Aleksandar Andric - Istorija Srba srednji vek

Александар Андрић

ИСТОРИЈА СРБА
СРЕДЊИ ВЕК

слика на корици:
Паја Јовановић
Крунисање цара Душана

© 2014, Утопија, Београд
Сва права задржана

Александар Андрић

ИСТОРИЈА СРБА

СРЕДЊИ ВЕК

УТОПИЈА

Београд, 2014.



ПРЕДГОВОР

Историја Срба – средњи век је први део тротомног општег пре-
гледа народне историје Срба. Приказ почиње описом односа Римског
царства са „варварима” од IV века и појавом бројних словенских пле-
мена у VI веку на дунавској граници. У тим померањима народа пре
почетка VII века није могуће поуздано праћење племена која су себе
називала Србима. Зато су занемарени покушаји (Олга Луковић Пјано-
вић, Јован И. Деретић и други) да се пронађе раније спомињање Срба
и својеврсна бајковита историја Срба као „најстаријег народа” која је
тако створена.

У целини, историја Срба је прича о путовању једне људске зајед-
нице кроз време и простор. Према мишљењу које је уобличио Алберт
Ајнштајн, простор и време су нераздвојива целина. Са простором,
постојањем и кретањем у њему све нам делује једноставно. У односу
на положај нашег тела постоји оно што је испред или иза нас, лево
или десно и горе или доле. Све се може мерити са те три замишље-
не линије које се секу под правим углом. Оне представљају дужи-
ну, ширину и висину свега што постоји. То су три мере (димензије)
постојања у простору. И на Земљиној површини све се може замисли-
ти ако знамо где је у односу на те три праве линије север-југ, исток-
запад и горе-доле. Потешкоћа је што те три димензије нису довољне
за постојање. Потребна је и четврта мера да би нешто постојало –
време. Наше разумевање времена често није сасвим јасно, али нема
никакве сумње да се све што постоји у времену креће из прошлости
кроз садашњост у будућност.

Прошлост је нестали свет. Садашњост је неухватљиви тренутак
постојања који стално одлази у прошлост. Будућност је непознати свет
који ће доћи као промена садашњег. Најјасније можемо представити
прошлост, али та слика прошлости стално губи детаље. Прошлост коју
данас видимо је осиромашена. Зато је и нетачна слика света који је
постојао и који нас је створио. Та осиромашена слика је највише што

6 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

можемо добити од историје. Стога је сваки историчар бар некада поже-
лео да има машину која ће га однети у прошлост. Тај сан да се створи
машина која ће нас пребацити у прошлост и тако омогућити да по-
ново видимо нестали свет (или га изменимо) остаће само сан у свету
логике. Једно логично објашњење немогућности постојања поменуте
машине поновио је и Стивен Хокинг. Према том објашњењу, одлазак у
прошлост, макар само неколико минута пре садашњег момента, могао
би неповратно изменити садашњост, а тиме учинити пут у прошлост
немогућим. Према примеру који је дао, такав путник би могао отићи
у прошлост са оружјем које је управо припремио за употребу. Тамо
би могао убити „прошлог” себе у моменту припреме оружја. Тако би
припремање оружја и путовање са њим у прошлост постало немогуће.

Логично објашњење које негира могућност путовања у прошлост
оставља нужност да постоје историчари. Они су некима само бледа за-
мена за чаробњаке и чаробне машине. На основу остатака из прошло-
сти, историјских извора, историчари покушавају да делимично створе
слику кретања људи кроз време и простор и да објасне како је настао
садашњи тренутак у коме живимо. Потреба историчара да се снађу у
начинима на које су људи у прошлости мерили време довела је до ства-
рања хронологије као помоћне историјске науке.

Подела историје, њен почетак и крај

Код Херодота (оснивача историје) реч историја је употребљена у
двоструком значењу. Он историјом назива проучавање прошлости људ-
ског друштва (науку), али и саму прошлост људског друштва (предмет
којим се бави наука историја). За почетак историје у ужем значењу узи-
ма се настанак првих писама и првих држава. Период пре појаве првих
писама и првих држава назива се преисторијом. За историју Срба ова
подела је важна. У време када други народи о Србима остављају прве
писане податке, Срби немају ни државу ни писмо. Према томе, Срби су
на почетку VII века живели у доисторијском добу, али су долазили у
додир са народима који су живели у историјском добу.

Овде се види да прелаз из једног у друго доба у развоју људског
друштва није био истовремен. Када једно подручје или један народ
пређе из преисторије у историју, код другог народа тај прелаз се није
морао догодити. Исто важи и за друге периодизације у историји. Пе-

ПРЕДГОВОР 7

риодизације у историји су увек непрецизне и условне. Историја Срба
се бави и преисторијом и историјом. Уобичајена подела историје у Ев-
ропи на стари, средњи и нови век оспоравана је од оних који гледају
на историју као на светско догађање. Тако Данилевски каже да се раз-
ни народи развијају различито у истом времену. У раније време ово је
уочљивије. На пример, пад Западног римског царства и Велика сеоба
народа су граница старог и средњег века у Европи, али нису предста-
вљали никакву прекретницу у развоју у Индији. У савремено доба,
повезаност најудаљенијих делова света је већа, као и истовременост
процеса, али тај процес глобализације и уједначавања је недовршен.
Важне разлике и даље постоје.

Историја као наука је наследник старијег препричавања до-
гађаја из прошлости у доба када су људи били неписмени. Најстарија
препричавања прошлости су можда настала из потребе старијих чла-
нова људске заједнице да од заборава сачувају „важна” знања. Зачетак
историје је настао са зачетком људског друштва. Појава првих писама,
подударна са појавом првих градова и цивилизација, омогућила је по-
узданије преношење и чување знања од човековог памћења. „Крај ис-
торије” (Фукујама) је могућ само када нестане људско друштво. Докле
год буде постојало, оно ће се мењати и стварати историју.

Извори историјских знања

Да би се створила било каква слика о прошлости морамо има-
ти неке остатке из тог периода прошлости. Ти остаци несталог света
су извори нашег знања о прошлости људског друштва. Обично исто-
ријске изворе делимо на материјалне, писане и усмено пренете (тради-
цију). Материјални остаци су најпоузданији, али услед нужног тума-
чења истих, може доћи до већег или мањег уношења жеља, предзнања
и незнања тумача. За све врсте извора важи правило да их је проток
времена уништио. Што даље идемо у прошлост, све их је мање. Што се
више приближавамо садашњости, све их је више.

Примицањем садашњости количина писаних извора за исто-
ријурасте и постаје огромна. Ту спадају разни документи државних
установа, путописи, мемоари, дневници, новинске вести, научна ли-
тература, и друго. Ко год проучава историју мора се суочити са ра-
дом својих претходника и њиховим размишљањима о историјским

8 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

изворима. Један део тих претходника може имати значај најстаријег
сачуваног писаног извора о неком догађају, а други део је проуча-
вање и коментарисање старијих писаних извора. Ове друге називамо
литературом. Писани извори су део прошлости, али оне прошлости
која је виђена очима и жељама својих твораца. Могу бити једностра-
ни и прећуткивати значајне податке или чак садржати лажне тврдње.
Све процене људи су, мање или више, пристрасне и погрешне. Пре-
узимање података из извора или литературе може бити преузимање
и њихових грешака. Ниједна призната тврдња или ауторитет није
потпуна гаранција истинитости.

Најмање поуздан историјски извор је усмена традиција, али у
друштвима код којих нема писмености или је она занемарљива, велики
је значај усменог преношења података о прошлости. То се догодило и
код Срба после османлијских освајања. Већина Срба у селима је живе-
ла без писмености са народним гусларима који су путовали од села до
села и својим песмама преносили и податке о прошлости. Недостатак
записаних података о догађајима из прошлости надопунила је машта
потомака. Тако је настала тзв. Косовска легенда као спој стварне и из-
мишљене прошлости.

Сјајан путоказ о начину употребе писаних извора дао је Георгије
А. Острогорски у објашњењу године доласка Часлава на власт у Ср-
бији. Такав поступак у коме се спајају знања о начину настанка неког
извора (шта је мислио његов творац) и логично објашњење услова у
којима се неки догађај могао или није могао догодити, даје највећу ве-
роватноћу да смо у праву, да смо дошли до истине.

Ипак, ни то није потпуно поуздано. У споменутом случају сред-
њовековни хроничар јесте писао по одређеним правилима. Догађаји су
настајали у одређеним околностима и као последица претходних до-
гађаја, али понешто остаје невидљиво посматрачима. Недостатак тих
детаља може водити у грешку.

Неуспех писања историје

Углавном је све што историчар може рећи о историји већ рече-
но. Историчар, већим делом, сакупља већ познато и понавља га. Ипак,
невероватно звучи мисао да се нешто може потпуно поновити. Жи-
вот је стална промена и „није могуће два пута стати у исту воду”. Већ

ПРЕДГОВОР 9

написане и изговорене речи у духу читаоца одјекују другачије него у
духу писца. Људи различито замишљају оно што речи означавају. Ако
читамо речи „храстов лист”, неко ће видети зелени лист, неко увели
јесењи и сл. Зато све што читамо у нама звучи другачије него у онима
који су то писали. Док пишемо о већ реченом оно се променило у нама.
Јавља се у другом лику. Док путује кроз људе мисао живи свој живот.
Уз то увек је могуће да се открије неки непознати историјски извор.
Он би могао потврдити, допунити или променити знање о прошло-
сти. Оно што ће тек бити сазнато мењаће знања о прошлости. Неће се
мењати само историјски извори којима располажемо. Мењаћемо се ми
и начини и средства којима проучавамо остатке прошлости. У XX веку
је откриће радиоактивности и времена полураспада угљениковог ради-
оактивног изотопа „С 14” (око 5.730 година) изменило је начин одређи-
вања старости органских остатака из прошлости. Поређење количине
угљеника који се не распада током времена у органској материји и ко-
личине његовог радиоактивног изотопа „С 14” помогло је да се одреди
приближно време настанка неке органске материје.

Лоша „вест” за оне који су писали историје и добра за оне који ће
их писати, јесте да ће историја свега или скоро свега морати да се пише
изнова и изнова.

Хемингвејево дело Старац и море у једном свом слоју садржи и
причу о пишчевом стварању књиге. У тој причи стари рибар полази да
улови велику рибу. На непрегледној морској пучини он се сам бори са
рибом. После исцрпљујуће борбе, успео је да улови рибу већу него ијед-
ну пре. Нажалост, на повратку у луку његов улов привезан за чамац
нападају ајкуле. Није случајност што је један Хемингвејев савременик
књижевне критичаре упоредио са ајкулама.

Ајкуле су скинуле месо са рибе. Уморни старац у луку довози
само костур. Уместо да пред људе у луку донесе свој савршени улов
(стварни живот), он може да им покаже само костур (бледу слику нече-
га што је било живот). Ипак, и сам костур који је старац довукао сведо-
чи о риби. Сви су писци осуђени на већи или мањи неуспех. Историја
народа, у најбољем случају, може дати само костур прошлости једног
народа.

10 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Историја народа

Појам нација (народ) није имао исто значење за све који су га упо-
требљавали или који га данас користе. Приликом рођења свако људско
биће је потпуно немоћно и зависно од својих родитеља. Ти родитељи
који га штите на почетку живота су прва заједница човека. По правилу,
може се рећи да се људи рађају као припадници породице са којом су
повезани родбински (крвно) и интересно. Породице су даљим везама
повезане у веће заједнице родбине (и родова). Те родбинске заједнице
су даље повезане у шире заједнице сличних људи, тј. народе. Народ
или нација првенствено се схвата као заједница људи истог порекла
и „сличних” интереса. Зато словенска реч род (родъ) може означавати
људска бића који су повезани рођењем у заједницу у ужем, али и ши-
рем смислу, тј. породицу, народ, али и целу живу врсту.

Видљивије од заједничког порекла народе уједињује заједнички
начин споразумевања (језик). Тако се као народи углавном обједињују
заједнице које верују да имају заједничко порекло и јединствен језик.
Народ језик којим говори, углавном, назива својим народним именом.
Тако и Срби језик којим говоре зову српским језиком.

Народи су настали из народа који су раније постојали. Међу
онима који имају заједничко порекло постоје велике сличности. Нају-
падљивија сличност је сличност језика којим се споразумевају. Срби
су мали део веће заједнице словенских народа. Словени су народи који
насељавају највећи део Европе и најбројнија су заједница народа у њој.
Највећи део Словена су Руси. Они са Словенима у Белорусији и Украји-
ни чине Источне Словене. Мању заједницу Словена чине Западни Сло-
вени („Лужички” Срби, Пољаци, Чеси и Словаци). Најмања словенска
заједница су Јужни Словени. Њих чине Словени од Бугара на истоку до
Словенаца. Најбројнији међу Јужним Словенима су Срби.

Народи су настојали да створе државне заједнице у којима ће ост-
варивати своје заједничке интересе. Према томе су и државе добиле
имена народа, али су и становници државе у којој живе називани по
имену државе.

Ово извођење народног имена из државног створило је тврдњу
да су сви становници једне државе у државно-правном смислу при-
падници те нације. На пример, у Мађарској се у XIX веку званично
заступало уверење да су сви становници Мађарске Мађари. Тако, нпр.

ПРЕДГОВОР 11

једна особа сматра да по пореклу и матерњем језику припада Србима,
али према држави у којој живи је Мађар.

У животу се јављају и сложеније појаве. Прво, неко је потомак два
или више народа. Друго, током живота или чак и истовремено, може
живети у различитим државама. Даље, може говорити и више језика.
Особа може један језик користити приватно у кући у споразумевању
са сродницима, а други у јавном животу. Могуће је и да у различитим
периодима свог живота користи различите језике приватно. Код Јуж-
них Словена, али не само код њих, на стварање савремених народа ве-
лики утицај је имала верска припадност. Људи који су говорили истим
језиком, имали исто порекло и живели у истој држави, сматрали су
себе народима са различитим културама, интересима, свешћу, али и
пореклом. Наравно, припадност народу није само последица рођења,
него и утицаја људског друштва у коме живимо. Припадност народу
се јавља као стање свести. Људи се рађају са свешћу о себи, а у де-
тињству стичу и свест да припадају породици као заједници. Већ ту
се сусрећу са умањеним оквиром за оно што је свест о нацији. Поро-
дице могу бити заједнице крвних сродника, али у њима има и оних
који су постали део породице којој не припадају по свом рођењу. Неко
може постати део породице склапањем брака или усвајањем. Често
чланови породице деле исте обичаје и схватања, али то није правило
без изузетка. Данас потиснута свест о племенској припадности била
је између свести о породици и свести о нацији. Припадност нацији је
свест о припадности једној огромној породици. Основу нације чини
првенствено свест о заједништву. Историја Срба је историја заједнице
људи који су себе тако називали. Народ је жива заједница људи. Исто-
рија Срба је и историја једне националне генезе која, као и све што је
живо, није завршена.

Срби као народ су се мењали. Мењала се и њихова самосвест.
Иза истог имена у различитим временским периодима или подручји-
ма крије се различит садржај. Заједничко је њихово прихватање да се
зову тим именом. Историја Срба подразумева историју народа, његове
државе и културе. Данас постоје два народа који се називају Србима.
Они имају заједничко порекло, али се по ономе што чини један народ
(језик, држава, односно подручје где живе, верске представе, обичаји и
интереси), битно разликују. То су Срби на Балкану и „Лужички” Срби
у источној Немачкој. Вероватно би их тачније било називати Северним
и Јужним Србима.

12 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Постоје и спорна мишљења о припадности неког појединца наро-
ду, али је често неспоран утицај таквих особа на историју народа. Геор-
гије Александрович Острогорски је припадао свету руских емиграната
који су после I светског рата стигли у Краљевину СХС. Неразумно би
било оспорити његову припадност Русима и Русији. Ипак, он је један
од највећих историчара које су Срби имали и које ће икада имати.

Прорицање будућности и корист од историјских знања

Бављење историјом је бављење свим оним што је створило сада-
шње стање у коме живимо. Историја покушава да одговори зашто смо
ту где јесмо и у таквим односима у каквим се налазимо данас.

Понекад се људи баве прошлошћу у нади да ће моћи да предвиде
будућност или чак да је поправе. Истражујући прошлост, људи траже у
њој оно што је могло бити боље учињено. Траже грешке и покушавају
их исправити или избећи у садашњости. Овакво схватање историје је
основ за чувену Цицеронову реченицу: „Историја је учитељица живо-
та”. Идеја да је могуће на основу историјских знања прорицати будућ-
ност има разумно (логично) објашњење.

Свака данашња појава има своје узроке у прошлости и постоје
правилности и законитости које су довеле до садашњег стања. Тако да
је делимично могуће претпоставити шта ће се догодити.

Ипак, историја увек поједностављено реконструише прошлост.
Ако бисмо покушали реконструисати потпуну прошлост, био би то
покушај реконструкције целог једног изгубљеног света. Само би ре-
конструкција целог света и свих његових процеса и тренутака дала до-
вољно знања да потпуно схватимо садашњост. Само тада би било мо-
гуће да предвидимо тренутак који долази (будућност). Ниједан мозак
и ниједна машина никада неће бити довољно велики за такву потпуну
реконструкцију прошлости. То би вероватно био цео Космос истоветан
са оним у коме живимо. Историчар је осуђен да тежи недостижном.
Никада нећемо моћи у целини створити слику прошлости и потпуно
предвидети будућност. Део неизвесности ће остати вечити пратилац
човека, као и део извесности, уосталом. Свако знање може бити корис-
но, али није свемогуће. Када је жеља човека у потпуном нескладу са
могућим од знања је мала корист.

ПРЕДГОВОР 13

Напредак и цивилизација

Од VII до IX века Срби су прешли из „варварства” у цивилиза-
цију. Напустили су родовско-племенске заједнице, створили државе и
добили писмо. Тако су ушли у византијску, источнохришћанску ци-
вилизацију. Током средњег века око Средоземног мора уобличиле су
се три различите културне и цивилизацијске области: византијска, за-
падноевропска и арабљанска. Срби су до краја XV века делом били и у
западнохришћанској (западноевропској) и исламској цивилизацијској
области. Те цивилизације су се међусобно сукобљавале. Судари циви-
лизација су силовити, па су се јавила поређења тих судара са судари-
ма тектонских плоча коре Земље (Хантингтон). Слика света у коме се
цивилизације сударају као тектонске плоче је поједностављење (реду-
ковање) природних законитости. Тектонске плоче на средишњем Ат-
лантику се размичу, а не сударају. У том процесу не нестаје земљина
кора него се ствара нова. Цивилизације нису само у сукобу. Међу њима
долази и до сарадње.

Постоје различита мишљења о кретању људског друштва кроз
историју. У данас преовлађујућем сматра се да људско друштво кроз
историју напредује. Тај напредак се види различито. Повећава се број
људи на земљи. Остварује се научно-технолошки напредак, олакша-
ва живот човека и напредује процес ослобађања људи. Друго виђење
историје говори да постоји кружно кретање у историји. Такво виђење
се нпр. јавило код ренесансних умова. Они су веровали да се античка
култура и уметност обнављају после „мрачног средњег века”. Данас
је, чини се, најређе виђење по коме људско друштво назадује. Такво је
мишљење да су људи напустили своје природно (нормално) стање и
створили цивилизацију која их удаљава од њихове суштине.

Ћоровић и „дворска” историографија

Главни узор за облик писања овог прегледа је Ћоровићева Ис-
торија Срба. То је омиљен приказ историје Срба прихватљивог обима
(штампан у три или у једној књизи) за обичне читаоце са упоредним
описом историје (Јужних) Срба у свим областима које су насељавали.
Како је писана од једног историчара у њој је било лакше остварити

14 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

концепцијско и стилско јединство него у делима која су писале групе
аутора, али поред своје велике вредности Ћоровићев приказ историје
Срба садржи значајне недостатке. Пре свега, Ћоровићево писање је
прекинуто 1941. Зато је његова Историја Срба у време објављивања
(1989) већ била застарела пола века. Он није могао описати Јасеновац,
Титову владавину и друге појаве без којих, данас, целовита и тачна
слика српске историје није могућа. Друго, он није могао искористити
открића бројних историчара који су у тих пола века обогатили наше
познавање историје Срба. Треће, дело није објављено у време живота
аутора и он није имао прилику да измени делове на које није обра-
тио довољно пажње при писању. Све ово је довело до дела недостатака
који су видљиви у његовој Историји Срба и умањују њену употреб-
ну вредност. Ћоровић је као сваки човек производ свог времена и сре-
дине у којој је стварао. Он је био професор близак владајућем кругу
Карађорђевића. Као и већина историчара пре и после њега, Историју
Срба писао је као историју владајућег слоја у народу. Зато је створио
дело које припада „дворској” историографији у којој се једва назире
слика обичног народа на који се у наслову позива. Данас је таква једно-
страност „дворских” историја ублажена наглашавањем економских и
друштвених процеса, као и писањем бројних историја „приватног жи-
вота”. То омогућава да се напише народна историја у којој ће се јасније
видети слика живота (обичног) народа у различитим периодима, а не
само владајућег слоја.

Ћоровићев преглед садржи и неке друге недостатке који такође
утичу на каквоћу целовите слике историје Срба коју стичу њени чи-
таоци. Чињенице које је одабрао за писање садрже озбиљне празнине.
Тако је чудно да Ћоровић није нашао начин да спомене Николу Теслу.
Књига је писана у време када је Тесла био славан а његова наизменична
струја већ пола века примењивана у свету. Данас делује незамисливо
да се размишља о историји Срба без узимања у обзир Тесле и његовог
дела. Тешко би било наћи некога ко може навести десет најзначајнијих
Срба у историји без Теслиног имена. Убацивањем допуна о личности-
ма може се дати потпунија слика и важних детаља везаних за истак-
нуте појединце.

Иако су чињенице које је Ћоровић употребио углавном тачне,
општа слика историје Срба која се добије читањем његовог прегледа
је не само непотпуна, већ и нетачна. Чињенице које је употребио за
писање нису објашњене са истом логичком уверљивошћу и истом как-

ПРЕДГОВОР 15

воћом анализе историјских извора. Насупрот врхунском објашњењу
како је могло настати народно предање о издаји Вука Бранковића, Ћо-
ровић у случају доласка Часлава на власт бира мање уверљиво, али
могуће објашњење. Већу неуједначеност показује његов покушај обја-
шњења како је настало име Словени (Славени). Из непознатих разлога
он је прећутао (тада познато) очигледније и логички утемељено обја-
шњење да је име Славена настало од речи славан. Нејасно је зашто је
одлучио да за име Словена тврди да је настало од корена kleu – kλυεζω
– cluere а оним што би се једва могло назвати логичним доводи име
Славена у везу са речју „ославило”.

Ћоровићева Историја Срба је драгоцен преглед за оне који кори-
сте и друге изворе за стварање целовите слике о историји Срба. Зато је
она кориснија онима који већ имају научна звања у историји (од дипло-
мираних историчара до академика), као и особама са развијеним кри-
тичким мишљењем. Међутим, уколико читаоци некритички очекују
да она представља поуздан и целовит преглед, до израза долазе њењи
недостаци. Због тога је било неопходно да се са новом општом кон-
цепцијом, тачнијом периодизацијом и логичним објашњењима напи-
ше целовит и поуздан приказ историје Срба.

Остале допуне

На историју Срба вршили су велики утицај идеје и процеси
који су почели пре него што је могуће научно праћење српске исто-
рије. Неки од таквих спољних утицаја као што је нпр. хришћанство
озбиљно су мењали цивилизацију у којој су Срби живели. Није могуће
описати настанак хришћанства и успоставити просторно и временско
јединство његовог почетка са Србима. Зато је, за разумевање, корисно
дати неколико допуна из опште историје које употпуњују слику циви-
лизације у којој су мислили и деловали Срби. Слично је са ширењем
марксистичког комунизма међу Србима. Он је настао изван „српског
простора”, а потом се пренео међу њих и око пола века био владајућа
идеологија. Промене су биле тако велике да нпр. Срби који су рође-
ни и обликовани у духу марксистичког комунизма из XX века тешко
могу разумети оне који су рођени у време многобоштва из VII века или
хришћанства из XIV века.



I
СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ

СТЕФАНА НЕМАЊЕ



1.
Византија и Словени до средине VI века

Римско царство и Велика сеоба народа

Римљани и њихова војска су вековима наметали своју вољу и
власт око Средоземног мора. У том дугом периоду изгледало је да није
питање да ли ће неки народ, који је био, на границама Римског царства
бити побеђен, него када ће се то догодити. Народе који нису говорили
латински и грчки Римљани су називали „варварима”, сматрајући их
мање вредним од себе. „Варвари” око Римског царства као да су имали
мало избора. Могли су да слушају Римљане или да буду протерани и
побијени. Чинило се да су и велики порази римске војске само привре-
мени пре коначне победе „неуништивог” Римског царства. Ипак, све
што човек створи, уништиво је. Крај владавине Римљана земљама и
народима се приближавао. Доба победа Римљана смењивало је доба
њихових пораза. Стварање државе смењивало је њено уништавање, а
Римљани господари морали су или постати слуге „варвара” или ум-
рети. Римско царство је дуго стварано, па је дуго и пропадало. Пропа-
дање Римског царства се временски (али и узрочно-последичним веза-
ма) подудара са Великом сеобом народа.

За разлику од периода када народи живе на једном подручју, а
само појединци и мањи делови тих народа се селе, постоје периоди
када велики делови или цели народи прелазе, у кратком времену, сто-
тине или хиљаде километара и мењају подручје на коме живе. Један
такав период у Европи је Велика сеоба народа (између III и IX века).
Тада су варварски народи све чешће, успешно, нападали Римско цар-
ство. У другој половини III века (око 270) на подручју уз доњи Дунав
Римско царство је почело да се повлачи пред варварима. Тада је Дакију
(данашња Румунија) препустило германским племенима (Готима).

Три најпознатија римска цара у периоду од краја III до средине
VI века били су са Балканског полуострва. Они су чинили значајне

20 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

напоре да очувају, преуреде и обнове Римско царство. Први од њих био
је Диоклецијан (284-305). Он је реформама допринео опстанку Царства
и био последњи велики заштитник старих многобожачких веровања и
прогонитељ хришћана у Римском царству. На подручју Салоне (дана-
шњег Сплита) изградио је палату у коју се повукао после абдикације.
Не мање значајан за Римско царство, али и за средњи век, био је цар
Константин I Велики (306-337). Рођен је на подручју Наисуса, дана-
шњег Ниша. Ту је као цар изградио једну своју резиденцију (Медија-
на). Константин I је на Балканском полуострву од 324. до 330. године
подигао нову престоницу Константинополис. Престоница је изграђена
на европској страни мореуза Босфора. Касније су Славени тај град у
ком су столовали цареви назвали Цариград. Константин I је цар који је
допустио хришћанима (Миланским едиктом 313) слободу вере у Рим-
ском царству. То је довело до бржег ширења, до тада забрањиваног,
хришћанства. Трећи у овом низу великих владара рођених на Балкан-
ском полуострву, Јустинијан I, владао је у периоду када је Великом
сеобом народа већ било уништено Западно римско царство.

Долазак Хуна из Азије у Европу (између 370. и 375) убрзао је Ве-
лику сеобу народа. Већ у другој половини II века и почетком III века
дошло је до значајног кретања германских Гота од Балтичког мора и
реке Висле до Црног мора. Средином III века они су имали велики са-
вез племена од Панонске низије до реке Дњепра. У том племенском
савезу је морало бити и Словена. Кретање Хуна кроз јужноруске степе
према Панонској низији довело их је у сукоб са Готима. Победе Хуна у
тим сукобима убрзале су масовна померања Германа и Славена. Нека
племена (Западни Готи) су побегла испред Хуна, а друге су они поко-
рили и повели са собом. Хуни су покорили Источне Готе, а око средњег
тока Дњепра покорили су и тамошње Славене. Део покорених Славена
Хуни, а можда и Готи, су одвели са собом према Панонској низији.
После су славенска племена наставила и самостално да се крећу према
Панонији и доњем току Дунава. Део Славена је свакако неко време био
под влашћу Гота и готског владара. Невероватно писање попа Дукља-
нина да су Словени и Готи један народ није потпуно бесмислено у свим
временима и на свим просторима. Готи и део Словена под једним вла-
даром су се јављали као један народ за противнике. Морамо претпо-
ставити да је у упадима Гота на Балканско полуострво (у III и IV веку)
учествовало и нешто Словена.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 21

Долазак Хуна у Панонску низију и
пропаст Западног римског царства

Западни Готи (Визиготи) су, бежећи испред Хуна, 376. прешли на
Балканско полуострво. Ту је дошло до свађе са представницима римс-
ке власти, а затим и до оружаних сукоба. Највећа битка се догодила у
августу 378. код Хадријанопоља (Једрена). У битки против „варвара” је
погинуо цар Валенс, а већина његове војске је побијена. Римским царе
вима је постало јасно да Готе не могу војнички поразити. Цар Теодо-
сије I (379-395) се са Западним Готима договорио да они постану „фе-
дерати” (савезници) Римског царства. То је значило да Западни Готи
могу да се настане на територији у Панонији и јужно од Дунава (на тлу
Римског царства). У замену за имања која су населили, Западни Готи
су давали помоћну војску римском цару. Цар Теодосије I одлучио је да
једина допуштена вера у његовој држави буде хришћанство. Христија-
низација становништва на Балканском полуострву је у то време убрза-
на. Исти цар је 395. поделио Римско царство на Источно и Западно. То
је личило на претходне поделе, али после тога никада није обновљено
јединствено Римско царство. Иако је постојала свест да су то делови
јединственог Царства и повремено долазило до уједињења, два дела су
се удаљавала. Западно римско царство се кретало ка пропасти, а Ис-
точно ка преобликовању. Становници Источног римског царства себе
су називали Ромејима (Римљанима), а своју државу ромејском (рим-
ском), али се та држава претварала у грчко средњовековно царство.
Много касније су научници Источно римско царство, да би се јасније
разликовало од античког Римског царства, назвали Византијом.

Споразум са Западним Готима није био трајан. Они су поново
дошли у сукобе са Римљанима и пљачкајући прешли у Италију. Готски
вођа Аларих је 410. освојио и опљачкао стару престоницу Рим. У пр-
вој половини V века до Панонске низије дошли су Хуни. Најкасније са
Хунима у Панонску низију су стигла и нека славенска племена. Врху-
нац моћи Хуна је био у време владавине Атиле (434-453). Тада су Хуни
пљачкали на истоку подручја јужно од Кавказа, а на западу данашњу
Француску. О страху који су изазивали Атилини напади сведочи нади-
мак који му је дат „Бич божији”.

Источноримски цар Теодосије II (408-450) је морао плаћати го-
дишњи данак за привремене мировне уговоре моћном хунском вођи

22 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Атили. Он је на Балканском полуострву освојио и опустошио Синги-
дунум, Виминацијум, Наисус и десетине других римских градова. Ца-
реви су морали да преговарају са њим. Ради преговора из Византије
је у Панонску низију био послат Приск. Он је 448. године путовао од
тадашње границе код Ниша у престоницу Атилине државе, оставио је
један извештај о том путовању. Та престоница, вероватно негде уз реку
Тису, била је велико насеље направљено од дрвета са једним каменим
купатилом (по узору на римске терме). Он је забележио да се у Атили-
ној престоници на гозбама пило вино. Описујући путовање и прелас-
ке преко река, Приск, поред скела, спомиње и „моноксиле” (најстарији
облик чамца). Уз то кратко описује да их ти варвари, прецизније неи-
меновани, „праве од посеченог и издубљеног стабла”. За варваре који
су у Панонској низији примали њега и његове пратиоце, Приск каже
да су их гостили уместо „жита просом”, а уместо „вина медосом”. О
њима је још записао да су „помешани” и да „поред свог варварског је-
зика, теже да знају или хунски или готски, па и латински”. За „Ромеје”
главна опасност били су Хуни и Готи, па је њихова имена записао. Ви-
зантијски писци су после израду моноксила и употребу медовине опи-
сивали скоро као одлике славенског начина живота.

Присуство Славена у држави Хуна посредно потврђује Јорданес
у VI веку. Пишући о Атилиној сахрани, он наводи да га је пратио об-
ред који се звао „страва”. Појава славенске речи сведочи да је извор за
његов опис Славен. Приск и Јорданес потврђују да су средином V века,
на подручју уз доње токове Дунава и Саве, Славени били на границама
Византије. Сусрет Славена са Византијом био је само још један сусрет
варвара са цивилизацијом у време Велике сеобе народа.

Смрт моћног Атиле (453) довела је до сукоба међу Хунима, а про-
тив њих су се побунила и германска племена. Хунски племенски савез
се распао. Власт Хуна у Панонској низији збацили су Источни Готи.
Они су склопили непоуздани савез са Византијом. За разлику од Ви-
зантије прилике у Западном римском царству су се и даље погоршава-
ле. Оно је коначно престало да постоји када су германски плаћеници
под командом Одоакара 476. збацили последњег западноримског цара.
Одоакар је само формално признао власт римског цара из Константи-
нопоља, али то није имало никакве стварне последице. После тога, ви-
зантијски цар је наговорио Теодориха, вођу Источних Гота, да пређе
у Италију и тамо створи своју државу крајем V века. Источни Готи су
из Италије завладали и Далмацијом. То је трајало до 535. Тада је цар

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 23

Јустинијан I (527-565) послао војску против Источних Гота у Италији и
Далмацији. Део Јустинијанове војске је заузео Далмацију. Када се 540.
предао краљ Источних Гота освојена је и Италија, али је њихов нови
краљ постао Тотила (после 540) и рат се наставио до 555. године.

Славенско (словенско) име и прадомовина

Најстарије писане податке који сигурно говоре о Славенима ос-
тавили су писци из Римског царства. Славени су тада мало познати и
далеки Римљанима. Зато Римљани Славене нису спомињали по њи-
ховим народним именима, већ су их звали Венедима и Венетима. Ле-
ополд Ленард указује да су вероватно раније Германи Славене назива-
ли Вендима. Име Венди (Wenden) за неке Славене (Словенце у Алпима
и Северне Србе) сачувано је у немачком језику до савременог доба. То
име су од Германа преузели Римљани јер су и „вести ο Славенима до-
били преко Германа”. Тако се код римских писаца за Славене појавило
име Венеди, а облик Венети је могао настати под утицајем истог имена
за други народ који је раније живео на подручју данашње Венеције.
Од римских писаца изгледа је први запис о Славенима (под именом
Венеди) оставио римски писац Плиније (Старији) који је живео у I веку
нове ере. Плиније спомиње Венеде као један од народа код реке Висле.
Корнелије Тацит (I – II век нове ере) и Клаудије Птолемеј (II век нове
ере) такође спомињу Венете (Венеде) и планински венац Карпата зову
„Венетским планинама”. Тацит је (у Германији написаној крајем I века
нове ере) записао да се Венети (који живе источно од реке Висле) раз-
ликују од номадских племена Сармата. За Сармате каже да „проводе
живот на колима и коњима”, а Венети „граде куће, носе штитове” и
боре се као лака пешадија. Птолемеј је сместио Венеде на подручје од
Балтичког мора преко Висле до Карпата.

Распад Хунске државе олакшао је разним германским племе-
нима самостално кретање преко Панонске низије. На истоку Панон-
ске низије германска племена Гепида створила су своју државу. Град
Сирмијум (С. Митровица) је више пута мењао своје господаре. Нема
сачуваних података да су Славени самостално упадали на Балканско
полуострво пре прве половине VI века.

Славени су на подручје северно од доњег Дунава и града Сир-
мијума дошли (између IV и VI века) из своје „прадомовине”. Прадомо-

24 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

вином Славена зовемо подручје у коме су Славени боравили када се
први пут јављају поуздани писани подаци о њима и у ком су облико-
вани као народна заједница. Најуверљивије је мишљење да ужом пра-
домовином Славена треба сматрати подручје које је на југозападу до-
лазило до планине Карпата, на северозападу до сливoва Висле и горње
Одре. На југоистоку прадомовина је била приближно до средњег тока
реке Дњепар, а на североистоку горњег тока Волге. На југу славенска
прадомовина сигурно није долазила до обала Црног мора (где су се
налазиле старе грчке колоније). Утврђивањем речи које су и после на-
станка посебних славенских језика у већини њих остале заједничке
покушано је делимично откривање које су речи стари Славени корис-
тили у прадомовини. На тај начин се може доћи до претпоставке шта
је окруживало старе Славене, тј. за какве су пределе, биљке, животиње
и која занимања имали речи. То омогућава да се наслути какав је био
предео у коме су створили и користили те речи (тј. каква је била њихо-
ва прадомовина).

Та истраживања указују да стари Славени нису имали развијен
језик везан за море, тј. да вероватно прадомовина није излазила на
море, и високе планине. Насупрот томе у њиховој прадомовини је из-
гледа било доста река, мочвара, језера и листопадних шума.

У време боравка Славена у прадомовини, поједина славенска
племена нису увек била на истом подручју. На рубним подручјима пра-
домовине, Славени су повремено били измешани са другим народима.

Границе прадомовине нису јасне линије раздвајања као дана-
шње границе држава. У другој половини II века и почетком III века
западним подручјем славенске прадомовине прошли су Готи. Они су
се кретали од Балтичког мора преко подручја слива Висле, Дњестра и
Западног Буга према Црном мору. Овај пролазак је довео до привре-
мене измешаности германских и славенских племена. Истовремено су
Вандали и Бургунди, у II и III веку нове ере, са подручја доње и средње
Одре, отишли према Римском царству. Померање Гота, Вандала и Бур-
гунда и других могло је утицати на сеобе Славена на подручју западно
од Висле, али их је тамо могло бити и пре померања тих племена.

Није могуће утврдити да ли се западна граница прадомовине
Славена у III веку померила на слив Одре и подручје горњег тока Лабе
(Елбе) или су Славени и пре били на том подручју под влашћу Герма-
на, а можда и пре продора Германа са северозапада (из Скандинавије,
острва у Балтичком мору и Јиланда). Леополд Ленард указује да Тацит

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 25

у I веку нове ере спомиње германско племе „Луги” тамо где се касније
јавља славенско племе Лужичана. Та два племенска имена можда имају
исто значење и порекло од речи „луг”. Луги су могли бити славенско
племе које се касније јавља као Лужичани, али то може бити и случајна
сличност два племенска имена. Ипак, када Тацит каже да је Висла гра-
ница Германије и земље Венеда то вероватно није значило да западно
није било Славена, а источно Германа, него да источно, већином, вла-
дају славенска племена и старешине, а западно германска племена и
старешине. Није могуће утврдити ко је раније дошао на подручје горње
и средње Лабе и Одре. Једино што је јасно је да су Славени и Германи
дуго водили ратове на том подручју и да су обе стране имале периоде
повлачења и напредовања.

Насупрот „закарпатју” као подручју прадомовине Славена, један
део истраживача сматра да је прадомовина била у Подунављу. Они се
често позивају на тзв. Несторову хронику (Повест прошлих година),
која је настала у Кијевској Русији у XII веку. У њој је изнета тврдња
да су се Славени раселили из Паноније. То писање можда није проста
измишљотина која се угледа на Свето писмо и причу по којој сви на-
роди произилазе од Ноја и зато се настојало показати да су дошли из
Вавилона, тј. са југа. Можда је боравак Славена са Хунима у Панон-
ској низији и Подунављу био други извора да се у Несторовој хроници
појави тврдња да је тамо прадомовина Славена. Неки део Славена које
су Хуни или Готи у IV веку одвели у доње Подунавље могао се после
смрти Атиле 453. ослободити из „хунског ропства” и вратити на исток
у крајеве око Дњепра. Сећање да су се неки Славени доселили из Поду-
навља могло је постојати у Кијеву у време писања Несторове хронике
и бити танка историјска основа за измишљотину.

Домаћа народна имена, Славен и Словен, настала су код Словена.
Странци су прво користили страна имена за Славене, а тек после бли-
жег упознавања са Славенима преузели су њихова домаћа. Име Сла-
вени има јасније и општије значење. Можда је и старије по настанку.
Настало је од речи славан. Према Речнику српског језика Матице српс-
ке, реч славан означава особу која је стекла славу, која је прослављена,
врло знаменита. Назвати некога Славеном, значило је означити га као
некога за кога се чуло, ко је добро познат. Назвати људе Славенима
значило је назвати их познатим, за разлику од непознатих, страних
људи из других народа. Тако је реч Славени постала реч којом се оз-
начавају припадници „нашег” народа, а не туђинци и странци. Српска

26 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

племена и део Славена на западним подручјима као опште народно
име поред речи Славен користили су и реч Словен (исто Словенци и
Словаци). Одавно је указано на очигледну везу између имена Словен
и речи слово. Реч слово данас у српском првенствено означава један
глас и један писани знак за један глас, за разлику од руског у коме се
„слово” користи да се означи реч. Јован Р. Деретић у својој Историји
српске књижевности наводи да су прве речи записане на језику Слове-
на глагољицом биле „искони би слово”. Реч слово ту је заменило грчку
реч „логос” (слово, реч, говор, наука...), која је стојала на почетку грчког
текста Јеванђеља по Јовану. Реч слово је вероватно у језику Словена и
пре писмености означавала реч и говор. Када су за Словене стварали
писмо и први књижевни језик, солунска браћа Константин и Методије
су реч ,,слово” могли преузети из народног језика Словена у околини
Солуна (Тесалоники).

За разлику од данашње употребе, у средњовековној књижевности
Словена била је раширена врста текстова који су називани „слово”. Сло-
во је означавало говор или похвални говор о некој теми из Светог писма
или о нечему другом. У таквом значењу реч слово је употребио деспот
Стефан Лазаревић (Слово љубве). Слично је и у наслову познатог руског
епа, из XII века, „Слово о полку Игореве”. Такво значење ове вишезна-
чне речи данас се сусреће у изразу „држати слово” (држати говор).

Према томе, Словени су били људи који имају речи, тј. говоре
разумљиво. Ово име се, вероватно, појавило као ознака разлике у од-
носу на странце, народ који говори неразумљиво. Према Речнику срп-
ско-хрватског књижевног језика, издатог у Новом Саду 1967. године,
за људе који не говоре (или испуштају неразумљиве звуке) користи се
реч „немци” (мутави). Назив немац (мутав), за некога кога не разумемо,
могао је постојати и пре много векова. Простор између Рајне и Лабе
антички писци су називали Германијом. Срби (и други Словени) данас
тај германски народ називају Немцима, а њихову државу Немачка. Ти
„Немци” себе зову „Дојче”, а своју земљу „Дојчланд”. Словени (Срби)
су на подручју источне Немачке почетком VII века, а сигурно и раније,
били у додиру са прецима данашњих Немаца. У време првих додира
Славени (Срби) нису разумели говор својих западних германских сусе-
да. Тада су цео тај народ вероватно назвали Немцима, а њихову земљу
Немачком. Насупрот томе, себе су означавали као Словене.

Оба објашњења имена Славен и Словен су јасна и давно дата, али
је мање уочљиво да су вероватно суштински имала слично значење,

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 27

тј. да се та двојност народног имена вероватно појавила јер су те две
речи за Словене, који су их користили, значиле исто. Оба имена озна-
чавају особе које разумемо и за које знамо, за разлику од особа које
не разумемо и које су нам непознате. Славен и Словени су речи које
су када се употребе као име народа првенствено означавале људе који
су блиски, који су „наши”, познати, а не страни и туђи. Упадљива је и
гласовна сличност речи Славен и Словен. Све то је утицало да се поја-
ве два домаћа имена за наш народ у време када су Славени (Словени)
били један народ. Није без значаја што је та двојност општег народног
имена настала, вероватно, на подручју где постоји одговарајућа смиса-
она двојност племенских имена. Код племена Ободрити – Бодричи ова
двојност је непосредна. Можда је присутна и у имену Љутићи – Вил-
ци. Вилци у овом племенском имену можда има смисао који данас су-
срећемо у изразу „повиленио је”, тј. разљутио се (побеснео је) и одгова-
ра стању у коме су, по веровању, биле виле када се наљуте на смртнике.

Прадомовина Словена је углавном равничарско подручје са бла-
гим узвишењима и са доста река и језера. Словени су се у прадомовини
бавили земљорадњом, сточарством, ловом и риболовом. Живели су у
родовима и племенима и веровали у много богова. Можда би треба-
ло замислити словенске заједнице (села и родове) како живе на неком
мањем обрадивом подручју прадомовине, око кога су се простирали
пашњаци, ловишта и густе шуме. Те шуме су вероватно представљале
већину граничних појасева између појединих заједница Словена, али
и страних народа са којима су Словени били измешани у прадомови-
ни. Из више разлога дошло је до сеобе Словена из прадомовине. Један
од узрока пресељавања био је заостали начин обраде земље. Земљу су
обрађивали ралом које је само парало површински слој земље, а није
превртало земљану бразду (као што то чине плугови својим савијеним
делом раоника). Плодно тло се брзо исцрпљивало и род (или племе)
или само део те заједнице је морао да прошири своје обрадиво под-
ручје крчењем шума или да пресели на ново подручје. Повећање броја
становника довело је до потраге за новом обрадивом земљом изван
прадомовине. Поред тога и сукоби са Германима, Хунима и другим
народима су утицали да део Словена напусти оно што називамо пра-
домовином Словена.

28 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Пљачкашки походи Словена у првој половини
VI века и појављивање народног имена

Клаудије Птолемај је записао да северно од Карпата, поред Вене-
да бораве и Суовини (Σουοβηνοί), као суседи Сармата. Име Славени се
редовно јавља тек од VI века. После смрти Атиле, Славени су (крајем V
века) насељени северно од доњег Дунава, који је био природна граница
тада најуређеније европске државе царства Ромеја. У Историје Визан-
тије, Георгије А. Острогорски је записао: „Римско државно уређење,
грчка култура и хришћанска вера главни су извори византијског разви-
тка. Без било ког од та три елемента Византија се не може замислити.”
То је најбољи и најкраћи опис средњовековног царства Ромеја. Они су
у првим деценијама VI века за Влашку низију северно од Дунава запи-
сали да је Склавинија, тј. земља Славена.

У VI веку је римска власт на Балканском полуострву и у Срему
била уздрмана, али је још постојало бројно романизовано и христија-
низовано становништво и његова култура. Словени су на Балканском
полуострву затекли бројно хришћанско становништво. За кретање
варвара (и Словена) који су долазили са севера била је значајна мрежа
камених путева и мостова које су Римљани изградили. Важан римски
камени пут, широк око 6 метара, водио је од Сингидунума (данашњи
Београд) преко Наисуса (Ниша) према Константинополису (Царигра-
ду). Пут је био познат под именом војни пут (Via militaris). Изграђен је
вероватно већ у I веку нове ере. Пут је на западу био повезан са Сир-
мијумом, једном од престоница римских царева крајем III и у IV веку.
Од Сирмијума мање значајан римски пут водио је до Салоне, управног
средишта провинције Далмације. На југу од Наисуса одвајао се један
пут који је низ Вардар водио до Тесалоникија (Солуна). Поред ратова,
Балканско полуострво је пред пљачкашке нападе Словена страдало и
од разорног земљотреса (518). У њему је сравњено Скупи (Скопље) и
више других утврђења.

Од првих деценија VI века почели су прво пљачкашки напади
Словена, потом повремена, а на крају и трајна насељавања на Балкан.
У том дуготрајном процесу, словенска племена су са североистока и се-
вера долазила у таласима на Балканско полуострво до првих деценија
VII века. Први упад Словена преко Дунава на Балканско полуострво
забележио је Јустинијанов историчар Прокопије. Он их у том првом

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 29

нападу назива „Антима”. За напад пише да се догодио у време цара
Јустина (518-527), а нападаче је поразио Герман, тада војни старешина
Тракије. Напади су били чешћи од почетка владавине Јустинијана I
(527-565). Према Прокопију Анти и Славени су у свему исти а „давно”
су имали и заједничко име Спори. Његов савременик, Јорданес је за
Славене употребио име Венеди (Венети). Записао је да су они живели
код извора Висле и иза Карпата, а даље да су међу њима најпознатија
племена Славени и Анти (између Дњепра и Дњестра). Према њему по-
сле смрти Ерманарика (око 376), неки вођа Анта Бож (Boz), је био по-
ражен и убијен у сукобу са Готима. Анти су нестали после VII века.
Можда се Анта крије велики племенски савез који је нестао.

Јустинијан I (рођен западно од Наисуса, у Јустинијани Прими код
данашњег Лебана), је према речима Острогорског, био последњи вели-
ки римски цар. Желео је да обнови јединствено Римско царство. Зато
је повео ратове против Германа (Вандала, Источних и Западних Гота)
који су створили своје државе на територији некадашњег Западног
римског царства. На западном делу Балканског полуострва и у Италији
је 20 година ратовао против државе Источних Гота (Острогота). Пред
крај Јустинијанове владавине чинило се да је он победама на северу
Африке, у Италији и на Пиринејском полуострву обновио универзал-
но Римско царство. Његови правници су настојали створити целовит
зборник важећег римског права. Направили су Јустинијанов кодекс
(збирку важећих закона римских царева) и Дигесте (збирку списа кла-
сичних римских правника). Те две збирке, са новим законима које је он
издао (Јустинијанове новеле), чине Корпус јурис цивилис. „Ромеји” у
Јустинијановом царству нису „слободни грађани” него треба да служе
Богу и цару, а отежано је остваривање права на развод брака тражењем
оправданих разлога. Јустинијан I је, као хришћански цар, уместо ста-
рије цркве Св. Софије у Константинопољу, коју је уништио пожар 532.
године, подигао данашњу грађевину.

Словени се у време Јустинијанове владавине први пут спомињу
под тим именом на Балканском полуострву. У првим годинама вла-
давине Јустинијана I, ратујући против Словена, са успехом је на леву
обалу Дунава прелазио византијски војсковођа Хилвуд. У време рата
против Острогота много византијских војника је послато у тај рат. Зна-
мо да је Византија за борбе против Острогота у Италији користила и
један одред Анта (као коњанике). Јустинијану је за одбрану границе од
упада Словена недостајало војника. Византијске војне посаде су биле

30 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Насељавање Словена на Балканско полуострво

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 31

малобројне, а упади Словена све масовнији. Да надокнади недостатак
војника, Јустинијан I је дуж границе на Дунаву и Сави, као и јужније
у унутрашњости, обнављао и подизао бројна утврђења.

Историчар Прокопије у својој Тајној историји (коју је крио од цара
Јустинијана) каже да су Бугари и „Склавини” пустошили подручје од
Јадранског мора до Константинопоља, а нарочито Тракију. Тврди и да
је сваке године било убијено или заробљено око 200 хиљада „Ромеја”
(Византинаца). То је свакако преувеличавање, али говори о величи-
ни пустошења. Прокопије описује сурове начине на које су Словени
убијали „Ромеје”. Спаљивали су их у кућама, живе гулили, везали за
четири стуба и батинама тукли до смрти или су их набијали на кочеве.
Градови су због тога пропадали, и он пише да је Балканско полуостр-
во постало „скитска пустиња”. Прокопије је записао да су 548. године
Словени, пљачкајући и убијајући, стигли до Драча. За тај догађај он
тврди да је Словене пратило 15 хиљада византијских војника који нису
смели да их нападну. Број од 15 хиљада је претеран, али говори да
војна способност и бројност Словена није била мала. Мушкарце су
великим делом убијали, а велики број жена и деце су заробили. До сре-
дине VI века, после пљачкашких упада у Византију, Словени су се брзо
враћали у станишта северно од Дунава. Приликом напада на Визан-
тију, средином VI века, византијски писци пишу о хиљадама Словена
који су учествовали у појединим нападима. То говори да су Словени за
те нападе стварали племенске савезе за ратовање.

Дужа задржавања Словена на Балканском
полуострву и аваро-словенски племенски савез

Средином VI века, када су Словени почели да се задржавају дуже
јужно од Дунава и Саве, балканске покрајине старог Римског царства
увелико су опустошене дуготрајним упадима. Становништво у њима је
било проређено. Две велике словенске војске су 550. опустошиле Бал-
кан. Једна војска (око 3 хиљаде ратника) опустошила је источни део
Балкана. Та словенска војска је заузела неколико мањих византијских
градова и стигла до Дугог зида који је штитио Константинопољ. Друга
војска је опљачкала провинцију Далмацију, западни део Балкана. Зна-
чајно је да приликом тог преласка Словени не само да су пљачкали, него
су и презимили 550-51. на Балканском полуострву, на тлу Византије. То

32 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

је први податак који говори о њиховом настојању да задрже територије
на Балканском полуострву и населе их, а не само опљачкају. Неки од
археолога су претпостављали да су трагови тог боравка пронађени на
подручју западно од реке Дрине. То је подручје од Бијељине (некропола
са урнама код Дворова) до налаза раних словенских остатака код Ви-
шеграда. Ћоровић истиче да су, за време ових снажних напада Славена,
Византинци веровали да их нападају у договору са Тотилом, тј. да је
готски владар поткупио Славене поклонима да нападају Византију. Он
иде и даље и изводи претпоставку да су те везе можда узрок што се То-
тила, у касније забележеној традицији, код попа Дукљанина јавља као
словенски владар. Ако је тако, готски владари су изгледа били ти који су
прво довели Славене на границе Источног римског царства, а затим их
подстакли да се трајно населе на Балканском полуострву.

Неколико година касније, снажан земљотрес је оштетио Дуги зид.
У Константинопољ је 558. стигло посланство Авара. Авари су били но-
мадска племена (турско-татарска, слично Хунима). Авари су у то време
били дошли до ушћа Дунава у Црно море. У преговорима је догово-
рено да Авари сузбију нападе Словена (Анта). Заузврат, Византија се
обавезала да Аварима даје тзв. годишње дарове (новац). Када је хладна
зима ледом покрила Дунав (558-59) преко њега су прешли Кутригури
и Бугари. Византијски писац Теофан је записао да су са њима били и
Словени. Та племена су прошла и Дуги зид који је представљао вањску
заштиту Константинопоља. Константинопољ је одбранио Јустинија-
нов војсковођа Велизар. Кутригури су склопили примирје и повукли
се. Склапање споразума Византије са Аварима је утицало да напади
Словена (и Бугара) на Византију буду заустављени током две деценије.

Аварска племена предводио је старешина који је називан „хаган”
(исто, хан, каган и кан). Средином VI века Сирмијум је био у рукама Ге-
пида. Авари и Лангобарди су се удружили и 567. године напали Гепиде
у Панонској низији. Гепиди су били поражени. Када су поражени, за-
поведник гепидског Сирмијума је предао град Византији. То је довело
до дуготрајног рата Авара против Византије. Лангобарди су отишли
из Панонске низије 568. према западу (северној Италији). Авари су то
искористили и заузели Панонску низију. У Панонску низију Аваре је
(568) довео каган Бајан. Често се указује да би каснија титула бан могла
бити изведена од имена моћног Бајана. Аварска коњица је покорила део
Словена и остатке Хуна. Део Хуна брзо се стопио са Аварима и прихва-
тио њихово име.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 33

Водећу улогу у савезу аварских и словенских племена имали су
Авари и њихов старешина каган Бајан. Аварска престоница је била
кружног облика, а штитило ју је више насипа и опкопа. Ту се налазио
аварски престо (једна златна столица). Авари су имали јаку коњицу, а
од оружја за напад и одбрану употребљавали су оклопе, копља, мачеве,
лукове и стреле. Извори спомињу да су Авари у битку улазили после
уводног сукоба који је изводила неоклопљена словенска пешадија.

Словенски ратници се већином спомињу као пешадија. Да је
део Словена био вешт и у ратовању на коњима говори податак да је у
четвртој деценији VI века плаћенике Словене, као коњанике, користио
Јустинијан у својој војсци за борбе против Острогота у Италији. У зна-
чајним пљачкашким походима и ратовима сви способни Словени су
постајали ратници под вођством својих војвода (који су били виши вој-
ни заповедници) и владара. Могуће да је у време сеобе већ постојала и
подела слична оној у римској војсци по декадном систему. Касније се
у XII веку спомињу: десетници, педесетници, сатници и тисућници.
Словени су чешће носили копља, ножеве и дрвене штитове. Прокопије
спомиње мале, а Псеудо-Маврикије велике дрвене штитове. Користили
су секире, лукове и стреле. Ређе су имали и мачеве. Стреле су понекад
премазивали отровима (што се спомиње у Стратегикону). Словени су
у време првих сукоба са „Ромејима” избегавали борбе на отвореном и
радије су прихватали борбу у шумама, мочварама и пределима са мно-
го стена које су биле погодне за сакривање. За преласке река и борбе на
води користили су се чамцима које су дубили од једног великог дрвета
(моноксили). Касније су научили и да опседају градове и користили су
ратне справе за те опсаде.

Приликом поделе плена Авари су себи узимали већи део. После
пљачкашких упада на Балкан, они су се углавном враћали на север, а
Словени су се све чешће задржавали јужно од Саве и Дунава настојећи
да опљачкане пределе населе као земљорадници и сточари. Аварска
власт се јаче осећала у равници (Панонска низија), где је више долазила
до изражаја предност коњице над пешадијом. У Панонској низији Ава-
ри су са Словенима поступали као са својим робљем и користили их
као радну снагу. Остао је забележен и податак да су зими Авари одла-
зили код Словена да проводе време уживајући са словенским женама.
Словени су Аваре звали Обрима (Обар).

Део Словена источно од Панонске низије (северно од доњег Ду-
нава) сачувао је самосталност у односу на Аваре. Те Словене (на под-

34 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК
ручју данашње Влашке у Румунији) је 578. године напао каган Бајан,
тада још савезник Византије. Аварски савез са Византијом није био
трајан. Бајан је Аварима и Словенима наредио да нападну византијски
Сирмијум. Опсада је трајала од 579. до 582. Сирмијум се предао Авари-
ма. Тако је пало најзначајније упориште византијске власти на југу Па-
нонске низије. Град Сирмијум је одавно опадао, а убрзо после Бајанове
опсаде је замро. Византијски цар је, када је предао Сирмијум, прис-
тао и да поново исплати данак кагану (десетине хиљада златника го-
дишње). У време опсаде Сирмијума, Словени су три године убијајући
и пљачкајући боравили на тлу Византије. Јован Ефески је записао да
су тада Словени боравили јужно од Дунава „као у својој земљи”. По-
сле предаје Сирмијума, Авари и Словени су напали Сингидунум (Бе-
оград) и Виминацијум (Костолац). Јован Ефески каже да су Словени
пљачком стекли силно сребро, злато, ергеле коња и оружје. Поред тога,
научили су „ратовати као Ромеји”. О порасту дрскости Словена говори
и вест о њиховом првом нападу на Солун. Солун је после престонице
био највећи византијски град на Балканском полуострву. Око 5 хиљада
Словена 584. пошло је на Солун, али су брзо одустали од напада.

Копија бронзане главе
Константина Великог
(Народни музеј у Нишу)

2.
Словени и Византија од средине VI до IX века

Завршна фаза насељавања
Словена на Балканско полуострво

Године 585. Авари и Византија су склопили примирје, али само
привремено. Каган је већ 586. послао Словене да упадну у Тракију, а
затим је исте (586) организовао словенску опсаду Солуна. Авари су и
следеће године водили борбе против Византије на њеној територији. У
току сукоба 588. мноштво Словена је прешло у Тракију, Тесалију и на
југ до полуострва Пелопонез.

Крајем VI века напади Словена и њихови боравци на Балканском
полуострву озбиљно су угрозили византијску власт. Византијски цар
Маврикије (582-602) је послао војску на Дунав и извршио последњи
покушај да обнови границу на њему (592-602). Припремајући се за рат
склопио је мир са Персијом на истоку. Цар је боравио на Мраморном
мору у време тих припрема. Авари су после битке код Сирмијума ос-
војили Бононију (Видин). Цар Маврикије је послао војсковођу Приска
против њих. Приск није имао успеха, зато су Авари стигли до Мрамор-
ног мора. Поткупљени новим плаћањем византијског цара и заварани
писмом да Византинци шаљу флоту на Дунав да заробе аварске жене
и децу, Авари су се повукли. Приск је 594. прешао Дунав и напао Сло-
вене у Влашкој. Наредба цара да војска презими северно од Дунава
довела је до побуне у војсци и цар је сменио Приска.

Византијска војска је 595. извршила нови напад против Словена
који су упали у Тракију. Упади Словена нису се смањили. Византинци
су 597. преотели плен од Авара који су се кретали преко западне Босне.
Авари су 599. стигли до Константинопоља, али су после појављивања
куге склопили мир и повукли се. Тим миром Византинци су стекли
право да нападну Словене на доњем Дунаву (у Влашкој), а убрзо су
покушали да угрозе и средиште аварске државе. Приск је са војском

36 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

600. из Виминацијума прешао у јужни Банат. После више сукоба побе-
дио је Аваре код Тителског брега. Међу хиљадама заробљеника које је
повео са тог подручја најбројнији су морали бити Словени. Успеси Ви-
зантинаца нису били трајни. Цела „Подунавска експедиција” (592-602)
завршена је потпуним поразом. После неуспешних похода византијске
војске 602. године и наредбе цара да војска презими северно од Дунава
(ван Византије), војска се побунила. Заповедник Петар, брат цара Мав-
рикија, морао је да побегне у престоницу Константинопољ. Побуњена
војска је за цара извикала нижег официра Фоку и кренула према прес-
тоници. Маврикије је убијен. Граница на Дунаву је нестала исте 602.
Словенима је препуштена унутрашњост Балкана. Према једном пап-
ском писму, Словени су око 600. стизали „кроз Истру у Италију”.

Византијско царство се налазило у дубокој кризи. Аварима је цар
Фока морао давати повећани данак. Он је убијен 610. Нови цар Ираклије
годинама је био заокупљен великим ратом на истоку против Персије.
Преостали византијски утврђени градови на обалама Јадранског мора
су се суочили са новим, завршним, нападима Словена.

Словенска племена су са породицама 611. дошла да освоје и на-
селе Солун (који је био препун ромејских избеглица са Балканског по-
луострва). Нису га освојили, али су се населили у његовој околини.
У време следеће словенске опсаде Солуна (614-616), на подручју око
града живела су словенска племена (Драгувити, Сагудати и др).

Отприлике у исто време, почетком VII века, Словени су са Ава-
рима населили и обале Јадранског мора и освојили средиште провин-
ције Далмације, Салону (између 610. и 616). Као и бројни народи пре
њих, Словени су пљачкали балканске делове Ромејског царства и ту
се населили. Словени су наставили дело претходника и истребљење
већине староседелаца. Тако су створили услове да њихов боравак на
Балкану постане трајнији од претходних варвара.

Године 626. војска од неколико десетина хиљада Авара и Слове-
на напала је и византијску престоницу Константинополис. У договору
са персијским царем, Авари су неколико дана (крајем јула и почетком
августа) 626. опседали Константинопољ. Персијска војска је чекала на
малоазијској обали Босфора у Халкедону. У опсади су употребљаване
и ратне справе као покретне дрвене куле. Аварска војска и словенски
чамци у заливу Златни рог нису били дорасли византијској флоти и зи-
динама Константинопоља. Покушали су да избегну византијске бродо-
ве крећући се плићим делом воде код „бедема Влахерне” али запаљива

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 37

смеса „грчка ватра” коју су Византинци употребили претворила је на-
пад у потпуни пораз. Словенски чамци, на којима су у борбама биле и
жене поред мушкараца, били су уништени. После пораза у поморском
сукобу, каган је наредио да се побију неки од Словена који су се спа-
сили са чамаца. Словени су тада потпуно напустили опсаду. Затим је
дошло до сукоба међу самим Аварима. Византијска престоница је тако
преживела још један напад варвара.

У време (око 600) када је почело масовно насељавање Словена
на Балканском полуострву је према процени коју износи Радивој Ра-
дић могло бити око 1,8 милиона становника. Од почетка до средине
VII века словенска племена су населила северне и централне области
Балкана. Ређе су биле заједнице које су отишле даље на југ. Пример
оних који су отишли далеко на југ су племена Милинзи и Језерити који
су се населили на Пелопонезу. Својим чамцима Словени су пљачкали
острва на Егејском мору. Словени су око 642. препловили Јадранско
море и напали Сипонт (Беневентско кнежевство у данашњој Италији).
Изгледа да су тај поход извели као савезници Византије, а можда су и
превезени византијским бродовима. Масовно пресељавање Словена на
Балканско полуострво смањило је број Словена у Дакији (Влашкој) и у
Панонској низији.

Долазак српских племена на Балканско полуострво

Од свих словенских племена која су дошла на Балканско полу-
острво, дуготрајна истраживања најбоље су осветлила долазак Срба.
Ипак, о доласку Срба и првим вековима њиховог живота на Балкан-
ском полуострву имамо скромну слику.

Сукоб међу Аварима довео је до распада аварске власти, можда
крајем 626. а најкасније око 630. године, у Панонској низији. Словени
су се одвојили од Авара и почели самостално да ратују против оста-
така Византије на Балканском полуострву. Тада је, поново, омогућено
слободније кретање словенских племена преко Панонске низије и ње-
ним рубним подручјима са истока, али и севера.

За овај период везани су подаци Константина VII Порфирогенита
(у спису О управљању царством) о доласку Срба и Хрвата на Балкан.
Византијски цар је (средином Х века) записао до тада сачувану тради-
цију о њиховом насељавању. И Хрвати и Срби, према његовом писању,

38 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дошли су у време владавине цара Ираклија (610-641). За Хрвате он је
записао да су дошли пре Срба и да су се сукобљавали са Аварима.

Порфирогенит у XXXII глави свог дела пише: „Треба знати да
Срби воде порекло од некрштених Срба, званих и Бели, насељених
са оне стране Турске [тј. Мађарске], у крају који се код њих зове Бојки
(Βοίκι); њима je y суседству и Франачка, као и велика Хрватска, она не-
крштена, која се зове и Бела. Тамо су дакле и Срби од давнине настање-
ни”. Од XVI века неки од историчара су тврдили да је Чешка, Бохемија
како су је звали антички писци, или Лужица (Јохан Кристијан Енгел)
прадомовина Срба. У граничном подручју Немачке уз Чешку до данас
се очувала мала заједница „Лужичких Срба”, тј. „Северних Срба”. По-
ред Доње и Горње Лужице (у источној Немачкој) у „Северну Србију”
треба убројати Лужичке планине уз горњи ток Елбе (у Чешкој).

У време сеобе Срба, према Порфирогениту, тим народом су вла-
дала два брата. Они су поделили народ и један је са својим делом народа
кренуо на југ. Порфирогенит је записао да је тај, по имену непознати
српски поглавар, стигао до граница Византије. Цар Ираклије му је до-
пустио да доведене Србе насели у опустели крај, код Солуна. Крај је
после (према Порфирогениту) прозван Србица (Сервија). Срби су се,
према том писању, убрзо предомислили и кренули да се врате на север.
Прешли су Дунав, али су се поново предомислили и тражили ново под-
ручје за насељавање од цара Ираклија. Тада су добили за насељавање
„опустеле крајеве” између Саве и Динарског масива у којима Констан-
тин VII Порфирогенит (945-959) пише да живе и у његово време. Твр-
дњу цара Порфирогенита да су Срби населили „опустеле крајеве” не
треба схватити као потпуно опустеле крајеве. Ту су живела словенска
племена која су дошла пре Срба и остаци романизованог (хришћанског)
становништва. Да је било Романа, измешаних са Словенима, говоре
бројни топоними за планине (Влашић, Романија), каснија појава Влаха
сточара на том подручју и причање попа Дукљанина о Романима који
су се повукли у планине и тамо живели после доласка Словена.

За тачније одређивање времена досељавања Срба може послу-
жити анализа општих прилика и процеса на подручју где се сеоба до-
годила. Око 623. настао је Самов словенски племенски савез. Савез је
настао од словенских племена на подручју данашње Чешке и Моравс-
ке. Према тзв. Фредегаровој хроници (из средине VII века) старешина
тог великог савеза Словена, Само, је био несловен тј. Франак. Само
је окупио бројна племена Словена за борбу против Франака и Авара.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 39

После Самове смрти око 658. тај велики савез се распао. Самов савез
племена је од 626. године успешно ратовао против Авара, који су били
у расулу после неуспешног напада на Константинопољ. Словени који
су на подручју источних Алпа и горњег тока Драве (Карантанија) на-
сељени од краја VI века су се око 626. прикључили Самовом савезу.
Убрзо су се Саму прикључили и (Северни или Лужички) Срби. Према
писању тзв. Фредегара, кнез Срба, Дрван (Дерван) се 631-32. одвојио од
Франака. Тада је франачки краљ Дагоберт (629-639) поражен код „Во-
гастисбурга” (вероватно у западној Чешкој) од Самовог савеза словен-
ских племена. Самовом савезу прикључили су се Срби са реке Лабе (то
је најстарије појављивање имена Срби у историјским документима) и
њихов кнез Дрван (можда један од два брата из приче Порфирогенита).
Историјске околности указују да је притисак Франака могао бити раз-
лог који је потицао Србе на напуштање Лужице. Прикључивање Дрва-
на и Срба (631-32) Саму у велики савез словенских племена смањило је
тај притисак. Највећи притисак и највећи потицај за сеобу Срба на југ
је био пре тог прикључивања.

До поделе српских племена и одлуке о одласку дела на југ мог-
ло је доћи на скупштини племенског савеза, пре или истовремено са
донетом одлуком да се део Срба са Дрваном прикључи Саму. Тако је
вероватно између 626. и 632. део Срба прошао кроз Панонску низију и
стигао до Византије. По Порфирогениту, непосредно пре Срба на Бал-
канско полуострво, у договору са Византијом, дошли су Хрвати. Он
такође тврди да су они на подручју које су населили поразили Ава-
ре. Тај однос са Аварима олакшава да схватимо како је дошло до тога
да Византија допусти, а можда својом дипломатијом и покрене сеобу
Срба и Хрвата на Балканско полуострво. Љ. Максимовић истиче да
су за Византију Срби и Хрвати првобитно представљали „заштитни
појас” према Аварима. Вести о одласку Хрвата на југ у споразуму са
тамошњим моћним владарем подстицале су Србе на сеобу једнако као
и сукоби са франачким војскама. Прича о подели Срба у време сеобе
и одласку дела њих на југ, а останку дела на северу, делимично обја-
шњава како се иста племенска имена Словена појављују у међусобно
удаљеним крајевима. Племе се или делило при сеоби или је цело на-
пуштало стари крај и прелазило у нови.

Име вође који је довео Србе на Балкан је можда изгубљено. Т.
Живковић је указао да запис о „Селимиру” у Летопису попа Дукља-
нина одговара том вођи, а име је примерено, као митско, за вођу који

40 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

је довео Србе. Како веровати Дукљанину? Он пише ближе миту, него
историји. Ипак, на почетку историје је обично мит. У почетку свог дела
описао је како су Тотила и његов брат Остројило ратовали против цара.
У току освајања Италије Тотила је „преминуо”, а Остројило је освојио
Далмацију. Даље пише да је Остројила наследио син „Senubaldi” или
„Senuladi” који је прогонио хришћане из градова Далмације, а умро је
дванаесте године своје владавине. Није немогуће да је Тотила позвао
Словене да као његови савезници („браћа по оружју”) нападају Јусти-
нијана. Али тешко да су по Дукљаниновим временским одредницама
Остројило и „Senubaldi” били савременици Тотиле. Пре би одговарали
самом крају VI века или првим деценијама VII века. Даље пише да је
завладао унук Остројилов, Селимир или Силимир (Selimirum, Sylli-
mirum). Ова родбинска веза је очигледно само митска. Селимир „је био
паган и варвар, ипак је са свима живео у миру и све хришћане је волео.”
Имао је бар један добар разлог да воли староседеоце „они су му плаћа-
ли данак.” Дукљанин пише: „он је напунио земљу мноштвом Словена;
и у то време земља је била у миру” (споразумна сеоба?).

Изгледа да је Порфирогенитова тврдња да су Срби дошли на
Балканско полуострво у договору са царем Ираклијем и признавали
његову власт усаглашена са Дукљаниновим писањем о „Селимиру”.
Дукљанин је записао да „Селимир” није прогонио хришћане (Визан-
тинце), то говори, можда, о томе да су у време доласка Срба престала
велика непријатељства између староседелаца и дошљака. Тако би био
могућ и први долазак хришћанских мисионара међу Србе, о коме ве-
роватно говори тврдња Порфирогенита да су Срби (и Хрвати) покрш-
тени већ у време цара Ираклија. То „покрштавање” ипак није оставило
никакав видљив траг. Нема трагова хришћанске цркве и хијерархије
међу Србима у првим вековима њиховог боравка на Балканском полу-
острву. Периоди сукоба староседелаца (хришћана) и дошљака Словена
на Балканском полуострву смењивали су се са периодима примирја.
Ако су Срби са севера дошли у споразуму са Византинцима, а бежећи
од ратних сукоба са франачким војскама, тврдња да је „Селимир” „био
мирољубив” изгледа уверљива. Претходни сукоби на Балканском по-
луострву су свакако проредили становништво. Зато је „Селимиру”
било могуће да „напуни земљу Словенима”. Дукљанинове временске
одреднице (о дужини владавине „Селимира”, његовог сина и доласка
Бугара) „Селимирову” владавину смештају приближно у време досе-
љавања Срба.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 41

Име Срба, српских племена и Руса

Значење имена „Срби”, за разлику од речи Словен, данас није
јасно. У страним језицима та гласовна целина се разбија и умећу се
самогласници (Сораби, Серби…) да би је странци лакше изговорили. У
старословенском као самогласници употребљавани су и гласови: „р”,
„л” и „ јат”. Гласовне целине сличне онима у имену Срб нису стране
српском језику. Имену Срб је слична реч којом се означава старо оруђе
за сакупљање житарица „срп”. За Словене (Србе) се често истиче да
су били народ који је узгајао житарице. Ако та гласовна сличност није
случајна онда је могуће да су стари Срби себе видели као народ жете-
лаца, земљорадника. Мања сличност постоји са речју „крв”, али је она
блиска имену најстаријих познатих словенских суседа Срба, „Хрвата”.
Реч крв означава основну животну течност у организму човека, али и
сродство. Речи ,,исте крви” значе истог порекла, рода. Имена Срба и
Хрвата могла су настати у словенском језику. Наравно, није непознато
да су неки Словени мешајући се са странцима прихватили страно име,
а задржали словенски језик и културу. Такав пример су Бугари, а и њи-
хово име изводи се од турскомонголске речи bulgha (мешати).

Према Птолемеју у II нове ере неки „Сербои” (Σερβοι) били су на
северу Кавказа. Упркос имену, њих није могуће непосредно повезати
са Србима из VII века. Превише времена и простора их раздваја. Слич-
но је са покушајем да се Хрвати прикажу као Словени са владајућим
слојем Иранаца (или Гота). Они који то тврде указују на натпис са ка-
мене плоче у коме је уписано име Хороатос (Крим око 200) и на имена
у породици која је, према писању Порфирогенита, довела Хрвате на
Балканско полуострво. Имена браће: Хрват, Ловел, Мухло, Клукас и
Косенцис, те сестара Туга и Буга су заиста већином необична.

Подручје које су на Балканском полуострву насељавали Срби у
периоду од VII до IX века, тешко се може реконструисати. Најстарији
сачувани извор који Србе спомиње на Балкану је са почетка IX века.
Два века старији је спомен Срба на северу уз Елбу (Лабу). Ретке по-
датке о Србима на Балкану до X века морамо упоредити са касније
забележеним топонимима на Балкану и са подацима о Србима на Елби.

Имена појединих племена која су дошла у српском племенском
савезу, изгледа се не спомињу у писаним изворима за подручја на Бал-
канском полуострву. На Балкану се помињу под именом Срби или но-

42 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

вим именима подручја која су населили, нпр. Захумљани. Зато су важ-
на имена племена која се спомињу на подручју „прадомовине”, где је
остао део српског племенског савеза. На северу су се Срби од почетка
VII века сукобљавали са Франачком, а затим са Источном франачком
државом (Немачком). Борбе су трајале до средине XII века, када су
Словенска племена западно од Одре, а између Балтичког мора и горње
Лабе коначно поражена. У време тих сукоба у почетку су страни писци
Словене уз Лабу означавали као Венде и Србе (Сурби, Сорби). То име
Срби је вероватно словенско име племенског савеза. У каснијем перио-
ду сукоба се као словенска (српска) племена на том подручју спомињу:
Лужичани, Милчани (или Милчи), Љутићи (,,који се зову и Вилци”,
Вилинзи), Дечани, Гломачи, Ободрити (Бодричи, Абодрити) и др. Овде
је потребно напоменути да у средњем веку нису само различити писци
записивали различита имена за исти народ или насеље, него то често
ради и један писац у свом тексту. Значајно је и писање Јана Бранкачка
о граду Сана, уништен у првој половини X века, који је био седиште
Гломача.

Изузимајући Гломаче, и мање Дечане, имена за остала српска
племена која се спомињу на северу, очито нису настала од речи које се
ретко користе. Тако су племенска имена Љутића, Ободрита, Милча и
других настала од речи које се често користе у словенском (српском).
По таквом тумачењу су Љутићи, на подручју данашњег Лајпцига, из-
гледа љути. Ободрити (Бодричи) су они које неко бодри (храбри) или их
је ободрио (охрабрио). Речи од којих су настала имена већине српских
племена, често се користе потпуно невезано од имена тих племена. Те
речи су могле послужити за извођење имена топонима, а не племенска
имена. Такви топоними могу имати само формалну, али не и суштин-
ску везу са племенским именима.

Слично извођење имена је често код словенских племена. На
пример, Пољани (касније изведено Пољаци), могли су добити име по
животу на пољанама изван шума или мочвара. Супротност од Пољана
могли би бити Лужичани. Лужа је блато и локва. Од тога је могла на-
стати реч лужица (или лужница) за подручје са много бара и језера.
Лужница (и лугница) упућују и на изведенице од речи луг (шумица)
или лужњак (врста храста). Тада би лужница могла бити храстова шу-
мица, а Лужичани њени становници. Вероватније је да је као основа
за извођење имена Лужичана послужило спаљено подручје шуме. Луг
је у српском језику реч којом се означава (сагорели остатак ватре) пе-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 43

пео, тј. остатак од спаљеног дрвета (шуме). Лугница (лужица и луж-
ница) могло би бити подручје настало спаљивањем шуме (за стварање
земљорадничких поља). Било које подручје на коме је спаљена шума
и преостали пепео коришћен као ђубриво, могло је добити име лугни-
ца (лужница). Топоними као жупа Лужница (и река Лужница) између
Суве планине на северу, планине Руј на југу и Влашке планине на
југоистоку, дају мало основа за било какав закључак. Тешко је решиво
питање где су се на Балкану населили Лужичани. Они су на северу, из-
гледа, били језгро српског племенског савеза.

Полазни податак за одређивање западне границе савеза српских
племена на Балкану у периоду од VII до Х века представља податак
у Аналима Франачког краљевства из 822. да се кнез Људевит бежећи
из свог града Сиска према Хрватској (тада приобално подручје између
Велебита и Цетине) задржао код Срба. На истом месту се каже да су
Срби народ „који држи велики део Далмације”. „Далмација” је за пис-
ца Анала Франачког краљевства, свакако, античка римска провинција
Далмација. То значи да је обухватала веће подручје између Јадранског
мора и реке Саве. За тачније одређивање подручја Срба код којих се
склонио Људевит могу послужити до данас сачувани топоними. Као
што је Константин Јиречек истакао, народна имена као нпр. Срб за
имена насеља се чешће користе на граничном подручју тог народа и
ту се дуже одржавају. Коментаришући тај податак из Анала Франач-
ког краљевства, Нада Клаић је написала: „Срби код којих се Људевит
бежећи према југу склања без сумње су истоимена средњовјековна
жупанија и племићка опћина у XIV ст. (дан. Срб) која се налазила на
унском путу који је повезивао стољећима јадранске и панонске земље.”
На око педесет километара источније од Срба је други топоним који се
може довести у везу са српским племенским савезом. То је Гламочко
поље и насеље Гламоч (које се спомиње од XIV века). Име Гламоч је
сигурно у вези са именом племена Гломача на северу у „прадомови-
ни”. Гламочко поље је, изгледа, подручје на коме се неко време насе-
лило једно од племена српског племенског савеза или један његов део.
Значајно је приметити и подударност имена града Сана код Гломача
уз Лабу и реке Сане која извире северно од Гламочког поља, те њене
притоке Санице. На реци Саници је од краја средњег века посведочено
постојање града Саница.

За одређивање границе подручја које су насељавали Срби на југу
такође може послужити једно племенско име. Јужније од Пећи, Стефан

44 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Урош III 1330. почео је градити манастир Дечани. У оснивачкој повељи
он пише да је ,,блажени Сава” одабрао и обележио да подигне божји
храм у месту ,,које се зове Дечани”, али није стигао да то уради. Очито
је веровао да је насеље тада постојало више од једног века. То насеље
(Дечани) и речица Дечанска бистрица изгледа говоре да је једно вре-
ме на том подручју живело племе Дечана. Око педесет километара
јужније сачувана су имена средњовековне Србице. У сачуваном тексту
повеље Стефана Душана манастиру Св. Арханђела, коју је издао веро-
ватно 1348, наводи се „село Србице”. Што се тиче других набројаних
села у повељи, то су највероватније данашња села око 10 километара
северно од Призрена – Горња и Доња Србица.

На могућност везе племена Дечани, које је живело на данашњој
чешко-немачкој граници, и топонима Дечана на Балкану, указао је
Ћоровић. На северу је име Дечана, можда, сачувано у имену насеља
Дечин уз реку Лабу и северну границу Чешке са Немачком. Десетак
километара од тог Дечина је мање насеље Српска Каменица. До данас
се у западној Чешкој сачувало неколико места која се зову Србица.

Ако би се име Љутићи код Пљеваља могло директније повезати са
српским племенским савезом, онда би слика досељавања Срба поста-
ла јаснија. На том подручју можда постоје трагови претхришћанских
Срба. Ако се код топонима Гламоч и Дечани ради о сачуваним имени-
ма племена српског племенског савеза, постоји једна подударност са
Порфирогенитовим писањем. Он каже да су Срби населили опусте-
ле планинске пределе. Дечани и Гламоч се налазе управо у планин-
ским пределима, а не уз велике реке. У ову слику би се могло укло-
пити писање Ћоровића о народном предању сачуваном на подручју
Бјелопавлића, Никшићког Поља, Грахова и Катунске Нахије. Према
Ћоровићу причало се да су најстарије племе тих области били неки
Шпањи — Шпани, а да су после њих Словени – Лужани. За те Лужане
се говорило да су „стари Срби” и насељавали су простор од Мораче до
Никшићког Поља.

Према писању Порфирогенита, постоји делимична неподудар-
ност са подручјем које у X веку заузимају српске земље. Она је могла
настати у три века од насељавања Срба. Поједина племена или делови
племена су ушли у састав других племенских и државних творевина
на Балканском полуострву. Можда су Срби бројније насељени на под-
ручју „српских земаља” из X века и зато су се ту одржали. Тамо где су
српска племена била малобројна у односу на друге Словене, стопили су

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 45

се с њима и примили њихово име. У прилог друге претпоставке говори
Порфирогенитово причање о насељавању Срба у залеђе Солуна. Са
тим се повезује податак о постојању града „Гордосервон” (Град Срба
?) 680-81. у Малој Азији (Битинији). Обично се, као у Историји српског
народа (Матица српска), тврди да је град настао после насилног пре-
сељавања Словена из залеђа Солуна, који је извршила Византија. То би
могао бити најстарији писани документ који спомиње „Јужне Србе”.

По Порфирогениту, Срби су се после доласка на подручје Сервије
(Србице) код Солуна вратили на север, прешли Дунав, па се поново
вратили на Балкан у опустеле планинске пределе. Лутање делује чуд-
но, али можда су само тражили довољно простора за бројна племена.
В. Ћоровић име каснијег насеља у Угарској Бодрог и Бодрошке жупа-
није, у Бачкој, доводи у везу са Ободритима (Бодричима). Ово можда
говори о њиховом померању у првој половини IX века или касније, а
не у VII веку. Ободрити су око 824. изгледа боравили уз Дунав источно
од Београда.

Срби су вероватно дошли као бројан племенски савез, и Авари,
који су били у расулу, нису могли пружити озбиљан отпор тој сеоби.
Срби су се у сеоби могли кретати рубним подручјем Самовог савеза
племена и подручја под контролом Авара на западу Панонске низије.
Претпоставка о боравку Ободрита уз Дунав би додатно сведочила о
расулу Авара у време сеобе Срба.

Словенска племенска имена, од којих су нека постала народна,
настала су од речи из словенског, али и страних језика. Посебно је за-
нимљиво питање имена Руса. Према писању Нестора „Варјазима” су
средином IX века неки Источни Славени плаћала данак. По истом из-
вору, касније је (862) део Варјага који се звао Руси, предвођен од Рјури-
ка и његове браће, дошао међу Источне Славене и успоставио кнежеви-
не. Нестор је записао да је по њима име добила руска земља.

Ширењем њихове власти ширило се и име владара, Руса. Име
норманске дружине било је сличног облика као речи које су постојале
у словенском језику, а та сличност је могла олакшати прихватање име-
на Руси и његову трајности. Такве речи су придеви рус (црвен, риђ) и
име вила русалке (русе, црвенокосе). Ако је међу освајачима Нормани-
ма било риђокосих онда су називајући их Русима простодушни Славе-
ни лако могли мислити да изговарају словенску реч риђи. У правилу
становници из северних предела имају светлије боје косе, често жуту
(уобичајено се употребљава реч плава) а понекад и риђу. Такви риђо-

46 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

коси дошљаци са севера били су упадљиви на југу. Зато је и Прокопије
претерујући писао да су сви Словени, који су у његово време долазили
на Балканско полуострво, црвенокоси (риђи).

Мање је могуће да су, пре доласка Варјага, постојали још неки
Славени Руси, које је начитани Нестор заборавио споменути. Нејасно
би било како је после стапања два слична имена сећање на једно потпу-
но нестало, а традиција о другом била сачувана до њега.

Обнова византијске власти на југу
Балканског полуострва током VII века

У време владавине цара Ираклија, завршило се преобликовање
старе римске државе у грчко средњовековно царство. Преображај је до-
вео до напуштања латинског језика као службеног језика у државним
установама Византије. Уместо њега службени језик је постао грчки.
Променила се и организација војске и управе „Ромејским” царством.
Ираклије је на територијама које су остале под влашћу Византије ство-
рио нову, тематску, управну и војну организацију. Основа те организа-
ције биле су теме. Теме су основне војне јединице, али и основне вој-
но-управне целине у Византији. Све прве теме Ираклије је створио у
малоазијским подручјима где је постојала стварна власт Византије. Те-
мом је управљао војни заповедник, „стратег”. Стратег је истовремено
имао и цивилну власт у тој теми.

На Балканском полуострву Византији је преостало мало терито-
рија и неки приморски градови. Из тих градова Византија је у другој
половини VII века покушавала да шири свој утицај на унутрашњост.

Тако је настојала наметнути своју врховну власт „склавинијама”.
На крају је поједине области укључивала у своју државу стварајући
тамо теме.

Део Словена византијски цареви су у својим војним походима на
Балкану, од друге половине VII века, заробили и преселили у Малу
Азију. Први већи такав поход организовао је цар Констанс II, веро-
ватно на подручју Македоније. Неколико година после пресељења
у Малу Азију, 5 хиљада Словена стратиота (војника) пребегло је на
страну Арабљана. Арабљани су Словене населили у Сирији и од те
заједнице су могли сазнати понешто о Словенима на Балканском по-
луострву.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 47

Арабљане је ујединио Мухамед (око 570. до 632). Он је од око 610.
својим проповедима створио нову једнобожачку веру. Он је тврдио да
долази као „последњи веровесник” Бога (Алаха). Раније настале једно-
божачке вере проглашене су за искварена и нетачно сачувана учења,
које су донели ранији „веровесници”. У новој вери (исламу), коју је
створио Мухамед, Исус је био проглашен само за веровесника, а не
Бога, чије проповеди су у хришћанству сачуване у нетачном облику.
Према Курану хришћани су проглашени за невернике којима је „дата
Књига” (Свето писмо). Неверницима су проглашени и многобошци.

Мухамедове проповеди су изазвале отпор многобожаца у Меки.
Због тога је 622. дошло до његовог пресељења („ал хиџра”) из Меке
у Јатриб (или Јасриб). Јатриб је назван Медина. Мухамед је ту задо-
бијао све више присталица и створио заједницу верника, који су наз-
вани муслимани. Против немуслимана Мухамед је проповедао вођење
„светог рата”. У Курану (сура девета) се тражи од муслимана да се боре
„против следбеника Књиге”, тј. хришћана и Јевреја, „који у Алаха не
верују ... све док послушно и понизно не буду давали главарину”. До
краја живота Мухамед је „светим ратом” успео да обједини већи део
Арабљанског полуострва. Његови наследници (калифи) су последњих
година Ираклијеве владавине почели освајати византијске територије.
Арабљани су у десетак година после смрти Мухамеда од Византије
преотели Јерусалим (са Христовим гробом), Сирију и Египат, главну
житницу Византијског царства. Ширење арабљанске власти на истоку
Средоземља зауставио је тек неуспех опсаде Константинопоља 674-678.

После смрти кнеза Сама, Авари су око 660. обновили свој пле-
менски савез у Панонској низији. Словени су на том подручју остали
под влашћу Авара све до аварског пораза од Франака крајем VIII века.

У време арабљанске опсаде Константинопоља, Словени из шире
околине Солуна су три године покушавали да га освоје. Довели су и
целе породице. Вођа напада је само успео да продре у град, али је поги-
нуо. Ни долазак Авара није ништа променио. У то време, неуспех ара-
бљанске опсаде Константинопоља је подигао углед византијског цара.
Према писању Теофана, аварски каган и поглавари западних народа
(вероватно Славена) тада су послали посланике са даровима да моле за
пријатељство цара Константин IV. Вероватно су вође Словена призна-
ли врховну власт цара, а он им је потврдио право да задрже територије
на Балкану на којима су живели већ неколико деценија.

48 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Односи Словена и староседелаца
на Балканском полуострву

У време пљачкашких упада Словена и насељавања на Балканско
полуострво, неки од Словена су прешли у Византију и служили као
плаћеници у војсци византијских царева. Део њих, а можда и сви, при-
мио је и хришћанство.

Средином VII века етничка слика Балкана је била знатно про-
мењена. Словени су освојили бројне градове Византинаца на Балка-
ну. Византија је успела да сачува првенствено јужне, добро брањене
градове на обалама Црног, Егејског, Јонског и Јадранског мора. Међу
тим градовима на истоку величином су се издвајали Солун и Констан-
тинопољ. На западној обали Балканског полуострва Византија није
имала тако великих градова. Веће средиште је био Драч, а западније
од њега „Ромеји” су се одржали у још неким мањим градовима, као
што су Скадар, Будва, Трогир и Задар. Испред напада Авара и Словена
део староседелаца се у првим деценијама VII века склонио на острва у
Јадранском мору и на Апенинско полуострво. Када су доласком Срба
и Хрвата на западу Балкана настале кнежевине које су биле у савезу
са, ромејским царем, Ираклијем, неки од Ромеја су могли да се вра-
те. Тако су (од краја Ираклијеве владавине) неки од Ромеја са острва
(и Апенинског полуострва) могли населити подручја Диоклецијанове
палате (Сплит) и данашњег Дубровника. Око 641. прилике у Истри и
Далмацији биле су такве да је папа послао свог представника (опат
Мартин) да новцем од многобожаца (Словена) искупи хришћане који
су били у ропству. Могло би се радити о хришћанима који су постали
робови Словена пре доласка Срба и Хрвата и првог покушаја њихо-
вог покрштавања. Да су хришћани понекад дуже били робови Словена
сведочи писање, везано за источни део Балкана, патријарха Нићифора
(806-815) да је цар Константин V (741-775) послао захтев словенским
архонтима 768. да ослободе хришћане који су давно заробили и одвели
(са острва на северу Егејског мора).

Словени су населили области данашње Бугарске, Србије, Маке-
доније, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Словеније, део северне Грчке и Те-
салије, па и неке пределе на југу, на Пелопонезу. У вези са тадашњим
приликама на Пелопонезу, Порфирогенит је записао: „Пословенила се
цела та земља и постала варварска”. Ово је свакако претеривање.

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 49

Области насељене Словенима Византинци су звали „склавинија-
ма’’. Имена која Византинци употребљавају за поједине „склавиније’’,
понекад су стара племенска имена донета из прадомовине. Тако су нам
остала сачувана и нека племенска имена Словена на Балканском полу-
острву. Име Драгувити на Балкану је вероватно везано за име Драгови-
ча у Русији. Северци између планине Балкана (Стара планина) и Дунава
повезују се са Северјанима који су живели источно од Кијева. Племена
су се делила при сеоби о чему говори пример српских племена.

Међу именима која су Словени донели из прадомовине трајно су
се очувала имена Срба и Хрвата. У другим случајевима се као имена
склавинија спомињу нова имена, која су добијена према географском
имену затеченом тамо где су се Словени населили (Неретљани, Тимо-
чани, Стримонци, Диоклићани, тј. Дукљани и слично).

Обично се истиче да су Словени насељавали пределе који су
били повољни за земљорадњу и који су раније били коришћени, а не
„дивљину”. То су предели које су пре обрађивали староседеоци Ри-
мљани (Византинци), а који су одатле били протерани.

Део староседелаца, на северу Балканског полуострва романизо-
вано становништво, а на југу Грци, повукао се у добро утврђене гра-
дове и на острва у Јадранском и Егејском мору. Околину градова су
препуштали Словенима. Такав је био случај и са Солуном. Други део
староседелаца остао је изолован у унутрашњости и повлачио се у пла-
нинске, теже приступачне пределе, у „горе”. Гора је била реч којом су
Словени означавали и планину и шуму. Староседеоци су мењали за-
нимање и уместо земљорадње бавили се сточарством. Тако су се лак-
ше могли склонити у случају доласка племена која су их пљачкала.
Те христијанизоване и романизоване потомке Илира, Келта, Трачана и
Дачана, Словени су звали Власима, Романима, Аромунима и Арбана-
сима. Према њиховим црним гуњевима јавио се и назив „црни Власи”
(Мавровласи). Име Влах је било име којим су Словени у време своје
сеобе означавали странце, првенствено Романе, у данашњој Румунији
и на Балкану. О повлачењу тих Влаха у планине сведоче до данас са-
чувана бројна имена планина. Притом, име Романије је можда поуз-
даније него бројнији називи изведени од речи „Влах” (Влашић, Ста-
ри Влах…). Имена планина и река изведена од речи „влах” могла су
настати знатно касније, када их нису насељавали „Власи” (странци),
него „власи” (словенизовани сточари). Поред тога, Дукљанин у свом
летопису више пута говори о хришћанима који су се у време досеља-