Aleksandar Andric - Istorija Srba srednji vek

200 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Дубровник признавао власт Венеције, која је тада напала Андроника
II, Милутиновог таста. Са Дубровником је 1302. склопљен мир, а Ми-
лутин је Дубровчанима издао повељу. У њој је изложио права Дубров-
чана у својој земљи. У њој спомиње и Рудник, који је изгледа тада био
под влашћу Стефана Уроша II Милутина, а не Стефана Драгутина.

Када су се 1302. године на Дрини среле војске бана Стјепана (Сте-
пана) I Котроманића и бана Младена I Шубића, тај сукоб је био некако
повезан са оним у Србији. Синовац Младена I, Младен II, био је неко
време заробљен код краља Стефана Уроша II Милутина.

Велику улогу у сукобима на Балкану почетком XIV века има-
ле су најамничке војне дружине. Почетком XIV века Турци су већ за-
узели највећи део Мале Азије. Једна велика дружина најамника, око
6.500 Каталонаца, одметнула се и пустошила Свету гору. Они су 1307.
и 1308. године нападали и Хиландар. Монаси и њихов игуман морали
су се оружјем супроставити нападачима. Одбрану Хиландара је орга-
низовао игуман Данило. Он је после постао српски архиепископ. Ка-
талонци су 1309. године отишли у службу атинског војводе, али су се
одметнули и од њега и створили 1311. године Атинско херцештво.

Изгледа да је већина српске властеле подржала Стефана Драгу-
тина. Зато се Стефан Урош II Милутин у сукобу са братом у великој
мери морао ослонити на плаћенике (Осете, Татаре и Турке). Милутин
је такође имао проблема са тим најамницима. У једној побуни најамни-
ка, Турака, био је угрожен и сам краљев живот, али је побуна угушена.

Око 1312. године Стефан Урош II Милутин и Стефан Драгутин
су се измирили и Рудник је поново припао Драгутину. У лето 1313.
године краљеви Милутин и Драгутин сарађивали су у борби против
Младена II на подручју Хума.

Тек што се завршио сукоб Стефана Драгутина и Стефана Уроша
II Милутина, одметнуо се од Милутина син Стефан. Милутинов син
Стефан је, у време сукоба оца и стрица, око 1308. добио управу над Зе-
том. Стефан се 1313. или 1314. побунио против оца. Архиепископ Дани-
ло II је записао да га је на побуну наговорила његова властела. Стефан
је код Скадра био приморан на предају. Стефан Урош II Милутин је
наредио да његовог сина окованог одведу у Скопље и ослепе.

Привредни развој Србије није омогућио Стефану Урошу II Ми-
лутину само велика освајања него и велику градитељску делатност. У
манастиру Хиландар је уместо цркве из времена Саве подигао нову Бо-
городичину цркву, која постоји и данас. Уз то, манастир је опасао јаким

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 201

зидинама са кулама и подигао „пирг” (кулу) на обали испред манастира.
Као седиште Призренске епископије подигао је Богородицу Љевишку.
Грачаницу је подигао као седиште Липљанске епископије. Стефан Урош
II Милутин је био млађи син краља Уроша I, па је Стефан Драгутин
представљао главну линију наслеђивања престола. Милутин је, у жељи
да нагласи своје право на престо, у Грачаници дао да се наслика родослов
који истиче његову повезаност са Немањом. Подигао је манастир Светог
Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), где је планирао да буде са-
храњен. Обнављао је Жичу која је страдала у време упада Татара. У Ско-
пљу је као седиште Скопске епископије подигао Богородицу Тројеручи-
цу. После освајања на југу, Стефан Урош II Милутин је напустио стару
престоницу Рас и двор Дежево. Његове престонице биле су у Призрену
и Скопљу. У време Милутинове владавине проширена је јурисдикција
Српске архиепископије на југ и север. На црквеним саборима Српске ар-
хиепископије крајем XIII века учествовали су скопски и дебарски епис-
коп, али и мачвански и браничевски (са Драгутиновог подручја).

У време Милутинове владавине угледање Србије на Византију
постало је уочљивије. Као византијски владари, и Милутин је, да би
ојачао свој утицај, ситној властели давао „проније”. Витезови пронија-
ри су били непосредно потчињени и оданији владару него витезови
који су имали „баштине”. Поред проније, по узору на Византију, Милу-
тин је преузео и звање кефалија (главар) за управника у граду.

Стефан Драгутин се пред смрт разболео и на сабору 1316. године
за свог наследника именовао сина Владислава. Други Драгутинов син,
Урошиц, умро је пре оца. Стефан Урош II Милутин је упао у Драгути-
нову област и утамничио свог синовца. Ширење Милутинове власти
на подручје угарског вазала довело је до сукоба са угарским краљем
Карлом I Робертом (1308-1342). Угари су задржали Мачву и Београд.
Сукоби око тих области вођени су 1319. и 1320. године.

Милутинов син Стефан није био заборављен. Нарочито је црква
подржавала његове молбе да му се допусти повратак у Србију. Милу-
тин је попустио и 1320. (или 1321). дозволио да се Стефан врати из про-
гонства. Пред крај живота Милутин се разболео и био је приморан да
борави у владарском двору у Неродимљу. Ту је у октобру 1321. умро, а
сахрањен је у Бањској. Ослобођена Симонида се напокон могла врати-
ти у Константинопољ. Без обзира на његове скандалозне бракове и на
не баш морално потискивање старијег брата, црква је Милутина после
смрти поштовала као „светог краља”.

202 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Босна у време Стјепана (Степана) I Котроманића

У папском писму из 1290. године се као банови у Босни спомињу
Стјепан и Пријезда. Из тога би се могло помислити да је Стјепан I
на почетку владавине власт делио са братом Пријездом II или оцем
Пријездом I.

Године 1290. у Угарској је убијен Ладислав IV. Он није оставио
наследника, па је дошло до нереда. Власт је успео преузети последњи
потомак династије Арпадоваца, Андрија III (1290-1301). Насупрот
њему, као претенденти на угарски престо појавили су се представници
анжујске династије из Напуља. Први претендент за угарску круну је
био Карло Мартел, син напуљског краља Карла II Хромог и угарске
принцезе Марије. Када је Мартел умро претендент је постао његов син
Карло Роберт. Као један од угарских феудалаца, краљ Стефан Драгу-
тин се у то време (1291) жалио на постојање бројних јеретика у његовој
области. Против заједничких верских и политичких противника, по-
моћ је тражио од папе. Он му је послао фрањевце као инквизиторе за
борбу против јеретика. Савезништво није пратила промена вере Дра-
гутина. Владари и претенденти на угарски краљевски престо настоја-
ли су да придобију за себе што више моћних феудалаца. Андрија III је
Драгутиновом сину Владиславу дао своју сродницу за жену.

Покушај анжујске династије да преузме угарску круну подр-
жавао је и папа. У Далмацији су добили подршку феудалне породи-
це Шубић. Шубићи су користили борбе за угарску круну да прошире
своју феудалну област. Као моћни угарски феудалци, имали су своју
приватну војску, управу и судство. Њихов породични старешина, бан
Павле Шубић, је био господар Далмације и Хрватске крајем XIII века.
Он се од 1299. називао и „господарем Босне”. Тада је бар део Босне
(Доњи Крајеви) признавао његову власт. Када је 1301. године без на-
следника умро Андрија III, то је олакшало Шубићима да у Далмацију
(Угарску) доведу младог анжујског претендента Карла I Роберта. Кар-
ло I, до 1308. није успео да продре у средишње области Угарске и буде
крунисан старом угарском краљевском круном.

Бан Павле Шубић је на западу Босне (Ливно и Цетина) потврдио
поседе властелину Хрватину Стјепанићу. Хрватин се обавезао да по-
маже Павла као свог сениора. Није познато тачно време када су Шу-
бићи у Босни потиснули бана Стјепана I. Павлов брат Младен се 1302.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 203

године називао баном Босне и те године негде код Дрине се сукобио са
баном Стјепаном I Котроманићем. Настојање Шубића да покоре Босну
помогао је и папа својим позивом угарским бискупима да покрену крс-
ташки поход против босанских јеретика. Један летопис је забележио да
је Павлов брат Младен погинуо у Босни 1304. године од руке јеретика.
Бан Павле је власт над Босном поверио свом сину Младену II. Шта је
тада било са баном Стјепаном I, који је познат и као Котроман, није
забележено. Вероватно је и он остао у Босни признавши формално вр-
ховну власт Шубића до своје смрти око 1314.

Владавина Стефана Уроша III Дечанског

Милутин је за наследника престола одредио сина Константина
Поред њега, за престо се борио и Драгутинов син Владислав. Он се,
после смрти Стефана Уроша II Милутина, ослободио заточеништва
и у областима којима је, раније, управљао његов отац био је дочекан
као српски краљ. „Неочекивано”, као претендент за круну појавио се
и „слепи” Стефан. Властела којој је било наређено да ослепи Стефана
вероватно то није урадила. Зато је после смрти оца Стефан могао да
објави да је „прогледао” и да се бори за очев престо. Подржан од цркве
и већине властеле, он је преузео престо. Почетком јануара 1322. био
је крунисан за краља свих српских и поморских земаља, као Стефан
Урош III. Касније је према својој задужбини – манастиру Дечани, наз-
ван Дечански. Константин је био побеђен и по наредби краља Стефана
Уроша III Дечанског убијен (1322).

Владислав је делом очеве области владао самостално, ковао новац
и називао се краљем. Крајем 1323. године дошло је до сукоба краље-
ва Стефана и Владислава око Рудника. Краљ Стефан је победио рођака
1324. и преузео Рудник и област до Дрине. Владислав се повукао у Угар-
ску, а бан Степош (Степан II) је остао једини господар Усоре и Соли.

Од краља Стефана су се били одметнули Бранивојевићи (под-
ручје Стона, Пељешца и ушћа Неретве). То им није било довољно, па
су око 1325. године ушли у свађу и са Дубровчанима и баном Степаном
II. Бан Степан II је 1326. године поразио Бранивојевиће и завладао до-
лином Неретве. Један од Бранивојевића је побегао, као кајући се, краљу
Стефану, али је краљ наредио да он буде затворен. Сарађујући са баном
Степаном II против од краља одметнутих Бранивојевића, Дубровча-

204 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ни су под своју контролу ставили Стон и „Стонски рат” (касније наз-
ван Пељешац). Затим су почели преговоре са краљем да озаконе своју
власт на том подручју. Захтев краља Стефана – да му дају годишњи
данак од хиљаду златника, нису прихватили. Дошло је до погоршања
односа, прекида трговинске размене, а 1327. године и до рата. Мир је
склопљен 1328. Дубровчани су вратили Пељешац краљу Стефану.

Бан Степан II никада није вратио области које је преотео. Зато
је између Босне и Рашке вођен дуготрајни сукоб. Знамо да је крајем те
деценије Степан II упао у Полимље, али је доживео пораз од „младог
краља” Душана.

Односи краља Стефана са Бугарском и Византијом су се у то вре-
ме погоршавали. У Византији је од краја 1327. године обновљен рат
између старог Андроника II и његовог унука Андроника III. У том
сукобу Стефан је пружио војну помоћ Андронику II. Андроник III је
средином 1328. године завладао Цариградом и присилио деду да му
препусти престо. После тога дошло је до сукоба Андроникове војске
на граници са Србимa. Односи са Бугарском су били лоши од када се
бугарски цар Михаило, син видинског кнеза Шишмана, развео од сес-
тре краља Стефана, Ане.

Андроник III (1328-1341) и Бугарска су 1330. године спремили ис-
товремени напад на краља Стефана Уроша III. Краљ Стефан је прво
пресрео војску коју је водио цар Михаило Шишман. Према каснијем
писању цара Душана, српска војска је имала око 15 хиљада ратника.
Обе војске су имале стране најамнике и биле приближне по бројности
у борби 28.7.1330. године код Велбужда (Ћустендил код реке Струме).

Претпоставља се да је главни удар страних плаћеника и срп-
ских коњаника у средиште бугарске војске предводио млади краљ Ду-
шан. Данило II је о борби записао да „затрубише војне трубе, судари
се оружје ... би велико падање Бугара ...цар Михаило видевши падање
својих војника, поче бежати”, али није побегао. Михаила Шишмана
су стигли и убили српски ратници. Битка је оставила снажан утисак
на савременике. Бугари су пожурили да склопе мир. Стефан Урош III
Дечански је ушао у Бугарску и на престо поставио своју сестру Ану и
њеног сина Ивана Стефана, сина Михаила Шишмана. Цар Андроник
III се повукао из Македоније и пошао да од поражених Бугара преотме
градове на обали Црног мора.

Краљ Стефан није желео да после победе осваја Бугарску. То је
изазвало незадовољство властеле која је желела више ратног плена и

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 205

освајања, а самим тим и већа властелинства за себе. Према писању
Нићифора Григоре, на потицај властеле са подручја Зете, Душан се
побунио. Војска Стефана Уроша III Дечанског је вероватно почетком
1331. упала у област Скадра против Душана. Душан је избегавао отво-
рену битку. На крају се састао са оцем и измирио. После је позван да се
јави на краљев двор, али је изненада одлучио да га нападне. Тако је у
јулу или августу 1331. заробио краља код Неродимља и затворио га. У
новембру 1331, под нејасним околностима, у Звечану је умро Стефан
Дечански. Савременик Н. Григора је записао да су га удавили Душа-
нови великаши без сагласности Душана.

Дечански можда није одмах сахрањен у недовршеној задужбини
Дечанима. Тамо је можда пренето његово тело неколико година кас-
није када су Дечани завршени (1335) и Стефан Дечански проглашен за
светог (пре 1343).

Јачање Босне и Степан (Стјепан) II Котроманић

Дубровачки извори говоре да је Јелисавета, удовица Стјепана I
Котроманића, са малoлeтним синовима била протерана од стране бо-
санске властеле. Власт бана се у Босни добијала уз потврду сабора бо-
санске властеле. У Дубровнику се 1314. расправљало да се нађе кућа за
„бана”. Изгледа да је око 1314. године млади бан Степан II био протеран
из Босне. Стварну власт у Босни су тада имали Шубићи. Шубићи су
ковали и најстарији сачувани босански новац, сребрњаке са ликовима
бана Павла и једног од двојице споменутих – Младена. Није потпуно
јасно да ли је бан Степан II био протеран од стране босанске властеле
која се противила његовој сарадњи са Шубићима, или од стране прис-
талица Шубића.

Није тачно познато ни када се Степан II вратио у Босну. Једно
писмо показује да се Младен II око 1319. године залагао код папе да се
одобри венчање Степана II и једне католичке властелинке. До повратка
Степана у Босну вероватно је дошло уз сагласност Шубића.

У то време, Карло I Роберт је настојао да уклони моћне облас-
не господаре и ојача средишњу власт краља у Угарској. Краљ Стефан
Драгутин је умро марта 1316., а између његовог сина Владислава и
краља Стефана Уроша II Милутина је дошло до рата. Да би заштитио
своје право на Мачву, Карло I је 1317. дошао у њу. Њихов рат око те

206 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

области трајао је до 1320. У Хрватској и Босни Карло I Роберт је 1322.
године, уз подршку својих вазала међу којима је био и Степан II, пора-
зио Младена II и одузео му је звање бана. Краљ Карло I је Шубићима
поклонио Зрин у долини Уне, по коме су касније названи Зрински.

Тако се Степан II 1322. потпуно ослободио од Шубића и постао
непосредно вазал угарског краља. Отприлике у исто време у влада-
ревим повељама у босанској држави народно име Срба је мењано са
државним именом„Бошњани” и „добри Бошњани”. Степан II у једној
повељи из тог времена своје противнике (у Далмацији и Хрватској) на-
зива „Хрватима”, а своје поданике „добрим Бошњанима”. Можда је на
ту појаву утицало то што су тада, поред Срба, значајан део поданика
бана Степана II били и Хрвати.

После 1321. године Владислав Немањић, ујак Степана II, умешао
се у борбу за упражњени престо у Србији. У току тих борби, Степан II
се појавио у ујаковим областима, Соли и Усори. Тим областима је мо-
гао завладати као савезник краља Владислава, али и без његове саглас-
ности – користећи заокупљеност Владислава сукобом против краља
Стефана Уроша III. Када је Владислав био поражен (1324), Степан II је
задржао ујакове области. То је морао одобрити угарски краљ Карло I
Роберт. Степан II Котроманић (Степош, како су га звали савременици)
назива се у својој најстаријој ћириличној повељи (1324) господаром све
„Босне, Соли, Усоре, Доњих Крајева и Хума”. Умешао се у сукобе међу
властелом у Хрватској (од 1224) да би проширио своју власт на југоис-
току. Тако је Степан II до 1329. године под своју власт ставио Завршје
(Гламоч, Ливно и Дувно) и приморје од Неретве до Цетине (Крајина).

После смрти краља Стефана Уроша II Милутина, Степан II је
искористио одметање Бранивојевића од краља Милутина у Захумљу.
Степан II и Дубровник су склопили савез против Бранивојевића и по-
разили их 1326. Степан II је преузео њихове области. Тада је под власт
босанског бана дошао и трг Дријева на ушћу Неретве.

Стефан Урош III Дечански тада није избацио банове људе из За-
хумља. Неколико година касније, дошло је до борби Степанове војске и
краљевића Душана на Дрини и доњем Лиму. Краљевић Душан је тада
приморао бана Степана II на повлачење из Полимља.

Трговачка размена Дубровника са Босном била је значајнија него
у време бана Кулина. Степан II није желео да се одрекне прихода од
ње. Од Дубровника је 1326. бан Степан II тражио да му дају десетину
од робе коју носе кроз Босну. Године 1332. Дубровчани су пристали да

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 207

му дају „поклоне”, али не и обавезну десетину. У граду се расправљало
да се од Степана II купи Стон, око кога је постојао спор коме припада
(Немањићима или Котроманићима). Дубровчани су у јануару 1333. го-
дине купили Стон од „Стефана по милости божијој краља све Српске
Земље и Поморске”. Да би уговор и са Босном био лакше склопљен,
Мало веће је одобрило да се неким босанским великашима дарује до
200 перпера. Исте године склопили су и са Степаном II уговор о усту-
пању Стона и Пељешца, уз обавезу да плаћају 500 перпера годишње за
Стон босанском владару.

У време бана Степана II спомиње се извоз руда (у повељи Троги-
ранима 1339) и први рудници у Босни (Остружница 1349, Сребреница
1352). Развој рудника и трговине утицао је и на развој градских насеља.
Користећи привредно јачање и подршку угарских краљева, Степан II
је увећао своју бановину. Банов дијак (писар) је на крају једне повеље
записао да бан Степан II влада „од Саве до мора и од Цетине до Дрине”.

Верске прилике у Босни се мењају од освајања Степана II. Ос-
вајањима Степана II у саставу Босне нашао се велики део католика за-
падно од Неретве и православаца источно од ње. Бан Степан II је пока-
зивао поштовање према представницима „Цркве босанске”. У Доњим
Крајевима, Степан II је (око 1323) са братом „кнезом Владиславом” по-
тврдио поседе Вукославу Хрватинићу (градове Кључ и Котор) док буде
веран бану. У тој повељи Степан II се заклео пред „дедом великим Ра-
дославом”, гостом и „пред свом црквом”. Папине људе је примао, као
и претходни босански банови, али нема вести да се стварно борио про-
тив „босанских јеретика”. Папа је препустио инквизиционо деловање
у Босни фрањевцима и покушавао да покрене крсташки рат против
бана. Степан II је био значајан ослонац угарском краљу Карлу I Робер-
ту у борби против краља Стефана Уроша II Милутина и Шубића. Зато
Карло I није желео да врши притисак на верног вазала и заштитио га је
од папе. Пред крај Карлове владавине Угарску и Босну је посетио гене-
рал фрањевачког реда. Степан II га је убедио да као бан не иступа од-
лучно против јеретика, из страха да се јеретици не удруже са краљем
Стефаном Урошем IV Душаном и збаце га са власти. После ове посете
дошло је до подизања фрањевачких манастира у Босни у градским и
рударским средиштима (Сутјеска, Високи, Олово, Сребреница). Села и
феудалци су можда остали под јачим утицајем „Цркве босанске”.

Угарски краљ Лајош I (1342-1382) је повео одлучну акцију против
Венеције и непослушних хрватских феудалаца у приморју. Степан II је

208 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

учествовао у сукобима. Као вазал Лајоша I, 1345. године је са пораже-
ним Нелипићима склопио уговор у Книну. Према уговору, Нелипићи
су краљу морали да уступе краљеве градове међу којима се спомиње и
град Срб. Книн је поново постао седиште краљевог бана. Када је и За-
дар напустио Венецију и признао власт угарског краља, Венецијанци
су месецима (1345-46) опседали и освојили Задар. У борби око Задра,
Степан II је избегао да се његова војска отворено сукоби са Венецијан-
цима. Тих година Степан II је преговарао са Венецијом о савезу и од
ње набављао оружје. Краљ Лајош I је тада одбио оптужбе против бана
Степана II да га је издао Венецијанцима.

После крунисања цара Стефана Уроша IV Душана, бан Степан II
је тражио (између 1346. и 1349) да Венеција посредује и измири њега
и цара Душана. Цар Душан је пристао да склопи мир, али је тражио
да му буде враћено Захумље. Степан II није пристао на то. Душан је у
другој половини 1350. године са великом војском и четири лађе кренуо
у поход против босанског бана. Царева војска и бродови су освојили
Захумље и стигли до ушћа Неретве. Дубровчанима су стизале вести
да је Душанова војска стигла и у унутрашњост до Бобовца, а да се бан
Степан II повукао у планине. Због лоших вести које су му стигле са
југа Српског царства, Душан је морао да крене тамо. Кроз Дубровник
је прошао у новембру 1350. Степан II је искористио одлазак главног
дела цареве војске и поново освојио области којима је господарио пре
Душановог похода. При томе су вођене само мање борбе са јединицама
које је Душан оставио у утврђењима.

Банова кћерка Јелисавета Котроманић се 1353. године удала за
краља Лајоша I. Исте године умро је бан Степан II. Није познато где је
сахрањен. Можда у Згошћу код краљевског града Високог. Ту је про-
нађен један стећак на коме је уклесан натпис који говори о неком „бану
Степану”. Стећци у Згошћу су богато украшени рељефима и због тога
се претпоставља да је ту могло бити гробље Котроманића.

Краљ Стефан Урош IV Душан и почетак његових освајања

У пролеће 1331. године у Бугарској су са власти збачени Душа-
нов рођак и тетка Ана. Они су побегли у Србију, касније у Дубровник.
Бугарски цар је постао Јован Александар (1331-1371). Стефан Урош IV
Душан је у Сврчину крунисан за краља, Иларион Руварац је утврдио

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 209

да се то догодило 8.9.1331. Краљ је одлучио да има добре односе са Бу-
гарском и 1332. оженио се Јеленом, сестром новог бугарског цара.

Са Дубровником је у јануару 1333. закључен уговор о уступању
Стона, Пељешца и обале од Стона до Дубровника. Дубровник се сагла-
сио да Душану одједном исплати 8 хиљада перпера, а да убудуће го-
дишње даје српским владарима по 500 перпера („стонски доходак”).
Дубровчани су, уместо жупана, тамо као управника послали кнеза и
почели градњу зида којим ће Пељешац одвојити од осталог копна. Дуб-
ровник се тада обавезао да неће католичити православне становнике.

Ту обавезу Дубровчани нису поштовали. До краја XIV века пре-
вели су у католичанство становнике области коју су добили. Како Дуб-
ровчани нису поштовали преузете обавезе, 1334. године Душан је код
Призрена издао Дубровнику нову повељу. У повељи је била и одредба
да у Стону „пребива поп србски” и да га Дубровчани не ометају у бо-
гослужењу, тј. да не католиче становнике.

Почевши од 1332. Душанове чете су вршиле нападе на Визан-
тију. Душану је крајем 1333. године пребегао византијски војсковођа
Сиргијан. Душан је 1334. године освојио Прилеп и Охрид и неколи-
ко других тврђава. Други, лажни византијски пребег Србима, убио је
Сиргијана. У лето 1334. код Солуна састали су се краљ Душан и цар
Андроник III и договорили мир. Душан jе, по договору, могао да задр-
жи Прилеп, Охрид и Струмицу.

Душану је требало примирје на југу, јер је краљ Карло I Роберт
Анжујски, са својим вазалом, баном Степаном II Котроманићем, напао
Србију и стигао до Жиче. Долазак Душана у Мачву приморао је краља
Карла I на брзо повлачење. Ови походи без велике борбе могли су се
догодити крајем 1334. и почетком 1335. Мачва је неко време остала
под влашћу Душана. Борбе на северу су се повремено водиле крајем те
деценије, као и у време владавине краља Лајоша I (1342-1482). Борбе на
граници са Угарском (и Босном) су за Душана биле од мањег значаја.

Постоје подаци који указују да је властела на Душановом дво-
ру вршила значајан утицај на њега. Изгледа да један догађај везан за
предају Стона потврђује да је Душан био подложан утицајима својих
дворјана. Которанин Никола Бућа, Душанов протовестијар, за „посре-
довање” у уговорима око Стона од Дубровчана је добио њихово грађан-
ство. Можда то „посредовање” (убеђивање цара) није било безначајно.

Душан је на двору, поред српске властеле, имао као властелу и
Грке, Немце (плаћенике), Которане, Бугаре и др. Дворјане су могли по-

210 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

везивати заједнички интереси и бракови. Которанин Никола Бућа је
постао оснивач дубровачке породице Бућа. Године 1333. код Душана
се, као заповедник (гарде) немачких најамника, спомиње Палман.

После успешних ратних похода против Византије, склопљен је
мир од лета 1334., који је Душан поштовао до смрти цара Андроника
III. У време тог мира Душан је наредио да његовог логотета Јоаникија
поставе за архиепископа (јануара 1338).

У Византији је јуна 1341. умро Андроник III, а престо је остао
његовом малом сину Јовану V (1341-1391). Утицајни Јован Кантакузин
је очекивао да ће постати регент, али су га потиснули царева мајка Ана-
Савојска и њене присталице. Кантакузин је чак проглашен за издајника
и морао је напустити Константинопољ. Он се у октобру 1341. године
прогласио за цара. У Византији није нашао довољно присталица. Са око
две хиљаде присталица отишао је да потражи помоћ од краља Душана.

После смрти Андроника III, Душан је обновио нападе на Визан-
тију. Јован Оливер је средином 1342. године обавестио Душана о до-
ласку Кантакузина. Душан и Кантакузин су се састали у лето 1342.
године у Паунима код неутврђене Приштине. Ту су се договорили да
заједнички ратују против намесништва Јована V. Изгледа да су се, по
писању Н. Григора, договорили да оно што један од њих освоји, њему
то и припадне. Кантакузин је касније писао да су му одавали велике
почасти. Он тврди да му је Душан на гозбама уступао „више седиште”.
Пише и да се нису прецизније договорили ко ће добити оно што освоје
у заједничкој борби против намесништва у Константинопољу. Записао
је да се краљица Јелена, без присуства Душана, договорила са двадесет
четири великаша да се Кантакузин подржи и без прецизног споразума.
Краљ Душан је, по Кантакузину, прихватио одлуку Јелене, Оливера и
осталих великаша.

Домаћу војску чинили су властела и њихове пратње (коњани-
ци), пастири и сељаци (већином пешадија, стрелци). У доба Немањића
главну улогу у војсци је имала тешко оклопљена коњица, а мању број-
нија пешадија. Људи који су имали баштину, по Душановом законику,
имали су војну обавезу. Поред њих, цар је имао и стране плаћенике.
Као своју владарску гарду држао је 300 немачких витезова (под коман-
дом Палмана). Војска је била наоружана мачевима, дугачким за дво-
ручно руковање, и краћим, копљима, топузима, праћкама, луковима
и стрелама. За опсаде дуго су се употребљавали балисти за бацање
камена, али се и при опсади градова више пустошила околна земља

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 211

Србија средином XIV века

212 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

него што се нападао сам град. За одбрану су првенствено користили
штит, али и шлем и метални оклоп. Војска је у битку улазила праћена
звуком труба и са развијеним заставама (стеговима) владара, жупана и
властеле. Од ратног плена владару је припадао један део. Обичај је био
да се у борби заробе само властелини ради откупа. Обичне војнике би
разоружали и пустили.

Проглашење царства Немањића

Душан је 1342. и 1343. године заузео скоро целу Албанију, осим
Драча који је признавао власт Анжујаца. Душан је освојио и део се-
верне Грчке. Кантакузинову власт су признали управници Тесалије, а
затим и област Верије.

У другој половини 1343. године дошло је до потпуног разлаза Ду-
шана и Кантакузина. Кантакузин је нове савезнике нашао у турским
четама које је довео из Мале Азије. Ни уз помоћ малоазијских Тура-
ка Селџука Кантакузин није успео да освоји Солун. Душан је послао
коњицу војводе Прељуба против одреда Турака плаћеника код Стефа-
није (између Солуна и Сера), али је у мају 1344. српска коњица била
поражена.

После вишегодишњих напада, краљ Душан је септембра 1345.
године освојио добро утврђени Сер. Са Сером је Душан завладао доли-
ном Струме до Христопоља. Душанову власт је признало полуострво
Халкидик и манастири на Светој гори (новембра 1345). Да би добио
подршку светогорских манастира, Душан им је потврдио привилегије
и даровао их. Исте године Срби су заузели Валону у Албанији.

Уз сагласност српске властеле и цркве на сабору у Серу, на Бо-
жић, 25.12.1345. године, Душан се прогласио за цара. Како је цара могао
крунисати патријарх, српски архиепископ Јоаникије (Јанићије) је на са-
бору у Скопљу проглашен за патријарха. То се догодило, вероватно, из-
међу почетка 1346. и средине априла исте године. Није искључено да се
то догодило на истом сабору на ком је Душан крунисан за цара. Чину
уздизања Јоаникија за патријарха су вероватно присуствовали црквени
великодостојници присутни и на Душановом крунисању.

Од црквених лица, сабор су својим присуством увеличали бу-
гарски патријарх, охридски архиепископ, прот Свете горе (као старе-
шина најзначајније манастирске заједнице), бројни епископи и други.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 213

Коначно, на Ускрс 16.4.1346. године патријарх Јоаникије је крунисао
Душана за цара. Од тада Душан је, у Светоарханђеловској повељи, од
Бога помиловани цар самодржац „свих српских, и поморских, и грчких
земаља” или, у Законику, „Стефан, у Христу Богу благоверни цар свим
Србима и Грцима, и странама Бугарским, и целоме Западу, Поморју,
Фругији и Арбанасима, милошћу и помоћу божијом самодржавни цар”.

Крунисање на сабору у Скопљу је било врхунац средњовековне
државе Срба. Седиште патријарха било је у Пећи. Угледање на Визан-
тију достигло је врхунац. Тада се, по узору на Византију, појавила нова
круна и пурпурно црвена царска обућа. Тада је његов син Урош (дете)
крунисан за краља, старом краљевском круном. Душанова држава је
само по имену дељена на Србију (краљевство), која је обухватала те-
риторије северно од Скопља, и Грчку (царство), јужно од њега. Целом
државом је управљао цар Душан уз помоћ свог двора. Душан је својим
великашима и сродницима у грчким областима давао византијске ти-
туле деспота, севастократора и кесара, а оним у српским областима,
српске титуле жупана и кнеза. Та „подела” на „царство” и „краљев-
ство” је била само наглашавање две различите државно-правне тради-
ције под јединственом влашћу.

Почетком 1347. године војска у Константинопољу је признала Јо-
вана Кантакузина за цара. Јован VI Кантакузин је од тада владао као
савладар младог Јована V Палеолога, законитог престолонаследника.
Душан је 1346. и 1347. освојио Епир и Акарнанију. Њих је поверио на
управу своме полубрату Симеону – Синиши (Палеологу Немањићу),
коме је дао титулу деспота. У то време се на Балканском полуострву
проширила куга. Од ње је умро управник Тесалије, Јован Анђео, Канта-
кузинов присталица. Душан је то искористио и освојио Тесалију (1348).

За намесника Тесалије Душан је поставио „кесара” (ћесара, це-
зара) Прељуба. Брат Душанове жене, Јован Комнин Асен се од 1350.
године јавља као деспот у Албанији.

Душан је за мање од 15 година освајањима удвостручио своју
државу. Ова освајања су била последица слабости Византије, колико
и снаге Србије. Душаново освајање је извршено без велике битке на
отвореном пољу. Углавном су опседани градови који су се предавали.
Многољудни и добро утврђени Солун је одбио да се преда и Душан
није могао да га примора на то.

214 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Проглашење Душановог законика и судство

На државном сабору у Скопљу 21.5.1349. године, у присуству
властеле „велике и мале” и црквених великодостојника, проглашен је
Законик цара Стефана Душана. Тада је донет Законик са 135 чланова.
Донет је по узору на законике византијских царева и из практичних
потреба да се допуни и делимично уједначи право у удвострученој др-
жави. Године 1354. у Серу је на државном сабору кодификована допуна
од 66 чланова Законика цара Душана.

Правни систем у Душановој држави чинили су Номоканон (или
Крмчија Светог Саве), тзв. Јустинијанов законик, Синтагма Матије
Властара, Душанов законик, повеље и међународни уговори. Јустинија-
нов законик је збирка закона претежно везаних за пољопривреду, преве-
дена са грчког пре Душанове владавине. Синтагма Матије Властара (со-
лунски монах) је збирка црквених и грађанских закона са Властаревим
тумачењима. Преведена је у време Душанове владавине. Повеље су пи-
сана сведочанства о неком акту правне природе. Издавали су их средњо-
вековни властодршци. Могле су бити и у облику међународног угово-
ра. Душанов законик је требало да употпуни и уједначи правни систем
у држави. Душанов законик је писан на старосрпском језику. Настао је
на основу византијског законодавства, међународних уговора, као и до-
маћег феудалног и обичајног права. Законик је предвидео како се особе
из појединих сталежа позивају на суђење и како се суди. Најстарији пре-
пис Душановог законика је са краја XIV века (Струшки рукопис).

Првих 38 чланова Душановог законика су одредбе које се тичу
цркве. Цркве су имале и друштвене одговорности и обавезе. Члан 28.
Душановог законика прописује да се у црквама хране сиромашни, а
као казна за епископа или игумана који то не би поштовао, предвиђа се
одузимање црквеног звања које има.

Законик је озаконио неједнак положај људи из различитих гру-
па у феудалном друштву. Члан 55. прописује да ако „властелин или
властеличић” опсује и осрамоти „себра”, има да плати казну од 100
перпера. За исти преступ, али ако себар опсује властелина, треба да
плати казну од 100 перпера и да му буде опаљена коса и брада („да се
осмуди”). Међу казнама којима се понижава кажњеник, занимљиво је
„смуђење”, паљење браде и косе. Сличне разлике у кажњавању пред-
виђају и други чланови.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 215

Телесне казне су уобичајене у средњовековном законодавству.
Постојало је и сакаћење као казна. Тако, нпр. члан 94. гласи: „Ако убије
властелин себра у граду или у жупи, или у катуну, да плати тисућу
перпера, а ако себар убије властелина, да му се обе руке одсеку и да
плати триста перпера”. Законик предвиђа и колективну одговорност.
Члан 145. предвиђа да ако се у неком селу нађе разбојник или лопов,
да се село растури, а да се господар тог села казни једнако као лопов
(ослепи) или разбојник (обеси) који је пронађен.

За оне који имају наследне поседе „баштине”, 42. члан је пропи-
сао да су слободни свих данака и работа, осим да дају соће (порез на
земљу) и ратују по закону. Баштине су њихови власници могли мењати,
заложити, поклонити, продати, дати у наследство или мираз (прћију).

Настојање да се уједначи разнородно право, јасно показује 68.
члан. У њему се предвиђа да сви меропси у земљи раде 2 дана недељ-
но за пронијара, да дају „перперу цареву” и још раде два додатна дана
годишње (друге послове за господара), а све остало што ураде меропси
да припада њима. Укупно меропси су морали радити 106 дана за гос-
подара у години.

Врховни судија је био сам цар. Душан је постављао „царске су-
дије” широм своје државе. Чланови 171. и 172, преузети из византијског
законодавства, уздижу законе изнад царске самовоље. Члан 172. каже
да све судије суде онако како пише у Законику, а не да на њих утиче
страх од царевог мишљења. Наравно, цар је могао мењати законе, али
док они нису промењени, законик позива да се поштују.

У Душановој држави су постојали и нижи судови и судије. Жу-
пани и кефалије су судили у градовима. Зависном становништву, на
својим поседима, судила је властела. Црквени судови су судили свеш-
теницима и монасима. Поред тога, црквени судови су судили свом пра-
вославном становништву за одређене врсте прекршаја црквених кано-
на, као и зависном становништву на црквеним поседима. Постојали
су посебни судови у приморским градовима и рударским насељима.
За суђење у спору између Срба и странаца предвиђени су мешовити
судови. Члан 153. захтева да „иноверцима и трговцима” једна полови-
на пороте буду Срби, а друга половина њихова дружина. У том члану
пише да је настао „по закону светог краља”. Ово „светог краља” се од-
носи на краља Милутина и одредбу из његове повеље са почетка XIV
века (1302). Тамнице су, поред владара, имали властела и кефалије. Оне
нису биле установе за издржавање неке одређене временске казне. У

216 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

њима су затварани дужници и осуђеници док не би исплатили вред-
ност дуга или глобе. После пресуде коју је изрекао судија, и трговци
су приватно могли држати своје дужнике утамничене до исплате дуга.

Крај владавине цара Душана и
учвршћивање Османлија на Балкану

На западу, после неколико година примирја, војска бана Степана
II је око Божића 1349. године упала у Конавле и пљачкала. Преговарачи
из Венеције нису успели да измире Степана II и цара. Цар Душан је са
породицом, великом војском и четири лађе октобра 1350. године кре-
нуо у поход против босанског бана. Царева војска и бродови су стигли
до ушћа Неретве. Због вести, које су му стигле са југа Српског царства,
о успесима Јована VI Кантакузина, Душан је морао прекинути поход
према Цетини и кренути на југоисток.

Кантакузин је у другој половини 1350. године ушао у Солун. Он
је присталице предаје Солуна Србима („Трибалима”, како их Канта-
кузин зове) протерао из града. Уз помоћ Турака, Кантакузин је почео
да преотима од Срба градове у Македонији (Воден и др). Чак су и из
Душанове престонице Скопља завереници преговарали о предаји Кан-
такузину.

Крајем 1350. године Душан је дошао пред Солун, али до битке
није дошло. Душан и Кантакузин су са наоружаним пратњама пре-
говарали испред града. Изгледа да никакав споразум није склопљен.
Душан је почетком 1351. године обновио власт над изгубљеним гра-
довима у Македонији. У вези са нападом цара Кантакузина на Србију,
васељенски патријарх Калист је искључио из хришћанске цркве цара
Душана и патријарха Јоаникија. Калист је био патријарх од 1345. до
1353. и од 1355. до 1364. Он је Душана и Јоаникија искључио као особе
које су 1346. године бесправно узели своје титуле. То закаснело „отлу-
чење” је учињено са циљем да олакша обнову „законите” византијске
власти у Македонији.

Међутим, односи међу византијским царевима су се погоршали.
Душан је ступио у везу са царем Јованом V и подржавао га. Зато је Јо-
ван V Душана признао као „цара Србије”. Разлаз два византијска цара
је 1352. године достигао врхунац. Војска Османлија, Кантакузинови
савезници, сукобила се 1352. године код Димотике са војском Јована V.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 217

Јована V су тада подржавали Срби и Бугари. Бугари су избегли битку
и повукли се. Срби и Грци су доживели тежак пораз.

Те године (1352) Турци Османлије су заузели тврђаву Цимпе код
Галипоља. После земљотреса који је оштетио зидине Галипоља у мар-
ту 1254. године, Османлије су га освојиле и населиле. Тако су добили
своја прва утврђена упоришта на Балканском полуострву. Из њих су
самостално пљачкали по Балканском полуострву. Цар Кантакузин је
од Османлија тражио да врате Галипоље, али се они нису обазирали
на тај захтев. Ти успеси Турака су ослабили положај Кантакузина у
Византији. Крајем 1354. године византијски цареви су се измирили, а
Кантакузин се замонашио.

Краљ Лајош I је 1353. обновио нападе на Србију. Лајош I је сре-
дином 1354. из Београда спремао поход против Душановог царства. Од
напада је одустао због заразе која се појавила у угарској војсци.

Душанова сестра Јелена је удата за Младена III Брибирског-Шу-
бића. Убрзо после удаје, Младен III је умро од „црне смрти”. Поседе
удовице Јелене (Клис и Скрадин) у Далмацији нападао је бан Хрватске.

Пред смрт, Душан је послао два одреда војске да помогну Јелени.
У једном одреду је било 300 Палманових плаћеника (Немаца), а у дру-
гом су били српски ратници. Када је умро (децембра 1355) цар Душан
је сахрањен у манастиру Св. Арханђела. Јелена није сачувала поседе,
али је Душаново богатство оставило трајнији траг у Далмацији. Данас
се сматра да је манастир Крка, у близини Кистања, код Книна, око
1350. основала Јелена (Немањић) Шубић. Најстарији писани помен о
њему је из друге половине XVI века. Према неким тврдњама, Душан
је новчано помогао и манастир Крупу у Буковици (који је према тра-
дицији изграђен крајем владавине краља Стефана Милутина и у време
краља Стефана Дечанског).

Допуна II

Стефан Душан, допуна за биографију

„Млади краљ” Стефан, касније назван Дечански, је око 1308. у браку
са бугарском принцезом Теодором добио Душана. Стефан Урош II Милу-
тин је сина Стефана после побуне 1313. или 1314. године послао свом тасту
Андронику II. Од тада је Душан са породицом провео седам година у из-
гнанству у византијској престоници. У том изгнанству је умро његов млађи
брат (Душиц). У Константинопољу су живели у манастиру Св. Јована Претече.
Значајно је што је у истом манастиру била висока медицинска школа. Ту је
Душанов „ослепљени” отац Стефан могао добити медицинску негу. Боравак
у византијској престоници је морао оставити дуготрајне успомене у Душану.
Пре свега, то је период детињства које у скоро свим људима оставља пријат-
не успомене, а Константинопољ је још био велеград у односу на градска сре-
дишта у Србији. Касније писање Георгије Цамблака да је Стефан Дечански
по повратку у Србију 1320. (или 1321) сина „предао” деду Стефану Урошу II
Милутину, могло би значити да је неповерљиви старац држао унука Душана
код себе као својеврсног таоца. Тако је могао бити сигурнији у послушност
свог сина Стефана.

После Милутинове смрти, Душанов отац Стефан је преузео престо у
Србији. Почетком 1322. године био је и формално крунисан. Душан је имао
око четрнаест година. Отац му је, вероватно, тада као „младом краљу” дао
на управу Зету. Као млади краљ Душан је имао свој двор. Повремено је до-
лазило до сусрета оца и сина и спајања два двора. Душанова мајка је умрла,
а Стефан Урош III се оженио византијском принцезом.

Душан је учествовао у сукобима против босанског бана и у борби код
Велбужда. Млади краљ Душан се, према Даниловом настављачу, веома
прославио у том рату.

Почетком 1331. године Дубровчани су послали писма у којима се спо-
миње „неслога” међу Стефаном Урошем III и Душаном. Краљ је са војском
напао Душана. Код Скадра је дошло до преговора и у априлу 1331. године
је склопљен мир. Измирење је било краткотрајно. У августу 1331. године
Душан је са својим присталицама отишао до двора Неродимља и изненада
напао оца. Душан је ту заробио очеву другу жену, Марију Палеолог, и њену
децу. Стари краљ се морао предати и био је затворен. На сабору у двору Свр-
чин, Стефан Урош IV Душан је почетком септембра 1331. крунисан за краља.

Душан је био висок, али су претеране честе тврдње да је био висок два
метра и више од тога. На фескама и новцу приказиван је са брадом.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 219

Призренски препис Душановог законика
преузет са www.scc.digital.bkp.nb.rs

Успостављајући добре односе са Бугарском, Душан је требало да се у
пролеће 1332. ожени Јеленом, сестром цара Јована Александра. То венчање
је, изгледа, одгодила побуна у Зети и на северу Албаније у пролеће 1332.
Побуну су предводили властелини Богоје и Сума. Побуна је могла бити и по-
следица незадовољства због склапања савеза са Бугарима. Душан је успео
да умири побуну. Венчање је обављено вероватно у лето 1332. Из тог брака
је 1336. (или 1337) рођен Урош.

Душан и Кантакузин су безуспешно опседали Сер (1342. и 1343). Ис-
товремено је Душан освојио највећи део Албаније. Намесништво из Цари-
града и њихове присталице из Солуна нудили су Душану да склопи савез са
њима против Кантакузина. Као посредник, на Душанов двор је послат један
Венецијанац. Почетком септембра 1343. године договор је склопљен, а део
договора је била и веридба Душановог сина Уроша са сестром цара Јована
V. Када је освојио Сер и успоставио своју власт на Светој гори, Душан се од-
лучио да узме царску титулу. Са том титулом („цар и самодржац Србије и
Романије”) потписује се у повељама од краја 1345. Свечано крунисање оба-
вљено је 16.4.1346. у Скопљу. Од византијских царева Јован VI Кантакузин је
оспоравао Душану право да буде цар, а Јован V је Душана признавао само
као „цара Србије”. Јован V је јула 1351. године издао повељу Хиландару за
поседе у Византији. У њој је Душан означен као „преузвишени цар Србије”.
Душаново уздизање за цара није прихватано у Угарској. Угарски владар је за
српског владара и даље писао да је „краљ Рашке”.

220 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Изгледа да се после крунисања у лето 1346. године Душан састао са
угарским краљем Лајошем I и да су договорили мир. После крунисања, Ду-
шан је наставио освајања на југу. Пре краја 1347. освојио је Епир. Склањајући
се од куге, Душан је са породицом од последњих месеци 1347. до апри-
ла 1348. године боравио на Светој гори. Одредба да је за жене забрањен
приступ на Свету гору, није била примењена на царицу Јелену. Године 1348.
освојио је Епир и то је био последњи велики војни успех Душана.

После похода у Хум, Душан је новембра 1350. године са женом, сином
и пратњом (око 100 људи), на позив Дубровчана посетио њихов град. Цар
је том приликом одсео у Кнежевом двору. Крајем те године Душан је пред
Солуном преговарао са Кантакузином. Кантакузин је отишао у Цариград, а
цар Јован V је остао у Солуну. У пролеће 1351. године он је преговарао са Ду-
шаном о савезу против Кантакузина. Део тог споразума било је признавање
царске титуле Душана.

Од 1353. до почетка 1355. Лајош I је нападао Душанову државу. У току
сукоба 1353. на Дунаву су се састали Душан и Лајош I. Мир није склопљен.
У походу средином 1354. године Лајош I је боравио у Београду, а Душан на
подручју Рудника. Због сукоба са Угарском и приближавања Османлија, цар
Душан је 1354. послао посланство папи у Авињон тражећи да га именује „ка-
петаном” војске за борбу против Османлија. Притом је папи пренета Душа-
нова порука да је забранио да се „латини” прекрштавају у православље.

Када је 1455. године Душану стигло папино посланство из Авињона,
нашло је другачије расположеног цара. Душан више није веровао у могућ-
ност заједничке борбе хришћана против Османлија. Средином 1355. године
склопљен је мир са Лајошем I. Душан је умро 20.12.1355.

Маглич

12.
Српске земље на почетку
османлијских освајања

Почетак владавине цара Стефана Уроша V

Као јединог наследника Душан је оставио деветнаестогодишњег
сина Уроша. Стефан Урош V је 1346. године био крунисан за краља
и тако одређен за савладара и наследника цара. Цар Стефан Урош V
(1355-1371) је крунисан убрзо после очеве смрти. У то време је сре-
дишња државна управа, која је створена у време цара Душана, још де-
лотворна и јединствена.

У пролеће 1356. године, у борби са Арбанасима погинуо је на-
месник Тесалије – кесар Прељуб. На југу Урошевог царства дошло је
до нереда. У њима је Нићифор II Орсини 1356. године загосподарио
Епиром и Тесалијом. Деспот Симеон (Синиша) Немањић се морао по-
вући у Костур. Син цара Јована VI Кантакузина, Матија Кантакузин,
је уз помоћ неколико хиљада Турака 1357. године напао Сер, којим је
управљала царица Јелена. Цар Урош је послао војску у помоћ мајци.
Матија и Турци су претрпели пораз. То је била прва већа победа српске
војске над Турцима.

Прогнани Симеон је покушао преотети престо од свог синовца
цара Уроша. Прогласио се (можда почетком 1357) за цара. Царица Јеле-
на (у монаштву Јелисавета), већина властеле и српска црква подржали
су цара Уроша. Цара Симеона је подржавао деспот Јован Комнин Асен,
Урошев ујак, који је самостално управљао у Албанији. Средином 1358.
Симеон је упао у област код Скадра, али је био поражен. Симеон је ис-
користио смрт деспота Нићифора II Орсинија, кога су средином 1359.
убили побуњени Арбанаси, и успоставио своју власт у Епиру и Теса-
лији. Као владар Епира и Тесалије те области је издвојио из Урошевог
царства. Симеон Немањић – Палеолог се потписивао као „самодржац
Ромеја и Срба и целе Албаније Урош Палеолог”. У време његове уп-

222 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

раве у Тесалији су основани Метеори, неприступачни манастири на
стенама.

У то време дошло је до одметања и области Браничева на севе-
ру. Растислалићи су се одметнули и позвали Угаре тражећи заштиту
њиховог краља. Угарска војска је 1359. године упала до Рудника, на
подручје Војислава Војиновића, али их је цар Урош приморао на по-
влачење. Растислалићи су од тада облашћу Браничева управљали као
вазали Лајоша I. Потискивање угарске војске је био последњи војни
успех младог цара Уроша. Цар Урош се 1360. године оженио Аном,
кћерком влашког кнеза. Из тог брака није било деце.

Период превласти кнеза Војислава Војиновића

Кефалије, војводе и пронијари су били послушни више управни-
цима појединих области, него средишњој власти Српског царства. Др-
жава Немањића се распадала на области. Царева власт се све слабије
осећала, а расла је моћ крупне властеле.

На западу Урошевог царства најмоћнији властелин је био кнез
Војислав Војиновић. Он је управљао великом облашћу од Рудника и
горњег тока Дрине до мора. У приморју је управљао Конавлима, Тре-
бињем и Поповим пољем. Када је Дубровник 1358. године признао власт
краља Лајоша I, отпочеле су свађе са Војиславом Војиновићем. Војислав
је као „хумски кнез” тражио да Дубровник врати Стон и Пељешац.

У то време, Урош је покушавао да Которанима да повлашћени
положај у Србији. Котору је „даровао” и острво Мљет, али је стварно
Дубровник, у време Урошевог царевања, припојио Мљет подручју своје
републике.

Напад Угара на подручје Рудника утицао је на упад Војиславо-
вих људи (1359) на подручје Дубровника. Преговори који су вођени о
прекиду сукоба нису успели. То је довело до отвореног рата 1361-1362.
између кнеза Војислава и Дубровника. Војиславови људи су пустоши-
ли обални део дубровачке територије изван градских зидина. Котор
је подржавао Војислава. Дубровник, који је тада успео у своју војску
покренути и становнике Мљета, својим бродовима блокирао је Боку и
Котор. Настојали су спречити трговину сољу. У време овог рата поја-
вљују се (око 1360) и самостално иступају Балшићи (Страцимир, Ђу-
рађ и Балша), који су држали малу област око Бара и Будве. Балшићи

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 223

су склопили савез са Дубровником. Тај пример су следили Будва, Бар,
Улцињ и Скадар. Они су били поштеђени дубровачке блокаде. Мир
Дубровника и Војиновића је склопљен у августу 1362. године у Оно-
гошту. Повељу која је тада написана потписао је цар Урош. У уговору
Дубровчанима он потврђује старе повластице и ослобађа Дубровчане
које је на почетку сукоба заробио. Дубровчани су ослободили све дра-
гоцености које су богати Срби чували у граду.

Како би заокружио своју област, кнез Војислав је 1363. године
дао град и жупу Брвеник челнику Муси у замену за град и жупу Зве-
чан. У повељи којом цар Урош потврђује ову замену, као „ставилац” на
царевом двору спомиње се Лазар. У септембру 1363. кнез Војислав је
умро од куге. Његову област су поделили Војиславова удовица Гоисла-
ва и синовац жупан Никола Алтомановић.

Успон Мрњавчевића

Успон браће Мрњавчевић у изворима се може пратити од средине
XIV века. Као намесник цара Душана, око 1346. Угљеша Мрњавчевић
је управљао подручјем Требиња. Старији брат Вукашин се 1350. спо-
миње као жупан у Прилепу. Почетком владавине цара Уроша, Угљеша
се јавља у области Сера, којом је управљала царица Јелена-Јелисавета.
Угљеша се као велики војвода спомиње у тој области 1358. Од 1360. до-
шло је до промене у односима царице Јелене и њеног сина цара Уроша
V. Од тада се у документима насталим у области Сера изостављало
име врховног владара цара Уроша V. На двор царице Јелене у Сер је
1364. дошао васељенски патријарх Калист. Преговарао је о измирењу
цркава и савезу Срба и Грка против Турака. У току тих преговора је и
умро (средином 1364).

Цар Урош је у другој половини 1365. дао Вукашину Мрњавче-
вићу, који је управљао областима у западној Македонији, титулу краља
и прогласио га својим савладаром. Истовремено је Угљеши дао титулу
деспота. Тада је деспот Угљеша од царице Јелене-Јелисавете, која се
замонашила, преузео власт у области Сера. Следеће године су посла-
ници цара Уроша и краља Вукашина заједно долазили у Дубровник.

Као краљ, Вукашин је проширио своју област. На северу је
господарио Скопљем, Призреном, а према писању Мавра Орбина, и
Приштином. На југу је његова област обухватала подручје до Костура.

224 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Вардар је представљао линију разграничења са облашћу његовог брата
деспота Угљеше. Деспот Угљеша је владао полуострвом Халкидики,
а на северу је граница његове области била на подручју Мелника и
Струмице. На истоку је деспот Угљеша искористио нападе Османлија
на Византију и освојио западни део области Волерона. Тако се крајем
седме деценије XIV века заједничка граница Турака и Серске области
створила на подручју Родопа. Серску област често су узнемиравали
упади Турака.

Савладари – цар Урош V Немањић и краљ Вукашин Мрњавче-
вић, заједно су сликани у манастиру Псачи у скоро истој одећи. Ко-
ван је и заједнички новац цара Уроша и краља Вукашина. Крунисање
Вукашина обавио је патријарх Сава IV. Вукашинов син Марко, није
поуздано утврђено када, био је крунисан за младог краља.

Насупрот томе, народно предање је Мрњавчевиће осудило да су
узурпатори и да су чак убили цара Уроша. Таква традиција је могла
настати на подручју обласних господара на северу Српског царства. Та-
мошњи обласни господари су били незадовољни уздизањем Вукаши-
на за савладара, а нарочито одређивањем Вукашиновог сина Марка за
престолонаследника. То је значило стварање нове владарске династије.
Сматра се да је Лазар у време крунисања Вукашина напустио царев
двор и почео да ствара своју феудалну област. У почетку је управљао
подручјем између доњих токова Западне и Јужне Мораве и Ибра. Вук и
Гргур Бранковић, у време крунисања Вукашина, почели су да стварају
феудалну област чије је језгро била косовска Дреница. Жупан Никола
Алтомановић је 1367. године господарио крајем око Рудника и Ужи-
ца. У то време краљ Вукашин иступа самостално и шаље посланство
у Дубровник. Следеће 1368. жупан Никола Алтомановић је потиснуо
Гојиславу из приморја и завладао скоро целом облашћу којом је раније
управљао кнез Војислав (у изворима Гоислава и Воислав).

Према често непоузданом писању Мавра Орбина (бенедиктински
опат пореклом из Котора) жупан Никола и кнез Лазар нису могли да
трпе успехе Мрњавчевића. Зато су око 1369. убедили цара Уроша да
се сукобе са Мрњавчевићима. На Косову Лазар је одустао од битке,
жупан Никола био поражен, а цар Урош је неко време био заробљен од
стране краља Вукашина. Није сигурно да ли је до разлаза савладара
тако дошло, али у повељи из 1370. краљ Вукашин је сам, без савладара,
потврдио повластице Дубровчанима. Изгледа да је кнез Лазар иско-
ристио Николин пораз. Он је већ 1370. године господарио Рудником.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 225

Маричка битка и њене последице

Деспот Угљеша се спремао за рат са Турцима, који су се шезде-
сетих година XIV века учврстили у долини Марице. Султан Мурат I
(1362-1389) је у Једрене пренео своју престоницу. Са тог подручја стано-
вништво је насилно одвођено у Малу Азију, а масовно су досељавани
Турци. До одлучујућег сукоба дошло је пре него што је деспот Угљеша
завршио своје припреме и покушај да Византију убеди да му се придру-
жи. Краљ Вукашин је са сином, краљевићем Марком, у јуну 1371. био
код Скадра. Намеравао је да са зетом Ђурађом Балшићем крене против
жупана Николе. Поход је прекинуо на вест да Турци спремају напад на
област деспота Угљеше. Браћа Мрњавчевић су са својом војском продр-
ла на турску територију. Према старцу Исаији, краљ Вукашин је водио
„до 60 тисућа” војника. Данас тај број изгледа два до три пута већи од
броја ратника које су могли сакупити Мрњавчевићи. На реци Марици
код Черномена, 26.9.1371. дошло је до одлучујуће битке. Једини савре-
меник битке који је оставио запис јесте хиландарски монах, старац Ис-
аија. Према њему многи су изгинули са Мрњавчевићима, а после бит-
ке турске чете („Исмаилићани”) пљачкајући и пустошећи области сво
становништво „испунише страхом” од њих. Касније народно предање
каже да су Мрњавчевиће изненадним ноћним нападом поразили мало-
бројнији Турци. Изгледа да се велики део српских ратника удавио у Ма-
рици покушавајући да побегне од напада Турака. Непознато је како су
убијени Мрњавчевићи. У народној песми Краљевић Марко познаје оче-
ву сабљу сачувано је предање да је рањени краљ Вукашин био убијен
после битке од похлепног турског пљачкаша кога је привукло раскош-
но краљево оружје. Није немогуће да се нешто слично догодило, али је
то предање о погибији Вукашина и освети његовог сина непоуздано.

Турци се нису журили да припоје области поражених. Крајем
1371. године византијски деспот, касније цар, Манојло, заузео је Сер
и полуострво Халкидики. Угљешине северне земље између Вардара и
Струме освојила су браћа Јован и Константин Драгаш. Они су, слич-
но Мрњавчевићима, заједнички владали великом феудалном облашћу.
Управно средиште њихове области био је Велбужд. Ипак, то су били
привремени успеси.

Мало се зна о Вукашиновом наследнику, краљу Марку (1371-
1395) и његовој области. После смрти оца, Марко је крунисан за краља

226 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

и формално је постао савладар цара Уроша. У „Марковом манастиру”
код Скопља Марко и Вукашин су живописани са знацима краљевског
достојанства. Моћни српски обласни господари се нису обазирали на
права краља Марка. Око Призрена су се борили жупан Никола и Бал-
шићи, којима је и припао (1372). Пре 1377. године Вук Бранковић је
краљу Марку преотео Скопље. Марку је тако остала мала област са
средиштем у Прилепу, којом је управљао са својом браћом.

Убрзо после Маричке битке, застрашени поразом, турски вазали
су постали краљевић Марко, Драгаши (Дејановићи) и византијски цар.
Подељено Бугарско царство је такође изгубило самосталност. Бугар-
ски владар у Трнову (Иван Шишман) је постао вазал Турака, а онај у
Видину вазал угарског краља Лајоша I. Византијски цар је крајем 1371.
или 1372. године постао Муратов вазал.

Угљешина жена се замонашила као Јефимија. После је отишла у
Крушевац на двор кнеза Лазара и своје даље рођаке, кнегиње Милице.

Неколико седмица после Маричке битке, почетком децембра
1371. године, умро је (није познато како) цар Стефан Урош V. Тиме је
последњи остатак замисли о јединству Српског царства нестао.

Као последњи Немањић на југу некадашњег Српског царства
владао је (до 1373) Симеонов син Јован Урош Дука Палеолог Немањић.
Замонашио се и као монах Јоасаф живео неколико деценија. Умро је
1422/23. године.

Стефан Твртко I Котроманић

Године 1353. умро је Степан II, не оставивши за собом сина који
би га наследио. Банско звање, сабор босанске властеле, је предао Сте-
пановом синовцу Твртку. Власт је стварно преузео Твртков отац Вла-
дислав Котроманић, али је и он убрзо умро. У повељи кнезу Влатку
Вукославићу не спомиње се Владислав. Повеља којом се потврђују
права и посед (подручје код града Кључа) које је Влатко Вукославић
добио од бана Степана II, издата је 1354. од стране бана Твртка и њего-
ве мајке Јелене (из властелинске породице Шубић) на сабору властеле
„све Босне, Доњих Крајева, Загорја и Хумске Земље” у Милама (вла-
дарском двору код тврђаве Високо).

У то време (1356-58) Лајош I се у Далмацији сукобљавао са Вене-
цијом. Венецију је подржавала Јелена, удовица Младена III Шубића,

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 227

сестра цара Душана. Лајош I је тада долазио у Далмацију. Твртко I у
овим борбама, изгледа, није учествовао. Краљ Лајош I је настојао да
умањи и област којом је управљао бан Твртко I. Твртко I је признао пре-
лазак властеле у области Завршја (око Гламоча) под непосредну власт
Лајоша I. Твртко је 1357. године Лајошу I морао да преда трг Дријева
и део Хума западно од Неретве до ушћа Цетине, као „мираз” Јелиса-
вете Котроманић. Бан Твртко и његов брат Вук су од краља Лајоша I
признати као банови Босне и Усоре. Као гаранција послушности, на
Лајошевом двору требало је да борави или сам Твртко I или његов
брат Вук. Поражена је била и Венеција. Фебруара 1358. године, ми-
ром у Задру, Венеција је препустила Далмацију Лајошу I (Угарској).
После тога, исте године, посебним уговором и Дубровник је признао
власт угарског краља и обавезао се да ће њему, а не босанском владару
плаћати 500 перпера за Стон, али угарски владар није у Дубровнику
држао своје чиновнике или војску.

Лајошеви поступци изазвали су незадовољство бана Твртка I.
Неповерење између бана Твртка I и краља Лајоша I је 1363. године до-
вело до отвореног рата. Лајош I је за напад на Босну записао да је кре-
нуо да „искорени небројено мноштво јеретика”. Продро је долином Вр-
баса до града Сокола, али је јула 1363. године босански војвода Вукац
Хрватинић одбранио град. Лајош I се морао повући. Касније, у септем-
бру 1363. године, приморана је да се повуче и друга угарска војска коју
је краљ Лајош I послао на Босну. Тада је под Сребреником погинуло
много угарских војника. Ове победе су подигле самосвест бана, али и
босанске властеле.

Неколико година касније, почетком 1366. године, дошло је до по-
буне у Босни против бана Твртка I. Побуњенике је предводио Твртков
брат Вук. Твртко I је са мајком морао да се склони у Угарску и тражи
помоћ од краља Лајоша I. Уз Лајошеву помоћ Твртко I је брзо обновио
власт у Босни, али борбе у Босни су трајале још неко време. Тврткове
противнике је помагао и жупан Никола Алтомановић. Бан Вук је био
потиснут и морао се склонити у Дубровник. Када је (1367) Твртко I
посетио Дубровник, Дубровчани су покушали да измире браћу.

Твртко I Котроманић је са жупаном Николом уговорио један мир
1370. После измирења са Твртком I, Никола Алтомановић је напао кне-
за Лазара и отео му Рудник. Поражени Лазар је потражио помоћ у Угар-
ској и добио ју је. Кнез Лазар, бан Твртко I и угарски мачвански бан
Никола Горјански су вероватно 1373. године поразили и заробили жупа-

228 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

на Николу. Том приликом, Твртку су од пораженог жупана припале об-
ласти горњег Подриња, доње Полимље са Пријепољем и област Гацка.

Твртко I се 1374. године оженио Доротејом, кћерком видинског
цара Страцимира. На свадби је био и Твртков брат Вук. То говори о
њиховом измирењу. Твртко је 1377. године потакао побуну против Бал-
шића и преузео области Требиња, Конавла и Драчевице. Када је заузео
те области, њиховим становницима Твртко I је обећао да ће чувати
стара права.

После тога, Твртко I се октобра 1377. године, негде у „српској
земљи”, крунисао за краља. Верује се да се крунисао (како је записао
М. Орбин) у Милешеви, где је био гроб Св. Саве. Од крунисања се
потписивао као Стефан Твртко. Име Стефан је преузео из Рашке, у којој
су га носили сви наследници Стефана Немање на престолу. Стефан
Твртко I се са новим именом и титулом краља „Срба, Босне, Поморја”
јавља у повељи коју је издао пред Дубровником „по рођењу Христо-
ву 1378. лета, месеца априла” и којом потврђује права Дубровчана. Он
том приликом каже да га је Бог удостојио крунисања двоструким вен-
цем када је отишао у „српску земљу” у жељи да укрепи упражњени
престо „прародитеља” својих. Краљ Стефан Драгутин Немањић је био
Твртков прадед. Од крунисања, Твртку I је припадао и светодимитар-
ски доходак. Твртко I је из Рашке довео, по узору на двор Немањића,
логотета, као владаревог писара и секретара. Из Рашке су преузета и
звања ставиоца, главног надзорника владаревих послужитеља, и про-
товестијара, министра финансија. Први протовестијар је био Дубров-
чанин Ратко, католички свештеник и бивши капелан Твртка I. Касније
је Твртков протовестијар био Которанин Трипо Бућа.

Када је нестало државе Немањића, Котор је од краја 1371. призна-
вао власт угарског краља. У рату између Венеције и Ђенове (1378-1381)
Лајош I је подржао Ђенову. Венецијанска флота је 1378. године освоји-
ла Котор, али су Которани 1379. збацили власт Венеције и признали
власт угарског краља.

Склапањем мира 1381. године Котор је остао у рукама угарског
краља. У време ових сукоба примећује се код Твртка I настојање да
има већег удела у трговини и да учврсти своје присуство на приморју.
Он је 1382. године у Боки Которској изградио тврђаву „Нови град”,
данашњи Херцег Нови. Ту је покушао да створи ново тржиште сољу.
После притисака Дубровчана, Твртко I је одустао од тога јер му се ука-
зала прилика да загосподари Дријевима и Котором.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 229

У септембру 1382. умро је Лајош I, а да није оставио мушког по-
томка. Слабљењем средишње угарске власти Твртко I је добио прили-
ку да прошири своју власт на обали Јадранског мора. Власт у Угарској
су преузеле Јелисавета (Котроманић), Лајошева жена, и њихова кћерка
Марија, која је била верена за Жигмунда (Сигисмунда) Луксембурш-
ког. Њихов главни ослонац је био Никола Горјански. Марија је била
крунисана за „краља” (1382-1395). Међу угарским и хрватским власте-
линима се појавио велики број незадовољних. Припремајући се за су-
кобе, Твртко I је са Венецијом (1383) договорио да добије три брода и
заповедника за њих. Да би добио Тврткову подршку за нову владарку,
у Босну је 1385. године дошао угарски палатин Горјански. За обећано
пријатељство и верност краљици, он је Твртку I препустио власт над
Котором.

Незадовољна угарска властела је (1385) у Хрватску довела на-
пуљског краља Карла III Драчког, члана анжујске породице. Он је
1386. године ушао у Будим и крунисао се за краља као Карло II. Исте
1386. Карло II је убијен по одобрењу краљица Марије и Јелисавете. У
Славонији и Хрватској је избила побуна. Да умире побуну, у Славонију
су отишле краљице и палатин Горјански. Горјански и пратња су убије-
ни, а краљице заробљене и одведене код Задра. Присталице убијеног
Карла II су тражиле да престо припадне његовом сину Ладиславу На-
пуљском.

У другој половини 1386. године у Босну је упала османлијска
војска, која је можда била позвана од Балшића који су дуго ратовали са
Твртком I око Котора. Та војска је пљачкајући стигла до Неретве.

За угарског краља је 1387. крунисан Маријин муж Жигмунд (Си-
гисмунд) Луксембуршки (1387-1437). Он је почео да преузима градове
у Далмацији. Присталице напуљских Анжујаца су почетком 1387. го-
дине убиле краљицу Јелисавету, а краљица Марија је успела да се до-
могне слободе. Твртко I се одлучио да подржи Ладислава Напуљског.

Њему се придружио и кнез Лазар.
Твртков велики војвода Хрвоје Вукчић (који је управљао обла-

шћу од Врбање и Пливе до горње Сане), помажући анжујске пристали-
це, је учествовао у борбама код Загреба. У Далмацији је у јулу 1387. го-
дине Клис признао власт Твртка I. Твртко I је Клису писмено потврдио
привилегије које су му дали Шубићи. Краљ Жигмунд се хвалио да је у
походу његове војске септембра 1387. године погинуло много „Босана-
ца и Рашана”. Угарска војска је побуњенике потиснула јужно од Саве,

230 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Босна у време Стефана Твртка I Котроманића

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 231

али у средиште Босне није ушла. У другој половини те године Твртко-
ва војска је пљачкала област око Сплита, Задра и Нина. На Тврткову
страну је пришао Палижна, старешина манастира Вране. Палижну је
Твртко I поставио за свог бана Далмације и Хрватске. Тврткова војска
је 1388. године поново напала област Сплита.

У августу 1388. године у Босну је упала турска војска коју је водио
Шахин. Са њима су ишли и људи Ђурђа II Страцимировића Балшића.
Ту војску је код Билеће потпуно поразио војвода Влатко Вуковић.

После тога, Твртко I је послао Влатка Вуковића да још једном по-
зове градове у Далмацији на предају. Вуковић је 1389. године предводио
босанску војску која је попалила околину Задра. Далматински градови
су повели озбиљне преговоре о предаји. Затим је Вуковић напустио
Далмацију. Он је у јуну 1389. године учествовао у Косовској битки (са
њиме је ишло и нешто хрватских војника). Присталице Жигмунда су
искористиле Вуковићев боравак на истоку. Они су краткотрајно зау-
зели Клис. Палижна и босанска војска су се вратили и поново крајем
1389. године преузели Клис. Твртково хвалисање победом над султа-
ном Муратом утицало је и на градове у Далмацији. После преговора о
предаји, 1390. године, Твртку I су се предали Сплит, Трогир, Шибеник,
Брач, Хвар и Корчула, али Задар то није учинио. Исте године, боравећи
у Сутјесци, Твртко је припојеним градовима издао повеље и обећао им
аутономију коју су имали и под угарском круном. После ширења др-
жаве на западу, Твртко је проширио и своју краљевску титулу. Назвао
се „божјом милошћу краљем Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и По-
морја”. У марту 1391. године умро је Твртко I Котроманић.

Кнез Лазар и Моравска Србија

Пре него је почео да ствара своју феудалну област, Лазар (Хре-
бељановић) је био ставилац, главни дворски службеник задужен за
трпезу на двору цара Уроша. Погибију Мрњавчевића искористио је
и кнез Лазар. Он се у првој половини 1371. године први пут јавља са
титулом кнеза. Својој области је припојио Вукашинову Приштину и
Ново Брдо. Никола Алтомановић је 1372. године поново загосподарио
Рудником. Николи је на Косову припадао Звечан. На приморју су под
његовом влашћу били Требиње, Конавли и Драчевица. Он је узимао
„кумерк” (доходак од продаје соли), а узимали су га и његови прет-

232 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ходници Војислав Војиновић и његова удовица Гојислава. Цар Урош
је кнезу Војиславу (после Гојислави) повремено уступао и светодими-
тарски доходак који је плаћао Дубровник. Зато је као наследник њихо-
вих области и жупан Никола узимао тај доходак. Никола се сукобио
са Твртком због Хума. Од Дубровника је настојао да добије Стон и
Пељешац. Кнез Лазар, бан Твртко I и мачвански бан Никола Горјан-
ски су 1373. године заједнички поразили и заробили жупана Николу.
Никола је ослепљен у Ужицу, а његова област подељена. Према М.
Орбину кнез Лазар је у време овог напада на Ужице користио и топ.
Две деценије раније топови се први пут спомињу на нашем подручју
(у Дубровнику око 1350). Кнез Лазар је после победе добио Рудник
и Ужице. За ову помоћ кнез Лазар је морао постати вазал угарског
краља Лајоша I до његове смрти (1382). Како је господарио Новим Бр-
дом и Рудником, Лазар је имао најзначајнија привредна средишта у
Србији. Његови сродници Мусићи и Вук Бранковић добили су део Ни-
колиних територија на Косову. Николине жупе у приморју (Требиње,
Конавле и Драчевицу) заузели су Балшићи и приморали Дубровник
да им исплаћује светодимитарски доходак.

Кнез Лазар и патријарх Сава IV су подржали мисију старца
Исаије. Та мисија је отишла у Константинопољ да преговара о изми-
рењу Српске и Васељенске патријаршије. У пролеће 1375. цариградски
патријарх Филотеј се сагласио да прихвати измирење и призна Српску
патријаршију. Његови црквени изасланици су на гробу цара Душана, у
манастиру Светих Арханђела, свечано прогласили опозивање царевог
искључења из хришћанске цркве и измирење две партијаршије. Лазар
је за себе обезбедио подршку Српске цркве.

Победивши Радича Бранковића (син Бранка Растислалића), кнез
Лазар је 1379. године завладао облашћу Браничева и тако изашао на
Дунав. Око 1381. господарио је и Мачвом.

Кнез Лазар је био ожењен Милицом, за коју се тврдило да је пото-
мак Немање, тј. његовог сина Вукана. Све то је утицало да Лазар себе
види као настављача традиције Немањића. Зато се он у својим потпи-
сима на повељама назива „самодршцем” свих српских земаља. Тако су
се називали сви Немањићи, осим Душана после проглашења за цара,
јер се подразумевало да је цар „самодржац”. Лазар је од Немањића
преузео и име Стефан. Ово се догодило вероватно у вези са сличним
поступком Твртка I. Тако када у Лазаревој повељи Дубровнику из 1387.
пише „по Божијој милости Стефан кнез Лазар”, „Стефан” би (као код

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 233

већине Котроманића од крунисања Твртка I) мање требало читати као
лично име, а више у значењу „законити српски владар”. На крају, Ла-
зарева област је обухватила слив три Мораве од изворишта Јужне Мо-
раве. Поред Крушевца и Ниша, господарио је Ужицем и пределима до
Дрине на западу. Лазар је преко родбинских веза имао утицај на знатно
веће подручје.

Лазарева сестра Драгана је била удата за челника Мусу. Лазареви
синовци Мусићи су управљали подручјем Копаоника и верно служили
ујака. Најстарију кћерку Мару Лазар је (око 1371) удао за Вука Бранко-
вића. Један запис настао уочи Косовске битке каже да су Вук и Лазар
„у слози и љубави побеђивали своје непријатеље”. На врхунцу моћи
Вук је управљао подручјем у коме су били Скопље и Призрен на југу, а
на северу се протезало до Копаоника и Сјенице. Вук је своју област на
западу проширио до горњих токова Таре и Мораче.

Косовска битка

Кнез Лазар се ородио и са Балшићима. Балшићи су у то време
проширили своју власт на део северне Албаније. То су постигли зах-
ваљујући браку Балше II са кћерком деспота Јована Комнина Асена.
Балша II је 1385. године освојио Драч, али је у другој половини исте
1385. погинуо у сукобу са Османлијама код Берата. Значај Балшића је
после пораза код Берата брзо опао. Глава породице Балшића је постао
Ђурађ II. Он је столовао у Улцињу. Лазар је кћерку Јелену удао за
Ђурђа II.

Од њeга се одметнула северна Албанија, а у Горњој Зети, против
Балшића, појавили су се Црнојевићи.

После Маричке битке, Моравска Србија је постала средиште
окупљања за оне који су се са југа и истока склањали од продора Ту-
рака. Османлије су преко територије својих вазала, упадали и у област
кнеза Лазара. Први већи упад за који знамо у област кнеза Лазара пред-
водио је султан Мурат I 1386. Турци су тада освојили Ниш и упали у
Лазареву област. Долазак кнеза Лазара код Плочника у Топлици при-
морао је Османлије на повлачење. После тога, обе стране су почеле са
припремама за одлучујући сукоб.

У то време, у Угарској су се водиле борбе за престо присталица
Жигмунда Луксембуршког и присталица напуљских Анжујаца. Кнез

234 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Лазар и краљ Твртко су подржавали анжујске претенденте. Зато је по-
четком 1389. године краљ Жигмунд спремао поход против Лазара. До
сукоба није дошло. Посредник у измирењу између краља Жигмунда и
кнеза Лазара био је мачвански бан Никола Горјански Млађи, такође зет
кнеза Лазара. Кнез Лазар се, тада, обавезао да ће поново постати вазал
угарског краља.

Године 1389. велику војску са југоистока, преко области Драгаша,
према области кнеза Лазара, је водио султан Мурат I. Он је водио своје
синове (Јакуба Челебију и Јилдирима Бајазита) и истакнуте војсковође.
У османлијској војсци су били и хришћански вазали, византијски цар,
а можда и краљ Марко и браћа Драгаши. Кнез Лазар је тражио по-
моћ од сродника и савезника. У његовој војсци у Косовској битки били
су витезови Мусића и Вука Бранковића. Српски краљ Стефан Твртко
I, кога су такође узнемиравали упади Турака, је послао кнезу Лазару
војску коју је водио војвода Влатко Вуковић.

Поузданих оновремених података о броју војника у сукобљеним
војскама нема. Најближи времену битке, али просторно далек, јесте по-
датак Филипа Мезијера, записан 1389. у Паризу, према коме су обе војске
имале по 20 хиљада војника. Према данашњим проценама, султан Му-
рат I је могао имати око 30 хиљада војника (коњаника и пешака), а број
војника који се борио на страни кнеза Лазара могао је бити између 15 и
20 хиљада.

До битке је дошло на подручју Вука Бранковића (ожењен Маром
Лазаревић). Две војске су се сукобиле на Видовдан, 15.6.1389. године,
на Косову пољу на Газиместану, узвишењу северно од Приштине. Сре-
дишњим делом османлијске војске је заповедао султан Мурат, левим
крилом његов син Јакуб, а десним Бајазит. Насупрот њима средином
српске војске заповедао је кнез Лазар, десним крилом Вук Бранковић, а
левим Влатко Вуковић. У борби је дружина српских витезова успела да
дође до султана Мурата I и убије га. Након тога, команду над турском
војском је преузео Бајазит. Вероватно је он наредио да његов брат Јакуб
буде убијен. У борби је убијен и кнез Лазар. Обострани губици били су
велики. Бајазит је журио да напусти бојно поље да би успоставио своју
власт у османлијској држави. Косовска битка је за Србе била оно што
историчари називају „пирова победа”. То је војничка победа у којој је по-
бедник претрпео превелике губитке да би могао успешно да настави рат.
Такве победе су више илузија победе него стварна победа. Зато ће увек
бити могуће да се о Косовској битки говори као о победи, али и поразу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 235

Најстарији сачувани писани податак о Косовском боју настао је
пар седмица после битке. У њему један од руских монаха, који су се
затекли близу Константинопоља, каже да је ,,кружио глас” о смрти
султана Мурата I и кнеза Лазара у сукобу и да је то изазвало нереде
у Турском царству. Мало касније, Венецијанци су послали посланика
у јулу 1389. да изрази саучешће новом султану. Опрезни венецијански
посланик је носио два писма, једно за Бајазита, а друго за Јакуба. Краљ
Твртко I је 1.8.1389. године писао Трогиру. Хвалио се да се његова
војска вратила са малим губицима, али да је мало Турака преживело
битку и да је њихов султан убијен. У писму он није споменуо кнеза
Лазара, нити ко је убио Мурата I. Твртко I је касније слично писао и
Фиренци. У сачуваном одговору Фиренце из октобра 1389. године чес-
тита се Твртку I победа, о којој су они већ чули. Исти одговор наводи
Видовдан као дан битке и спомиње дружину од 12 српских ратника
који ,,мачем отворише себи пут, до Муратова шатора” и убише га. Те
детаље о смрти Мурата можда су сазнали из изгубљеног Твртковог
писма. Савременици не спомињу имена тих витезова.

Изгледа да што је вест ишла даље на запад, то је српска „побе-
да” била већа. Тако се наводи да је у Паризу пре октобра 1389. Фи-
лип Мезијер записао да је Мурат I потпуно побеђен и да је погинуо са
најбољим делом своје војске. С друге стране, што је временски битка
постајала даља, то се јаче наглашава „победа” Турака. Око четири де-
ценије после битке, писац животописа деспота Стефана, Константин
Филозоф, спомиње Косовску битку као српски пораз.

У Османлијском царству се рано појавила тврдња да је Мурат
убијен лукавством. Изгледа да је најстарији сачувани турски запис
о Косовском боју сачуван у Искендернами (Александриди) насталој
крајем XIV века и почетком XV века. Писац Ахмедија је поред више
певања о Александру на крају спева описао и историју османлија до
сукоба Бајазитових синова. Према његовом писању у боју су турски
ратници кренули да гоне непријатеље и оставили Мурата са малом
пратњом. На бојишту је међу телима убијених лежао српски ратник
сав умазан крвљу, али када му је Мурат био довољно близу он се из-
ненада подигао и ножем убио султана. Сличан опис погибије Мура-
та је сачуван код Уруџ бин Адила који је био писар у Једрену у XV
веку. Уруџ је оставио и процену да је Мурат у битку водио 50 до 60
хиљада ратника. Према његовом писању, после смрти Мурата, паше су
се договориле да Бајазита прогласе за султана, а Јакуба су погубили.

236 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Затим су наставили битку, заробили Лазара и убили га. На истоку се
почетком XV века као вођа ратника који су убили султана спомињао
и кнез Лазар. Белтрам Мињанели (рођен око 1370), који се обогатио
трговином са источним Средоземљем, је описујући битку код Ангоре
(Анкаре) споменуо Косовски бој. Према том тексту кнез Лазар и група
Срба су били заробљени, али су са оружјем доведени пред Мурата I.
Када је султан тражио да му положе вазалну заклетву, кнез Лазар је
повео ратнике у последњи напад. Мињанели није јасно издвојио ко је
ранио султана. После тога, он пише да је смртно рањени султан наре-
дио да се савладани кнез Лазар погуби. На месту погибије Мурата I на
Газиместану касније је подигнуто Муратово турбе. На месту заробља-
вања кнеза Лазара био је око 1404. године подигнут мермерни стуб са
текстом Стефана Лазаревића. Ту се говорило да је Лазар био заробљен
и погубљен руком султана Бајазита.

Косовска легенда и Милош Обилић

Изгледа да простодушни људи нису могли да схвате како то Срби
у области Лазаревића признају власт султана (већ од краја исте 1389)
ако он није победио у највећем боју. То неразумевање се појачало у
следећим деценијама. Можда је зато у народној традицији сачуван по-
кушај да се објасни да су Турци „победили” у Косовском боју. Није не-
познато да једна битка у рату, макар и највећа, не одлучује исход рата.

Примере за то имамо из времена Косовске битке, као и данас.
Петнаестак година после битке на Косову, влашки војвода Мирча је
победио султана Бајазита у борби на Ровинама, али је после битке ипак
пристао да постане Бајазитов вазал и плаћа данак. Због погибије сул-
тана српска традиција је битку на Косову пољу из 1389. запамтила као
најсудбоноснију. Зато је и кнеза Лазара народно предање опевало као
„цара” који се супроставио султану.

После битке Лазарево тело је сахрањено у Приштини, а затим
је Српска патријаршија организовала пренос тела у Раваницу. Лазар
је убрзо канонизован и проглашен за свеца. Хришћански свеци су, по
правилу, били мученици који су се жртвовали за веру. Зато није чудно
да домаћи извори тако приказују Лазара, а не као јунака и витеза. То је
био један од извора онога што зовемо косовском легендом. Она је, као
и свака легенда, спојила стварне догађаје и личности са измишљеним.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 237

Ако неки ликови и догађаји из Косовске легенде и нису истинити, или
бар потврђени, они су вршили снажан утицај вековима на Србе и по-
нашање појединаца.

Од историјских личности поред кнеза Лазара посебно је значајан
лик витеза Милоша (Обилића). У савременим изворима не спомиње се
име онога ко је убио Мурата I. Михаљчић претпоставља да није запи-
сано име убице султана Мурата I јер је био ниже у друштвеној хијерар-
хији. Зато Милоша, као представника ситне властеле, не именује ни
добро обавештени Константин Филозоф у житију Стефана Лазаревића.
Он, око 1431. године, пише само ,,беше један веома благородан” који се
претварао да се предаје Османлијама, а када су га пропустили близу
султана он ,,изненада јурну и зари мач у” султана. „Милоша Кобилу”
као убицу султана спомињу Ашик-паша Заде (Дервиш Ахмед, писао
око 1484) и Константин Михаиловић (око 1500). Погибија османлијског
владара у боју против једне европске војске није безначајна. У историји
османлијске државе то се само једном догодило, на Косову. Ипак, о тој
смрти султана остало је премало поузданих података. Касно записи-
вање имена Милоша не оставља превише сумње у његову тачност. Име
султановог убице, и Османлије и Срби, тешко да су могли заборави-
ти, али је презиме неизвесније. Изгледа да је после битке и као ,,оп-
равдање” у Турској записано да је Милош убио Мурата I „на превару”
(као предајући се). Милослав Самарџић износи претпоставку да није
све у народној традицији потицало из српског народа. Он каже да је
тврдња о превари којом је Милош убио Мурата I, могла доћи од Ос-
манлија, односно Срба који су их служили. По том мишљењу, Осман-
лије нису могле погибију султана у борби прихватити осим као превару
Милоша, а презиме Кобила би било део њиховог ругања убици султа-
на. У време када је име Милоша записано, Османлије су имали људе,
на двору и у војсци, који су говорили српски. Ако се у османлијској
средини користи као презиме „Кобила” за јунака какав је био Милош
то је вероватно било да се увреди јунак који је убио султана. У срп-
ском народу усмено сачувано презиме Обилић је могло бити изведено
од оног које су користиле Османлије, тј. од Кобилић. Наравно, могло је
бити и обрнуто. Можда су само Османлије искривиле презиме Обилић
у Кобилић. Презиме остаје мање поуздано од имена. Без обзира на то да
ли је презиме Кобилић дошло из османлијске традиције, српска усмена
традиција Милоша спомиње као Обилића. Пресуду о томе како ће ко
бити опеван, доносили су народни певачи. Њима свакако није падало

238 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

на памет да је највећи јунак њиховог народа некакав Кобилић. Каснија
тврдња Мавра Орбина да је Милош Кобилић био ожењен Лазаревом
кћерком Јеленом није уверљива. Лазарева Јелена је била удата за Ђурђа
II Страцимировића Балшића, а после за Сандаља Хранића.

Као што данас никаквим убеђивањем нећете разуверити све људе
који су у телевизијским вестима и емисијама видели и чули неку неис-
тину, тако ни историчари неће моћи потпуно побити тврдње народне
епске поезије. Снага и уверљивост лажи је понекад већа од уверљиво-
сти истине. Милош Обилић и Вук Бранковић ће остати за многе онак-
ви каквим их је опевала народна песма. Упроштено, један јунак, а дру-
ги издајник. Код легенде о издајнику треба узети у обзир већ речено да
је кнез Лазар приказиван као хришћански мученик. Зато је угледање
на Свето писмо, тј. Последњу вечеру Христову са његовим најближим
следбеницима (апостолима) делимично утицало на стварање легенде о
издајнику. На њој је Христ вечерао и открио да ће га један од њих изда-
ти. Слично томе, и кнез Лазар пред битку вечера са својим најближим
саборцима и у току вечере се говори о издајнику.

Период управе кнегиње Милице и Скопско крајиште

После погибије кнеза Лазара титулу кнеза наследио је његов син
Стефан. Стефан Лазаревић је имао око 12 година, па је Моравском Ср-
бијом управљала његова мајка кнегиња Милица. Обострани велики
губици у Косовској борби били су поразни за Србију. Она је имала
знатно мању територију од османлијске државе, као и мање људи. Гу-
битке је тешко могла да надокнади. Угарска војска је у јесен 1389. са
севера упала у област којом је управљала кнегиња Милица. Према са-
вету патријарха и државног сабора, Милица и Стефан су одлучили да
прихвате вазалне обавезе према султану Бајазиту да би избегли нове
турске нападе. Константин Филозоф пише да је млади Стефан Лазаре-
вић отишао Бајазиту, и султану као жену одвео своју сестру Оливеру
„како би се христоименито стадо спасило од прождрљивих вукова”.
До средине 1390. године односи су били уређени. Од тада се и одреди
из Моравске Србије спомињу у Бајазитовој војсци. Турци и Срби су од
Угара освојили Голубац на Дунаву. Моравска Србија је сигурно давала
и новчани данак. Око 1393. кнегиња Милица се замонашила као Јевге-
нија и власт предала кнезу Стефану Лазаревићу.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 239

Бајазит је 1394. године својој држави припојио Солун. Османлије
су га задржале до пораза код Ангоре и око 1403. вратиле Византији.
Вук Бранковић је крајем 1391. године морао да напусти Скопље, а у
јануару 1392. у град је ушла турска војска, а за њом и османлијско ста-
новништво. Скопље је постало седиште Бајазитовог намесника. Тада
створено Скопско крајиште је било полазиште за многе османлијске
војне походе. После Јигит-бега (1392-1414), као бегови крајишници из
Скопског крајишта, скоро пола века ратовали су Исак-бег и његови си-
нови Барак и Иса-бег. Вук је крајем 1392. године морао пристати да
постане Бајазитов вазал и да плаћа данак султану.

Већ 1391. Ђурађ II Страцимировић Балшић је напустио сарадњу
са Османлијама. Они су 1393. заузели Скадар. Исте 1393. су после тро-
месечне опсаде опустошили Трново и припојили Трновску Бугарску.
Иван Шишман је две године био затвореник султана, а потом је убијен.
Бугарски патријарх је одведен у ропство, а црква потчињена Васељен-
ској патријаршији.

13.
Срби између Османлија и Угара
крајем XIV и у првој половини XV века

Одметање вазала од Бајазита и
област Балшића крајем XIV века

Средином последње деценије XIV века османлијски владар Баја-
зит је имао тешкоћа због непослушности својих вазала. Од њега се
1394. осамосталио византијски цар Манојло II Палеолог. Манојло II
је био ожењен Јеленом, кћерком Константина Драгаша. Из тог брака
рођени су Јован VIII и Константин XI. Њих двојица су после били по-
следњи цареви Византије. Бајазит је на одметање Манојла II одговорио
тако што је опсео Константинопољ. Исте године, од Бајазита су се од-
метнули још неки вазали. Браћа краља Марка, Андријаш и Дмитар, су
1394. године покупили свој део сребра, који је њихов отац краљ Ву-
кашин био оставио у Дубровнику. Они су отишли на север у Угарску.
Тамо су постали феудалци краља Жигмунда Луксембуршког.

У то време је и, Ђурађ II Венецији нудио градове које је раније
морао да уступи Бајазиту. Ђурађ II је у другој половини 1395. годи-
не од Турака преотео Скадар, Дриваст и трг Свети Срђ. Венеција је у
пролеће 1396. године преузела подручје од Скадарског језера до ушћа
Бојане са Скадром, Дривастом и Светим Срђом. Заузврат, Венеција се
обавезала да Ђурђу II годишње исплаћује одређену суму новца и да
га помаже по потреби. Ђурађ II је остао делимично заклоњен у малој
области западно од Бојане, са Баром и Улцињем као главним градо-
вима. Ђурађу II је неприлике стварао Радич Црнојевић, који је држао
подручје Грбља, Паштровића и Будву. Он је погинуо 1396. године у
борби против Ђурђа II. После тога је главни противник Ђурђа II постао
Сандаљ Хранић Косача.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 241

Босна у време краља Стефана Дабише и краљице Јелене

Краља Твртка I је наследио сродник Дабиша Котроманић. Постоји
претпоставка да је он био син млађег Твртковог стрица Нинослава. Од-
мах после смрти Твртка I, Дубровник се договорио са властелом Сан-
ковићима да му продају жупу Конавле. Они су потврду овог договора
затражили од краља и сабора босанске властеле, али је нису добили.
Напротив, војводе Влатко Вуковић и Павле Раденовић су упали у об-
ласт Санковића и поделили Конавле међу собом. У време владавине
краља Стефана Дабише почињу да се издвајају три области моћних
властелинских породица у Босни. Војвода Павле Раденовић је упра-
вљао облашћу од Врхбосне до Дрине код Фоче. После победе над Сан-
ковићима, држао је и део Конавла. Војвода Влатко Вуковић је држао
источни део Хума. На западу од Лашве и Врбање до горњег тока Сане
била је област Хрвоја Вукчића. Хрвоје и његов брат Вук Вукчић су
подржавали претензије Ладислава. Ладислав им је због тога дао звање
банова Хрватске и Далмације. Крајем 1391. године или почетком 1392.
године у Босну су поново упали Турци. Као награду за борбу против
тог упада, Хрвоје је од краља Дабише добио Какањ.

Жигмунд је 1394. године, водећи поход против предводника хр-
ватског племства Хорвата, упао у Босну. Том приликом је заузео град
Добор. Хорвати су после ухваћени у Далмацији. Ова победа краља
Жигмунда је утицала на Дабишу да (1394) призна да је вазал угарског
краља и да се одрекне власти у Далмацији и Хрватској. Дабиша је чак
пристао да после његове смрти босанска краљевска круна припадне
Жигмунду. У септембру 1395. године у Сутјесци је умро краљ Дабиша.

Уз пристанак босанске властеле, власт је преузела његова жена Је-
лена (1395-1398). Она је била прва жена за коју знамо да је сама владала
у средњовековним српским земљама. Пример Босни за владавину жене
дала је десетак година раније Угарска. Краљ Жигмунд је спремао поход
против султана Бајазита и ништа није предузео против Јелениног преу-
зимања власти у Босни. Када је код Никопоља 1396. Жигмунд доживео
тежак пораз то је веома нарушило његов углед и на подручју Босне. У
Босни је војвода Хрвоје Вукчић стекао највећи утицај. Раније је војводу
Влатка Вуковића наследио синовац, војвода Сандаљ. Он је после поги-
бије Радича Црнојевића привремено заузео Будву. Ђурађ II Страцими-
ровић Балшић је успео да 1398. године преотме Будву од Сандаља.

242 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Битке на Ровинама и код Никопоља

Против кнеза Стефана Лазаревића побунили су се неки његови
великаши на подручју Рудника и Топлице. Они су тражили подршку
Бајазита. Оптужили су Стефана да је у време упада у Босну те године
тајно сарађивао са Угарима. Стефан је побуну угушио. Да би га ослобо-
диле од оптужби, код Бајазита су ишле кнегиња Милица и монахиња
Јефимија, а затим и Стефан. У мају 1395. године у боју на Ровинама,
против влашког војводе Јована Мирче, са Бајазитом су се борили и
његови вазали краљ Марко, Константин Драгаш и кнез Стефан Ла-
заревић. Константин Филозоф (који бој датира у 6903. годину) каже
да је краљ Марко том приликом изговорио речи: „… молим Господа
да хришћанима буде помоћник, а ја нека први погинем.” Та изјава је
у нескладу са вазалним обавезама историјске личности краља Мар-
ка, али је подударна са великом народном традицијом, која описује
Краљевића Марка као великог јунака који се бори против Турака и
штити народ. У борби су погинули краљ Марко и Константин Драгаш.
Бајазит је свом царству припојио земље погинулих вазала, краља Мар-
ка и Константина Драгаша. Војвода Мирча, Жигмундов штићеник,
победио је у боју и Бајазит се повукао преко Дунава. Упркос победи,
Мирча је морао да пристане да даје данак султану.

Вук Бранковић није био веран вазал султана Бајазита. Вукови
одреди се не спомињу у Бајазитовој војсци на Ровинама, а ни 1396. у
борби код Никопоља. Тих година Вук је хиљаде дуката склонио „на
сигурно” у Дубровник. Вук је 1396. године пао у руке султана Бајази-
та. Умро је у заточеништву октобра 1397. Бајазит је одузео скоро сву
Вукову земљу. За себе је задржао тврђаве (као Звечан) које је видео као
важне и у њима поставио своје посаде. Један мањи део Вукове земље
оставио је Вуковој удовици Мари и њеним синовима. Највећи део Ву-
кове земље дао је верном вазалу и корисном ратнику, кнезу Стефану,
али је и Стефан на тим деловима своје области морао трпети султанове
војне посаде и царинике.

У време када је Бајазит потискивао Вука из његове области, у
Угарској се око Жигмунда окупила велика крсташка војска (Французи,
Немци, Енглези). Жигмунд је са око 60 хиљада војника прешао Дунав
и освојио Видин. Крећући се низ Дунав, стигли су до Никопоља. Код
Никопоља је 25.9.1396. дошло до битке са Бајазитовом војском. Јуриш

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 243

француских витезова, који су веровали да ће једним нападом коњице
поразити Турке, после првог успеха био је заустављен. Тада је Баја-
зитова војска кренула у победнички напад. Према подацима о борби
које имамо, тај напад је предводио Стефан Лазаревић са својим коња-
ницима. Већина хришћанских вођа је пала у борби или је заробљена и
убијена. Краљ Жигмунд се спасао укрцавши се на један брод на Дуна-
ву. Турци и њихов вазал Стефан Лазаревић су упали у Угарску. Опус-
тошени су Митровица и Земун („Земљани град”).

Мали део Бугарске, са средиштем у Видину, био је вазална об-
ласт султана од освајања Трновске Бугарске. Крајем 1396. Османлије су
у заузеле Видин. Бајазит је погубио бугарског цара у Видину. Његове
територије, као и земље погинулих српских вазала, припојио је 1397.
године својој држави.

Стварање Српске деспотовине

Захваљујући новцу који су чували у Котору и Дубровнику и при-
ближавању султану Бајазиту, почетком 1402. године наследници Вука
Бранковића су успели да поново загосподаре делом Вукових поседа. То
су били поседи које је држао кнез Стефан (део Косова, део Полимља,
крај око Сјенице и Брскова). Према месту где су издаване повеље, се-
диште Бранковића је тада био Вучитрн. У српским вазалним области-
ма (Звечан код Митровице, Јелеч источно од Новог Пазара и Глухавица
јужно од Новог Пазара) од 1396. године трајно су остала истурена упо-
ришта Скопске крајине.

У то време је монголски господар Тимурленк (Тамерлан), који је
господарио огромним простором у централној Азији и разорио Месо-
потамију, спремао поход против Бајазита. Тимурленк је против Бајази-
та побунио део емира из Анадолије. Затим је затражио од Бајазита да
тим емирима врати власт у емиратима. До одлучујуће битке је дошло
крајем јула 1402. године код Ангоре (данашње Анкаре). У борби су
као Бајазитови вазали учествовали Стефан и Вук Лазаревић, те Гр-
гур и Ђурађ Бранковић. Према писању Константина Филозофа, наро-
чито храбро се борио Стефан Лазаревић, али султану Бајазиту спаса
није било. У току битке део Бајазитових анадолских војника је прешао
својим емирима и Тимурленку. Монголи су заробили Бајазита. Баја-
зитова војска је разбијена, а са њом су се разбежали и његови синови.

244 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Његов најстарији син Сулејман је из престонице Бурсе узео благо
и прешао у европски део Турског царства, Румелију, и тамо успоставио
своју власт. Тимурленкова војска је пустошећи по Малој Азији ушла у
напуштену престоницу Бурсу и спалила је. Тимурленк се задовољио
тиме што је Сулејман признао његову власт и повукао се из Мале Азије.
Монголи су заробили и Гргура Бранковића, који је касније откупљен
из заробљеништва. Бајазит је умро (1403) у монголском заробљеништву.

Ангорска пропаст Бајазита је омогућила Византији да склопи
споразум са Сулејманом којим је добила Солун и престала плаћати
вазални данак. Браћа Лазаревић и Ђурађ Бранковић су враћајући се
из битке пролазили кроз Цариград. Цар Манојло II је тада путовао по
западу Европе тражећи помоћ. Цар Јован VII, савладар и синовац цара
Манојла II, сусрео се са Стефаном Лазаревићем. Они су се договорили
да се за Стефана уда Јелена, сестра жене Јована VII. Јован VII је августа
1402. године дао титулу деспота Стефану Лазаревићу. Титула деспота
је била највиша после царске. Од тада се земља којом је управљао дес-
пот Стефан назива деспотовина. Договорени брак је склопљен 1405.

За време боравка у Цариграду дошло је до свађе деспота Стефа-
на и Ђурђа Бранковића. Деспот Стефан је издејствовао да Византинци
затворе Ђурђа Бранковића. Лазаревићи су кући кренули преко мора и
Улциња. Ту су се срели са зетом Ђурађем II Страцимировићем Бал-
шићем. Ђурађ Бранковић се ослободио из заробљеништва и отишао
Сулејману да од њега добије подршку у борби против Лазаревића.

Лазаревићи су путовали из Улциња преко Скадра према Косову.
Код манастира Грачанице је у новембру 1402. године дошло до бит-
ке између Ђурђа Бранковића и Лазаревића. Ђурађ Бранковић и турска
војска која га је помагала су поражени. В. Ћоровић указује да је ова
„Косовска битка” могла бити један извор народне традиције о издајству
Бранковића, јер се у њој син оклеветаног Вука Бранковића заједно са
Османлијама борио против синова кнеза Лазара. После битке Лазаре-
вићи су отишли у Ново Брдо. Ту је дошло до свађе у којој је Стефан оп-
туживао Вука да су због њега имали велике губитке у људству. Свађа
је била таква да је Вук Лазаревић једно време напустио брата и отишао
Сулејману. Браћа су се 1404. године привремено измирила.

У Турском царству су се читаву деценију водиле борбе за престо
између браће Сулејмана, Исе, Мусе и Мехмеда (Мухамеда). Слабљење
средишње турске власти довело је и до слабљења вазалних обавеза
према Османлијама.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 245

Крајем 1403. или почетком 1404. године деспот Стефан је прихва-
тио вазалне обавезе према Жигмунду. Жигмунду је требала подршка
прослављеног ратника, у време када се борио против претендента на
угарски престо, Ладислава Напуљског. Деспот Стефан је од Жигмунда
добио Мачву и Београд.

У Београду је тада угарског заповедника града заменио деспотов
војвода. Београд је постао нова деспотова престоница. Деспот Стефан
је био значајан учесник угарских државних сабора. Када је 1408. годи-
не Жигмунд створио витезове Змајевог реда, први на њиховој листи
био је деспот Стефан.

Године 1405. деспот Стефан је Дубровчанима потврдио раније
повеље српских владара.

Босна у доба прве владавине Стефана (Стјепана) Остоје

Почетком 1398. у Босну су упали Бајазитови синови и њихов ва-
зал Стефан Лазаревић. Нереде који су настали најбоље је искористио
Остоја Котроманић. По Мавру Орбину, Остоја се презивао Христић.
То је презиме под којим је 1463. у Дубровнику забележен и Остојин син
Радивој. Христић је према томе презиме једне гране породице Котро-
манић. У документима из Дубровника, он се од средине 1398. назива
„rex Bossine”. Краљица Јелена се више није борила за власт. Јелена се
после спомиње са народним именом Груба. Краљ Жигмунд није мирно
посматрао јачање утицаја војводе Хрвоја и уздизање краља Стефана
Остоје. Средином 1398. године продро је у област Врбаса, али је био
приморан да се повуче. Хрвоје је искористио ову победу, освојио жупу
Дубица и задржао је неколико година. Почетком 1399. године заврше-
ни су преговори Дубровника са краљем Остојом и војводом Хрвојем о
продаји земље од Стона до Дубровника. Краљ Остоја им је о предаји те
територије издао повељу. Сведоци на повељи су били Хрвоје Вукчић,
Сандаљ Хранић, Павле Раденовић и друга босанска властела.

Крај XIV века је период када су се фрањевци хвалили да су на
католичанство у Босни превели десетине хиљада „јеретика”.

Године 1400. краљ Остоја је даровао Хрвоју (и његовом сину) Лив-
но. Краљ Жигмунд је у Угарској имао много проблема са властелом.
Њега је 1401. незадовољна угарска властела неколико месеци држала
у затвору. Хрвоје је (1401-1402) приморао Задар, Трогир и Шибеник

246 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

да признају врховну власт Ладислава. Ладислављева флота је са Хр-
војем 1402. године приморала и Сплит на предају. Незадовољна угар-
ска властела је 1402. звала Ладислава Анжујског да преузме краљевску
круну. Војска Ладислава Анжујског се у лето 1403. искрцала у Далма-
цију. Међу онима који су Ладислава Анжујског средином 1403. године
дочекали у Задру био је и војвода Хрвоје Вукчић. Ладислав се није
усудио да пође дубље у Угарску, него се крунисао у Задру.

Средином 1403. године краљ Остоја је од Дубровника затражио
да призна врховну власт босанског краља и развије краљеву заставу на
зидинама. Када је тај захтев одбијен, Остоја је опљачкао дубровачку
територију.

Неодлучни Ладислав се повукао у Италију, а као свог намесника
у Далмацији и Хрватској именовао је Хрвоја Вукчића. Ладислав је 1403.
године Хрвоју дао титулу херцега сплитског. Хрвоје је добио и острва
Брач, Хвар и Корчулу. Херцег Хрвоје је за своју престоницу изабрао
Сплит. После одласка Ладислава из Далмације, краљ Остоја је обуста-
вио нападе на Дубровник и крајем 1403. године измирио се са краљем
Жигмундом. Тим измирењем је изазвао непријатељство моћног херце-
га Хрвоја. У сукобу који је избио, веран Остоји је остао утврђени Бобо-
вац. Остоја је средином 1404. морао побећи у Угарску, краљу Жигмун-
ду. Под изговором да уклања Остојине присталице, Сандаљ је затворио
Радича Санковића и проширио своју власт до Неретве. У Босни је под
заштитом херцега Хрвоја краљ постао Твртко II, син Твртка I.

Српска деспотовина и последњи Балшић

Ђурађ II Страцимировић је умро 1403. а наследио га је син
Балша III (1403-1421). Венеција је 1405. године успела да постигне
да њену власт признају Улцињ, Бар и Будва. То је довело до сукоба
Венеције са Балшом III око тих градова. Да би лакше водио рат са
Венецијом, Балша III је прихватио вазалне обавезе према Турцима.
Слично је поступила и Венеција. Она је 1409. пристала да Сулејману
плаћа данак у замену за признање свих њених поседа у Зети и север-
ној Албанији.

Године 1408. поново је дошло до сукоба деспота Стефана и њего-
вог брата Вука. Узрок за сукоб је био захтев Вука да му брат уступи део
области на управу. Вук се обратио за помоћ Сулејману.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 247

Турци су зато 1409. године упали у Деспотовину преко Косова
и стигли до зидина Београда, у који се склонио деспот Стефан. Брату
Вуку је морао да уступи области јужно од Западне Мораве са Круше-
вцем. Вук Лазаревић и Бранковићи су признали врховну власт Сулеј-
мана.

Деспот Стефан се одлучио да подржи Мусу у борби против брата
Сулејмана. У близини Константинопоља, на Златном Рогу, у јуну 1410.
године Сулејман је победио Мусу и деспота Стефана. После те битке
деспот Стефан је отишао у Цариград. Цар Манојло II га је свечано при-
мио и потврдио му деспотску титулу. Сулејман је послао своје вазале
Вука Лазаревића и Лазара Бранковића да преузму власт у деспотовој
земљи, али Мусини људи су их ухватили и убили. То је омогућило Сте-
фану да под своју власт врати територију коју је уступио брату.

Муса је следеће године (1411) успео да нападне и победи Сулејма-
на. У покушају да побегне, Сулејмана су стигли и убили Мусини људи.
Тако је Муса (1411-1413) завладао европским делом Турског царства. У
азијском делу господарио је Мехмед.

Године 1411. у борби против Венецијанске републике, Балша III
је добио савезника у војводи Сандаљу Хранићу, који се те године оже-
нио Јеленом, мајком Балше III. Балша III је 1412. године заузео Бар, а
под његову власт дошли су и Будва и Улцињ.

После пораза Сулејмана, дошло је до разлаза деспота Стефана и
Мусе. Мусина војска је 1412. године пустошила јужне делове српских
земаља, а напали су и Ново Брдо. Исте 1412. је дошло до коначног изми-
рења деспота Стефана и његовог сестрића Ђурђа Бранковића. Мусина
војска је 1413. године пљачкала подручје од Ниша до Крушевца. Деспот
је послао своју војску под вођством Ђурђа Бранковића да са војском
Манојла II помогне Мехмеда у одлучујућој борби против Мусе. У бор-
би под планином Витоша јула 1413. године Муса је био поражен, ух-
ваћен и убијен. Султан Мехмед I (1413-1421) је тако обновио јединство
Османлијске државе. Деспот Стефан је признао султана Мехмеда I за
свог господара. Мехмед I није вршио притисак на „ослобођену” Визан-
тију, него се посветио унутрашњем јачању своје државе.

Када је угарски краљ заратио са Венецијом, Балша III је поза-
тварао све Венецијанце у Зети и 1419. године отео Венецији Дриваст.
Котор је у то време обновио преговоре о признавању власти Венеције.
Котор је 1420. године признао власт Венеције. Венеција је успела да
заузме и Будву. У зиму 1420-21. Балша III је опустошио околину Ко-

248 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

тора. Рат са Венецијом је морао да прекине јер се разболео. Отишао
је на двор свог ујака деспота Стефана. Своју област је предао деспоту
Стефану и умро у априлу 1421.

Прилике у Деспотовини и Босни
у првој половини XV века

Огромне привредне штете српским земљама наносили су дуго-
трајни и чести пљачкашки упади Османлија. У време турских упада,
многобројни бегунци из унутрашњости покушавали су да се склоне и
нађу храну у приморским градовима. Дубровчани су 1416. месецима
одбијали да пусте у град бројне избеглице које су побегле са подручја
босанске државе. За разлику од ових избеглица, Дубровник је за рато-
ве против својих суседа често унајмљивао плаћене војнике из Зете и
Хума. Истовремено, било је избеглица које су из Византије и Бугарске
склониште тражили у Деспотовини и Босни. Један од њих, Константин
Филозоф, записао је да су Османлије пљачкале, заробљавале и убијале.

Војни трошкови су били велики у Босни и Српској деспотовини
у првој половини XV века. Ратни сукоби су били чести. У Босни су се
војске краља и војводе састојале од властеле, властеличића, влаха-вој-
ника и најамника. Велико оптерећење представљали су харачи које су
српски господари слали султану. Знамо да су деспот Ђурађ, краљ То-
маш и херцег Стефан султану годишње слали десетине хиљада дуката.
Додатно су слати поклони за подмићивање.

Истовремено је рударство доживљавало процват. Почетком XV
века растао је привредни значај Босне. Подаци сачувани у трговачким
књигама у Дубровнику показују да је од краја XIV века производња
сребра и олова у Босни брзо расла. Зато су дубровачки трговци у већем
броју долазили у рударске центре и тамо имали куће. Да би контролисао
трговину сребром и наплату владаревог дела, Твртко II је примењивао
жигосање („болање”) сребра. Твртко II је обновио ковање босанског
новца и тако потискивао новац Дубровника и Венеције. Обласни гос-
подари, као, рецимо, Сандаљ, кршили су уобичајена трговачка правила
да би остварили приходе. Сандаљ је створио солане код Новог, све док
није добио трг Дријева и половину „кумерика солског” на том тргу.

Вероватно је у време боравка на двору Жигмунда, 1411. или 1412.
године, Стефан Лазаревић од угарског краља добио Сребреницу. Она

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 249

се, у власти Угара, последњи пут спомиње да је маја 1411. У његовој
држави су већ били Ново Брдо и Рудник. То су три најзначајнија ру-
дарска средишта средњовековних српских земаља. Приходи деспота
су значајно порасли. Деспот Стефан је због значаја рударства у својој
области издао (1412) рударски законик за рудник Ново Брдо и статут за
истоимени град. Рударски законик Стефана Лазаревића састављала је
комисија од 24 стручњака за рударство. Поред сребра и малих количи-
на злата, у Србији су вађени олово, бакар и гвожђе. У првој половини
XV века у Европи се осећала несташица злата и сребра на тржишту.
Преко Дубровника, у мањој мери Котора, и другим путевима су се
сребро и, мање, злато извозили у Италију и друге земље. Процене пра-
вљене према књизи надзорника дубровачке ковнице, која је сачувана
за 1422. годину, говоре да је извоз сребра из Српске деспотовине био
око 5 тона. У 1422. је преко Дубровника извезена приближно петина
тадашње европске производње сребра.

Почетком XV века извоз из Србије и Босне преко Дубровника је
био већи него икада пре. Сачувани извори говоре о значајним заједни-
цама Дубровчана у Новом Брду, Трепчи, Јањеву, Приштини, Сребрени-
ци, Руднику, Београду, Крушевцу, Ваљеву, Фојници, Високом, Фочи и
другим местима.

Привредно средиште државе Немањића у XIV веку било је Косо-
во. Дуготрајни турски упади су омели развој те области. Део станов-
ника се повлачио у крајеве северно од Копаоника. Прилив становника
је у Поморављу довео до крчења шума и развоја пољопривреде. Зато је
та област постала привредно средиште Српске деспотовине. Пуна риз-
ница деспота је омогућила градњу у новој престоници, Београду. Ту
је изградио свој двор, митрополију и прву познату градску болницу у
средњовековној Србији. Јованка Калић каже да је Београд био „највећа
српска тврђава предтурског доба”. Састојао се од старијег на вишем
нивоу правоугаоног утврђења, тзв. Горњег града, и нижег утврђења
између Горњег града и ушћа Саве у Дунав, тзв. Доњег града. Уз источ-
ни зид Доњег града било је укопано средњовековно пристаниште. Део
Горњег града (на западу уз Доњи град) је био деспотов двор са глав-
ном кулом („ступом”). То последње упориште одбране, кула Небојша,
имала је звоно за упозоравање. Небојша се налазила близу данашњег
споменика Победнику знатно више од данашње куле Небојша. Град је
имао двоструке заштитне зидове према копну и пет капија. Са вањске
стране заштитног зида је био ископан и јарак са покретним мостовима