i pošli ulicom, Vendi reče: "Znači ono je Klub očeva?" "Ko ti je rekao za njega?" "Tvoja žena." On ništa ne reče. "Nego", nastavi Vendi, "šta je s onim Vanila Ajsom?" "S Normom... ovaj, on zapravo želi da ga zovemo Flaj." "Flaj?" "Skraćeno od Ten-A-Flaj. To mu je repersko ime." Vendi se potrudi da ne uzdahne. Tenaflaj je varošica, odmah tu iza ugla. "Norm... Flaj... bio je sjajan u marketingu u Benevisti Vensu u gradu. Ne radi već, da vidim, dve godine, ali misli da je otkrio svoj novi talenat." "Koji?" "Repovanje." "Molim te, reci da se šališ." "To ti je kao s patnjom", reče Fil. "Svako je prevazilazi na različit način. Flaj misli da je našao novo tržište." Stigoše do Vendinih kola. Ona otključa vrata. "Repovanje?" Fil klimnu glavom. "On je jedini sredovečni beli reper iz Nju Džerzija. Barem on tako kaže." Sedoše u kola. "I šta hoćeš od mene?" Nije postojao lak način, pa je uronila usred srede. "Juče je ubijen Den Merser." Fil Ternbol sasluša bez reći. Upilji se kroz vetrobran pobledelog lica i vlažnih očiju. Vendi primeti kako je savršeno izbrijan. U kosi je imao savršen razdeljak i uvojak spreda pa je lako moglo da se zamisli kako je izgledao kao dečak. Vendi pričeka, pusti ga da mu se slegne ono što je rekla. "Mogu li nešto da ti donesem?", upita Vendi.
Fil Ternbol odmahnu glavom. "Sećam se da sam Dena upoznao prvog dana fakulteta. Bio je tako smešan. Mi ostali smo bili uštogljeni, trudili se da ostavimo utisak. A on je bio opušten, izgledao je tako čudno." "Kako čudno?" "Kao da je već sve video i da ne vredi mučiti se zbog toga. Den je uz to želeo da učini nešto veliko. Da, znam kako to zvuči, ali je zaista pratio taj put. Kao i mi ostali, i on je ludovao po žurkama, ali je uvek pričao o radu za dobrobit drugih. Imali smo planove, valjda. Svi redom. A sad... " Glas mu zamre. "Žao mi je", reče Vendi. "Pretpostavljam da mi nisi ušla u trag samo da bi mi prenela ovu tužnu vest." "Nisam." "Pa?" "Istražujem Denov..." "Izgleda da si već to obavila." On se okrenu k njoj. "Preostalo je samo još da raskomadaš telo." "To mi nije namera." "Šta je onda?" "Već sam te zvala. Kad smo pustili emisiju o Denu." On ništa ne reče. "Zašto mi nisi odgovorio?" "I šta da ti kažem?" "Bilo šta." "Imam ženu, dvoje dece. Ne znam kako bi njima koristilo da javno branim pedofila makar on bio nepravedno optužen za to. "Misliš da je Den nepravedno optužen?" Fil čvrsto stisnu kapke. Vendi požele da pruži ruku, ali opet oseti da bi to bio pogrešan potez. Odluči da promeni temu. "Zašto u Starbaks dolaziš u odelu?", upita ga. Fil se skoro nasmeja. "Nikad nisam voleo ležerni petak." Vendi se upilji u tog lepog, mada sasvim poraženog čoveka. Učini joj se da je isceden, gotovo bez krvi, pa su sjajno odelo i uglancane cipele bile poštapalice.
Proučavajući mu lice, najednom ostade bez daha jer se priseti jednog drugog lica: svog voljenog oca, pedesetšestogodišnjaka kako sedi za kuhinjskim stolom, zavrnutih rukava na košulji, i gura svoju prilično tanku biografiju u koverat. Imao je pedeset šest godina i iznenada, prvi put otkad je odrastao, nije imao posla. Bio je vođa sindikata Lokal 277, a dvadeset osam godina radio je na štamparskoj mašini za glavne njujorške novine. Uspevao je da u pregovorima postigne poštene uslove za svoje ljude i štrajkovao samo jednom, 1989. godine. U štampariji su ga svi voleli. Tad je došlo do spajanja, jednog od onih učestalih spajanja uz pripajanje s početka devedesetih godina, onakvog kakvo su direktori s Volstrita poput, pa, Fila Ternbola voleli jer onda portfelj akcija poraste za nekoliko procentnih poena, po cenu nečije propasti. Otac je odjednom postao tehnološki višak pa je otpušten. Tek tako, prvi put u životu nije imao posao. Sledećeg dana je za onim kuhinjskim stolom počeo da šalje biografije. Tog dana mu je lice bilo vrlo slično licu Fila Ternbola. "Zar nisi ljut?", upitala je oca. "Ljutnja je rasipanje." Otac je spakovao još jedno pismo. Pogledao ju je. "Hoćeš li savet ili si već prestara za savete?" "Nikad nisi prestar", rekla mu je Vendi. "Radi za sebe. Ti si jedini gazda kome možeš verovati." On nije uspeo da radi za sebe. Nikad nije našao drugi posao. Dve godine kasnije, sa pedeset osam godina, otac joj je umro od srčanog udara za istim onim kuhinjskim stolom, uporno pročešljavajući oglase i pakujući biografiju u koverte. "Ne želiš da pomogneš?", upita Vendi. "Šta da pomognem? Den je mrtav." Fil Ternbol se maši ručice na vratima. Vendi mu spusti ruku na mišicu. "Još jedno pitanje pre nego što odeš: zašto misliš da je Den nepravedno optužen?" On razmisli pre nego što odgovori: "Valjda kad se tebi desi, onda imaš osećaj za to." "Ne razumem." "Ne brini. Ionako nije važno." "File, da li se tebi nešto desilo? Šta ne znam?" On se zasmeja, ali neraspoloženo. "Nemam komentar, Vendi."
Povuče ručicu. "Ali... " "Ne sad", reče on otvorivši vrata. "Sad ću da se prošetam i mislim na svog starog druga. Den bar to zaslužuje." Fil Ternbol izađe iz kola, zakopča sako i uputi se ka severu, dalje od nje i od svojih prijatelja u Starbaksu.
DVANAESTO POGLAVLJE TO JE JOŠ JEDNA MRTVA KURVA. I Istražitelj okruga Eseks Frenk Tremont podiže pantalone povukavši kaiš pa pogleda devojku i uzdahnu. Uvek isto, uvek isto. Njuarška istočna četvrt, nedaleko od bolnice Bet Izrael, a opet čitav život daleko od nje. Frenk u vazduhu nanjuši raspadanje, ali ne samo od leša. Uvek je tako smrdelo. Ovde nikad nije čišćeno. Niko se nije ni potrudio. Svi su se samo kaskali u toj truleži. I tako evo još jedne mrtve kurve. Već su uhapsili njenog makroa. Kurva ga nije "slušala" ili već tako nešto, pa je morao da pokaže kako je on muškarčina i prerezao joj grlo. Kad su ga uhvatili, još je kod sebe imao nož. Pametan tip, pravi genije. Frenku je trebalo oko šest sekundi da iz njega izvuče priznanje. Samo mu je rekao: "Čuli smo da nemaš muda da udariš na ženu." To je bilo dovoljno da Genijalni Makro "pokaže da je muško". Istražitelj se upilji u mrtvu devojku, možda ne stariju od petnaest godina, možda tridesetogodišnjakinju, teško je reći, bačenu među ulične otpatke, zgužvane konzerve soka, kese iz Mekdonaldsa, prazne pivske boce. Frank se seti poslednje istrage ubistva kurve. Taj slučaj mu se obio o glavu, Sam je bio kriv. Pogrešno ga je protumačio i zeznuo stvar. Moglo je da bude još izgubljenih života, ali nema svrhe i dalje lupati glavu time. Uprskao je slučaj i zbog toga izgubio posao. Isterali su ga okružni tužilac i glavni istražitelj. Bio je spreman za penziju. A onda je izvukao slučaj izgubljene Hejli Makvejd. Otišao je kod šefova i zatražio da ostane, samo dok se taj slučaj ne resi. Šefovi su bili puni razumevanja. No to je bilo pre tri meseca. Frenk je marljivo tražio nestalu gimnazijalku. Na tom slučaju su radili i drugi, federalci, policajci koji su se razumeli u internet, praćenje i profilisanje, svi koji bi mogli biti od pomoći. Njega nije zanimala slava, samo da pronađu devojku. No slučaj nije mrdao. On pogleda mrtvu kurvu. To se često dešava u ovom poslu. Gledaš
kako narkomanke i kurve odbacuju svoj život, opijaju se i stondiraju i grebu dok ne dobiju batine ili ko zna koliko dece sa ko zna koliko očeva i to je strašna šteta. Većina ih se provuče nezainteresovano kroz život, jedva ostavljajući trag u društvenom tkanju, a ako i budu primećene, to je iz pogrešnih razloga. No većina ih preživi. Isceđene su, ali Bog im da da požive, katkad i do starosti. A onda, zato što je Bog tako duhovit, uzme Frenkovu kćerku. Iza žute trake se okupila gomila, mada nevelika. Bace pogled pa produže. "Jesi li završio, Frenk?" Bio je to medicinski istražitelj. Frenk klimnu glavom. "Tvoja je." Kejsi, njegova devojčica. Sedamnaest godina. Tako slatka, bistra i ljupka. Postoji ona izreka o osmehu koji osvetli čitavu prostoriju. Kejsi se tako smešila. Tras, zrak koji probija pomrčinu. Nikad nikom nije zadavala brigu niti je koga povredila. Nikad u životu. Kejsi se nije drogirala, kurvala ni zatrudnela. Za to vreme su ovi narkomani i kurve divljali okolo a Kejsi je umrla. Nepravda je blaga reč. Kejsi je imala šesnaest godina kad su joj dijagnostikovali Juingov sarkom. Rak kostiju. Tumori su se prvo javili u karlici pa krenuli dalje da grizu. Njegova devojčica je umrla u bolovima. Frenk je sve to gledao. Sedeo joj je uz postelju suvih očiju i čvrsto se držao za njenu tanku ruku i svoj zdrav razum. Gledao je ožiljke operacija i utonule oči dok je polako umirala. Osećao je kako joj skače temperatura kad ima groznicu. Sećao se kako je Kejsi kao dete često imala košmare, da se tad uvlačila u njihov krevet i spavala između njega i Marije, da je pričala u snu, bacakala se i prevrtala, ali kad joj je utvrđen rak, sve je prestalo. Možda joj se noćna mora povukla pred dnevnom. Bilo kako bilo, Kejsi je počela mirno da spava, po čitavu noč, gotovo kao da vežba za smrt. On se molio, ali bezuspešno. Tako se i on osećao. Bog zna šta radi. Ima plan, je li tako? Ako zaista hoćeš da veruješ kako je On sveznajući i svemogući, zar zaista misliš da ćeš svojim bednim molitvama preokrenuti Njegov veliki plan? Tremont je znao da to tako ne ide. U bolnici je upoznao jednu porodicu koja se i sama molila za svog sina. Ista bolest. On je svejedno umro. Zatim im je drugi sin otišao u Irak i tamo poginuo. Nije mu bilo jasno kako bi iko ko čuje za ovo verovao
da molitva išta vredi. A u isto vreme ulice su ovde zatrpane bezvrednima. Oni žive Kejsi je umrla. Da, tako je, devojke s porodicama, devojke poput Hejli Makvejd i Kejsi Tremont, devojke okružene ljudima koji ih vole i sa životom pred sobom, pravim životom, životom koji prevazilazi prazninu, one su važnije. To je istina. Niko to neće da kaže. Beskičmenjaci će ti reći kako mrtva kurva zatvorena u crnu kesu zaslužuje istu pažnju kao svaka Hejli Makvejd i Kejsi Tremont. Samo što svi znamo da je to glupost. Mi je širimo. Ali svi znamo istinu. Pričamo laži. Ali znamo. Zato, hajde da prestanemo da se pretvaramo. Mrtva kurva će možda dobiti dva pasusa na dvanaestoj stranici Star-Ledžera, tek kao priča nad kojom će čitatelji coktati. Hejli Makvejd je dobila mnogo sati na nacionalnoj televiziji. Znači svi znamo, zar ne? Zašto onda to i ne kažemo? Svaka Hejli Makvejd ovog sveta znači mnogo više. Nema ničeg lošeg u tome. To je istina, zar ne? Nije da mrtva kurva nije važna. Ali Hejli je važnija. I nije to rasno pitanje niti neka od onih etiketa koje ljudi pokušavaju da mu prilepe. Obeleži nekog kao netolerantnog to je najlakši izlaz. Ali to je glupost. Beli, crni, Azijati, Latino, svi redom niži je niži. Svi to kapiraju, premda se plaše da kažu. Kao što je u poslednje vreme često radio, Frenk je odbludeo u mislima do Marše, majke Hejli Makvejd, i njenog uzdrmanog muža Teda. Ona kurva je odneta i nema je više. Možda će nekom biti žao, ali u devet od deset slučajeva to se ne događa. Njeni roditelji, ako uopšte zna ko su, odavno su digli ruke od nje. Marša i Ted su još žalili, strepeli i nadali se. I da, to je nešto značilo. Možda je u tome razlika između mrtvih kurvi i svih Hejli Makvejd ovog sveta. Ne boja kože, materijalna sredstva i bele drvene ograde, već ljudi koji brinu o tebi, porodica koja će ostati očajna, očevi i majke koji više nikad neće biti čitavi. Zato Frenk neće odustati dok ne otkrije šta se dogodilo sa Hejli Makvejd. Opet pomisli na Kejsi, pokuša da prizove onu srećnu devojčicu, onu što je akvarijume volela više od zooloških vrtova i plavu boju više od ružičaste. No te slike su izbledele, sad mu je teže da ih se seti, već je, ma koliko ga to gnevilo, Frenk pamtio kako se Kejsi smanjivala u
onom bolničkom krevetu, kako je prolazila rukom kroz kosu i rasipala pramenove, kako je gledala vlasi u ruci i plakala dok je otac sedeo uz nju bespomoćan, nemoćan. Medicinski istražitelj je završio s mrtvom kurvom. Dva čoveka digoše leš i spustiše ga na nosila kao da je vreća đubriva. "Polako", opomenu ih Frenk. Jedan se okrenu k njemu. "Ništa joj neće biti." "Svejedno polako." Dok su oni odvozili telo, Frenk Tremont oseti da mu vibrira mobilni telefon. On zatrepta da odagna suze i pritisnu taster. "Tremont ovde." "Frenk?" Zvao je Miki Voker, šerif okruga Saseks. Veliki crnac koji je nekad radio s Frenkom u Njuarku. Čestit momak, dobar istražitelj. Jedan od Frenkovih miljenika. Vokerova kancelarija je dobila ubistvo silovatelja dece izgleda da je neki roditelj pištoljem okončao taj slučaj pedofilije. Frenk je smatrao da je to lep primer skidanja nevolje s vrata, mada je znao da će Voker punom parom raditi na tome. "Da, ja sam, Miki." "Znaš li Fredijeve deluks luksuzne apartmane?" "Ona jazbina u Ulici Vilijams?" "Baš to. Treba da dođeš odmah ovamo." Tremont oseti da mu krv brže teče. Prebaci telefon u drugu ruku. "Zašto, šta imaš?" "Našao sam nešto u Merserovoj sobi", reče Voker zagrobnim glasom. "Mislim da pripada Hejli Makvejd."
TRINAESTO POGLAVLJE ĆALE JE U KUHINJI mutio jaja kad je Vendi stigla kući. "Gde je Čarli?" "Još je u krevetu." "Sad je jedan po podne." Ćale pogleda na sat. "Aha. Gladna si?" "Nisam. Kuda ste išli sinoć?" Rukujući tiganjem kao da radi u restoranu lake hrane, Ćale podiže obrvu. "Zakleo si se na ćutanje?" "Tako nekako", reče on. "A gde si ti bila?" "Danas sam provela neko vreme u Klubu očeva." "Bi li mi to razjasnila?" Ona mu objasni. "Žalosno", zaključi on. "A pomalo i hirovito." Ćale slegnu ramenima. "Čoveku koji više ne može da obezbeduje porodicu kao da su odsečena muda. Ne oseća se potpunim muškarcem. To je žalosno. Gubitak posla izaziva podjednak potres i radniku i japiju. Možda čak više japiju. Društvo ih je naučilo da ih posao određuje." "A sad toga nema." "Tačno." "Možda odgovor nije u drugom poslu", reče Vendi. "Možda odgovor leži u novom načinu da se odredi muškost." Ćale klimnu glavom. "To je duboko." "I licemerno?" "Tako je", reče Ćale i posu nastrugan sir po tiganju. "Ali ako sa mnom ne možeš da budeš licemerna, s kim onda možeš?" Vendi se nasmeši. "Ni sa kim, Ćale." On isključi plinsku ringlu. "Sigurno ne želiš huevos de Ćale? 6 To mi je specijalitet. A ionako sam napravio za dvoje." "Dobro, važi." Seli su i jeli. Pričala mu je još o Filu Ternbolu i Klubu očeva, o tome