Teri Pracet- Njuskalo

Teri Pračet Njuškalo ROMAN O DISKSVETU DOUBLEDAY

O knjizi Opšte je poznata činjenica da policajac koji ode na odmor jedva da će imati vremena da otvori svoj kofer pre nego što pronađe prvi leš. A komandir Sem Vajms iz Ank-Morporkške Gradske straže je na odmoru u tihom i prijatnom seocetu, ali za njega nije samo leš u garderoberu. Postoji mnogo, mnogo leševa i drevni zločin užasniji od ubistva. On je van svoje nadležnosti, bez svog tima, bez svojih sendviča sa slaninom, povremeno ometan i izbezumljen, ali nikada naivan. Tamo gde ima zločina on mora biti otkriven, mora biti istrage i mora postojati kazna. Kažu da se na kraju svi grehovi opraštaju. Ali ne baš svi...

GOBLINSKO SHVATANJE sveta je kult ili možda religija Unggue. Ukratko, to je izuzetno složeno verovanje u uskrsnuće zasnovano na svetosti telesnih izlučevina. Njeno osnovno načelo sastoji se u sledećem: sve što je istisnuto iz goblinovog tela očigledno je deo njega i treba, stoga, da bude tretirano sa poštovanjem i pravilno sačuvano tako da može biti sahranjeno sa svojim vlasnikom kada dođe vreme. U međuvremenu materijal je pohranjen u unggue loncima, izuzetnim kreacijama o kojima ću kasnije govoriti. Na trenutak neprijatna pomisao reći će nam da to ne može postići nijedno stvorenje, osim ako ne poseduje veliko bogatstvo, znatan skladišni prostor i popustljive komšije. Stoga, u stvarnosti, većina goblina pridržava se Imati Unggue – što bi mogao biti naziv za opšti i lakši oblik Unggue – koji obuhvata vosak iz ušiju, nokte na rukama i nogama i slince. Voda, uopšteno govoreći, se računa da nije unggue, nego nešto što samo prolazi kroz telo i nikada ne postaje deo njega: oni to objašnjavaju time što nema očigledne razlike u vodi pre i posle, takoreći (koja se tužno presijava u svežoj vodi koju nalaze u svojim podzemnim staništima). Slično tome, feces se smatra hranom koja je samo pretrpela promenu stanja. Iznenađujuće, zubi nisu interesantni goblinima, koji gledaju na njih kao na vrstu gljivica, a čini se da ne pridaju važnost ni kosi, koje, mora se reći, retko imaju mnogo. U tom trenutku Lord Vetinari, patricij Ank-Morporka, stao je sa čitanjem i zurio u ništa. Nakon nekoliko sekundi, ništa je zamračio oblik Drumknota, njegovog sekretara (koji je, mora se reći, proveo karijeru pretvarajući sebe u nešto više slično ničemu nego bilo čemu). Drumknot reče, ‘Izgledate zamišljeno, moj gospodaru’, a na to zapažanje dodao je najnežniji znak pitanja, koji je postepeno isparavao. ‘Preplavljen suzama, Drumknote, preplavljen suzama.’ Drumknot prestade da čisti prašinu sa besprekorno sjajnog crno lakiranog stola. ‘Pastor Ovas je veoma uverljiv pisac, zar ne, gospodine... ?’ ‘Zaista jeste, Drumknote, ali ostaje osnovni problem i to je ovaj: čovečanstvo se može dogovoriti sa patuljcima, trolovima, pa čak i orcima, zastrašujuće, mada se sve to povremeno pokazalo da može, a da li znate zašto je tako, Drumknote?’ Sekretar pažljivo sklopi pajalicu koju je koristio i pogleda u tavanicu. ‘Mogao bih se usuditi da predložim, moj gospodaru, da u njihovom nasilju mi prepoznajemo sami sebe?’ ‘Oh, vrlo dobro, Drumknote, još ćemo napraviti cinika od tebe! Predatori poštuju druge predatore, zar nije tako? Oni možda čak poštuju i plen: lav može može spavati sa jagnjetom, čak i ako je vrlo verovatno da će samo lav ponovo ustati, ali lav neće spavati sa pacovom. Štetočine, Drumknote, cela rasa svedena na štetočine!’ Lord Vetinari tužno odmahnu glavom, i uvek pažljivi Drumknot primeti da su se prsti njegovog gospodstva vratili nazad, po treći put tog dana, na stranicu sa naslovom ‘Unggue lonci’ i činilo se, prilično neuobičajeno, da priča sâm sa sobom dok to radi... ‘Njih tradicionalno proizvode sami goblini, od raznih materijala kao što su dragoceni minerali do kože, drveta ili kosti. Među njima su neke od najfinijih posuda od ljuske jajeta ikada pronađenih u svetu. Pljačkanje goblinskih naselja od strane lovaca na blago u potrazi za njima, i odmazde samih goblina, obeležile su odnose između ljudi i goblina sve do današnjih dana.’

Lord Vetinari pročisti grlo i produži, ‘Citiram pastora Ovsa ponovo, Drumknote, Moram reći: goblini žive na ivici, često zbog toga što su dovedeni do nje. Kada ništa drugo ne može preživeti, oni mogu. Njihovo univerzalno geslo je, očigledno, “Visi”, što znači “Preživi”. Znam da su stravični zločini koji počinjeni pripisani njima, ali ni svet nikada nije bio ljubazan prema njima. Neka ovde bude rečeno da oni koji žive svoje živote gde život visi na tanjem od konca razumeju užasnu algebru nužnosti, koja nema milosti, i kada nužnost pritisne do krajnosti, pa, to je vreme kada žene treba da naprave the unggue lonac zvani “duša suza”, najlepši od svih lonaca, izrezbaren malim cvetovima i opran suzama.’ Drumknot, sa pedantnim tajmingom, spusti šolju kafe ispred svog gospodara baš kad je Lord Vetinari završio rečenicu i podigao pogled. ‘“Užasna algebra nužnosti”, Drumknote. Pa, mi znamo za to, zar ne?’ ‘Zaista znamo, gospodine. Uzgred, gospodine, primili smo zvanični dopis od Dijamantskog Kralja trolova, zahvaljuje nam na našem čvrstom stavu po pitanju narkotika. Dobro urađeno, gospodine.’ ‘Teško da je to ustupak’, primetio je Vetinari, odmahnuvši. ‘Vi znate moje stajalište, Drumknote. Nemam nikakav poseban prigovor ljudima koji uzimaju supstance koje će učiniti da se osećaju bolje ili zadovoljnije, ili, u tom slučaju, videti male plešuće ljubičaste vile – ili čak svog boga ako dođe dotle. To je njihov mozak, na kraju krajeva, i društvo ne može polagati nikakva prava na njega, pod uslovom da ne upravljaju teškim mašinama u to vreme. Međutim, prodavanje droge trolovima koja dovodi do toga da njihove glave zaista eksplodiraju je jednostavno ubistvo, za smrtnu kaznu. Drago mi je što mogu reći da se komandir Vajms potpuno slaže sa mnom po ovom pitanju.’ ‘Zaista, gospodine, i ako vas mogu podsetiti da će nas veoma brzo napustiti. Da li nameravate da mu se pridružite, kako stoje stvari?’ Patricij odmahnu glavom. ‘Mislim da ne. Čovek mora da je užasno uznemiren, i plašim se da bi moje prisustvo moglo samo pogoršati stvar.’ Bilo je trunke sažaljenja u Drumknotovom glasu kada je rekao, ‘Nemojte kriviti sebe, moj gospodaru. Uostalom, vi i komandir ste u rukama više sile.’ Njegova Milost Vojvoda od Anka, komandir Sir Semjuel Vajms iz Ank-Morporkške Gradske straže, grozničavo je gurao olovku u svoju čizmu sa namerom da zaustavi svrab. Nije uspevalo. Nikada nije. Sve njegove čarape izazivale su svrab. Stotinu puta je razmišljao da kaže svojoj supruzi da među njenim najvećim kvalitetima, a oni su bili mnogobrojni, nije bilo pletenje. Ali on bi radije odsekao sebi nogu nego to uradio. To bi joj slomilo srce. Bile su to užasne čarape, ipak, tako debele, pune čvorova i glomazne da je morao da kupi čizme koje su bile za pola noge veće od njegovih stopala. I on je to uradio jer je Samjuel Vajms, koji nikada nije išao na mesta obožavanja sa religioznim namerama, obožavao Ledi Sibil, i ni jedan dan nije prošao da nije bio začuđen što se činilo da ona oseća isto prema njemu. On je učinio nju svojom ženom, a ona njega milionerom; sa njom iza sebe tužni, sumorni, švorc i cinični pandur bio je bogati i moćni vojvoda. Uspeo je da zadrži cinizam, međutim, ni par upregnutih volova na steroidima ne bi uspeli da izvuku pandura iz Sema Vajmsa; otrov je

bio preduboko, umotan oko kičme. I tako se Sem Vajms češao, i prebrojavao svoje blagoslove dok nije ponestalo brojeva. Između psovki sređivao je dokumentaciju. Uvek je bilo dokumentacije. Dobro je poznato da svaki pokušaj smanjivanja papirologije rezultira samo dodatnom papirologijom. Naravno, on je imao ljude koji se bave papirima, ali ranije ili kasnije on je morao, u najmanju ruku, da to potpiše i, ako nijedan način da izbegne nije bio moguć, čak i pročita. Nije bilo bežanja od toga: konačno, u svim policijskim poslovima, postojala je određena mogućnost da stajnjak pogodi vetrenjaču. Inicijali Sema Vajmsa morali su da budu na papiru da bi obavestili svet da je to njegova vetrenjača, i samim tim njegov stajnjak. Ali sada je stao da bi kroz otvorena vrata pozvao narednika Guzičicu, koja je trenutno bila njegov ađutant. ‘Još nešto, Čeri?’ reče on sa puno nade. ‘Ne na način na koji mislim da vi mislite, gospodine, ali mislim da ćete biti zadovoljni da čujete da smo upravo dobili škljocnu poruku od vršioca dužnosti kapetana Bakalara dole u Kvirmu, gospodine. On kaže da je sve u redu, gospodine, i zaista uživa u belom luku.’1 Vimes je uzdahnuo. ‘Još nešto?’ ‘Mrtvo je kao kvaka, gospodine’, reče patuljak, izbacivši glavu i provirujući kroz vrata. ‘Vrućina je, gospodine, suviše toplo za borbu i previše lepljivo za krađu. Zar to nije predivno, gospodine?’ Vajms progunđa. ‘Gde su policajci tamo je kriminal, naredniče, zapamtite to.’ ‘Da, znam, gospodine, iako mislim da bi zvučalo bolje sa malim preslagivanjem reči.’ ‘Pretpostavljam da uopšte nema šanse da će me pustiti?’ Narednik Guzičica zabrinuto pogleda. ‘Žao mi je, gospodine, mislim da nema žalbe. Kapetan Kerot će vas u podne zvanično osloboditi vaše značke.’ Vajms je tresnuo svoj sto i eksplodirao. ‘Ja ne zaslužujem takav tretman nakon što sam ceo život posvetio gradu!’ ‘Komandire, ako mogu reći tako, vi zaslužujete mnogo više.’ Vajms se zavalio nazad u svoju stolicu i promrmljao, ‘I ti, Čeri?’ ‘Zaista mi je veoma žao, gospodine, znam da je ovo teško za vas.’ ‘Biti isteran posle svih ovih godina! Preklinjao sam, znate, a to nije lako za čoveka kao što sam ja, možete biti sigurni. Preklinjao!’ Začuo se zvuk koraka na stepenicama. Čeri je posmatrala kako Vajms izvlači braon kovertu iz fioke svog stola, ubacuje nešto u nju, besno je olizao, zapečatio pljuvačkom i bacio na svoj sto, gde je zazvečala. ‘Eto’, reče on, kroz stisnute zube. ‘Moja značka, baš kao što je Vetinari naredio. Spustio sam je. Niko neće moći da kaže kako su je skinuli sa mene!’ Kapetan Kerot je zakoračio u kancelariju, malo se pognuvši dok je prolazio kroz vrata. Imao je paket u rukama, a nekolicina iscerenih pandura se okupila iza njega. 1 Šema razmene sa Kvirmskom žandarmerijom je veoma dobro radila: oni su dobijali obuku u pandurisanju à la Vajms, dok je hrana u kantini Pseudopolis Jarda bila poboljšana zbog prisustva kapetana Emila, iako je koristio previše belog luka.

‘Izvinite zbog ovoga, gospodine, viši autoritet i sve to. Ako vam je to od ikakve pomoći, mislim da imate sreće što ćete biti slobodni samo dve nedelje. Ona je prvobitno govorila o mesec dana.’ On pruži Vajmsu paket i nakašlja se. ‘Ja i momci imamo mali poklon, komandire’, reče on sa usiljenim osmehom. ‘Više volim nešto smisleno kao Šefe Policije’, reče Vajms, zgrabivši paket. ‘Znaš li da sam mislio da ako ih pustim da mi daju dovoljno titula da ću na kraju možda dobiti jednu sa kojom mogu da živim.’ Pocepao je paket i izvukao veoma malu šarenu kantu i lopaticu, na opšte oduševljenje skrivenih posmatrača. ‘Znamo da ne idete na more, gospodine’, započe Kerot, ‘ali...’ ‘Voleo bih da je obala’, požalio se Vajms. ‘Ima brodoloma na obali, ima krijumčara na obali, ima utopljenika i zločina na glupoj obali! Nešto interesantno!’ ‘Ledi Sibil kaže da ćete naći mnogo toga da se zabavite, gospodine’, reče Kerot. Vajms zagrokta. ‘Selo! Čime se možeš zabaviti na selu? Da li znaš zašto to zovu selo, Kerote? Zato što tamo nema prokleto ništa izuzev prokletog drveća, sa kojim mi treba da se zamajavamo, a u stvari to je samo ukočeni korov! To je dosadno! Ništa drugo nego dugačko nedeljno popodne! I moraću da se sastajem sa plemstvom!’ ‘Gospodine, vi ćete uživati u tome. Znam da vi nikada niste dozvolili da vam propadne nijedan dan, osim ako niste bili povređeni’, reče Kerot. ‘A i onda je bio zabrinut i gunđao sve vreme’, reče glas u hodniku. Pripadao je Ledi Sibil Vajms, i Vajms se osetio uvređenim zbog načina na koji se njegovi ljudi odnose prema njoj. On je voleo Ledi Sibil do ludila, naravno, ali nije mogao da ne primeti da ovih dana njegov tradicionalni slanina-salata-paradajz sendvič više nije bio sa slaninom, paradajzom i salatom nego je postao salata, paradajz i slanina sendvič. Sve je to bilo u vezi sa zdravljem, naravno. Bila je to zavera. Zašto nikada nisu pronašli povrće koje je bilo loše za tebe, a? I šta je bilo tako loše u sosu od luka? Imao je luk u sebi, zar ne? Terao te je da prdiš, zar ne? To je bilo dobro za tebe, zar ne? Bio je siguran da je to čitao negde. Dvonedeljni odmor sa svakim obrokom koji je nadgledala njegova žena. Nije mnogo razmišljao o tome, ali u svakom slučaju jeste. A onda, bio je tu mladi Sem, koji je izrastao kao korov. Odmor na svežem vazduhu bi mu dobro došao, rekla je njegova majka. Vajms se nije raspravljao. Nije bilo svrhe raspravljati se sa Sibil, jer čak i ako si mislio da si pobedio ispostavilo bi se, nekom magijom nedostupnom muževima, da je bio, zapravo, potpuno pogrešno informisan. Bar mu je dozvoljeno da napusti grad obučen u svoj oklop. To je bio deo njega, izubijan kao što je bio i on sâm, izuzev što su se u slučaju oklopa ulubljenja mogla ispraviti čekićem. Vajms, sa svojim sinom na kolenima, zureći napolje ka gradu koji se udaljavao dok ga je kočija žurno odvodila prema dvonedeljnom dremežu na selu. Osećao se kao proteran čovek. Ali, gledano sa vedrije strane, moglo se dogoditi neko užasno ubistvo ili strašna krađa u gradu koja je zbog veoma važne moralne podrške, ako ništa drugo, mogla zahtevati prisustvo šefa Straže. Mogao se samo nadati.

Sem Vajms je još od svog venčanja znao da njegova žena ima kuću na selu. Jedan od razloga zbog kojih je to znao je što mu je ona to dala. Zapravo, ona je prenela svu imovinu svoje porodice na njega, rekavši da se porodica sastoji isključivo od nje u tom trenutku, na njega u staromodnom, ali romantičnom, uverenju da suprug treba da bude onaj koji poseduje. 2 Ona je insistirala. Povremeno, u zavisnosti od sezone, zaprega je dolazila iz seoske kuće sve do njihovog doma u Kolačarskoj aveniji, Ank-Morpork, napunjena voćem i povrćem, sirevima i mesom; sve proizvedeno na imanju koje on nikada nije video. Nije se radovao tome što će je sada videti. Jedina stvar koju je znao o zemlji je da je gnjecava pod nogama. Kao što je svima poznato, većina ulica Ank-Morporka je gnjecava pod nogama, ali, pa, to je bila prava vrsta gnjecavosti i gnjecanje koje je gnjecalo otkako je prohodao i, neizbežno, klizao. Mesto se zvanično zvalo Krundels, iako se oduvek nazivalo Remkin Hol. Imalo je sigurno milju potoka sa pastrmkama i, Vajmsu se činilo da se seća iz tapije, pab. Vajms je znao kako možeš posedovati pab, ali se pitao kako možeš posedovati potok pošto, ako je to tvoj deo, on je već žuborio nizvodno dok si ga posmatrao, zar ne? To je značilo da je neko drugi već sada pecao u tvojoj vodi, kopile! A deo pred tobom donedavno je pripadao čoveku uzvodno; taj naduveni plutokrata od debelog komšije sada verovatno smatra da si ti neka vrsta lovokradice, neko drugo kopile! A ribe plivaju svuda, zar ne? Kako možeš znati koje su bile tvoje? Možda su bile žigosane – to je Vajmsu zvučalo vrlo seoski. Da bi bio na selu morao si stalno da budeš u defanzivi; potpuno suprotno od grada. * * * Neuobičajeno za njega, Lord Vetinari se glasno nasmejao. Gotovo da je zurio u propast svog neprijatelja i lupio svojim primerkom Ank-Morporkških Novosti, otvorenim na stranici sa ukrštenicom, po stolu. ‘Krastavolik, oblika kao krastavac ili vrsta tikvice! Ovo vam je besmisleno, gospođo!’ Drumknot, koji je pažljivo slagao dokumentaciju, osmehnu se i reče, ‘Još jedan trijumf, moj gospodaru?’ Vetinarijeva bitka sa glavnim sastavljačem ukrštenica Ank-Morporkških Novosti bila je dobro poznata. ‘Siguran sam da gubi kontrolu’, reče Vetinari, zavalivši se u svoju fotelju. ‘Šta je to što imamo ovde, Drumknote?’ Pokazao je na glomaznu smeđu kovertu. ‘Značka komandira Vajmsa, gospodine, kako mi je predao kapetan Kerot.’ ‘Zapečaćena?’ ‘Da, gospodine.’ ‘Onda nema Vajmsove značke u tome.’ ‘Ne, gospodine. Pažljivo ispitivanje koverte prstima ukazuje da sadrži praznu konzervu od burmuta Dvostruki Grom. Zaključak je potvrđen ovlašnim njušenjem, moj gospodaru.’ 2 I od tada je bila zadovoljna što ima mirno drugo mesto u skoro svakoj porodičnoj odluci. Ledi Sibil je smatrala da je reč njenog dragog supruga bila zakon za Gradsku stražu dok je, u njenom vlastitom slučaju, to bio ljubazan predlog da bude milostivo razmotreno.

Još uvek dobro raspoloženi Vetinari reče, ‘Ali kapetan je to morao shvatiti, Drumknote.’ ‘Da, gospodine.’ ‘Naravno, to bi bilo u komandirovoj prirodi’, reče Vetinari, ‘i da li bismo ga imali da je drugačije? Dobio je malu bitku, a čovek koji dobije malu bitku spreman je da pobedi i u onoj velikoj.’ Neuobičajeno, Drumknot je malo oklevao pre nego što je rekao, ‘Da, gospodine. Uzgred, Ledi Sibil je bila ta koja je predložila putovanje na selo, zar ne?’ Vetinari podignu obrvu. ‘Svakako da jeste, Drumknote. Ne mogu da zamislim ko bi drugi mogao to predložiti. Hrabri komandir je dobro poznat po svojoj posvećenosti poslu. Ko bi ga drugi osim njegove voljene žene mogao ubediti da bi nekoliko nedelja bezbrižnog odmora na selu moglo biti dobra stvar?’ ‘Zaista, ko bi, gospodine’, reče Drumknot, i ostade na tome, pošto nije bilo svrhe da pokušava bilo šta drugo. Činilo se da njegov gospodar ima izvore informacija nedostupne čak i Drumknotu, koliko god se on trudio, i samo su nebesa znala ko su svi oni što su u tami jurili uz duge stepenice. I tako je život u Duguljastoj Kancelariji bio svet tajni, protivusluga i zavaravanja, gde se priroda istine menjala kao boje u dugi. Znao je to jer je igrao ne baš beznačajnu ulogu u spektru. Ali znati šta Lord Vetinari zna i tačno šta Lord Vetinari misli bila je psihološka nemogućnost, i mudri čovek prihvati to i nastavi sa svojim slaganjem u fascikle. Vetinari ustade i zagleda se kroz prozor. ‘Ovo je grad prosjaka i lopova, Drumknote, zar nije? Ponosim se što imamo neke od najveštijih. Zapravo, ako bi postojala takva stvar kao što je međugradsko takmičenje u krađama, Ank-Morpork bi mogao doneti kući trofej i verovatno sve novčanike. Krađa ima svrhu, Drumknote, ali jedna od suštinskih je osećaj da iako postoje stvari po prirodi nedostupne običnom čoveku, postoje i stvari koje nisu dozvoljene bogatim i moćnim.’ Drumknotovo razumevanje procesa razmišljanja njegovog gospodara činilo se neupućenima kao magično, ali bilo je neverovatno šta se moglo prikupiti posmatranjem šta je Lord Vetinari čitao, slušajući očigledno besmislena zapažanja i integrišući to, kao što je samo Drumknot mogao integrisati, u trenutne probleme i interesovanja. On reče, ‘Da li je to sada o krijumčarenju, gospodine?’ ‘Sasvim tako, sasvim tako. Ja nemam problema sa krijumčarenjem. To uključuje kvalitete preduzimljivosti, prikrivenosti i originalnih zamisli. Osobine koje treba ohrabrivati kod običnog čoveka. Uistinu, to ne pravi tako mnogo štete i omogućava čoveku na ulici malo uzbudljivog uživanja. Svako bi trebalo povremeno da prekrši zakon na neki mali i prijatan način, Drumknote. To je dobro za higijenu mozga.’ Drumknot, čija kranijalna čistoća nikada nije mogla bila predmet rasprave, reče, ‘Bez obzira, gospodine, porez se mora obračunati i platiti. Grad raste. Sve ovo mora biti plaćeno.’ ‘Zaista’, reče Vetinari. ‘Mogao sam da oporezujem sve, ali sam odlučio da oporezujem nešto bez čega veoma teško možete. To je teška zavisnost, zar ne?’ ‘Neki ljudi ne razmišljaju tako. Postoji određena količina gunđanja, gospodine.’ Vetinari nije digao pogled sa svojih papira. ‘Drumknote’, reče on. ‘Život je zavisnost. Ako se ljudi previše žale, mislim da ću morati privući njihovu pažnju na tu činjenicu.’

Patricij se ponovo osmehnu i sastavi prste praveći kulu. ‘Ukratko, Drumknote, određena količina neškodljivog banditizma među nižim klasama treba tolerisati ako već ne aktivno ohrabrivati, zbog zdravlja grada, ali šta treba da radimo kada plemići i bogataši počine zločin? Zaista, ako siromašan čovek provede godinu u zatvoru radi krađe zbog gladi, koliko treba da budu visoka vešala na koja ćemo obesiti bogataša koji je prekršio zakon zbog pohlepe?’ ‘Želeo bih da ponovim, gospodine, da ja kupujem sve svoje spajalice’, reče Drumknot žurno. ‘Naravno, ali u vašem slučaju drago mi je što mogu da kažem da vi imate mozak tako čist da blista.’ ‘Ja čuvam račune, gospodine’, insistirao je Drumknot, ‘za slučaj ako želite da ih vidite.’ Za trenutak je nastupila tišina, a onda je produžio. ‘Komandir Vajms bi trebalo da je do sada prilično daleko na putu za Hol, moj gospodaru. To bi mogla biti srećna okolnost.’ Vetinarijevo lice je bilo prazno. ‘Da, zaista, Drumknote, zaista.’ Hol je bio udaljen ceo dan putovanja, što je u uslovima putovanja u stvarnosti značilo dva, sa odsedanjem u gostionici. Vajms je provodio vreme osluškujući zvuk pristižućeg konjanika iz grada koji donosi mnogo priželjkivanu vest o užasnoj katastrofi. Obično je AnkMorpork mogao ovo obezbediti gotovo svakog sata, ali sada je bio potpuno nesposoban da oslobodi svog očajnog sina u njegovim časovima vegetiranja. Drugo sunce je sijalo kada je kočija usporila ispred duple kapije. Nakon sekundu ili dve, stariji čovek, izuzetno stariji čovek, pojavio se niotkuda i napravio veliku predstavu otvarajući pomenute kapije, a onda se oprezno sklonio dok je kočija prolazila, zračeći od ponosa zbog dobro obavljenog posla. Konačno unutra, kočija se zaustavila. Sibil, koja je čitala, blago gurnu laktom svog muža bez dizanja pogleda sa knjige i reče, ‘Običaj je da se gospodinu Kofinu dâ peni. U starim danima moj deda držao je malu peć na ugalj u kočiji, znaš, u teoriji da bi bilo toplo, ali uglavnom kako bi grejao penije do usijanja i hvatao ih nekim kleštima pa izbacivao napolje da bi ih čuvar kapije uhvatio. Očigledno su svi uživali u tome, ili je tako moj deda rekao, ali mi to više ne radimo.’ Vajms je preturao u svojoj torbici tražeći neki sitan novac, otvorio vrata kočije i zakoračio napolje, na veliko zaprepašćenje već pomenutog gospodina Kofina, koji zakorači nazad u gusto rastinje, posmatrajući Vajmsa kao životinja saterana u ugao. ‘Dobar posao, gospodine Kofin, vrlo dobro podizanje reze tamo, odličan posao.’ Vajms ponudi novčić i gospodin Kofin se odmaknuo za još jedan korak, a njegov stav je nagoveštavao da će pobeći u svakom trenutku. Vajms je bacio novčić u vazduh i preplašeni čovek ga uhvati, vešto pljunu na njega i stopi se sa krajolikom. Vajms je imao utisak da ga je uvredio nedostatak šištanja. ‘Koliko je vremena prošlo otkako je tvoja porodica prestala da baca vreli novac posluzi?’ reče on, sedajući nazad u svoje sedište dok je kočija produžavala. Sibil je spustila svoju knjigu. ‘Moj otac je to zaustavio. Moja majka se žalila. Isto kao i vratari.’ ‘Trebalo je to da pomislim!’

‘Ne, Seme, oni su se žalili kada je običaj prestao.’ ‘Ali to je ponižavajuće!’ Sibil uzdahnu. ‘Da, znam, Seme, ali to je takođe lak novac, vidiš. U danima mog pradede, kada su bili zauzetiji, čovek je mogao napraviti šest penija za dan. I pošto je stari momak bio gotovo stalno na rumu i brendiju on je prilično često bacao napolje dolar. Jedan od pravih, staromodnih dolara od čistog zlata, mislim. Čovek može živeti prilično dobro celu godinu sa jednim od tih, posebno ovde.’ ‘Da, ali – ’ počeo je Vajms, ali njegova žena ga ućutka osmehom. Ona je imala poseban osmeh za takve prilike; bio je topao i prijateljski, i isklesan od kamena. Morao si da prestaneš sa raspravom o politici ili bi ušao u to praveći štetu samo sebi. Mudro, sa mudrošću koja je bila dobro naučena, Sem Vajms ograničio se da gleda kroz prozor. Sa kapijom daleko iza nastavio je da gleda, u zamirućoj svetlosti, trežeći veliku kuću koja je očigledno bila u centru svega ovoga, i nije mogao da je pronađe sve dok nisu kloparajući duž bulevara od drveća prošli kroz nešto što bi neki jadni pesnik mogao nazvati ‘zelenim pašnjacima’ istačkan sa skoro sigurno, zaključio je Vajms, ovcama, kroz manikiranu šumu, a potom stigli do mosta koji bi se sasvim lepo uklopio tamo u gradu. 3 Vajms je prvo pomislio da most prelazi preko ukrasnog jezera, ali ispostavilo se da je to veoma široka reka; još dok su se kotrljali preko nje, u dostojanstvenom sjaju, Vajms ugleda veliki čamac koji putuje duž nje na neki nepoznat način, ali koji je, sudeći po smradu dok je prolazio, morao imati neke veze sa stokom. U tom trenutku mladi Sem reče, ‘One dame uopšte nemaju odeću! Da li one idu da plivaju?’ Vajms odsutno klimnu glavom pošto je cela oblast sa golim ženama nije nešto o čemu želiš da raspravljaš sa šestogodišnjim dečakom. U svakom slučaju, njegova pažnja je još uvek bila na čamcu; brza voda kovitlala je svuda unaokolo i mornari na palubi napravili su nešto što je moguće bilo mornarski pozdrav Ledi Sibil ili, sasvim verovatno, jednoj od golih dama. ‘To je reka, zar ne?’ reče Vajms. ‘To je Kvir’, reče Ledi Sibil. ‘Teče sve do Oktarinske trave i izlazi u Kvirmu. Međutim, ako se dobro sećam, većina ljudi naziva je “Stara Podmuklica”. Ona ima raspoloženja, ali ja sam obično uživala u onim malim rečnim čamcima kada sam bila dete. Stvarno su bili veoma zabavni.’ Kočija se skotrljala na drugom kraju mosta i uputila drumom prema, da, rezidencijalnom domu, verovatno tako nazvanom, razmišljao je Vajms, jer je imanje bilo veličine prosečne države. Tu je bilo krdo jelena na travnjaku, i veliko krdo ljudi okupljenih oko nečega što se činilo da su ulazna vrata. Bili su složeni u dva reda, kao da je svadbena zabava. Bili su, zapravo, neka vrsta počasne straže, i mora da ih je tu bilo više od tri stotine, od baštovana do sluga, svi pokušavajući da se osmehuju i ne uspevajući baš najbolje. To je podsetilo Vajmsa na paradu Straže. Dvojica sluga se sudariše dok su se trudili da zauzmu mesto kraj kočije, a Vajms je potpuno pokvario trenutak tako što je izašao na suprotna vrata i povukavši Ledi Sibil za sobom. 3 Izuzev, ipak, redova umetnički obnaženih dama duž parapeta. One su držale urne. Urne su umetnost.

U sredini gomile nervoznih ljudi bilo je je prijateljsko lice, i pripadalo je Vilikinsu, Vajmsovom batleru i glavnom poslužitelju u gradu. Vajms je barem oko toga bio nepopustljiv. Ako će on ići na selo, onda će morati da ima Vilikinsa tamo. Naglasio je svojoj ženi da Vilikins definitivno nije policajac, tako da to nije bilo isto što i donositi posao kući. I to je bila istina. Vilikins definitivno nije bio policajac, pošto većina policajaca ne zna kako da iseče nekoga razbijenom flašom bez povređivanja svojih ruku ili kako da napravi oružje ograničene i specifične destruktivne moći od običnog kuhinjskog pribora. Vilikins je imao istoriju koja se pokazivala kada je trebao da iseče ćurku. A sada je mladi Sem, videvši njegov izbrazdani i poznati osmeh, protrčao kroz špalir zaposlenih koji su oklevali da zagrli batlera oko kolena. Sa svoje strane, Vilikins je okrenuo mladog Sema naglavačke i zavrteo ga pre nego što ga je nežno spustio nazad na šljunak, a čitav proces bio je ogromna zabava za dečaka od šest godina. Vajms je verovao Vilikinsu. Nije bilo mnogo ljudi kojima je verovao. Previše godina provedenih kao pandur učini te prilično sumnjičavim u tom pogledu. Nagnuo se prema svojoj ženi. ‘Šta sada da radim?’ prošaptao je, pošto ga je špalir zabrinutih poluosmeha činio nervoznim. ‘Šta god želiš, dragi’, reče ona. ‘Ti si gazda. Vodio si paradu Straže, zar ne?’ ‘Da, ali ja sve poznajem i njihov čin i, pa, sve! Nikada nije bilo ovako u gradu!’ ‘Da, dragi, to je zbog toga što svi u Ank-Morporku znaju komandira Vajmsa.’ Pa, koliko je teško moglo biti? Vajms odšeta do čoveka sa ofucanim slamnatim šeširom, ašovom i, dok se Vajms približavao, stanjem prestravljenosti čak gorim od samog Sema Vajmsa. Vajms ispruži ruku. Čovek je gledao u nju kao da nikada ranije nije video ruku. Vajms je uspeo da izgovori, ‘Zdravo, ja sam Sem Vajms. Ko ste vi?’ Čovek kojem se obratio gledao je unaokolo tražeći pomoć, podršku i uputstva ili put za bekstvo, ali nije bilo ničega; gomila je bila mrtvački tiha. On reče, ‘Vilijam Batler, vaša milosti, ako vam to odgovara.’ ‘Drago mi je što sam te upoznao, Vilijame’, reče Vajms, i ponovo pruži ruku, a Vilijam skoro naklonio pre nego što je pružio Vajmsu dlan sa teksturom drevne kožne rukavice. Pa, pomisli Vajms, ovo nije tako loše, a onda se odvažio da uđe na nepoznatu teritoriju sa, ‘I šta je tvoj posao ovde, Vilijame?’ ‘Baštovan’, uspeo je da izgovori Vilijam, i podignu svoj ašov između sebe i Vajmsa, istovremeno kao zaštitu i kao eksponat ‘A’, potvrđujući dokaz njegove iskrenosti. Budući da je i sâm Vajms bio podjednako nesiguran, odlučio se da testira oštricu svojim prstom i promrmlja, ‘Pravilno održavan, vidim. Vrlo dobro, gospodine Batler.’ Poskočio je kada je osetio tapšanje na ramenu, a njegova žena reče, ‘Dobro si to uradio, dragi, ali sve što stvarno treba da uradiš je da se popneš na stepenice i čestitaš batlerima i domaćicama na predivnom odzivu osoblja. Bićemo ovde ceo dan ako budeš želeo da ćaskaš sa svima.’ Nakon toga, Ledi Sibil uhvati svog muža čvrsto za ruku i povede ga uz stepenice između redova razrogačenih pogleda. ‘U redu’, prošapta on, ‘Vidim poslugu, kuvare i baštovane, ali ko su oni momci u debelim jaknama i sa polucilindrima? Imamo li ovde sudske izvršitelje?’ ‘To je malo verovatno, dragi. Zapravo, to su neki od lovočuvara.’

‘Šeširi na njima izgledaju pogrešno.’ ‘Zaista tako misliš? U stvari, dizajnirao ih je Lord Bouler da zaštiti svoje lovočuvare od podlih napada lovokradica. Izvanredno snažni, rekao mi je, i mnogo bolji od čeličnih šlemova jer nećeš imati gadno zujanje u ušima.’ Očito nemoćni da sakriju svoje nezadovoljstvo što je njihov novi gospodar odabrao da se rukuje sa baštovanom pre nego što se obratio bilo kome od njih, batler i domaćica, koji su delili tradicionalnu obimnost i ružičastost koju je Vajms naučio da očekuje u ovakvim prilikama, bili su svesni da njihov gospodar nije došao do njih i, primetio je, dolazili su do njega brzo koliko su njihove kratke noge mogle da ih nose. Vajms je poznavao život u dnu stepenica, do đavola, jeste! Ne tako davno policajac pozvan u veliku kuću bio bi poslat okolo na zadnja vrata gde bi mu naredili da odvuče neku uplakanu sobaricu ili ne baš bistrog čistača cipela optužene bez dokaza za krađu nekog prstena ili četke sa srebrnom drškom koje je gazdarica kuće verovatno pronašla kasnije, možda kada je završila svoj džin. Nije se očekivalo da panduri služe za to, iako u stvarnosti naravno da su panduri bili za to. To je bilo u vezi sa privilegijama, a mladi Vajms teško da je iznosio svoj prvi par policijskih čizama kada mu je njegov narednik objasnio šta to znači. To je značilo privatno pravo. U tim danima uticajan čovek mogao se izvući iz mnogo čega ako je imao pravi akcenat, pravi grb na svojoj kravati ili prave drugare, a mladi policajac koji je prigovorio mogao je ostati bez posla i bez preporuka. Sada nije bilo tako, čak ni blizu. Ali u tim danima mladi Vajms je video batlere kao dvostruke izdajnike na obe strane i tako je veliki čovek u crnom fraku dobio pogled koji ga je proburazio. Činjenica da je uputio Vajmsu mali naklon nije bila od pomoći. Vajms je živeo u svetu gde su ljudi salutirali. ‘Ja sam Srebro, batler, vaša milosti’, pažljivo je progovorio čovek. Vajms ga je odmah zgrabio za ruku i srdačno je protresao. ‘Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Srebro!’ Batler se trgnuo. ‘To je Srebro, gospodine, ne Gospodin.’ ‘Izvinite zbog toga, Gospodine Srebro. Pa kako je vaše ime?’ Batlerovo lice je bilo zabavno. ‘Srebro, gospodine! Uvek Srebro!’ ‘Pa, gospodine Srebro’, reče Vajms, ‘kod mene je to stvar uverenja da jednom kada uđu u pantalone svi muškarci su isti.’ Batlerovo lice je bilo drveno dok je govorio, ‘Možda je tako, gospodine, ali ja sam i uvek ću biti, komandiru, Srebro. Dobro veče, vaša milosti’, batler se okrenuo, ‘i dobro veče, Ledi Sibil. Mora da ima sedam ili osam godina otkako niko od porodice nije došao da odsedne. Možemo li očekivati dalje posete? I mogu li da vam predstavim moju suprugu, gospođu Srebro, domaćicu, za koju mislim da je niste ranije upoznali?’ Vajms nije mogao da prestane sa prevođenjem malog govora u svom umu kao: Ja sam iznerviran što si me ignorisao rukujući se sa baštovanom... što, da budem pošten, nije bilo namerno. Vajms je protresao baštovanovu ruku zbog čistog, nadmoćnog užasa. Prevod se nastavljao: i sada sam zabrinut da možda nećemo imati tako lak život u bliskoj budućnosti. ‘Sačekajte trenutak’, reče Vajms, ‘moja supruga je Milost takođe, znate, to je malo više od dame. Sib – Njena milost pružila mi je uvid u postignuća po rangovima.’

Ledi Sibil je poznavala svog muža na način kako ljudi u blizini vulkana upoznaju raspoloženja svog komšije. Najvažnija stvar je izbeći prasak. ‘Seme, ja sam bila Ledi Sibil za svu poslugu u obe naše kuće još otkad sam bila devojka, tako da ja smatram Ledi Sibil kao moje ime, barem među ljudima koje sam došla da vidim kao prijatelje. Znaš to!’ A, dodala je u sebi, svi mi imamo svoje male ćefove, Seme, čak i ti. Sa mirisom prekora koji je plovio u vazduhu, Ledi Sibil protrese domaćici ruku, a onda se okrenu sinu. ‘Za tebe je sada krevet, mladi Seme, odmah posle večere. I nema raspravljanja.’ Vajms pogleda unaokolo dok je mala proslava prolazila kroz ulazni hol koji je po svojoj nameni i svrsi bio oružarnica. U očima bilo kog policajca to je uvek bilo oružje, iako je bez sumnje za Ramkinove koji su na svaki zid stavili mačeve, helebarde, kratke sablje, buzdovane, koplja i štitove, to kolekcija koja nije bila ništa više od istorijskog nameštaja. U sredini toga bio je ogromni grb Ramkinovih. Vajms je već znao koje im je bilo geslo: ‘Ono Što Imamo Mi Čuvamo’. Možete to nazvati... nagoveštajem. Ubrzo nakon toga Ledi Sibil je bila veoma zauzeta u ogromnoj perionici i pegleraju sa sobaricom Pjuriti, za koju je Vajms insistirao da je preuzme nakon rođenja mladog Sema, i kojoj su oboje, i on i njegova supruga verovali, a imala je sporazum sa Vilikinsom, iako to kakav je to sporazum tačno bio ostalo samo nagađanje. Dve žene bile su zadubljene u žensku razbibrigu odvajanja odeće od nekih stvari i stavljanja među druge stvari. Ovo je moglo dugo da traje, i uključivalo je ceremoniju podizanja nekih stvari prema svetlu i ispuštanje malih tužnih uzdaha. U odsustvu bilo čega što bi radio, Vajms se povukao do veličanstvenog stepeništa gde je zapalio cigaru. Sibil je bila nepopustljiva po pitanju pušenja u kući. Glas iza njega reče, ‘Ne morate to tako raditi, gospodine. Hol ima prilično dobru pušačku sobu, uključujući izbacivač vazduha na navijanje, što je vrlo otmeno, gospodine, verujte mi, nećete ih često videti.’ Vajms je pustio Vilikinsa da pođe napred. Bila je to prilično dobra soba za pušenje, pomisli Vajms, iako su njegova iskustva iz prve ruke bila prilično ograničena. Soba je uključivala veliki sto za snuker i, ispod nje, podrum sa više alkohola nego što bi bilo koji bivši alkoholičar ikada trebao videti. ‘Rekli smo im da ja ne pijem, zar ne, Vilikinse?’ ‘Oh, da, gospodine. Srebro kaže da generalno Hol smatra da je prikladno – mislim da su to bile njegove reči – da drži pun podrum u slučaju posetilaca.’ ‘Pa, čini mi se da bi bilo sramota propustiti priliku, Vilikinse, tako da budi moj gost i naspi sebi piće.’ Vilikins se primetno trgnuo. ‘Oh, ne, gospodine, ne mogu to učiniti, gospodine.’ ‘Zašto ne, čoveče?’ ‘To se jednostavno ne radi, gospodine. Mogao bih biti ismejan od Lige gospodske gospode ako bih bio tako drzak da pijem sa mojim poslodavcem. To bi moglo dovesti do ideja iznad mog položaja, gospodine.’ Ovo je uvredilo Vajmsa do njegove uzdrhtale egalitarne srži. 4 On reče, ‘Ja znam tvoj položaj, Vilikinse, i to je isti položaj kao i moj kada dođe do gužve i rane moraju da se leče.’ 4 To je bilo varljivo; za Vajmsa su svi ljudi bili jednaki ali, pa, očigledno narednik nije bio ravan kapetanu kao što ni kapetan nije bio ravan komandiru i kao što kaplar Nobi Nobs... pa, niko nije mogao biti ravan kaplaru Nobiju Nobsu.

‘Vidite, gospodine’, reče Vilikins, skoro moleći. ‘Samo povremeno moramo slediti neka pravila. Tako u ovoj prilici ne mogu piti sa vama, to nije Praščić ili rođenje naslednika, što se računa da je po pravilima, ali umesto toga ja ću slediti prihvatljivu alternativu, što znači da ću sačekati dok vi ne odete u krevet i popiti pola flaše.’ Pa, pomislio je Vajms, svi mi imamo svoje smešne male načine, iako neki od Vilikinsovih ne bi bili smešni ako bi bio besan na tebe u mračnoj uličici; ali razvedrio se dok je posmatrao kako Vilikins pretura po dobro opremljenom koktel-kabinetu, precizno spuštajući predmete u stakleni šejker. 5 Ne bi trebalo da bude moguće postići efekat alkohola u piću koje nije uključivalo alkohol, ali među veštinama koje je Vilikins naučio, ili moguće ukrao, tokom godina bila je sposobnost da izmeša obične kuhinjske sastojke u potpuno bezalkoholno piće koje je bez obzira imalo skoro sve što si želeo u alkoholu. Tabasko, krastavac, đumbir i čili su i dalje bili tu negde, iako je bilo najbolje ne postavljati previše pitanja. Držeći piće u ruci, Vajms se zavali i reče, ‘Osoblje je u redu, Vilikinse?’ Vilikins je tiho rekao. ‘Oh, oni pomalo kradu, gospodine, ali ništa više od uobičajenog prema mom iskustvu. Svako petlja nešto, to je dodatna korist od posla i tako svet funkcioniše.’ Vajms se osmehnu Vilikinsovom skoro svečano ukočenom izrazu lica i glasno reče skrivenom slušaču, ‘Savestan čovek, znači, taj Srebro? Drago mi je što to čujem.’ ‘Čini mi se kao pouzdan, gospodine’, reče lični sluga, okrećući oči prema nebu i pokazujući prstom prema maloj rešetki u zidu: ulaz u čuveni izbacivač, kojem je bez sumnje bio potreban čovek iza kulisa da navija mehanizam, a da li bi se ijedan batler vredan svog izbačenog stomaka odrekao prilike da dozna šta novi gospodar misli? Đavola bi. Bilo je dodatne koristi, zar ne? Naravno da su ljudi ovde uzimali za sebe. Nisu ti trebali dokazi. To je bila ljudska priroda. On je stalno predlagao Sibil – ne bi se usudio da insistira – da se mesto zatvori i proda nekome ko zaista želi da živi u onome što je čuo da je škripeća, ledena kućerina u kojoj se mogao udomiti ceo puk. Nije htela da čuje za to. Za to mesto vezivale su je tople uspomene na detinjstvo, rekla je, na penjanje po drveću, plivanje i pecanje na reci, branje cveća, pomaganje baštovanima i slične vesele seoske poduhvate koji su bili, za Vajmsa, daleki kao mesec, s obzirom da su njegove adolescentske preokupacije bile da uradi sve što je potrebno samo da bi preživeo. Mogao si pecati u reci Ank, pod uslovom da te nije briga što ništa nećeš uhvatiti. Zapravo, bilo je neverovatno šta si sve mogao uhvatiti puštajući samo jednu kapljicu Anka da prođe između tvojih usana. A što se tiče branja, pa, u Ank-Morporku kada si bio dete ponekad si krao i ponekad bi obrao bostan, uglavnom završavajući u modricama. Bio je to dug dan, a sinoćno spavanje u gostionici nije bilo opuštajuće i mirno, ali pre nego što je otišao u ogroman krevet Vajms je otvorio prozor i zagledao se napolje u noć. Vetar je šumio u drveću; Vajms je gledao na drveće sa blagim neodobravanjem, ali Sibil ga je volela i to je bilo to. Stvari o kojima nije želeo da zna su šuškale, kreštale, trtljale i neobjašnjivo ludovale u tami napolju. Nije znao šta su one bile i nadao se da nikada neće otkriti. Kakva je ovo bila vrsta buke za čoveka koji ide da spava? 5 Metal, u tim okolnostima, ne bi bio prikladan... i bezbedan.

Pridružio se svojoj ženi u krevetu, mašući rukama neko vreme dok je nije pronašao, i primirio se. Naredila mu je da ostavi prozor otvoren da bi dobili nekog navodno čuvenog svežeg vazduha, i Vajms je ležao očajan, naprežući uši u potrazi za umirujućim zvucima pijanaca koji idu kući, ili raspravljanju sa vlasnikom kočije zbog povraćanja po jastucima, i povremeno uličnim tučama, porodičnim svađama ili čak prodornim vriskovima, sve isprekidano povremenom zvonjavom gradskih satova, od kojih se ni dva, začudo, nikada nisu usaglasila; i još prefinjeniji zvuci, kao kotrljanje mesinganih kolica dok su sakupljači nužničkog đubreta Harija Kralja išli od posla do posla. I najbolje od svega bio je povik noćnog stražara na kraju ulice: Dvanaest je sati i sve je u redu! Nije bilo tako davno kada bi čoveku koji ovo pokuša da uradi zvono, šlem i sasvim moguće njegove čizme bili ukradeni pre nego što eho zamre. Ali više ne! Ne, zaista! Ovo je bila moderna Straža, Vajmsova Straža, i svako ko bi izazivao stražara u njegovim obilascima sa podlim namerama mogao je čuti zvižduk pištaljke i vrlo brzo saznati da ako će neko biti šutiran po ulici, to neće biti stražar. Dežurni stražar je svaki put izvikivao vreme teatralnom jasnoćom i zapanjujućom preciznošću pored broja jedan u Kolačarskoj aveniji, tako da je komandir mogao to čuti. Sada je Vajms nabio glavu ispod ogromnog jastuka i pokušavao da ne čuje ogroman i uznemirujući nedostatak buke čije je odsustvo moglo probuditi čoveka koji je naučio da već godinama svake noći ignoriše pažljivo tempirane zvukove. Ali u pet ujutru Majka Priroda je pritisnula dugme i svet je poludeo: svaka božija ptica i životinja i, sudeći po zvuku, aligator takmičila se sa svima ostalima kako bi se ona čula. Kakofoniji je trebalo neko vreme dok se nije probila do Vajmsa. Ogromni krevet je barem imao skoro neiscrpnu zalihu jastuka. Vajms je bio veliki obožavalac jastuka kada je bio odsutan iz svog vlastitog kreveta. Nisu za njega jedna ili čak dve tužno male vreće perja bile zamisao o krevetu – ne! Voleo je da se zakopa u jastuke i pretvori ih u neku vrstu mekane tvrđave, ostavljajući jednu rupu za snabdevanje kiseonikom. Grozna galama je zamrla do vremena kada je zaplovio prema površini posteljine. Oh, da, prisećao se, to je bila još jedna grozna stvar u vezi sa selom. Počinjalo je previše prokleto rano. Komandir je bio, po običaju, potrebi i sklonostima, noćni čovek, ponekad čak i celonoćni čovek; bio mu je stran koncept o dva puta sedam sati u jednom danu. Sa druge strane, mogao je nanjušiti slaninu, a trenutak kasnije dve nervozne mlade dame su ušle u sobu sa poslužavnicima na komplikovanim metalnim sprava koje su, rasklopljene, učinile skoro ali ne i u potpunosti nemogućim da sedneš i pojedeš doručak koji su sadržavale. Vajms zatrepta. Stvari su se popravljale! Obično je Sibil smatrala svojom supružničkom dužnošću da se pobrine da njen suprug živi večno, i bila uverena da se ovo srećno stanje stvari može postići hraneći ga pročišćavajućim orašastim plodovima, zrnevljem i jogurtom, koji je u Vajmsovom umu bio vrsta sira koji se nije dovoljno trudio. Zatim je dolazio žalosni falsifikat njegove srednje-pečene slanine, salata i paradajz doručak. Bilo je neverovatno, ali istinito, da su u ovoj stvari stražari bili spremni da poslušaju gazdinu ženu do zadnjeg slova i, ako je gazda vikao i lupao nogama o pod, što je bilo sasvim razumljivo, čak i oprostivo kada je čoveku bila zabranjena njegova srednje-pečena plećka od reš praseta, saopšte mu uputstva koja im je dala njegova supruga, sa pouzdanim saznanjem da su sve pretnje o otpuštanju šuplja priča i ako bi bile izvršene one bi bile trenutno poništene.

Sada se Sibil pojavila između jastuka i rekla, ‘Ti si na odmoru, dragi.’ Ono što se moglo jesti na odmoru takođe je uključivalo dva pržena jajeta, baš kako je on voleo, i kobasicu – ali ne, nažalost, prženi odrezak koji je čak i na odmoru očigledno i dalje bio greh. Kafa je, međutim, bila jaka, crna i slatka. ‘Spavao si veoma dobro’, reče Sibil, dok je Vajms zurio u neočekivanu darežljivost. On reče, ‘Ne, nisam, draga, ni trepnuo, uveravam te.’ ‘Seme, ti si hrkao celu noć. Čula sam te!’ Vajmsovo shvatanje uspešnog bračnog života sprečilo ga je u davanju daljih komentara izuzev, ‘Stvarno? Jesam li, draga? Oh, žao mi je.’ Sibil je prelistavala malu gomilu pastelnih koverti koje su bile ubačene u poslužavnik sa njenim doručkom. ‘Pa, vest se proširila’, reče ona. ‘Vojvotkinja od Kipsejka nas je pozvala na bal, Sir Henri i Ledi Vitering su nas pozvali na bal, i Lord i Ledi Hengfinger su nas pozvali, da, na bal!’ ‘Pa’, reče Vajms, ‘to je mnogo – ’ ‘Da se nisi usudio, Seme!’ upozorila ga je njegova žena i Vajms dovrši neubedljivo, ‘...poziva? Ti znaš da ja ne plešem, draga, samo vučem noge i gazim te.’ ‘Pa, to je uglavnom za mlade ljude, vidiš? Ljudi dolaze na lekovite kupke u Ham-onRye, dole niz put. Zapravo, sve je zbog toga da ćerke udaju za prikladnu gospodu, a to znači balovi, skoro neprekidni balovi.’ ‘Mogu da se snađem sa valcerom’, reče Vajms, ‘to je samo stvar brojanja, ali znaš da ne mogu podneti one skakućuće kao Skini udovicu i Brižni Gordon.’ ‘Ne brini, Seme. Većina starijih ljudi pronađe mesto da sedne i puši ili šmrče burmut. Majke rade na pronalaženju odgovarajućih neženja za svoje ćerke. Samo se nadam da će moja prijateljica Arijadna pronaći prikladne muževe za svoje devojke. Ona je imala šestorke, veoma retko se dešava, znaš. Naravno, mlada Mejvis je veoma pobožna, i u svakom slučaju tu će biti mladi sveštenik koji traži suprugu i, iznad svega, miraz. A Emili je mala, plavuša, izvrsna kuvarica, ali prilično svesna svojih ogromnih grudi.’ Vajms je zurio u plafon. ‘Sumnjam da ona neće samo pronaći muža’, prognozirao je, ‘muž će pronaći nju. Nazovi to muškom intuicijom.’ ‘A tu je onda i Fleur’, reče Ledi Sibil, ne uhvativši se na mamac. ‘Ona pravi veoma lepe male ženske šešire, kako sam razumela. I, ovaj, Amanda, mislim. Očigledno prilično zainteresovana za žabe, mada se plašim da sam možda pogrešno razumela njenu majku.’ Razmislila je na trenutak i dodala, ‘Oh, tu je i Džejn. Prilično čudna devojka, prema njenoj majci, koja izgleda da ne zna šta da radi sa njom.’ Vajmsov nedostatak interesovanja za decu drugih ljudi bio je neograničen, ali je znao da broji. ‘A poslednja?’ ‘Oh, Hermiona, sa njom bi moglo biti teško jer je prilično obrukala porodicu, bar po njihovom mišljenju.’ ‘Kako?’ ‘Ona je drvoseča.’ Vajms razmisli za trenutak i reče, ‘Pa, draga, opšteprihvaćena istina je da čoveku sa mnogo drveta mora biti potrebna žena koja može da se nosi sa ogromno velikim – ’

Ledi Sibil ga oštro prekinu: ‘Seme Vajmse, verujem da smeraš neku neumesnu primedbu?’ ‘Mislim da si došla do toga pre mene’, reče Vajms, cereći se. ‘Obično to uradiš, draga, to priznajem.’ ‘Možda si u pravu, dragi’, reče ona, ‘ali to je samo da bih sprečila tebe da to kažeš naglas. Na kraju krajeva, ti si Vojvoda od Anka i široko smatran za čoveka koji je desna ruka Lorda Vetinarija, a to znači da bi određena količina pristojnosti mogla biti preporučljiva, zar ne misliš tako?’ Nekom neženji ovo bi se učinilo kao blagi savet; za iskusnog supruga to je bila komanda, još snažnija jer je bila delikatno saopštena. I tako, kada su Ser Samjuel Vajms i Komandir Vajms i Njegova Milost Vojvoda od Anka6 sišli posle doručka, svi su bili u svom najpristojnijem ponašanju. Kako se ispostavilo, drugi ljudi nisu. U hodniku ispred spavaće sobe služavka koje čistila pod izbezumljeno je gledala u Vajmsa kako ide prema njoj i okrenula mu je leđa, i ostala tako stalno gledajući u zid. Izgledalo je da drhti od straha, a Vajms je naučio da u takvim okolnostima poslednja stvar koju bilo koji čovek treba da uradi je da postavlja pitanja ili, iznad svega, ponudi pomoć. Rezultat bi moglo biti vrištanje. Verovatno je samo stidljiva, pomislio je u sebi. Ali činilo je da je ta stidljivost bila zarazna: bilo je služavki koje su nosile tacne ili brisale prašinu ili čistile dok je išao kroz zgradu, i svaki put kada bi se nekoj približio ona bi mu naglo okrenula leđa i stajala zureći u zid kao da joj život zavisi od toga. Do trenutka kada je stigao do dugačke galerije ispunjene precima njegove žene, Vajmsu je bilo svega dosta, i kada se mlada dama koja je nosila poslužavnik sa čajem okrenula kao igračica na vrhu muzičke kutije on reče, ‘Izvinite, gospođice, jesam li ja tako ružan?’ Pa, to je sigurno bilo bolje nego upitati je zašto je tako neučtiva, zar ne? I zašto je, za ime bilo kog od tri boga, počela da beži, zveckajući posuđem kad se uputila niz hodnik? Među različitim Vajmsovima bio je Komandir koji je preuzeo; Vojvoda je mogao biti previše preteći, a Školski Redar jednostavno ne bi uradio posao. ‘Stani tu gde si! Spusti dole tacnu i polako se okreni!’ Prokliznula je, ona je stvarno prokliznula i, okrenula se sa savršenom gracioznošću dok je još uvek stiskala poslužavnik, lagano usporila do zaustavljanja, i stajala drhteći od uznemirenosti kad je Vajms došao do nje i rekao, ‘Kako je vaše ime, gospođice?’ Odgovorila je držeći lice okrenuto na drugu stranu. ‘Hodžis, vaša milosti, jako mi je žao, vaša milosti.’ Posuđe je i dalje zveckalo. ‘Vidi’, reče Vajms, ‘ne mogu da razmišljam uz svo to zveckanje! Samo pažljivo spusti to dole, hoćeš li? Ništa loše ti se neće dogoditi, ali bih voleo da vidim sa kim razgovaram, veoma ti se zahvaljujem.’ Lice se preko volje okrenu ka njemu. ‘Eto’, reče on. ‘Gospođice Hodžis, u čemu je stvar? Ne moraš da bežiš od mene, zar ne?’ ‘Molim vas, gospodine’, i sa tim devojka se uputila ka najbližim zelenim tapaciranim vratima i nestala kroz njih. U tom trenutku je Vajms shvatio da se još jedna služavka nalazi malo dalje iza njega, praktično kamuflirana svojom tamnom uniformom i okrenuta zidu i, zaista, drhteći. Ona je sigurno bila svedok svega što se dogodilo, tako da je pažljivo krenuo 6 Da ne spominjemo Školskog Redara Vajmsa, značajnu ličnost u patuljačkoj zajednici.

prema njoj i rekao, ‘Ne želim da kažeš bilo šta. Samo klimni ili odmahni glavom kada ti postavim pitanje. Da li razumeš?’ Bilo je to jedva primetno klimanje. ‘Dobro, napredujemo! Da li ćeš imati problema ako mi bilo šta kažeš?’ Još jedno mikroskopsko klimanje. ‘A da li je verovatno da ćeš ti imati problema pošto sam razgovarao sa tobom?’ Služavka, prilično inventivno, slegnu ramenima. ‘A druga devojka?’ I dalje okrenuta leđima ka njemu, nevidljiva devojka izbaci svoju levu ruku sa palcem nedvosmisleno okrenutim na dole. ‘Hvala ti’, reče Vajms nevidljivom doušniku. ‘Bila si od velike pomoći.’ Zamišljeno je odšetao nazad stepenicama, kroz aveniju okrenutih leđa, i bio zahvalan na usputnom susretu sa Vilikinsom u perionici. Posilni nije okrenuo leđa Vajmsu, što je bilo olakšanje. 7 Slagao je košulje sa pažnjom i opreznošću koju bi mogao u nekom drugom slučaju posvetiti pažljivom odsecanju uveta pobeđenog protivnika. Kada su se manžetne njegove besprekorno čiste košulje malo podigle mogli ste videti samo deo tetovaža na njegovim rukama, ali nisu, na sreću, detaljno pokazivale ono što su govorile. Vajms reče, ‘Vilikinse, šta je sve ovo sa služavkama koje se vrte?’ Vilikins se osmehnu. ‘Stari običaj, gospodine. Razlog za to, naravno – ovde je često tako, iako to zvuči prokleto glupo. Bez uvrede, komandire, ali poznavajući vas predlažem vam da vi pustite vrteće služavke da se okreću dok ne shvatite ovdašnje običaje, takoreći. Osim toga, njeno damstvo i mladi Sem su u jaslicama.’ Nekoliko minuta kasnije Vajms, nakon određenog broja pokušaja i greški, ušao u ono što je bio, na neki ustajali način, raj. Vajms nikada nije imao mnogo rođaka. Mnogi ljudi ne žele da budu poznati po tome što je njihov daleki predak bio kraljoubica. Sve to je, naravno, bila istorija i na iznenađenje novog Vojvode od Anka istorijske knjige sada su slavile sećanje na Staru Kamenu facu, stražara koji je pogubio zlo kopile na tronu i time neočekivano doneo slobodu i zakonitost. Istorija je ono što učiniš, naučio je, a Lord Vetinari je bio čovek sa pristupom i ključevima celog spektra mehanizama za ubeđivanje koji su ostali, tako je sreća htela, od dana kraljoubistva i trenutno još uvek dobro podmazani u podrumu. Istorija je, zaista, ono što učiniš i Lord Vetinari mogao je učiniti... sve što je želeo. I stoga je strašni ubica kraljeva čudesno nestao – nikada nije ni bio to, vi mora da ste pogrešili, nikada čuo za njega, nema takve osobe – i zamenjen sa herojem, tragično pogrešno shvaćenim, Krvnikom Tirana Kamenom facom Vajmsom, čuvenim predakom visoko poštovane Njegove milosti Vojvode od Anka, Komandira Ser Samjuela Vajmsa. Istorija je bila predivna stvar, pomerala se kao more i Vajms je bio nošen talasima. Vajmsova porodica živela je za jednu generaciju. Nikada nije bilo nasleđa, porodičnih dragulja, vezenih goblena koje je radila davno mrtva ujna, nije bilo interesantnih starih urni pronađenih na bakinom tavanu za koje si se mogao nadati da će ti školovani mladić koji je 7 Vilikins je bio izvrstan batler i/ili džentlmenski džentlmen kada je prilika to zahtevala, ali u svojoj dugoj karijeri on je takođe bio oduševljeni ulični borac, i znao je dovoljno da nikada ne okrene svoja leđa prema nekome ko bi mogao imati oružje kod sebe.

znao sve o antikvitetima mogao reći da vredi hiljadu dolara tako da si mogao pucati od samozadovoljstva. I nije bilo apsolutno nikakvog novca, samo određena količina neplaćenih dugova. Ali ovde u igraonici, uredno složene, bile su generacije igračaka i igri, neke od njih malo izlizane od dugog korišćenja, naročito konj za ljuljanje koji je bio praktično u prirodnoj veličini i imao pravo kožno sedlo sa uzengijama napravljenim od (Vajms je na svoju nevericu to otkrio protrljavši ih prstom) pravog srebra. Postojala je takođe i tvrđava, dovoljno velika da dete stane u nju i brani je, i raznovrsna opsadna oružja za dečiji uzrast da je napadaju, moguće uz pomoć kutija i kutija olovnih vojnika, svi obojeni u pravilne boje regimenti i sa finim detaljima. Za trenutak Vajms je poželeo da se odmah spusti na ruke i kolena i zaigra sa svima njima. Bilo je tu modela jahti, i plišani meda tako velik da se u jednom trenutku užasa Vajms zapitao da li je bio pravi, punjeni; bili su tu katapulti i bumeranzi i jedrenjaci... i u sredini svega toga, mladi Sem stajao je paralizovan, skoro u suzama sa saznanjem da bez obzira koliko se trudio neće moći da se igra sa svim tim odjednom. Bio je to veoma daleko od Vajmsovog detinjstva, i igranja štapom sa pravim govancetom. Dok su njegove očne jabučice isprobavale kako bi bilo opkoračiti konjića, koji je imao zastrašujuće velike zube, Vajms ispriča svojoj ženi o osuđujućem okretanju služavki. Ona jednostavno slegnu ramenima, i reče, ‘To je ono što rade, dragi. Navikle su to da rade.’ ‘Kako možeš to reći? To je tako ponižavajuće!’ Ledi Sibil je razvila potpuno smireni i razumljiv ton glasa kada se bavila svojim mužem. ‘To je zbog toga, tehnički govoreći, što su ponižene. One provode mnogo vremena služeći ljude koji su mnogo važniji od njih. A ti si tačno na vrhu liste, dragi.’ ‘Ali ja ne mislim da sam mnogo važniji od njih!’ prasnu Vajms. ‘Mislim da znam šta kažeš, i to ti donosi ugled, zaista’, reče Sibil, ‘ali ono što si upravo rekao je besmislica. Ti si Vojvoda, i Komandir Gradske straže i...’ Zastala je. ‘Školski Redar’, reče Vajms automatski. ‘Da, Seme, najveća počast koju Kralj patuljaka može dodeliti.’ Sibil zasijaše oči. ‘Školski Redar Vajms; onaj koji može izbrisati napisano, neko ko može obrisati ono što jeste. To si ti, Seme, i ako bi ti bio ubijen vlade sveta bile bi u metežu i, Seme, one nažalost neće biti uznemirene zbog smrti služavke.’ Podigla je ruku jer je otvorio usta i dodala, ‘ja znam da ćeš ti biti, Seme, ali predivne devojke kao što mislim da jesu, plašim se da ako bi one umrle porodica bi i, možda, mladić mogli biti neutešni, a ostatak sveta nikada neće saznati. I ti, Seme, znaš da je to istina. Međutim, ako bi ti ikada bio ubijen, užasna pomisao koju zaista imam svaki put kada odeš na dužnost, ne samo Ank-Morpork nego i ceo svet bi trenutno čuo za to. Mogli bi da počnu ratovi i pretpostavljam da bi Vetinarijeva pozicija mogla postati malo opasnija. Ti jesi mnogo važniji nego devojke u posluzi. Ti si mnogo važniji nego bilo ko drugi u Straži. Ti si pobrkao vrednosti, mislim.’ Poljubila je njegovo zabrinuto lice. ‘Šta god ti mislio da si nekada bio, Seme Vajmse, ti si se uzdigao, i zaslužio si da se uzdigneš. Ti znaš da se krem podiže na vrh!’ ‘Kao i skrama’, reče Vajms automatski, iako je odmah zažalio zbog toga. ‘Kako se usuđuješ da to kažeš, Seme Vajmse! Ti si možda bio sirovi dijamant, ali ti si sebe izbrusio! I koliko god ti to poricao, mužu moj, iako ti već dugo nisi čovek iz naroda, meni izgleda da si ti čovek za narod, i ja mislim da je narodu sada mnogo bolje zbog toga, čuješ li?’

Mladi Sem je sa obožavanjem posmatrao svog oca, dok se konj ljuljao u galopu. Između sina i supruge, Vajms nikada nije imao šanse. Izgledao je tako pokunjeno da je Ledi Sibil, kako to supruge rade, pokušala da ga malo uteši. ‘Na kraju krajeva, Seme, ti očekuješ da tvoji ljudi vrše svoje dužnosti, zar ne? Isto kao što gazda očekuje da devojke rade svoje poslove.’ ‘To je potpuno drugačije, zaista jeste. Panduri posmataju ljude, i ja im nikada nisam rekao da ne mogu porazgovarati sa nekim. Na kraju krajeva, tako bi neko mogao da pruži korisne informacije.’ Vajms je znao da je to tehnički istina, ali svako ko bi bio viđen da policajcu govori išta korisnije od doba dana u većini gradskih ulica mogao bi uskoro otkriti da mu je slama neophodna da bi mogao pojesti svoje obroke. Ali analogija je bila dobra, u svakom slučaju, pomislio je, ili je mogao pomisliti da je bio čovek kome je reč analogija bila poznata. Samo zato što se bili pripadnik nečijeg osoblja to nije značilo da treba da se ponašate kao neka vrsta igračke na navijanje... ‘Hoćeš li da ti kažem razlog za okretanje služavki, Seme?’ reče Sibil, dok je mladi Sem grlio ogromnog medu, koji ga je uplašio režanjem. ‘To je uvedeno u vreme mog dede, po nalogu moje babe. U tim danima smo stalno pravili zabave sa velikim brojem gostiju nekim vikendima. Naravno, veliki broj tih gostiju bili su mladi ljudi iz veoma dobrih porodica u gradu, prilično dobro obrazovani i puni, ako mogu tako reći, snage i energije.’ Sibil pogleda dole ka mladom Semu i laknu joj kada je videla da sada slaže neke male vojnike. ‘Služavke, sa druge strane, po samoj prirodi stvari nisu dobro obrazovane i stidim se da kažem da su možda bile previše popustljive suočene sa ljudima o kojima su mislile kao boljima od sebe.’ Počela je da crveni i pogleda ka mladom Semu, za kojeg joj je bilo drago što vidi da i dalje ne obraća pažnju. ‘Sigurna sam da si dobio sliku, Seme? Moja baka, koju bi ti gotovo sigurno mrzeo, imala je instinkte za pristojnost, je stoga odlučila da sve služavke treba ne samo da se uzdržavaju od razgovora sa muškim gostima, nego da ne smeju imati sa njima ni kontakt očima, pod pretnjom otkaza. Možda ćeš reći da je ona zbog toga bila okrutna, ali to nije tako okrutno, kada razmisliš o tome. Jednog dana, služavka je mogla napustiti Hol sa dobrim preporukama i ne bi se sramotila što je obukla belu haljinu na dan svog venčanja.’ ‘Ali ja sam srećno oženjen’, protestovao je Vajms. ‘A takođe ne mogu zamisliti ni Vilikinsa da rizikuje gnev Čistote.’ ‘Da, dragi, i porazgovaraću sa gospođom Srebro. Ali ovo je selo, Seme. Mi ovde malo sporije radimo stvari. Zašto sada ne bi odveo mladog Sema da vidi reku? Povedi Vilikinsa sa sobom – on zna put donde.’ * * * Mladom Semu nije trebalo mnogo da bi se zabavio. On je, zapravo, sam pravio svoju vlastitu zabavu, stvaranu u velikim količinama od posmatranja pejzaža, priča kojima su ga uspavljivali prethodne večeri, ili neke leptiraste misli koja je upravo proletela kroz njegov um, i, rastući, pričao je o gospodinu Pištaljki, koji je živeo u kućici na drvetu i ponekad je bio zmaj. On je takođe imao velike čizme i nije voleo Sredu jer je smešno mirisala i imala je kišobran.

Mladi Sem je bio potpuno opušten na selu, i trčao je ispred Vajmsa i Vilikinsa, pokazujući na drveće, ovce, cvetove, ptice, viline konjice, oblake smešnog oblika i ljudske lobanje. Izgledalo je da je prilično impresioniran otkrićem i požurio je da pokaže to svom tati, koji je zurio u to kao da je video, pa, ljudsku lobanju. To je očigledno bila ljudska lobanja prilično davno, ipak, činilo se da je bila očuvana, do tačke poliranja. Dok je Vajms prevrtao u rukama tražeći bilo kakav znak nepoštene igre, začuo se zvuk papuča koje se približavaju kroz grmlje, praćen glasnim nabrajanjem onoga šta će nepoznata osoba uraditi ljudima koji su ukrali lobanju od njega. Kada se grmlje razdvojilo, za rečenu nepoznatu osobu se ispostavilo da je čovek neodređenog broja godina i zuba, grube smeđe odeće i brade duže nego što je Vajms ikada pre video, a Vajms je bio čovek koji je često odlazio na Nevidljivi Univerzitet gde su čarobnjaci smatrali da je mudrost bila otelotvorena u gajenju brade koja može grejati kolena. Ova je bila kao jednorepa kometa iza svog vlasnika. Hvatala se na njega kada su ogromne sandale na nogama kliznule zaustavljajući se, ali taj moment sile je značio da će početi da se gomila na njegovoj glavi. Moguće da je nosila mudrost sa sobom, pošto je njen vlasnik bio dovoljno bistar da se ukoči u mestu kada je ugledao pogled u Vajmsovom oku. Nastupila je tišina, izuzev prigušenog smeha mladog Sema dok se beskrajna brada, koja je imala svoj vlastiti život, spuštala na čoveka kao zimski sneg. Vilikins pročisti grlo, i reče, ‘Mislim da je to pustinjak, komandire.’ ‘Šta pustinjak radi ovde? Mislio sam da oni žive na stubovima u pustinji!’ Vajms je zurio u odrpanca, koji se osetio pozvanim da pruži objašnjenje bez obzira tražilo se to od njega ili ne. ‘Da, gospodine, znam, gospodine, to je populara zabluda, i lično nikada nisam mnogo verovao u to, zbog poteškoća da se bavim onim što bih mogao nazvati kupatilskim neophodnostima i sličnim. Mislim, takva vrsta stvari je možda u redu u inostranstvu, gde je sunčano i ima mnogo peska, ali to ne bi bilo za mene, gospodine, zaista ne.’ Priviđenje ispruži prljavu ruku sa predugačkim noktima i nastavi, ponosno, ‘Panj, vaša milosti, iako nisam često zapanjen, ha-ha, mala šala.’ ‘Da, jeste’, reče Vajms, ostavljajući prazne oči. ‘Zaista jeste, gospodine’, reče Panj. ‘Jedina koju imam. Sledim plemenitu profesiju pustinjaštva ovde već blizu pedeset i sedam godina praktikujući pobožnost, trezvenost, celibat i potragu za istinskom mudrošću u tradiciji mog oca, dede i pradede pre mene. To je moj pradeda što ga držite, gospodine’, dodade on veselo. ‘Predivan sjaj, zar nije?’ Vajms je uspeo da ne ispusti lobanju koju je držao. Panj je produžio, ‘Očekujem da je vaš mali dečak zalutao u moju pećinu, gospodine, bez ikakve uvrede, gospodine, ali seoski momci u okolini ponekad prave šale i morao sam da skidam dedu sa drveta pre samo dve nedelje.’ Vilikins je bio onaj koji je našao mentalne snage da kaže, ‘Vi držite lobanju vašeg pradede u pećini?’ ‘Oh, da, gospodo, i mog oca. Porodična tradicija, vidite? I mog dede. Neprekinuta tradicija pustinjaštva od skoro tri stotine godina, posvećenog pobožnom razmišljanju i saznanju da svi putevi vode do groba, i drugih mračnih razmatranja, sva ona koja se traže od nas – koja su dragocena ovih dana, ako mogu da dodam. Nadam se da će moj sin moći da zakorači u moje sandale kada bude dovoljno star. Njegova majka kaže da postaje veoma ozbiljan mladi čovek,

tako da živim u nadi da ću jednoga dana možda dobiti zaista dobro poliranje. Ima dovoljno prostora na polici za lobanje u pećini, drago mi je što to mogu reći.’ ‘Vaš sin?’ reče Vajms. ‘Spomenuli ste celibat...’ ‘Veoma predusretljivo od vas, vaša milosti. Svake godine dobijamo nedelju dana odmora. Čovek ne može živeti samo od puževa i biljki sa obale reke usamljen...’ Vajms je pažljivo pogledao čime je zemljište prekriveno, i polako je spustio pustinjakovu porodičnu relikviju da je odnese nazad u svoju pećinu, gde god da je bila. Kada mu se činilo da je na sigurnom on reče, mašući rukama kroz vazduh, ‘Zašto? Mislim... zašto?’ ‘Oh, prilično mnogo zaista starih predačkih kuća imale su pustinjaka, gospodine. Smatralo se romantičnim da imaju pećinu sa pustinjakom u njoj.’ ‘Bio je malo prijatniji za nos’, reče Vajms. ‘Nije dozvoljeno kupanje, verujem, gospodine, i trebalo bi da znate, gospodine, da on dobija dodatak koji se sastoji od dve funte krompira, tri pinte blagog piva ili sajdera, tri vekne hleba i jednu funtu moče od svinjskog pečenja nedeljno. I pretpostavlja se da sve puževe i bilje uz obalu reke on može pokupiti. Računao sam, gospodine. Nije loša ishrana za ukrasnu baštensku opremu.’ ‘Nije previše loše ako ubaciš neko voće i povremeno laksativ, pretpostavljam’, reče Vajms. ‘Dakle, Sibilini preci imali su običaj da dođu i razgovaraju sa pustinjakom kad god su bili suočeni sa filozofskim nedoumicama, zar ne?’ Vilikins je izgledao zbunjeno. ‘Zaboga, ne, gospodine, ne bih mogao ni u snovima da zamislim da neko od njih to uradi. Oni nikada nisu imali nikakvog dodira sa filozofskim nedoumicama. 8 Oni su bili aristokrate, znate? Aristokrate ne primećuju filozofske nedoumice. Oni ih jednostavno ignorišu. Filozofija uključuje razmatranje mogućnosti da možda grešiš, gospodine, a pravi aristokrata zna da je on uvek u pravu. To nije taština, shvatite, to je ugrađena apsolutna uverenost. Oni ponekad mogu biti uvrnuti kao gomila kašika, ali oni su uvek definitivno i sigurno uvrnuti.’ Vajms je zurio u njega sa divljenjem. ‘Kako, do đavola, znaš sve to, Vilikinse?’ ‘Posmatrajući ih, gospodine. U dobra stara vremena kada je deda njenog damstva bio živ on je zahtevao da celo osoblje iz Kolačarske avenije dođe ovamo sa porodicom preko leta. Kao što znate, ja nisam mnogo školovan, govoreći istinu, isto kao i vi, ali kada odrastaš na ulici brzo učiš, jer ako ne učiš brzo mrtav si.’ Sada su šetali preko ukrašenog mosta, iznad onoga što je verovatno bio potok sa pastrmkama i, pretpostavljao je Vajms, pritoka Stare Podmuklice, ime čije poreklo tek treba da shvati. Dva muškarca i jedan mali dečak, šetali su preko mosta koji je mogao nositi gomilu, i kola i konje. Svet se činio neuravnoteženim. ‘To je snobovski i ne sviđa mi se to’, reče Vajms. Vilikins protrlja nos. ‘Pa, komandiru, to nije snobovski. Ne možete dobiti mnogo toga od prave originalnosti, po mom iskustvu. Sigurni su, mislim... oni ne brinu o tome šta susedi 8 Kasnije je Vajms razmišljao o Vilikinsovom tačnom izgovoru plurala imenice u kontekstu, ali to je bilo to; ako se neko smucao po kućama sa mnogo knjiga u njima, nešto od toga se prilepi baš kao što se, kada razmisli o tome, zalepilo na Vajmsa.

misle ili šetaju unaokolo u staroj odeći. Oni su samouvereni, vidite? Kada je Ledi Sibil bila mlađa porodica je dolazila ovamo zbog striganja ovaca, i njen otac je bio u balezi sa svima drugima, sa zavrnutim rukavima i sve ostalo, i pazio je na to da bude bure za sve momke kada završe, i on bi pio sa njima, kriglu za kriglom. Naravno, on je bio uglavnom čovek brendija, tako da ga malo piva nije moglo oboriti na pod. On nikada nije brinuo o tome ko je on bio. Bio je pristojan stari momak, njen otac – i njen deda, takođe. Siguran, vidite, nikada zabrinut.’ Hodali su neko vreme duž avenije kestenovih stabala, a onda Vajms reče, smrknuto, ‘Da li kažeš da ja ne znam ko sam?’ Vilikins pogleda gore u drveće i odgovori, zamišljeno, ‘Izgleda kao da će ove godine biti mnogo kestenja, komandire, i ako vam ne smeta što to predlažem, mogli biste razmisliti da dovedete ovog mladog momka ovamo kada počnu da padaju. Ja sam godinama bio šampion u ubijanju pacova kestenjem kada sam bio dete, dok nisam otkrio da prave stvari ne rastu na drveću i nije ih tako lako zgnječiti. Što se tiče vašeg pitanja’, nastavio je, ‘ja mislim da je Sem Vajms najbolji kada je siguran da je on Sem Vajms. Dobri bože, one će sazreti rano ove godine!’ Avenija kestenovih stabala se na tom mestu završavala i pred njima je ležao voćnjak jabuka. ‘Nema najboljeg od voća, čim jabuke odu’, reče Vilikins dok su Vajms i mladi Sem prolazili kroz njega, podižući prašinu na putu. Komentar se Vajmsu činio nedosledan, ali činilo se da je Vilikins smatrao voćnjak veoma važnim. ‘Mali dečak će želeti da vidi ovo’, reče Vilikins sa entuzijazmom. ‘Video sam to kada sam bio momčić. Potpuno je izmenilo način na koji sam razmišljao o svetu. Treći erl, “Ludi” Džek Remkin, imao je brata zvanog Vulstorp, 9 verovatno zbog svojih grehova. On je bio nečiji učenik i bio je poslat na univerzitet da bi postao čarobnjak uprkos činjenici da je njegov brat objavio da svaki njegov muški rođak koji se upusti u profesiju koja je uključivala oblačenje haljine može biti razbaštinjen mesarskim nožem. ‘Bez obzira, mladi Vulstorp istrajao je u svojim studijama prirodne filozofije na način kako bi to džentlmen i trebalo, iskopavajući svaku sumnjivu pogrebnu humku koju je mogao pronaći u komšiluku, puneći svoju presu za guštere sa toliko retkih vrsta koliko je mogao prikupiti, i sušeći uzorke svakog cveta koji je mogao pronaći pre nego što su izumrli. Priča počinje tako da je, jednog toplog letnjeg dana, on dremao ispod jabukovog drveta i bio probuđen kada je jabuka pala na njegovu glavu. Manji čovek, kako je to zabeležio njegov biograf, ne bi video ništa neobično u vezi sa time, ali Vulstorp je pretpostavio da, pošto jabuke i praktično sve ostalo uvek pada dole, onda bi svet mogao na kraju postati opasno neuravnotežen... osim ako nije neka delatnost koja još nije otkrivena umešana u prirodnu filozofiju. On nije gubio vreme i dovukao je jednog slugu u voćnjak naredivši mu, pod pretnjom da će ga otpustiti, da leži ispod drveta dok ga jabuka ne pogodi u glavu! Mogućnost da se to dogodi povećana je još jednim slugom kojem je Vulstorp rekao da snažno trese drvo dok potrebna jabuka ne padne. Vulstorp je bio spreman da posmatra to iz daljine. ‘Ko može zamisliti njegovu radost kada je neizbežna jabuka pala i video drugu jabuku kako se podiže sa drveta i brzo nestaje u nebeskom svodu, dokazujući hipotezu da ono što ode gore mora sići dole, pod uslovom da ono što ode dole mora niknuti, čime bi se očuvala ravno9 Woolsthorpe je rodno mesto ser Isaka Njutna. (prim. prev.)

teža univerzuma. Nažalost, ovo funkcioniše samo sa jabukama i, začudo, jedino sa jabukama na ovom drvetu, Malus equilibria! Čuo sam da je neko napravio da jabuke na vrhu drveta napuni gasom i polete kada se drvo protrese tako da može sejati svoje semenke spuštajući se. Predivna stvar, prirodna, sramota je što voće ima ukus kao kereći posao’, dodade Vilikins dok je mladi Sem nešto pljuvao. ‘Da vam kažem istinu, komandire, ne bih dao dva penija za mnoge iz viših klasa koje sam upoznao, posebno u gradu, ali neki od onih koji žive u ovim starim seoskim kućama promenili su svet na bolje. Kao Repa Remkin, koji je napravio revoluciju u poljoprivredi...’ ‘Mislim da sam čuo za njega’, reče Vajms. ‘Zar se nije bavio nečim u vezi sa sadnjom korenastih useva? Nije li tako dobio svoj nadimak?’ ‘Veoma blizu, gospodine’, reče Vilikins. ‘Zapravo, on je izmislio sejalicu, što je donelo mnogo pouzdanije sađenje i veliku uštedu semena kukuruza. On je samo izgledao kao repa. Ljudi nekada mogu biti tako okrutni, gospodine. Tu je takođe i njegov brat, “Gumeni Remkin”, koji je osmislio ne samo gumene čizme nego i gumirano platno, čak pre nego patuljci. Zaista veoma zainteresovan za gumu, tako sam čuo, ali je tražio sve vrste potrebne da bi napravio svet i to bi bilo smešno mesto ako bismo svi bili isti, i posebno ako bismo svi mi bili kao on. Suve noge i suva ramena, gospodine, je ono za šta se svaki radnik na farmi moli! Radio sam na sečenju kupusa jedne zime, gospodine, vreme je bilo hladno kao dom za sirotinju i kiša je padala tako jako da je morala stati u red da bi pogodila zemlju. Blagoslovio sam njegovo ime tada, zaista jesam, čak i ako je tačno ono što su pričali o mladim damama za koje sam čuo da su zaista uživale u iskustvu...’ ‘Sve je to veoma lepo’, reče Vajms, ‘ali to ne može popraviti sve glupe, arogantne – ’ Ovog puta je Vilikins bio onaj koji je prekinuo svog gospodara. ‘A onda je došla leteća mašina, naravno. Stariji brat njenog damstva uložio je mnogo truda u projekat, ali se nikad nije odvojio od zemlje. Letenje bez metle ili magijskih čini je bilo njegov cilj, ali je nažalost postao žrtva naglog gubitka visine, siroti momak. Postoji jedan model toga u jaslicama, zapravo. Radi na gumene trake.’ ‘Pretpostavljam da je bilo mnogo materijala unaokolo, osim ako je Gumeni Remkin poboljšao sebe’, reče Vajms. Obilazak se nastavio, preko livada sa onim što je Vajms odlučio da zove kravama i oko polja uspravnog kukuruza. Plovili su svojim putem oko ha-ha, držali se podalje od ho-ho i potpuno ignorisali he-he, onda se popeli stazom sa blagim usponom na brdo gde je bio posađen šumarak bukovog drveća i sa kojeg si mogao gledati praktično svuda, a sigurno i do kraja univerzuma, ali to je verovatno uključivalo gledanje pravo napred i bez bukovog drveća na putu. Čak je bilo moguće uočiti visoki oblak dima i pare koji se dizao iz Ank-Morporka. ‘Ovo je Dželatovo brdo’, reče Vilikins, dok je Vajms dolazio do daha. ‘I možda nećete želeti da idete dalje’, reče on kada su se približili vrhu, ‘osim ako, baš, želite da objasnite vašem mladom momku šta su to vešala.’ Vajms pogleda upitno u svog slugu. ‘Zaista?’ ‘Pa, kao što sam rekao, ovo je Dželatovo brdo. Zašto mislite da su ga tako nazvali, gospodine? “Crni Džek” Remkin je, nažalost, pogrešio kada je potpuno pijan napravio opkladu

sa jednim od svojih jednako pijanih drugara u piću da on može videti dim iz grada sa svog imanja. Rečeno mu je od strane geodete, koji je testirao hipotezu, da je brdo bilo za trideset stopa prenisko. Zastavši samo da pokuša sa podmićivanjem geodete i kada nije uspeo nakon toga išiba istog, prikupio je sve zaposlene sa ovog imanja i sve ostale unaokolo i naredio im da podignu brdo za gore pomenutih trideset stopa, najambiciozniji projekat. To je koštalo celo bogatstvo, naravno, ali verovatno svaka porodica u okrugu je dobila toplu zimsku odeću i nove čizme od toga. To ga je učinilo veoma popularnim, i naravno da je osvojio svoju opkladu.’ Vajms uzdahnu. ‘Nekako mislim da znam odgovor na ovo, ali ću ipak upitati: kolika je bila opklada?’ ‘Dva galona brendija’, reče Vilikins trijumfalno, ‘koje je popio odjednom dok je stajao na istom ovom mestu, na radost okupljenih radnika, a onda, prema legendi, skotrljao se celim putem do dole, na još veće veselje.’ ‘Čak i kada sam bio pijandura mislim da nisam mogao popiti dva galona brendija’, reče Vajms. ‘To je dvanaest boca!’ ‘Pa, očekujem da je na kraju mnogo toga otišlo niz njegove pantalone, na ovaj ili onaj način. To bi prilično ličilo na njega, čak i da je tako...’ ‘Sve niz njegove pantalone’, priključio se mladi Sem, i razlio se radoznali promukli smeh šestogodišnjaka koji misli da je čuo nešto nevaljalo. Čak i po zvuku isti kao radnik koji navija za staru pijanduru i razmišlja na isti način. Bodriti čoveka koji pije godišnju platu odjednom? Šta je bila poenta? Vilikins mora da je čitao njegove misli. ‘Selo nije tako suptilno kao grad, komandire. Oni ovde vole velike i jednostavne stvari, i Crni Džek je bio veliki i pravi kao što ste mogli očekivati. Zbog toga im se sviđao, zato što su znali na čemu su, čak i ako je upravo pao dole. Kladim se da su se hvalisali njime duž celog Šajra. Mogu samo da zamislim to. Naš pijani stari gospodar može popiti više alkohola od tvog pijanog starog gospodara svaki dan u nedelji, i oni bi bili ponosni na to. Siguran sam da ste mislili da radite pravu stvar kada ste se rukovali sa baštovanom, ali vi zbunjujete ljude. Oni ne znaju šta da rade sa vama. Da li ste čovek ili gospodar? Da li ste plemić ili jedan od njih? Zbog toga, komandire, sa njihovog mesta nijedan čovek ne može biti i jedno i drugo. To je protiv prirode. A selo, takođe, ne voli zagonetke.’ ‘Velike zbunjene pantalone!’ reče mladi Sem i pade u travu, zacenjen od smeha. ‘Ja ne znam ni šta da radim sa sobom’, reče Vajms, podižući svog sina i prateći Vilikinsa niz padinu. ‘Ali Sibil zna. Pribeležila me je za balove, igranke, večere i, oh, da, soaree’, završio je, glasom čoveka genetski programiranog da sumnja u svaku reč sa oštrim naglašavanjem u sebi. ‘Mislim, složio sam se sa takvim stvarima u gradu. Ako smatram da će početi da bude previše prokleto užasno osiguram da me pozovu napolje zbog hitnog slučaja u toku – barem sam navikao, pre nego što Sibil shvati. To je užasna stvar kada čovekovi zaposleni dobijaju svoja naređenja od njegove supruge, znaš?’ ‘Da, komandire. Ona je dala kuhinjskom osoblju naređenje da se sendviči sa slaninom ne smeju pripremati bez njene izričite dozvole.’ Vajms namignu. ‘Ti si kupio mali kulinarski komplet, zar ne?’

‘Nažalost, njeno damstvo zna za naš mali kulinarski komplet, komandire. Ona je zabranila kuhinji da mi daju slaninu osim ako naređenje ne dođe direktno od nje.’ ‘Iskreno, ona je loša kao Vetinari! Kako otkriva sve te stvari?’ ‘U suštini, komandire, ja ne mislim da ona to radi, bar kao stvarnu činjenicu. Ona samo poznaje vas. Možda bi trebalo da mislite o tome kao o blagom podozrenju. Trebalo bi da idemo zajedno, komandire. Rečeno mi je da za ručak ima pileća salata.’ ‘Da li volim pileću salatu?’ ‘Da, komandire, njeno damstvo mi govori da je tako.’ Vajms se predao. ‘Onda hoću.’ Tamo u Kolačarskoj aveniji, Vajms i Sibil obično su imali samo jedan zajednički obrok dnevno, u kuhinji, koja je uvek bila prijatno udobna. Sedeli su jedno preko puta drugog za stolom, koji je bio dovoljno dugačak da nosi Vajmsovu ogromnu kolekciju bočica sa sosovima, posuda sa senfom, turšiju i, naravno, čatnijem. Vajms je bio popularnog uverenja da nijedna tegla sa turšijom nije nikada zaista prazna ako zveckaš vrteći kašiku unutar nje dovoljno dugo. Stvari su bile drugačije u Holu. Prva stvar je bila to što je bilo daleko previše hrane. Vajms nije bio rođen juče, čak ni dan pre toga, i uzdržao se od komentara. Vilikins je posluživao Vajmsa i Ledi Sibil. Strogo govoreći, to nije bio njegov posao dok su bili odsutni od kuće, ali strogo govoreći većina džentlmenskih džentlmena takođe nije nosila komplet mesinganih boksera u svojim sakoima šivenim po meri. ‘I šta ste vi momci radili ovog jutra?’ reče Sibil veselo, kad su tanjiri bili ispražnjeni. ‘Videli smo smrdljivog kosturdžiju!’ reče mladi Sem. ‘Bio je sav u bradi, ali smrdljiv! I našli smo smrdljivo jabukovo drvo koje je kao govance!’ Smireni izraz lica Ledi Sibil se nije promenio. ‘I onda ste sišli niz debeljuškasto brdo, zar ne? A šta je sa ha-ha, ho-ho i he-he?’ ‘Da, ali tamo su sve kravlja govanca! Nagazio sam u to!’ Mladi Sem je čekao na reakciju roditelja, i njegova majka reče, ‘Pa, ti imaš tvoje nove seoske čizme, zar ne? Gaženje u kravlje govance je ono za šta one i jesu.’ Sem Vajms je posmatrao kako lice njegovog sina sija neverovatnim zadovoljstvom dok je njegova majka nastavljala. ‘Tvoj deda mi je uvek govorio da ako vidim veliku gomilu đubreta u polju treba da je šutnem kako bi se ravnomerno raširila, jer će na taj način sva trava pravilno da raste.’ Osmehnula se Vajmsovom izrazu lica i rekla, ‘Pa, to je istina, dragi. Veći deo poljoprivrede je u vezi sa đubrenjem.’ ‘Samo da on shvati da ne treba da počne sa šutanjem đubreta kada se vrati u grad’, reče Vajms. ‘Neke od tih stvari će mu uzvratiti.’ ‘On treba da uči o selu. Treba da zna odakle dolazi hrana i kako je dobijamo. Ovo je važno, Seme!’ ‘Naravno, draga.’ Ledi Sibil uputi svom mužu pogled kakav samo supruga može dati. ‘To je bio tvoj neslažem-se-ali-dobro glas, Seme.’ ‘Da, ali ne vidim – ’

Sibil ga je prekinula. ‘Mladi Sem će posedovati sve ovo jednog dana i volela bih da ima neku ideju o svemu tome, baš kao što bih volela da se opustiš i uživaš u svom odmoru. Ja ću odvesti mladog Sema do kućne farme kasnije, da vidi kako se krave muzu, i da sakupi nekoliko jaja.’ Ustala je. ‘Ali prvo idem da ga odvedem dole u kriptu, da vidi svoje pretke.’ Primetila je panični pogled svog supruga i brzo dodala, ‘Sve je u redu, Seme, oni ne šetaju unaokolo; oni su, zapravo, u veoma skupim kutijama. Zašto ne bi i ti pošao?’ Semu Vajmsu smrt nije bila nepoznata, i obrnuto. Samoubistva su ga činila depresivnim. Bila su to uglavnom vešanja, pošto ste morali biti ekstremno suicidalni da bi skočili u reku Ank, i to ne samo zbog toga što ste odskakali nekoliko puta pre nego što biste probili kroz koru. I sva ona su morala da budu istražena, za slučaj da je to bilo prerušeno ubistvo, 10 i dok je gospodin Truper, sadašnji gradski dželat, mogao spustiti nekoga u večnost tako brzo i glatko da verovatno nisu ni primetili, Vajms je previše često viđao šta amateri uspevaju da urade. Porodična kripta Remkinovih podsetila ga je na gradsku mrtvačnicu posle radnog vremena. Bila je prepuna; neki kovčezi bili su naslagani postrance, kao da su bili na policama u mrtvačnici, ali, trebalo je nadati se, nisu skliznuli. Vajms je oprezno posmatrao dok je njegova žena pažljivo vodila njihovog sina od pločice do pločice čitajući imena i pričajući pomalo o svakom stanaru, i on je osetio hladne, bezdane dubine vremena oko njega koje su nekako disale iz zidova. Kakav je mogao biti osećaj za mladog Sema da zna imena svih tih deda i baba kroz vekove? Vajms nikada nije upoznao svog oca. Njegova mama je rekla da su čoveka pregazila kola, ali Vajms je pretpostavljao da ako je to uopšte bila istina onda su to verovatno bila pivarska kola, koja su ga ‘pregazila’ malo po malo tokom godina. Oh, naravno da je postojao Stara Kamena faca, kraljoubica, sada rehabilitovan i sa svojom statuom u gradu koja nikada nije bila išarana pošto je Vajms jasno stavio do znanja šta će se dogoditi sa počiniocem. Ali Stara Kamena faca je bio samo tačka u vremenu, neka vrsta istinitog mita. Nije bilo linije između njega i Sema Vajmsa, samo bolni jaz. Ipak, mladi Sem će biti vojvoda jednog dana, i to je bila misao koje se vredelo držati. On ne bi odrastao brinući o tome šta je, pošto će on znati, i uticaj njegove majke mogao bi jednostavno prevagnuti ogromni opterećujući faktor što ima Semjuela Vajmsa za oca. Mladi Sem bi mogao da protrese svet na pravi način. Potrebno ti je poverenje da to uradiš, a imati gomilu (očigledno) šašavih ali zanimljivih predaka moglo je samo impresionirati čoveka na ulici, a Vajms je znao mnogo ulica, i mnogo ljudi. Vilikins nije rekao potpunu istinu. Čak i ljudi u gradu su voleli karakter, posebno one opake ili dovoljno interesantne da značajno doprinesu beskrajno ludoj cirkuskoj predstavi koja je činila ulični život Ank-Morporka, i dok je imati oca pijanduru bio društveno ponižavajuće, imati pra-pra-pra-pradedu koji je mogao popiti toliko brendija da je njegov urin sigurno bio zapaljiv, a onda, prema Vilikinsu, produžio kući i ručao iverka praćenog pečenom guskom (sa odgovarajućim vinima), pa onda odigrao ruku osedlanog praseta11 sa svojim ortacima do 10 Više nego jednom stražari su pronašli rukom pisane oproštajne poruke za koje se ispitivanjem pokazalo da nisu bile pisane pravim rukopisom. 11 Osedlano prase je izmišljeno negde tokom Godine Lasice od strane prečasnog Džozefa ‘Uzročnost’ Robinsona, rektora Svih Svetih i Trojice Grešnika u parohiji Niži Ispust. Koliko se može utvrditi iz beležaka njegovih savremenika, igra se može smatrati mešavinom spilikinsa, halme i brendija. Nijedna poznata pravila ne postoje, ako je zaista bilo ikakvih.

svitanja, osvajajući svoje ranije gubitke... Pa, ljudi su voleli takve stvari, takve osobe koje su šutale svet u dupe i vikale na njega. To je bio predak kojim bi se mogao ponositi, sigurno? ‘Mislim... voleo bih da odem u šetnju’, reče Vajms. ‘Znaš, da razgledam, pomerim se malo, da polagano dokučim ovaj seoski posao.’ ‘Vilikins bi trebalo da ti se pridruži, dragi’, reče Ledi Sibil, ‘za svaki slučaj.’ ‘Za slučaj čega, draga moja? Ja šetam ulicama grada svaku noć, zar ne? Ne mislim da mi je potreban staratelj za šetnjicu po selu. Pokušavam da uđem u suštinu stvari. Pogledaću narcise da vidim ispunjavaju li me radošću, ili štagod oni navodno radili, i pažljivo ću motriti tražeći veoma retkog crnoglavog gnjurca i posmatrati krtice kako beže. Nedeljama sam čitao reportaže o prirodi u novinama. Mislim da znam kako to da sam uradim, draga. Komandir Straže se ne plaši kada uoči pegavog muholovca!’ Ledi Sibil je iz iskustva naučila kada bi bilo mudro ne raspravljati se, i zadovoljila se rekavši, ‘Nemoj uznemiravati nikoga, barem, hoćeš li, dragi?’ Nakon deset minuta šetanja, Vajms je bio izgubljen. Ne fizički izgubljen nego metaforički, duhovno i peripatetički izgubljen. Mirisi živica bili su nekako bez tela u poređenju sa robustnim smradovima grada, a on nije imao ni najmanju ideju šta je to šuškalo u šiblju. Prepoznao je juninice i volove, pošto je često šetao kroz klaničku četvrt, ali oni koji su bili ovde nisu bili unezvereni od straha i pažljivo su zurili u njega dok je prolazio kao da su uzimali beleške. Da – to je bilo to! Svet je bio pogrešan! On je bio pandur, oduvek je bio pandur, i umreće kao pandur. Nikada niste prestajali da budete pandur, u celosti, i kao pandur on je šetao gradom manje ili više nevidljiv, izuzev za one ljude kojima je bio posao da uoče pandure, i čiji prihodi su zavisili od njihovog uočavanja pandura pre nego što panduri ugledaju njih. Uglavnom si bio deo scenografije, sve dok te vrisak, zveckanje razbijenog stakla i zvuk sumnjivih koraka ne dovede u fokus. Ali ovde sve je posmatralo njega. Stvari su protrčavale iza ograde, odletale u panici ili samo sumnjivo šuškale u šiblju. On je bio stranac, uljez, nepoželjan ovde. Okrenuo je ka drugom uglu, i tamo je bilo selo. Mogao je videti dimnjake negde u daljini, ali putevi i pešačke staze su se međusobno preplitale u klupko, pojavljujući se ponovo u mnogobrojnim živicama i drveću, koje je stvaralo tunele senki – što je bilo dobrodošlo – i praveći mali pakao njegovom osećaju za pravac, što nije. Izgubio je sve svoje orijentire, bilo mu je toplo i bio je nervozan do vremena kada je izašao na dugački prašnjavi put sa slamnatim kolibama poređanim na obe strane i malo dalje veliku zgradu koja je imala napisano ‘pab’ svuda po sebi, naročito od strane trojice staraca koji su sedeli napolju na klupi posmatrajući Vajmsa koji se približavao sa puno nade, za slučaj da je ona vrsta čoveka koja će kupiti drugom čoveku pintu piva. Nosili su odeću koja je izgledala kao da je bila prikucana. Onda, kada je prišao bliže, jedan je nešto rekao drugoj dvojici i oni ustadoše dok je on prolazio, kažiprstom dodirujući obode svojih šešira. Jedan od njih reče, ‘Podvezpodne, vaša milosti,’ frazu koju je Vajms protumačio nakon malo razmišljanja. Bio je tu takođe i blago, ali značajno, kuckanje u prazne krigle koje je pokazivalo da su to bile, zapravo, prazne krigle i stoga anomalija koju je trebalo ispraviti. Vajms je znao šta se očekuje od njega. Nije bilo paba u Ank-Morporku koji nije imao ekvivalent tri starca koji bi se sunčali napolju i uvek bili spremni za razgovor sa strancima o

dobrim starim danima, t.j. kada su krigle koje su ih dojile još uvek imale piva u sebi. Običaj je bio da ih napuniš sa jeftinim jakim pivom i dobiješ ‘Pa, hvala vam, ljubazni gospodine’, a sasvim moguće i male deliće informacije o tome ko je bio viđen gde je radio šta i sa kime i kada, sve žito za pandursku vodenicu. Ali izrazi lica ove trojice se promeniše kada je jedan od njih nešto žurno prošaptao svojim drugarima. Povukli su se nazad na drveno sedište kao da su pokušavali da učine sebe neupadljivima dok su i dalje stezali prazne krigle jer, pa, nikada ne možeš znati. Znak iznad vrata proglašavao je da je to bila Goblinova Glava. Nasuprot paba bio je veliki otvoreni prostor prekriven, kako bi rekli, travnjakom. Nekoliko ovaca je paslo na njemu, a prema daljem kraju bila je velika kamara drveta nalik na pletene prepreke, namene koju Vajms nije mogao da pogodi. Bio je, međutim, upoznat sa izrazom ‘seosko zelenilo’, iako ga nikada nije video. Ank-Morpork nije bio baš jak sa zelenilom. Pab je smrdeo na ustajalo pivo. Ovo je pomagalo kao barijera protiv iskušenja, iako je Vajms bio godinama čist, i mogao da se suoči sa povremenim šerijem na zvaničnim događajima, pošto je u svakom slučaju mrzeo njegov ukus. Smrad drevnog piva imao je isti efekat. Pri bednom svetlu malih prozora Vajms je razabrao starijeg čoveka koji je marljivo polirao krigle. Čovek pogleda u Vajmsa i klimnu mu glavom, osnovni naklon koje se svuda podrazumevalo da znači ‘Ja vidim tebe, ti vidiš mene, na tebi je šta će se desiti dalje’, iako neki krčmari mogu dodati saginjanje prilikom klimanja glavom što je takođe uspevalo da prenese informaciju da bi tu ispod šanka mogla biti dve stope dugačka olovna cev ako bi posetilac želeo da započne bilo šta. Vajms reče, ‘Da li služite bilo šta što nije alkohol?’ Barmen veoma pažljivo okači kriglu na kuku iznad šanka, a onda pogleda direktno u Vajmsa i reče, bez zlobe, ‘Pa, vidite, gospodine, ovo je ono što mi zovemo pab. Ljudima postaje dosadno ovde ako izostavljam alkohol.’ Kuckao je prstima po šanku neko vreme i produžio, nesigurno, ‘Moja žena pravi pivo od korenja, ako to može privući vašu pažnju?’ ‘Koja vrsta korenja?’ ‘Cvekla, gospodine. To je dobro da vas drži zdravim.’ ‘Pa, oduvek sam mislio o sebi kao zdravoj osobi’, reče Vajms. ‘Daj mi pintu – ne, napravi polovinu pinte, hvala.’ Usledilo je još jedno klimanje glave i čovek na kratko nestade iza zavese i vrati se nazad sa velikom čašom iz koje se prelivala crvena pena. ‘Evo ga’, reče on, spuštajući pažljivo piće na šank. ‘Ne stavljamo to u posuđe od kalaja jer radi nešto metalu. Ovo je na račun kuće, gospodine. Moje ime je Džimini, vlasnik Goblinove Glave. Usuđujem se da kažem kako znam vaše. Moja ćerka je služavka u velikoj kući, i ja tretiram svakog čoveka jednako, iz razloga što je krčmar prijatelj svih ljudi sa novcem u svojim džepovima i isto tako, ako to dozvoli ćef ga može odvesti možda čak i među one koji su odjednom otkrili da su bankrot, što ne uključuje, u ovom trenutku, onu trojicu pametnjakovića napolju. Krčmar vidi sve ljude nakon nekoliko pinti, i vidi da nema razloga za diskriminaciju.’ Džimni namignu Vajmsu, koji mu pruži ruku i reče, ‘Onda ću sa radošću pružiti ruku republikancu!’

Vajmsu je bilo poznato ovo smešno propovedanje. Svaki čovek koji je služio iza šanka mislio je o sebi kao jednom od najvećih svetskih mislilaca i bilo je mudro tretirati ga kao takvog. Nakon rukovanja on dodade, ‘Ovaj sok je prilično dobar. Veoma pikantan.’ ‘Da, gospodine, moja žena stavlja čili paprike u to, i seme celera kako bi čovek pomislio da pije nešto sa kostima.’ Vajms se naslonio na pult, neobjašnjivo smiren. Na zidu iznad šanka visile su glave mrtvih životinja, naročito onih koje su posedovale rogove i kljove, ali je bio šok kada je uočio, u mutnoj svetlosti, goblinsku glavu. Ja sam na odmoru, pomislio je, i to se verovatno dogodilo u davna vremena, drevna istorija, i ostavio je to tako. Džimini se zamajavao sa desetinom sitnih poslova koje barmen uvek može da nađe, dok bi povremeno bacio pogled na svoju jedinu mušteriju. Vajms razmisli za trenutak i reče, ‘Možete li dati pintu onoj gospodi napolju, gospodine Džimini, i stavite brendi u svaku tako da ljudi znaju da nešto piju?’ ‘To mora da su Dugi Tom, Kratki Tom i Tom Tom’, reče Džimini, posegnuvši za posegnuvši za nekim kriglama. ‘Pristojni momci – trojke, tako se desilo. Oni zarađuju svoje izdržavanje, ali, kako bih rekao, oni su podelili jedan mozak među sobom i to od početka nije bio baš dobar mozak. Veoma dobri kada dođe do plašenja vrana, ipak.’ ‘I svi oni se zovu Tom?’ upita Vajms. ‘Tako je. To im je u svakom slučaju porodično ime, vidite, njihov otac se takođe zvao Tom. Možda to sprečava zabunu, njih je lako zbuniti. Oni su se sada malo razvili, naravno, i ako im date posao oni će to dobro uraditi, ali neće stati dok im to ne kažete. Nema prosjaka na selu, vidite? Uvek ima malih poslova koje treba uraditi. Po vašem odlasku, gospodine, daću im kratku meru brendija. Njih ne treba previše zbunjivati, ako ćete primiti moj savet.’ Krčmar je stavio krigle na tacnu i nestao napolje na blještećem suncu. Vajms se brzo pomerio iza šanka i ponovo vratio bez zaustavljanja. Nekoliko sekundi kasnije bio je nonšalantno naslonjen na pult dok su tri lica provirivala kroz otvorena vrata. Sa izgledom nekog uzdržavanja tri palca pozdraviše u pravcu Vajmsa, a lica su bila sklonjena van pogleda, verovatno u slučaju da eksplodira ili razvije rogove. Džimini se vratio nazad sa praznom tacnom, i uputio Vajmsu veseli osmeh. ‘Pa, stekli ste neke prijatelje ovde, gospodine, ali nemojte dozvoljavati da vas zadržavam. Siguran sam da imate mnogo posla da uradite.’ Pandur, pomisli Vajms. Prepoznajem policijsku palicu čim je vidim. To je pandurski san, zar ne – da ostaviš ulice za sobom i vodiš mali pab negde, a pošto si ti pandur i pošto te pandur nikada ne napušta, ti ćeš znati šta se događa. Ja te znam i ti ne znaš da ja znam. A sa mesta gde ja sedim, to zovem rezultatom. Ti čekaj, gospodine Džimini. Ja znam gde živiš. Sada je Vajms mogao čuti spore i teške korake u daljini, kako se približavaju. Video je lokalne muškarce kako stižu u svojim radnim odelima i nose ono što bi većina ljudi nazvala poljoprivrednim alatkama, ali koje je Vajms mentalno pribeležio kao napadačko oružje. Grupa je zastala ispred vrata i sada je čuo šaputanje. Tri Toma su prenosila današnje vesti, očigledno, i činilo se da su bile primljene ili sa nevericom ili sa prezirom. Neki zaključak se mogao izvući, ne baš srećan.

A onda su se ljudi okupili, i Vajmsov um mu otkuca da je spreman za primanje obaveštenja. Eksponat jedan bio je stariji muškarac sa dugom belom bratom i, bože nebeski, radničkom bluzom. Da li su stvarno još uvek to nosili? Kako god da mu je ime ostali su ga verovatno zvali ‘Deda’. On stidljivo prinese kažiprst čelu u znak pozdrava i uputi se prema baru, bezbedno obavljenog posla. Nosio je veliku kuku, ne baš fino oružje. Eksponat dva nosio je lopatu, koja je mogla biti sekira ili toljaga ako bi čovek znao šta treba da radi. On je takođe bio u radnom odelu, nije uhvatio Vajmsov pogled, a njegov pozdrav bio je više kao nevoljno mahanje. Eksponat tri, koji je nosio kutiju sa alatom (užasno oružje ako se precizno zamahne), brzo je projurio i jedva pogledao u Vajmsovom pravcu. Izgledao je mlad i prilično slabašan, ali je u svakom slučaju mogao dobro zamahnuti onom kutijom. Zatim je tu bio još jedan stariji čovek koji je nosio kovačku kecelju, ali pogrešno stavljenu, tako da ga je Vajms označio kao potkivača. Da, mogao je to biti, nizak i žilav, lako bi ušao pod konja. Čovek je pokazao pristojan pokušaj pozdrava rukom, a Vajms nije mogao da otkrije bilo kakva opasna ispupčenja prekrivena keceljom. Nije mogao da zaustavi sebe u ovom proračunavanju; to je bilo ono što ste radili kada se obavljali posao. Čak i kada ne očekuješ nevolje ti, pa, očekuješ nevolje. A onda se prostorija zaledila. Bilo je nekog nepovezanog razgovora u blizini Džiminija, ali je sada prestao kada je pravi kovač ušao. Hulja. Sva Vajmsova zvona za upozoravanje zazvoniše odjednom, i to nije bilo zveckanje. Zvečala su. Nakon kratkog pogleda na prostoriju, čovek se uputi prema baru kursom kojim je mogao proći pored, ili verovatno preko, ili čak kroz Sema Vajmsa. Kako god, Vajms pažljivo izvuče svoju kriglu iz opasne situacije tako da je njegov otvoreni pokušaj da je ‘slučajno’ prosipe propao. ‘Gospodine Džimini’, dobacio je Vajms, ‘turu pića za ovu gospodu, u redu?’ To je izazvalo određeno veselje među drugim pridošlicama, ali kovač tresnu rukom kao lopatom po drvetu tako da su čaše odskočile. ‘Ne interesuje me da pijem sa njim dok on melje sirotinju!’ Vajms je zadržao svoje zurenje, i reče, ‘Izvinite, nisam poneo svoj mlin sa sobom danas.’ To je bilo glupo, pošto se nekoliko veselih pijanica cerekalo samo raspaljujući vatre koje je kovač zaboravio da ostavi na poslu, i činile ga besnim. ‘Zašto ti misliš da si bolji čovek od mene?’ Vajms slegnu ramenima, i reče, ‘Ne znam da li sam bolji čovek od tebe.’ Ali je razmišljao: gledaš u mene kao veliki čovek u maloj zajednici, i ti misliš da si čvrst jer si snažan, a metal ti se neće prišunjati iza leđa i pokušati da te šutne u tvoje dragulje. Dobri bože, ti čak ne znaš kako se pravilno stoji! Čak i kaplar Nobs bi te mogao oboriti i bio bi dobro šutnut u račvanje pre nego što bi shvatio šta se dogodilo. Kao i svaki čovek koji se plašio da bi nešto skupo moglo biti slomljeno, Džimni žurno priđe i zgrabi kovača za jednu ruku, govoreći, ‘Hajde, Džetro, nećemo da imamo problema. Njegova milost samo hoće piće na koje kao i svaki čovek ima pravo...’ Izgledalo je da to funkcioniše, iako je agresija tinjala na Džetrovom licu i zaista je ispunjavala vazduh. Po izgledu lica drugih ljudi ovo je bila predstava koja im je bila poznata. Loš pandur je onaj koji ne zna da pročita kafansku gomilu, a Vajms je verovatno mogao napisati

istoriju, sa fusnotama. Svaka zajednica ima svog potpaljivača, ili ludaka, ili samoukog političara. Obično su bili tolerisani jer su donosili narodu dobro raspoloženje, takoreći, i ljudi su govorili stvari kao ‘To je samo njegov način’, a vazduh se pročišćavao i život išao dalje. Ali Džetro, sada sedeći u udaljenom uglu bara držeći svoju pintu kao lav koji grli svoju gazelu, pa, Džetro, u Vajmsovoj enciklopediji rizika, bio je čovek koji je mogao eksplodirati. Naravno, svetu su ponekad bile potrebne eksplozije, ali samo dotle dok se to nije dešavalo tamo gde je Vajms pio. Vajms je postao svestan da se pab popunio, uglavnom sa drugim sinovima tla, ali takođe i sa ljudima koji su, bez obzira da li su gospoda ili ne, očekivali da ćete ih tako osloviti. Oni su nosili šarene kape i bele pantalone, i neprekidno pričali. Bilo je i drugih aktivnosti napolju; konji i kočije ispunili su ulicu. Odnekud se čulo lupanje čekića, a Džiminijeva žena je sada popunjavala osoblje u baru dok je njen muž trčao na sve strane sa svojom tacnom. Džetro je ostao u svom ćošku kao čovek koji čeka svoje vreme, povremeno probadajući pogledom, i verovatno stiskajući pesnice dok je Vajms gledao u njega. Vajms je odlučio da baci pogled napolje kroz prljavi prozor paba. Nažalost, pab je bio najstrašniji od svega, živopisan, što je značilo da se prozor sastojao od malih okruglih panela učvršćenih olovom. Bili su tu da propuštaju svetlost unutra, ne za gledanje kroz njih, pošto su prelamali svetlost tako nepredvidljivo da ih je skoro slomio. Jedan panel pokazivao je nešto što je verovatno bila ovca, ali je izgledala kao beli kit dok se ne pomeriš, kada je postajala pečurka. Čovek koji je prolazio pored bio je bez glave dok nije stigao do drugog panela i onda je imao jedno ogromno oko. Mladom Semu bi se to sviđalo, ali njegov otac je odlučio da izbegne eventualno slepilo i zakoračio je napolje na sunčevu svetlost. Ah, pomislio je, neka vrsta igre. Aha, dobro. Vajms nije bio zainteresovan za igre jer su one dovodile do gužve, a gužva je značila posao za pandure. Ali on ovde, zapravo, nije bio pandur, zar ne? Bio je to čudan osećaj, tako da je napustio pab i postao nevini posmatrač. Nije se mogao prisetiti kada je to ranije bio. Osećao se... ranjivo. Odšetao je do najbližeg čoveka, koji je zakucavao neke kočeve u zemlju, i upitao, ‘Dakle, šta se ovde događa?’ Shvativši da govori više kao pandur nego kao običan građanin, on brzo dodade, ‘Ako vam ne smeta što pitam?’ Čovek se uspravio. On je bio jedan od onih sa šarenim kapama. ‘Zar nikada niste videli utakmicu kroketa, gospodine? To je igra nad igrama!’ Gospodin Civil Vajms dao je sve od sebe da izgleda kao čovek željan još ukusnih informacija. Sudeći po oduševljenom osmehu njegovog informatora, on je upravo trebalo da nauči pravila kroketa, bez obzira želeo on to ili ne. Pa, pomislio je, pitao sam... ‘Na prvi pogled, gospodine, kroket može izgledati kao samo još jedna igra sa loptom u kojoj se dve strane bore jedna protiv druge u nastojanju da gurnu loptu rukom ili palicom ili nekim drugim sredstvom u neku vrstu protivničkog gola. Kroket je, međutim, izmišljen tokom utakmice kriketa na teološkom koledžu Svetog Onana u Ham-on-Rye, kada je đakon Džekson Fildfejr, sada biskup Kvirma, uzeo svoj drveni malj sa obe ruke, i umesto da blago gurne loptu...’

Nakon toga je Vajms odustao, ne samo zbog toga što su pravila igre bila nerazumljiva sama po sebi, nego i zbog toga što je taj izuzetno zaneseni mladi čovek dozvolio da njegov entuzijazam pređe preko bilo kakvog razmišljanja o potrebi da objasni stvari nekim razumnim redosledom, što je značilo da je bujica informacija bila stalno objašnjavana naknadnim komentarima kao što su ‘Žao mi je, trebalo je ranije da objasnim kako druga kupa nije dozvoljena više od jednom po razmeni, a u običnoj igri postoji samo jedno uzvišenje, osim, naravno, ako pričamo o kraljevskom kroketu...’ Vajms je umro... Sunce se srušilo sa neba, džinovski gušteri su preuzeli svet, zvezde su eksplodirale i ugasile se i sva nada je nestala uz grgoljenje u slivniku zaborava, i gas je ispunio nebeski svod i sagoreo i posmatrajući to došlo je novo nebo, jedan pažljivi vlasnik, i novi disk, i evo, neosporno moguće, život je ispuzao iz mora, ili možda nije jer su ga stvorili bogovi – to je stvarno zavisilo od posmatrača – i gušteri su se pretvorili u manje krljuštaste guštere, ili možda nisu, i gušteri su se pretvorili u ptice, i crvi su se pretvorili u leptire, i sorte jabuka su se pretvrile u banane, i moguće da je neka vrsta majmuna pala sa drveta i shvatila da je život bio bolji kada ne moraš da provodiš vreme viseći na nečemu, i, u samo nekoliko miliona godina, razvijene su pantalone i kitnjaste prugaste kape i konačno igra kroket i tu, reinkarniran, bio je Vajms, malo ošamućen, stojeći u seoskom zelenilu i gledajući u nasmejani lik entuzijaste. Uspeo je da kaže, ‘Pa, to je zadivljujuće, mnogo vam hvala. Unapred se radujem uživanju u igri.’ Sada bi, pomislio je, brza šetnja kući mogla biti prava stvar, samo da bi bio osujećen žalosno poznatim glasom iza sebe koji je govorio, ‘Ti, rekao sam ti, da, ti! Zar ti nisi Vajms?’ Bio je to Lord Rđa, obično od Ank-Morporka, i svirepi stari ratnik, bez čijeg jedinstvenog shvatanja strategije i taktike nekoliko ratova ne bi bilo tako krvavo dobijeno. Sada je bio u invalidskim kolicima, modernim, guranim od strane čoveka čiji život je bio, poznavajući njegovo gospodstvo, sasvim verovatno nepodnošljiv. Ali mržnja teži da nema dug poluraspad i poslednjih godina Vajms je smatrao čoveka za ništa više od idiota sa titulom, koga su godine učinile bespomoćnim, iako je još uvek posedovao iritantni njišteći glas koji je, pravilno usmeren, mogao biti korišćen za obaranje stabala. Lord Rđa više uopšte nije bio problem. Ostalo je sigurno još samo nekoliko godina pre nego što će rđati u miru. A negde u svom grubom srcu Vajms je još uvek zadržao malo divljenja prema mrzovoljnom starom koljaču, sa njegovim večnim samoisticanjem i apsolutnom nespremnošću da promeni svoje mišljenje o bilo čemu. Stari momak reagovao je na činjenicu da je Vajms, omraženi policajac, sada bio vojvoda, i stoga mnogo više plemić nego što je on bio, jednostavno zaključujući da to ne može biti istinito, i stoga to potpuno ignorisao. Lord Rđa je u Vajmsovoj knjizi bio opasan lakrdijaš, ali, i tu je bio onaj deo koji je pravio teškoće, neverovatno, ako ne i samoubilački, hrabar. To bi bilo apsolutno sjajno da nije bilo samoubistava tih sirotih budala koje su ga sledile u bitku. Svedoci su rekli da je to bilo natprirodno: Rđa bi galopirao u čeljusti smrti na čelu svojih ljudi i nikada nije viđeno da se uplašio, iako su ga strele i buzdovani stalno promašivali dok su stalno pogađali ljude pored njega. Posmatrači – ili bolje rečeno ljudi koji su virili gledajući bitku iza umirujuće velikih stena – posvedočili su to. Možda je bio sposoban da ignoriše, ta-

kođe, i strele namenjene njemu. Ali godine nije bilo tako lako potisnuti, i starac, iako ne manje arogantan, imao je ispijen izgled. Rđa, potpuno neuobičajeno, osmehnu se ka Vajmsu i reče, ‘Prvi put da sam te ikada video ovde dole, Vajmse. Da li se Sibil vraća svojim korenima, šta?’ ‘Želi da mladi Sem dobije malo blata na svojim čizmama, Rđo.’ ‘Dobro je uradila, šta! To će biti dobro za dečaka i napraviće čoveka od njega, šta!’ Vajms nikada nije razumeo odakle je eksplozija štaova dolazila. Na kraju krajeva, pomislio je, u čemu je smisao stalno lajati ‘Šta!’ bez apsolutno ikakvog razloga? I što se tiče ‘Šta šta!’, pa, šta je to bilo? Zašto šta? Štaovi su izgleda bili šatorski kočići ukucani u razgovor, ali za kog đavola, šta? ‘Dakle, niste ovde dole nekim službenim poslom, onda, šta?’ Vajmsov um okretao se tako brzo da je Rđa trebao čuti točkiće kako kruže. Analizirao je ton glasa, izgled čoveka, taj blagi, uvek tako blagi ali bez obzira primetan nagoveštaj nade da će odgovor biti ‘ne’, i pružio mu sugestiju da možda neće biti loša ideja da ubaci maleno mače među golubove. Nasmejao se. ‘Pa, Rđo, Sibil je pričala o dolasku ovamo dole otkad je mladi Sem rođen, i ove godine je udarila rukom o sto, a pretpostavljam da se naređenje svoje supruge mora smatrati službenim, kada!’ Vajms je video da čovek koji je gurao ogromna invalidska kolica pokušava da sakrije osmeh, naročito kada je Rđa odgovorio zbunjenim ‘Šta?’ Vajms je odlučio da ne ide sa ‘Gde’ i umesto toga bezbrižno reče, ‘Pa, znaš kako je, Lorde Rđo. Policajac će svuda pronaći zločin ako odluči da pogleda dovoljno dobro.’ Osmeh Lorda Rđe je ostao, ali je bio malo hladniji kada je rekao, ‘Trebalo bi da poslušaš savet tvoje dobre dame, Vajmse. Mislim da nećeš pronaći ništa vredno tvoje hrabrosti ovde dole!’ Nije bilo ‘šta’ koje bi usledilo, i nedostatak toga bio je nekako naglašen. Bila je to često dobra ideja, Vajms je to stalno otkrivao, dati tupavim delovima mozga nešto da rade, tako da se nisu mešali sa onim važnim koji su imali da pravi posao koji su trebali da urade. Tako je posmatrao svoju prvu utakmicu kroketa punih pola sata pre nego što mu je unutrašnji alarm rekao da uskoro mora biti nazad u Holu na vreme da čita mladom Semu – nešto što uz malo sreće neće imati govance spomenuto na svakoj stranici – i ugura ga u krevet pre večere. Njegov blagovremeni dolazak dobio je odobravajuće klimanje glavom od Sibil, koja mu pažljivo pruži novu knjigu za čitanje mladom Semu. Vajms pogleda u naslovnu stranu. Naslov je bio Svet govanceta. Kada se njegova supruga odmakla pažljivo je prelistao. Pa, u redu, morao si da prihvatiš da se svet kreće i da ovih dana bajke verovatno neće biti o svetlucavim malim bićima sa krilima. Dok je okretao stranu za stranom, svanulo mu je da ko god da je napisao ovu knjigu sigurno je znao šta će naterati decu poput mladog Sema na smeh od kojeg će se skoro razboleti. Deo o plovidbi niz reku skoro da je i njega nasmejao. Ali izmešane sa skatologijom bile su zapravo prilično interesantne stvari o septičkim jamama i kanalizacijskim gnjurcima i čistačima jama i kako kereće đubre pomaže da napravimo najbolju kožu, i druge stvari za koje nikada ne biste pomislili da bi trebalo da ih znate, ali kada ste ih jednom čuli nekako bi se ugnezdile u vašem umu.

Očigledno je to bio autor knjige Mali, a ako bi mladi Sem imao jedan glas za najbolju ikada napisanu knjigu on bi otišao za Malog. Njegovo oduševljenje je možda još više bilo podstaknuto jer je retki đavolak nestašluka u Vajmsu doveo do toga da pravi sve neophodne napete zvuke. Kasnije, tokom večere, Sibil ga je ispitivala kako je proveo poslepodne. Bila je prilično zainteresovana kada je pomenuo da je zastao da gleda kroket. ‘Oh, oni još uvek to igraju? To je predivno! Kako je prošlo?’ Vajms je spustio svoj nož i viljušku i zamišljeno zurio u plafon trenutak ili dva, a onda rekao, ‘Pa, pričao sam sa Lordom Rđom neko vreme, i morao sam otići, naravno, zbog mladog Sema, ali sreća je bila na strani sveštenika, kada je njihov udarač uspeo da zaobiđe nekoliko farmera lukavom upotrebom balasta. Bilo je nekoliko prigovora čoveku sa šeširom zbog toga, pošto je on slomio svoj drveni malj radeći to, i po mom mišljenju odluka čoveka sa šeširom bila je sasvim ispravna, pogotovo nakon što su farmeri odigrali manevar sokola.’ Duboko je udahnuo. ‘Kada je igra ponovo krenula, farmeri još uvek nisu uhvatili svoj korak, ali dobili su prostora za disanje kada je ovca zalutala na teren i sveštenici, očekujući da će to zaustaviti igru, prerano opustili, a Higins Dž. ispalio je veličanstveni udarac ispod nedozvoljenog preživara...’ Sibil ga je konačno zaustavila kada je shvatila da je obrok postao veoma hladan, i reče, ‘Seme! Kako si uspeo da postaneš stručnjak u plemenitoj igri kroketa?’ Vajms podignu svoj nož i viljušku. ‘Molim te, ne pitaj me ponovo’, uzdahnu on. U međuvremenu, tihi glas u njegovoj glavi reče, Lord Rđa mi je rekao da ovde nema ništa za mene. Oh, bože, bolje da otkrijem šta je to, šta? On pročisti grlo i reče, ‘Sibil, da li si pogledala tu knjigu koju sam čitao mladom Semu?’ ‘Da, dragi. Felisiti Bidl je najslavniji dečiji pisac na svetu. Ona se bavi time već godinama. Napisala je Melvina i Ogromni Čir, Gofri i Čarobna Jastučnica, Malo Pače Koje Je Mislilo Da Je Slon... ’ ‘Je li ona napisala onu o slonu koji je mislio da je pače?’ ‘Ne, Seme, jer bi to bilo glupo. Oh, ona je takođe napisala Dafne i Kopači Nosa i Gastonov Ogromni Problem kojim je osvojila nagradu Gledis H. J. Ferguson – dodeljena joj je po peti put. Ona decu zainteresuje za čitanje, vidiš?’ ‘Da’, reče Vajms, ‘ali ona čitaju o govancima i retardiranim pačićima!’ ‘Seme, to je deo zajedničkog nasleđa čovečanstva, zato nemoj biti tako preterano čedan. Mladi Sem je sada seoski dečak, i ja sam veoma ponosna na njega, a on voli knjige. To je cela suština! Gospođica Bidl takođe finansira stipendije za Kvirmski koledž za mlade dame. Mora da je sada prilično bogata, ali čujem da je uzela Kolibu Jabukovog Drveta – praktično je možeš videti odavde, to je na brdu – i mislim da bi bilo dobro, ako ti ne smeta, naravno, da je pozovemo ovde u Hol.’ ‘Naravno’, reče Vajms, iako je njegov pristanak bio potpuno podrazumevan zbog načina na koji je njegova žena postavila pitanje i suptilne rezonance koja je naglašavala da je prisustvo gospođice Bidl gotova stvar. Vajms je mnogo bolje spavao te noći, delom zbog toga što je osećao da negde u univerzumu blizu njega postoji trag koji čeka na njega da ga nađe. Već su ga svrbeli prsti.

Ujutru, kao što je obećao, poveo je mladog Sema na jahanje. Vajms je znao da jaše, ali je mrzeo da to radi. Bez obzira, padanje sa ponijevih leđa na glavu bila je veština koju je svaki mladi čovek trebalo da nauči samo da bi tako odlučio da nikada više to ne radi. Ostatak dana, međutim, nije išao tako dobro. Vajms, sa umom ispunjenim sumnjama, bio je metaforički i samo na kratko bukvalno odvučen od strane Sibil da vidi njenu prijateljicu Arijadne, damu blagoslovenu sa šest ćerki. Zapravo ih je bilo samo pet vidljivih u kičasto oslikanoj sobi kada su Sibil i on ušli u nju. Bio je predstavljen kao ‘dragi hrabri komandir Vajms’ – on je mrzeo to sranje, ali pod Sibilinim blagim, ali pažljivim pogledom bio je dovoljno mudar da ne kaže ništa, barem ne tačno tim rečima. I tako se on osmehivao i dosađivao dok su one lepršale oko njega kao veliki moljci, i uzeo je još čajnih kolača, i šolju čaja koja bi bila dobrodošla da nije imao izgled i ukus kao ono u šta se pravi čaj pretvara ubrzo nakon što ste ga popili. Koliko god Sem Vajms bio zabrinut, on je voleo čaj, ali čaj nije bio čaj ako si, još pre pijenja, mogao videti dno šolje. Još gori od posluženja bio je razgovor, koji je bio uglavnom o ženskim šeširima, tema u kojoj je njegovo neznanje bilo ne samo visoko cenjeno nego i poštovano. A pored toga i pantalone su ga stezale: očajna stvar, ali Sibil je insistirala, rekavši da izgleda veoma otmeno u njima, baš kao seoski gospodin. Vajms je morao da pretpostavi da su seoska gospoda imala drugačiji raspored u delu sa preponama. Bio je tu, pored njega i Ledi Sibil, i mladi Omnijski paroh, mudro obučen u široku crnu odeću koja po svoj prilici nije pravila nikakve probleme u preponama. Vajms nije imao pojma zašto je mladić bio tu, ali je pretpostavljao da je mladim damama potreban neko koga će puniti slabim čajem, sumnjivim kolačima i besmislenim cvrkutavim konverzacijama kada neko kao Vajms nije bio tu. I činilo se da kada je tema ženskih šeširića izgubila svoju čar da su jedine preostale teme bile nasledstva i izgledi za predstojeće balove. I tako, neizbežno, zahvaljujući njegovoj uznemirenosti u ženskom društvu, i rastućem nezadovoljstvu zbog čaja boje urina, i malog taloga koji bi jedva mogao biti vidljiv pod mikroskopom, Vajms reče, ‘Izvinite što pitam, dame, ali šta je to što vi u stvari, mislim zapravo radite... Za život, mislim?’ Ovo pitanje izmamilo je pet iskreno praznih pogleda. Vajms nije mogao razlikovati ćerke jednu od druge, izuzev one zvane Emili, koja mu je sigurno ostala u sećanju verovatno još na vratima, i koja sada reče, glasom koji je zvučao pomalo nadmeno, ‘Molim vas za izvinjenje, komandire, ali mislim da mi ne razumemo pitanje kojim ste nas udostojili?’ ‘Mislio sam, pa, kako zarađujete? Da li je neko od vas zaposlen? Kako stičete svoju svakodnevnu koru hleba? Koji posao radite?’ Vajms nije mogao ništa da pokupi od Sibil, pošto nije mogao videti njeno lice, ali majka devojaka je zurila u njega sa oduševljenom fasciniranošću. Oh, pa, ako je već krenuo mogao bi to da istera do kraja. ‘Mislim, dame’, reče on, ‘na koji način se probijate kroz svet? Kako zarađujete za sebe? Osim šeširića, da li imate neke veštine – kao kuvanje, na primer?’ Još jedna ćerka, sasvim moguće Mejvis, ali Vajms je samo nagađao, pročisti grlo i reče, ‘Na sreću, komandire, mi imamo sluge za takve stvari. Mi smo gospođe, vidite? Bilo bi sasvim, sasvim nezamislivo za nas da se bavimo zanatom ili trgovinom. Skandal! To se jednostavno ne radi.’

Sada je izgledalo da postoji takmičenje da bi se videlo ko može potpuno zbuniti koga prvi. Ali Vajms je uspeo da kaže, ‘Zar nemate sestru u poslu sa sečom drveća?’ Bilo je neverovatno, pomislio je, da ni njihova majka ni Sibil još uvek nisu dodale ništa u razgovor. Sada je još jedna sestra (moguće Amanda?) htela da govori. Zašto su svi na svetu nosili te glupe prozračne haljine? Ne možeš očekivati da ćeš raditi svakodnevne poslove u nečemu tako oskudnom. Amanda (moguće) pažljivo reče, ‘Plašim se da je naša sestra pomalo sramota za porodicu, vaša milosti.’ ‘Šta, zbog toga što ima posao! Zašto?’ Još jedna od devojaka, a Vajms je zaista bio stvarno zbunjen u tom trenutku, reče, ‘Pa, komandire, za nju sada nema nade da će sklopiti dobar brak... ovaj, ne sa gospodinom.’ Ovo je postajalo zapetljano i zato Vajms reče, ‘Recite mi, dame, šta je gospodin?’ Nakon malo došaptavanja ćerka koja se žrtvovala reče, vrlo nervozno, ‘Mi smo razumele da je gospodin čovek koji ne mora da prlja svoje ruke radeći.’ Za adamantijum kažu da je najjači od svih metala, ali on bi se morao saviti pred strpljenjem Sema Vajmsa dok je govorio, sa svakim slogom pažljivo izlivenim, ‘Oh, besposličar. I kako ćete da ulovite takvog gospodina, molim?’ Sada su devojke izgledale kao da se zaista mole. Jedna od njih je uspela da kaže, ‘Vidite, komandire, naš dragi pokojni otac nije imao sreće na tržištu novca, i bojim se da do smrti baba-ujne Marigold, od koje imamo očekivanja, nema, avaj, novca za miraz bilo koje od nas.’ Nebesa su zadržala dah dok je koncept miraza objašnjavan Semu Vajmsu, a led se uhvatio na prozorima dok je sedeo obuzet razmišljanjem. Napokon, on pročisti grlo i reče, ‘Dame, rešenje za vaš problem, po mom mišljenju, moglo bi biti da pomerite vaše prilično atraktivne pozadine, izađete tamo u svet i stvorite svoj vlastiti put! Miraz? Mislite da nekom muškarcu treba platiti da se oženi sa vama? U kojem veku mislite da živite? Da li samo ja tako mislim, ili je to najveća glupost koja se može zamisliti?’ On pogleda u prekrasnu Emili i pomisli, dobri bože, muškarci bi stajali u redu na livadi da se bore jedni protiv drugih, draga moja. Kako to da vam to niko nikada nije rekao? Otmenost je veoma dobra, ali praktičnost ima svoju svrhu. Izađite u svet i dozvolite svetu da vas vidi, i možda će otkriti novu reč u svom rečniku kao što je, možda, ‘Vau!’ Naglas, on produži, ‘Iskreno, postoji mnogo poslova tamo za mladu damu koja je razumna. Besplatna bolnica Ledi Sibil je stalno u potrazi za oštroumnim devojkama koje bi učile za sestre, na primer. Dobra plata, veoma privlačne uniforme i dobra prilika da ulovite veštog mladog doktora koji je na putu ka vrhu, posebno ako budete pored njega. Pored toga, naravno, kao sestra nasleđujete neverovatno veliku količinu zabavnih i sramnih priča o stvarima koje ljudi stavljaju... Možda ovo nije trenutak, ali u svakom slučaju tu je takođe i mogućnost da postanete nadzornice ako dostignete određeni značaj. Veoma odgovoran posao, od koristi zajednici kao celini i pruža vam na kraju dugog dana zadovoljstvo što ste učinili nešto dobro u svetu.’ Vajms pogleda preko ružičasto-belih lica koja su razmišljala o skoku u nepoznato i nastavi. ‘Naravno, ako zaista želite da se bavite šeširićima, onda Sibil i ja imamo pristojan posed u Staroj Obućarskoj, u velikom gradu, koji stoji prazan. Nekada je to bio nasilan kraj, ali uspravni pokretni trolovi i vampiri se upravo doseljavaju, a teški dolar i mračni dolar ne treba

potcenjivati, posebno pošto će oni platiti najviše dolar za ono što žele. Prilično prefinjen kraj, takođe. Ljudi zapravo stavljaju stolove i stolice napolju na pločnik i oni nisu uvek svi ukradeni. Mogli bismo vam omogućili da iznajmite besplatno na tri meseca da vidite kako to ide i onda ćete možda morati da naučite koncept iznajmljivanja, samo zbog vašeg samopoštovanja. Verujte mi, dame, samopoštovanje je ono što dobijate kada ne morate da provodite život u čekanju da neka bogata stara dama lupi klompama. Ima zakupaca?’ Vajms je video kao znak optimizma činjenicu da su devojke buljile jedna u drugu sa onim što bi se jedino moglo nazvati divljim pretpostavkama o izgledima da ne budu potpuno beskorisni ukrasi, i zato je dodao, ‘I šta god da radite, prestanite da čitate prokleto glupe romantične novele!’ Postojao je, ipak, džep – ili možda torbica – otpora revoluciji. Jedna devojka je stajala pored paroha kao da ga je posedovala. Ona prkosno pogleda u Vajmsa i reče, ‘Molim vas da ne mislite na moju budućnosti, komandire, ali ja bih radije želela da se udam za Džeremija i pomažem mu u njegovoj službi.’ ‘Vrlo dobro, vrlo dobro’, reče Vajms, ‘i vi volite njega i on voli vas? Govorite, vas dvoje.’ Oboje su klimnuli glavom, crveni od stida, sa jednim okom na devojčinoj majci, čiji je široki osmeh govorio da bi to definitivno mogao biti plus. ‘Onda dobro, predlažem vam da sami to razrešite, a vama, mladi čoveče, mogu da savetujem da nađete bolje plaćen posao. Ne mogu vam pomoći u tome, ali danas postoji gomila religija, i da sam na vašem mestu impresionirao bih nekog biskupa negde svojim zdravim razumom, a to je ono što svakom svešteniku treba iznad svega ostalog... Pa, skoro svega ostalog, i zapamtite da ima prostora na vrhu... Iako u slučaju religije ne baš na samom vrhu, a?’ Vajms razmisli za trenutak i dodade , ‘Ali možda bi najbolja ideja mogla biti, dame, da malo pogledate unaokolo dok ne pronađete nekog momka koji ima odlike uspešnog čoveka, plemić ili ne, i ako on odgovara budite uz njega, podržite ga ako je potrebno, pomozite mu da se podigne kada padne, i uglavnom budite u blizini kada vas traži, i uverite se da će biti tu kada vam je potreban. Pa, ako oboje podmetnete svoja leđa moglo bi ispasti nešto dobro. To je sigurno radilo jednom ranije, zar ne, Sibil?’ Sibil je prasnula u smeh i zapanjene devojke klimnuše glavama kao da su zaista shvatile, ali Vajms je bio zadovoljan što blago oseća mali podsticaj od Ledi Sibil koji je pružao nadu da neće morati da plati previsoku cenu zato što je rekao šta misli ovim dragocenim cvetovima. On pogleda unaokolo kao da hoće da raščisti stvari. ‘Pa, čini se da je to bilo to, zar ne?’ ‘Izvinite, komandire?’ Vajmsu je trebalo neko vreme da vidi odakle je došao glas; ova ćerka nije progovorila ni reč celo poslepodne, ali je povremeno šarala po beležnici. Sada je gledala u njega sa pogledom nekako bistrijim od njenih sestara. ‘Mogu li vam pomoći, gospođice? I možda biste mi rekli svoje ime?’ ‘Džejn, komandire. Ja nastojim da budem pisac. Mogu li vas pitati da li imate bilo kakve stavove o tome kao prihvatljivoj karijeri za mladu damu?’ Džejn, pomisli Vajms, ona čudna. I bila je. Ona je bila povučenija nego ostale sestre, ali nekako dok je gledao u nju stekao je utisak da ona gleda pravo kroz njega, misli i sve. Vajms se nasloni nazad u svoju fotelju, pomalo defanzivno, i reče, ‘Pa, to ne može biti težak posao, s obzirom na to da su verovatno sve reči već izmišljene, tako da tu postoji ušteda

u vremenu, pošto ih jednostavno morate spojiti zajedno u drugačijem redosledu.’ To je bila granica njegove stručnosti u književnoj umetnosti, ali je dodao, ‘Kakvu vrstu knjiga ste mislili da pišete, Džejn?’ Devojka je izgledala postiđeno. ‘Pa, komandire, u ovom trenutku radim na onome što bi se moglo smatrati romanom o složenosti ličnih odnosa, sa svim njihovim nadama, snovima i nerazumevanjima.’ Nervozno se nakašljala, kao da se izvinjava. Vajms je stisnuo usne. ‘Da. U osnovi zvuči kao dobra ideja, gospođice, ali ja vam zaista ne mogu pomoći u tome – iako bih da sam na vašem mestu, i to vam govorim onako iz glave, ja bih ubacio mnogo borbe, i mrtvace koji ispadaju iz garderobera... i možda rat, moguće, kao deo pozadine?’ Džejn nelagodno klimnu glavom. ‘Izvanredan predlog, komandire, sa mnogo toga što je čini vrednom pažnje, ali moguće da bi onda međusobni odnosi bili nekako zanemareni?’ Vajms je razmislio o tome, ‘Pa, možda ste u pravu.’ Onda, niotkuda, možda iz neke duboke rupe, pogodila ga je misao, baš kao i mnogo puta ranije, ponekad u košmarima. ‘Pitam se da li je neki autor razmišljao o odnosu između lovca i progonjenog, policajca i tajanstvenog ubice, čoveka od zakona koji nekada mora razmišljati kao kriminalac da bi uradio svoj posao, i mogao biti neprijatno iznenađen koliko je dobar u takvom razmišljanju, možda. Samo kao ideja, razumete’, rekao je neubedljivo, i zapitao se odakle je do đavola to sada došlo. Možda je čudna Džejn to izvukla iz njega i čak, možda, mogla to razumeti. ‘Da li bi neko želeo još čaja?’ reče Arijadne ozareno. Ledi Sibil bila je veoma tiha u kočiji dok su se vozili nazad, i zato je Vajms odlučio da zagrize metak odmah i završi sa time. Izgledala je zamišljeno, što je uvek bilo zabrinjavajuće. ‘Jesam li u nevolji, Sibil?’ Njegova supruga za trenutak pogleda prazno u njega i onda reče, ‘Misliš zato što si rekao toj gomili dragocenih cvetova da prestanu da čeznu za životom i izađu napolje da stvore sebi jedan? Blagi bože, ne! Ti si uradio sve što sam očekivala od tebe, Seme. Uvek uradiš. Rekla sam Arijadne da je ti nećeš izneveriti. Ona nema velike prihode, i da im ti nisi uputio prave reči mislim da bi ih na kraju isterala napolje lopatom. Ne, Seme, samo se pitam šta se dešava u tvojoj glavi, to je sve. Mislim, sigurna sam da neki ljudi misle da je biti policajac samo posao, ali ti ne, je li tako? Ja sam veoma ponosna na tebe, Seme, i ne bih htela da si drugačiji, ali ponekad se zabrinem. U svakom slučaju, dobro urađeno! Ubuduće ću sa interesovanjem pratiti šta mlada Džejn piše.’ Sledećeg dana, Vajms je odveo svog malog dečaka na pecanje, pomalo opterećen potpunim odsustvom poznavanja te umetnosti. Činilo se da mladom Semu to ne smeta. On je pronašao mrežu za račiće među izdašnim bogatstvom igraonice i pravio je nered u plićacima, progoneći račiće i ponekad stajao gotovo ukočen posmatrajući nešto. Jednom kada je prebrodio šok, Vajms je primetio da mladi Sem to radi veoma veselo, a u jednoj prilici pokazao je svom obožavanom ocu u potoku nešto ‘kao insekti u vodi sa kaputom napravljenim od malog šljunka’, što je Vajms morao da istraži, i otkrio da je to bilo potpuno tačno. Ovo je začudilo

Sema Vajmsa još više kada je njegov sin, kako je rekao svom ocu dok su se šetali nazad na ručak, zapravo želeo da vidi da li ribe stvarno prave govance, pitanje koje Sema Vajmsa nikada nije mučilo u životu, ali izgledalo je da je od velike važnosti za njegovog sina. Toliko da je morao na putu kući morao da ga sprečava kako se ne bi ponovo vratio na potok da vidi jesu li izašle napolje da to urade jer u suprotnom, ovaj, fuj! Sibil je obećala mladom Semu još jedan obilazak kućne farme za poslepodne, što je ostavilo Sema Vajmsa nasamo sa njegovim vlastitim mislima, ili takvim mislima kakve je policajac mogao pronaći na tihom puteljku. Vajms je bio poznavalac ulica; nije znao kakvo bi se poznavanje puteljaka moglo zahtevati, ali moguće je da se trebalo baviti stvarima kao što su davljenja velikih lasica i znanje da li je ono što je upravo reklo ‘mu’ bila krava ili bik bez potrebe da se saginješ da bi to otkrio. I dok je hodao svojim talasastim hektarima na bolnim stopalima, poželevši da je pod njim kaldrma, ponovo je mogao osetiti žmarce; žmarce koji podižu sitne dlačice na pandurovom vratu kada mu njegov dobro poznati osećaj kaže da se u negde blizini događa nešto što ne bi trebalo, i vrištalo je da treba uraditi u vezi sa time. Ali bio je još jedan pandur ovde, zar nije tako, pravi stari dustabanlija pušten na travu, ali kada si jednom bio pandur to bi te obeležilo do kostiju; nikada se toga nisi mogao otarasiti. Osmehnuo se. Možda je bilo vreme za druželjubivo piće sa gospodinom Džiminijem. Goblinova Glava bila je bez mušterija u ovo doba dana, osim uvek prisutnog trija na klupi napolju. Vajms je sedeo za barom sa čašom piva od korenja gospođe Džimini i poverljivo se nagnuo ka barmenu. ‘Dakle, gospodine Džimini, šta ovde ima interesantno za starog pandura?’ Džimini otvori usta, ali Vajms nastavi, ‘Palica od palisandrovine, pseudopoliska Gradska straža? Znam da sam u pravu. To nije zločin. To je pandurski san, i vi ste uzeli vašu pouzdanu palicu sa sobom da biste imali malog prijatelja u koga se možete pouzdati ako mušterija ne može da zadrži svoje piće i ne želi da prihvati savet.’ Vajms je sada sedeo sa jednim laktom na baru i šarao po maloj barici prosutog piva. ‘Ali posao vas prati, nije li tako? A ako vodite pab, pa, time dobijate duplo, pošto čujete svakakve stvari, stvari sa kojima više ništa ne radite zbog toga što niste više pandur, izuzev što znate da jeste. I to mora da vas brine, negde u vašoj duši, da ovde postoje stvari koje mogu poći loše. Čak i ja to mogu reći. To je pandurski nos. Ja mogu to namirisati u vazduhu. To osećam kroz moje čizme. Tajne i laži, gospodine Džimini, tajne i laži.’ Džimini je napravio pauzu dok je brisao krpom proliveno pivo i reče, kao da je odsutan duhom, ‘Znate, komandire Vajms, stvari su drugačije na selu. Ljudi misle da je selo mesto gde možete otići da se sakrijete. To nije tako. U gradu ti si lice u gomili. Na selu ljudi će zuriti u vas dok se ne izgubite iz vida, samo zbog zabave. Kao što ste rekli, ja nisam više pandur: ja nemam značku, i nemam više te sklonosti. A sada, ako vam ne smeta, imam neki posao da obavim. Ovde će uskoro biti još mušterija. Pazite kuda hodate, vaša milosti.’ Vajms ga nije puštao sa udice. ‘Interesantna stvar, gospodine Džimini: znam da imate zakup na ovom baru, ali, veoma začuđujuće, ja sam i dalje vaš gazda. Žao mi je zbog toga, ali pre nego što sam došao ovamo pogledao sam mapu i video da je pab na našoj zemlji i, kakva šteta, pomislio sam, ali to me čini vašim gazdom. Nije baš republikanski od mene, znam, ali

samo sam se pitao, gospodine Džimini, da li je moguće da nisu svi ovde oduševljeni što imaju komandira Gradske straže ovde dole u njihovom tihom malom skrovištu, hmm?’ Slika jadnog starog Lorda Rđe kako mu neiskreno govori da ovde nema ničega interesantnog prošla je preko Vajmsovog unutrašnjeg vida. Džiminijev izraz lica je bio leden, ali Vajms, koji je znao tu igru, ugleda taj maleni trzaj koji je, kada se dekodira, značio, ‘Da, ali ja nisam ništa rekao i niko ne može dokazati da jesam. Čak ni ti, prijatelju moj.’ Dalja rasprava na tu temu bila je prekinuta kada su sinovi zemlje počeli da dolaze, jedan po jedan, da proslave završetak radnog dana. Ovaj put bilo je manje sumnjičavosti u njihovim očima kada su klimnuli glavom ka Vajmsu na putu do bara, i tako je on sedeo pijuckajući svoju pintu začinjenog soka od cvekle i jednostavno uživao u trenutku. Bio je to veoma kratak trenutak, koji se završio kada je kovač šepureći se ušao u bar i krenuo pravo ka njemu. ‘Ti sediš u mojoj stolici!’ Vajms pogleda unaokolo. On je sedeo na klupi koja se nije mogla razlikovati od svih ostalih u prostoriji, ali on je prihvatio mogućnost da je postojalo nešto mistično u vezi one koju je on zauzeo, podigao svoju čašu i odšetao do nezauzete gde je odmah, čim je seo čuo kovača kako govori, ‘To je takođe moje mesto, razumeš?’ Oh, bože, ovo je bila uvertira u početak tuče, i Vajms nije bio početnik, sasvim sigurno, a kovačeve oči imale su pogled čoveka koji je želeo da udari nekoga i vrlo verovatno je mislio da bi Vajms mogao činiti idealnog kandidata. Osećao je nežni pritisak svog mesinganog boksera u džepu pantalona. Vajms je bio ekonomičan sa istinom kada je obećao svojoj ženi da neće poneti nikakvo oružje sa sobom na odmor. Međutim, on je razmišljao da bokser nije toliko oružje koliko je način da budeš siguran da ćeš preživeti. On se mogao nazvati odbrambenim instrumentom, vrstom štita, takoreći, naročito ako je trebalo da se braniš pre nego što si bio napadnut. On ustade. ‘Gospodine Džetro, bio bih zahvalan ako biste bili tako ljubazni da izaberete koja stolica je vaša za večeras, hvala vam puno, posle čega nameravam da uživam u svom piću na miru.’ Ko god da je rekao da blag odgovor odvraća gnev to nikada nije uspevalo u baru. Kovačeve oči usijale su skoro kao i njegova kovina. ‘Ja nisam Džetro za tebe, uopšte ne. Možeš me zvati gospodin Džeferson, čuješ li?’ ‘A ti mene možeš zvati Sem Vajms.’ Posmatrao je kako Džeferson veoma opušteno stavlja svoje piće na šank pre nego što se okrenuo prema Vajmsu. ‘Ja znam kako tebe mogu zvati, gospodine...’ Vajms je osetio glatki mesing veštačkih zglavaka, uglancanih dok su godinama polirani trljanjem njegovih pantalona i, bespotrebno je reći, povremeno vilicama. Dok je kopao dole, oni skoro skočiše u njegov stisak. ‘Izvinite zbog ovoga, vaša milosti’, reče Džimini kad ga je blago sklonio sa puta i reče kovaču. ‘Pa, sada, Džetro, šta je sve ovo, dakle?’ ‘Vaša milost?’ izrugivao se Džetro. ‘Ja te neću tako zvati! Ja ti neću lizati čizme kao što ostali rade! Vraćaš se ovamo, gazduješ nam, naređuješ nam kao da poseduješ ovo mesto! I to

je to, zar ne? Ti poseduješ mesto! Jedan čovek sa svom ovom zemljom! To nije pravo! Ti mi reci, kako se to dogodilo? Hajde, reci mi!’ Vajms slegnu ramenima. ‘Pa, ja nisam stručnjak, ali kako sam razumeo preci moje supruge su nekoga pobedili za to.’ Kovačevo lice je pocrvenelo od zlobnog zadovoljstva dok je bacao svoju kožnu kecelju. ‘Pa, u redu. Nema problema. Tako se to radi, zar ne? Prilično pošteno. Reći ću ti šta ću ja uraditi, ja ću pobediti tebe za to, ovde i sada, i, reći ću ti šta ću ja uraditi, ja ću te pobediti sa jednom rukom vezanom iza leđa, na račun toga što si malo niži nego ja.’ Vajms je čuo lagani zvuk drveta iza sebe: bio je to zvuk barmenovog skrivenog izvlačenja dve stope duge palice od palisandrovine sa njenog uobičajenog mesta ispod šanka. Džetro mora da je takođe to čuo, pošto je dobacio, ‘I ne pokušavaj ništa sa tim, Džime. Ti znaš da ću ti uzeti to iz ruku pre nego što saznaš šta se desilo, i ovaj put gurnuću ga tamo gde sunce ne sija.’ Vajms je bacio pogled na ostatak klijentele, koji su bili izvanredno oličenje kamenih statua. ‘Vidi’, reče on, ‘ti stvarno ne želiš da se boriš sa mnom.’ ‘Hoću, stvarno hoću! Sam si to rekao. Neki predak dobio je sve ovo boreći se za to, a? Ko kaže da je vreme da se prestane sa borbom?’ ‘Barli i Jakuruke, gospodine’, reče ljubazan iako leden glas iza velikog čoveka. Na Vajmsovo zaprepašćenje bio je Vilikins. ‘Ja nisam okrutan, gospodine, ne želim da vam pucam u creva, ali ću vas zamoliti da razmislite koliko uzimate svoje prste kao zdravo za gotovo. Ne, molim ne činite neke iznenadne pokrete. Barli i Jakuruke samostreli su poznati po osetljivom okidaču.’ Vajms je ponovo nastavio sa disanjem kada je Džetro podigao ruke. Negde u svom tom besu mora da je postojala trunčica samoodržanja. I pored toga kovač se zagledao u njega i reče, ‘Treba ti zaštita plaćenog ubice, jel’?’ ‘U suštini, gospodine’, reče Vilikins blago, ‘Ja sam zaposlen kod komandira Vajmsa kao džentlmenski džentlmen, a ovaj samostrel mi je potreban jer nekada jedan njegov udarac obara.’ On pogleda ka Vajmsu. ‘Da li imate neke instrukcije, komandire?’ i onda viknuo, ‘Ne pomerajte se, gospodine, pošto koliko ja znam kovačima su potrebne dve ruke da bi radili.’ Ponovo se okrenuo ka Vajmsu. ‘Izvinite zbog galame, komandire, ali ja znam njegovu sortu.’ ‘Vilikinse, više mi se čini da ste vi njegova sorta.’ ‘Da, gospodine, hvala vam, gospodine, i ne bih verovao meni ni najmanje. Ja prepoznajem pokvarenjaka kada ga vidim. Imam ogledalo.’ ‘Sada, ja želim da spustiš tu prokletu stvar dole, Vilikinse. Ljudi mogu biti povređeni!’ Vajms je ovo rekao službenim glasom. ‘Da, gospodine, to bi mogla biti moja namera. Ne bih mogao izaći pred lice njenog damstva ako bi se vama bilo šta dogodilo.’ Vajms prebaci pogled sa Villkinsa na Džetroa. Ovde je postojao čir koji je trebalo probušiti. Ali nisi mogao kriviti momka. Nije baš da i sam nije razmišljao na isti način, mnogo puta. ‘Vilikinse’, reče on, ‘molim vas spustite pažljivo tu prokletu stvar dole i uzmite svoju beležnicu. Hvala vam. Sada molim zapišite kako sledi: “Ja, Semjuel Vajms, nekako nerado

Vojvoda od Anka, imam nameru da se potučem, ha-ha, sa mojim prijateljem Džet-rom...” Kako je tvoje puno ime, Džetro?’ ‘Vidite sada, gospodine, ja nisam – ’ ‘Pitao sam te za tvoje prokleto ime, gospodine! Džimini, kako je njegovo prezime?’ ‘Džeferson’, reče krčmar, držeći svoju palicu kao preventivu. ‘Ali, vidite, vaša milosti, vi ne želite da idete...’ Vajms ga je ignorisao i produžio, ‘Gde sam stao? Oh, da: “moj prijatelj Džetro Džeferson, u prijateljskoj borbi za vlasništvo nad imanjem i okolinom, šta god do đavola to bilo, koja će trajati dok bilo koji od nas prvi ne poviče ‘ujak’, i mora biti izgovoreno kao što ja izgovaram; neće biti posledica bilo koje vrste prema mom prijatelju Džetrou, ili prema mom čoveku Vilikinsu, koji me je preklinjao da ne učestvujem u ovom prijateljskom takmičenju pesnicama.” Zapisali, Vilikinse? Čak ću vam dati izađi-iz-zatvora-slobodan karticu da je pokažete njenom damstvu ako ja budem dobio modricu. Sada mi daj to da potpišem.’ Vilikins je pružio beležnicu sa oklevanjem. ‘Mislim da to neće uspeti kod njenog damstva, gospodine. Vidite, od vojvoda se ne očekuje da idu unaokolo – ’ Njegov glas je zamro pred Vajmsovim osmehom. ‘Hteli ste da kažete kako vojvode ne bi trebalo da se bore, zar ne, Vilikinse? I ako vam je po volji, mogao bih reći da reč “vojvoda” 12 bez greške znači da se baviš borbom.’ ‘Oh, vrlo dobro, gospodine’, reče Vilikins, ‘ali možda bi trebalo da ga upozorite... ?’ Vilikins je bio prekinut od strane mušterija paba koje su se brzo probijale napolje i trčale kroz selo, ostavljajući Džetra da stoji sam i zbunjen. Na pola puta prema čoveku, Vajms se okrenu da pogleda ka Vilikinsu i reče, ‘Vi možda mislite da ste me videli da palim cigaru, Vilikinse, ali u ovoj prilici ispostavilo se da vaše oči greše, da li ste shvatili?’ ‘Da, a zapravo ja sam i prilično gluv, komandire.’ ‘Dobar momak. Sada idemo napolje gde ima manje stakla i bolji je pogled.’ Džetro je izgledao kao čovek kojem se pod nogama otvorila zemlja, ali nije znao kako da padne dole. Vajms je zapalio svoju cigaru i naslađivao se, samo za trenutak, u zabranjenom voću. Onda je ponudio paklo kovaču, koji odmahnu bez reči. ‘Veoma razumno’, reče Vajms. ‘Dakle, bolje je da vam kažem da sam najmanje jednom nedeljno, čak i ovih dana, morao da se borim protiv ljudi koji su pokušavali da me ubiju svačim od mača do stolice, i u jednom slučaju veoma velikim lososom. Oni verovatno nisu stvarno želeli da me ubiju, ali su pokušavali da me spreče da ih uhapsim. Vidi’, on neodređeno mahnu rukom ka pejzažu uopšte, ‘sve ove... stvari, samo se dogodilo, bez obzira želeo ja to ili ne. U osnovi ja sam samo pandur.’ ‘Jea’, reče Džetro, zureći u njega. ‘Gaženje po licima obespravljenih masa!’ Vajms je navikao na takve stvari, i blago je rekao. ‘Ne mogu da gazim po njihovim licima ovih dana, a moj mlin nije ovde. U redu, nije baš smešno, priznajem.’ Vajms je bio svestan da se ljudi vraćaju nazad puteljkom. To je uključivalo i žene i decu. Činilo se kao da 12 “Duke“ znači “vojvoda“, ali i “tuča“. (prim. prev.)

je klijentela iz paba razbudila komšiluk. On se okrenu ka Džetrou. ‘Da li ćemo to raditi po pravilima markiza od Fantailera?’ ‘Šta su ona?’ reče kovač, mašući pristižućoj hordi. ‘Pravila boksovanja markiza od Fantailera,’ reče Vajms. ‘Ako ih je napisao markiz ne želim da se bakćem njima!’ Vajms klimnu glavom. ‘Vilikinse?’ ‘Čuo sam to, komandire, i pribeležio u moju beležnicu: “odbio Fantailer”.’ ‘Dobro onda, gospodine Džeferson’, reče Vajms. ‘Predlažem da zamolimo gospodina Džiminija da započne događaj?’ ‘Želim da tvoj lakej zapiše u tu njegovu knjigu da moja mama neće biti izbačena iz svoje kolibe, šta god se dogodilo, dobro?’ ‘Dogovoreno je’, reče Vajms. ‘Vilikinse, molim vas napravite memorandum da stara majka gospodina Džefersona ne može biti izbačena iz svoje kolibe, udarana štapovima, stavljena na stub srama ili drugačije maltretirana na bilo koji način, razumete?’ Vilikins, bezuspešno pokušavajući da sakrije osmeh, liznuo je svoju olovku i marljivo zapisao. Vajms, manje bučno, napravio je mentalnu belešku, i beleška je govorila: ‘Svirepost se iscedila iz ovog momka. On se pita da li bi stvarno mogao biti ubijen. Nisam morao uputiti udarac, ni jedan maleni udarac, i on je već spreman na najgore. Naravno, pravi način kako se ovo radi je da se spremiš za najbolje.’ Gomila je rasla iz sekunde u sekundu. Dok je Vajms posmatrao, ljudi su dolazili niz put noseći veoma starog čoveka na dušeku, a njihov napredak je ubrzavan pošto ih je sa uživanjem udarao po nogama svojim štapom za šetanje. Majke u zadnjem delu gomile podizale su svoju decu zbog boljeg pogleda i, sasvim neobično, svaki čovek je imao oružje. Bilo je to kao pobuna seljaka, bez pobune i sa veoma ljubaznom vrstom seljaka. Muškarci su dodirivali obode svojih šešira kada bi Vajms pogledao u njihovom pravcu, žene bi napravile kniks, ili se barem malo naklonile, uznemirene neobičnim događajem, kao što bi pedale orgulja podrhtavale. Džimini je prišao Vajmsu i kovaču oprezno i, sudeći po orošenosti njegovog lica, veoma zabrinuto. ‘Dakle, gospodo, odlučio sam da smatram ovo za malu demonstraciju pesničenja, zabavno takmičenje u snazi i junaštvu kakvo se može naći bilo koje letnje večeri, u suštini svi smo prijatelji, u redu?’ U njegovim očima je bio molećiv pogled dok je nastavljao. ‘A kada izbacite to iz sebe svakog od vas čekaće pinta na šanku. Molim vas da ništa ne lomite.’ Izvukao je prekomerno korišćenu maramicu iz džepa prsluka i držao je u vazduhu. ‘Kada ovo dotakne zemlju, gospodo...’ reče on, veoma brzo se odmičući. Činilo se da se komad platna neko vreme opire gravitaciji, ali u trenutku kada je dotakao zemlju Vajms uhvati kovačeve čizme obema rukama dok se zaljuljao prema njemu i veoma tiho rekao čoveku koji se otimao, ‘Malo prebrzo, zar ne? I šta ti je to dobro donelo? Čuješ li kako se svi smeju? Pustiću te, ovog puta.’ Vajms ga je gurnuo dok je popuštao stisak na nogama, što je dovelo do toga da se Džetro srušio unazad. Vajms je osećao određeno zadovoljstvo činjenicom da je čovek izgubio tako brzo, ali kovač se podigao i pojurio prema njemu, i zastao, verovatno zbog toga što se Vajms cerekao.

‘To je dobitna kombinacija, moj momče’, reče Vajms, ‘upravo si spasao sebe užasnog bola u preponama.’ Skupio je pesnice i sugestivno pozvao svog unezverenog protivnika vrhom levog dlana. Čovek je zamahnuo i dobio udarac u čašicu kolena koji ga je patosirao, a onda ga je uhvatio Vajms, koji ga je metaforički ponovo patosirao. ‘Šta misliš zbog čega sam krenuo sa boksom? To je ono što mi profesionalci zovemo odvraćanje pažnje. Ti želiš da uđeš u zagrljaj? Mogao bih da sam veliki tip poput tebe, ali ti nećeš dobiti šansu.’ Vajms žalosno zavrte glavom. ‘Trebalo je da prihvatiš markiza od Fantailera. Verujem da je to uklesano na mnogim nadgrobnim spomenicima.’ Povukao je izdašno iz svoje cigare; pepeo je tek trebalo da se otrese. Razjaren do ludila, Džetro se bacio ka Vajmsu i uhvatio direktan udarac u glavu, primajući skoro u isto vreme koleno u stomak koje mu je izbilo sav vazduh. To ga je spustilo dole zajedno sa Vajmsom kao dirigentom ovog orkestra. Obezbedio je da on završi na vrhu, gde se nagnuo dole i prosiktao Džetrou na uvo, ‘Hajde da vidimo koliko si pametan, hoćemo li? Da li si čovek koji može da kontroliše svoj temperament? Jer ako nisi, napraviću ti nos tako širok da ćeš morati da držiš maramicu na kraju štapa. Nemoj, ni za trenutak, misliti da nisam sposoban za to. Ali, ja računam da kovač zna kada treba ohladiti metal, i dajem ti šansu da barem možeš reći kako si dobio vojvodu na patosu pred svim svojim drugarima, a mi ćemo ustati i rukovati se kao gospoda iako nijedan od nas to nije, gomila će klicati i ući u pab da radosno popije pivo koje ja plaćam. Da li smo ljudi istog mišljenja?’ Čulo se prigušeno ‘Da’ i Vajms ustade, uhvati kovačevu ruku i podiže je visoko, što je prouzrokovalo malo zbunjenosti, ali kada je nakon toga rekao, ‘Sem Vajms vas sve poziva da popijete piće sa njim u ustanovi gospodina Džiminija!’ svi su ostavili zbunjenost na stranu da bi napravili prostora za pivo. Gomila je talasajući se ušla u pab, ostavljajući kovača i Vajmsa same – plus Vilikinsa, koji je mogao biti izuzetno neprimetan kada je to želeo. ‘Kovači bi, takođe, trebali da znaju temperature’, reče Vajms, kad se gomila raspršila u pravcu paba. ‘Ponekad je hladno bolje od vrućeg. Ne znam mnogo o vama, gospodine Džeferson, ali Gradskoj straži trebaju ljudi koji brzo uče i računam da bi mogli brzo postati narednik. Možemo vas koristiti i kao kovača, takođe. Zapanjujuće je koliko izreckan može biti stari oklop kada stojiš na licima sirotinje.’ Džetro je zurio dole u svoje čizme. ‘U redu, možeš me pobediti u borbi, ali to ne znači da je to u redu, dobro? Ti ne znaš ni pola toga!’ Iz paba su dolazili zvuci veselja. Vajms se pitao koliko bi ta mala tuča mogla biti nakićena. Okrenuo se nazad ka kovaču, koji se nije pomerao. ‘Slušaj me, ti glupa mlada budalo, ja nisam rođen sa srebrnom kašikom u ustima! Kada sam bio dete jedina kašika koju sam ikada video bila je napravljena od drveta i bio si srećan ako je bilo neke jestive hrane na njoj. Ja sam bio ulično dete, razumeš? Da su me bacili ovde negde ja bih mislio da to mora da je raj, sa svom tom hranom koja skače na tebe iza svake ograde. Ali ja sam postao pandur zato što su ti plaćali i ja sam naučio kako biti pandur od pristojnih pandura jer, veruj mi, gospodine, budio sam se svake noći znajući da sam mogao biti nešto drugo. Onda sam pronašao dobru damu i, da sam na tvom mestu, dečko, ja bih se nadao da ću naći jednu od njih, takođe. Tako sam se opametio i onda jednog dana Lord Vetinari – čuo si za njega, zar ne, dečko? Pa, njemu je

trebao čovek koji završava stvari, a titula otvara vrata tako da ih zapravo nisam morao šutati da bi mi se otvorila, i znaš šta? Pretpostavljam da su moje čizme videle toliko zločina tokom godina da sada same idu prema njima svojom vlastitom voljom, i ja znam gde postoji nešto što treba šutnuti. Takođe, mogu da namirišim to na tebi. Reci mi šta je to.’ Džetro je i dalje zurio u svoje čizme i nije ništa govorio. Vilikins pročisti grlo. ‘Pitam se, komandire, da li bi moglo pomoći ako bih malo proćaskao sa mladićem, sa kako biste vi to mogli nazvati manje uzvišene pozicije? Zašto ne biste bacili pogled na lepote seoske okoline?’ Vajms klimnu glavom. ‘Svakako, ako mislite da će to doneti nešto dobro.’ I on ode da ispituje ogradu od orlovih noktiju sa primetnim interesovanjem dok je Vilikins, sa svojim sjajnim džentlmensko džentlmenskim cipelama i besprekornim sakoom odšetao do Džetra, zagrlio ga i rekao, ‘Ovo što držim ispod tvog grla je stilet i to nije damska cipela, ovo je prava stvar, oštrica, zapravo. Ti si pomalo napet, a ja nisam komandir i zaseći ću te do kosti ako napraviš pokret. Shvatio? Sada nemoj klimati glavom! Dobro, mi smo naučili, zar ne? Sada, moj momče, ovaj komandir ovde ima poverenje Dijamantskog Kralja trolova i Ispodničkog Kralja patuljaka, koji bi morao samo da izgovori reč i tvoja sićušna lešina bi bila razvučena u svim mogućim pravcima, i Ledi Margolote od Ubervalda, koja veruje veoma malom broju ljudi, i Lorda Vetinarija od Ank-Morporka, koji uopšte nikome ne veruje. Shvatio? Ne klimaj glavom! A ti, moj mali čoveče, imaš prokleto jake nerve da sumnjaš u njegovu reč. Ja sam ležerna vrsta osobe, ali takve stvari me čine mrzovoljnim, ne mogu ti reći koliko. Razumeš? Rekao sam, da li razumeš? Oh, u redu, možeš sada klimnuti glavom. Usput, mladi čoveče, budi pažljiv koga nazivaš lakejom, u redu? Neki ljudi mogu postati nasilni zbog takvih stvari. I savet mudrima, momče: ja poznajem komandira, a ti si mislio na svoju staru majku i šta bi joj se moglo dogoditi i računam da te zato nisam video u lavandi, jer je on meke duše i srca.’ Vilikinsov nož nestade brzo kao što se i pojavio, a u drugoj ruci džentlmenskog džentlmena pojavila se mala četka i čistio je kovačev okovratnik. ‘Vilikinse’, reče Vajms iz daljine, ‘da li biste sada otišli u malu šetnju, molim vas?’ Kada je njegov lični sluga odtumarao pod stabla malo dalje od puta, Vajms reče, ‘Izvini zbog ovoga, ali svaki čovek ima svoj ponos. Uvek to imam u umu. Trebao bi i ti. Ja sam pandur, policajac, i nešto ovde me zove. Čini mi se da imaš nešto što bih voleo da znam i to nije samo o tome ko sedi u visokom dvorcu, jesam li u pravu? Nešto loše se dogodilo, to ti praktično izlazi kroz kožu. Pa?’ Džetro se nagnuo prema njemu i rekao, ‘Čestar Mrtvog Čoveka, na brdu. Ponoć. Neću čekati.’ Kovač se onda okrenuo i odšetao bez osvrtanja. Vajms je zapalio novu cigaru i odšetao prema drvetu ispod koga se činilo da Vilikins uživa u pejzažu. Uspravio se kada je video Vajmsa. ‘Biće bolje da krenemo, gospodine.Večera je u osam i njeno damstvo bi volelo da budete lepo obučeni. Ona je obišla mnoštvo prodavnica da biste bili moderno odeveni, gospodine.’ Vajms prostenja. ‘Ne zvanične hulahopke?’ ‘Na sreću ne, gospodine, ne na selu, ali njeno damstvo je bilo veoma određeno u vezi sa mojim donošenjem večernjeg odela boje šljive, gospodine.’

‘Ona kaže da mi to daje nonšalantan izgled’, reče Vajms turobno. ‘Da li mislite da to čini da izgledam nonšalantno? Da li sam ja nonšalantna vrsta osobe, da li biste to rekli?’ Sa niskih grana drveća ptice su počele da pevaju. ‘Ja bih vas opisao više kao užurbanog, gospodine’, reče Vilikins. Krenuli su kući, neko vreme u tišini, što bi rekli da nijedan čovek nije progovorio dok su divlje životinje pevale, zujale i kreštale, što je na kraju dovelo do toga da je Vajms rekao, ‘Voleo bih da, do đavola, znam šta su sve te stvari.’ Vilikins je na trenutak okrenuo glavu na jednu stranu, a onda reče, ‘Parkinsonova crnoglavka, dubokogrli žabojedac i obični verolomac, gospodine.’ ‘Vi znate?’ ‘Oh, da, gospodine. Često sam u muzičkim dvoranama, gospodine, a uvek je na karti pištaljka koja imitira neku pticu ili životinju. Uglavnom je zalepljena. Takođe znam sedamdeset i tri zvuka sa farme, od kojih je moj omiljeni zvuk farmera koji ima jednu čizmu sa noge usisanu u stajnjak koji pokušava da izbegne i nema drugo mesto gde bi spustio svoju nogu u čarapi osim u rečeni stajnjak. Izuzetno zabavno, gospodine.’ Stigli su do dugog puta ka Holu, i šljunak je hrskao pod njihovim čizmama. Vajms tiho reče, ‘Dogovorio sam sastanak sa mladim gospodinom Džefersonom u ponoć, u čestaru na Dželatovom brdu. On želi da mi kaže nešto važno. Podsetite me, Vilikinse, šta je to čestar, tačno?’ ‘Bilo šta između gomilice stabala i male šume. Tehnički, gospodine, ono na vrhu Dželatovog brda je bukov lug. To znači samo, pa, mala bukova šuma na vrhu brda. Sećate se Ludog Džeka Remkina? Čovek koji ga je napravio trideset stopa višljim uz ogromne troškove? On je posadio bukovo drveće na vrhu.’ Vajmsu se dopadalo hrskanje šljunka; to je moglo prikriti zvuk njihovog razgovora. ‘Dok sam pričao sa kovačem, mogu se zakleti, nije bilo nikoga ko je mogao čuti. Ali ovo je selo, zar ne, Vilikinse?’ ‘Postojao je čovek koji je postavljao zamke za zečeve u ogradi iza vas’, reče Vilikins. ‘Savršeno uobičajena aktivnost iako mu je, po mom mišljenju, predugo trebalo.’ Hrskali su napred neko vreme, i Vajms reče, ‘Recite mi, Vilikinse, Ako se čovek dogovori da sretne drugog čoveka u ponoć na mestu sa imenom kao čestar Mrtvog Čoveka, na Dželatovom brdu, šta biste vi smatrali da bi bio njegov najrazumniji postupak, s obzirom na to da mu je žena zabranila da ponese oružje u njegovu seosku kuću?’ Vilikins klimnu glavom. ‘Zato bih, gospodine, s obzirom na vašu maksimu da je sve oružje ako odlučite da na taj način mislite o njemu, ja bih savetovao čoveku da vidi ima li zemljaka koji, na primer, poseduje ključeve od ormarića koji sadrži izvestan broj izvanredno izrađenih noževa za rezanje, idealnih za blisku borbu; a ja lično uključio bih i žicu za sir, gospodine, u skladu sa mojim verovanjem da je jedina važna stvar u borbi na smrt da ta smrt ne treba da bude vaša.’ ‘Ne mogu da nosim žicu za sir, čoveče! Ne Komandir Straže!’ ‘Sasvim tačno, komandire, i mogu stoga preporučiti vaš mesingani bokser – džentlmensku alternativu? Znam da nikada ne putujete bez njega, gospodine. Svuda postoje neki opaki ljudi i ja znam da morate ići među njih.’

‘Vidite, Vilikinse, ne želim da vas uvlačim u sve to. To je samo slutnja, na kraju krajeva.’ Vilikins lagano odmahnu. ‘Ne biste me zadržali van toga ni zbog penzije, gospodine, jer je sve to prilično zagolicalo moju radoznalost. Postaviću za vas izbor oštrica u vašoj garderobi, gospodine, a ja lično otići ću gore u čestar pola sata pre nego što trebate biti tamo, sa mojim pouzdanim lukom i asortimanom omiljenih igračaka. Skoro je pun mesec, čisto nebo, biće svuda senki, i ja ću stajati u najmračnijoj od svih.’ Vajms se na trenutak zagleda u njega i reče, ‘Mogu li zamoliti da promenite taj predlog? Ne biste li mogli biti tamo u sledećoj najtamnijoj senci jedan sat pre ponoći, da vidite ko će zakoračiti u najtamniju senku?’ ‘Ah, da, to je zbog toga što vi komandujete Stražom, gospodine’, reče Vilikins, i na Vajmsovo zaprepašćenje pojavi se tračak tuge u čovekovom glasu. ‘Vi slušate ulicu, zar ne, gospodine?’ Vajms slegnu ramenima. ‘Nema ulica ovde, Vilikinse!’ Vilikins odmahnu glavom. ‘Jednom ulično dete je uvek ulično dete, gospodine. To ide sa nama, u nevolji. Majke odu, očevi odu – ako smo ikada znali ko su oni bili – ali Ulica, pa, Ulica pazi na nas. U nevolji ona nas drži u životu.’ Vilikins je požurio ispred Vajmsa i pozvonio na zvonce, tako da je vratar držao otvorena vrata u trenutku kada je Vajms prišao stepenicama. ‘Imate dovoljno vremena da čujete mladog Sema koji će vam čitati, gospodine’, dodade Vilikins, penjući se uz stepenice. ‘Predivna stvar, čitanje, želeo bih da sam to naučio kada sam bio dete. Njeno damstvo će biti u svojoj garderobi, a gosti će početi da pristižu za oko pola sata. Moram ići, gospodine. Treba da naučim onu debelu žabu od batlera njenim manirima, gospodine.’ Vajms namignu. ‘Nije vam dozvoljeno da davite batlere, Vilikinse. Siguran sam da sam to pročitao u knjizi o etikeciji.’ Vilikins ga pogleda sa lažnom uvređenošću. ‘Upotreba garote neće biti uključena, gospodine’, reče on, otvarajući vrata Vajmsove garderobe, ‘ali on je prvoklasni snob. Nikada nisam sreo batlera koji nije. Moram samo da mu dam lekciju iz orijentacije.’ ‘Pa, on je batler, i ovo je njegova kuća’, reče Vajms. ‘Ne, gospodine, to je vaša kuća, i pošto sam ja vaš lični sluga onda sam, po nepisanim zakonima posluge, iznad svakog od tih lenjih hulja! Pokazaću mu kako mi to radimo u stvarnom svetu, gospodine, nemojte se brinuti – ’ Prekinulo ga je snažno kucanje na vrata, praćeno odlučnim zveckanjem kvake. Vilikins otvori vrata, a mladi Sem ulete unutra i objavi, ‘Čitanje!’ Vajms podignu sina i posadi ga u stolicu. ‘Kakvo je bilo tvoje poslepodne, moj momče?’ ‘Da li znaš’, reče mladi Sem, kao da saopštava rezultate ozbiljnog istraživanja, ‘krave prave zaista velika rastresita govanca, ali ovce prave mala govanca, kao čokoladice.’ Vajms je pokušao da ne gleda u Vilikinsa, koji se tresao od prigušenog smeha. Uspeo je da zadrži ozbiljan izraz lica i reče, ‘Pa, naravno, ovce su manje.’ Mladi Sem je razmišljao o tome. ‘Kravlja govanca su rastresita’, reče on. ‘To nikada nije rečeno u Gde je moja krava?’ Glas mladog Sema odavao je određenu nervozu što su mu ove važne informacije bile uskraćene.

‘Gospođica Felisiti Bidl ne bi to propustila.’ Vajms uzdahnu. ‘Kladim se da ne bi.’ Vilikins je otvorio vrata. ‘Ostaviću vas gospodu da se bavite time, onda, i vidimo se kasnije, gospodine.’ ‘Vilikinse?’ reče Vajms, baš kada je čovek spustio ruku na kvaku. ‘Čini se da mislite da su moji mesingani zglavci slabiji od vaših. Je li tako?’ Vilikins se osmehnuo. ‘Vi se nikada niste zaista složili sa idejom o onim sa šiljcima, zar nije tako, gospodine?’ On pažljivo zatvori vrata za sobom. Mladi Sem je već uveliko čitao sam ovih dana, što je bilo veliko olakšanje. Na sreću, dela gospođice Felisiti Bidl nisu se sastojala u celosti od uzbudljivih obaveštenja o govancetu, u svim njegovim pojavnim oblicima, ali njeno objavljivanje malih knjižica za malu decu bilo je redovno i veoma popularno, barem među decom. To je bilo zbog toga što je ona pažljivo istraživala svoju publiku, i mladi Sem se stalno smejao čitajući Pi-Pi Ljude, Rat sa Slinavim Goblinima, i Gofri i Zemlja Govanceta. Za dečake određenih godina, one su pogađale plodno tle. U ovom trenutku on se kikotao i gušio čitajući Dečaka Koji Nije Znao Kako da Čačka Svoje Vlastite Kraste, apsolutno zabavno za dečaka koji je upravo napunio šest godina. Sibil je isticala kako knjige grade vokabular mladog Sema, i to ne samo u vezi sa toaletnim radnjama, i zaista je bila istina da je počeo, uz ohrabrivanje, da čita knjige u kojima se nikome uopšte nisu pokretala creva. Što je, kada biste uzeli da razmislite o tome, bila misterija sama za sebe. Vajms je odneo svog sina u krevet nakon deset minuta prijatnog slušanja, i uspeo je da se obrije i uđe u užasno večernje odelo nekoliko trenutaka pre nego što je njegova žena pokucala na vrata. Odvojene garderobe i kupatila, pomislio je Vajms... ako imaš novca, nije bilo boljeg načina da se srećni brak održi. I u nameri da održi srećni brak srećnim dozvolio je Sibil da ga požuruje, oblačeći, zapravo, žipon, 13 da mu namesti košulju, podesi mu okovratnik i učini ga podesnim za društvo. A onda ona reče, ‘Razumela sam da si dao kovaču kratku lekciju o borbi bez oružja, dragi moj...’ Pauza je visila u vazduhu kao svilena omča. Vajms je izustio, ‘Ovde je nešto pogrešno, znam to.’ ‘I ja tako mislim, takođe’, reče Sibil. ‘I ti?’ ‘Da, Seme, ali sada nije vreme. Mi imamo goste koji stižu za koji minut. Ako bi mogao da se uzdržiš od bacanja nekoga od njih preko svog ramena između psovki ja bih bila zahvalna.’ Bila je to strašna grdnja prema Sibilinim uobičajeno umerenim standardima. Vajms je uradio ono što bi svaki razborit suprug učinio, što znači ništa. Iznenada je celo prizemlje bilo puno glasova i buke kočija koje su krckale preko šljunka. Sibil je razapela svoja jedra i uputila se dole da bude ljubazna domaćica. Uprkos tome šta je njegova žena želela da insinuira, Vajms je bio prilično dobar na večerama, presedevši bezbrojne građanske skupove u Ank-Morporku. Trik je bio da dozvoliš ostalima za večerom da govore i povremeno se složiš sa njima, dajući sebi vremena da misliš o drugim stvarima. 13 Sibil je objasnila Vajmsu da su na selu haljine bar deceniju kasnile u odnosu na grad, otuda žipon, i, za Vajmsa, kratke pantalone: one starinske sa poklopcima spreda i otpozadi i blago uznemirujućim mirisom svuda.

Sibil je bila sigurna da će ova večerašnja zabava biti opuštena. Gosti su bili uglavnom ljudi iz određene klase koja je živela na selu, ali nisu bili, takoreći, odatle. Penzionisani ratnici, sveštenik Oma, gospođica Krađa, usedelica, zajedno sa svojom pratnjom, damom strogog izgleda kratke kose u muškoj košulji i sa džepnim satom, i, da, gospođica Felisiti Bidl. Vajms je mislio da je nenamerno uvredio kada je rekao, ‘Oh, da, govance dama’, ali ona prasnu u smeh i protrese mu ruku, govoreći, ‘Ne brinite, vaša milosti, ja moje temeljno perem nakon pisanja!’ Bilo je mnogo smeha. Ona je bila mala žena sa čudnom osobinom koju vidite kod nekih ljudi da izgledaju kao da blago vibriraju čak i kada stoje savršeno mirno. Osećali ste da ako bi neko unutrašnje suzdržavanje iznenada puklo, prigušena energija koja bi se oslobodila mogla bi vas katapultirati kroz najbliži prozor. Gospođica Bidl ga je ubola prstom u stomak. ‘A vi ste čuveni Komandir Vajms. Došli ste da uhapsite sve nas, zar ne?’ Naravno, ovo si dobijao sve vreme ako nisi mogao zaustaviti Sibil da prihvati poziv za još jedno otmeno druženje. Ali dok se gospođica Bidl smejala, tišina se sručila na ostale goste kao čelični sef. Oni su mrko gledali u gospođicu Bidl, a gospođica Bidl je pažljivo gledala u Vajmsa, i Vajms je znao taj izraz lica. Bio je to izraz lica nekoga ko ima priču. Svakako da ovo nije bilo vreme za načinjanje teme, i tako je Vajms to zaveo pod ‘zanimljivo’. Bez obzira na Vajmsove slutnje, Remkin Hol spremio je prokleto dobru večeru i – a to je bila važna stvar – diktati modernih društvenih odnosa odlučivali su da Sibil mora dozvoliti meni pun stvari koje ne bi bile dozvoljene kod kuće ako bi ih Vajms zatražio. Jedna stvar je kada se ponašate kao sudija u ishrani svog vlastitog supruga, ali se gledalo sa neodobravanjem kada uradite isto svojim gostima. Za stolom preko puta njega penzionisani vojnik bio je uveravan od strane svoje žene da se njemu, nasuprot onome što je on sâm verovao, ne sviđaju bareni škampi. Uzalud je čovek slabašno protestovao da on misli kako mu se sviđaju bareni škampi, da bi dobio blagi odgovor, ‘Tebi se možda sviđaju bareni škampi, Čarls, ali ti se ne sviđaš njima.’ Vajms je saosećao sa čovekom, koji se činio zbunjen što je stekao neprijatelje među nižim ljuskarima. ‘Pa, ovaj, da li se sviđam jastogu, draga?’ reče on, glasom koji nije izražavao puno nade. ‘Ne, dragi, on uopšte ne želi da bude sa tobom. Sećaš se šta se dogodilo kod Peršunovih na večeri vista.’ Čovek pogleda sa uzdahom na postavljeni sto: ‘Da li misliš da bi kapice mogle biti sa mnom na pet minuta ili više?’ ‘Zaboga ne, Čarlse.’ On ponovo baci pogled na sto. ‘Očekujem da je zelena salata moj najbolji prijatelj, ipak, zar ne?’ ‘Apsolutno, dragi!’ ‘Da, tako sam i mislio.’ Čovek pogleda prekoputa ka Vajmsu i uputi mu beznadežan osmeh praćen sa, ‘Dato mi je da verujem kako ste vi policajac, vaša milosti. Da li je to tačno?’ Vajms po prvi put pažljivije pogleda u njega: bradati stari ratnik, sada nasukan u travi – i to je bilo verovatno sve što će mu supruga dozvoliti da jede bez raspravljanja. Imao je ožiljke