Aleksandar Andric - Istorija Srba srednji vek

100 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

посланика крунисан за краља, али је тада признао да је вазал папе Гр-
гура VII. Према легенди, 1089. убијен је од племства. Иако легенда не-
тачно тврди да је на папин захтев краљ позвао Хрвате у крсташки рат,
а папа је тек неколико година касније упутио позив за крсташки рат,
изгледа да је неких нереда у Хрватској било. То је искористио угарски
краљ Ласло I (Ладислав I, 1077-1095) и Славонија са Загребом (који се
под тим именом први пут спомиње крајем XI века) је поново била под
влашћу Угарске. Угарски краљ је 1091. послао једно писмо у Монте
Касино на Апенинском полуострву. У том писму се хвалио како је за-
посео целу Славонију („Sclavoniam”) и сада је сусед са Апенинским
полуострвом. Ласло I је, са циљем да ојача свој утицај, у Славонији
основао око 1091. године бискупију са седиштем у Загребу. За првог
бискупа је постављен Чех по имену Дух, вероватно због језичке блис-
кости са Словенима у Славонији. Верске прилике у Угарској нису биле
за узор. Ласло I је прописао закон који је предвидео батинање за оне
који нису ишли у цркву. Они који су били ухваћени да приносе жртве
дрвећу и изворима, као многобошци, били су кажњавани одузимањем
једног вола. Краљ Коломан (Калман, 1095-1116) потпуно је поразио по-
следњег краља самосталне Хрватске, Петра Сначића (раније читано
Свачић), 1097. који је тада погинуо. После тога Коломан је довршио
освајање Хрватске.

Хрватска се 1099. краткотрајно ослободила, али је 1102. Коло-
ман поново покорио. Освајање Хрватске није добро документовано.
Највероватније је завршено тако што је хрватско племство признало
власт угарског краља и потписало са њим повељу (1102) о томе. Феу-
дално племство је признало власт угарског краља и војне обавезе пре-
ма њему. Истовремено, угарски краљ је хрватском племству признао
уобичајену локалну (феудалну) самоуправу. У наредних неколико го-
дина Коломанову власт признали су и градови у Далмацији (Сплит,
Шибеник, Задар и Трогир), који су пре формално припадали Визан-
тији. Захваљујући сачуваној повељи Коломана Трогиру, боље су по-
знати споразуми са градовима у Далмацији. Краљ је имао право да као
порез добије део прихода града и право да потврђује кнеза и бискупа у
граду. Као управника Хрватске угарски краљ је постављао бана.

Део Срба у Паганији је био у хрватској држави када је она постала
део Угарске. Разлике у језику и начину живота у раном средњем веку из-
међу Срба и Хрвата, вероватно, су биле сличне данашњим – мале, скоро
безначајне. После коначне поделе (јула 1054) на католичке и православне

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 101

хришћане није дошло до наглих промена. У Зети је у XI веку вероватно
најбројније било српско становништво, али је преовладавао утицај Като-
личке цркве. Срби католици у некадашњој Паганији имали су за суседе
Србе католике у Зети. Католици Срби из Паганије тада још нису морали
бити укључени у националну генезу Хрвата, али можда је већ у првој
половини XI века део Срба католика у приморју почео да се изјашњава
и да су Хрвати. Могуће је претпоставити да се у то време појавило изјед-
начавање Срба католика (у Зети и Паганији) са Хрватима католицима.
Такав преокрет би објаснио зашто се у XI и XII веку појављује у писа-
ним изворима у Византији изједначавање Срба и Хрвата. Када Скилица
пише: „народ Срба, које зову и Хрватима” или Зонара: „Народ Хрвата,
које неки зову и Србима” можда само покушавају да објасне промену
која се догодила и да се иза та два имена крије исти народ.

Овакво објашњење би можда пружило одговор и за још чуднију
појаву назива Црвена Хрватска у делу попа Дукљанина (настало у дру-
гој половини XII века или у XIII веку. После писања о крунисању „Све-
топелега” на Дувањском пољу, Дукљанин је испричао нестварну причу
како је он поделио своју државу на два дела. Део који је обухватао под-
ручје црноморског слива је по њему Србија (Загорје), а подручје јадран-
ског слива је Хрватска (Приморје). Приморје је тобоже даље подељено
на Белу и Црвену Хрватску. При томе је као Црвену Хрватску означио
подручје од Дувна до Драча, а Бела Хрватска је подручје западно од Дув-
на. Раније је назив „Бела Србија” и „Бела Хрватска” код Порфирогенита
означавао прадомовину тј, стару Србију и стару Хрватску. За Дукљани-
на је Порфирогенитова Хрватска (управо западно од Дувна) из X века
можда стара Хрватска. Његова Црвена Хрватска је обухватала пределе
у којима је било доста Срба католика, тј. у XII веку „нових Хрвата”. Ако
је Дукљанин име Бела Хрватска употребио у значењу стара Хрватска,
онда би његово Црвена Хрватска могло да се чита као нова Хрватска.

Борбе Угарске и Византије у XII веку
и Босна као угарска бановина

Коломанов наследник, краљ Стефан II (1116-1131), био је у не-
пријатељству са Византијом. Мање пограничне борбе око Срема и По-
дунавља заменили су велики ратови. Угри су у борбама од 1127. до
1129. године нападали Београд и стигли до Ниша и Сердике. Цар Јован

102 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

II Комнин (1118-1143) предводио је војску против Угара на Дунаву и
приморао Угаре на склапање мира. Према писању Византинаца Срби
су тада напали Рас и протерали из њега византијску војску. Уследио је
одговор Византије. Византијска војска је поразила Србе. Срби су мора-
ли признати врховну власт Византије. Византинци су један део Срба
преселили у област Никомедије (Мала Азија). У Зети је Ђорђе, као са-
везник Уроша I, био поражен од Византинаца и одведен у заробље-
ништво где је умро.

Пораз Рашке није довео до слабљења веза Срба и Угара. Краљ
Стефан II је одлучио да свог наследника Белу (Бела II) ожени Јеле-
ном, кћерком рашког жупана Уроша I. У време владавине Беле II (1131-
1141) власт угарског краља је признала Босна (мала, планинска област).
Тачније како и када је Босна припојена Угарској, остало је непознато.
Краљ Бела II је 1137. године дао сину Ладиславу „Босанско војводство”.
Ово је значајан податак јер говори да су Угари сматрали да од тада
владају и Босном. Ладислав, син Српкиње, је тада имао око 6 година.
Од следеће 1138. године у краљевској титули Беле II се јавља и земља
„Рама”. Рама је десна притока реке Неретве и жупа уз њу. Овај назив за
целу Босну, према једној жупи на југу тадашње Босне, могао се јавити
јер је та жупа прва признала угарску власт. До 1918. године реч „Рама’’
у угарској краљевској титули је означавала Босну.

После Беле II краљ је постао његов малoлeтни син Геза II (1141-
1162). У владавини га је помагао ујак, брат српске краљице Јелене,
Белош, бан Хрватске и палатин (највиши дворски достојанственик у
Угарској). У време владавине Гезе II постоји јасна потврда да је Босна
признавала власт Угарске. У Босни се после 1150. као бан (титула угар-
ског намесника) спомиње Борић. Његово име можда говори да се води-
ло рачуна о словенској припадности становништва у Босни.

Од 1143. до 1180. у Византији је владао цар Манојло I. Овај цар је
био занет идејама једног универзалног царства и витештвом. На Вла-
херниском двору (Константинопољ) приређивани су витешки турнири
у којима се борио и цар Манојло I. Он је вршио све већи притисак на
балканске територије покушавајући да их поново припоји „Ромејском
царству”.

У време Манојлове владавине дошло је до Другог крсташког
рата. Године 1147. нове крсташке војске прошле су долином Мораве
на исток. Исте 1147. дошло је до напада Нормана из јужне Италије на
Византију. Нормански владар Рожер II 1130. под својом влашћу је ује-

СРБИ ПРЕ ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 103

динио Сицилију и јужну Италију. Рожерови Нормани су 1147. године
заузели Крф и стигли до Коринта и Тебе. Византија је за борбу против
Рожера II придобила немачког краља Конрада III, који се вратио из
неуспелог крсташког похода, и Венецију. Рожер II је склопио савез са
угарским краљем Гезом II (1141-1162). Геза је био син српске принцезе
Јелене. Њен брат, Урош II, био је велики жупан у Рашкој. Други брат,
Белош, био је угарски палатин, а трећи, Деса, је око 1150. постао госпо-
дар Зете, Требиња и Захумља.

Урош II је, користећи рат цара Манојла I против Нормана, напао
суседне византијске територије. Године 1149. енергични цар Манојло
I је поразио Нормане и повратио острво Крф. Затим је ратовао против
Срба. Разорио је тврђаву Рас, у њој оставио своју војску (Константина
Анђела) и заузео Галич (код Звечана). Против Срба је и 1150. покренуо
нови поход. Византинци су сузбили војску коју је послала Угарска у
помоћ Србима. У тој угарској војсци су били и муслимани из племена
Калисија (који су живели у Срему). Њихово име се сачувало у имену
Калесија, јужно од града Соли (Тузле). Против Срба су на Тари (можда
речица код Ваљева или даље на југу река која се спаја са Пивом), вође-
не борбе око 2 месеца. Урош II морао се као и раније обавезати да ће
цару као вазал слати војну помоћ у рату (две хиљаде ратника за ратове
у Европи и 500 за ратове у Азији).

Византија је следеће године ратиште пренела у Угарску, у Срем,
али је палатин Белош избацио Византинце. Цар Манојло I је поставио
свог сродника Андроника Комнина да управља уз границу са Угар-
ском. Андроник је убрзо почео да преговара са Угрима и тражи да га
подрже у намери да Манојлу I преотме престо. Због тога је био затво-
рен. Након тога је угарска војска, коју је водио палатин Белош, 1154.
године напала Браничево. У вези са овим нападом уз угарску се спо-
миње, као помоћна, и босанска војска. Њу је водио босански бан Борић.
Византија је успела да одбрани северну границу.

У Рашкој је око 1155. године Урош II био збачен са власти. Уро-
шеви противници су предали звање великог жупана његовом брату
Деси. Тада су браћа, са претензијама на звање великог жупана, изашла
пред цара Манојла I да он пресуди ко треба да влада, а он се определио
да подржи Уроша II.

Када је умро Геза II права његовог сина Стефана III (1162-1172)
на престо оспоравали су стричеви краљеви Ладислав II (1162-1163) и
Стефан IV (1163-1165) које је подржавао цар Манојло I Комнин.

104 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

У току тих сукоба у једној краљевској угарској повељи из 1163.
године последњи пут се спомиње (као сведок) бан Борић.

У Србији је око 1162. године цар Манојло I довео на место вели-
ког жупана Десу. Деса се већ 1163. морао у Нишу бранити од оптужби
да није био веран вазал цару. Тада је, према Јовану Кинаму, Деса као
заробљеник одведен у Византију. После се можда вратио у Србију, али
не као велики жупан. Према мишљењу Тибора Живковића, на крају је
вероватно живео у Угарској.

Византијска војска је у походима од 1164. до 1167. освојила Рашку,
Босну, Зету и Далмацију, у којој је заузела Сплит, Трогир и Шибеник.
Можда је пред Манојлом и бан Борић морао напустити Босну. Краљ
Стефан III је узалуд покушавао да протера Византинце из Далмације и
Срема. Затим је 1167. године морао склопити мир и одрећи се врховне
власти над тим територијама. Тако је Византији препустио Далмацију,
Хрватску, Босну и Срем. Његов наследник је пао под утицај Манојла
I. Бела III (1173-1196) је на власт дошао као штићеник Манојла I, код
кога је више година боравио пре него је постао угарски краљ, и коме се
морао заклети на верност као вазал.

II
СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ
СТЕФАНА НЕМАЊЕ

7.
Почетак владавине Немањића

Почетак владавине Стефана Немање

Око 1165. велики жупан у Рашкој је био Тихомир. Када је Тихо-
мир постао владар у Рашкој, његова браћа, Мирослав, Страцимир и
Немања имала су удеоне области којима су управљали. Није подроб-
није познато како се његов отац Завида вратио у „престоно место” Рас.
Оскудне вести дају житија која су написали Свети Сава, Стефан Прво-
венчани и монах Доментијан. Сава упорно тврди да је Немања владао
пуних 37 година. Тако се Завидин повратак могао догодити око 1159.
Тада је, по Сави, Немања имао област у којој је владао. Према Домен-
тијану, ,,био му је додељен део његовог отачаства, источна земља”. Као
део византијске војске, Тихомирова војска учествовала је у борбама
цара Манојла I против Угара.

Немања је у Рибници (код данашње Подгорице) првобитно (пре-
ма Првовенчаном и Сави) крштен по латинском (католичком) обреду.
Када је са породицом као зрела особа дошао у Рас, крстио га је право-
славни епископ по православном обреду. Као део владарске породице,
Немања је управљао облашћу на југоистоку српске државе. Та област
је обухватила подручја Ибра, Топлице, Расине и „Реке”. Према писању
Немањиног сина Стефана Првовенчаног, Немања се приликом боравка
Манојла I Комнина у Нишу састао са њим (најкасније у походу 1165-
66). Од цара је добио на управу Дубочицу (код Лесковца). Наглашава се
да је ту област добио он и да је цар одредио да само Немањи и његовим
потомцима припада право да управљају Дубочицом. Ово је уздизало
углед Немање, а могло је створити и напетост међу браћом. Првовен-
чани је записао да су браћа Немању оптужила како сам доноси одлуке
и поступа без договора с њима (у вези са градњом цркве). Потом су га
затворили у неку „пећину камениту” код Раса.

Немања је успео да се ослободи и преотме власт од Тихомира. У
том сукобу Византија је стала на страну Немањине браће. Они су уз ви-

108 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

зантијску помоћ покушали да збаце Немању. Немања их је поразио на
Косову, јужно од Звечана (код места Пантина). Тихомир је тада погинуо
удавивши се у Ситници. Два преостала брата, Страцимир и Мирослав,
измирили су се са Немањом и добили на управу области у Немањиној
држави. Према изворима није могуће несумњиво утврдити када се овај
сукоб и долазак Немање на место великог жупана догодио. По писању
Никите Хонијата неименовани владар у Србији је оружјем успоста-
вљао своју власт 1168. Претпоставља се да је најкасније тада био сукоб
у коме је Немања збацио Тихомира и постао велики жупан, али већина
историчара мисли да се то могло догодити 1166. Извор за то мишљење
је непоуздана тврдња из Хиландарског летописа да је Немања „добио
начелство у српској земљи” 24. године владавине Манојла I, тј. између
1. септембра 1165. и 31. августа 1166. Можда је довољно поуздано само
да је Немања престо у Рашкој преузео око 1167.

Године 1171. дошло је до рата Византије и Венеције. У време тог
сукоба, Срби су, вероватно наговорени од Венеције, нападали визан-
тијске области дуж пута Београд-Браничево-Ниш. Византијски писци
су записали да је Немања на западу напао Котор и запретио визан-
тијској Далмацији. Године 1172. венецијански дужд је напустио рат са
Византијом. У Угарској је умро Стефан III, а наследио га је штићеник
Византије, Бела III. Исте, 1172. године, византијски цар Манојло I је
кренуо из Сердике према Србији. Осамљени Немања се повлачио и
тражио преговоре. На крају се предао. Као византијски заробљеник од-
веден је у Константинопољ, где је пред престоничким становништвом
украсио царев тријумф. Византинци су га описали као високог и снаж-
не грађе. Пошто је поново признао да је вазал цара Манојла I, враћен
је у Србију.

У другој половини XII века, у верском погледу, порастао је значај
епископије у Расу међу Србима. Још као удеони владар једне области у
време великог жупана Тихомира, Немања је тесно сарађивао са црквом
и подизао црквене грађевине. Немања је због постојања „јеретика” саз-
вао сабор свештенства и властеле. Јерес је осуђена. Према писању Пр-
вовенчаног, Немања је послао војску да јеретике протера, неке „спали”
а имовину им је одузео. Јеретичком вођи је био одсечен језик и прогнан
је, а јеретичке књиге су спаљене. Сазивање сабора и употреба војске
говори да „јерес” није била безначајна појава. Протеривање богумила,
можда, није извршено у Захумљу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 109

Немањина освајања

После великог успона и јачања Византије у време владавине Ма-
нојла I Комнина, две последње деценије XII века биле су период тешке
кризе у Византији. Смрт цара Манојла I је у септембру 1180. године
довела до свађе у Константинопољу око тога ко ће постати регент ма-
лолетном Алексију II. Прво је власт преузело регентство на челу са
царицом Маријом. Марија, мајка Алексија II, пореклом је била Фран-
киња, и наступио је период „латинофилске владавине”.

Већ у зиму 1180-81. Бела III је потиснуо византијску власт и на-
метнуо своју у Хрватској, Далмацији и Срему. И византијски вазал у
Босни, бан Кулин, променио је страну и постао вазал Угарске. Угри су
1182. нападали византијске пограничне тврђаве Београд и Браничево.
У каснијим походима Угара против Византије, њихов савезник је била
Немањина војска.

Власт у Константинопољу преузео је 1182. године рођак Манојла
I Комнина, Андроник I Комнин. Бела III је искористио погубљење Ма-
нојлове удовице, царице Марије, и, тобоже, као њен осветник, наставио
рат против „узурпатора” Андроника I. Угарско-српска војска је 1183.
године опустошила област од Београда, преко Ниша, до Софије и де-
лимично порушила те градове.

Немања је од Византије на западу заузео Зету (његову „дедови-
ну”, како је означавају његови синови) са градовима Скадар, Дањ, Свач,
Дриваст, Улцињ, Бар и Котор. Котор је утврдио и сместио у њега двор
за владара. Борбе у Дукљи су завршене изгледа 1185. Од почетка 1186.
документи у Котору се датирају са текстом да су настали у време када
је господар Которана био велики жупан Немања.

У лето 1185. године Нормани Роберта Гвискарда су започели нови
поход на византијске територије на Балканском полуострву. Освојили
су Драч и Солун и извршили покољ над становништвом Солуна. Бес
народа у Константинопољу је достигао врхунац. Цара Андроника I
Комнина су у септембру 1185. године на улицама престонице растр-
гли бесни грађани. Нови цар је постао Исак II Анђео (1185-1195). Цар
Исак II Анђео је склопио савез са краљем Белом III. Уговорио је и брак
са Белином десетогодишњом кћерком. Зато су му враћени Београд и
Поморавље (крај уз ушће Мораве у Дунав). Нормани су исте године
поражени и напустили су Солун, а касније и Драч.

110 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Године 1185. почела је побуна у Подунављу, у Бугарској, против
византијског цара. Исак II је 1186. привремено потиснуо побуњени-
ке – браћу Петра (Теодора) и Јована (Ивана) Асена I, на север преко
Дунава. Исте године, они су се вратили и обновили самосталну бу-
гарску државу. То је олакшало положај Немање. Немања је помагао
устанак у Бугарској и користио околности да прошири своју власт на
рачун Византије. Користећи проблеме Византије, Немања је на исто-
ку освојио области уз Велику и Јужну Мораву и привремено завладао
Нишом.

Управник у Захумљу, Немањин брат кнез Мирослав, безуспешно
је нападао Дубровник, који је тада признавао врховну власт Нормана
из јужне Италије. После тих безуспешних напада, са Дубровником
је септембра 1186. склопљен мир. За склапање мира Немања је слао
преговараче. Уговор је био написан у Дубровнику на латинском, а уз
потписе (исписане ћирилицом) „велики жупан” (Немања) и „кнез Ми-
рослав” стоје два крста. Пошто су потписи у сачуваном уговору пи-
сани другачијим мастилом, од текста уговора, претпоставља се да је
уговор сачињен у Дубровнику, а затим однет на потписивање Немањи
и Мирославу. Претпоставља се да су крстове уз ћирилични текст пот-
писа ставили Немања и Мирослав и да ти крстови показују да су они
тада били неписмени. Ово је у нескладу са чињеницом да су Немањини
синови Растко и Стефан били не само писмени него веома учени, али
није немогуће. Дубровачки писар Дубровчане назива „Рагужанима”,
а за Србе је у тексту употребљено заједничко име „Славени”. „Рагу-
жанима” је потврђено право на област око града коју су користили од
раније и право да тргују у српским земљама „по старом обичају”. За
„Славене” је гарантовано да могу долазити у Дубровник и ту послова-
ти. Употреба имена „Славени” и „Славонија” за Србе и Србију била је
честа у документима писаним на латинском у приморским градовима
(Дубровник, Котор и др). После се у текстовима писаним на латинском
за Србију користи и име Рашка (Rassa, Rascia, Raxia).

После је Немања и Сплићанима гарантовао слободу трговања у
српским земљама. На западу, Немањина држава је допирала до реке
Цетине, а од острва владао је и Мљетом.

У то време спремао се нови крсташки поход. Године 1187. Сала-
дин је поразио хришћанског краља у Јерусалиму и освојио град. Вест
о паду Јерусалима на западу Европе довела је до припрема за Трећи
крсташки рат. Обавештен о томе, Немања је послао своје посланство у

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 111

Немачку. Српско посланство је крајем 1188. године стигло у Нирнберг
и обавестило немачког цара Фридриха Барбаросу да му Немања спре-
ма дочек у граду који жели да претвори у своју престоницу. Средином
1189. немачки крсташи су стигли до Браничева и ту се састали са визан-
тијским заповедником. У јулу 1189. у Нишу, Немце и цара Фридриха
Барбаросу дочекао је Немања. Он је цара Барбаросу обавестио о својим
успесима у борби против Византије. Тада је нудио и своје војнике (око
20 хиљада) за заједничку борбу против византијског цара. У Ниш су
дошли и посланици из Бугарске са сличним понудама.

Немачки владар није био превише заинтересован за рат против
Византије. Он је желео само да прође кроз њу у походу према Јеруса-
лиму. До сукоба Немаца и Византинаца је дошло, али су се, ипак, по-
четком 1190. споразумели о пребацивању немачке војске у Малу Азију.
Тамо се Фридрих Барбароса удавио у реци.

Немања је својој држави на југу припојио области Косова и Ме-
тохије, Горњи и Доњи Пилот у долини Дрима (северна Албанија). По-
рушио је Призрен и упао је у Горњи и Доњи Полог (горњи ток Вардара)
и привремено припојио и те области.

Пораз Немање на Морави и измирење са Византијом

Период Немањиних војних успеха се завршио у јесен 1190. Тада
је био поражен, негде код Мораве, од цара Исака II Анђела. Ипак, после
овог пораза Немања није морао да се преда на милост византијском
цару као 1172. него је могао преговарати о миру. У преговорима са
Византијом Немањи је остала власт над Лепеницом (код Крагујевца),
Белицом, Левчем, Загрлати (ушће Западне у Велику Мораву), Помо-
рављем на десној обали Велике Мораве између Равног и данашњег
Алексинца, Топлицом (западно од Јужне Мораве). Област са Нишом
Немања је морао да врати цару. Стефану Немањи су остале и области
југоисточно од Топлице, Река и Дубочица. Задржао је Косово поље са
Липљаном, подручје уз горњи и средњи ток Белог Дрима. Област са
Врањем, Паун, Биначка Морава и доњи Бели Дрим са Призреном оста-
ли су део Византије. Део Немањиних освајања обухватио је данашњу
северну Албанију (Горњи и Доњи Пилот, уз реку Дрим). Уз Јадранско
море, од градова Скадра и Дања до ушћа Цетине, остала је територија
под влашћу Немање. Изузетак је био град Дубровник.

112 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Немања је добио и ослобађање дотадашњих вазалних обавеза,
које је имао, до тада, велики жупан према византијском цару. Тако је
Србија (Рашка) стварно постала независна. Савез који је раније постојао
са Угарском крајем XII века раскинут је. Зато је, на северу, Немања мо-
рао да се, помогнут од Византије, брани од угарских напада.

Великим територијама у Немањиној држави управљали су вла-
дареви сродници. Захумљем и Полимљем је до око 1190. владао, Не-
мањин брат, Мирослав. Мирослав је у Бијелом Пољу подигао манастир
апостола Петра и Павла. Био је ожењен сестром босанског бана Кулина.
Немањин син Вукан је крајем XII века управљао Дукљом и Требињем,
а поред тога Хвосном (код Пећи) и Топлицом. Најмлађи син Немање и
Ане, Растко, рођен је око 1174. Растко је као младић добио на управу
једну област у очевој држави. Повремено је посећивао Немањин двор.
Према Доментијану, Растко је са 17 година, приликом једне посете оцу,
са светогорским монахом напустио Рашку. Отишао је на Свету гору
(Атос) у руски манастир Св. Пантелејмона. Тамо се замонашио као мо-
нах (од грчког „монахос”, црноризац, калуђер) Сава. У његовим жи-
тијима се говори да је Растко замонашен одмах по доласку, без периода
искушеништва. После је прешао у манастир Ватопед.

Предаја власти Стефану Немањићу и смрт Немање

После битке на Морави, Немањин син Стефан је био ожењен
византијском принцезом Јевдокијом (у браку до око 1201). Стефан је
постао зет византијске владарске породице и добио високо византиј-
ско дворско звање „севастократора”. Јевдокијин отац је у априлу 1195.
збацио брата Исака II са престола и као цар Алексије III Анђео владао
до 1203. године.

Према писању Саве, у житију Симеона (Студенички типик), Не-
мања се на „сабору” у Расу одрекао власти 25. марта 6703. године од
постанка Света. Сава је догађаје датирао по византијском начину рачу-
нања времена. Према данашњем рачунању година, то би била 1195. го-
дина нове ере. Међутим, данас преовладава претпоставка да је година
6703. погрешно записана и да је сабор одржан после доласка Алексија
III на престо у Византији, односно, у марту 1196. У прилог таквом да-
тирању говори неподударност података у Студеничком типику да је
Немања у монаштву био 3 године и умро 13.2.1200. Очигледно је да се

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 113

та три сачувана временска податка о замонашењу Симеона (25.3.1195),
времену смрти (13.2.1200) и три године размака између тих догађаја, не
уклапају. За писца житија од временских података већи значај има само
време смрти тела човека и почетак вечног живота његове душе. Зато,
можда, треба највеће поверење поклонити управо временском податку
о смрти Немање. Ако се узме као уверљива претпоставка да је смена
на престолу у Константинопољу допринела (и претходила) смени на
престолу у Рашкој, онда би између 25.3.1196. и 13.2.1200. било мање
од четири пуне године. То значи да би тврдње о 3 године монаштва и
смрти 13.2.1200. могле бити тачне. Супротно овој непосредној и јасној
тврдњи када је Немања умро, преовладава мишљење да се то догодило
1199. Оно је засновано на две успутне напомене о Немањи у којима се
не каже изричито да је мртав. То су писмо Првовенчаног папи (недати-
рано, а мисли се да је из 1199) и друга повеља Алексија III Хиландару
(јул 1199), тј. Баришићево тумачење њеног нејасног дела.

На сабору су били присутни, према писању Стефана Немањића,
чланови Немањине породице, рашки епископ Калиник, управници,
кнезови, војводе и војници. По Сави, властела велика и мала. По До-
ментијану, Немања је сакупио ,,све власти царства свога, велможе ве-
лике и мале, десетнике и педесетнике и сатнике и тисућнике”. Данас се
истиче да је Немања заобишао веће право прворођеног Вукана (примо-
генитуру, првородство) и власт предао средњем сину Стефану. То није
морало имати већи значај за Немању. Он је постао велики жупан тако
што је са власти насилно потиснуо старијег брата Тихомира.

Немањина жена се замонашила под именом Анастасија. Монах
Симеон је прво боравио у једној од својих најстаријих задужбина, Сту-
деници (изграђена 1183-1196). По Сави, крајем 1197. је дошао на Свету
гору. У манастиру Ватопеду боравио је са сином, монахом Савом. Од
краја IХ века Света гора је постала средиште православног монаштва
(,,пустињачког” и ,,манастирског”) и самоуправна монашка територи-
ја. Повељом (,,златопечатном”) цара Алексија III је средином 1198. мо-
насима Симеону и Сави допуштено да обнове од гусара опустошени
манастир Хиландар (Хеландар). Немања је оснивачком повељом исте
1198. поклонио Хиландару села и влахе код Призрена. Тако је створио
језгро манастирског властелинства (метох). Властелинство је увећа-
вано и почетком XV века Хиландар је имао неколико стотина села.
Пошто је неколико месеци провео у Хиландару, монах Симеон је умро
13.2.1200. (или 1199).

114 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Захумље од краја XII до XIV века

До око 1190. у Хуму је владао кнез Мирослав. Краткотрајно, у
Хуму (или његовом делу) управник је био Растко, а затим потомци
кнеза Мирослава. Године 1198. угарски управник (херцег) Хрватске и
Далмације, Андрија, се хвалио да је остварио победу над Хумом. Ми-
рослављева удовица и малолетни син Андрија су морали препустити
власт кнезу Петру. Њега је подржала хумска властела. Петар је, можда,
био син кнеза Мирослава из претходног брака. Дубровчани су оптужи-
вали неког кнеза Петра да је као патарен из Стона протерао католичког
епископа на Корчулу. Према подацима који су сачувани у Дубровнику,
Стефан Немањић (Првовенчани) је поразио Петра (пре 1220). Стефан
Немањић је Петру оставио део његове области, од Цетине до подручја
источно од Неретве. Стонско приморје и Попово поље је предао на уп-
раву Мирославовом Андрији, а остатак своме сину Радославу. Сплића-
ни су, пошто им је погинуо кнез (око 1223), за кнеза изабрали Петра.
При томе се Сплићани нису обазирали на протесте католичког свеш-
тенства. Петар, патарен, је остао сплитски кнез до смрти (око 1226).
Касније је, Мирослављев, Андрија завладао целим Хумом. Умро је
средином ХIII века. Из ових догађаја видимо да су Немања и први ње-
гови наследници власт над Хумом остваривали посредно преко својих
сродника и вазала. Потомке кнеза Мирослава из Хума је средином ХIII
века уклонио краљ Урош I Немањић. Он је у Хуму укинуо власт ло-
калних господара и својих даљих рођака. Када је краљ Стефан Урош
I Немањић био поражен на Гатачком пољу вероватно 1276., његов на-
следник краљ Стефан Драгутин је требињски крај (као и Зету) предао
на управу мајци Јелени. Она је управу у требињском подручју задржа-
ла до смрти 1314.

Бан Кулин

Од око 1166. до 1180. босански банови су признавали врховну
власт византијског цара. Када је цар Манојло I Комнин умро у септем-
бру 1180, почело је брзо слабљење Византије.

Касније исте 1180. године, у једном писму папиног легата као бан
у Босни спомиње се Кулин. Када је и како бан Кулин почео управљати

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 115

Рашка и Босна крајем XII и почетком XIII века

116 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Босном, није познато. Претпоставља се да је бан у Босни био и раније,
те године, као вазал цара Манојла I. Угарска је у зиму 1180/81. обновила
своју власт над Далмацијом и Сремом. Власт угарског краља признао
је и босански бан. Бан Кулин је, као вазал краља Беле III, учествовао
1183. у угарском војном походу до Софије. На ово упућује натпис са
Кулинове цркве, пронађен на подручју Зенице. После неколико година
Кулин се поново појављује у историјским изворима. После уговора са
Немањом, Дубровчани су у августу 1189. склопили трговачки уговор
и са Кулином (Босном). Кулин у уговору каже да допушта „Дубровча-
нима који ходе по моме владању тргујући” да бану не плаћају ништа,
„осим што му ко од своје воље поклони’’. Бан је дубровачким трговци-
ма обећао да ће их штитити од самовоље својих „часника’’ и да ће им
пружати помоћ. Приликом склапања уговора Кулин се заклео на свето
јеванђеље.

То што се одрекао прихода од трговине, можда показује да тр-
говина између Дубровника и пољопривредне земље Босне у то време
није имала већи значај.

Године 1199. постају јасније и верске прилике у Босни. Немањин
старији син Вукан, „краљ Диоклитије и Далмације”, у писму папи
Иноћентију III оптужио je Кулина да је са женом (Војислава) и „сво-јом
сестром која је била жена покојног Мирослава Захумског”, те више од
10 хиљада поданика примио јеретичку веру. Од папе је тражио да саве-
тује угарског краља да јеретике „издвоји из свог краљевства као што се
кукољ одваја од жита”. И надбискуп Сплита се жалио да Кулин у Босну
прима јеретике из Сплита и Трогира.

Папа је у писму тражио од краља Емерика (Имре, 1196-1204) да
примора бана Кулина да из Босне протера јеретике. На Емериков по-
зив да протера јеретике и одузме њихову имовину, Кулин се правдао
како је мислио да су то хришћани (католици), а не јеретици. Затражио
је да папа пошаље људе који ће проверити какве су верске прилике у
Босни и поучити банове људе. Папа је послао свог капелана Ивана де
Казамариса. Он је у априлу 1203. саставио писмену изјаву (вероватно
на Билином пољу, Зеница), коју је потписао бан Кулин. То је последњи
податак да се у историјским документима појавио бан Кулин. Није по-
знато када и како се завршила његова владавина.

У Босни се његова владавина памти као најстарија. Сачуване су
изреке: „Од Кулина бана’’ и „Од Кулина бана и добрих дана’’. Прва го-
вори да се Кулинова владавина узима као почетак рачунања неке епохе

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 117

или као најстарија. Друга говори да је некоме Кулинова владавина била
узор за добра времена. Свакако је била добра трговцима из Дубровни-
ка и „јеретицима’’, који су се склањали у његову бановину. Управо је
Дубровник постао важан чувар традиције.

Сукоби Немањиних наследника и
Четврти крсташки рат

Године 1196. умро је угарски краљ Бела III. Њега су наследили
синови Имре (Емерик, 1196-1204), као угарски краљ, и Андрија, као
херцег Далмације и Хрватске. У Србији је вероватно исте 1196. Немања
предао власт Стефану Немањићу. Србија се непосредно граничила са
Угарском на северу (линија Рудник-Мачва) и на западу (код ушћа Це-
тине и средњег тока Неретве). На западу, херцег Андрија је извршио
поход на Захумље и хвалио се (1198) да га је освојио.

Вукан је формално титулу краља имао као „краљ краљевства
Далмације и Диоклетије”. Стефан Немањић је од папе Иноћентија
III (1198-1216) 1199. године затражио да му пошаље краљевску круну.
Владајући у две области некадашње Немањине државе, браћа Вукан и
Стефан Немањић су се постепено удаљавали. То је достигло врхунац
после смрти монаха Симеона (Немање).

Угарски краљ није радо гледао на жеље Стефана Немањића да до-
бије краљевску круну. Вукан се 1202. године удружио са краљем Еме-
риком и протерао великог жупана Стефана Немањића са престола. Да
би обележио ту победу, Емерик је име Србије унео у краљевску титулу
(остала у угарској владарској титули до 1918). Истовремено је трајао и
сукоб Мађара са Бугарима око некадашње византијске долине Мораве.
Победа бугарског владара Калојана (1197-1207) над Угарима средином
1203. и бугарско освајање области од Ниша до Браничева, олакшали су
Стефану Немањићу да поново загосподари својом земљом. У Србији је
око 1204. успостављено стање какво је оставио Немања. Калојан је у то
време преговарао са папом о признању власти над црквом у Бугарској.
Коначно у новембру 1204. папин посланик је рукоположио трновског
архиепископа Василија за „примаса” Бугарске, а Калојана крунисао
краљевском круном.

У Венецији се 1202. године окупила војска за IV крсташки поход,
али без новца да плати превоз до Свете земље. На наговор Венецијана-

118 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ца, крсташи су, уместо да плате новцем за превоз, за Венецију освојили
у новембру 1202. године угарски Задар. У Задар је са крсташима и Ве-
нецијанцима дошао Алексије Анђео, син збаченог цара Исака II. Он је
тражио да врате на престо његовог ослепљеног оца. Алексије је обећа-
вао велику новчану награду крсташима и склапање црквене уније са
папом. Крсташи су у јулу 1203. године освојили Константинопољ и
на престо поставили ослепљеног Исака II и његовог сина Алексија IV
Анђела. Крсташи и Венецијанци су се улогорили испред византијске
престонице. Почетком 1204. у престоници је избила побуна. Збачени су
Анђели, а за цара постављен Алексије V Дука Мурзуфл. Венецијанци
и крсташи су у априлу 1204. године освојили Константинопољ. Тако је
срушена представа о вечности јединог законитог царства хришћанске
васељене, која је негована у Византији. IV крсташки рат је био прелом-
ни догађај за Византију. Почео је период пропадања и „сумрака Визан-
тије”. Византија је споро пропадала јер је дуго и настајала и трајала.
Пропадањем Византије предност у Европи су стицале привреде и др-
жаве на западу, а олакшан је успон и државе Немањића.

Крсташи су опљачкали Константинопољ и за цара прогласили
грофа Балдуина Фландријског. Њему су припала Тракија и северозапад
Мале Азије. Остале територије поделили су Венецијанци и крсташке
вође. Највећу корист из Четвртог крсташког рата извукла је Венеција.
Њој се 1205. године покорио и Дубровник. Грци су одржали своју власт
у Епирској деспотовини и подручју нове никејске државе. Цар Балду-
ин је 1205. поражен и заробљен од стране Калојана у боју код Једрена.

У Србији, да би се измирење браће јаче нагласило и на њихову
молбу, монах Сава је донео у Србију (Студеницу) Немањине посмртне
остатке и над њима измирио браћу (око 1208). После смрти из гроба
Симеона је потекло „миро”. То је била потврда да је Симеон светац.
Светогорци су га зато канонизовали. Култ владара-светитеља ојачао
је углед династије коју је створио. Култ Св. Симеона, касније и других
чланова владарске породице, омогућио је да се створи представа о све-
тородној династији Немањића. Истицање улоге светородне династије
је, свакако, утицало да се занемари оно што се у историји Срба десило
пре Немањића. Студеница је постала главно средиште духовног живо-
та у држави Немањића.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 119

Проглашење краљевине Немањића

У Бугарској је Калојана наследио Борил (1207-1218), али су наста-
ли нереди. Поједини бугарски великаши одметнули су се од средишње
власти. Један од њих је био Стрез, рођак Борилов. Стефан Немањић
је искористио неприлике Бугара и помогао Стрезу да овлада облашћу
око Просека (средишња Македонија). Угари су овладали долином Ве-
лике Мораве. Стефан Немањић је проширио своју власт на области
Ниша, Врања, Биначке Мораве, Призрена и Липљана (граница је била
на Шар-планини). Када се Стрез окренуо и против Стефана Немањића,
изненада је убијен под нејасним околностима.

Србију је са југа угрожавала новостворена грчка Епирска дес-
потовина. Њу је 1205. створио Михаило I Анђео. Михаило I је освојио
Драч и настојао да са севера данашње Албаније потисне Србе. Отео је
око 1214. године од Стефана Скадар, али је слично Стрезу и он изнена-
да био убијен (од свог слуге). Стефан Немањић је поново загосподарио
Скадром. Наследник Михаила I, Теодор I Анђео, одлучио је да се изми-
ри и ороди са Стефаном Немањићем. Он је имао намеру да се посвети
ослобађању Солуна и Цариграда од латина (католика). Према грани-
цама Стефанове државе, Теодор I је држао Охрид, Дебар, Прилеп, а од
1220. и Скопље. Теодор I је 1224. године освојио Солун и одлучио да
узме царску титулу. У току успона Теодора I, његова кћерка Ана удата
је за Стефановог сина Радослава.

Јачање утицаја Венеције осетило се и у држави Немањића. У
Зети је око 1208. Вукана наследио син Ђорђе. Он је признао врховну
власт Венеције. Велики жупан, Стефан, је, такође, настојао да успоста-
ви блиске везе са Венецијом. Стефан Немањић се оженио Аном, уну-
ком моћног венецијанског дужда Енрика Дандола. Са Аном је добио
сина Уроша.

Године 1217. Стефан Немањић је у манастиру Жичи крунисан
краљевском круном, коју је донео папин легат из Рима. Као први од Не-
мањића који је добио краљевски венац, назван је Првовенчани. Савин
биограф Доментијан сведочи да је Стефану краљевску круну послао
папа Хонорије III, као и сплитски архиђакон Тома. У каснијем Теодо-
сијевом спису о Савином животу, каже се да је Сава крунисао брата, а
не посланик кога је послао папа. Стефан Немањић је, вероватно, прво
крунисан папском круном од стране папиног легата и по католичком

120 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

обреду. Када се архиепископ Сава вратио 1220. године у Србију могао
је Стефана поново крунисати по православном обреду. Краљевска ти-
тула је свакако подизала углед српског владара и наглашавала његову
самосталност. Противник тог уздизања био је угарски краљ Андрија II
(1205-1235), који је у својој титули имао звање краља Србије, али је он
у време крунисања Стефана био заокупљен крсташким ратом. После
повратка у Угарску, Андрија II је имао проблеме са непослушношћу
свог племства. Као српски преговарач, архиепископ Сава је (око 1220)
успео да га умири и одговори од рата против Србије.

Пре крунисања Стефан Немањић се у повељи коју је издао Хи-
ландару потписао као „велики жупан Стефан намесник господин
све Српске Земље”. После крунисања он је у повељама манастирима
(Жичи и Св. Богородице на Мљету) „Стефан, по Божијој милости вен-
чани први краљ све српске земље, Диоклије и Травуније и Далмације
и Захумља” и „Стефан, по милости Божјој венчани краљ и самодржац
све Српске Земље и Поморја”. Док се у ћириличној наредби Дубров-
чанима о продаји меда и вина у Брскову потписао као: „Стефан краљ
српски”.

Црквена самосталност

Самосталност државе није могла бити потпуна ако су њени ста-
новници признавали верску власт старешина који су били у другим
државама. Православни Срби су били под верском влашћу Охридске
архиепископије. Католици Срби, као и Арбанаси и Романи у приморју,
били су под верском влашћу надбискупа у Бару и Дубровнику. При-
ближавање Стефана Првовенчаног папству поправило је и положај
барског надбискупа. На сабору у Латерану 1215. године, када је распра-
вљан спор Дубровачке и Барске надбискупије, одлучено је да се бар-
ском надбискупу потчине све католичке цркве на тлу Србије.

Свакако уз договор са краљем Стефаном, његов брат Сава, игу-
ман манастира Студенице, отпутовао је у Свету гору, а одатле у Никеју.
Ту су били протерани византијски цар Теодор I Ласкарис и васељенски
патријарх Манојло Харитопул. Од њих је Сава тражио самосталност за
православну цркву у Србији. Прилике за такав захтев су биле повољне.
Православне епископије у Србији су биле потчињене Охридској архи-
епископији, а она је подржавала Епирску деспотовину. Између Грка у

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 121

Никеји и Епиру постојало је супарништво око тога ко је законити на-
следник константинопољских владара. За цара и патријарха у Никеји
молба Саве била је прилика да се истакне значај Никеје као средишта
источног хришћанства.

Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло су одлучили да Сава
1219. буде „рукоположен” за првог српског архиепископа. Поред тога
испунили су и његову другу молбу, а то је да се у будућности српски
архиепископи бирају у Србији. Враћајући се у Србију, Сава је поно-
во прошао кроз Свету гору. Одатле је повео оне које је намеравао да
постави за епископе. Задржао се и у Солуну, који је у то време под
влашћу латина, и понео „законске књиге”. Сава је понео са грчког пре-
ведени зборник углавном црквених закона, који назива „Номоканон”
(Законоправило). Законоправило је познато и под именом Крмчија (од
крма, крмарити) Светог Саве. То је зборник закона са тумачењима. Тај
превод је постао основни законик српске цркве, али и државе. Да би
се према њему управљале (крмариле), све цркве су га морале имати.
Најстарији сачувани препис је из друге половине XIII века. Од друге
половине XIV века Савина крмчија се примењивала и у руској право-
славној цркви.

После повратка у Србију архиепископ Сава је уређивао црквени
живот новостворене архиепископије и стварао нове епископије. Нови
епископи су имали седишта у манастирима, а као седиште архиепис-
копа одређен је манастир Жича. Није поуздано утврђен број епископи-
ја које су постојале у тек створеној архиепископији. Постоји могућност
да није све нове епископије основао 1220. године, него је неке одредио
касније. По Слијепчевићу, Сава је основао 8 нових епископија (Зетску,
Хумску, Дабарску, Моравичку, Топличку, Будимљанску, Хвостанску и
Жичку) и задржао две старе (Рашку и Призренску). Он је, вероватно,
епископе Грке (у Расу и Призрену), присталице охридског архиепис-
копа Димитрија Хоматина, заменио својим присталицама, Србима.
Савино уздизање и поступање изазвало је незадовољство Димитрија
Хоматина. Он је 1220. упутио протестно писмо Сави, из кога се види
да је Сава поставио новог епископа у Призрену.

Око 1220. и Радослав је био „краљ”. Тако је уписиван од 1221. у
одлукама градског већа Котора. Пре тога од 1197. у одлукама истог је
као „краљ” уписиван Вукан. Првовенчани је вероватно потиснуо Вука-
новог Ђорђа у Котору (и Зети) а тамо поставио свог сина.

8.
Срби од владавине Стефана Радослава

до владавине Стефана Драгутина

Владавина Стефана Радослава и Стефана Владислава

Пред смрт Стефан Првовенчани је боловао, а Радослав се спо-
миње као краљ. Зато се мислило да је можда постао савладар, оцу
једнак по правима. Првовенчани се пред смрт замонашио под именом
Симон. Писцима житија био је најважнији датум у години када ће се
обележавати смрт тела и почетак вечног живота душе. Зато за Прво-
венчаног знамо да је умро у септембру, а претпостављамо да је то било
око 1227. Наследника, Радослава је у Жичи крунисао Сава и он је тек
тада добио владарско име Стефан. Према архиепископу Данилу II, он
је био краљ „шест година”. Стефан Радослав је, као син једне и муж
друге византијске принцезе, био под снажним утицајем Грка (Визан-
тинаца). Узео је и византијско царско име Дука (по мајци). Користио га
је и у натписима на бакарном новцу који је ковао.

Незадовољство свог стрица, архиепископа Саве, изазвао је тиме
што се за објашњење црквених (канонских) питања обратио охридском
архиепископу Димитрију Хоматијану.

Краљ Стефан Радослав изгубио је главни ослонац 1230. Тада је
његов таст цар Теодор I поражен од бугарског цара Јована (Ивана) Асе-
на II (1218-1241). Бугари су преотели Епирској деспотовини велики део
територија. Властела која је била незадовољна Стефаном Радославом
збацила га је око 1233. Можда је са власти збачен крајем 1233. У феб-
руару 6742. од стварања света (тј. 1234), када је издао повељу Дубров-
чанима, он је већ био свргнути краљ који се са женом морао склањати
у Дубровник. После је боравио у Епирској деспотовини. На крају, ос-
тављен од жене, сам се вратио у Србију и замонашио се (под именом
Јован). Умро је и сахрањен у Студеници.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 123

Властела је за владара изабрала млађег брата Стефана Владис-
лава (краљ од око 1233. до око 1242). Архиепископ Сава је после окле-
вања пристао да крунише новог краља. Нови краљ је променио осло-
нац спољне политике. Он се оженио кћерком бугарског цара Јована II
Асена, Белославом. Тако је Србија остала несамостална под снажним
утицајем суседног владара. Преговори Владислава са Дубровником
1234. и 1235. довели су до склапања уговора, према коме се Дубровник
обавезао да неће дозволити да се на његовој територији припремају
акције против Србије. Владислав је потврдио повластице Дубровчана
у Србији и ослободио их плаћања могориша за жупу Жрновницу, а за
винограде на подручју Реке дубровачке, Дубровник је плаћао српским
владарима до турских освајања.

Сава је за свог наследника, у присуству „свих епископа, јереја и
ђакона”, на месту архиепископа именовао ученика Арсенија. Затим је
преко Будве отишао 1233. или 1234. на своје друго путовање у Свету
земљу. На повратку, умро је у Бугарској престоници Трнову у јануару
1235. или 1236. Годину дана после Савине смрти, краљ Стефан Вла-
дислав је пренео његово тело и сахранио га у својој задужбини Миле-
шеви. Током ХIII века је обликован, у манастирским књижевним ра-
дионицама, првенствено у Милешеви и Хиландару, култ Светог Саве.

Када је у јуну 1241. године умро цар Јован Асен II, краљ Стефан
Владислав је изгубио значајан ослонац своје власти. Монголска војска
је почетком 1242. гонила краља Белу IV (1235–1270) до Јадранског
мора. Тада су Монголи нападали и српске градове у приморју (Котор,
Свач, Дриваст). У повратку, делови монголске војске прошли су, пљач-
кајући, преко Босне, Србије и Бугарске на путу према подручју северно
од Црног мора. Тамо су створили свој канат чија се власт простирала
од доњег Дунава до Туркестана на истоку. Нови владар Бугарске, Ка-
лиман Асен, је морао постати вазал Монгола.

Према „Даниловом зборнику”, Стефан Владислав је краљевао
седам година. Изгледа да то, као и код Светог Саве, треба читати као
„пуних седам година”. Значи да је збачен са престола пре него се напу-
нило осам година његове владавине. Чини се да је могуће са значајном
вероватноћом претпоставити да је Стефан Владислав збачен убрзо по
смени на престолу у Бугарској, тј. већ у другој половини 1241. или по-
четком 1242. Према томе престо је преузео на крају 1233. или почетком
1234. Од расправе Љубомира Ковачевића се истиче да је слабљење Бу-
гарске било пресудно за нестанак угледа краља Стефана Владислава у

124 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Србији и утицало на побуну и његово збацивање, али да је и пролазак
Монгола могао покренути отворену побуну и збацивање краља. Пре-
ма Александру Узелцу Монголи су у првој половини 1241. пљачкали
крајеве северно од доњег Дунава. Један њихов део је изгледа тада про-
дро до Бугарске и јужног Баната, али је био поражен од Јована Асена
II. Он каже да тај монголски одред који је поражен од Бугара можда
није ни учествовао у великој битки у априлу 1241. са Угрима. Упадом
Монгола у Србију почетком 1242. испуњен је и други узрок који се
узима као узрок за збацивање Стефана Владислава. Ипак, данас међу
српским историчарима преовлађује мишљење да је тек средином 1243.
краљ у Рашкој био најмлађи од браће Стефан Урош I (Храпави). Вла-
дислав Немањић се повукао са власти, измирио са братом и наставио
живети у Србији. Последњи пут се спомиње 1264.

Матија Нинослав

Није познато када је Матија Нинослав постао бан у Босни. Себе
је у ћириличним повељама Дубровнику називао „великим баном”
Босне. Он се као бан спомиње 1233. године у папином писму. Писмом
је папа бана Нинослава узео у заштиту, пошто је Нинослав писао папи
да ће „остати’’ у католичкој вери, иако су његови преци били јеретици.
Нинослав се жали папи да су претходни банови давали жупе и села
према својој жељи, а да их у његово време, они који управљају жупама
и селима, задржавају против банове воље. Папина „заштита’’ није дуго
трајала.

У исто време папи су стизала обавештења да је босански бискуп
на тај положај дошао уз подршку јеретика, да јавно брани јеретике и
да избегава да крштава вернике. Слично Кулину, босански бискуп се
покушао правдати да је грешио из незнања, али је папа донео одлуку
да он буде смењен. За борбу против јеретика у Босну је послат монаш-
ки ред доминиканаца. Из њихових редова је изабран и нови босански
бискуп.

Папа је 1235. године одобрио угарском краљу крсташки поход
против јеретика у Босни. Од угарске војске био је угрожен и бан Ни-
нослав. Он је у том рату био уз „босанску цркву’’. У току сукоба неки
од доминиканаца су нападнути и убијени. Против угарских похода бан
Нинослав се одржао у ближе непознатим пределима Босне. На северу

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 125

су области Усоре и Соли биле приморане на послушност. Њихов кнез
Сибислав, син неког бана Стевана, прикључио се Угарима. За Стевана
није познато када је и чега је био бан, а по неким претпоставкама, он је
био наследник бана Кулина. Зато га је 1236. године папа узео у заштиту.

Угри су 1238. године освојили и део Захумља, област кнеза Тоље-
на, сина кнеза Мирослава. За време сукоба дубровачким трговцима је
1237. године било забрањено да посећују Босну. Угарска је босанском
бискупу дала више властелинстава, међу њима и Ђаково. Папа је 1239.
године то потврдио. Као бан се 1240. помиње и Пријезда. Није потпуно
јасно како и зашто су се у Босни тада појавила два бана.

Бан Нинослав је у марту 1240. године са великом пратњом по-
сетио Дубровник и дао Дубровчанима повељу обећавши им слободу
трговине у Босни (без десетине и других дажбина). Ово сведочи да у
сукобу бан Нинослав није био поражен. Да је победа Угара била дели-
мична, можда говори и податак да је за ново седиште босанског бис-
купа изабрано удаљено Ђаково у Славонији, а не неко место у Босни.

Година 1241. донела је за бана Нинослава и „босанску цркву’’
смањење угарског притиска. Раније, у Монголији, на скупштини ста-
решина, донета је одлука да под вођством Батуа буде настављен ратни
поход на запад. Монголи су још 1240. године заузели Кијев, а затим су
кренули даље. Краљ Бела IV је покушао, са братом херцегом Колома-
ном и војском, да заустави Монгoлe код реке Шајо, на пустари Мухи,
али је у априлу 1241. био поражен. У бици је Коломан смртно рањен, а
краљ Бела IV једва побегао. Када је хладна зима 1241-1242. створила
чврст лед на Дунаву и олакшала Монголима прелаз преко реке. Бела
IV се преко Загреба склонио у Трогир. Један део Монгола га је пратио.
У марту 1242. Бату је почео да повлачи војску из Угарске. Био је оба-
вештен да је умро велики хан у далекој Монголији и желео је да учест-
вује у избору новог великог хана. Део Монгола који је био код Трогира,
преко Босне, Рашке и Бугарске повукао се на исток. Угарска је остала
опустошена. До краја владавине Бела IV је улагао напоре да обнови
државу. У Угарској је ојачала самовоља крупних феудалаца.

Бан Нинослав се умешао у сукоб Сплита и Трогира. Сплићани су
прогласили Нинослава за свог кнеза, а он је опустошио околину Тро-
гира. У лето 1244. Бела IV је приморао Сплит на послушност. Исто-
времено је приморао на послушност и бана Нинослава. У повељи из
тог времена Бела IV потврђује поседе Босанске бискупије. У повељи
се каже да је на то пристао и бан Нинослав са браћом, који је такође

126 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

даровао Босанску бискупију и признао јој право да сакупља десетину
прихода од верника.

На тражење босанског бискупа и Угара, папа је 1247. године Бо-
санску бискупију коначно одузео од Дубровачке надбискупије и под-
редио ју је Калочкој надбискупији. Истовремено је папа позвао да се
покрене нови крсташки рат против јеретика у Босни. Бан Нинослав
се правдао да и даље живи као католик. Године 1248. папа је одредио
сењског бискупа да то провери.

Године 1249. поново је склопљен уговор (повеља) о трговини из-
међу бана Нинослава и Дубровника (подударан са оним из 1240). У са-
чуваним повељама Дубровнику „бан босански” Нинослав своје подани-
ке зове „Србима’’, а Дубровчане „Власима’’. Владара државе Немањића
назива „краљем Рашке”. Слично и велики жупан Стефан Првовенчани
у уговору (повеља око 1215) са Дубровчанима своје поданике назива
„Србима”, а Дубровчане „Власима”. После повеље из 1249. године није
сачуван ниједан документ у коме се спомиње Матија Нинослав.

Стефан Урош I и развој рударства у Рашкој

Ниједан савремени извор не говори о преврату (око 1242) који је
довео до збацивања краља Стефана Владислава и преузимању власти
од стране Стефана Уроша I. Урош је био најмлађи син краља Стефана
Првовенчаног. Рођен је из његовог брака са Аном Дандоло.

У време када је дубровачки надбискуп изгубио јурисдикцију над
Босном (1247), дошло је до погоршавања односа Бара и Дубровника.

Дубровачки надбискуп је тих година покушао да потчини својој
верској власти Бар. Како је папа привремено подржао захтеве из Дуб-
ровника, Барани (католици) су се ослањали на свог световног владара
краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша
I и Дубровника. То је довело до рата. Дубровчани су нашли савезника
у Бугарима и једна бугарска војска је 1254. упала у Србију. Убрзо је рат
прекинут, а Бугари су се повукли. Претпоставља се да је на то утицало
стављање Угарске на страну краља Уроша I, који је тада можда постао
и вазал угарског краља. Дубровник је одустао од својих планова и из-
мирио се (августа 1254) са Стефаном Урошем I.

Око 1250. године Стефан Урош I се оженио Јеленом „Анжујском”,
Францускињом чије порекло није поуздано утврђено. Вероватно не-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 127

оправдано тврди се да је била даља рођака француске владарске поро-
дице. Урошев четврти брат се рано замонашио и после постао архие-
пископ под именом Сава II (1263-1270).

У време Стефана Уроша I је повећан доходак који су Дубровчани
плаћали за винограде у Реци дубровачкој, са хиљаду на две хиљаде
перпера. Он је исплаћиван у октобру о празнику Светог Димитрија.
Дубровчани су касније тврдили да тај данак плаћају за слободу трго-
вања у Србији. Односи Стефана Уроша I и Дубровника нису трајније
остали добри. Стефан Урош I је и 1275. безуспешно напао Дубровник.

Од времена владавине краља Стефана Уроша I у унутрашњост
Србије је долазио већи број трговаца из приморских градова (Котора,
Дубровника, Бара, Скадра ...). Разлог за то је био нагли развој рударства
у Србији. У време владавине Стефана Уроша I, у Србију су из Угарс-
ке из Ердеља дошли немачки рудари Саси. На њихово пресељавање
у Србију могли су утицати упад Монгола у Угарску и позив Стефана
Уроша I и обећање привилегија у Србији. Саси се у Србији први пут
спомињу 1254. у Урошевој повељи рударском насељу Брскову на Тари.
Долазак искусних рудара утицао је на убрзавање привредног развоја
Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац. Пораст краљевих при-
хода довео је до краљевог осамостаљења од властеле, јер је краљ могао
да држи већу плаћену војску.

У време Урошеве владавине никејски цареви су обновили Визан-
тију. Цар Јован III Дука Ватац је 1246. завладао Солуном. Затим је ви-
зантијска војска цара Михаила VIII Палеолога, скоро без борбе, у јулу
1261. освојила Константинопољ. Латинско царство у Константинопољу
је нестало.

У току тог успона моћи владара из Никеје и сукоба две грчке
државе, Стефан Урош I је 1258. послао епирском владару Михаилу II
Анђелу хиљаду војника. Они су заузели север Македоније са Скопљем.
Следеће године никејски владари су поразили Епирце и преузели Ма-
кедонију. Српски војници су напустили територије које су привремено
држали. Граница Србије и Византије је вероватно била на Шарплани-
ни и скопској Црној гори.

Урошеви војници су 1260. године учествовали у рату угарског
краља против чешког краља. Односи Уроша I и Угара погоршали су се
крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Стефан Урош I упао у Мач-
ванску бановину. Белина угарска војска је 1268. године поразила и заро-
била Стефана Уроша I и део његове властеле. Урош I је морао платити

128 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. Изгледа да је
у то време а у вези са јачањем утицаја Угарске склопљен брак Урошевог
сина Драгутина са угарском принцезом Катарином (Каталином).

Катарина је била унука краља Беле IV и кћерка каснијег краља
Стефана V (1270-1272). Према узору на Угарску, Драгутин је постао
„млади краљ” и тако одређен за наследника престола, али му Стефан
Урош I није дао неку посебну област на управу. Стефан Урош I је на-
стојао да ојача јединство државе. Зато је из своје владарске титуле из-
бацио „Захумље, Травунију и Диоклију”. У сачуваним повељама Дуб-
ровнику краљ Стефан Урош I се у ћириличном тексту називао: „Стефан
Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. У латин-
ском тексту, уместо „све Српске Земље”, стоји „totius terre Rassie”. Ту
титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су
и његови наследници. Из појединих области своје државе уклањао је
споредне огранке владарске династије Немањића (потомке кнеза Ми-
рослава из Хума и потомке Вукана из Зете).

Због Урошевог одбијања да Драгутину издвоји посебну област
на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска
војска коју је послао краљ Ладислав IV. Драгутин је вероватно напа-
дао од угарске границе, можда преко Мачве, а рат је завршио победом
„у земљи званој Гацко”. Изгледа да је дошло до некаквог споразума
Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Зетом
и Требињем је управљала Јелена, а њен муж Урош I је боравио у За-
хумљу, замонашио се као Симон и умро око 1280. Касније је Урошево
тело пренето у његову задужбину манастир Сопоћане, у коме је са-
чувана и фреска са његовим ликом. Сопоћани су, са старим Расом, од
1979. године под заштитом Унеска као светска културна баштина. Узи-
ма се уверљивом повеља коју је краљ Драгутин послао дубровачком
кнезу Николи „Маврижину”. Према Мирославу Пантићу, Никола Мо-
розини је кнез био од 1280. до 1282. У њој тврди да се „свршило ... пет
година, како сте били уговорили са краљевством ми ...”. Према томе тај
први (несачувани) уговор је могао настати око 1276. и Драгутин је тада
изгледа био краљ у Рашкој. Поред тога поверење се даје и белешци на
једном апостолу коју је оставио калуђер Теодор. Према њој Урош I је
владао 6785. године од стварања света, тј. 1276-77. Међу различитим,
и често непоузданим, записима о дужини Урошеве владавине у нај-
мање два летописа записано је 35 година. Од 1276. или 1277. када се
изгледа завршила његова владавина Рашком то би значило да је могао

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 129

почети да влада 1241. или 1242. Изгледа да се намеће као једини по-
уздан закључак да је Урош I владао од око 1242. до око 1276. Тачније
временско одређивање те владавине, нпр. тврдња да је владао од друге
половине 1241. до друге половине 1276. носи са собом и већу могућност
грешке.

Лионска унија (1274) и Флорентинска унија (1439)

Пред крај Урошеве владавине дошло је до склапања Лионске
уније. Цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282) је био суочен са суко-
бима са Анжујцима, који су од 1266. године владали на југу Италије.
Феудалци у данашњој Албанији и областима Грчке су признавали
власт Карла Анжујског, који се прогласио за краља „Албаније”. Иако је
„Краљевина Албанија”, са средиштем у Драчу, била краткотрајна ути-
цала је да Михаило VIII поверује да би споразумом о признавању вр-
ховне верске власти римског папе могао решити проблеме. Поверовао
је да ће папа после склапања уније наредити католичким владарима и
феудалцима да престану да ратују са Византијом. Уз то је поверовао да
ће они трајно послушати папу. Зато је почео приморавати православно
свештенство и патријарха да склопе „унију”. То би значило да се ва-
сељенски патријарх и православно свештенство уједине са Католичком
црквом и признају папину власт. Михаило VIII је покушао да убеди и
Бугаре и Србе да пошаљу своје представнике на унионистички сабор
у Лиону 1274. Присталица уније је вероватно било у Србији. Краљица
Јелена је била бивша католикиња и заштитник католика, али Бугари
и Срби нису послали представнике. Представници Михаила VIII су
учествовали у проглашењу уније. Зато је цар Михаило VIII Палеолог
послао папи писма, у којима, тобоже, представници Српске архиепис-
копије и Бугарске патријаршије пристају на унију. Ни у самој Визан-
тији цар није успео да спроведе проглашену унију. Упркос насиљима и
убиствима, отпор свештенства, монаха и православног становништва
је био упоран до Михаилове смрти и одбацивања Лионске уније. Пап-
ство је и касније настојало да се спроведе унија и верска власт проши-
ри на православно становништво. Неколико таквих покушаја учинили
су и у време владавине краља Милутина.

Сви каснији преговори византијских царева са римским папама о
сарадњи, наилазили су на непопустљиви папски захтев да се прихвати

130 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

унија. Цар Јован VIII је приволео врх Православне цркве у Византији
(патријарх је био царев брат) да оде са њим у Италију и склопи унију.

После дугих преговора, у Фиренци су јула 1439. године карди-
нал Ј. Чезарини и никејски архиепископ Висарион свечано прогласи-
ли склапање уније. Према њој, Васељенска патријаршија је задржала
дотадашњи обред у Православној цркви, али је признала папино вер-
ско вођство у Хришћанској цркви. Упркос томе, унија није могла бити
остварена због отпора православних верника у Византији. У Москви
је одбачено верско вођство васељенског патријарха због тих преговора
са папама и одлучено је да Русија од тада сама бира своје митрополите
(верске старешине).

Бан Пријезда

Од средине XIII века босански бискуп је своје седиште пренео из
Босне у Ђаково, у Славонији. У другој половини XIII века се, као бан у
Босни, спомиње Пријезда. Сачуван је податак да је угарски краљ бану
Пријезди, као свом вазалу, дао у шестој деценији XIII века једну жупу
у Славонији. Нинослав и Пријезда су били у сродству, али је касније
династија Котроманића Пријезду сматрала својим оснивачем. Пријез-
да је владао ужом Босном и Доњим крајевима. Угарски краљ Бела IV
је учврстио своју власт на северу Босне. Избеглом руском кнезу и свом
зету, Ростиславу Михаиловићу, почетком друге половине XIII века, на
управу је дао, поред Мачве, Соли и Усору. После смрти Ростислава (око
1263), тим областима је неко време управљала његова удовица Ана –
Агнеза и њени синови.

Угарски краљ Ладислав IV Куманац (1272-1290), син Стефана V
и куманске принцезе, имао је лоше односе са Католичком црквом. Ста-
новао је у шатору и био оптуживан да жели да прихвати паганство, а
од ретких историчара и да је био наклоњен православљу. Таквог краља
није много интересовало стање Католичке цркве у Босни.

Области Усору и Соли, које су се налазиле северно од Пријездине
Босне, Угарска је крајем 1284. дала на управу свом зету краљу Драгу-
тину Немањићу. Пријезда се родбински повезао са краљем Стефаном
Драгутином. Пријездин син Стјепан (Степан) се оженио Драгутиновом
кћерком Јелисаветом. Последњи пут бан Пријезда се спомиње 1287. Он
је тада даровао једну жупу у Доњим Крајевима.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 131

Владавина Стефана Драгутина и његова област

Пошто је уз помоћ странаца преотео очев престо, краљ Стефан
Драгутин је настојао да умањи незадовољство у Србији. Мајци, краљи-
ци Јелени, је око 1276. на управу предао области Требиња, Зету и об-
ласт око горњег Ибра. Она је тим подручјем владала као својом „држа-
вом” до око 1308. Тада је Зету предала престолонаследнику Стефану
(касније краљ Стефан Дечански). Краљ Стефан Драгутин је можда је и
млађем брату Милутину дао неку област на управу.

Повећање материјалних могућности владара довело је до пораста
ратоборног расположења. У време Драгутинове владавине (вероватно
1281) вршени су упади српских чета у Византију све до подручја града
Сера, али су се Срби морали повући, а Византинци су упали у Србију.

Стефан Драгутин је, приликом пада са коња под „градом Јела-
чом” (код Раса), имао тежак прелом ноге. То је искористила незадовољ-
на српска властела и затражила је да власт преда млађем Милутину. На
сабору у Дежеву (владарев двор код Раса) Стефан Драгутин се одрекао
престола и знаке краљевске власти предао Стефану Милутину. Према
Данилу II, дао му је „хаљине (златоткане) ... коња свога и оружје”. Пад
са коња и смена на престолу су се догодили око 1282. Већином се пре-
тпоставља да се то десило у првој половини 1282. Договор, који је тада
склопљен, о даљем наслеђивању престола није нам данас јасан. Сте-
фан Драгутин је под својом управом задржао области на северу, крај
око Прибоја на Лиму и подручје северно од Западне Мораве са Рудни-
ком до угарске границе. Његова област („држава”) је проширена крајем
1284. године, када је од угарског краља, као „мираз”, добио на управу
Мачванско-босанску бановину. Она је обухватала на западу Усору и
Соли, а на истоку равницу јужно од Саве са Београдом. Стефан Драгу-
тин је живео и владао тим областима до 1316. Пред смрт замонашио се
под именом Теоктист. Сахрањен је у Ђурђевим ступовима.

9.
Друштво и живот Срба у средњем веку

У средњовековним државама друштво је било подељено на групе
становника које се по својим правима и положају у друштву разликују
од других група становника. Такве групе са посебним положајем у
средњовековним друштвима зовемо сталежи. Унутар сваког сталежа
су били људи који имају сличан положај у процесу производње, пре-
ма имовинским правима и уделу у власти. Властела и зависни људи
су два основна сталежа у феудалном друштву. Зависни људи, већином
сељаци, се често на западу називају кметовима, али се код нас ова реч
јавља и у другачијем значењу. Кметом је у Дубровнику називано ста-
новништво зависно од властеле, али име кмет се употребљавало и да
се означи старешина села (нпр. у Зети). Касније, у XIX веку у Србији,
кмет је угледан човек или старешина општине.

Подела на сталеже (даље у тексту, условно и класе) је упрошћена.
Сталеж није био јединствен. Унутар њега су се издвајале подгрупе.

Појединци и целе породице могли су променити свој положај и
из потчињене класе прећи у владајућу. То мењање положаја у друштву,
које је подељено на више и ниже класе, јесте вертикално напредовање
у друштву. Такво напредовање се заснивало првенствено на некој вред-
ности особе из ниже друштвене групе, коју су прихватиле особе из
више друштвене групе. Вредност која је омогућила напредовање, може
бити снага, лепота, војничка способност и др. У Византији пример так-
вог напредовања је снажни сељак Василије, који је дошао у престо-
ницу и тамо постао царски коњушар. Затим је цар Михаило III наста-
вио да уздиже Василија. Цар Михаило III је стекао велико поверење у
Василија и прогласио га за свог савладара. Када је безобзирни Василије
867. убио цара Михаила III, постао је једини владар у Византији.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 133

Подела становништва и власништво над земљом

Пропадање античког римског робовласничког друштва и већа по-
дела унутар родовско-племенских заједница варварских народа, дове-
ли су до постепеног стварања феудалног друштва. У III и IV веку Рим-
ско царство је напуштало робовски рад. Иако је роб бесплатно радио за
господара, тај рад се робовласницима више није чинио најкориснијим.
Очигледно је било да роб није био заинтересован да више произве-
де, није чувао робовласникову имовину од других а сам ју је униш-
тавао. Велепоседници су своју земљу почели давати у закуп слобод-
ним људима, ослобођеним робовима и робовима. Ти римски закупци
(„колони”) су били на прелазу између рада потпуно обесправљених
античких робова и рада средњовековних зависних сељака (који су има-
ли право на своју породицу и имовину) за велепоседнике.

После сеобе на Балканско полуострво, словенско родовско-пле-
менско друштво, у коме је формално владала једнакост, распадало
се. Створено је феудално друштво. Становници у средњовековним
феудалним државама били су подељени у три различита сталежа. То
су били властела, свештенство и зависни људи. Свака група станов-
ника била је издвојена по својим обавезама и правима. Земља коју је
нека родовска или племенска заједница присвојила после насељавања
подељена је на сеоске територије. Село је представљало заједницу која
је била заједнички власник земље.

Није прецизније познато како је дошло до поделе те земље мањим
породицама и како је створена властела. Односно, није познато када је
земља постала власништво владара и властеле, а већина сељака поста-
ла зависна од тих велепоседника. Породице зависних сељака живеле
су на земљи која је била власништво властеле и владара.

Ради земљорадње, земља је у селима дељена малим породицама.
При томе је остајала свест да је та земља била заједничка и да село има
интерес да помогне владару да организује одбрану „права” сељака да
остану на тој земљи. Потреба да се организује одбрана од већих на-
пада странаца, утицала је да села признају врховно право свог влада-
ра на земљу коју су користили. Опасност од странаца и непослушних
поданика приморавала је владара да створи наоружану пратњу. Вла-
дар је део својих права, да управља и добија приходе од земље коју су
обрађивали његови поданици, преносио на своје управнике и војнике.

134 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Сељаци су за неометано коришћење земље морали пристати да
дају властели (владаревим војницима и управницима) део произво-
да и раде неке послове за властелу. Радна и робна давања касније су
допуњена и новчаним давањима зависних сељака. Део земље је остао
неподељен у заједничком власништву села. Неке сељачке породице
нису биле потпуно укључене у описани феудални начин производње.
Те породице слободних сељака су биле слободне да користе своје
земљопоседе без обавезе према неком властелину.

Основна реч којом се код Срба означава наслеђено земљиште (и
имовина уопште), је баштина. Реч баштина у Вујаклијином Лексико-
ну страних речи и израза доводи се у везу са турским и изводи се од
речи „башча” – врт, воћњак. Ипак, употреба речи баштина у српском
језику је била изгледа у време пре првих додира са Османлијама и тур-
ским језиком веома раширена. У Лексикону српског средњег века се
указује да је у манастиру Хиландар, од времена краља Милутина, реч
„башта” употребљавана у значењу „отац, тј. духовни отац”. Баштина
се често спомиње у Рашкој у повељама из XIV века, а у Душановом
законику се речи баштина и баштиник употребљавају 27 пута. Насу-
прот томе речи сличног значења наследство, очевина и дедовина се у
закону нису појавиле. Изгледа да се у српском, тада, као и данас баш-
тина употребљава тамо где се у другим словенским језицима користе
речи наследство, очевина и дедовина. У бугарском језику реч „баща”
употребљава се у значењу отац, а облици „бащинйя” и „бащинск||и” у
значењу очевина. У истом значењу се реч „башта” (отац, родитељ) упо-
требљава у пограничном делу Србије уз Бугарску. Вероватно су Срби
речи башта у значењу отац, а баштина у значењу очевина преузели
из бугарског језика. Треба споменути да су први Бугари били турско-
монголско племе и реч „башта” може бити несловенског порекла. Речи
башта и баштина су вероватно у српски језик продрле у различитим
епохама и са различитим значењем. Каснији долазак турске речи
„башча” и сличност у значењу довео је до уједначавања значења те
две речи. Изгледа да уједначавање није потпуно остварено. За наслед-
но добро се није усталила употреба облика „башчина”. Друго и данас
у неким крајевима (Прибој на Мајевици) се разликује значење „баш-
та” (повртњак, најчешће ограђен, уз кућу) и речи башча (воћњак). Реч
„башта” се можда у средњем веку користила да се означи и отац и уз
кућу најближа обрадива земља (повртњак). То је могла бити прва обра-
дива земља која је из заједничког власништва сеоске општине, преко

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 135

„жребја”, прешла у наследну земљу мале породице тј. „баштину” (оче-
вину, наследство).

Баштина је могла бити слободна или потчињена. Приликом про-
даје и даривања земље, у државама Немањића и Котроманића, продају
или даривање врши више сродника, што говори о заједничком праву
породице да располаже баштином.

Држава, владари и двор

Држава је територија са становништвом коју је средњовековни
српски владар „држао” у својој власти и својим рукама. Уобичајен об-
лик државног уређења у Европи од почетка средњег века била је мо-
нархија. У монархији, као облику владавине једног човека, монархова
власт је била у правилу доживотна и већином наслеђивана у владар-
ској породици (династији).

Српски средњовековни владар је био најмоћнији представник
владајуће породице и владајуће класе („властеле”). Владар је од XII
века, у позном средњем веку, у Србији и Босни био врховни војсковођа,
цивилни управник и судија. Владарски положај је наслеђиван у једној
породици (династији). Владарске породице су владале самостално или
су признавале врховну власт моћнијих суседа. Код Немањића и Ко-
троманића престо није увек наслеђивао владарев најстарији син, него
особа (само изузетно жена) из породице која је тренутно имала највећу
подршку моћне властеле, или стране војне силе, а која је у време сме-
не на престолу пресудно утицала на Србију (Босну). Владар је државу
видео као своје породично добро. Немања државу назива „дједови-
ном” или „отачаством”. Владари из породице Немањић су најближим
сродницима давали велике делове државе на управу. Своју државу зва-
ли су „Србија”. Странци су је називали Србијом, Славонијом, а од краја
ХII века (Босна, Угарска и Венеција) је све чешће зову Рашком.

Владар је био господар свих зависних људи и властеле у држави.
Сви становници у држави имали су обавезе према владару. Главна оба-
веза властеле је била да врше војну службу и ратују за владара. Владар
је могао властели да потврди, прошири или, ређе, одузме поседе које је
властела претходно добила или наследила. Очекујући од властеле да
га подржава и слуша, владар властелине назива „драгим друговима”,
„вољеном браћом”, „рођеном децом” и слично.

136 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Власт средњовековног владара су више или мање ограничавале
одлуке „сабора”. У тим скупштинама (државним саборима) састајали
су се представници утицајних друштвених група (сталежа). Владар је
сазивао државни сабор, на коме је окупљао најзначајније представни-
ке властеле и цркве. Сталежи властеле и свештенства су у већој мери
ограничавали власт владара у држави Котроманића, него у држави Не-
мањића. Властела је на сабору у држави Котроманића често наметала
своју вољу владару. Властела на сабору у држави Немањића је чешће
слушала и прихватала владареве одлуке. То се променило крајем вла-
давине Немањића. Најважније одлуке за државу – о предаји власти, о
почетку рата, о склапању мира (у земљи или са странцима), о прогла-
шавању нових закона, постављању архиепископа и слично, владар је
доносио на државном сабору. Сабор се називао различито „сабор”, „са-
бор земље српске”, а у Босни „сва Босна” и „сав Русаг босански”. Назив
„Русаг босански” је настао од „орсаг”, што на мађарском значи земља.

За решавање мање важних питања владар је на свом двору држао
дворски савет. У њему су уз најутицајније чланове владареве породице
били најважнији представници властеле и свештенства.

Ради уређивања важних правних питања српски владари су
издавали повеље или објављивали законике. Повеље су биле писа-
ни документи правно истог значаја као и закони. Повеље су издаване
властели, представницима цркве и манастирима, али и странцима (као
Дубровчанима).

Владар и властела су градили дворове (реч двор означавала је и
дом, кућу уопште) у којима су живели са својом пратњом. Први међу
властелом, владар, је имао више дворова у којима је повремено бора-
вио. Двор средњовековних српских владара је дуго времена био од
дрвета. Ти дрвени дворови нису били нарочито раскошне грађевине.
Дрвени двор, изгледа, није био једна висока кула са спратовима, него
се састојао од неколико дрвених грађевина (стамбене, кухиње, коњуш-
нице...) изграђених око средишњег дворишта. Дворови Немањића
(Сврчин, Пауни, Врхлаб и Неродимље) су на прелазу из XIII у XIV
век постали раскошнији. У близини дворова била су утврђења. Тако је
постојало неколико владарских дворова недалеко од утврђеног Раса.

Тврђава Рас изграђена је у време Јована Комнина (1118-1143), a
разоренa, изгледа, у време најезде Монгола (1242). Од средине XV века
није било обнове утврђења. Утврђење је неправилног облика и налази
се на узвишењу удаљеном око 10 километара западно од Новог Пазара.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 137

Тврђава је на најдужем делу дугачка око 180 метара. Ширине је
око 60 метара, на ширем, и око 20 метара, на ужем делу. Дебљина зида
који је опасивао тврђаву је између 1,2 и 2,1 метара. Висина очуваног
бедема је до 4 метра. На делу бедема који је приступачнији за напад (са
севера, запада и делимично југа) налази се, као ојачање, пет неједнаких
кула (полукружне основе), а око 50 метара испред каменог бедема про-
нађени су остаци земљаног бедема. Главна кула је на југу и улаз у њу је
око 2 метра изнад тла. У рашкој тврђави је постојало и камено дворско
здање са великим складиштем за жито. Неколико стотина метара на
истоку од порушеног Раса, у долини реке Рашке, у XIV веку (у време
владавине Стефана Душана) је постојало насеље („Трговиште”).

У време османлијских упада, у другој половини XIV века, влада-
ри и богатији властелини су градили камене дворове као своја стална
места становања. До тада није било једне престонице државе као што
је то данас правило. Бобовац у Босни, који се налазио поред владарског
двора Краљеве Сутјеске, раније је био камено утврђење за склањање
владара (слично Расу). Крајем XIV и почетком XV века Бобовац је на-
дограђен већим владарским двором и постао је стални двор (престони-
ца) краљева. Бобовац у Босни, престоница деспота Стефана у Београду
(почетком XV века) и Смедерево Ђурђа Бранковића (у првој половини
XV века), личе на друга стална седишта владара и властеле из раз-
вијеног средњег века у западним феудалним државама. То су утврђе-
на урбана насеља која представљају политичка, економска и културна
средишта.

Главна просторија у двору је била она у којој је владар (власте-
лин) обављао судске, управне и војне послове. У њој се налазио трон
владара, односно свечано седиште, уздигнуто изнад осталих. У тој
главној, великој дворани, одржаване су и гозбе. Зидови су украшава-
ни скупоценим платнима и на друге начине. За Немањине наследнике
знамо да су столове прекривали столњацима, користили су и некакве
крпе (салвете) за руке. Седело се на клупама и столицама. У Визан-
тији и другде произведено боље посуђе (од стакла, керамике и метала)
је у знатнијим количинама долазило у српске крајеве од XI века. Бо-
гаћење владара утицало је на већу раскош. На Милутиновом двору се
спомињу сребрни и златни тањири и посуде. У позном средњем веку
су чаше и пехари из којих је пила властела од сребра или су позлаће-
ни. Тако постоји податак да је херцег Стјепан (Стефан) Вукчић Косача
имао дрвену чашу украшену сребром. Кашике, виљушке са два зупца

138 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

и ножеви властеле у позном средњем веку, били су од гвожђа, морских
корала, сребра... Постојале су посуде за прање руку. Унутрашњост је
осветљавана свећама, а јефтиније осветљење била је „луч”.

На двору владара или властелина боравили су и дворјани. Те
дворјане су чинили послужитељи, наоружана пратња и писар (називан
дијак, а касније логотет). Ако је владар или властелин био моћнији, а
његов двор већи, и његови дворјани су били бројнији и са више одвоје-
них служби.

Владар је често, нарочито од пролећа до јесени, боравио у свом
покретном логору (шатори), који је тада представљао владарев двор.
Георгије Цамблак је пишући житије Стефана Дечанског записао да је
српски краљ боравио у шаторима док је надзирао зидање манастира
Високи Дечани. Владар, али и властелин, морао је да обилази државу
којом влада и да се покаже у својој „моћи и раскоши” са својом одабра-
ном пратњом. Тако је код поданика учвршћивао своју власт и осећај да
их штити довољно моћан господар. Притом је могао да суди, узима оно
што му припада од поданика, или да војно брани територије где је била
угрожена његова врховна власт.

Долазак владара у неки од његових дворова, градова (у којима
је владар могао имати палату), манастира или села, био је повод за
свечаност и гозбу. Свако појављивање владара у јавности пратила је
раскошна церемонија по утврђеним правилима. Таква свечаност је по-
казивала и оданост према владару. Село, град или манастир у које би
владар са пратњом дошао, били су обавезни да опскрбљују и помажу
владара. Мењање места боравка владаревог двора олакшавало је њего-
во материјално издржавање и трошење производа, који су од поданика
сакупљани као дажбине (порези) за владара.

Властела је од намештаја имала кревете, клупе, столове и санду-
ке за чување одеће и других ствари. Као постељину користили су ду-
шеке пуњене вуном или перјем, а покривачи су били од лана, крзна или
вуне. Просторије су загревали каминима. Умивање и купање властеле
је најчешће обављано у просторији у којој се спавало.

У својим дворовима владар и властела су имали посебна скла-
дишта за жито и резерве друге хране. Они су имали довољно хране и
пића да припреме гозбе за своје ратне другове и властелинке. На гозба-
ма је држање здравице уз пиће било важан део дружења. Гозбе српских
и босанских владара и властеле употпуњавали су наступи музичара,
жонглера и глумаца. На гозбама су се уз музику играла кола. На јед-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 139

ној фресци у Леснову, из времена Стефана Уроша IV Душана, виде се
бубњеви и жичани инструмент као пратња играчима који играју коло
држећи се за руке и крећући се у круг. За време владавине Првовен-
чаног записано је да су бубњеви и гусле стварали музику, а у време
деспота Стефана спомињу се трубе. У средњовековној Босни спомињу
се и свирале, гајде и лауте.

Када нису морали ратовати или обилазити свој посед и поданике,
владари и властелини су се радо бавили и ловом. Властела је ловила са
хајкачима, псима, соколовима и јастребовима. Владар и властела, али
и обични људи, ловили су зечеве, дивље свиње, јелене, срне, дивокозе,
даброве, голубове, јаребице, дивље патке и гуске. Дивља говеда (тур,
зубр) су, изгледа, већ била нестала пре развијеног средњег века. Ради
крзна ловили су куне, рисове, лисице, вукове и медведе.

За владара и властелу лов је био прилика да јашу и тако се при-
премају за своју улогу ратника коњаника. Убијање животиња је свака-
ко било лакше и забавније од сукоба са другим витезом. Приређивани
су и витешки турнири, а постојала је и установа двобоја као средства
за разрешавање спорова међу властелом, понекад и међу сукобљеним
војскама. Двобој је, као крајњи облик решавања сукоба између људи,
постојао од најранијих времена, а озаконио га је и Душан у свом Зако-
нику (131. члан Душановог законика).

Владареви приходи и новац

Владарева (државна) имовина звала се „ризница” и „комора”. У
време Немањића и Котроманића о владаревој ризници, прикупљању
пореза и новцу, бринуо се „казнац” (после „велики казнац”). После
проглашења Душана за цара, његов коморник Никола Бућа, племић
из Котора, добио је византијско звање протовестијара. Ту дворску ти-
тулу је преузео и Твртко за своју краљевину после крунисања. Људи
који су се бринули о владаревим финансијама често су били из Котора
и Дубровника. Владар у средњовековној Србији и Босни није правио
разлику између државне и своје приватне имовине.

Новац није био једино средство плаћања. У раније време (раном-
средњем веку) главно средство за трговину је била роба, која се мењала
за другу робу без новца. Таква трампа робе за робу се одржала и током
позног средњег века. Казне (глобе) су и у XIV веку одређиване у сто-

140 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ци или новцу. Таква употреба стоке утицала је да се у народу сачува
обичај да се стока назива и „благо”. У исто време, постоје подаци о
куповини за новац или о мењању стоке за земљу и занатске производе.
У робноновчаној размени употребљаван је прво страни (византијски,
млетачки и други), а после и домаћи, ковани (метални) новац, прено-
шен у платненим врећицама. Новац српских владара кован је за пот-
ребе тржишта у њиховој држави, али је српски сребрни новац стизао
и до Венеције и Болоње. Прва ковница Немањића била је уз владареву
ризницу у Расу. Развој рударства од средине XIII века утицао је на ко-
вање новца у рударским местима, али и другим градовима. У већим
рударским насељима владар је градио ковнице новца. Српски сребрни
новац у домаћим изворима редовно се звао „динар”. Новац се вагао
(мерио), а вредност новца је одређивана према количини племенитог
метала у њему и увећавана је за трошкове ковања. У дубровачким пи-
саним документима 1277. године први пут се спомиње српски ковани
новац као „брсковски динар”.

Као обрачунска јединица новца употребљавало се име перпера.
У Византији се у XI веку име „иперпир” употребљавало за
златник. У Византији, перпер је кован са све мање злата у њему, а то је
довело до пада вредности византијске перпере и њеног потискивања од
средине XIII века млетачким новцем. У Србији XIII века перпер је, у
ствари, одређена количина сребрног новца. Тај сребрни новац није увек
био исте каквоће и кварио се. Кован је новац са мање чистим сребром
и зато се мењала количина сребрног новца у перпери. У Дубровнику
се спомиње да постоје фалсификати брсковског и рашког новца. То је
довело до пада вредности српских сребрњака. За коваче лажног новца
Душанов законик је предвидео смрт спаљивањем (169. члан). Закон о
рудницима Стефана Лазаревића из 1412. предвиђа сакаћење и новчану
казну за фалсификаторе. Владари су ковнице новца давали у закуп.
Крајем средњег века у употреби су биле и папирне менице за новац.
Менице су крајем XIV века из Италије пренете у Дубровник, а одатле
у српске земље у унутрашњости.
Важан извор прихода српских владара, а касније моћних облас-
них господара, биле су царине од тргова и рудника. Зато су на тргови-
ма и у градовима боравили цариници. Царина се наплаћивала на тргу
(у граду) само на робу која се продала на том тргу (у том граду), а
износила је око десетину вредности робе. Зато је цариник морао на-
правити списак донесене робе. Те царине су владари давали и у закуп

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 141

(Которанима, Дубровчанима). Бан Степан II je од трга Дријева добијао
неколико хиљада перпера годишње.

Немањићи су од времена оснивања династије имали уговор са
Дубровником да се приходи од соли, која се прода њиховим поданици-
ма, деле на две половине (једна српском владару, а једна дубровачкој
општини). То је био тзв. „кумерк солски”. Понекад су владари, као бо-
сански краљ Томаш, склапали и трговачке компаније са трговцима из
приморских градова.

Колики је значај за владара имало сточарство, говори сачувани по-
датак да је цар Душан имао од стоке на својим поседима приход од око
40 хиљада перпера годишње. Основни порез на куће у Душановој др-
жави („соће”) износио је једну „царску” перперу. Слично томе, са краја
Тврткове владавине сачуван је податак да је на подручју код Зрмање
по огњишту даван један златник годишње босанском краљу. Поред те
основне дажбине постојале су разне дажбине у производима владару и
жупанима, али и радне обавезе, нпр. градозидање. Извор прихода вла-
дара биле су судске казне и имовина оних који су умрли без наследника
(до трећег колена). У Душановом законику 188. члан предвиђа да „гло-
бари” могу узети само глобу коју је судија пресудио.

Властела и жупе

Српска властела је управљала властелинствима, великим зем-
љишним поседима. У западној Европи такви поседи су називани феу-
дима. Било да је тај посед властела наследила или добила од владара,
од ње се очекивало да се одазива на владарев позив у рат. Властелин
се на позив владара у рат одазивао као ратник-коњаник (витез). Према
средњовековном схватању, властела је била заштитник државе и целог
друштва (властеле, зависних људи и свештенства) од странаца, али и
од „унутрашњих” непријатеља феудалног друштва. Захваљујући тој
„заштитничкој” служби, властелин је добијао право на властелинство
(феуд).

Владар је формално властелину предавао власт над феудом, а
властелин се обавезивао на верну службу владару. Заједно са феудом
властелин је добијао и власт над зависним људима који живе на том
феуду. Они су радили за њега, а он је њима владао и судио у име влада-
ра. Владар је задржавао право да за најтеже преступе, као што је убист-

142 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

во, суди он, односно његове судије, а не властела. Владар је властелина
„постављао” тако што му је предавао коња и оружје. Душанов законик
предвиђа да се после смрти властелина његов „добар коњ и оружје”
предају владару (члан 48). Коњ и оружје властелина (витеза) не само да
су били скупоцени, него су били симболични део феудалчеве вазалне
везе према владару. Један од највећих преступа који је могао починити
властелин, било је неодазивање на владарев позив у војни поход („не-
вера”). Због тога је властелину могао бити одузет посед и живот.

Властелинов посед у Босни се звао „племенита земља”, „племе-
нито”, „племенита баштина”, а у Србији „племенито”, „дедина” и „баш-
тина”. Није постојала подела цивилне и војне власти. Властелин је био
и цивилни управник и војни старешина над зависним људима који су
живели на његовом властелинству. Властелин је могао свој наследни
посед „баштину”, да прода, поклони или остави у наслеђе. Властелино-
ва жена звала се „владика”. Представници властеле који су имали веће
поседе и више потчињених зависних људи називани су „велмужи” и
„великоименити”. Велможе су имале велике баштине које су могле
обухватати целе жупе. Мање поседе су имали „војници” који се од XIV
века зову властеличићи и „пронијари”. Појам властеличић се јављао
у истом значењу и у Србији и у Босни. Властеличићи су могли имати
село или само део села као своје властелинство. За Сандаљев део Кона-
вла сачуван је податак да је после предаје Дубровнику око петина кућа
имало статус ситних слободних поседника „властеличића”. Као такви
они су служили у војсци. Према делимично сачуваном османлијском
попису из 1455. године за средишњу Босну („Ходидјед”), изгледа да је
број војничких кућа од укупног броја кућа у некој жупи, могао бити
око једне трећине. То је била од Османлија недавно освојена област
са много села, која су пописана као „пуста”. По Шабановићу, посеб-
ну целину унутар те области представљала је нахија „Тилава”, која је
годишње плаћала филурију од 15 хиљада дуката. Он истиче да је у
њој пописано 88 „рајинских”, 46 „војничких” кућа и две куће „баџара”.
Такође, делимични подаци за подручје Скадра из прве половине XV
века говоре да је број пронијара могао бити различит. У неким селима
је један пронијар долазио на 3-4 куће, а у другим случајевима један
пронијар је могао имати више села.

Поред баштина, властела је од владара добијала и земљишне по-
седе само на коришћење или на коришћење уз право наслеђивања као
код „проније” у замену за војну службу. Властелинчићи су се одазива-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 143

ли у рат као војници, а велможе као заповедници одреда ситне власте-
ле са свог властелинства. Властелин је настојао, по узору на владара,
да има своју пратњу (пешаке или коњанике).

Средиште властелинства био је властелинов „двор”. У XIV и XV
веку, поред владарског двора, у Србији и Босни су све значајнији дво-
рови крупне властеле и обласних господара. Крупна властела у то вре-
ме представља праве владаре малих феудалних држава. Они су често
имали „дворове” и у приморју (Котор, Дубровник, Задар). Кнез Лазар
је 1371. године подигао утврђени Крушевац, а тек последњих седмица
те године је умро цар Урош. Херцег Хрвоје је на врхунцу моћи подигао
замак Јајце. Замак се нагло развио у град. Јајце је 1416. године дошло у
руке босанског краља и убрзо постало престоница последњих владара
Босне.

Властелин је своје властелинство настојао да учини затвореном
привредном целином. Настојао је да његови зависни људи на власте-
линству произведу све што је потребно за живот. То настојање је наро-
чито било изражено у време нереда и несигурности. За тај период се
може говорити о постојању затворене или натуралне привреде. Мало
производа који су размењивани, мењани су углавном производ за про-
извод, тј. трампом. Ту натуралну (робну) размену од XII века потис-
кује све чешћа употреба новца и робно-новчана привреда.

Српске државе у средњем веку делиле су се на мање управне, али
и географске, целине – жупе. Између жупа су често били слабо насеље-
ни планински или неплодни предели („пустоши”, како их називају
савременици). Жупама и већим областима управљали су „жупани” и
„кнежеви”. Они су били крупна властела. Жупани су својим жупама
управљали у име владара, као представници његове власти. Жупан је
имао властелинство и сроднике у тој жупи, а титула жупана је могла
бити наследна у жупанској породици. Жупан је био заповедник војске
те жупе и њен цивилни старешина. Они су са властелом водили рачуна
о сакупљању дажбина за себе и владара, бринули о сакупљању војске
и уопште о законитом поретку у држави. Заповедници војске у тврђави
(која је називана „кула”) су били „челници”. Као заповедници већих
одреда ратника спомињу се „војводе”.

144 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Зависни сељаци и њихов положај у друштву

Подручје сваке жупе се делило на два дела. То су заједничке не-
обрађене површине жупе и земљораднички простор подељен селима.
Велика већина становника средњовековних српских земаља је живела у
сеоским насељима и бавила се производњом хране. Требало је да ти за-
висни сељаци, према идеологији феудалне државе, раде и производе за
владајући сталеж, властелу и свештенство. Појам „село” употребљавао
се да се означи и само једна сеоска кућа са околном земљом за обраду,
али и већа сеоска општина са више домаћинстава. Границе сеоског на-
сеља су представљали реке, значајни објекти (воденице), камени белези
и др. Сеоска насеља су настајала и нестајала због ратова, заразних боле-
сти и др. Унутар граница сваког села земљиште је поново било подеље-
но на два дела. Заједничке површине у селима представљале су шуме,
пашњаци и извори. Обрадиво земљиште у селу је било подељено земљо-
радничким домаћинствима. Сећање на прву поделу земље жребом, ко-
цком, сачувало се у називу за земљиште „жребје”. Села су грађена у
близини воде, реке и извора. Села земљорадника су могла имати више
кућа грађених једна у близини друге или су куће могле бити расуте по
територији која је припадала селу. Величина земљорадничких села је
била различита, од 10 или 20 кућа, па до 100 или 200 у крајевима са
доста плодног тла. Стару установу сеоских скупштина, из времена када
су словенски сељаци били слободни, феудални владари су настојали
укинути. Душанов законик такве скупове забрањује својим 69. чланом.

Сеоско становништво је са својим добрима већином било у завис-
ном положају према феудалним господарима (световном властелину или
цркви). У позном средњем веку сељак није могао самовољно напустити
село, нити је могао самовољно раскинути своје обавезе према феудалном
господару. Душанов законик забрањује примање туђих, неслободних
људи. 201. члан законика допушта властелину који пронађе свог меро-
пха, који је био побегао, да му распори нос и да га „осмуди” (спали му
браду) и поново учини својим зависним сељаком. Такво феудално зако-
нодавство је озаконило поделу на класу ратника и класу зависних про-
извођача који раде за ратнике. У феудалном средњовековном друштву
људи су припадали некоме ко је био на вишем положају у друштву и
моћнији. Властелин је припадао своме владару, а зависни сељак власте-
лину. Зависни сељаци су имали обавезе према владару, цркви и властели.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 145

Зависни људи („работници”) су називани именом „људи”. У др-
жави Немањића зависни људи називани су у XIV и XV веку „себрима”.
У то зависно становништво спадали су земљорадници и власи. Зависни
људи су могли живети на земљи која је припадала владару, властели и
цркви. Део приноса са земље коју је користио и наслеђивао, сељак је
давао феудалном господару. Зависни сељаци су обављали све пољске
радове на властелинству, чували господареву стоку и обављали друге
послове. У време рата зависни сељаци су могли бити позвани да бране
оближњи град (тврђаву) или поведени као пешадија у рат. Обавезе за-
висног становништва биле су мање према цркви него према световној
властели.

Ћирковић за Сланско приморје истиче да је и пре продаје Дуб-
ровнику на том подручју принос од пољопривреде дељен на 4 дела.
Један део је сматран вредношћу самог земљишта, други вредношћу
семена, трећи вредношћу волова који су коришћени за обраду, а четвр-
ти део је била вредност рада пољопривредника. По томе би властелин
имао најмање четвртину прихода од земље коју обрађују сељаци. По-
сле предаје Дубровнику сељаци су четвртину приноса давали дубро-
вачкој општини.

Захваљујући повељама манастира које су сачуване, боље смо
упознати са поделом зависних сељака и њиховим обавезама на цркве-
ним поседима. Зависно становништво је у држави Немањића било из-
дељено на више подгрупа. Најбројније зависно становништво у држа-
ви Немањића били су „меропси” (име се јавља од XIII века). Главне
обавезе меропаха су биле да обрађују властелинску земљу и учествују
у жетви и чишћењу жита. Душанов законик је 68. чланом њихове радне
обавезе према властели уједначио на 2 дана седмично, плус два дана
у години за посебне послове. Према истом члану, меропси су власте-
лину предавали и „царску перперу”. „Царска перпера” је сакупљана
за владара. Од „меропаха” знатно малобројнији били су „сокалници”.
Они су морали да обрађују мање парцеле земље, али су морали да раде
грађевинске послове и преносе ствари за манастир. „Ратари” су мана-
стирским алатом и запрегама обрађивали манастирске поседе. Поред
бесплатног рада за властелина, зависни људи су морали да дају власте-
лину и део производа са своје парцеле (натурална рента).

„Отроци” су имали сличне обавезе као и „меропси”, али су лич-
но према господару били у скоро ропском положају. Могли су бити
пољопривредни или кућни „отроци”. Отрок је име и за дете. Та поду-

146 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дарност вероватно долази од сличног бесправног положаја према старе-
шини породице и детета и роба. У Босни, „отрок” је био назив и за роба,
али касније и за зависног сељака. Реч „раб” се користила да се означи
нечији слуга. Тако је „раб” могао бити и ситни властелин, монах и др.

Постојале су мање посебне групе зависних људи, са посебним
обавезама на поседима манастира. Такви су били пчелари, рибари (који
су ловили рибу и бринули се о манастирским рибњацима) и млинари.

Владар и властела су држали пчеле, а о њима су се бринули по-
себни људи. Постојали су и други посебни зависни људи, попут они
који су чували и обучавали псе за лов и соколове.

О слободним сељацима који нису припадали властелинствима,
сачувано је мало података. Тако се у једној Милутиновој повељи из
1300. манастиру Св. Ђорђа код Скопља допушта да насели слободне
људе (Србе и Грке), али и зависне, уколико су били „три године без гос-
подара”. Овај ретки податак, вероватно, говори после колико времена
(три године) је у Милутиновој Србији одбегли зависни човек постајао
слободан, ако га његов господар није раније пронашао.

Живот земљорадника у средњовековном селу

Одавно је примећено да, поред процеса и појава који трају рела-
тивно кратко, постоје појаве и процеси дугог трајања. У неким слу-
чајевима, у начину живота и друштву као да се ништа није мењало
вековима, па и дуже. Промене у начину рада и живота током средњег
века најмање и најспорије су биле код сеоског становништва. У животу
на селима се зато може говорити о појавама дугог трајања.

Претпоставља се да је зависни земљорадник са својом породицом
обично имао кућу, башту, зденац (бунар), а поред окућнице и 3-4 хектара
обрадиве земље. Стамбене куће зависног становништва су често имале
само једну просторију, а ређе две. Могле су бити полуукопане колибе
које имају правоугаону основу. Укопане су од 20 до 80 центиметара и
имају од 6 до преко 40 метара квадратних површине. У другим слу-
чајевима то су земунице (неправилног кружног облика укопане до 80
центиметара у земљу). Прављене су најчешће од дрвета (трупцима или
прућем) и облепљиване блатом. Прављене су приземне колибе, колибе
на каменим ослонцима и колибе код којих се у градњи мешају камен и
дрво, као и куће са два нивоа, које су грађене у брдским крајевима. У

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 147

брдским крајевима су грађене куће које су делимично укопане у падину
брда. Као кровни покривач служила је слама. Кров је могао бити на две
или четири воде. Под је био од набијене земље и ретко покривен дрве-
ним даскама. У крашким пределима куће су грађене од камена.

Земљорадња се споро мењала и задржала је искуства из прадомо-
вине. Понешто је преузето и из византијске земљорадње, коју су Слове-
ни затекли на Балканском полуострву. Земља је орана ралом, а земљо-
радник је мотиком узорану површину додатно обрађивао. За жетву су
користили срп. Обично су две трећине земље обрађиване, а трећина је
остављана да се „одмори” (на угар) једну годину. Плуг је стигао са за-
пада Европе, где се користио од XI века, а у Србији је био познат у XIV
веку (о томе сведочи једна фреска у Дечанима). Он је превртањем узо-
ране земље омогућио да се боље искористе земљорадничке површине
и повећају приноси. Понегде се користило и наводњавање (Конавли
код Дубровника, околина Призрена).

Од житарица су сејани пшеница (озима и јара), просо, раж, јечам,
сирак и овас, а понекад су при сетви мешана семена две житарице. Такво
брашно од „сумешице” или „наполице” користило се за исхрану људи.
Принос житарица је био око 4 пута већи од утрошеног семена. Принос је,
ипак, првенствено зависио од временских прилика. Поплава или суша је
могла уништити жетву и сеоско становништво довести до глади. Зрно жи-
тарица је од сламе и плеве одвајано под отвореним небом на гумну. Гумно
је место са тврдо набијеном земљом или поплочано каменом. Прављено је
на ветровитом месту како би се лакше одвојило зрневље од плеве.

Сељаци су од махунастих биљака гајили сочиво (леће), боб и гра-
шак. Од поврћа које су називали зеље узгајани су купус, роткву, репу,
лук (црвени и бели), бундеве и лубенице.

За прављење пива узгајали су хмељ. Уз земљорадничке куће
биле су посађене и воћке, као што су јабуке, крушке, шљиве, оскоруше,
трешње, вишње, дуд и ораси. У приморју су гајене смокве, поморанџе,
лимун и нар. Воће се јело као свеже и сушено. У приморју, а касније и
у унутрашњости, било је доста винограда. Узгајани су бело и црвено
грожђе и произвођене обе врсте вина. Зависни сељаци су били оба-
везни да од јечма и хмеља праве пиво за манастире (Бањска, Дечани).
Правили су га и за себе.

Значајно је било пчеларство. Код средњовековног становништва
мед је коришћен уместо шећера, а восак је служио за производњу свећа
за осветљавање.

148 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Земљорадницима су били неопходни волови и краве. Зато су уз
земљорадњу гајили и домаће животиње. Поред говеда узгајали су овце,
козе, свиње и кокошке. У прехрани свиња значајни су били жирови из
храстових шума, којих је тада било много више него данас. Средњове-
ковни сељаци су месо набављали и ловом.

За прављење одеће узгајана је биљка лан, коју су Словени позна-
вали у прадомовини. Жене које су радиле на разбојима, користиле су
лан и ткале танке тканине. Постојала су два облика разбоја. Старији су
били вертикални, а касније су се раширили и хоризонтални разбоји.

Храна је припремана у котлу који је висио изнад огњишта. Пећ
(или огњиште) се израђивала од земље или камена у углу, уз зид или
у средишту стамбеног простора, а изнад је била рупа на крову уместо
димњака. Огњиште је било извор топлоте и светлости, а имало је и
култни значај. Огњишта и пећи за хлеб прављени су и поред куће (за
летњи период). Храну су припремале жене. Оне су плеле, крпиле одећу
и чувале децу. Као посуде сељаци су користили сачеве, земљане лонце
и посуде за јело од дрвета и корпе. За печење хлеба и меса имали су
црепуље и вршнике. Богатији сељаци су имали и металне котлиће за
прављење јела. Најсиромашнији су седели на земљаном поду и јели,
а они имућнији су имали ниске столиће (синије) и седели су око њих
на троношцима. Данашњој речи сто одговара средњовековна трпеза, а
реч сто у средњем веку се употребљавала да се означи столица. Јели су
рукама, а користили су и дрвене кашике.

У кућама су постојале дрвене клупе на којим се седело и спавало.
Спавало се и на поду. Људи су спавали обучени на слами или асури.
Преко су стављане простирке од вуне, коже или крзна. У кућама су
понекад биле укопане јаме за чување жита. Могли су имати и житне
јаме изван куће, као и дрвене амбаре на каменим ослонцима. Житарице
су сељаци чували и у врећама и дрвеним сандуцима. Имали су ручне
камене млинове за млевење пшенице и ражи.

Млинови и воденице за млевење житарица припадали су обичном
становништву, властели, владару, градовима или цркви. Власници су
млинове давали у закуп млинарима или млинаркама и делили добит.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 149

Власи-сточари

Поред земљорадника, сточарством су се бавили и власи. Били су
мање бројан део зависног становништва. Делом су били потомци ста-
рог хришћанског становништва, које се у време доласка Словена по-
вукло у планинске теже приступачне пределе Балканског полуострва,
и искључиво се бавило сточарством. У позном средњем веку власи су
били словенизовани. Они су, за разлику од земљорадника, имали знат-
но више стоке и нису боравили у сталним насељима. Односно, имали
су два различита станишта у току године. Власи су могли прелази-
ти велике раздаљине у потрази за пашњацима. Од пролећа до јесени
окупљали су се у веће групе и боравили са својим стадима на планин-
ским пашњацима, у катунима. Зими су се склањали у приморје или у
топлије равничарске и жупне пределе.

Пастирска села се код Срба у позном средњем веку зову кату-
нима. Катун је обично скупина дрвених грађевина у којој је боравио
један род, тј. шира породица са 30-40 чланова, подељених у неколико
домаћинстава. На челу влашког катуна био је старешина кога различи-
то називају: кнез, челник, катунар и примићур. Раније су сви власи и
њихови катуни припадали владару, а касније је катун припадао неком
властелинству (феуду).

Власи су имали веће количине меса, сира, кожа и вуне за раз-
мену. Поред оваца, коза и говеда, важно је било што су узгајали крда
коња. Обични коњи су преносили терет, а само бољи су обучавани да
служе за рат. Сточари су део своје стоке и сира давали као данак вла-
дару и феудалним господарима. По Душановом законику за боравак у
зимском станишту власи су господару станишта давали од 100 (волова,
кобила и оваца) једно грло, а уз овцу и једно јагње.

Власи на црквеним властелинствима су давали „десетак” у стоци
(обично овце и свиње), сир и део онога што су израдили од вуне. Уз то,
сваког пролећа давали су „два јалова брава”. Уколико су им те обавезе
биле умањене, имали су обавезе да преносе и чувају имовину за цркве-
но властелинство коме су припадали. О војним обавезама влаха говори
повеља краља Стефанa Уроша II Милутина манастиру Бањској. У њој
се власи деле на „војнике” и „ћелаторе”. На властелинству Дечана пре-
ма попису у оснивачкој повељи „села и влашких и арбанашких катуна”
било је знатно мање влаха (266 породица) него земљорадника (око две