Aleksandar Andric - Istorija Srba srednji vek

250 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Макета двора деспота Стефана Лазаревића на Калемегдану

за улаз на капије. Константин Филозоф каже да је деспот у Београд
населио најбогатије људе, ослободио их намета и дао им повластице.
Ослобађање трговаца од царина и путарина у Београду довело је до
њиховог брзог пресељавања у град и развоја привреде.

Деспот је од краља Жигмунда добио и бројна властелинства у
Угарској (Банату и другим деловима). У самој угарској престоници је
имао палату, баш као и његов наследник.

За разлику од Босне, у којој је власт краља била мања од власти ње-
гових великаша, у Српској деспотовини је постојала снажна средишња
власт. Сабори деспотовине нису имали већи значај. Жупе су у Српској
деспотовини замениле „власти”. Стефан је Српску деспотовину поделио
на области „власти” којима су управљале деспотове „војводе” са седиш-
тем у градовима (уместо жупана). Као раније жупани, војводе су, поред
војне, имале управну и судску власт у тим војно-територијалним цели-
нама. Заповедници мањих градова остали су кефалије. На деспотовом
двору био је „велики војвода”. После битке код Ангоре, деспот Стефан
је увео редовне војне јединице и поставио их по градовима. У деспото-
вој војсци, која се састојала од коњаника и стрелаца, било је властеле,
сељака и плаћеника. Поред ранијих мачева, они су користили и криве
сабље као Османлије. Топови су били од железа или бакра, а избаци-

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 251

вали су кугле од метала или камена. У време Стефановог наследника
Ђурађа Бранковића, деспотова војска је у приморју средином XV века
користила и пушке. Средином XIV века прве пушке су се користиле у
Фландрији, а око 1380. пушке се спомињу у Дубровнику.

Краљ Стефан Твртко II и
повратак краља Остоје у Босну

Босански краљ Твртко II је Дубровчанима издао повељу којом
је обновљено стање пре рата, а за рат је окривљен краљ Остоја. У на-
редним годинама војска краља Жигмунда је упадала у Босну, а главни
ослонац јој је био Бобовац, град у коме се чувала босанска краљевска
круна и боравио Остоја. Краљ Жигмунд је 1408. године предводио ве-
лики поход у коме је на повратку из Босне, код града Добора, наредио
да се око 170 босанских властелина које је заробио обезглави и баци у
реку Босну. Ови походи су убедили део босанских великаша да се из-
мире са Жигмундом. Крајем 1408. Хрвоје се покорио, а краљ Жигмунд
га је прихватио као вазала. Ладислав Анжујски је увидео да је његов
покушај да постане угарски краљ пропао. Ладислав је 1409. године
продао Венецији за 100 хиљада дуката своје поседе у Далмацији.

Од Жигмундовог похода 1408. краљ Остоја се зближио са војво-
дом Сандаљем и заједнички су наставили борбу против краља Твртка
II. Твртко II је током 1409. године свргнут са престола, а краљ је постао
Остоја. Војвода Сандаљ Хранић је успешно учвршћивао своју власт
на подручју од Милешева на истоку до Неретве на западу. Са његовим
територијама делимично су биле измешане области кнеза Павла који је
држао Требиње и део Конавла. Краљ Жигмунд је 1410. године кренуо
у поход против краља Остоје. Намеравао је да, према уговору из 1394.
године, буде крунисан круном босанских краљева. Угрожена од Угара,
босанска властела се за помоћ обратила Османлијама. Они су послали
своје чете Сандаљу у Босну. Угарска војска је 1411. године поново упала
у Босну. Жигмунд се задовољио када су краљ Остоја, војвода Сандаљ
и кнез Павле признали да су његови вазали, а Усора и Соли су предати
Жигмундовим феудалцима. Измирење је изгледало потпуно у пролеће
1412. Тада су краљ Остоја и најмоћнији босански господари били на
великим свечаностима и окупљању властеле и владара на Жигмундо-
вом двору у Будиму. Војвода Сандаљ је 1413. отишао да помогне свом

252 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

шураку Стефану Лазаревићу, који је био умешан у борбе између Мусе
и Мехмеда I. То је искористио херцег Хрвоје и опљачкао Сандаљеве
области. Због тог поступка херцег Хрвоје је оптужен да помаже Турке
против хришћана. Зато је краљ Жигмунд наредио да се херцегу Хрвоју
одузму сви поседи. Сплит је искористио прилику и одметнуо се од Хр-
воја, а Дубровник је заузео острва Брач, Хвар и Корчулу.

Потискивање Угара и учвршћивање Османлија у Босни

Стари богумил, херцег Хрвоје Вукчић Хрватинић, је узалуд пи-
сао угарском двору да је веран краљу Жигмунду и да намерава да при-
ми католичанство. Како није добио жељени одговор из Угарске, Хрвоје
се обратио Турцима, тачније Мехмеду I. Велика турска војска, коју је
довео Хрвојев протовестијар, године 1414. упала је у Босну. Војвода
Сандаљ се без борбе повукао у планинске пределе и пропустио турску
војску. Краљ Остоја се повукао у своје утврђене градове. Са Турцима
се у Босни поново појавио краљ Твртко II. Турци се нису задовољили
само пљачкањем. Османлијске чете су 1415. године упале и у Далма-
цију, „као”, и тамо су бранили права херцега Хрвоја.

Средином 1415. године већина турске војске се повукла на исток.
Дубровчани су слали краљу Жигмунду извештаје да је у Босни остало
мало Турака и да босанске области невољно дају султану данак да би се
сачувале пустошења. Угри су кренули на Босну сакупивши војску код
Добоја. На њихово изненађење, затекли су против себе измирене све бо-
санске великаше, удружене са Османлијама које је довео Исак-бег. Исто-
времено су босански властелини одлучили да поново за краља признају
Остоју. Угарској војсци се придружио само један значајнији босански ве-
ликаш из Усоре. Угарска војска је јула 1415. године код Добоја (Макљено-
вац) тешко поражена. Један од вођа угарске војске, Павле Чупор, је, према
причању, сурово убијен, зашивен у воловску кожу и бачен у реку Босну,
због личних увреда које је упутио Хрвоју. Од ове битке је почело доба
турске превласти у Босни. Твртко II није успео да задржи власт у Босни.

Краљ Остоја је такође признао султанову власт. Одмах после
битке, док је трајао сабор властеле у присуству краља Остоје, на ње-
говом двору у Краљевој Сутјесци је августа 1415. године убијен кнез
Павле Раденовић. Убили су га Сандаљеви људи. Сандаљ је Дубровча-
нима објашњавао, да је то учињено јер је Павле „издавао читав свет”.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 253

У пролеће 1416. године умро је војвода Хрвоје. Његов син Балша
није успео да наследи очев утицај и поседе. Краљ Остоја се развео од
жене Кујаве и оженио се Јеленом, удовицом војводе Хрвоја. Тако је Ос-
тоја преузео град Јајце и велики део Хрвојевих земаља. Босну су потре-
сали и сукоби синова кнеза Павла и Сандаља Хранића. Павловиће је
подржао краљ Остоја. Краљ Остоја је преотео Сандаљев утврђени
Благај и највећи део Хума. Када је загосподарио Дријевима, Остоја је
забранио продају људи. Краљ Остоја је умро 1418. године, а наследио
га је син Стјепан (Стефан) Остојић. Сандаљу су недостајала средства
за рат са Павловићима и краљем. Зато је 1419. године пристао да про-
да свој део Конавла Дубровнику. У уговору, у облику повеље, војвода
Сандаљ је са браћом продао део Конавла Дубровчанима за 12 хиљада
дуката, плус по 500 перпера годишње, „палату” у Дубровнику, поседе
у жупи и уврштавање у дубровачко племство.

Султанов вазал, војвода Сандаљ, је 1420. године позвао и турску
војску да му помогне. Скопски Исак-бег је почетком 1420. године напао
Петра Павловића и краља Стјепана. Војвода Петар Павловић, је поги-
нуо у сукобима 1420. За време ових сукоба, Котор се понудио да призна
власт Венеције, али да сачува своју самоуправу. Тако је 1420. године
Котор био изгубљен за Сандаља (чију власт је признавао од 1406). У
Босни је Сандаљев утицај јачао. Он је поново загосподарио Поповим
пољем и подручјем уз Неретву. Сандаља је подржавао од Турака 1420.
године уздигнути краљ Твртко II. Са Сандаљем се измирио и прежи-
вели брат од Павловића рода, Радослав.

Твртко II је 1421. године потпуно преузео краљевску власт од не-
моћног краља Стјепана Остојића, који нестаје у сачуваним текстови-
ма. Око 4 хиљаде Турака је средином 1426. године пустошило Босну.
Дубровник је са Радославом Павловићем, под сличним условима као
са војводом Сандаљем, 1426. године склопио уговор о куповини дела
Конавла са Цавтатом који је припадао Павловићима.

Твртко II се 1427. године измирио са угарским краљем и постао
његов вазал. Тако је Босна постала двоструко вазална (и према султа-
ну и према угарском краљу). Краљ Твртко II је тада пристао да, уко-
лико не остави мушког, потомка његову круну наследи гроф Херман
Цељски, сродник краља Жигмунда. Такво обећање је кршило право
Босанског сабора да изабере краља и права осталих чланова породице
Котроманић. Уз подршку краља Жигмунда, Твртко II се 1428. оженио
Доротејом Горјански.

254 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Последње године деспота Стефана Лазаревића

Године 1421. у Османлијском царству је почео да влада Мурат
II (1421-1451). Он је обновио нападе на Византију. Немоћни и очајни
Византинци су 1423. предали Солун Венецији, али га је Мурат II од
Венецијанаца коначно освојио 1430.

Деспотовина је била двоструко вазална. У области Бранковића
биле су турске војне посаде и службеници. Деспот Стефан је проши-
рио своју област 1421. године, када је наследио област Балшића. На
вест о смрти Балше III, Бар и Улцињ су признали власт Венеције. Ста-
решине Ђурашевића (Црнојевића), у брдима између Котора и Будве,
признали су власт деспота Стефана. Деспот је наставио рат са Вене-
цијом који је водио Балша III. Деспот је 1421. године освојио Дриваст
и Бар. Опсада Скадра је била дуготрајна, али без успеха. Венеција је
1423. године приволела Паштровиће да признају њену власт, али је мо-
рала признати власт деспота над Будвом, Баром и Дривастом. Коначно,
мир са Венецијом је склопљен у пролеће 1426.

Деспот Стефан, који није имао деце, 1425. или 1426. сазвао је
државни сабор у рудничком крају у Сребреници. Ту је пред окупље-
ном властелом и представницима цркве за свог наследника одредио
сестрића Ђурађа Бранковића. Угарски краљ се сагласио да Ђурађ
наследи Стефана као угарски вазал и да задржи Стефанове поседе у
Угарској, али да угарском краљу врати Мачванску бановину, Београд и
Голубац. Већи проблем је био да деспотовог наследника призна турски
султан. По правилу, после смрти свог вазала турски владари су његову
област припајали Турском царству.

Често присуствовање деспота на угарском двору у Будиму, мог-
ло је утицати на то да султан Мурат II 1425. године пошаље војску
која је опљачкала област од Ниша до Крушевца. Босански краљ је то
искористио и напао Сребреницу. Када је дошло до повлачења Турака,
деспот је отишао да помогне опседнуту Сребреницу.

Године 1427. Турци су поново упали у Српску деспотовину. Опсе-
дали су Ново Брдо и упали у Поморавље. У време када је умро деспот
Стефан, били су код Ресаве и Крушевца. Према Константину Филозо-
фу, у лову, код Крагујевца, 19. јула 1427. (6935), умро је деспот Стефан.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 255

Српска деспотовина у трећој деценији XV века

14.
Пад Српске деспотовине
и Босне под власт Османлија

Деспот Ђурађ Бранковић и градња Смедерева

Ђурађ Бранковић је наследио Деспотовину у време рата са Тур-
цима. Турци су 1427. заузели и задржали утврђени Крушевац. После
1427. године султанови службеници се спомињу у Приштини и Трепчи.
На том подручју је постојала двострука, српска и турска управа. Ђурађ
је морао да врати Београд и Мачву Угарима, а у Голупцу се одметнуо
заповедник града Јеремија и предао град Турцима. Ђурађ је остао без
добро утврђене престонице и 1428. је почео да гради нову престоницу,
Смедерево. Изградњом Смедерева руководио је Георгије Кантакузин,
брат Ђурађеве жене Јерине. За одобрење да зида Смедерево, Ђурађ је
морао да плати султану. Основу новог града представљао је троугао
страница дужине око 550, 500 и 400 метара. Две стране зидина су шти-
тиле воде Дунава и Језаве, а са треће је био прокопан ров. Зидови су
били широки од 2 метра до 4,5 метара, са кулама високим око 20 мета-
ра. Према натпису на једној кули 1430. године изграђен је Мали Град.
Мали Град је управо деспотов двор. Радови на великом заштитном зиду
око Смедерева извођени су касније. На врху заштитног зида била је ста-
за за стражаре и заштитни зупци. Смедеревска тврђава је била међу
највећим у овом делу Европе. Унутар зидина је био град на простору од
око 10 хектара. Величина града и брзина зидања довели су до великих
напрезања и жртава. Народ је морао обезбедити материјална средства и
бесплатним радом допринети грађењу. За патње је оптужио деспотову
жену, Гркињу Јерину. Народна традиција ју је запамтила као „Проклету
Јерину”. Смедерево је убрзо постало јако потрошачко средиште. Поред
околног становништва, привукло је и трговце из удаљеног Дубровника.

У време зидања Смедерева, Ђурђу Бранковићу је 1429. знаке дес-
потског достојанства донео посланик цара Јована VIII Палеолога, син

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 257

српске принцезе Јелене Драгаш. Свечано проглашење деспота Ђурђа
Бранковића је обављено у Жичи. Та година је значајна и по повељи
коју је деспот Ђурађ издао за манастир Есфигмен, а на којој је сачуван
цртеж деспота са породицом.

Деспот Ђурађ је био двоструки вазал. Обавезе према султану су
биле теже. Турском султану је Ђурађ морао да шаље око 50 хиљада ду-
ката и хиљаду до две хиљаде војника. Велико трошење новца деспоту
су омогућили велики приходи. Немамо тачних података о висини тих
прихода, али неки подаци савременика могу да послуже. Француски
писац Де ла Брокијер је, вероватно претерујући, процењивао да 1433.
године Ђурађов приход од Новог Брда износи око 200 хиљада дуката.
Истовремено, од огромних феудалних поседа у Угарској имао је око
четири пута мањи приход. Убрзо је дошло до првог пада Српске дес-
потовине и пада у привреди. Опао је и број дубровачких трговаца који
су посећивали рударска средишта. Почетком 1458. процењивало се да
Сребреница даје годишњи приход од 30 хиљада дуката.

Стварање османлијских упоришта у Босни

Турски утицај у Босни, али и Дубровнику, био је све јачи. Када
је дошло до спора и рата између Радослава Павловића и Дубровника
око Конавла, обе стране су 1430-31. слале своје представнике и новац за
подмићивање турској влади (Порти) да она пресуди у спору. Порта (од
лат. „порта” – врата, двери) није разрешила спор, али су Дубровчани
добили повељу о слободи трговине у османлијским областима.

Османлије су између 1428. и 1430. године добиле своје стално упо-
риште у Босни. Од Павловића су преотели тврђаву Ходидјед (између
Сарајева и Пала). Османлије су ту стално држале мало својих војника
и старешину тврђаве (диздара). После тога, Твртко II је Османлијама
морао да уступи Врхбосну (подручје Сарајева). Босански краљ је 1430.
године пристао да шаље и велики годишњи данак султану.

Године 1432. обновљен је рат босанског краља и српског деспота.
Деспот Ђурађ је у пролеће 1433. године проширио своју власт на за-
паду. Освојио је Звоник (данашњи Зворник), тврђаву Теочак и област
Усоре. Од 1433. до 1435. године, као нови турски кандидат за краљевс-
ку круну у Босни, против Твртка II борио се Радивој, незаконити син
краља Остоје. Појављивање Радивоја као претендента искористио је

258 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

деспот Ђурађ. Против Твртка II се борио и Сандаљ Хранић Косача.
Твртко II се морао склонити на север у Угарску.

Војвода хумски, Сандаљ Хранић Косача, је у марту 1435. године
умро. То је омогућило Твртку II да се, уз помоћ краља Жигмунда, вра-
ти у Босну и потисне Радивоја са престола. Сандаља Хранића Косачу
наследио је синовац војвода Стјепан (Стефан) Вукчић Косача. Против
њега је кренула угарска војска из приморја и стигла је до Неретве. Ра-
дослав Павловић је такође напао Сандаљевог наследника. Венеција
је настојала да од Стјепана Вукчића Косаче преотме Нови (данашњи
Херцег Нови). Стјепан се за помоћ обратио Турцима. Они су му среди-
ном 1435. године послали 1.500 коњаника које је водио Барак. Стјепан
Вукчић Косача је успео да протера угарску војску из Хума. Жигмунд је
1437. године умро, а наследио га је зет Алберт Аустријски. Од Радосла-
ва Павловића војвода Стјепан је преотео Требиње (1438). Турска војска
је почетком 1439. упала у области краља Твртка II и опљачкала их, а
Стјепан је морао да Радославу краткотрајно врати Требиње.

Дуготрајни унутрашњи сукоби довели су до пустошења Босне.
После пада деспотовине, октобра 1439., умро је угарски краљ Ал-
берт. Војвода Стјепан је напао области бана Матка Таловца и проши-
рио своју власт западно од Неретве. Он је 1440. освојио Омиш. Као тур-
ски вазал, војвода Стјепан је упао и у деспотове области. У јесен 1441.
заузео је Горњу Зету и Медун. После тога, војвода Стјепан, подржаван
од Стефана Црнојевића, покушао је потиснути Венецијанце из зетског
приморја. Успео је да заузме Бар (1442). У време тих сукоба 1441. умро
је Радослав Павловић, а крајем 1443. умро је и Твртко II.

Први пад Српске деспотовине и сеобе

Године 1435. деспот Ђурађ је морао кћерку Мару да пошаље у
султанов харем, а као мираз дао је и жупе Дубочицу и Топлицу.

Исте 1435. турска војска је опустошила Ердељ и Банат. Као од-
говор на то, 1437. угарска војска је продрла уз Мораву и спалила Кру-
шевац. На повратку је угарска војска код Смедерева, на Годоминском
пољу, поразила војску видинског бега. Султан је оптуживао деспота
Ђурђа због преласка угарске војске преко деспотове земље. Турцима
је то био изговор за пљачку деспотове земље. Деспот је султану Му-
рату II уступио Браничево, да би га умирио. Турци су са помоћном

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 259

деспотовом војском 1438. године нападали Ердељ. Истовремено, Турци
су 45 дана пустошили деспотове земље (Борач, Груж, Островицу код
Рудника и Манасију).

У пролеће 1439. године султан Мурат II је водио велики поход на
Српску деспотовину. Значајнији отпор Османлијама пружили су само
Смедерево и Ново Брдо. Деспотовину је као турски вазал напао и Стје-
пан Вукчић Косача. Деспот је са породицом и војном пратњом прешао
у Угарску. После три месеца опсаде, 18.8.1439. деспотова престоница
Смедерево се предала. У овом турском нападу Зета није била напада-
на, а Ново Брдо је одолевало нападима. Остатак деспотовине припојен
је Турском царству. Мурат II је Гргуру Бранковићу дао на управу де-
дове земље.

Велики број становника Српске деспотовине је 1438-39. прешао на
север преко Саве и Дунава. Већ пре 1437. године, на великим поседима
деспота у Срему и Банату, Срби су чинили већину становништва. Ос-
манлије су на Балканско полуострво донеле давно заборављени начин
ратовања. Они на подручја која намеравају да освоје не упадају само
са циљем да победе противничког владара и његову војску. Турски
војници крајишници у пограничним деловима Османлијског царства
су скоро непрестано упадали, пљачкали и пустошили стране области
са којима су се граничили. Тако су физички и економски уништава-
ли целостановништво неке области или земље. То је изазвало вели-
ка пресељавања Срба према северу и западу од краја XIV века. Јужна
Угарска је од средине XV века национално све више добијала српско
обележје. Истовремено, бројно је било и робље које су са собом на југо-
исток одвеле Османлије. У време првог пада Српске деспотовине, Му-
рат II је почео масовније да примењује и „одабир дечака” (девширму)
за своју војску.

Деспот Ђурађ је средином 1440. године из Угарске, преко Вене-
ције и Дубровника, отишао у Зету. Пољско-угарски краљ Владислав I
је оптужио деспота да сарађује са Османлијама и да је као одметник
напустио Угарску. То је био изговор да одузме велики део деспотових
поседа у Угарској и двор у престоници Будиму. У Зети је Ђурађ био
изложен нападима војводе Стјепана Вукчића. Стјепана су подржавали
Црнојевићи. Зато је деспот решио да се покори краљу Владиславу, па је
у пролеће 1441. године преко Дубровника кренуо у Угарску. Османлије
су у то време двојицу Ђурађевих синова, које су држали као таоце,
ослепели. Деспоту је стигла и вест да су Османлије средином 1441. го-

260 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

дине заузеле и Ново Брдо. После тога, Дубровник је пристао да шаље
султану „годишњи поклон” у вредности од хиљаду дуката.

Обнова Деспотовине

Године 1441. краљ Владислав је одбрану јужне границе, са сре-
диштем у Београду, поверио енергичном Јаношу Хуњадију (Сибиња-
нин Јанку). Хуњади је 1442. године поразио једну већу војску, коју је
против Угарске послао султан. У то време су учестали позиви да се
против Османлија покрене заједнички војни поход хришћана. Такав
рат су заговарали витезови јовановци (са острва Родос) и папа са карди-
налом Јулијаном Чезаринијем. Чезаринијево и Хуњадијево заговарање
великог похода против Османлија новчано је подржао деспот Ђурађ.
Угарски сабор у Будиму је одлучио да се покрене такав поход.

Краљ Владислав, праћен од Хуњадија и Ђурђа, у септембру 1443.
године кренуо је на југ са око 25 хиљада војника. Влашки војвода Влад
Дракул се тада одметнуо од султана и прикључио Владиславу. Крећући
се долином Мораве, хришћанска војска је поразила султанову војску
код Ниша, а у децембру 1443. године освојила Софију. Ускоро је због
зиме и јачег отпора Османлија почело повлачење хришћанске војске.
Деспот Ђурађ је безуспешно тражио да војска презими у Србији. У
јануару 1444. године су војска и деспот прешли код Београда на север.

Ове победе хришћана су охрабриле исламизованог Скендер-бега
(Ђурађ Кастриот) да напусти султанову војску и у северној Албанији
се 1443. одметне од Османлија, а Византинци су појачали борбу за ос-
лобађање Пелопонеза.

Султан Мурат II је понудио велике уступке и мир. Деспот и Ја-
нош су подржали склапање мира. Краљ Владислав је средином 1444.
године склопио мир са султаном Муратом на десет година. Султан је
Ђурђу вратио Српску деспотовину, са Новим Брдом и Голупцем, али је
деспотовина морала да плаћа султану данак. Угарском краљу је султан
обећао велику новчану одштету и помоћну војску за његове ратове.
У августу 1444. године деспот Ђурађ се вратио у Смедерево. Касније,
Стјепан Вукчић је Ђурђу вратио део Зете који је држао са Медуном.

Незадовољство склопљеним миром са „неверником” (султаном)
било је велико. Нарочито је кардинал Чезарини, који је као духовник
разрешио краља Владислава заклетве, позивао на нови поход. Деспот

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 261

Дубровник

Ђурађ је одбио да учествује у новом походу. Срби су у ранијем походу
из 1443. године чинили приближно трећину хришћанске војске.

Угарска се поново спремала да предводи велики поход против
Османлија. Разлаз деспота Ђурђа са Хуњадијем довео је до губитка
већег дела деспотових поседа у Угарској. Краљ Владислав Јагелонац,
заобилазећи Српску деспотовину, прешао је Дунав код Оршаве. Вла-
дислав је водио око 16 хиљада ратника. Прикључио им се Влад Дракул
са око 4 хиљаде Влаха. Та војска је новембра 1444. године код Варне
потпуно поражена од бројније османлијске војске. Већина војсковођа
хришћанске војске са краљем Владиславом и кардиналом Чезаринијем
је погинула, а Хуњади је са малим бројем преживелих побегао. Према
писању Константина Михаиловића, Турци су са главе краља Владис-
лава одерали кожу, напунили је памуком и носали је по градовима,
хвалећи се како им је бог дао да победе непријатеља.

Деспот Ђурађ је у пролеће 1445. године преотео Сребреницу од
краља Томаша.

Односи краља Томаша и Стјепана Вукчића Косаче

Краљ Твртко II није имао мушких наследника. Зато је Томаш,
син краља Остоје, 1443. године наследио краљевску круну. Изгледа
да је у Угарској Јанош Хуњади постао главна подршка Томаша, а Сте-

262 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

фан Томаш Остојић се обавезао да постане вазал краља Владислава.
Да би добио већу подршку у католичким круговима, нови краљ Сте-
фан Томаш је примио католичанство. Краљ Томаш је повео рат против
турског вазала – војводе Стјепана Вукчића Косаче. Стјепан Вукчић је
управљао подручјем приближно од Милешева, Острога и Новог на ис-
току до Имотског и Дувна на западу. Краљ Томаш је успоставио везе
са Венецијом. Војвода Стјепан није имао успеха у рату који је трајао
са Венецијом. Венеција је 1443. године преотела Бар, а следеће године
је и Омиш пао у њене руке. У Зети је на страну Венеције 1444. године
прешао Стефан Црнојевић. Исте године краљ Томаш је, користећи за-
узетост султана ратом са Угарском, освојио Сребреницу. Упад осман-
лијске војске у Босанску краљевину омогућио је војводи Стјепану да се
одбрани од краља Томаша.

Обновљену Српску деспотовину територијално су оштетили
краљ Томаш и Венеција. Заједнички врховни господар султан и зајед-
нички непријатељи, Венеција и краљ Томаш, довели су до измирења
деспота Ђурђа и војводе Стјепана. Стјепан је 1444. деспоту Ђурађу вра-
тио Медун и део Горње Зете.

Привремено се и Томаш измирио са војводом Стјепаном. Изми-
рење је требало ојачати женидбом краља Томаша Стјепановом кћер-
ком Катарином 1446. Исте године, после краљевог венчања, босанска
војска је преотела деспоту Сребреницу.

Османлијска војска, позивана од деспота Ђурђа, године 1448.
је стигла до Неретве, поделила се и неколико седмица пустошила по
Босни и Хрватској. Војвода Стјепан Вукчић, уплашен од османлијске
војске, разишао се са краљем Томашом и помогао деспоту Ђурђу да
септембра 1448. привремено преузме Сребреницу. Исте године, да би
нагласио своју самосталност од краља, Стјепан Вукчић Косача је, по-
ред титуле „великог војводе русага босанског”, узео титулу „херцега од
Светог Саве”. Својеврсна престоница херцега Стјепана био је утврђени
Благај југоисточно од Мостара.

Почетком 1449. Томаш је обновио своју власт у Сребреници.
У исто време погоршали су се односи херцега Стјепана Вукчића
и Дубровника. Херцег Стјепан, уз помоћ једног Италијана, године
1448. изградио је у Новом прву мануфактуру у Босни, за производњу
текстила од вуне. У Дубровнику је три деценије раније створена прва
таква мануфактура. Херцег Стјепан је настојао да се економски осамо-
стали од Дубровника. Дубровник, али и Котор, настојали су да спрече

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 263

развој Новог и његово снабдевање са мора. Дубровчани су 1450. забра-
нили рад својим трговцима у земљи херцега Стјепана. Домаћи трговци
у херцеговим земљама и херцег, који је сам трговао са трговцима из
Италије, нису могли заменити Дубровчане. Зато је херцег трпео штете
од смањења трговинске размене.

Султан Мехмед II Освајач је 1451. године одобрио напад херце-
га на Дубровник, који је признавао власт угарског краља. Херцегова
војска је упала у Конавле и заузела их са Цавтатом. Он је у време овог
сукоба од Урлиха Цељског набављао топове и „инжењере”. Дубров-
чани су успели тајно да против херцега наговоре његовог најстаријег
сина, кнеза Владислава. На сукоб у херцеговој породици утицала је и
афера херцега са младом Елизабетом, која је нешто раније доведена на
његов двор из Италије, вероватно херцеговом сину. Херцег Стјепан је
Италијанку задржао као своју љубавницу. То није осуђивао само Вла-
дислав него и Стјепанова жена и остали чланови породице.

Дубровник је понудио велику награду ономе ко убије „издајника”,
херцега Стјепана (који је био и дубровачки властелин). Крајем 1451. го-
дине и краљ Томаш се споразумео са Дубровником да нападне херцега.
Угарска и Турска су у то време склопиле споразум којим је забрањено
да херцег напада Дубровник. Херцег се 1452. године нашао у тешкој
ситуацији. Кнез Владислав, са којим је била и његова мајка, у пролеће
1452. преотео је од оца део Хума са тврђавом Благај. Истовремено, сул-
танов посланик приморао је херцега да врати Дубровнику Конавле.

Крајем 1452. или почетком 1453. године херцегу је у помоћ дошла
турска војска (око 2 хиљаде) за борбу против кнеза Владислава. Убрзо
после пада Константинопоља, средином 1453. године, кнез Владислав
се измирио са херцегом Стјепаном признавши његову власт, а херцег
му је признао управу над облашћу коју је већ држао. Следеће године, уз
подршку „госта” Радина коме су Дубровчани обећали новчану награ-
ду, склопљен је мир и обновљене су привредне везе херцега Стјепана
и Дубровника.

У време краља Томаша у верској политици босанског владара
има доследности у односу на претходнике. Њега су фрањевци оптужи-
вали код папе да указује уобичајене почасти „крстјанима”. Краљ То-
маш се правдао да то мора због снаге „крстјана” у држави. То се дешава
у време када су фрањевци остварили значајне успехе у насилном пока-
толичењу „крстјана” и становништва у Босни. Истовремено је успехе
у ширењу на подручју херцегове земље остваривало православље, али

264 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

без насиља према „крстјанима”. „Црква босанска” се временом мења-
ла. Примери као што је гост Радин, који је живео на двору властелина
и био његов саветник, показују да су припадници „Цркве босанске”,
бар у XV веку, престали да одбацују материјална богатства и имали
знатну имовину.

Последње године Српске деспотовине

Године 1446. Јанош Хуњади је постао управник („губернатор”)
Угарске, у име младог Ладислава (Ласла) V. Хуњади је спремао нови
велики поход против Османлија. Јединог поузданог савезника је нашао
у Скендер-бегу. Септембра 1448. године Хуњади је са око 70 хиљада
војника прешао у деспотовину. Када је деспот Ђурађ одбио да се при-
дружи походу против султана, Хуњади је пљачкао Српску деспотови-
ну као непријатељску земљу. Султан је у то време ратовао на подручју
Албаније против Скендер-бега. Хуњади је стигао у октобру до Косова.
Султан га је дочекао са око 100 хиљада војника. У тродневној борби
Јанош Хуњади је изгубио хиљаде витезова (Угара, Чеха и Немаца) и
био поражен. Разбијена угарска војска се разбежала, а деспот Ђурађ је
краткотрајно задржао Хуњадија и затворио га у Смедереву. Ослободио
је Хуњадија када су се он и угарски сабор обавезали да забораве сва
непријатељства и плате штету за пљачке по Српској деспотовини. Када
је добио подршку у Угарској и од папе да одбаци изнуђену заклетву,
Хуњади је отео имања Ђурђа у Угарској и растерао његове службенике.

Почетком 1451. године умро је султан Мурат II, а наследио га је
Мехмед (Мухамед) II. Мехмеда II је васпитавала Ђурађева кћерка, сул-
танија Мара, и чинило се да он као султан показује поштовање према
старом деспоту са којим је обновио уговор о вазалству деспота. К. Ми-
хаиловић је записао да се деспот обавезао да ће слати помоћну војску
од 1.500 коњаника и 15 хиљада дуката годишње. Средином исте годи-
не Босна је вратила Ђурђу Сребреницу. Поново је дошло до измирења
Ђурђа и Хуњадија. Деспоту су враћена и бројна имања у Угарској. Дес-
пот није успео да се споразуме са Венецијом. Зато је она подржала Сте-
фана Црнојевића да се одметне у Зети против деспотове војске (1451.
или 1452). Стефан Црнојевић је постао венецијански војвода у Горњој
Зети. За уски планински појас, вероватно покривен густом шумом, од
Котора до Будве, са Ловћеном као највишим врхом, од друге половине

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 265

XIV века јавља се име „Црна Гора”. Када се за то подручје у докумен-
тима из Дубровника први пут (1376) јавља име Црна Гора наводи се да
је то део Зете. Током наредних векова име Црне Горе се проширило и
заменило име Зета.

Султан је 1452. године припремао коначно освајање Константино-
поља. У пролеће 1453. почела је опсада. У султановој војсци били су и
одреди његових српских вазала. Према К. Михаиловићу султан, је тра-
жећи вазални одред од деспота, још крио кога ће напасти. Деспот Ђу-
рађ је послао војводу Јакшу (оснивач касније чувене српске феудалне
породице у Угарској) са 1,5 хиљада коњаника. К. Михаиловић каже да
је и он био у том одреду. Према Халилу Иналџику, браниоци су могли
имати око 8,5 хиљада војника, а нападачи око 50 хиљада. Старе зидине
Константинопоља нису одолеле до тада највећим топовима. Последњи
византијски цар, Константин XI Палеолог Драгаш, је погинуо бранећи
град који је освојен 29.5.1453. Становништво престонице је било пре-
пуштено победничкој војсци да га пљачка (јагма) и убија три дана без
одговорности. Мехмед II је освојени град претворио у своју престоницу.

После успешног освајања Константинопоља, Мехмед II је кренуо
да освоји Српску деспотовину. Он је од Ђурђа затражио да му пре-
да престоницу Смедерево и Голубац. У лето 1454. године султан је са
војском напао деспотовину, Ново Брдо и Смедерево.

Извори кажу да је тада из Србије одведено неколико десетина
хиљада особа и насељено у села око Истанбула. Султан је у то време
насељавао и становнике из Бурсе у своју нову престоницу Истанбул.
Константинопољ је, према проценама, у VI веку имао преко пола ми-
лиона становника, а у време османлијског освајања 1453. имао је из-
међу 40 и 50 хиљада.

После похода до Пирота, Хуњади се вратио у Угарску. Османлије
су 1455. поново напале Српску деспотовину. Султан је освојио Ново
Брдо, Трепчу и друга насеља на Косову, као и делове Српске деспо-
товине јужно од Западне Мораве. Приликом заузимања Новог Брда,
К. Михаиловић каже да су њега и око 320 младића узели да претворе
у јаничаре, а 704 градске девојке је султан „разделио међу поганике”.
Ново Брдо је 1455. изгубило око три четвртине својих становника. Са
тог подручја одведено је око 30 хиљада становника, али су рудари ос-
тављени у граду. Турска војска је стигла у Зету и заузела Медун. До-
лазак Хуњадија и угарске војске у помоћ Ђурђу довео је до повлачења
султана у Софију.

266 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Крајем 1455. године заповедник Београда, Михаило Силађи,
коме су деспотови људи убили брата, заробио је деспота Ђурђа док је
деспот боравио у свом сремском двору у Купинику. Деспот се морао
обавезати да да велики откуп Силађију, а као таоца морао је оставити
своју жену.

Султан је у лето 1456. године нападао Београд и опседао Смеде-
рево. Хуњади је дошао до Београда и приморао султана Мехмеда II да
се повуче. Куга се појавила у обе сукобљене војске, а раширила се и до
Дубровника. Од куге је умро и Јанош Хуњади.

Децембра 1456. умро је и остарели Ђурађ Бранковић. Наследио га
је најмлађи син Лазар. Лазар се обавезао да ће признати врховну власт
султана, а да може задржати тада неосвојени део Српске деспотовине,
као и да султану плаћа годишње 40 хиљада дуката.

У Угарској је крајем 1457. године умро млади краљ Ладислав.
Почетком 1458. за краља је изабран Хуњадијев син Матија I Корвин
(1458-1490). У Јануару 1458. године умро је деспот Лазар. У време смрти
имао је око 37 година. Он није оставио мушког наследника. Створено
је несложно намесништво у коме су били ослепљени Ђурађев син Сте-
ван, Лазарева удовица и велики војвода Михаило Анђеловић. Михаило
Анђеловић је био брат беглер-бега Румелије, Махмуда Анђеловића. Они
су били потомци последње византијске породице која је управљала Епи-
ром. Анђеловић је покушао да преда престоницу Османлијама. Угарске
присталице, Стеван и Лазарева удовица, су затворили Анђеловића.

Прилику је настојао да искористи босански краљ Томаш. Он је
после смрти деспота Лазара од Српске деспотовине узео Сребреницу и
више оближњих места. Затим је краљ Томаш почео преговоре о скла-
пању брака између свог сина Стефана и кћерке деспота Лазара, како би
ујединио Босну и Српску деспотовину.

Током лета 1458. године Османлије су освајале преостале градове
Српске деспотовине и свели је на област око Смедерева.

Да би добио подршку краља Матије I Корвина за остварење свог
плана краљ, Томаш је отишао на сабор у Сегедин (крајем 1458. и по-
четком 1459). Заузврат, краљ Томаш је краљу Матији I обећао одбаци-
вање власти султана и заједничку борбу против Османлија. Стефан
Томашевић је отишао у Смедерево. Тамо је марта 1459. године преузео
власт и формално склопио политички брак са Јеленом (Јелачом). Он је
био први српски деспот који деспотско звање није добио из Византије,
него од мађарског краља.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 267

Млади деспот Стефан Томашевић је у јуну 1459. морао да се су-
очи са огромном османлијском војском коју је султан Мехмед II довео
пред Смедерево. После преговора које је водио деспотов стриц Радивој,
Стефан је 20.6.1459. предао град без борбе. Османлије су допустиле да
Стефан са породицом и својом пратњом напусти Смедерево. У време
коначног освајања Српске деспотовине 1459. године, у походу Мехмеда
II био је Дурсун-бег који је о Србији записао да „земља је та средиште
свих земаља и сва је један мајдан злата и сребра”. Када је Стефан Тома-
шевић напустио и предао Смедерево, угарски краљ Матија I Корвин га
је оптуживао за издају. Преостали деспотови поседи у Угарској су оду-
зети. У годинама коначног освајања Српске деспотовине поновило се
одвођење становништва из Србије, слично као у време првог пада Срп-
ске деспотовине. Истовремено појачани су напади Османлија на Угар-
ску. Према, претераним, жалбама краља Матије I, Венецији, од 1459. до
1462. Османлије су из Угарске одвеле око 200 хиљада заробљеника.

Пад Босне под османлијску власт

Велика османлијска војска је 1457. године пљачкала по Босни.
Исте године је Медун (у Зети) пао у руке Османлија. Босански краљ је
1458. године тражио помоћ од угарског краља и папе за „крсташки рат”
против Османлија. Истовремено je босански краљ покушао да обједи-
ни остатке Српске деспотовине и разједињене Босне.

Док је крајем 1458. и почетком 1459. године Томаш боравио у
Угарској, Османлије су упале у Босну. Томашев син Стефан је једва
успео да побегне из Бобовца и оде до Смедерева, где је постао деспот.
Да би олакшао положај свог сина, у пролеће 1459. краљ Томаш је напао
османлијски град Ходидјед. Тај напад није имао већи значај за Осман-
лије. После пада Српске деспотовине, угарски краљ Матија I Корвин је
1460. године дошао у оружани сукоб са царем Фридрихом III.

После османлијског напада 1460. године, турски вазал херцег
Стјепан је морао да престанак напада откупи са данком од 40 хиљада
дуката. Остарели херцег је писао Венецији да нема довољно богатства
да засити султана, нити силе да се супротстави, и да се примиче време
када ће га султан „прождрати”.

Средином 1461. године умро је (или убијен од брата Радивоја и
сина Стефана) краљ Томаш. Наследио га је Стефан Томашевић. Нови
краљ се, очекујући султанов напад, измирио се са херцегом Стјепа-

268 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

ном. Краљ Стефан Томашевић је и од папе тражио помоћ у набављању
оружја. Папи је писао да Османлије по његовој земљи подижу градове
и буне сељаке против босанске властеле, обећавајући им слободу ако
приђу Османлијама. Томашевић у писму каже да се боји да ће сеља-
ци бити преварени верујући да ће та слобода бити трајна, а да он и
властела, остављени од сељака, неће моћи дуго издржати у борби са
Османлијама. Од папе је тражио и круну која би поправила његов уг-
лед у народу. Крајем 1461. године папин посланик је дошао у Јајце и на
сабору крунисао новог босанског краља.

Слање круне босанском владару из Рима изазвало је додатно не-
задовољство у Угарској. Краљ Матија I Корвин није био срећан што је
„кривац” за предају Смедерева добио од папе краљевску круну. Тома-
шевић је прво признао власт султана. Он се 1462. године измирио са
Матијом I и признао врховну власт угарског краља, а овај је тражио да
Стефан Томашевић престане да плаћа харач султану. Томашевић је и
отказао плаћање данка султану.

Тада је поново дошло до сукоба у херцеговој породици. Вла-
дислав је тражио од оца да му препусти половину своје државе. Био
је одбијен. Зато је отишао султану и тужио оца Стјепана да се при-
кључио савезу против султана. У марту 1463. године почели су упади
османлијских чета у Херцеговину. Те чете су подржавале Владислава,
против херцега Стјепана. Уплашени краљ Стефан Томашевић је 1463.
послао посланство султану да измоли примирје. Султан није одгово-
рио на те молбе, али су, према писању Константина Михаиловића из
Островице, султанове паше обећале босанском посланству мир. Када
је босанско посланство кренуло кући, султан је за њима преко Скопља
и Косова повео војску према Босни.

Да би спречио да краљ Матија I пошаље помоћ Босни, султан је
наредио турском заповеднику у Србији да врши нападе преко Дунава
и Саве у Угарску. У мају 1463. султанова војска је стигла до Дрине и
напала области херцега и Павловића. Херцег Стјепан и Владислав су се
склонили на запад Херцеговине. Султан је са главнином војске кренуо
у средиште Босне. Ту му се без борбе предао утврђени Бобовац, у коме
је било старо седиште босанских владара. Краљ је побегао на запад у
последњу престоницу босанских владара – Јајце, а затим у Кључ, који
се налазио на крајњем западу Босанске краљевине. К. Михаиловић
прича да је султан послао Махмуд-пашу са 20 хиљада коњаника да
стигне краља Стефана Томашевића. За њима је султан стигао до Јајца.

СРБИ ОД ВЛАДАВИНЕ СТЕФАНА НЕМАЊЕ 269

У то време, Томашевић се предао великом везиру Махмуд-паши Анђе-
ловићу. Он је одведен до Јајца, где се налазио султан и Јајце се тада
предало султану. Султан је наредио да босански краљ и његов стриц
Радивој буду убијени. Он је тиме завршио свој поход, оставио је своје
мале чете по градовима у Босни и вратио се у јуну на исток.

Према неким мишљењима, Босна је освојена лако, без правог от-
пора. Дурсун-бег записао је да се султан вратио са огромним заплење-
ним богатством. Сачувани су подаци о склањању у планине и пружању
мањег отпора становника Босанске државе. Краљица Катарина, жена
бившег краља Томаша, склонила се у Дубровник. У Дубровнику је
боравила и жена Стефана Томашевића, краљица Јелена, али ту није
нашла средину у којој би се дуже задржала. Јелена је отишла султану
у Истанбул.

Прикључењем Српске деспотовине (1459) и Босне (1463) Осман-
лијском царству нестало је српских средњевековних држава и Срби
су највећим делом почели да живе унутар туђег царства. Истина, две
мање српске феудалне области (област херцега Стјепана и област Цр-
нојевића) постојале су још неколико деценија као вазалне области ос-
манлијског владара.

Zusammenfassung

GESCHICHTE DER SERBEN
Mittelalter

Geschrieben von Aleksandar Andrić

In der großen Völkerbewegung in Europa vom 4. bis zum 9. Jahrhundert,
die man Völkerwanderungszeit nennt, kam es zur Wanderung der Slawen auf den
Balkan. Nach der Ankunft in Pannonien, südlich von den Flüssen Sawe und Donau,
nahmen die Slawen ungefähr ein Jahrhundert lang mit den Hunnen und anderen
Völkern in den Raubanfällen auf das Oströmische Reich teil. Im 6. Jahrhundert
haben sie Gebiete südlich von der Sawe und Donau auch selbst überfallen und ge-
raubt. Von der Mitte des 6. Jahrhunderts hielten sie sich dauernd auf den geraubten
Gebieten des Oströmischen Reiches (Byzanz) auf. Viele slawische Stämme haben
sich auf den Balkan Ende des 6. und Anfang des 7. Jahrhunderts angesiedelt. Aus
diesen Stämmen sind Südslawen entstanden. Unter den Slawen, die damals gekom-
men sind, war auch der Stammverbund der Serben.

Heutzutage herrscht die Meinung, dass die Serben (circa 631) aus Ostdeutsch-
land und Tschechien auf den Balkan angekommen sind. Ein Teil der Serben ist
aber im Norden geblieben. Von ihnen stammen die heutigen Lausitzer Serben. Der
andere Teil ist also auf den Balkan gekommen. Man glaubt, dass die serbischen
Stämme auf dem Balkan den Raum im Westen von dem Oberlauf des Flusses Una
und der Mündung der Zetina angesiedelt haben. Im Süden sind sie von dem Fluss
Zetina bis zur Bucht von Kotor und Adriaküste angekommen. Im Südosten haben
sie Gebiete um den Fluss Beli Drim besiedelt. Im Norden lebten sie entlang der
Sawe in der Nähe der heutigen Stadt Tuzla und im Westen entlang der Flüsse Ibar
und Westliche Morava. Die Ankunft der Bolgaren auf den Balkan Ende des 7. Jahr-
hunderts und ihre Angriffe auf Serben beeinflussten die stärkere Verbündung eines
Teiles der Serben. Diese Verbündung führte nicht nur zu einer stärkeren Herrschaft
des Vorstehers vom Stammbund sondern auch zur Entstehung des ersten serbischen
Staates. Der erste serbische Herrscher, der nach seinem Namen bekannt war, ist
Vlastimir. Der älteste bekannte Titel des serbischen Herrschers ist der Kaisertitel.
Seine Macht haben die Gespane anerkannt, die kleinere Gebiete regiert haben. Zu
dieser Zeit waren die Serben noch immer Polytheisten. Die serbische Herrscherfa-
milie nahm das Christentum aus Byzanz (circa 870) an. So kam es zur Christiani-
sierung der Serben, aber die Spuren des Polytheismus blieben noch lange im Volk.

Seit der Herrschaft von Vlastimir bis circa 924 wehrten die Serben balgarische
Angriffe erfolgreich ab. Dann hat der bolgarische Kaiser Simeon Serbien erobert.

ZUSAMMENFASSUNG 271

Als er im Jahr 927 gestorben ist, hat Serbien mithilfe von Byzanz seine Selbststän-
digkeit erneuert. Am Anfang des 11. Jahrhunderts befand sich Serbien kurzfristig
im Reich von Samuilo und danach hat es die Herrschaft des byzantinischen Kaisers
anerkannt. Ein Teil der Serben, im Küstenland zwischen dem Fluss Bojana und der
Bucht von Kotor, ist um 1040 selbstständig von Byzanz geworden. Da trug circa
1077 der serbische Herrscher Mihailo den kaiserlichen Titel. Seinem Sohn, dem
Kaiser Konstantin Bodin, ist es gelungen, einen größeren Teil, den Serben besiedelt
haben, zu vereinigen. In seinem Königreich waren Duklja (oder Zeta) mit Travunija
und Zahumlje, im Küstenland Raška und im Landesinnern Bosnien. Am Anfang
des 12. Jahrhunderts ist Zeta nicht mehr der Mittelpunkt serbischer Versammlun-
gen. Das wichtigste serbische Gebiet wurde Raška. Neben Raška entstand im 12.
Jahrhundert der zweite wichtige serbische mittelalterliche Staat in Bosnien. Dortige

Herrscher trugen von der Mitte des 12. Jahrhunderts den Titel Ban.
Stefan Nemanja, der Begründer der Nemanjić Dynastie, hat um 1167 in Raška

regiert und seine Herrschaft auf Zeta und Zahumlje erweitert, aber er hat nach ei-
nem Niederschlag im Jahr 1190 die Oberherrschaft des byzantinischen Keisers for-
mell anerkannt. Nemanja verzichtete auf Herrschaft 1195 oder 1196 und sein Sohn
Stefan Nemanjić wurde der Nachfolger. Im Jahr 1217 hat dieser sich selbst die
Krone aufgesetzt. Danach haben seine drei Söhne Radoslav, Vladislav und Uroš
geherrscht. Zu der Zeit des Königs Uroš I, d.h. Mitte des 13. Jahrhunderts, sind
deutsche Sächsische Bergleute nach Serbien gekommen. Die Entwicklung des
Bergwesens hat die wirtschaftliche Entwicklung beschleunigt und den serbischen
Herrschern ermöglicht, die Einkünfte zu vermehren. Diese erhöhten Einkünfte be-
einflussten die Grösse der Armee und große Eroberungen der Erben von Uroš. Der
Nachfolger von Uroš war sein älterer Sohn Dragutin, den sein jüngerer Bruder
Milutin geerbt hat. Der König Milutin (1282-1321) hat einen größeren Teil der
Republik Mazedonien und einen Teil von Nordalbanien erobert. König Stefan von
Dečani, der Sohn von Milutin, zeigte keinen Wunsch, Vaters

Eroberungen fortzusezten. Er wurde für seine Stiftung Kloster Dečani be-
kannt. Weitere Eroberungen hat Milutins Enkel Stefan Dušan fortgesetzt. Er hat
den Staat der Nemanjić von 1331 bis 1355 regiert. Dušans Regierung stimmte zeit-
lich mit dem Zivilkrieg in Byzanz überein. Dušan hat den südlichen Teil von Alba-
nien, Griechenland (ohne Thessaloniki) und den mittleren Teil von Griechenland
eingenommen. Das war der Höhepunkt der territorialen Erweiterung des mittelal-
terlichen Serbiens. König Dušan dachte, dass er eines größeren Titels würdig war
und hat sich 1346 auf der Versammlung von Großgrundbesitzer und Priesterschaft
in Skopje zum Kaiser gekrönt. Damit Dušan die Gesetze, die in seinem Staat exis-
tierten, ergänzen könnte, hat er Dušans Gesetzbuch auf den

Versammlungen in Skopje und Ser 1349 und 1354 proklamiert. Einige Jah-
re später begann der Zerfall seines Staates. Die mächtigen Feudaler wollten nicht
mehr diemittlere Herrschaft von Dušans Sohn Uroš anerkennen. Er musste zusam-

272 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

men mit Vukašin Mrnjavčević herrschen, dem er den königlichen Titel gegeben
hat. Der Streit mit den Türken Osmanen, die ihre Eroberungen auf dem Balkan an-
gefangen haben, führte zur großen Schlacht an der Marica am 26. September 1371.
Der König Vukašin wurde besiegt und ermordet, und der Keiser Uroš, der an der
Schlacht nicht teilgenommen hat, starb Ende des Jahres. Er hat keinen Nachfolger
gehabt und das Kaisertum der Namanjić ist zu Ende gegangen.

Westlich von Drina kam es zur Stärkerung Bosniens. Der bedeutsame Ban
Tvrtko I Kotromanić hat den Zerfall im Staat der Nemanjić ausgenützt und einige
Teile des Staates sich angeeignet. Mütterlicherseits war Tvrtko I der Nachkomme
von Dragutin Nemanjić, weshalb er sich zum König der Serben und Bosnien im
Jahr 1377 ausgerufen hat. Östlich von Bosnien hat der Kaiser Lazar ein wichtiges
Gebiet geschaffen, welche die Gegend um drei Morava Flüsse umfasste. Der Kai-
ser Lazar und der König Tvrtko haben zusammen versucht, die Fortschritte der
Osmanen in der Schlacht auf dem Kosovo polje (Amselfeld) am 15. Juni 1389 ab-
zuhalten. Kaiser Lazar war der Führer des serbischen Heers, Tvrtko I schickte einen
Teil seiner Armee, und Sultan Murat war der Führer von Osmanen. In der Schlacht
sind beide Herrführer ermordet, und die Osmanen haben unter Sultan Bajazit das
Amselfeld verlassen. Kurze Zeit nach der Schlacht auf dem Amselfeld starb der
König Tvrtko I. In Bosnien ist die mittlere Regierung abgeschwächt, und die mäch-
tigen Feudaler wurden stärker wie früher in dem Staat der Nemanjić.

Die Uneinigkeit in den serbischen Ländern erleichterte osmanische Eroberun-
gen im Westen. Nach dem Tod des Kaisers Lazar entschloss sich seine Frau Kaise-
rin Milica im Namen ihres minderjährigen Nachfolgers Stefan Lazarević die Höhe-
herrschaft des osmanischen Sultans Bajazit anzuerkennen. Als Mongolen im Jahr
1402 Bajazit gefangengenommen haben, wurde Stefan Lazarević in Konstantino-
pel zum Despoten. Die Despotie blieb noch immer das Vasalgebiet der Osmanen.
Die Osmanen haben sich seit dem Tod von Stefan Lazarević im Jahr 1427 bemüht,
die Halbselbstständigkeit der Despotie abzuschaffen. Sie haben diese endlich 1459
erobert und 1463 eroberten sie auch Bosnien. So sind die serbischen mittelalter-
lichen Staaten zu Grunde gagangen und die Serben sind unter der Regierung des
Sultans in Osmanenreich geblieben.

Übersetzt von Dragana Jovanović

Summary

HISTORY OF THE SERBS
Middle Ages

Written by Aleksandar Andrić

In a large movement of peoples that swept Europe from the fourth to the ninth
century and which we call The Great Migration Period, there was a migration of
the Slavs in the Balkans. After arrival in the Pannonian Plain north of the Sava and
Danube rivers, from the fifth century Slavs were involved with the Huns and other
peoples in numerous attacks, taking loot and herds of cattle, on the Eastern Roman
Empire. In the sixth century the Slavic warriors attacked and plundered the areas
south of the Sava and Danube rivers on their own. Since the mid-sixth century, raids
resulted in permanent settlement on the land of the Eastern Roman Empire (Byz-
antium). In the late sixth and early seventh centuries many Slavic tribes had settled
the Balkan Peninsula. The South Slavs have been arisen of these tribes. Among the
Slavs who had reached the Balkans, there were the tribes of the Serbs too.

According to what we know today, Serbs came (about 631) from the area of
modern-day eastern Germany and Czech Republic. A part of the Serbs remained
in the north, and their descendants are today Lusatian (North) Serbs and the others
migrated to the region of the Balkan Peninsula. It seems that in the seventh century
the Serbs, in the Balkan Peninsula, initially settled region from the upper course of
the river Una and the mouth of the canyon in the west, to the Adriatic coast from
the river Cetina to the Bay of Kotor in the south. In the southeast, they were given
land to settle in area around the White Drin River, to what is now the area along the
Sava River near modern-day Tuzla in the north, and to east along the river Ibar and
West Morava. The arrival of Bulgarians in the late seventh century to the Balkan
Peninsula, and their attacks on Serbs established and consolidated stronger and a
long-lasting connection among the Serbian principalities. This connection progres-
sively led to the allegiance of tribal elders and establishment of the first Serbian
state. Vlastimir was the first Serbian ruler, who was recognized by the Byzantine
Empire, in the middle of the ninth century. The earliest known title of Serbian rul-
ers is Prince (knez), and his government was organized into smaller communities,
headed by the local magistrate or governor (župan). At that time, the Serbs still
believed in many gods. Serbian royal family received Christianity in ca 870 from
Byzantium. Christianization of the Serbs began, but traces of polytheistic beliefs
remained in the part of the people for a long time.

From the reign of Prince Vlastimir to about 924 Serbs were successfully re-
pelled the attacks of the Bulgarians. In 924, the Bulgarian Tsar Simeon made Serbia
into a Bulgarian province. After Symeon died in 927, the new Serbian Prince, with

274 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

the help of Byzantium regained its independence. At the beginning of XI century,
Serbia was a part of Samuel’s Empire. Following Basil's II conquest of Bulgaria in
1018, Serbia passed under Byzantine rule again. A coastal part of the Serbian medi-
eval state, from the Bay of Kotor on the west to the river Bojana on the east, man-
aged to achieve independence from Byzantine rule around 1040. Prince Mihailo
(Michael) received the king's crown in 1077. His son, King Constantine Bodin had
managed to expand his rule to other regions inhabited by Serbs, by the end of the
eleventh century. Bodin successfully incorporated Duklja (or Zeta), with Travunia
and Zachlumia coast and Rascia and Bosnia hinterlands, in his kingdom. At the
beginning of the twelfth century Zeta ceased to be the gathering place for the Serbs
and the most important Serbian area, in which the Serbian realm would be seated,
became Rascia. In the twelfth century, apart from Rascia, significant independent
Serbian medieval state was created in Bosnia. Ban was the title of local rulers in
Bosnia, since the middle of the twelfth century.

Around 1167, Stephen (Stefan) Nemanja, the founder of the Nemanjić dy-
nasty, takes the throne in Rascia. Within almost three decades of warfare and ne-
gotiations with Byzantium he extended its authority to Zeta and Zachlumia, but
after one defeat in 1190 formally recognized the Byzantine Emperor’s supremacy,
while in return the Emperor recognized him as the rightful Grand Prince (Veliki
Župan). In 1195 or 1196, Stefan Nemanja officially abdicated in favour of his
middle son Stefan Nemanjić. Stefan Nemanjić was proclaimed the King in 1217.
The next generation of Serbian rulers were the sons of Stefan the First-Crowned
– Radoslav, Vladislav and Uroš I. During the reign of King Stephen Uroš I, in
the mid-thirteenth century, Saxon miners were introduced to work and develop the
Serbian silver mines. Mining development was actively fostered by the king, who
encouraged rapid economic development of Serbia and allowed Serbian rulers to
increase revenues. The increase of revenues naturally enable the larger army that
helped in great conquests of Stephen Uroš’s heirs. King Stephen Uroš I of Serbia
inherited the elder son Dragutin, with help of Hungary, and then his younger son
Stefan Milutin. King Milutin, who reigned from 1282 to 1321, conquered the larg-
est part of modern-day Republic of Macedonia and a part of northern Albania. His
son, King Stefan Uroš III didn’t show a desire to continue his father’s conquests.
He’s commonly known as Stefan Dečanski from the great monastery he built at
Dečani. Milutin’s grandson King Stephen Uroš IV Dušan continued conquests. He
ruled the Nemanjić’s country from 1331 to 1355. Dušan’s reign coincided with the
civil war in the Byzantine Empire. Dušan conquered the southern part of Albania,
northern Greece (without Thessaloniki) and a part of central Greece (Thessaly and
Epirus). Under his rule medieval Serbia reached its territorial, economical and po-
litical peak. Believing himself that he’s worth the higher title, on Easter Sunday,
1346, King Dušan convoked a huge assembly of the nobility and the higher clerics
at Skopje, where he was crowned as the Tsar of the Serbs and Romans by the first
Patriarch of Serbia. The most lasting monument to Dušan’s rulership was a law

SUMMARY 275

code. The Code was proclaimed in 1349, at the assembly in Skopje, and it was
added at Serres in 1354. A few years after Dušan’s sudden death began the breakup
of his empire. The powerful feudal lords increased their power, although nomi-
nally acknowledging his son Stephen Uroš V as Emperor. The most powerful was
Vukašin Mrnjavčević, whom he had to give the title of king. The conflict with the
Ottoman Turks, who began their conquest of the Balkans, led to the large Battle of
Maritsa on September 26, 1371. King Vukašin was defeated and killed, and the Tsar
Stefan Uroš, who did not participate in the battle, died at the end of the same year.
He didn’t leave heirs, and with his death, the Nemanjić’s empire was over.

Bosnia, a land west of the Drina River, was gradually strengthening while
Dušan’s troops were expanding the provinces in Macedonia and Thessalya. Its most
important ruler ban Tvrtko I Kotromanić used the chaos in the Nemanjić’s empire
and annexed part of its territories. Tvrto I was descendent of Dragutin Nemanjić in
the female line, combined with the fact that royal Nemanjić line had died out, in
1377 he was crowned as a king "of Serbs and Bosnia." Tvrtko would become the
first Bosnian king to be crowned in an orthodox monastery. However, a new Ser-
bian ruler emerged at the eastern Bosnian border. Prince Lazar Hrebeljanović, who
managed to create significant state that included the basins of three Morava Rivers,
was Tvrtko‘s ally. Prince Lazar and King Tvrtko I tried to stop the advancing Ot-
toman Empire. On 15 June 1389 the two armies met at Kosovo, in what became
known as the Battle of Kosovo. The Serbian army under Prince Lazar consisted of
his own troops and a contingent sent from Bosnia by King Tvrtko I, commanded
by Vlatko Vuković, and the invading army of the Ottoman Empire was under the
command of Sultan Murat. In the battle both leaders lost their lives. After the fight
led by the new Sultan Bayezid I Ottomans withdrew from Kosovo. Soon after the
Battle of Kosovo, in 1391, the King Tvrtko I died. In Bosnia, following Tvrtko‘s
death, the central government slowly slid into feudal anarchy, and the powerful
feudal lords increased their power, as before on the territory of the disintegrated
Serbian Empire. Its fall was inevitable.

The disunity among the Balkan states smooth the way for the Ottomans to con-
tinue their spread from Asia to Europe. After Prince Lazar’s death, his wife Princess
Milica decided to recognize the suzerainty of the Ottoman sultan Bayezid in the
name of a minor heir Stefan Lazarević. When Bayezid was captured by the Mon-
gols in 1402. Stefan Lazarevic received, in Constantinople, the title of despot. The
Serbian Despotate remained a vassal Ottoman state. But after Stefan Lazarević's
death in 1427, Ottomans continued efforts to abolish semi-independence of Des-
potate. Serbia finally fell under the Ottomans in 1459, and Bosnia in 1463. The last
medieval Serbian states disappeared and Serbs mostly remained to live under the
rule of the Sultan in the Ottoman Empire.

`Translated by Ljubodrag Sekulić

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1) Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, превод Лазар Мирко-
вић, Београд 1935.

2) Душан Т. Батаковић, Милан С. Протић, Никола Самарџић и Александар Фотић, Нова
историја српског народа, Београд 2000.

3) Александар Белић, Историја српског језика: фонетика, речи са деклинацијом, речи са
коњугацијом, Београд 1999.

4) Самуил Б. Бернштейн, Болгарско-русский словарь, Москва 1986.
5) Марта Бјелетић и други, Етимолошки речник српског језика, свеска 2, БА-БД, Београд

2006.
6) Џон Б. Бјури, Варварска инвазија на Европу: Германи и Римско царство: 375-575, Бео-

град 2010.
7) Милош Благојевић, Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност, Бео-

град 2004.
8) Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар, Нови Сад 1999.
9) Милош Благојевић, Црне горе и Црна Гора, Средњовјековна историја Црне Горе као

поље истраживања: Зборник радова са округлог стола историјског института, Књ.
III, Подгорица 1999. стране 57-77.
10) Димитрије Богдановић, Књига о Косову, Београд 1985.
11) Д. Богдановић, В. Ј. Ђурић и Д. Медаковић, Хиландар, Београд 1978.
12) Ђурђе Бошковић, Ново Брдо, Годишњак Музеја Јужне Србије, Скопље књ. 1 (1939)
стране 161-168.
13) Јан Бранкачк, Лужички Срби у средњем веку – основне линије за њихову историју
од VI до XII века, Историјски записи, година XXXII (LII), књига XXXIX 1979/2,
Титоград 1979.
14) Јован Брија, Речник православне теологије, Београд 1999.
15) Георгије Вернадски, Кијевска Русија, Београд 2013.
16) Андрија Веселиновић и Радош Љушић, Српске династије, Нови Сад 2001.
17) Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955.
18) Византијски извори за историју народа Југославије, II, Београд 1959.
19) Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд 1996.
20) Милица Грковић, Прва хрисовуља манастира Дечани = The First Charter of the Dečani
Monastery, Београд 2004.
21) Јован Р. Деретић, Историја српске књижевности, Београд 1996.
22) Александар Дероко, Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Бео-
град 1950.

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛЕТЕРАТУРА 277

23) Михаило Ј. Динић, Дубровачка средњевјековна караванска трговина, Југословенски
историски часопис, Београд 3 (1937), стране 119-146.

24) Доментијан, Животи Светог Саве и Светог Симеона, Београд 1938.
25) Поп Дукљанин, превео Славко Мијушковић, Љетопис попа Дукљанина, Београд 1988.
26) Петар Ђорђић, Старословенски језик, Нови Сад 1975.
27) Мирча Елијаде, Историја веровања и религијских идеја, II и III, Београд 1991.
28) Енциклопедија православља, I – III, Београд 2002.
29) Енциклопедија српског народа, Београд 2008.
30) Тибор Живковић, Јужни Словени под византијском влашћу 600-1025, Београд 2007.
31) Тибор Живковић, Портрети српских владара : (IX-XII век), Београд 2006.
32) Тибор Живковић, О племенском устројству и војној снази подунавских Словена у

VI и VII веку, Зборник радова Византолошког института 35, Београд (1996), стране
95-115
33) Зборник Константина Јиречека, I, (гл. уредник Михаило Динић), Београд 1959.
34) Зборник Илариона Руварца: одабрани историјски радови. 1, Политичка историја, ис-
торија књижевности, историска географија и критика, (уредник Никола Радојчић),
Београд 1934.
35) Слободан Зечевић, Српска етимологија, Београд 2008.
36) Халил Иналџик, Османско царство: класично доба 1300-1600, Београд 2003.
37) Историја народа Југославије, I, Београд 1953.
38) Историја српског народа, I, Београд 1994.
39) Историја српског народа, II, Београд 1994.
40) Историја старог времена и друга дела староруске књижевности, избор и превод Ан-
дриј Лаврик, Београд 2009.
41) Историјски атлас, ( гл. редактор Милош Благојевић), Београд 1999.
42) Ђорђе Јанковић, Погреб Срба у раном средњем веку, Реферат са VI међународног кон-
греса словенске археологије, Књижевна реч, број 501, Београд 1998.
43) Ђорђе Јанковић, Српско поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007.
44) Константин Јиречек, Историја Срба, I-II, Београд 1952.
45) Карл Густав Јунг, Дух и живот, Нови Сад 1984.
46) Јованка Калић, Срби у позном средњем веку, Београд 2001.
47) Јованка Калић, Стефан Немања у модерној историографији, Међународни научни
скуп Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви – историја и предање, Београд
2000. стране 7-19.
48) Вук С. Караџић, Српске народне пјесме, II, Београд 1988.
49) Вук С. Караџић, Нови завјет господа нашег Исуса Христа, Београд 1977.
50) Вук С. Караџић, Српски рјечник: истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима, Бе-
оград 1977.
51) Нада Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975.
52) Десанка Ковачевић, Трговина у средњовјековној Босни, Сарајево 1961.
53) Јован Ковачевић, Аварски каганат, Београд 1977.
54) Предраг Коматина, Црквена политика Византије οд краја иконоборства до смрти цара
Василија I, Београд 2014.

278 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

55) Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српског, превод Гордана
Јовановић, Београд 2009.

56) Коста Н. Костић и Ф. Станојевић, Краљ Стефан Драгутин, Београд 1899.
57) Растко Костић, Пад Арконе или Сумрак словенског паганизма, Београд 2009.
58) Куран, превод Енес Карић, Бихаћ 2006.
59) Лексикон српског средњег века, Београд 1999.
60) Леополд Ленард, Стари Срби и српска праотаџбина, Београд 1927.
61) Љубомир Максимовић, Покрштавање Срба и Хрвата, Зборник радова Византолошког

института 35, Београд (1996), стране 155-174.
62) Робер Мантран и други, Историја Османлијског царства, Београд 2002.
63) Николај Александрович Машкин, Историја Старог Рима, Београд 2002.
64) Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића: дипломатичка сту-

дија, Београд 1997.
65) Смиља Марјановић-Душанић и Даница Поповић, Приватни живот у српским земљама

средњег века, Београд 2004.
66) Нада Милетић, Стећци, Београд-Загреб-Мостар 1982.
67) Слободан Милеуснић, Манастири Србије, Београд 2001.
68) Слободан Милеуснић, Светиње Косова и Метохије, Београд 1999.
69) Константин Михаиловић, Јаничареве успомене или турска хроника, Београд 1966.
70) Раде Михаљчић, Јунаци косовске легенде, Београд 2001.
71) Раде Михаљчић, Крај Српског Царства, Београд 1989.
72) Раде Михаљчић, Лазар Хребељановић: Историја, култ, предање, Београд 1989.
73) Синиша Мишић и Татјана Суботин-Голубовић, Светоарханђеловска хрисовуља, Бео-

град 2003.
74) Реља Новаковић, Када се родио и када је почео да владаСтефан Немања, Историјски

гласник 3-4 (1958), стране 165–192.
75) Реља Новаковић, Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво : (историјско-гео-

графско разматрање), Београд 1987.
76) Стојан Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, Београд 2005.
77) Алексије А. Олесницки, Турски извори о Косовском боју: покушај критичке анализе

њихова садржаја и узајамне консекутивне везе, Гласник скопског научног друштва,
књ. XIV, Скопље 1935. стране 59-98.
78) Мавро Орбин, Краљевство Словена, превео Здравко Шундрица, Београд 1968.
79) Георгије А. Острогорски, Серска област после Душанове смрти, Београд 1965.
80) Георгије А. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969.
81) Георгије А. Острогорски, Порфирогенитова хроника српских владара и њени хроно-
лошки подаци, Историјски часопис, Београд 1 (1948), стране 24-29.
82) Мирослав Пантић, Краљ Драгутин и Дубровник, Рачански зборник, бр. 3, (гл. уредник
Динко Давидов), Бајина Башта 1998. стране 91-96.
83) Д. Попов, И. Божилов, Ц. Георгијева, К. Косев, А. Пантев и И. Баева, Историја Бугарс-
ке, Београд 2008.
84) Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, I, Нови Сад 1990.
85) М. Поповић, М. Тимотијевић и М. Ристовић, Историја приватног живота у Срба: од
средњег века до савременог доба, Београд 2011.

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛЕТЕРАТУРА 279

86) Марко Поповић, Стари град Рас, Београд 1987.
87) Константин VII Порфирогенит, О управљању царством, Подгорица 2009.
88) Стефан Првовенчани, Сабрана дела, Београд 1999.
89) Радић Радивој, Стари Словени, Београд 2011.
90) Никола Радојчић, Законик цара Стефана Душана: 1349. и 1354, Београд 1960.
91) Никола Радојчић, Српски државни сабор у средњем веку, Београд 1940.
92) Фрањо Рачки, Богумили и патарени, Београд 1931.
93) Речник српскохрватског књижевног језика, I – V, Нови Сад 1967.
94) П. Рокаи, З. Ђере, Т. Пал и А. Касаш, Историја Мађара, Београд 2002.
95) Свети Сава, Сабрани списи, Београд 2008.
96) Петар В. Симић и Александар П. Симић, Историја хирургије, Београд 2008.
97) Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, I, Београд 1991.
98) Александар В. Соловјев, Одабрани споменици српског права: (од XII до краја XV

века), Београд 1926.
99) Влада Станковић, Краљ Милутин : (1282-1321), Београд 2012.
100) Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма. Књ. 1, (Дубровник и суседи

његови), I, Београд – Сремски Карловци 1929.
101) Тацит, Германија, Београд 1969.
102) Ил‘ја Ил`ич Толстој, Сербскохорватско-русский словарь, Москва 1970.
103) Сима М. Ћирковић, Краљ Драгутин, Рачански зборник, бр. 3, (гл. уредник Динко

Давидов), Бајина Башта 1998. стране 11-20.
104) Сима М. Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд 1964.
105) Сима М. Ћирковић, Срби у средњем веку, Београд 1995.
106) Сима М. Ћирковић и Божидар Ферјанчић, Стефан Душан: краљ и цар 1331-1355,

Београд 2005.
107) Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Београд 1940.
108) Владимир Ћоровић, Историја Југославије, Београд 1933.
109) Владимир Ћоровић, Историја Срба, I-II, Београд 1989.
110) А. Д. Удаљцова, Ј. А Космински и О. Л. Вајнштајн, Историја средњег века, Београд 1950.
111) Александар Б. Узелац, Браничево и околне земље пре и после монголске инвазије

(1241–1242), Браничево у историји Србије, Зборник радова, III-6, Београд – Пожа-
ревац 2008, стране 161-174.
112) Драгутин Н. Анастасијeвић, Година смрти Немање, Глас СКА 86 (1911), стр. 135-140.
113) Милан Узелац, Историја филозофије, Нови Сад 2004.
114) Хиландарски медицински кодекс, превод Љубомир Котарчић и Младен Миливоје-
вић, Београд 1989.
115) Херодотова историја, I-II, Нови Сад 1988.
116) Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.
117) Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд 1994.
118) Хазим Шабановић, Босанско крајиште, Годишњак Историјског друштва Босне и
Херцеговине, Сарајево IX (1958), стране 177-220.
119) Марко Шуица, Немирно доба српског средњег века: властела српских обласних гос-
подара, Београд 2000.

280 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Део података је преузет са интернет адреса:

1) Ђорђе Бубало, Да ли су краљ Стефан Првовенчани и његов син Радослав били савладари?
Зборник радова Византолошког института XLVI, Београд (2009), стране 201-229. са
сајта www.byzinst-sasa.rs (приступљено: октобар 2014)

2) Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966., са сајта www.scribd.
com (октобар 2014)

3) Војислав Ђурић, Антологија народних јуначких песама, са сајта www.ask.rs (јун 2011)
4) Тибор Живковић, Стројимиров златни печат, са сајта www.imus.org.rs (октобар 2014)
5) Драгана Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, са сајта www.scribd.com (октобар

2014)
6) Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, Историја српског народа, Св. 1 и 2 (Београд

1893. и 1894), са сајта www.archive.org (октобар 2014)
7) Предраг Коматина, Словени средњег Подунавља и Бугарска експанзија у првој половини

IX века, Зборник радова Византолошког института XLVII, Београд (2010), стране 81-
82, са сајта www.byzinst-sasa.rs (октобар 2014)
8) Иван Кукуљевић Сакцински, Дипломатички зборник Краљевине Хрватске с Далмацијом и
Славонијом = Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae. Део 1, од године
503-1102., са сајта www.archive.org (октобар 2014)
9) Мирослављево јеванђеље, са сајта www.scc.digital.bkp.nb.rs (децембар 2013)
10) Монахиња Јефимија, Књижевни радови, са сајта www.ask.rs (јун 2011)
11) Срђан Пириватрић, Манојло I Комнин, „царски сан” и „самодршци области српског пре-
стола”, Зборник радова Византолошког института XLVIII, Београд (2011), стране 89-
118, са сајта www.byzinst-sasa.rs (октобар 2014)
12) Повесть временных лет, са сајта са сајта www.imwerden.de (децембар 2013)
13) Милан Прелог, Повијест Босне : од најстаријих времена до пропасти краљевства (Сарајево
1912), са сајта www.archive.org (октобар 2014)
14) Призренски рукопис Душановог законика, са сајта www.scc.digital.bkp.nb.rs (децембар
2013)
15) Ћиро Трухелка, Натпис Кулина бана, са сајта www.scribd.com (октобар 2014)
16) Жељко Фајфрић, Котроманићи, са сајта www.растко.rs (април 2013)
17) Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, са сајта www.растко.rs (април 2013)
18) Annales Regni Francorum, са сајта www.archive.org (октобар 2014)
19) Bulgar са сајтa www.britannica.com (јун 2014)
20) Gordon L. McDaniel, On Hungarian-Serbian Relations in the 13th Century: John Angelos and
Queen Jelena, са сајта www.feefhs.org (октобар 2014)
21) Jordanes, The origin and deeds of the Goths, са сајта www.archive.org (октобар 2014)

РЕГИСТАР

Личности су и регистар уписиване у правилу по имену и презимену, осим владара и цркве-
них старешина. Део личности се наводи само по презимену или само по имену. У неким слу-
чајевима су у регистру обједињена имена која означавају исти или близак садржај, нпр. под
именом Захумље у регистру набројане су стране на којима се спомињу Захумље, Захумљани,
Хум и Херцеговина.

А Андрија II – 114, 117, 120, 180
Авар, Авари (Обри) – 32-39, 45, 47, 48, 66, Андрија III – 202
Андријаш – 240
169 Андроник I Комнин –103, 109
Авињон – 220 Андроник II Палеолог – 198, 199, 204, 218
Азија – 20, 63, 103, 243 Андроник III Палеолог – 204, 209, 210
Ајнштајн, Алберт – 5 Анђеловић, Михаило – 266
Акарнанија – 213 Анђео, Константин – 103
Аларих – 21 Анкара (Ангора) – 236, 243, 250
Албани – 50 Анти, види Словени
Албанија, Албанци (Арбанаси, Шиптари) – Антиохија – 95
Анхијал – 83
49, 50, 89, 96, 111, 119, 120, 129, 150, 154, Апенинско полуострво – 48, 84, 100, 171,
172, 212, 219, 221, 246, 260, 264
Алберт (Албрехт) Аустријски – 258 192, 193
Александар Велики – 191, 235 Арабљани, види Арапи
Алексије I Комнин – 96-98, 179 Арабљанско полуострво – 47
Алексије II Комнин – 109, 162 Аралско језеро – 63
Алексије III Анђео – 112, 113 Арапи (Арабљани) – 46, 47, 62, 66, 72, 73, 88,
Алексије IV Анђео – 118
Алексије V Дука Мурзуфл – 118 95
Алексинац – 111 Арбанија, Арбанаси, види Албанија, Албанци
Алпи – 23 Ариље – 175
Алтомановић, Никола – 223-228, 231, 232 Аркона – 56, 57
Алусијан – 94 Аромуни – 49
Ана, византијска принцеза – 89 Арон, брат Самуилов – 89
Ана, жена Стефана Првовенчаног – 126 Арпад – 82
Ана, жена Стефана Радослава – 119 Арсеније (Арсен) I – 123, 175, 190, 194
Ана, жена Милутина – 199 Асен II видети Јован Асен II
Ана, жена Стефана Уроша V – 222 Аспарух – 65
Ана, кћерка Милутина – 204, 208 Астрапа, Михаило – 195
Ана (Анастасија), Немањина жена – 112, 113 Атила – 21, 22, 25, 28
Ана – Агнеза – 130 Атина (Атена), град – 58
Ана Дандоло Немањић – 119 Атена, богиња – 58
Ана Комнина – 96, 162, 180 Атлантик (Атлантски океан) – 13
Ана Савојска – 210 Атос, види Света гора
Анадолија – 243 Аугзбург – 86
Ангора, види Анкара Африка – 29
Андрија, син кнеза Мирослава – 114 Ахелој, река – 83

282 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Ахен – 66 Билино поље (Зеница) – 116
Ахмедија – 235 Билећа – 161, 231
Ашик-паша Заде (Дервиш Ахмед) – 237 Биначка Морава – 111, 119
Биоград – 73
Б Битинија – 45
Бабуна – 179 Бјелопавлићи – 44
Баварска, Баварци – 66 Благај – 253, 262, 263
Бајазит – 234-236, 238-245 Блатно језеро – 77
Бајан – 32-34 Бобовац – 137, 208, 246, 251, 267, 268
Балдуин Фландријски – 118 Бог – 29, 46, 58, 79-81, 152, 157, 174, 176-178,
Балкан (Стара планина), планина – 49, 50,
182-184, 213, 228
52, 62, 65, 89 Богдан – 197
Балканско полуострво (Балкан) – 5, 11, 19- Богоје – 219
Богумил – 178
23, 28, 31-37, 39-41, 43-49, 54, 57, 58, 63, Бодин, Константин – 95-99
65-69, 74, 85, 90, 91, 93, 96, 97, 99, 109, Бодричи, види Ободрити (Абодрити)
133, 147, 149, 159, 162, 165, 174, 185-187, Бодрог – 45
198, 200, 216, 217, 259 Бож – 29
Балтичко море – 20, 23, 24, 42, 56 Бојана – 56, 93, 154, 165, 240
Балша, син Хрвојев – 253 Бојки (Бохемија), види Чешка
Балшић, Балша – 222 Бока Которска – 86, 93, 228
Балшић, Балша II – 233 Болоња – 140
Балшић, Балша III – 246, 247, 254 Бононија, види Видин
Балшић, Ђурађ – 222, 225, 265 Борач – 161, 259
Балшић, Ђурађ II Страцимировић – 231, 233, Борил – 119
238-241, 244, 246 Борис II – 88
Балшић, Страцимир – 222 Борис Михаило – 71, 76-78, 82
Бан Кулин, види Кулин бан Борић – 102-104
Банат – 36, 66, 124, 250, 258, 259 Борна – 67
Бањска – 147, 149, 195, 201 Боровић, Раде – 197
Бар – 95, 97, 109, 120, 126, 127, 162, 189, 222, Борут – 66
223, 240, 246, 247, 254, 258, 262 Босна, Бошњани видети и БиХ (Босна и
Барак – 239, 258
Бари – 72, 73 Херцеговина) – 35, 86, 88-90, 94, 96, 97,
Баришић, Фрањо – 113 101, 102, 104, 109, 114, 116, 123-126, 130,
Бату, кан – 125 135-137, 139, 142, 143, 146, 152-154, 157,
Бачка – 45 159, 160, 162, 164-166, 170-174, 178-182,
Бела II – 102 188, 197, 202-207, 209, 226-229, 231, 241,
Бела III – 104, 108, 109, 116, 117 242, 245, 246, 249-253, 257, 258, 262-264,
Бела IV – 123, 125, 127, 128, 180 266, 267, 269
Беласица – 90 Босна, река – 86, 251
Бели Дрим – 82, 111, 177 БиХ (Босна и Херцеговина) видети и Босна
Белић, Александар – 187 – 48
Белица – 111 Босфор – 20, 36
Белорусија – 10, 60 Бохемија, види Чешка
Белослава – 123 Бран – 71, 81, 83
Белош – 102, 103 Бранивојевићи – 203, 206
Беневентско кнежевство – 37 Браничево – 67, 91, 94, 103, 108, 109, 111,
Београд (Сингидунум) – 22, 28, 34, 67, 78, 91, 117, 160, 198, 222, 232, 258
94, 101, 108, 109, 131, 137, 159, 160, 201, 217, Бранкачк, Јан – 42, 58, 61
220, 245, 247, 249, 250, 254, 256, 260, 266 Бранковић, Вук – 224, 226, 232-234, 238, 239,
Берат (Белиград) – 233 242, 243
Бијело Поље – 112 Бранковић, Гргур – 224
Бијељина – 32 Бранковић, Гргур, син Вука – 242, 259

РЕГИСТАР 283

Бранковић, Мара Лазаревић – 233, 234, 242 Вид, видети Световид
Бранковић, Мара – 258, 264 Вид, код Метковића – 57
Бранковић, Радич – 232 Видин (Бононија) – 35, 198, 226, 243
Братислава, види Пожун Видлич – 57
Брач – 57, 72, 86, 231, 246, 252 Видов врх – 57
Брвеник – 223 Видова – 57
Бргета – 180 Видова гора (Вид) – 57
Брсково – 120, 127, 173, 243 Видојевица – 57
Буг (Хипанис) – 60 Видуша – 57
Буга – 41 Византија, Византинци (Источно римско
Бугари, Бугарска – 10, 31, 32, 40, 41, 48, 52,
царство) видети и Грчка, Грци – 21, 22,
65-68, 70-72, 76-78, 82, 83, 85, 86, 88, 90, 28, 29, 31-40, 45-50, 52-55, 58, 60, 62, 63,
94, 110, 111, 117, 119, 123-126, 129, 134, 65, 66, 70, 72, 73, 76, 78, 82-85, 88-90, 92,
179, 186, 187, 191, 198, 204, 208, 209, 213, 94-98, 100-104, 108-112, 114, 118, 120-122,
217, 219, 239 127, 129-132, 140, 146, 154-156, 162, 180,
Будва – 48, 72, 123, 162, 222, 223, 226, 240, 182, 187, 192, 193, 195, 198, 199, 201, 204,
241, 243, 246, 247, 254, 264 209, 210, 212, 213, 217, 219, 221, 224, 225,
Будим видети Будимпешта 239, 240, 244, 247, 254, 260, 266
Будимпешта (Пешта) – 191, 251, 254, 259, Визиготи (Западни Готи), види Готи
260 Вилинзи (Вилци), види Љутићи –
Будини – 60 Виминацијум (Костолац) – 22, 34, 36
Буковица – 217 Висарион – 130
Бургунди – 24 Висла – 20, 23-25, 29, 84
Бурса (Бруса) – 244, 265 Високо (Високи) – 160, 180, 207, 208, 226,
Бућа, Никола – 139, 209 249
Бућа, Трипо – 228 Витлејем – 79
Вито из Котора – 195
В Витоша – 247
Вавилон – 25 Вишеград – 32, 161
Валенс – 21 Вишеслав – 78, 75
Валона – 212 Влад Дракул – 260, 261
Ваљево – 103, 249 Владимир, бугарски кнез – 71, 82
Ван – 95 Владимир, руски кнез – 55, 89
Вандали – 24, 29 Владин – 65
Вардар – 28, 98, 111, 225 Владислав видети Стефан Владислав
Варјази – 45, 46 Владислав I Јагело(вић) – 259-262
Варна – 65, 261 Владислав Немањић, Драгутинов син – 199,
Василије, примас Бугарске – 117 201-203, 205, 206
Василије I – 72, 73, 132 Власи (Мавровласи) – 38, 49, 70, 126, 149-
Василије II – 88-91, 93, 98 152, 166, 261
Велбужд (Ћустендил) – 151, 192, 204, 218, Властар, Матија – 214
Властимир – 70, 71, 75, 85
225 Влашић – 38, 49
Велебит – 43 Влашка – 28, 34, 35, 65,66, 154
Велес (Волос), бог – 59 Влашка планина – 43
Велес, град – 59 Вогастисбург – 39
Велика Моравска – 38, 76, 77 Воден – 216
Венеди (Венети и Виниди), види Словени Во(ј)иновић, Во(ј)ислав – 222-224, 231, 232
Венеција, Венецијнци (Млетачка) – 68, 72, Во(ј)ислава – 116
Војномир – 66
73, 75, 76, 96, 97, 108, 117-119, 135, 140, Војтех – 95
166, 170, 172, 200, 207, 208, 216, 219, 226- Волга – 24, 65
229, 235, 240, 246, 247, 251, 253, 254, 259, Волерон – 224
262, 264, 267
Верија – 212

284 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Врана – 231 Д
Врање – 98, 111, 119 Дабиша, види Стефан Дабиша Котроманић
Врбања – 229, 241 Дабог – 58
Врбас – 227, 245 Давид, брат Самуилов – 89
Вријеније, Нићифор – 95 Дагоберт – 39
Врхбосна – 241, 257 Дажбог (Даждбог) – 58, 59
Врхлаб – 136 Дакија, види Румунија
Вукан, жупан – 96-99 Далмација – 22, 23, 31, 36, 40, 43, 48, 66, 67,
Вукан Немањић – 99, 112, 113, 116, 117, 128,
72, 74, 78, 89-92, 95, 96, 99, 100, 104, 108,
232 109, 116, 117, 120, 202, 206, 217, 226, 227,
Вуковић, Влатко – 231, 234, 241 229, 231, 241, 246, 251, 252
Вукославић, Влатко – 226 Дандоло, Енрико – 119
Вукашин Мрњавчевић – 223-226, 231, 240 Данилевски, Николај – 7
Вучитрн – 243 Данило II – 122, 123, 131, 175, 190, 194, 195,
200, 204
Г Даничић, Ђуро – 80
Габела – 165 Дањ – 109, 111
Гаврило Радомир – 94 Дачани – 49
Газиместан – 234, 236 Дворови – 32, 62
Гален – 156 Дебар – 119, 198
Галипоље – 217 Дебрц – 198
Галич – 103 Девол – 67, 95
Гацко (Гатачко поље) – 128, 161, 228 Дежево – 131, 201
Геза II – 102, 103 Де ла Брокијер, Бертрандон – 257
Гепиди – 23, 29, 32 Де ла Кава, Онофрије – 171
Герман, византијски војсковођа – 29 Деретић, Јован И. – 5
Германи, Германија – 20, 23-25, 27, 29 Деретић, Јован Р. – 26, 61, 190
Гламоч, Гламочко поље – 43, 44, 206, 227 Дероко, Александар – 162
Гломачи – 42, 43 Деса – 103, 104
Глухавица (Глуха Вас) – 173, 243 Дестиник (Дрсник ?) – 82
Годоминско поље – 258 Дечани, насеље – 44
Го(ј)ислава – 223, 224, 232 Дечани, племе – 42, 44
Гојник – 71 Дечани (Високи Дечани) – 138, 147, 149-151,
Голубац – 238, 254, 256, 260 157, 160, 176, 195, 196, 205
Гордосервон – 45 Дечанска бистрица – 44
Горјански, Никола – 227, 229, 232 Дечански видети Стефан Урош III Дечански
Горјански, Никола Млађи – 234 Дечин – 44
Горња Зета – 233, 258, 262, 264 Димотика – 216
Горња Лужица, види Лужица Динарски масив – 38
Горња Србица, види Србице Диоген, Константин – 91
Готи (Источни и Западни Готи) – 19, 20-25, Диоклеја – 93
Диоклецијан – 20, 48, 81, 93
29, 33, 41, 65, 189 Диоклитија, Диоклићани (Дукља), види Зета
Граматик, Саксо – 57 Дионизије Мали – 182
Грахово, у источној Херцеговини – 44 Дмитар, син краља Вукашина – 240
Грачаница – 195, 200, 244 Дњепар – 20, 24, 25, 29, 65
Грбаљ – 240 Дњестар – 24, 29
Гргур VII, папа – 96, 99 Добој – 252
Гргур Нински – 84 Добор – 241, 251
Грд, жупан Требињски – 197 Доброслав, види Стефан Војислав
Григора, Нићифор – 205, 210 Дојчланд, види Немачка
Григорије – 189 Доклеати – 93
Гроцка – 160 Доментијан – 62, 107, 112, 113, 119, 190, 192
Груж – 259

РЕГИСТАР 285

Доња Лужица, види Лужица Ђурађ Кастриоти, види Скендер-бег
Доња Србица, види Србице Ђурђеви ступови – 131, 193
Доњи Крајеви – 130, 202, 206, 207, 226
Доротеја, жена Твртка I – 228 Е
Доротеја Горјански, жена Твртка II – 253 Евдокија, византијска принцеза – 199
Драгана (Драгиња) – 233 Европа – 7, 10, 20, 63, 82, 98, 103, 110, 118,
Драгаш, Константин (Дејановић) – 240, 242
Драгаши (Дејановићи) – 226, 234 135, 141, 147, 156, 157, 162, 174, 179, 181,
Драговичи – 49 182, 187, 191, 244, 249, 256
Драгувити – 36, 49 Евтихије, сликар – 195
Драгутин видети Стефан Драгутин Егејско море – 37, 48, 49, 198
Драва – 39, 84, 99 Егидијус – 156
Драч – 31, 48, 72, 83, 89-91, 94-97, 101, 109, Египат – 47, 79, 80
Елба, види Лаба
119, 129, 160, 212, 233 Елизабета – 263
Драчевица – 228, 231, 232 Елијаде, Мирча – 55, 57
Дрван (Дерван) – 39, 74 Емерик (Имре) – 116, 117, 180
Дреница – 224 Енгел, Кристијан – 38
Дриваст – 97, 109, 123, 240, 247, 254 Енглези – 242
Дријева – 141, 154, 165, 172, 206, 227, 228, 253 Епидаврос, види Цавтат
Дрим – 111 Епир, Епирска деспотовина, Епирци – 89,
Дрина – 32, 86, 161, 200, 203, 206, 207, 222, 118-122, 127, 213, 220, 221, 266
Ердељ (Трансилванија) – 127, 258, 259
233, 241, 268 Ефески, Јован – 34
Дрсник, види Дестиник
Дубица – 245 Ж
Дубровник, Дубровчани (Рагузијум, Живковић, Тибор – 39, 71, 78, 104
Жигмунд (Сигисмунд) Луксембуршки – 192,
Рагужани) – 48, 50, 72, 74, 86, 89, 91, 95,
96, 110, 111, 114, 116-118, 120, 122-128, 229, 231, 233, 234, 240-243, 245, 246, 250-
131, 136, 139-143, 145, 147, 151-154, 156- 253, 258
159, 161, 164-172, 183, 199, 200, 203-209, Жича – 119-122, 175, 194, 201, 209, 257
218, 220, 222-224, 228, 232, 240-243, 245, Жрновница – 123
246, 248, 251-253, 256, 257, 259, 260, 262,
263, 265, 266, 269 З
Дубочица – 107, 111, 258 Завида – 99, 107
Дувно, Дувањско поље – 101, 206, 262 Завршје – 206, 227
Дука, Јован – 97 Загреб – 100, 125, 229
Дукља, Дукљани (Диоклитија), види Зета Загрлат – 111
Дукљанин видети поп Дукљанин Задар – 48, 66, 72-74, 89, 92, 100, 118, 143,
Дунав – 21-23, 28, 29, 31-36, 38, 45, 65, 88-90,
98, 102, 109, 110, 123-125, 220, 232, 238, 193, 208, 227, 229, 231, 245, 246
242, 243, 256, 259-261, 268 Западна Морава – 111, 131, 224, 233, 247
Дурсун-бег – 267, 269 Западни Буг – 24
Дух – 100 Западни Готи (Визиготи), види Готи
Душан видети Стефан Урош IV Душан Западно римско царство – 20-22, 29
Душиц – 218 Захарије – 83-85
Захумље, Захумљани, Хум (Херцеговина)
Ђ
Ђаковица – 177 – 42, 57, 85, 86, 90, 94, 103, 108, 110, 112,
Ђаково – 125, 130 114, 117, 120, 125, 128, 169, 179, 200, 227,
Ђенова – 228 232, 241, 253, 258, 263, 268
Ђорђе, Бодинов син – 99, 102 Звечан – 97, 98, 103, 108, 161, 205, 206, 208,
Ђорђе, Вуканов син – 119 220, 223, 226, 231, 242, 243
Ђурађ Бранковић – 137, 165, 173, 243, 244, Звонимир, Димитар – 96, 99
Зворник (Звоник) – 161, 257
247, 251, 254, 256-262, 264, 265 Згошће – 208

286 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Зевс – 55, 58 Ј
Земун – 243 Јадранско море – 31, 36, 37, 43, 48-50, 66, 67,
Зеница – 116
Зета, Зећани (Диоклитија, Дукља) – 49, 88, 89, 72, 73, 75, 95, 111, 123, 155, 192, 193, 229
Јајце – 143, 157, 253, 268, 269
93, 94, 96-99, 101, 103, 104, 109, 112, 114, 116, Јаквинта – 96, 97
117, 119, 120, 121, 128, 131, 132, 179, 180, 200, Јакуб – 234, 235
205, 219, 246, 247, 259, 262, 265, 267 Јакша – 265
Златни Рог – 247 Јанковић, Ђорђе – 62, 68, 75, 185
Змај Огњени Вук, види Вук Гргуревић Бран- Јањево – 249
ковића Јасеновац – 14
Зонара – 101 Јатриб, види Медина
Зрин – 206 Јевгенија, види Милица
Зрмања – 141 Јевдокија, жена Првовенчаног – 112
Јевреји – 47, 79
И Једрене (Хадријанопољ) – 21, 118, 225, 235
Ибар – 107, 131, 161, 224 Језава – 256
Иван Стефан – 204 Језерити – 37
Иван Шишман – 226, 239 Јелеч – 131, 243
Иван-планина – 160 Јелена, жена Беле II – 102, 103
Израел (Света земља, данас Израел и Јелена, жена деспота Стефана – 244
Јелена (Јелача), жена Стефана Томашевића –
Палестина) – 97, 117, 123, 160
Илири – 49 266, 269
Имота – 86 Јелена, жена Милутина - 199
Имотски – 262 Јелена, жена Хрвоја и краља Остоје – 253
Имре, види Емерих Јелена, мајка Твртка I – 226
Иналџик, Халил – 265 Јелена (Јелисавета) – 209, 210, 219-221, 223
Индија, Индијци – 7, 62, 168, 173 Јелена – Јефимија, види Јефимија
Индоевропљани – 55, 63 Јелена Анжујска Немањић – 114, 126, 128, 131
Иноћентије III – 116, 117 Јелена Груба – 241, 245
Ираклије – 36, 38, 40, 46-48, 74 Јелена Драгаш (Дејановић) – 240, 257
Иран, види Персија Јелена Лазаревић Балшић – 233, 238, 247
Ирод (Ирод Велики) – 79, 182 Јелена Немањић Шубић – 217, 226
Иса, син Бајазита – 244 Јелисавета Немањић Котроманић – 130, 205
Иса-бег – 239 Јелисавета, жена Милутина – 199
Исаија, монах – 225, 232 Јелисавета, кћерка Степана II – 208, 209, 227,
Исак II Анђео – 109-112, 118
Исак-бег – 239, 252, 253 229
Истанбул (Константинопољ, Цариград) – 20, Јеремија – 256
Јерина Кантакузин Бранковић – 256
22, 28, 29, 31, 32, 35, 36, 39, 47, 48, 54, 62, Јермени, Јерменија – 94
74, 77, 82, 88, 92-95, 98, 102, 108, 109, 113, Јерусалим – 47, 79, 98, 110, 111
118, 119, 127, 157, 159, 174, 179, 188, 194, Јефимија – Јелена, жена деспота Угљеше –
201, 204, 210, 213, 218-220, 232, 235, 240,
244, 247, 263, 265, 269 191, 195, 226, 242
Источни Готи (Остроготи), види Готи Јехова (Јахве) – 79
Источно римско царство, види Византија Јигит-бег – 239
Источна франачка држава биди Немачка Ји(т)ланд – 24
Истра – 48, 66 Јиречек, Константин – 43, 52, 83, 167
Исус Христ – 47, 61, 79-81, 98, 182, 183, 194, Јоаникије (Јанићије) – 212, 213, 216
228, 238 Јован, еванђелиста – 26
Италија, Италијан, Италијани – 21-23, 29, Јован, Самуилов патријарх – 91
32, 33, 37, 73-75, 95-97, 102, 103, 110, 130, Јован Асен I – 110
140, 154, 156, 159, 166, 171-173, 191, 246, Јован Асен II – 122, 123
249, 262, 263 Јован II Комнин – 98, 101, 102, 136
Јован III Дука Ватац – 127

РЕГИСТАР 287

Јован V Палеолог – 210, 213, 216, 217, 219, 220 Карло Велики – 66, 82
Јован VI Кантакузин – 210, 212, 213, 216, Карло Мартел Анжујски, син Карла II

217, 219, 221 Хромог – 202
Јован VII Палеолог – 244 Карпати – 23, 24, 82
Јован VIII, папа – 71, 75, 77, 78 Каталонци – 200
Јован VIII Палеолог (Драгаш) – 130, 240, 256 Катарина, жена Стефана Драгутина – 128, 199
Јован Александар – 208, 219 Катарина, жена краља Томаша – 262, 269
Јован Анђео, управник Тесалије – 213 Катунска нахија – 44
Јован Владимир – 89, 90, 190 Кварнер – 72, 73
Јован Владислав – 90, 94 Кекавмен – 94
Јован Комнин Асен, деспот српски – 213, Келти – 49
Керуларије – 9
221, 233 Кијев – 25, 49, 55, 59, 125
Јован Крститељ – 75, 79 Кинам, Јован – 104
Јован, свештеник – 75 Кистање – 217
Јован Угљеша Мрњавчевић, види Мрњавче- Кичево – 198
Клаић, Нада – 43
вић, Угљеша Клемент III – 97
Јован Урош Дука Палеолог Немањић – 226 Клермон – 98
Јован Цимискије – 88 Клина, река – 82
Јонско море – 48 Клис – 217, 229, 231
Јордан, река – 79 Клобук – 150
Јорданес – 22, 29 Клонимир – 72, 82, 85
Јосип Броз Тито – 14 Клукас – 41
Јудеја – 79, 182 Кључ – 207, 226, 268
Јужна Морава – 110, 111, 224, 233 Книн – 208, 217
Јулије Цезар – 181 Ковачевић, Љубомир – 123
Јустин – 29, 54 Коледићи – 61
Јустинијан I – 20, 23, 28, 29, 31, 33, 214 Коломан, брат Беле IV – 125
Јустинијан II – 66 Коломан (Калиман), угарски краљ – 100, 101
Конавли – 71, 142, 147, 216, 222, 228, 231,
К
Кавала – 198 232, 241, 251, 253, 257, 263
Кавказ – 21, 41, 65 Конрад III – 103
Казамарис, Иван де – 116, 179 Констанс II – 46
Какањ – 241 Константин, брат краљице Симониде – 199
Каленић – 197 Константин, син Милутина – 199, 203
Калесија – 103 Константин (Ћирило) – 26, 74-77, 185, 186,
Калиник, рашки епископ – 113
Калиман Асен, бугарски владар – 123 190
Калисији – 103 Константин I Велики – 20, 81
Калист – 216, 223, 232 Константин IV – 47, 65
Калић, Јованка – 249 Константин V – 48
Калојан (Калојован) – 117-119 Константин VII Порфирогенит – 37-41, 44, 45,
Кантакузин, Георгије – 256
Кантакузин, Матија – 221 48, 67, 68, 70, 71, 74, 75, 78, 81-86, 101, 169
Карађорђевићи – 14 Константин XI Палеолог (Драгаш) – 240, 265
Карантанија – 39, 66 Котроманић, Владислав – 207, 226
Караџић, Вук – 59 Котроманић, Вук, брат Твртка I – 227, 228
Кареја – 177 Котроманић, Радивоје – 257, 258, 267, 269
Карло I Анжујски – 129 Константин Михаиловић (Константин
Карло I Роберт Анжујски – 201, 202, 205-207,
Јаничар) – 237, 261, 264, 265, 268
209 Константин Филозоф – 191, 235, 237, 238,
Карло II Драчки Анжујски, угарски краљ –
242, 243, 250, 254
202, 229 Константинополис (Константинопољ), види

Истанбул

288 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Коњиц – 160 Лазаревић, Вук – 243, 244, 246, 247
Копаоник – 173, 233, 249 Лазаревић, Оливера – 238
Коринт – 103 Лајош I (Лудвиг I) – 207-209, 217, 220, 222,
Коришка гора – 177
Корчула – 72, 86, 114, 231, 246, 252 226-229, 232
Косара – 89 Лајпциг – 42
Косенцис – 41 Лангобарди – 32
Космет (Косово и Метохија) – 97, 108, 111, Ласло I видети Ладислав I
Ластово – 170
161, 185, 224, 231, 237, 243, 244, 247, 249, Латеран – 120
264, 265, 268 Лашва – 241
Косово, види Космет Лебане – 29
Косово поље – 111, 234, 236 Левач – 111
Косовска Митровица – 195, 201, 243 Ленард, Леополд – 23, 24
Костић, Растко – 56, 185 Леон,, види Лав
Костолац,, види Виминацијум Лепеница – 111
Костур – 95, 221, 223 Лесковац – 107
Котор, Которани – 72, 74, 89, 97, 108-110, Лех – 86
121, 123, 127, 139-141, 143, 152-154, 156, Ливно (Хливно) – 202, 206, 245
159, 162, 165-169, 172, 174, 183, 193, 207, Лим – 131, 175, 206
209, 222, 224, 228, 229, 243, 247-249, 253, Лион – 129
254, 262, 264 Липљан – 91, 97, 98, 111, 119
Коцељ – 77 Лесново – 139
Крагујевац – 111, 254 Ловел – 41
Краљева Сутјеска (Сутјеска) – 137, 160, 207, Ловћен – 264
231, 241, 252 Луги – 25
Краљевина СХС (Срба, Хрвата и Словенаца) Лудвиг, франачки цар – 67
– 12 Лудвиг I, види Лајош I
Крешимир II – 88 Лужичке планине – 38
Крим – 41, 89 Лужица, Лужичани, Лужички Срби – 10, 11,
Крка – 217
Кроја – 50 23, 25, 38, 39, 42, 56, 185
Крум – 66 Лужница – 43, 57
Крупа – 217 Лука, еванђелиста – 79
Крушевац – 143, 165, 196, 226, 233, 247, 249, Луковић Пјановић, Олга – 5
254, 256, 268
Крф – 103 Љ
Кујава, жена краља Остоје – 253 Љубин – 180
Кулин, бан – 109, 112, 114, 116, 124, 125, 165, Љубиње – 57
172, 178-180, 206 Љубостиња – 196
Кумани – 198 Људевит Посавски – 43, 67
Купиник – 266 Људемисл – 67
Кутригури – 32 Људит (Људислав) – 72
Љутићи (Вилинзи, Вилци) – 27, 46
Л Љутићи, код Пљеваља – 44, 62
Лаба (Елба) – 24-26, 38, 39, 41-44, 61
Лав, охридски архиепископ – 93 М
Ладислав (Ласло) I – 100 Маврикије – 35, 36
Ладислав II – 102 Мавровласи, види Власи
Ладислав IV Куманац – 128, 130, 202 Мађари, Мађарска, видети Угари, Угар-
Ладислав V – 264
Ладислав Анжујски (Напуљски) – 229, 241, ска
Макарска (Мокрискик ?) – 72, 73
245, 246, 251 Македонија, Македонци – 46, 48, 59, 89, 90,
Лазар Бранковић – 266
94-96, 119, 127, 166, 185, 198, 201, 204, 216
Макљеновац – 252

РЕГИСТАР 289

Максимовић, Љубомир – 39 Михаило, дукљански владар – 94-96, 193
Мала Азија – 45, 46, 62, 65, 95, 98, 102, 111, Михаило I Анђео – 119
Михаило II Анђео – 127
118, 200, 212, 225, 244 Михаило III – 76, 77, 132
Манасија видети Ресава Михаило VIII Палеолог – 127, 129, 198
Манојло I Комнин – 102-104, 107-109, 114, Михаило Вишевић – 83-85
Миxаило Шишман – 204
116 Михаљчић, Раде – 237
Манојло II Палеолог – 225, 240, 244, 247 Млетачка, види Венеција
Манојло Харитопул – 120, 121 Мљет – 110, 222
Манцикерт – 95 Мојковац – 173
Марија, византијска царица – 109 Мојсеј, брат Самуилов – 89
Марија, кћи Лајоша I – 229 Мојсије – 80
Марија, угарска принцеза – 202 Мокош – 59
Марија Палеолог Немањић, српска краљица Мокрискик видети Макарска
Монголи, Монголија – 123-125, 136, 159, 244
– 218 Монте Касино – 100
Марин, архиђакон – 180 Морава (Велика Морава) – 98, 102, 109-112,
Марица, река – 225
Марко, жупан – 96 117, 119, 233, 258, 260, 265
Марко Краљевић – 224-226, 234, 340, 242 Моравска видети Велика Моравска
Мартин, опата – 48, 74 Морача – 44, 161, 233
Матеј еванђелиста – 80 Морозини, Никола – 128
Матеја Нинослав – 124-126, 130 Москва – 130
Матија I Корвин – 266-268 Мостар – 262
Махмуд Анђеловић – 266, 268, 269 Мраморно море – 35
Мачва – 117, 128, 130, 201, 205, 209, 232, 245, 256 Мрњавчевић, Угљеша – 191, 223-226
Медијана – 20 Мурат I – 225, 226, 231, 233-237
Медина (Јатриб) – 47 Мурат II – 254, 258-260, 264
Медун – 258, 260, 262, 265, 267 Муса, челник – 223, 233
Међувршко језеро – 57 Муса, Бајазитов син – 244, 247, 252
Мезијер, Филип – 234, 235 Мусоки – 52
Мека – 47 Мутимир – 71, 75-78, 81, 83
Мелник – 224 Муха, пустара – 125
Месопотамија – 243 Мухло – 41
Метеори – 222 Мухамед, пророк – 47
Метковић – 57
Методије – 26, 74-78, 92, 185, 186, 190 Н
Метохија видети и Космет – 177 Наисус, види Ниш
Метохит, Теодор – 158, 199 Нелипићи – 208
Мехмед (Мухамед) I – 244, 246, 252 Немачка, Немци – 11, 26, 38, 42, 44, 54, 77,
Мехмед (Мухамед) II Освајач – 263-267
Миле – 226 111, 185, 198, 209, 217, 242, 264
Милешева – 123, 165, 194, 228, 251, 262 Неретва – 72, 86, 102, 114, 117, 154, 160, 165,
Милешевка – 194
Милинзи – 37 203, 206-208, 216, 227, 229, 246, 251, 253,
Милица (Јевгенија), кнегиња – 196, 226, 232, 258, 262
Неретљани, види Паганија
238, 242 Неродимље – 136, 201, 205, 218
Милош (Обилић ?) – 236-238 Нерон – 81
Милутин, види Стефан Урош II Милутин Нестор – 25, 45, 46, 54, 56, 59, 88, 89
Милчани (Милчи) – 42 Неури – 60
Мињанели, Белтрам – 236 Никеја, Никејско царство – 81, 120, 121, 127
Мирча, Јован – 236, 242 Никита, патријарх – 74
Мирослав, Мирослављево јеванђеље – 107, Никита Хонијат – 108
Никодим, архиепископ – 194
108, 110, 112, 114, 116, 128, 158, 189, 197
Мисир, види Египат

290 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Никола, отац Самуила – 89 П
Никола I, папа – 77 Павле Брановић – 83
Никомедија – 102 Павловић, Петар – 253
Никопољ – 241, 242 Павловић, Радослав – 253, 257, 258
Никшић (Оногоште) – 223 Паганија, Пагањани (Неретљани) – 49, 57,
Никшићко поље – 44
Нин – 68, 75, 231 72, 73, 76, 83, 86, 99, 100, 101
Нирнберг – 111 Пале – 257
Нићифор, патријарх – 48 Палижна – 231
Нићифор I, цар – 66 Палман – 210, 217
Нићифор II Орсини – 221 Панић, Мирослав – 128
Нићифор II Фока – 88 Панонска низија (Панонија) – 20, 21, 23, 25,
Ниш (Наисус) – 20, 22, 28, 29, 91, 95, 101,
32-34, 39, 45, 47, 54, 66, 67, 77, 78, 81, 82,
104, 107-111, 117, 119, 160-162, 233, 247, 98
254, 260 Пантино – 108
Нови видети Херцег Нови Париз – 235
Нови Пазар – 136, 193, 243 Паун – 111
Нови Сад – 26 Пауни – 136, 210
Ново Брдо – 152, 159, 161, 162, 164, 166, 173, Паштровићи – 240, 254
231, 232, 244, 247, 248, 254, 257, 259, 260, Пелопонез – 35, 37, 48, 260
265 Пељешац („Стонски рат”) – 86, 203, 204, 207,
Ногај – 198 209, 222, 232
Ноје – 25 Петар, брат цара Маврикија – 36
Нормани – 45, 95-97, 102, 103, 109, 110 Петар, хумски кнез – 114, 158
Петар (Теодор) – 110
О Петар I, бугарски цар – 85, 88, 178
Ободрити (Абодрити, Бодричи) – 27, 42, 45, 67 Петар Гојниковић – 71, 76, 78, 81-83
Обри, види Авари Петар Коришки – 177, 190
Одоакар – 22 Петар Крешимир IV – 99
Одра – 24, 25, 42 Петар Одељан (Дељан) – 94
Оливер, Јован – 210 Петар Сначић (раније Свачић) – 100
Олово – 207 Петрило – 95
Омиш – 258, 262 Персија (Иран) – 35, 36, 41
Омуртаг – 67 Перун – 55, 56, 58, 59
Оногоште видети Никшић Пећ – 43, 97, 112, 161, 175, 177, 194, 213
Орбин, Мавр(о) – 178, 223, 224, 228, 232, Печенези – 82, 88
Пешта видети Будимпешта
238, 245 Пива – 103
Оршава – 261 Пилат – 79
Осети – 200 Пилот – 50, 97, 111
Османлије, Османлијско царство видети и Пиринејско полуострво – 29
Пирот – 57, 265
Турци Плав – 161
Остоја Котроманић,, види Стефан Остоја Ко- Плива – 86, 229
Плиније, Старији – 23
троманић Плочник – 233
Островица, код Рудника – 259 Пљевља – 62, 161
Островица, на Косову – 268 Подгорица – 93, 107
Острог – 262 Подриње – 173, 228
Острогорски, Георгије Александрович – 8, Подунавље – 24, 101, 110
Пожун (Братислава) –
12, 28, 29, 68, 82, 83, 85 Полимље – 112, 161, 204, 206, 228, 243
Остроготи (Источни Готи), види Готи Полог – 98, 111
Остроило – 40 Пољани, Пољаци, Пољска – 10, 42, 60
Остружница – 207
Отон – 86
Охрид – 50, 67, 89, 90, 95, 119, 174, 186, 199, 209

РЕГИСТАР 291

Поп Дукљанин – 20, 32, 38-40, 49, 65, 74, 84, Рама – 102
86, 88, 90, 94, 97, 101, 189 Рас – 71, 86, 91, 102, 103, 107, 112, 121, 128,

Попово поље – 114, 222, 253 131, 136, 137, 140, 162, 173, 193, 201
Поморавље – 109, 111, 249, 254 Расина – 107
Порга, види Борна Растислав, моравски кнез – 76, 77
Пореч, у Македонији – 198 Растислалић, Бранко – 232
Порфирогенит видети Константина VII Растислалићи – 222
Посавина – 67 Растко Немањић, види Свети Сава
Праг – 58 Ратимир – 65, 74
Пресијан – 67, 70 Ратко, протовестијар Твртка I – 228
Првовенчани видети Стефан Немањић Пр- Рашка, Рашани – 88, 89, 90, 94, 96, 97, 99, 102-

вовенчани 104, 107, 108, 110, 112, 113-125, 128, 134, 135,
Првослав (Прибислав) – 81, 83 137, 159, 161, 179, 204, 219, 228, 229, 231
Превлака – 68, 175 Рашка, река – 194
Презвитер Козма – 179 Ресава (Манасија) – 197, 254, 259
Прељуб – 212, 213, 221 Рибница – 99, 107, 161
Преслав (Велики Преслав) – 186 Риген видети Рујан
Преспа – 89 Ријека дубровачка – 123, 127
Прибислав, види Првослав Рим – 21, 23, 61, 77, 81, 119, 160, 174, 180-182,
Прибој, на Лиму – 131 268
Прибој, на Мајевици – 134 Римско царство, Римљани – 5, 19-21, 23, 24,
Призрен – 44, 50, 91, 111, 113, 119, 121, 147, 28, 29, 31, 32, 80, 81, 133, 181
Рјурик – 45
161, 162, 166, 177, 196, 198, 201, 209, 223, Роберт Гвискард – 95, 109
226, 233 Ровине – 236, 242
Пријезда – 125, 130, 202 Родопи – 224
Пријепоље – 161, 165, 228 Рожер II – 102, 103
Прилеп – 90, 119, 199, 209, 223 Роман Лакапин – 83
Приск, војсковођа – 35 Роман IV Диоген – 95
Приск, дипломата – 22 Романи – 38, 49, 50, 120, 169
Приштина – 161, 162, 166, 210, 223, 231, 234, Романија, планина – 38
236, 249 Романија и Ромеји, види Византија и Визан-
Проклетије – 50 тинци
Прокопије – 28, 29, 31, 33, 46, 52, 54, 55, 59 Роми (Цигани) – 173
Просек – 119 Ростислав Михаиловић – 130
Просигој – 68, 75 Рудник – 117, 131, 161, 173, 200, 203, 220,
Псеудо-Маврикије – 33, 53 222, 224, 227, 231, 232, 242, 248, 249, 259
Птолемеј (Птоломеј), Клаудије – 23, 28, 41, 50 Руј, планина – 43
Рујан (Риген) – 56
Р Румелија – 244
Рабдух, Лав – 83 Румунија, Румуни (Дакија) – 19, 34, 37, 49, 67
Раваница – 196, 236 Руси, Русија – 10, 12, 25, 41, 45, 46, 49, 52, 55,
Равно – 111, 160 59, 88, 89, 130, 187
Рагузијум, Рагужани видети Дубровник,
С
Дубровчани Сава – 22, 31, 33, 38, 43, 67, 84, 86, 99, 131,
Раденовић, Павле – 241, 245, 251-253
Радин, гост – 181, 263, 264 175, 198, 207, 229, 249, 259, 268
Радић, Радивој – 37 Сава II – 127
Радмиље – 197 Сава IV – 224, 232
Радомир, епископ цркве босанске – Сава Немањић, види Свети Сава
Радослав, кнез – 68, 75 Сагудати – 36
Радослав, дед – 207 Саладин – 110
Радослав видети Стефан Радослав Салона, види Сплит
Рајна – 26

292 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Самарџић, Милослав – 237 Синајска гора – 80
Само – 38, 39, 45, 47 Сингидунум, види Београд
Самуило – 89-91, 94, 179, 186 Сипонт – 37, 84
Сана, град – 42, 43 Сирмијум, види Сремска Митровица
Сана, река – 43, 229, 241 Сисак – 43, 67
Сандаљ Хранић Косача – 142, 238, 240, 241, Ситница – 108
Сицилија – 95, 103
245-247, 251-253, 257, 258 Сјеница – 233, 243
Саница, река и град – 43 Скадар – 48, 56, 97, 109, 111, 119, 127, 200,
Санковићи – 241
Санковић, Радич – 246 205, 218, 223, 225, 239, 240, 254
Сарајево – 257 Скадарско језеро – 89, 240
Сармати – 23 Скандинавија – 24
Саси – 127, 159, 164, 172, 173 Скендер-бег (Ђурађ Кастриоти) – 260, 264
Сварог – 59 Скилица, Јован – 89-91, 94, 101
Свач – 97, 109, 123 Скити – 60
Свевлад – 40 Скопље – 90, 95, 98, 119, 127, 146, 161, 162,
Света гора (Атос) – 112, 113, 120, 121, 157,
195, 198, 200, 201, 212-214, 216, 219, 223,
160, 194, 198, 200, 212, 219, 220 226, 233, 239, 268
Света земља видети Израел Скрадин – 217
Свети Вит – 58 Скупи, види Скопље
Свети Илија – 55 Скопље (Скупи) – 28
Свети Сава (Растко Немањић) – 44, 50, 107, Славен(и), види Словен(и)
Славонија – 67, 84, 99, 100, 125, 130, 199, 229
110, 112-114, 118-123, 155, 160, 174-177, Сланско приморје – 145
183, 190, 192, 194, 200, 214, 228, 262 Слијепчевић, Ђоко – 121, 175
Свети Симеон, види Стефан Немања Словаци, Словачка – 10, 26
Свети Срђ, трг – 154, 165, 240 Словен, Словени (Славени) – 10, 11, 20, 22-
Световид (Свјатовид, Вид) – 56-59, 61 29, 31-40, 42, 44, 46-50, 52-56, 59-63, 66-70,
Светопелег – 101 73-76, 82, 91, 93-95, 100, 147-149, 155, 158,
Свјатослав – 88 169, 184-187, 190
Сврчин – 136, 208, 218 Словенија, Словенци – 10, 23, 26, 48, 67
Сврчуг – 57 Смедерево – 137, 165, 256, 258-260, 264, 265,
Северјани – 49 267, 268
Северци – 49, 65 Созиген – 182
Сегедин – 266 Сокол, тврђава код Врбаса – 227
Селимир – 39, 40, 65 Соли, види Тузла
Селџуци – 95, 98, 212 Солун (Тесалоники) – 26, 28, 34-36, 38, 45,
Сер – 131, 199, 212, 214, 219, 221, 223, 225 47-49, 66, 76, 109, 119, 121, 127, 159, 160,
Сервија (Србица) – 38 166, 185, 194, 209, 212, 213, 216, 219, 220,
Сергије, епископ – 78 239, 244, 254
Сердика, види Софија Сопоћани – 128, 158, 194
Сибињанин Јанко видети Хуњади, Јанош Софија (Сердика) – 66, 101, 108, 109, 116,
Сибислав – 125 195, 260, 265
Сигисмунд Луксембуршки, види Жигмунд Сплит, Сплићани (Салона) – 20, 28, 36, 48,
Луксембуршки 75, 84, 85, 91, 92, 96, 100, 104, 110, 114,
Силађи, Михаило – 266 116, 125, 231, 246
Силистрија – 88 Спори – 29
Сиргијан – 209 Срб, насеље у Лици – 43, 207
Сирија – 46, 47, 66, 95 Србице, два села код Призрена – 44
Симеон, бугарски цар – 82-86, 186 Србица, види Сервија
Симеон – Синиша Палеолог Немањић – 213, Сребреник – 227
221, 226 Сребреница, у Подрињу – 161, 164, 173, 207,
Симоката, Теофилакт – 52, 61, 63 249, 245, 257, 261, 262, 264, 266
Симонида – 199, 201

РЕГИСТАР 293

Сребреница, на Руднику – 254 Стефан Урош III Дечански – 43, 44, 131,
Средоземно море, Средоземље – 19, 47, 236 138, 151, 156, 157, 159, 191, 192, 199-201,
Срем – 28, 67, 85, 86, 91, 95, 101, 103, 104, 203-206, 217, 218
Стефан Урош IV Душан, Душанов законик
109, 116, 175, 259 – 44, 60, 134, 137, 139, 141, 142, 144, 145,
Сремска Митровица (Сирмијум) – 23, 28, 32, 149-152, 154, 156, 157, 160, 161, 174, 178,
179, 184, 187, 190, 194-196, 204-210, 212-
34, 35, 89-91, 243 221, 223, 227
Српска Каменица – 44 Стефан Урош V – 143, 213, 219, 221-224, 226,
Стара планина, види Балкан 231, 232
Стари Влах – 49 Стефанија – 212
Стеван, кнез Босне – 97 Стјепан, син Петра Крешимира – 99
Стеван, бан – 125 Стјепан (Степан, Котроман) I Котроманић –
Стеван Бранковић – 266 130, 200, 202, 203, 205
Степан (Степош) II Котроманић – 141, 203- Стјепан II Котроманић видети Степан II
Котроманић
208, 216, 226 Стјепан (Стефан) Вукчић Косача – 137, 153,
Стефан, Мутимиров син – 71, 76, 78 181, 192, 258-263, 267-269
Стефан I (Иштван I, Вајк), угарски краљ – 99 Стјепан Остојић Котроманић – 253
Стефан II, угарски краљ – 101, 102 Стјепанић, Хрватин – 202
Стефан III, угарски краљ – 103, 104, 108 Стојмир, види Стројимир
Стефан IV, угарски краљ – 103 Столац – 197
Стефан V, угарски краљ – 128, 130 Стон – 84, 94, 114, 160, 175, 193, 203, 204,
Стефан Владислав, син Првовенчаног – 122- 207, 209, 222, 227, 232, 245
Страцимир – 107, 108, 228
124, 126, 190, 194 Стрез – 119
Стефан Војислав (Доброслав) – 93, 94 Стрибог – 59
Стефан Вукан – 98 Стримонци – 49
Стефан Вукчић Косача,, види Стјепан Вук- Стројимир (Стојмир) – 71, 72, 78, 85
Струма – 204, 212, 225
чић Косача Струмица – 209, 224
Стефан Дабиша Котроманић – 241 Студеница – 113, 118, 120, 122, 155, 160, 193
Стефан Драгутин – 114, 122, 128, 130, 131, Сува планина – 43
Сулејман, син Бајазита – 244, 246, 247
198-203, 205, 228 Сума – 219
Стефан Лазаревић – 26, 137, 139, 140, 164, Сунце – 61, 182

191, 192, 197, 235-238, 242-252, 254 Т
Стефан Немања (Симеон) – 50, 62, 99, 107- Таловац, Матко – 258
Тамерлан (Тимур-ленк) – 243, 244
114, 116-118, 135, 167, 172, 176, 179, 184, Тара (није јасно која) – 103
190, 193-195, 201, 228, 232 Тара – 127, 233
Стефан Немањић Првовенчани – 99, 107, Татари – 198, 200, 201
108, 110, 112-114, 117, 119-122, 126, 139, Тацит, Корнелије – 23, 24, 81
160, 190, 194 Твртко I видети Стефан Твртко I Котроманић
Стефан Остоја (Христић) Котроманић – 245, Теба – 103
246, 251-253, 261 Теодор, монах – 128
Стефан Радослав Немањић Дука – 114, 119, Теодор I Анђео – 119, 122
121, 122, 190, 194 Теодор I Ласкарис – 120, 121
Стефан Твртко I Котроманић – 139, 141, 226- Теодора – 218
229, 231, 232-235, 241 Теодорих – 22
Стефан Твртко II Котроманић – 246, 251-253, Теодосије, монах-писац – 119, 168, 190
257, 258, 261 Теодосије I – 21, 81
Стефан Томаш (Остојић) Котроманић – 261-
263, 266, 267
Стефан Томашевић – 266-269
Стефан Урош I Немањић – 114, 119, 124, 126-
129, 170, 190, 194, 201
Стефан Урош II Милутин („Свети Краљ“) –
129, 131, 134, 137, 146, 149, 152, 159, 170,
194, 195, 198-201, 203, 205, 207, 215, 217, 218

294 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

Теодосије II – 21 Ћ
Теоктист, види Стефан Драгутин Ћирковић, Сима – 145
Теофан – 47, 74 Ћоровић, Владимир – 13, 14, 32, 44, 45, 83,
Теочак – 257
Тертулијан – 79 244
Тесалија – 34, 48, 89, 90, 212, 213, 221, 222 Ћустендил видети Велбужд
Тесалоники, види Солун У
Тесла, Никола – 14 Угари, Угарска (Мађари, Мађарска) – 10, 11,
Тиберије – 79
Тимок – 67 45, 81, 82, 84-86, 99-104, 107-109, 112, 116,
Тимочани – 49, 67 117, 124-128, 135, 154, 159, 179, 180, 198,
Тимур-ленк, види Тамерлан 199, 202, 203, 207, 209, 220, 222, 227, 229,
Тиса, река – 22, 66, 67 238, 238, 242, 243, 246, 247, 250-252, 256,
Тителски брег – 36 258-261, 263-268
Тихомир, велики жупан – 107, 108, 113 Угрин, надбискуп – 180
Тихомир Словен – 94 Ужице – 224, 232, 233
Тољен, кнез – 125 Узелац, Александар – 124
Тома, сплитски архиђакон – 119 Украјина (Малорусија) – 10, 60
Томаш, види Стефан Томаш Котроманић Улцињ – 109, 162, 223, 233, 240, 243, 246,
Томислав – 84 247, 254
Топлица, река и жупа – 107, 111, 112, 161, Уна – 206
Урбан II – 98
193, 242, 258 Урош видети Стефан Урош
Тотила – 23, 32, 40 Урош I, велики жупан – 98, 99, 102
Травунија, Травуњани – 71, 86, 89, 93, 94, 97, Урош II, велики жупан – 103
Урошиц – 201
120, 128 Уруџ бин Адил – 235
Трајан, Трајанова капија – 61, 98 Усора – 125, 130, 131, 180, 203, 206, 227, 251,
Тракија – 31, 35, 66, 86, 118 252, 257
Трансилванија, види Ердељ
Трачани – 49 Ф
Требиње – 103, 112, 131, 161, 172, 197, 222, Филип, лекар – 156
Филотеј – 232
223, 228, 231, 232, 251, 258 Фиренца – 130, 235
Трепча – 161, 173, 249, 265 Фландрија – 251
Трибали(ја) – 89 Фојница – 157, 249
Триглав – 59 Фока – 36
Трново – 123, 224, 226, 239 Фон Бозау, Хелмонд – 56
Трогир – 48, 100, 104, 116, 125, 207, 231, 235, Фотије – 76-78
Фоча – 161, 241, 249
245 Франачка, Франци, види Француска
Тројан – 59, 61 Француска, Французи (Франачка) – 21, 38,
Троја – 191
Трстеник – 196 39, 42, 47, 50, 65-67, 95, 98, 126, 179, 198,
Туга – 41 213, 242
Тузла (Соли) – 86, 103, 125, 130, 131, 180, Фредегар – 38, 39
Фридрих I Барбароса – 111
203, 206, 251 Фридрих III - 267
Тулушки, Рајмунд – 97 Фруги, види Франци
Туркестан – 123 Фрушка гора – 66
Турско царство, Турци (Османлијско царство, Фукујама, Френсис – 7

Османлије) – 95,142, 172, 198, 200, 216,
217, 221, 224-226, 233, 235, 237, 239-244,
246, 247, 250-254, 256-261, 263-269

РЕГИСТАР 295

Х Ц
Хадријан II – 77 Цавтат (Епидаврос) – 169, 253, 263
Хадријанопољ, види Једрене Цамблак, Георгије – 138, 191, 192, 218
Хазари – 65, 76 Цариград (Константинополис), види Истан-
Халкедон – 36
Халкидик(и) – 212, 224, 225 бул
Хантингтон, Самјуел П. – 13 Царица – 20, 199
Хвал – 192 Цељски, Урлих – 263
Хвар – 72, 86, 231, 246, 252 Цељски, Херман – 253
Хвосно – 112 Цетина – 43, 66, 72, 86, 110, 111, 114, 117,
Хелени, види Грци
Хемингвеј, Ернест – 9 202, 206, 207, 216, 227
Хелмолд из Бозауа – 56 Цигани, види Роми
Херодот – 6, 60 Цимпе – 217
Херцег Нови (Нови) – 57, 228, 258, 260, 262, 263 Цицерон, Марко Тулије – 12
Херцеговина, види Захумље Црвена Хрватска – 101
Хиландар – 113, 120, 123, 134, 155, 176, 177, Црна Гора – 48, 93, 169, 265
Црна гора, скопска – 127
189, 194, 195, 200, 219 Црно море – 20, 24, 32, 48, 60, 76, 82, 88, 123,
Хилвуд – 29
Хипократ – 156 159, 204
Хливно – 86 Црнојевић, Радич – 240, 241
Ходидјед – 142, 257, 267 Црнојевић, Стеван – 258, 262, 264
Хокинг, Стивен – 6 Црноризац Храбар – 76, 185
Хоматин, Димитрије – 121, 122
Хонорије III – 119 Ч
Храбрена (Милорадовић) – 197 Чајкановић, Веселин – 56-58, 63
Хрват(и), Хрватска – 37-41, 43, 48, 49, 66, 67, Часлав – 72, 73, 84-86, 88
Чачак – 57
71-73, 76, 81, 84-86, 96, 99-102, 104, 109, Чезарини, Јулијан – 130
114, 202, 206, 217, 229, 231, 241, 262 Черномен – 225
Хрватинић, Вук Вукчић – 241 Чех, Чеси, Чешка (Бохемија) – 10, 38, 39, 44,
Хрватинић, Вукослав – 207
Хрватинић, Вукац – 227 100, 187, 264
Хрватинић, Хрвоје Вукчић – 143, 192, 229, Чечан – 185
241, 245, 246, 251, 252, 253 Чупор, Павле – 252
Херцеговић, Владислав – 263, 268
Хребељановић, Лазар – 143, 165, 191, 196, Ш
223, 224, 226, 227, 229, 231-237 Шабановић, Хазим – 142
Христ видети Исус Христ Шајо – 125
Христопољ – 212 Шар-планина (Шарпланина) – 119, 127
Хум, види Захумље Шахин – 231
Хумберт – 91 Шибеник – 92, 100, 104, 231, 245
Хуни – 20-23, 25, 27, 32 Шиптари, види Албанци
Хуњади, Јанош (Сибињанин Јанко) – 260, Шишман – 198, 199, 204
261, 264-266 Шкурда – 167
Шпани, Шпањи – 44
Штип – 199
Шубић, Младена I – 200, 202, 203
Шубић, Младен II – 200, 203, 205, 206
Шубић, Младен III – 217, 226
Шубић, Павле – 202, 203

Белешка о аутору

Александар Андрић је рођен 22.11.1967. године у Тузли, где је завршио
основно и средње образовање. У Тузли је живео до 1992. године. Ис-
торију је почео да студира на Филозофском факултету у Сарајеву. Ди-
пломирао је 1996. године на Филозофском факултету у Београду. Од
1996. године живи у Бијељини где је запослен као професор историје.
У октобру 2012. објављен му је једнотомни преглед историје Срба
од доласка на Балканско полуострво до 2008. под насловом Историја
Срба. Две последње целине тог прегледа су у допуњеном и исправље-
ном облику 2013. објављене под насловом Историја Срба 1918-2008.
Прве целине из Историје Срба су у исправљеном и допуњеном облику
објављене 2014. у две књиге под насловима Историја Срба – средњи
век и Историја Срба – нови век до 1918.

САДРЖАЈ:

Предговор 5

I Срби пре владавине Стефана Немање 17

1. Византија и Словени до средине VI века 19

Римско царство и Велика сеоба народа – 19; Долазак Хуна у Па-
нонску низију и пропаст Западног римског царства – 21; Славен-
ско име и прадомовина – 23; Пљачкашки походи Словена у првој
половини VI века и појављивање народног имена – 28; Дужа за-
државања Словена на Балканском полуострву и аваро-словенски
племенски савез – 31

2. Словени и Византија од средине VI до IX века 35

Завршна фаза насељавања Словена на Балканско полуострво –
35; Долазак српских племена на Балканско полуострво – 37; Име
Срба, српских племена и Руса – 41; Обнова византијске власти на
југу Балканског полуострва током VII века – 46; Односи Словена и
староседе-лаца на Балканском полуострву – 48

3. Српско друштво и култура у време насељавања 52
на Балканско полуострво

Друштво и привреда Словена у време сеобе – 52; Веровања и култура
Словена пре христијанизације – 54; Словени и Индоевропљани – 63

4. Срби у време стварања прве државе 65
на Балканском полуострву

Стварање бугарске државе јужно од Дунава и приближавање
Франака са запада – 65; Претварање племенског савеза у држа-
ву и друштвено раслојавање код Срба – 68; Прва држава Срба на
Балканском полуострву – 70; Срби Неретљани, византијска тема
Далмација и Хрвати – 72

298 ИСТОРИЈА СРБА – СРЕДЊИ ВЕК

5. Срби од христијанизације до XI века 74

Покрштавање Срба и мисија Константина и Методија – 74; До-
пуна I: Хришћанство – 79; Србија крајем IX и почетком X века и
долазак Мађара у Панонску низију – 81; Српске земље средином X
века у време владавине Часлава – 85; Срби у Самуиловој држави и
покрштавање Руса – 88; Византијска превласт у XI веку на Балкан-
ском полуострву и расцеп хришћанства – 90

6. Срби од XI до XII века 93

Осамостаљење Диоклитије (Дукље) у XI веку – 93; Краљ Констан-
тин Бодин – 96; Слабљење Зете, јачање Рашке и Први крсташки
рат – 97; Ширење угарске власти на Славонију, Хрватску и Пага-
нију – 99; Борбе Угарске и Византије у XII веку и Босна као угарска
бановина - 101

II Срби од владавине Стефана Немање 105

1. Почетак владавине Немањића 107

Почетак владавине Стефана Немање – 107; Немањина освајања –
109; Пораз Немање на Морави и измирење са Византијом – 111;
Предаја власти Стефану Немањићу и смрт Немање – 112; Захумље
од краја XII до XIV века – 114; Бан Кулин – 114; Сукоби Немањи-
них наследника и Четврти крсташки рат – 117; Проглашење краље-
вине Немањића – 119; Црквена самосталност – 120

2. Срби од владавине Стефана Радослава 122
до владавине Стефана Драгутина

Владавина Стефана Радослава и Стефана Владислава – 122; Матеја
Нинослав – 124; Стефан Урош I (Храпави) и развој рударства у
Рашкој – 126; Лионска унија (1274) и Флорентинска унија (1439) –
129; Бан Пријезда – 130; Владавина Стефана Драгутина и његова
област – 131

САДРЖАЈ 299

3. Друштво и живот Срба у средњем веку 132

Подела становништва и власништво над земљом – 133; Држава,
владари и двор – 135; Владареви приходи и новац – 139; Властела
и жупе – 141; Зависни сељаци и њихов положај у друштву – 144;
Живот земљорадника у средњовековном селу – 146; Власи-сточа-
ри – 149; Гусари и одметници од закона – 150; Породица – 151;
Исхрана – 153; Болести и лечење – 155; Одевање и изглед – 157;
Путовања и путеви – 159; Градови у унутрашњости – 161; Градови
у приморју – 167; Дубровник – 169; Трговина робљем – 171; Саси
(и странци) – 172

4. Култура и религија 174

Православна црква код Срба – 174; Дуализам и „Црква босанска” –
178; Рачунање времена у средњем веку и празници – 181; Однос
према животу и смрти – 183; Писменост и књижевност – 185;
Црквено грађевинарство и сликарство – 192

5. Превласт Немањића на Балканском полуострву 198

Освајања у време Стефана Уроша II Милутина – 198; Сукоб
краљeва Драгутина и Милутина и Стефанова побуна -199; Босна
у време Стјепана (Степана) I Котроманића – 202; Владавина Сте-
фана Уроша III Дечанског – 203; Јачање Босне и Степан (Стјепан)
II Котроманић – 205; Краљ Стефан Урош IV Душан и почетак ње-
гових освајања – 208; Проглашење царства Немањића – 212; Прог-
лашење Душановог законика и судство – 214; Крај владавине цара
Душана и учвршћивање Османлија на Балкану – 216; Допуна II:
Стефан Душан, допуна за биографију 218

6. Српске земље на почетку османлијских освајања 221

Почетак владавине цара Стефана Уроша V – 221; Период превла-
сти кнеза Војислава Војиновића – 222; Успон Мрњавчевића – 223;
Маричка битка и њене последице – 225; Стефан Твртко I Котрома-
нић – 226; Кнез Лазар и Моравска Србија – 231; Косовска битка
– 233; Косовска легенда и Милош Обилић – 236; Период управе
кнегиње Милице и Скопско крајиште – 238