Teri Pracet- Njuskalo

od opekotina na licu i rukama, i pseudopoliski akcenat. Lako. ‘Vi ste bili sa Lakim Zmajevima, zar ne, gospodine?’ Starac je izgledao zadovoljno. ‘Dobro obavljeno, čoveče! Nema mnogo ljudi koji nas se sećaju. Avaj, ja sam jedini preostao. Pukovnik Čarls Augustus Mejkpis – čudno ime za vojnika, ili možda i nije, ne znam.’ Šmrcnuo je. ‘Mi smo samo spaljena stranica u istoriji ratovanja. Usuđujem se da kažem kako niste čitali moje memoare, Dvadeset Četiri Godine Bez Obrva? Ne? Pa, niste usamljeni u tome, moram reći. Upoznao sam vašu gospođu tih dana. Ona nam je rekla da bi bilo potpuno nemoguće odgajati zmajeve dovoljno stabilne za korišćenje u ratu. Ona je bila u pravu, nema greške. Naravno, mi smo nastavili da pokušavamo, pošto je to vojni način!’ ‘Mislite, gomila užasnih neuspeha sa neuspehom na vrhu?’ reče Vajms. Pukovnik se nasmejao. ‘Pa, radilo je ponekad! Još uvek držim nekoliko zmajeva, ipak. Ne bih mogao bez njih. Dan bez opekotine je dan bez sunca. Oni su odlična ušteda na šibicama, i, naravno, oni drže nepoželjne podalje, takođe. Vajms je reagovao kao pecaroš koji, nakon nekog vremena dremanja na ivici vode, oseća da riba počinje da grize. ‘Oh, vi nemate mnogo njih ovde, sigurno?’ ‘Mislite? Ne znate vi ni pola toga, mladi čoveče. Mogu vam ispričati nekoliko priča – ’ Iznenada je prestao da govori, i Vajmsovo iskustvo iz braka govorilo mu je da je čovek upravo bio šutnut ispod stola od strane svoje supruge, koja nije izgledala srećno i, sudeći po linijama na njenom licu, verovatno nikada i nije bila. Nagnula se pored svog supruga, koji je sada prihvatio još jedan brendi od konobara, i rekla, ledeno, ‘Kao policajcu, vaša milosti, da li se vaša nadležnost proteže na Šajer?’ Još jedan prsten u vodi, pomislio je pecaroš unutar Vajmsove glave. On reče, ‘Ne, gospođo, moj reon je Ank-Morpork i neke teritorije u okolini. Tradicionalno, međutim, policajac vuče svoju nadležnost sa sobom ako je u poteri povezanoj sa zločinom počinjenim u njegovom području. Ali, naravno, Ank-Morpork je daleko odavde, i ja sumnjam da bih mogao da trčim tako daleko.’ To je izazvalo opšti smeh za stolom i zlobni osmeh gospođe Pukovnik. Igraj ribice, igraj ribice... ‘Pored toga’, produžio je Vajms, ‘ako bih bio svedok prekršaja koji zahteva hapšenje ovde i sada, imao bih ovlašćenje da izvršim hapšenje. Kao građansko hapšenje, ali nekako profesionalnije, i nakon toga bio bih obavezan da isporučim osumnjičenog lokalnoj vlasti ili drugoj odgovarajućoj vlasti, koju smatram odgovarajućom.’ Sveštenik, koga je Vajms primetio krajičkom oka, zainteresovao se za ovaj razgovor i nagnuvši se napred reče, ‘Koju vi smatrate odgovarajućom, vaša milosti?’ ‘Moja milost ne bi ulazila u to, gospodine. Kao zakletom pripadniku Ank-Morporkške Gradske straže moja je dužnost da osiguram bezbednost svog osumnjičenog. Idealno, potražio bih pritvor. Mi u gradu ih više nemamo, ali sam razumeo da ih većina ruralnih oblasti i dalje ima, čak i ako oni drže samo pijanice i odbegle svinje.’ Bilo je smeha, i gospođica Bidl reče, ‘Mi imamo seoskog policajca, vaša milosti, i on drži svinje u pritvoru dole kod starog mosta!’ Veselo je posmatrala Vajmsa, čiji je izraz lica bio kamena maska. On reče, ‘Da li on ikada stavlja ljude tamo? Da li ima službenu legitimaciju? Da li ima značku?’

‘Pa, on povremeno stavlja tamo pijanice da se otrezne, i kaže da svinje nemaju ništa protiv, ali ja nemam pojma šta je službena legitimacija.’ Ovo je izazvalo još smeha, ali je brzo zamro, usisan u ništa Vajmsovom neumoljivom tišinom. Onda on reče, ‘Ja ne bih smatrao njega da je policajac, i dok ne bih saznao da radi u okvirima pravilnog sprovođenja zakona ne bih ga smatrao policajcem po mojim standardima osim za ništa više od malo autoritativnijeg čistača ulice. Od neke koristi, ali ne policajcem.’ ‘Po vašim standardima, vaša milosti?’ reče sveštenik. ‘Da, gospodine, po mojim standardima. Moja odluka. Moja odgovornost. Moje iskustvo. Moje dupe ako stvari krenu loše.’ ‘Ali, vaša milosti, kao što ste rekli, vi ste ovde izvan vaše nadležnosti’, reče gospođa Pukovnik blago. Vajms je mogao osetiti nervozu njenog supruga, i to sigurno nije bilo u vezi sa hranom. Čovek je od sveg srca želeo da nije bio tu. Bilo je smešno kako su ljudi uvek želeli da pričaju sa policajcem o zločinu, i nikada nisu shvatali kako ih čudni mali signali njihove nervoze izdaju. Okrenuo se ka čovekovoj supruzi, osmehnuo se i rekao, ‘Ali kao što sam već rekao, madam, ako se pandur susretne sa ozbiljnim zločinom njegova nadležnost protegne se do njega kao stari prijatelj. I da li bi vam smetalo da promenimo temu? Bez namere da uvredim bilo koga od vas, dame i gospodo, ali tokom godina primetio sam da bankari, vojnici i trgovci imaju priliku da pojedu svoju večeru u vremenu kada se ne bave svojim poslovima, dok siroti stari pandur mora da razgovara o policijskom poslu, što je većim delom vremena prilično dosadno.’ Ponovo se osmehnuo kako bi sve bilo prijateljski, i nastavio, ‘Previše je dosadno ovde, pretpostavljam. Sa moje tačke gledišta, ovo mesto je tiho kao... grob.’ Rezultat: jedan trzaj dragog starog pukovnika, a sveštenik je gledao dole u svoj tanjir, iako ovo poslednje ne bi trebalo uzimati previše ozbiljno, pomislio je, pošto ste retko mogli videti sveštenika koji nije mogao bacati varnice svojim nožem i viljuškom. Sibil, koristeći svoj glas domaćice, razbila je tišinu kao ledolomac. ‘Mislim da je vreme za glavno jelo’, reče ona, ‘koje će biti izvrsna ovčetina uz koju se uopšte ne razgovara o policijskom poslu. Iskreno, ako Sem krene on će citirati zakone i uredbe Ank-Morporka i procedure za prinudu dok ne bacite jastuk na njega!’ Vrlo dobro, pomisli Vajms, sada bar mogu jesti svoju večeru na miru. Opustio se kada je razgovor oko njega postao manje usiljen i ponovo preplavljen svakodnevnim tračevima i čantranjem o drugim ljudima koji su živeli u okolini, teškoćama sa poslugom, izgledima za žetvu i, oh, da, nevoljama sa goblinima. Tada je Vajms obratio pažnju. Goblini. Činilo se da Gradska straža sadrži barem jednog pripadnika svake poznate dvonožne sapientne vrste plus jednog Nobija Nobsa. To je postala tradicija: ako ste mogli uspeti kao pandur, onda ste mogli uspeti kao vrsta. Ali niko nikada nije predložio Vajmsu da bi trebalo zaposliti goblina, iz jednostavnog razloga što su bili opštepoznati kao smrdljiva, kanibalska, zlobna kopilad kojima se ne može verovati. Naravno, svi su znali da su patuljci bili gomila bušača koji će te prevariti ako budu mogli, i da su trolovi bili malo više nasilni, i da te jedina gradska meduza nikada nije gledala u lice, i

da se vampirima ne može verovati, koliko god se oni osmehivali, i da su vukodlaci bili samo vampiri koji ne mogu da lete, i kada smo već kod toga, i čovek iz kuće pored bio je pravo kopile koje baca svoje đubre preko vašeg zida i njegova žena nije bila bolja nego što bi trebalo da bude. Ali, opet su trebale sve vrste da stvore svet. Nije to bilo kao da ste imali predrasude jer, na kraju krajeva, postojao je ork koji je radio na univerzitetu, ali on je voleo svoj fudbal, zar ne, i mogao si oprostiti svakome ko može dati gol sa centra i, pa, prihvatao si to tako... Ali ne prokleti goblini, mnogo vam hvala. Ljudi su ih progonili ako bi ušli u grad i oni su težili da završe uz reku, radeći sa zadovoljstvom u industriji Harija Kralja na mlevenju kostiju, štavljenju kože i razvrstavanju metalnog otpada. Prilično izvan gradskih kapija i isto tako van zakona. I sada je bilo nekih u blizini Hola, kao što je dokazivano nestancima pilića i mačaka, i tako dalje. Pa, verovatno, ali Vajms se sećao kada su ljudi govorili da trolovi kradu piliće. Nije bilo ničega interesantnog za trolove u pilićima. Bilo bi to kao kada bi ljudi jeli malter. Naravno da nije spomenuo ništa od toga. Da, niko nije imao da kaže lepu reč o goblinima, ali gospođica Bidl nije uopšte imala nikakvih reči da kaže. Njen pogled ostao je čvrsto fiksiran na Vajmsovo lice. Mogao si pročitati sto za večeru ako si naučio tu veštinu i ako si bio policajac, a onda si mogao izgraditi jasnu sliku o tome šta svaki gost misli o ostalima. Sve je bilo u pogledima. Stvarima koje su rečene ili nisu rečene. Ljudi koji su bili u magičnom krugu i ljudi koji nisu. Gospođica Bidl je bila autsajder, tolerisana, jer očigledno postoje takve stvari kao što su dobri maniri, ali ne potpuno uključena. Kako je glasila fraza? Ne jedna od nas. Vajms je shvatio da zuri u gospođicu Bidl isto kao što ona zuri u njega. Oboje se osmehnuše, i on pomisli da će jedan ljubopitljiv čovek morati da ode i vidi finu damu koja piše knjige u kojima njegov sinčić toliko uživa, a ne zbog toga što izgleda kao neko ko je spreman da pusti toliko zvižduka da bi to moglo zvučati kao duvački orkestar. Gospođica Bidl se jako mrštila kada se govorilo o goblinima, i povremeno su ljudi, posebno ljudi koje je on označio kao gospođa Pukovnik, bacali pogled ka njoj kao što bi gledao na dete koje je uradilo nešto pogrešno. I tako je održavao lep spoljni izgled zainteresovanosti dok je u isto vreme prosejavao događaje tog dana. Tok je prekinula gospođa Pukovnik rekavši, ‘Uzgred, vaša milosti, bili smo veoma zadovoljni što čujemo da ste dali Džefersonu batine poslepodne. Čovek je nepodnošljiv! On uznemirava ljude!’ ‘Pa, primetio sam da se nije plašio da iznese svoje poglede’, reče Vajms, ‘ali nismo ni mi, zar ne?’ ‘Ali sigurno vi od svih ljudi, vaša milosti’, reče sveštenik, gledajući ga ozbiljno, ‘nije moguće da verujete kako je Džek jednako dobar kao njegov gospodar?’ ‘Zavisi od Džeka. Zavisi od gospodara. Zavisi šta smatrate dobrim’, reče Vajms. ‘Pretpostavljam da sam ja bio Džek, ali kada je u pitanju Ank-Morporkška Gradska straža, ja sam gospodar.’ Gospođa Pukovnik se spremala da odgovori kada je Ledi Sibil veselo rekla, ‘Kada već pričamo o tome, Seme, imam pismo od gospođe Vajnvrajt u kojem te mnogo pohvaljuje. Podseti me da ti to pokažem.’

Svi parovi koji su dugo zajedno imaju svoje šifre. Klasične su one koje supruge koriste u ljubaznom razgovoru da upozore svog supruga da je zbog užurbanog oblačenja, ili odsutnosti, postao izložen u predelu prepona. 14 U slučaj Vajmsa i Ledi Sibil, svako spominjanje gospođe Vajnvrajt bilo je šifra koja je značila, ‘Ako ne prestaneš da nerviraš ljude, Seme Vajmse, onda će se kasnije ove večeri pojaviti određena količina bračnih razmirica.’ Ali ovaj put Sem Vajms je želeo da ima poslednju reč, i reče, ‘Zapravo, kada razmislim o tome, znam nekolicinu Džekova koji su se uzdigli na različitim mestima, i dozvolite mi da vam kažem, oni su često bolji gospodari nego što su njihovi nekadašnji gospodari ikada bili. Sve što im je trebalo je bila šansa.’ ‘Podseti me da ti pokažem pismo, Seme!’ Vajms se predao, a dolazak sladoled-pudinga donekle je spustio temperaturu, posebno jer se njeno damstvo postaralo da svima čaše ostanu napunjene – a u pukovnikovom slučaju to je značilo izuzetno redovno dopunjavanje. Vajms je želeo da razgovara sa njim dalje, ali on je takođe bio pod ženinim naredbama. Čovek je definitivno imao nešto važno u svom umu što je uzrokovalo da ga prisustvo policajca učini zaista veoma nervoznim. A nervoza je očigledno bila zarazna. Ovo nije bio otmeni događaj, ni na koji način. Sibil je organizovala ovu malu zabavu pre nego što napravi nešto mnogo raskošnije, i neki prilično ljubazni oproštaji izrečeni su mnogo pre jedanaest sati. Vajms je pažljivo slušao pukovnika i njegovu ženu dok su hodali, u njegovom slučaju nesigurno, do njihove kočije. Sve što je čuo, međutim, bilo je siktanje, ‘Ostavio si vrata štale otvorena celo veče!’ Usledilo je mumlanje, ‘Ali konji su brzo zaspali, draga moja.’ Kada je poslednja kočija odmakla i velika ulazna vrata bila čvrsto zatvorena, Sibil reče, ‘Pa, Seme, ja razumem, zaista razumem, ali oni su bili naši gosti.’ ‘Znam, i žao mi je, ali oni kao da ne razmišljaju. Samo sam želeo da malo protresem njihove ideje.’ Ledi Sibil je pregledala bocu sa šerijem i nasula sebi punu čašu. ‘Sigurno ne misliš da je kovač stvarno imao pravo da se bori protiv tebe za ovu kuću?’ Sem je poželeo da može piti, upravo sada. ‘Ne, naravno da ne. Mislim, onda ne bi bilo kraja tome. Ljudi su pobeđivali i gubili na starom točku ruleta sudbine hiljadama godina. Ja to znam, ali ti znaš da ja mislim da, ako hoćeš da zaustaviš točak, onda moraš odvojiti nešto vremena za razmišljanje o sirotim momcima koji sede na nuli.’ Njegova žena ga nežno uhvati za ruku. ‘Ali mi smo osnovali bolnicu, Seme. Ti znaš koliko je to skupo. Dr Livad će obučiti svakoga ko pokaže talenat za medicinu, čak i ako se, po njegovim rečima, pojavi sa guzicom koja viri iz pantalona. On je čak dozvolio i devojkama da se obučavaju! Kao doktori! On zapošljava Igorine! Mi smo promenili stvari, Seme, malo po malo, pomažući ljudima da pomognu sami sebi. I pogledaj Stražu! Ovih dana dete će sa ponosom reći da je njegov otac ili čak njegova majka stražar. A ljudima treba ponos.’ 14 Vidi Dr Bentli Kupovina, Vikar dolazi na čaj i stotinu dvadeset sedam drugih upozorenja na posramljivanje u društvu (Nevidljivi Univerzitet Press).

Vajms joj stisnu ruku i reče, ‘Hvala ti što si bila ljubazna prema dečaku iz ulice Kokbil.’ Ovaj put ona se nasmejala. ‘Dugo sam čekala da se pojaviš, Semjuele Vajmse, i ne nameravam da te pustim da propadneš!’ Ovo se činilo Semu Vajmsu kao dobro vreme da kaže, ‘Neće ti smetati ako Vilikins i ja odemo u malu šetnju do čestara Mrtvog Čoveka pre nego što odem u krevet?’ Ledi Sibil uputi mu osmeh koji žene daju muževima i malim dečacima. ‘Pa, teško da mogu reći ne, a tamo je neobična atmosfera. Drago mi je što je Vilikins uključen u to. I tamo gore je veoma prijatno. Možda ćeš čuti slavuja.’ Vajms joj dade mali poljubac pre nego što je krenuo da se presvuče i reče, ‘Zapravo, draga, ja se nadam da ću čuti kanarinca.’ Verovatno nijedan vojvoda ili čak komandir Gradske straže nije našao u svojoj garderobi ništa slično onome što je upravo ležalo na krevetu Sema Vajmsa. Počasno mesto zauzimao je srp, koji je bio korisna poljoprivredna alatka. Video je ranije tokomdana nekoliko ljudi koji su ih nosili. Podsetio je sebe da ‘poljoprivredna alatka’ ne znači ‘nije oružje’. Pojavljivali su se ponekad među uličnim bandama i bili su strašni skoro kao trol sa glavoboljom. Zatim je tu bila palica. Vajmsova vlastita palica, koju je njegov lični sluga promišljeno poneo ovamo. Naravno, imala je srebrne ukrase na sebi jer je to bila ceremonijalna palica Komandira Straže, i uopšte nije bila oružje, dragi bože, nimalo. Sa druge strane, Vajms je znao za sebe da nije trgovac sirom i stoga bi moglo biti pomalo teško objasniti zašto ima stopu žice za sir sa sobom. To će ostati ovde, ali će uzeti srp. Bilo bi to prilično jadno razgledanje ako čovek koji šeta po svojoj zemlji ne bi iskoristio priliku da odreže grančicu ili dve. Ali šta napraviti sa gomilom bambusa koji se razmotao u grudni oklop od međusobno povezanih delova i najružniju kacigu od bambusa? Mala beleška je stajala na krevetu. Govorila je, Vilikinsovim rukopisom, Lovočuvarev prijatelj, komandire. Takođe i vaš!!! Vajms progunđa i udari grudni oklop svojom palicom. Uvio se kao živa stvar i palica se odbila preko sobe. Pa, živimo i učimo, pomisli Vajms, ili možda još važnije, učimo i živimo. Tiho je sišao niz stepenice i izašao u noć... koja je bila šahovska tabla crne i bele. Zaboravio je da van grada, gde su smog, dim i para bojili svet u hiljadu nijansi sive, van njega na mestima kao ovo on je bio crn i beo, i, ako ste tražili metaforu, postojala je jedna, upravo tu. Znao je put do brda, nije ga mogao promašiti. Mesec je osvetljavao put kao da je hteo da mu olakša. Prava poljoprivreda je ovde nestala. Polja su prepuštena žukovini, a pašnjak zečevima koji su ga izgrickali u nešto nalik čoji stola za snuker... iako je poznato da zečevi rade i druge stvari osim što samo jedu travu, on bi igrao snuker sa puno veoma malih loptica. Zečevi se raspršiše dok se penjao i on se zabrinu da nije napravio previše buke, ali ovo je bila njegova zemlja i stoga je ovo bila samo šetnja u parku. Zato je šetao malo bezbrižnije, prateći ono što se činilo kao jedina staza, i ugleda, na mesečini, vešala. Pa, pomislio je, piše Čestar Mrtvog Čoveka na mapi, zar nije tako? Obično su pravili mnogo takvih stvari u starim danima, zar ne? A metalni kavez je bio tu samo da bi držao leševe uspravno tako da gavranovi ne moraju da kleče. Dobro staromodno pandurisanje, možeš to

tako nazvati, ako želiš da osetiš jezu niz kičmu. Gomila smrvljenih drevnih kostiju u podnožju vešala svedočila je o staromodnom policijskom poslu na delu. Vajms oseti nevidljivo kretanje noža na dlačicama svog vrata. Trenutak kasnije Vilikins se podigao sa zemlje i brižljivo stresao prašinu sa svoje odeće. ‘Oh, vrlo dobro, gospodine!’ reče on, pomalo šišteći, zbog kratkog daha. ‘Vidim da vam ništa ne mogu prigovoriti, komandire.’ On zastade, podignu ruke do nosa i onjuši. ‘Svega mi, komandire! Svuda po mojoj odeći je krv! Vi me niste uboli, zar ne, gospodine? Vi ste se samo okrenuli i šutnuli me u orase, što mogu reći, gospodine, da je urađeno vrlo stručno.’ Vajms onjuši. Naučiš da namirišeš krv. Miriši kao metal. Sad, ljudi bi rekli da metal nema miris, ali ga ima i on miriši kao krv. ‘Vi ste bili gore na vreme?’ reče on. ‘Da, gospodine. Nisam video živu dušu.’ Vilikins kleknu dole. ‘Nisam video ništa. Ne bih video krv da me niste srušili u baru sa njom. Svuda je po ovom mestu.’ Voleo bih da imam Igora ovde, pomisli Vajms. Ovih dana predao je forenziku ekspertima. Sa druge strane, stekao je vlastite forenzičke veštine i pored mirisa krvi mogao je nanjušiti pokolj i neverovatne slučajnosti. Na selu svi vide sve. Džeferson je krenuo da se sretne sa Vajmsom, ali ovde je postojao definitivan nedostatak Džefersona i nikakav nedostatak krvi uopšte dok je, u isto vreme, bilo primetno odsustvo leša. Vajmsov mozak je prolazio kroz sve metodično. Naravno, uzimao si zdravo za gotovo da ako građanin potajno krene da kaže policajcu tajnu, to je po svoj prilici bio neko ko nije želeo da građanin to kaže. I ako bi rečeni građanin bio pronađen mrtav onda bi rečeni policajac, koji je bio viđen ranije kako se tuče sa njim, moglo bi se samo zaključiti da je pomalo kriv kada bi se došlo do te činjenice, i kada bi se došlo do te činjenice neko ko je zaista nameravao da uvali Vajmsa u teškoće ostavio bi telo kovača ovde, zar ne? ‘Našao sam nešto, gospodine’, reče Vilikins, ispravljajući se. ‘Vi ste šta?’ ‘Našao nešto, gospodine, položeno na zemlji, moglo bi se reći.’ ‘Ali to je natopljeno krvlju, čoveče!’ Činilo se da to ne brine Vilikinsa. ‘Nikada nisam mario za krv, komandire, barem dok nije moja.’ Čulo se neko grebanje i onda se pojavila svetlost: Vilikins je podigao poklopac fenjera. Predao ga je Vajmsu, a onda osvetlio nešto malo. ‘To je prsten, gospodine. Izgleda kao da je napravljen od kamena.’ ‘Šta? Misliš da je to kamen sa rupom?’ Čuo je Vilikinsov uzdah. ‘Ne, gospodine, glako je ispoliran. A tu je i kandža u njemu. Izgleda mi kao goblinska.’ Vajms pomisli, sva ta krv. Otkinuta kandža. Goblini nisu tako veliki. Neko se pobrinuo da dođe ovde gore da ubije goblina. Gde je ostatak njega? U teoriji, mesečina je mogla pomoći u traženju, ali mesečina je varljiva, stvara senke tamo gde senki ne bi trebalo da bude, i vetar se podigao. Sa fenjerom ili bez, bilo je malo toga što se ovde moglo uraditi. Zavese su bile navučene i nekoliko svetala je još uvek gorelo u Goblinovoj Glavi. Očigledno, postojali su propisi o radu. Dobar pandur trebalo je da uvek bude spreman da testira

njihovu snagu. Pošao je stazom do zadnje strane paba i pokucao na mali drveni prozorčić na zadnjim vratima zgrade. Nakon par trenutaka Džimini povuče klizni prozorčić u stranu i Vajms zaglavi ruku u rupi pre nego što ga je čovek mogao ponovo zatvoriti. ‘Nemojte, molim vas, vaša milosti, sudija će od mojih creva napraviti podvezice!’ ‘I siguran sam da će biti veoma dekorativne’, reče Vajms, ‘ali to se neće dogoditi, jer ću ja garantovati da približno trećina vaših redovnih mušterija još uvek pije opojna pića u ovo vreme, i verovatno je bar jedan sudija među njima... Ne, povlačim ovu poslednju primedbu. Sudije piju svoje piće kod kuće, gde nema propisa o radu. Neću reći ni reč, ali bili bi to loši stari dani za posao ako žedni pandur ne može isprositi noćno osveženje od bivšeg kolege.’ Bacio je nešto novčića na malu policu unutar prozorčeta i dodao, ‘To bi trebalo da kupi dupli brendi za mog čoveka ovde, i za mene adresu gospodina Džefersona, kovača.’ ‘Ne možeš se ponašati ovako prema meni, znaš.’ Vajms pogleda u Vilikinsa. ‘Mogu li?’ Džentlmenski džentlmen pročisti grlo. ‘Mi smo sada u svetu feudalnih zakona, komandire. Vi posedujete zemljište na kojem stoji ovo javno dobro, ali njegova prava su toliko jaka kao i vaša. Ako plaća svoju rentu, ne možete ući u njegovo vlasništvo bez njegove dozvole.’ ‘Kako ti znaš sve te stvari?’ ‘Pa, komandire, kao što znate, imao sam jedan ili dva odmora u Tantiju u svoje vreme, i jedna od stvari u vezi sa zatvorom je ta da uvek unaokolo ima puno knjiga o pravu, kriminalci su veoma zainteresovani da pročitaju stare zakonske fusnote, za slučaj da se ispostavi da je stavljanje cementnih čizmica članu protivničke bande i njegovo spuštanje u reku možda ipak bilo legalno. Takvo učenje se pamti.’ ‘Ali ja sada istražujem misteriozni nestanak. Kovač je bio veoma željan da me vidi na vrhu brda, ali kada sam otišao tamo gore nije bilo ničega osim gomile krvi po celom mestu. Džeferson je želeo nešto da mi kaže i ti mora da znaš šta je zasmrdelo panduru.’ Iako ni ja nisam siguran, reče Vajms u sebi. ‘Nešto je definitivno čudno, to je sigurno.’ Krčmar slegnu ramenima. ‘Nije moj posao, gospodaru.’ Vajmsova ruka zgrabila je krčmarov zglob pre nego što je čovek mogao da ga povuče i trgnula ga tako jako da mu se lice zalepilo za vrata. ‘Nemoj ti meni gospodaru. Nešto se događa ovde, nešto pogrešno; mogu to osetiti u svojim čizmama i, veruj mi, to su najosetljivije čizme koje sam ikada obuo. Čovek koji vodi seosku kafanu zna sve – ja to znam kao i ti. Ako nisi na mojoj strani onda si mi na putu, a ti znaš nešto, mogu to da vidim u tvojim očima. Ako se ispostavi da znaš nešto od važnosti o kovaču proglasićeš sebe saučesnikom nakon dela, sa mogućnošću, ako se malo više potrudim, pre dela, što će te staviti tačno u sredinu, i to je činjenica.’ Džimini je vrdao, ali Vajmsov stisak je bio čeličan. ‘Vaša značka ne radi ovde, gospodine Vajms, vi to znate!’ Vajms je čuo mali prizvuk straha u čovekovom glasu, ali stari panduri su bili žilavi. Ako nisi bio žilav, nikada nisi mogao postati stari pandur. ‘Ja ću da krenem, gospodine’, reče Vajms, što je bila policijska šifra za ‘strepnju’. ‘Ti misliš da ovde ne mogu legalno da stupim nogom. To može i ne mora biti istina, ali moj čovek ovde nije policajac i nije naviknut da radi lepo kao

što mi to radimo, i mogao bi završiti bez noge na kojoj stojiš. Govorim ti ovo kao prijatelj. Mi obojica znamo igru, a? Pretpostavljam da si radio u baru kada je goblin ubijen, zar ne?’ ‘Ja nisam ni znao da je prokleti goblin ubijen, zar ne? Kako bih ja mogao znati kada se to možda dogodilo? Moj savet, gospodine’, reče Džimini, sa istim šifrovanim naglašavanjem koje je Vajms koristio, ‘bio bi da prijavite to vlastima ujutru. To bi bio mladi Ishod, koji sebe naziva pandurom. Vidite, došao sam ovamo u penziju, Vajmse, i ostajanje živim je deo toga. Ja ne guram nos u ono što me se ne tiče. I znam da postoji mnogo stvari koje možete uraditi, kao što znam da ih nećete učiniti, ali samo zato da ne odete kući praznih ruku, Džetro živi gde svi kovači žive, tačno u centru sela sa pogledom na zelenilo. On živi sa svojom starom mamom, tako da je ja ne bih uznemiravao u ovo doba noći. A sada, gospodo, bolje da zatvorim pab. Ne želim da kršim zakon.’ Vratanca kliznuše nazad, i čuo se zvuk reze koja se spušta na svoje mesto. Trenutak kasnije, nakon tradicionalnog povika ‘Zar vi nemate kuću kojoj biste otišli?’, čulo se otvaranje prednjih vrata i put se ispunio ljudima koji su pokušavali da usmere svoje mozgove u pravcu svojih stopala, ili obrnuto. U senkama kafanskog dvorišta, koje je smrdelo na stare bačve, Vilikins reče, ‘Želite li da se opkladite da je vaš kovač ušuškan u svom krevetu večeras, gospodine?’ ‘Ne’, reče Vajms, ‘ali ovo mi smrdi. Mislim da imam ubistvo, ali nemam leš, u svakom slučaju ne ceo’, reče on, kad je Vilikins otvorio usta. Promrmljao je. ‘Da bi to definitivno bilo ubistvo, Vilikinse, treba da ti nedostaje neki važan deo koji je neophodan da bi preživeo, poput glave. U redu, ili kao krv, ali teško je to pokupiti u mraku, zar ne?’ Krenuli su, i Vajms reče, ‘Jedina stvar koju možeš reći o mrtvima je da oni ostaju mrtvi, pa, uopšteno govoreći, i tako... bio je to dug dan, a to je duga šetnja i starost je jeziva, u redu?’ ‘Nije jako primetno spolja, komandire’, reče Vilikins lojalno. Vrata im je otvorio zevajući noćni sluga i čim se on udaljio Vilikins je iz džepa svog kaputa izvukao smrdljivu odsečenu goblinsku kandžu i položio je na sto u dvorani. ‘Nema mnogo toga od goblina kada ne računate glavu, ili bar tako kažu. Pogledajte, evo ga prsten na prstu. Definitivno izgleda kao kamen. Vidite malu plavu perlu? Prilično dobra izrada za gobline.’ ‘Životinje ne nose nakit’, reče Vajms. ‘Znaš, Vilikinse, rekao sam to već ranije, od tebe bi bio prokleto dobar pandur da nije činjenice da si postao prokleto dobar ubica.’ Vilikins se iscerio. ‘Razmišljao sam o ubicama kada sam bio momak, gospodine, ali na žalost nisam bio iz odgovarajuće društvene klase i, pored toga, oni imaju pravila.’ Pomogao je Vajmsu da skine sako i produžio, ‘Ulica nema pravila, komandire, izuzev jednog, koje glasi “Preživi”, a i moj dragi stari tata bi se verovatno okrenuo u grobu ako bih čak i pomislio da postanem pandur.’ ‘Ali ja sam mislio da nikada nisi znao ko je bio tvoj otac?’ ‘Zaista, gospodine, takav je slučaj, ali prvo moramo razmotriti činjenice o nasleđu.’ Vilikins je izvukao malu četku i otresao komadiće prljavštine sa sakoa pre nego što ga je stavio u garderober, a onda nastavio, ‘Ponekad sam osećao odsustvo roditelja i pitao sam se da li bi

mogla biti pametna ideja da odem do groblja na Malim Bogovima i povičem, “Tata, ja ću postati pandur”, i onda gledam koji se nadgrobni spomenik obrnuo, gospodine.’ Čovek se još uvek cerekao. Vajms je uočio, i ne po prvi put, da ima veoma neobičnog džentlmena koji je džentlmenski džentlmen, posebno sa obzirom na to da nijedan od njih nije bio prvenstveno džentlmen. ‘Vilikinse, i ja to mislim vrlo iskreno, da sam na tvom mestu ja bih umesto toga otišao do Tantija i povikao u krečnjačku jamu odmah pored vešala.’ Vilikinsov osmeh se raširio. ‘Hvala vam, gospodine. Ne moram da vam kažem kako mi to puno znači. Ako biste me izvinuli, gospodine, otišao bih da stavim svoj sako u peć za spaljivanje pre nego što se povučem.’ Sibil se okrenula i ispustila topli zvuk zadovoljstva kada se Vajms uvukao u krevet pored nje. Bio je to dug dan, i on je pao u onu ružičastu polusvesnu omamu koja je bila čak i bolja od sna, budeći se skoro svakog sata kada niko nije udarao zvonom na ulici kako bi objavio da je sve u redu. Kada se ponovo probudio čuo je zvuk točkova teških zaprega koji se kotrljaju po kamenu. Poluuspavanog kakav je bio, sumnja ga je razbudila do kraja. Kamenje? Svuda oko Hola je bio prokleti šljunak. Otvorio je prozor i zurio u mesečinu. Bio je to odjek koji se odbijao od brda. Nekoliko moždanih ćelija koje su radile noćnu smenu zapitalo se kojom vrstom poljoprivrede se bavi noću. Da li su gajili pečurke? Da li se repa morala donositi kada je hladno? Da li je to ono što su zvali rotacijom useva? Ove misli su se rastapale u njegovom pospanom mozgu kao zrnca šećera u šolji čaja, klizeći i kapajući iz ćelije u sinapsu, pa do neurotransmitera sve dok nisu stigle do receptora obeleženog kao ‘sumnja’, što bi ako biste pogledali medicinsku šemu policajčevog mozga mogla prilično vidljiva gromuljica, malo veća od gromuljice označene kao ‘sposobnost za razumevanje dugih reči’. Pomislio je - Ah, da, krijumčari! - i, oraspoložen, i pun nade u budućnost, on lagano zatvori prozor i vrati se u krevet. Hrana u Holu je bila obilna i ukusna, a sasvim verovatno i sve drugo što se završava sa na. Vajms je bio dovoljno star da bi znao kako starije osoblje jede ostatke i stoga se potrudio da bude ostataka. Sa time na umu i uz veoma veliku pomoć bakalara sa pirinčem i jajima pojeo je sva četiri režnja slanine sa svog tanjira. Sibil se namrštila zbog toga i Vajms je istakao da je na odmoru, na kraju krajeva, a na odmoru radiš one stvari koje ne radiš drugim danima, izazivajući Sibil, forenzičkom preciznošću, da naglasi kako bi to onda trebalo da uključuje i policijski posao, zar ne, ali Vajms je bio spreman i rekao da on to, naravno, razume, zbog čega će povesti mladog Sema u šetnju do centra sela da iznese svoje sumnje lokalnom policajcu. Sibil je nepoverljivo rekla, ‘U redu, onda’, i da će biti bolje da povede Vilikinsa sa sobom. Bio je to još jedan stav njegove žene koji je potpuno zbunjivao Vajmsa. Na isti način kao što je Sibil mislila da je Nobi Nobs, iako nebrušeni dijamant, bio dobar stražar, ona je mislila da će Vajms biti sigurniji u društvu čoveka koji nikuda nije išao bez oružja, i koji je nekada otvarao pivske flaše tuđim zubima. To je bila istina, ali na neki način veoma uznemirujuća. Čuo je zvono na vratima, čuo je slugu kako otvara ulazna vrata, čuo je prigušeni razgovor nakon kojeg je neko odšetao šljunčanom stazom prema zadnjem delu Hola. To nije bilo važ-

no, bilo je to samo okruženje, a i zvuk sluge koji ulazi u sobu i nešto šapuće Sibil spadao je u istu kategoriju. Čuo je kako govori, ‘Šta? Oh, pa, pretpostavljam da je bolje da ga uvedete unutra’, a onda se naglo okrenula ka Vajmsu kada mu se obratila. ‘To je lokalni policajac. Možeš li ga videti u radnoj sobi? Policajac nikada ne obriše dobro cipele, posebno ti, Seme.’ Vajms još uvek nije video radnu sobu. Činilo se da Holu nikada neće ponestati soba. Zahvaljujući trudu obrćućih sluškinja koje su obeležavale put, stigao je u radnu sobu nekoliko sekundi pre nego što je sluga uveo lokalnog pandura, sa izrazom lica čoveka koji drži mrtvog pacova. Barem je, po svoj prilici to bio lokalni pandur; izgledao je kao sin lokalnog pandura. Sedamnaest godina, računao je Vajms, i smrdi na svinje. Stajao je gde ga je sluga postavio, i zurio. Posle nekog vremena Vajms reče, ‘Mogu li vam pomoći, policajče?’ Mladi čovek zatrepta. ‘Ovaj, da li se obraćam Ser Samjuelu Vajmsu?’ ‘Ko ste vi?’ Činilo se da je ovo pitanje iznenadilo mladića, pa se Vajms sažali na njega i reče, ‘Vidi, sine, pravilna obučenost je da kažeš ko si ti i onda me pitaš da li sam ja taj i taj, tako se govori. Na kraju krajeva, ja ne znam ko si ti. Ti ne nosiš uniformu koju prepoznajem, nisi mi pokazao ovlašćenja ili značku i nemaš šlem. Ja pretpostavljam, bez obzira, i sa svrhom da završimo ovaj razgovor pre vremena za ručak, da ste vi načelnik ovde u okolini? Kako ti je ime?’ ‘Ovaj, Zaključak, gospodine, Fini Zaključak... ovaj, načelnik Zaključak?’ Vajmsa je bila sramota samog sebe, ali ovaj dečak predstavljao se kao policijski službenik tako da bi se čak i Nobi Nobs mogao nasmejati. Naglas, on reče, ‘Pa, načelniče Zaključak, ja sam Semjuel Vajms, između ostalog, i upravo sada sam razmišljao kako treba da razgovaram sa vama.’ ‘Ovaj, to je dobro, gospodine, pošto sam ja upravo sada mislio da bi bilo vreme da vas uhapsim pod sumnjom da ste prouzrokovali smrt Džetroa Džefersona, kovača.’ Vajmsov izraz lica se nije promenio. Dakle, šta sada da radim? Ništa, to je to. Imate pravo da ćutite, rekao sam to stotinama ljudi, znajući da je to sve đubre, i apsolutno sam siguran u jednu stvar, a to je da sigurno nisam uradio ništa više osim što sam naučio lepom ponašanju tog prokletog kovača i stoga će biti veoma interesantno saznati zašto ovaj mali nikogović misli da može povlačiti moj povodac zbog toga. Pandur bi trebalo da je uvek spreman da uči, a Vajms je naučio od Lorda Vetinarija da nikada ne smeš reagovati na neki komentar ili situaciju dok nisi tačno odlučio šta ćeš uraditi. To je bilo dvostruko korisno jer te je sprečavalo da kažeš ili uradiš pogrešnu stvar, dok je u isto vreme činilo ostale ljude izuzetno nervoznim. ‘Izvinite zbog ovoga, gospodine, ali trebalo mi je sat vremena da isteram svinje napolje i učinim zatvor udobnim, gospodine, još uvek pomalo miriši na dezificijens, gospodine, i svinje, kad smo već kod toga, ali sam okrečio zidove i postoji stolica i krevet na kojem se možete sklupčati. Oh, i da vam ne bi bilo dosadno pronašao sam novine.’ On pogleda pun nade ka Vajmsu, čiji izraz lica se nije menjao, blago okamenjen, ali nakon prikladno dugog zurenja Vajms reče, ‘Koje novine?’

‘Gospodine? Nisam znao da postoje više od jednih. Mi ih stalno uzimamo. To je zbog svinja. Malo su pohabane, ali svinje su uvek svinje.’ Vajms ustade. ‘Ja idem u šetnju, načelniče. Možete me pratiti ako želite.’ ‘Izvinite, gospodine, ali ja sam vas uhapsio!’ ‘Ne, sinko, nisi’, reče Vajms, uputivši se prema ulaznim vratima. ‘Ali ja sam vam definitivno rekao da ste uhapšeni, gospodine!’ Bilo je to skoro jauk. Vajms otvori ulazna vrata i krenu niz stepenice sa Finijem koji je kaskao iza njega. Nekolicina baštovana koji bi se inače okrenuli naslonili su se na svoje metle i posmatrali, očekujući predstavu. ‘Šta uopšte ima na tebi što bi mi govorilo da si ti zvanični policajac?’ upitao je Vajms preko ramena. ‘Ja imam službenu palicu, gospodine. To je porodično nasleđe!’ Sem Vajms zastade i okrenu se. ‘Pa, moj momče, ako je to zvanično onda je bolje da mi daš da pogledam to, hoćeš li? Hajde, pruži je.’ Fini uradi tako. Bio je to samo preveliki pendrek, sa rečju ‘zakon’ nevešto urezanom na njemu, verovatno žaračem. Dobra težina, pomisli. Vajms lupnu njime po dlanu i reče, ‘Dao si mi do znanja kako veruješ da sam ja potencijalni ubica i dao si mi svoje oružje! Ne misliš li da to nije mudro?’ Vajms vide pejzaž kako odlazi dok je lebdeo preko terase i sleteo na leđa u gredici cveća, gledajući u nebo. Finijevo zabrinuto lice, nekako preveliko, pojavilo se u njegovom vidokrugu. ‘Izvinite zbog toga, komandire. Lično, nikada vas ne bih povredio, ali nisam želeo da steknete pogrešan utisak. Ovaj pokret prevodi se kao Jedan Čovek On Naglavačke Veoma Žali.’ Vajms je posmatrao parče neba iznad sebe u stanju neobjašnjivog mira dok je dečko govorio, ‘Vidite, moj deda je radio na dugim brodovima kada je bio momak, ploveći sve do Bangbangduka i svih onih mesta gde je narod tako čudan, i kada se vratio nazad doveo je moju baku, Ming Čang, i ona je to naučila mog tatu i mene.’ On šmrcnu. ‘Ona je umrla pre nekoliko meseci, ali je bar naučila moju mamu kuvanju, takođe. Bung Ming Suck Dog je i dalje omiljen u ovim krajevima i, naravno, nije previše teško nabaviti sastojke, pošto smo tako blizu mora. Bong Can Bang Keng ne uspeva baš dobro ovde, iako Packed Shop Chop Muck Dick raste prilično dobro. Oh, boja vam se vraća u lice, gospodine, drago mi je što to mogu da kažem.’ Sa bolovima u svakom zglobu, Vajms se uspravio. ‘Nemoj to ponovo uraditi, jesi li čuo?’ ‘Pokušaću da to ne učinim, gospodine, ali vi ste uhapšeni, gospodine.’ ‘Rekao sam ti, mladi čoveče, ti me nisi propisno uhapsio.’ Vajms se podigao na noge, pomalo teško dišući. ‘Da bi izvršio zakonsko hapšenje, mora fizički dodirnuti osumnjičenog dok jasno izgovara reči “Hapsim vas”, ovako, iako u tom momentu nije potrebno navesti zločin zbog kojeg je tvoj osumnjičeni uhapšen...’ ovde je Vajms udario dečaka tako snažno u pleksus da se sklupčao, ‘...isplati se da obratiš pažnju, što je trebalo ti da uradiš, moj momče, ako nameravaš da me uhapsiš, i što mogu da istaknem da još uvek nisi učinio, a to je sramota jer kada bi to hteo sada imaš čist slučaj protiv mene zbog opiranja hapšenju, kao i napad na policajca u vršenju službene dužnosti. Pod uslovom da me ništa u vezi sa tobom do sada nije navelo da verujem kako si stvarno policajac.’

Vajms je seo na obližnji kamen i posmatrao Finija koji je počeo da se razmotava. ‘Ja sam Sem Vajms, mladi čoveče, tako da ne pokušavaj to mahanje rukama na meni, razumeš?’ Sada je Finijev glas nekako slabašno hripav: ‘I jednoga dana neko će ti reći, “Da li znaš ko sam ja, pozorniče?” na šta ćeš ti odgovoriti, “Da, gospodine, ili, može biti, madam, vi ste osoba sa kojom razgovaram u vezi sa gorenavedenim zločinom,” ili sličnom odgovarajućom formulacijom, koja ne bi trebalo da uključuje fraze kao što su “Pao si, drugar” ili “Ja imam dokaze protiv tebe i nema greške”. Ignoriši, ali zapamti, sve pretnje tebi. Zakon je jedan i nepromenjiv. On ne brine ko je ko i u tom trenutku, na stvarni način, ti si on, i stoga nisi ni ti.’ Vajms je sedeo otvorenih usta dok je Fini nastavljao. ‘Mi ovde ne dobijamo često Novosti, ali kupio sam paket lekova za svinje pre godinu dana i bio je umotan u Novosti i video sam vaše ime kada ste govorili o tome šta je policajac. To je učinilo da se osetim veoma ponosnim, gospodine.’ Vajms se sećao tog govora. Morao je to da napiše za završnu paradu nekih novoobučenih policajaca iz Stražarske škole. Proveo je sate pokušavajući da ga sastavi, dodatno opterećen činjenicom da je za njega svaki oblik književnosti u svakom smislu zatvorena knjiga. Pokazao je to Sibil i upitao je da li misli kako bi neko trebalo da mu pomogne oko toga, a ona ga je potapšala po glavi i rekla, ‘Ne, dragi, jer će onda izgledati kao nešto što je neko drugi napisao za nekoga, s obzirom da se upravo sada pokazuje čisti Vajms, kao blistavi svetionik.’ To ga je prilično razveselilo, jer nikada pre nije bio blistavi svetionik. Ali srce mu se steglo kada mu je tok misli bio prekinut vrlo ljubaznim nakašljavanjem i Vilikinsovim glasom, koji reče, ‘Izvinite me, komandire, mislim da je pravo vreme da upoznam mladog gospodina sa mojim prijateljima gospodinom Barlijem i gospodinom Jakurukeom. Ledi Sibil neće biti srećna da vas vidi uhapšenog, komandire. Plašim se da ćete otkriti da je pomalo... ogorčena, gospodine.’ Vajms pronađe svoj glas. ‘Ti si prokleta budala, čoveče! Spusti tu prokletu stvar dole! Držiš to na osetljivom okidaču! Spusti to odmah dole!’ Vilikins bez reči spusti sjajni samostrel na ogradu stepeništa kao majka kada spušta svoju bebu u krevet. Začuo se zvonki zvuk, i sedamnaest jardi udaljeni geranijum je bio obezglavljen. Ovo je prošlo bez primedbi, izuzev od strane geranijuma i odrpane prilike sakrivene u rododendronima, koja reče ‘Sec!’ za sebe, ali je odlučno nastavila da zuri u Vajmsa. Stanje šoka na stepenicama prekinula je Ledi Sibil, koja se mogla kretati veoma tiho za veliku ženu. ‘Gospodo, šta se događa ovde?’ ‘Ovaj mladi čovek, navodno lokalni policajac, želi da me odvede u pritvor pod optužbom da sam osumnjičen za ubistvo, draga.’ Između muža i žene prošao je pogled koji je zaslužio status telepatskog. Sibil je zurila u Finija. ‘Ah, vi mora da ste mladi Zaključak, pretpostavljam. Bilo mi je žao kada sam čula za smrt tvog oca, i nadam se da je tvoja majka i dalje dobro. Često sam je posećivala kada sam bila devojčica. I vi želite da uhapsite mog muža, zar ne?’ Fini, izbuljen, neprofesionalno izusti ‘Da, ma’am’. Sibil uzdahnu i oštro reče, ‘Pa, onda, mogu li se barem nadati da će to biti urađeno bez daljeg pokolja biljaka?’ Ona pogleda ka Vajmsu. ‘Da li te vodi u zatvor?’

Usmerila je ponovo svoju pažnju ka Finiju, i čovek se sada suočio sa topom napunjenim hiljadugodišnjom samouverenošću više klase. ‘Njemu će trebati čista odeća, policajče. Ako mi kažeš gde ga vodiš, a ti ćeš mi reći gde ga vodiš, lično ću doneti prigodnu odeću. Hoću li morati da šijem pruge na njoj, ili se to dešava automatski? I bila bih vam zahvalna ako biste ga vratili ovamo nazad do vremena za čaj, pošto očekujemo posetioce.’ Ledi Sibil napravi korak napred i Fini učini korak unazad da bi izbegao gnev nadirućih grudi. Ona reče, ‘Mogu li vam poželeti svu sreću u vašem poduhvatu, mladi čoveče? Trebaće vam. Sada me, molim vas, izvinite. Moram da idem i porazgovaram sa kuvarom.’ Okrenula se, ostavljajući zbunjenog Finija da zuri za njom. Onda se vrata koja su se upravo zatvorila za njom ponovo otvoriše, i ona reče, ‘Jeste li još uvek neženja, mladi čoveče?’ Fini jedva izusti ‘Da’. ‘Onda ste pozvani na čaj’, reče ona veselo. ‘Dolaze neke veoma prihvatljive mlade dame, i ja sam sigurna da će biti veoma uzbuđene da vide mladića koji je spreman da pleše na ivici samog pakla. Stavi svoj šlem, Seme, u slučaju neke policijske brutalnosti. Vilikinse, pođite sa mnom. Želim da razgovaram sa vama!’ Vajms je pustio da se tišina zgruša. Nakon previše toga, Fini reče, ‘Vaša supruga je veoma upečatljiva žena, gospodine.’ Vajms klimnu glavom. ‘Nemaš pojma. Šta želite da uradite sada, načelniče?’ Dečko je oklevao. To je ono što je radila Sibil. Samo mirno i samopouzdano govoreći mogla te je navesti da veruješ kako se svet okrenuo naglavačke i pao na tvoju glavu. ‘Pa, gospodine, ja verujem da vas prvo moram odvesti do magistrata?’ Vajms je primetio mali znak pitanja. ‘Ko je tvoj gazda, Fini?’ ‘Već rečena uprava magistrata, gospodine.’ Vajms je krenuo niz stepenice, i Fini požuri za njim. Vajms je pričekao dok dečak nije počeo da trči, a onda je stao u mestu tako da je Fini utrčao u njega. ‘Tvoj gazda je zakon, načelniče, i nemoj to zaboraviti. Zapravo, jedan od poslova magistrata je da se postara da to nikada ne učinite! Da li ste ikada polagali zakletvu? Kako je glasila? Kome je bila?’ ‘Oh, dobro se sećam toga, gospodine. Bila je to zakletva upravi magistrata, gospodine.’ ‘To je... bila... šta? Zakleo si se da ćeš poštovati magistrat? Nisu mogli da te nateraju da to uradiš!’ On zastade. Zapamti, na selu te uvek neko posmatra, pomislio je, a verovatno i prisluškuje. Fini je izgledao šokirano, tako da Vajms reče, ‘Odvedi me do tvog zatvora, dečko, i zaključaj me unutra. I kad smo već kod toga, zaključaj i sebe sa mnom. Nemoj žuriti, ne postavljaj pitanja, i govori tiho, osim eventualnog izgovaranja stvari kao “Imam dovoljno dokaza, kriminalcu jedan”, i ostale gluposti te vrste, jer, mladi čoveče, verujem da je neko ovde u pravim problemima i verujem da si ta osoba ti. Ako imaš imalo razuma, bićeš tih i odvesti me u tvoj zatvor, u redu?’ Širom otvorenih očiju, Fini klimnu glavom. Bila je to prijatna šetnja do zatvora, za koji se ispostavilo da je bio na malom keju uz reku. Područje je bilo pokriveno polumorskim kršom koji je čovek i mogao očekivati, a postojao je i rotirajući most, verovatno da bi veći brodovi mogli da prolaze. Sunce je sijalo i ništa

se nije događalo, na neki spori način. I tu je bio mnogo spominjani zatvor. Izgledao je kao ogromna posuda za biber napravljena od kamena. Cvetna puzavica je rasla oko njega i, odmah pored vrata i sputana lancem, bila je ogromna svinja. Kada je videla da se približavaju podigla se na zadnje noge i, pomalo teturajući, šenila. ‘To je Mašer’, reče Fini. ‘Njegov otac je bio divlji vepar, njegova majka je bila iznenađena. Vidite one kljove? Niko mi ne pravi mnogo problema kad zapretim da ću pustiti Mašera sa povodca, zar ne, Mašeru?’ Nestao je iza zatvora i vratio se brzo sa kantom pomija, u koju je Mašer pokušao da se ukopa, uz ogromno zadovoljstvo – ogromno, zapravo, kao njegove kljove. Vajms je zurio u njega kada je žena prijateljskog izgleda obučena u kecelju izletela iz kolibe pokrivene slamom, zastala kada je ugledala Vajmsa i napravila kniks. Pogledala je puna nade ka Finiju. ‘Ko bi mogao biti ovaj fini gospodin, sine?’ ‘To je Komandir Vajms, mama... Znaš, vojvoda.’ Nastala je pauza u toku koje je žena očigledno želela da obuče bolju haljinu, sredi frizuru, i cipele, i da oriba toalet, kuhinju, vešernicu, i da pospremi vrt, ofarba ulazna vrata i počisti tavan. Vajms je sprečio njeno vrtenje dok ne napravi rupu u zemlji pruživši joj ruku i rekavši, ‘Sem Vajms, gospođo, drago mi je što sam vas upoznao’, ali to je samo izazvalo njeno panično utrčavanje u kuću. ‘Moja mama je veoma oduševljena aristokratijom’, poverio mu je Fini dok je otključavao vrata zatvora nepraktično velikim ključem. ‘Zašto?’ upita Vajms, zbunjen. U zatvoru je bilo sasvim udobno. Naravno, svinje su ostavile mirisnu uspomenu za sobom, ali za momka iz Ank-Morporka to se računalo kao svež vazduh. Fini je seo pored njega na dobro izribanu klupu. ‘Pa, gospodine, kada je moj deda bio mlad, Lord Remkin mu je dao celih pola dolara za otvaranje kapije, samo da bi otišao u lov. Prema mom tati, rekao je, “Nijedan licemerni kritičar ljudskih prava nikada mi nije dao ni bušnu paru kao naš Lord Remkin, koji mi je dao celih pola dolara kada je bio mortus pijan, i nikada ih nije tražio nazad kada je bio trezan. To je ono što ja zovem gospodin.”’ Vajms se stresao u sebi, znajući da je velikodušna stara pijanica po svoj prilici imala više para nego što je ikada mogao zamisliti, a on je bio radni čovek patetično zahvalan za poklon od stare pijandure. U svojoj duši režao je na davno mrtvog čoveka. Ali onaj deo njega koji je godinama bio oženjen sa Sibil prošapta, Ali on nije morao ništa da dâ čoveku, a u tim danima celih pola dolara bilo je verovatno više novca nego što je starac mogao zamisliti! Jednom ga je Sibil, u nekoj od vrlo retkih rasprava, iznenadila kada se izbrbljala, ‘Pa, Seme, moja porodica stekla je prednost u životu, svoj početni kapital ako ti se tako sviđa, gusarenjem. To bi trebalo da ti se sviđa, Seme! Dobar, čestit, manuelni rad! I pogledaj do čega je to dovelo! Problem sa tobom, Seme Vajmse, je to što si odlučio da budeš svoj sopstveni klasni neprijatelj.’ ‘Da li je nešto pogrešno, komandire?’ upita Fini. ‘Sve’, reče Vajms. ‘Kao prvo, nijedan policajac se ne zaklinje na vernost građanskoj vlasti, on se zaklinje na odanost zakonu. Oh, političari mogu promeniti zakon, i ako se to panduru ne sviđa on može da odustane, ali dok je na poslu na njemu je da postupa u skladu sa zakonom kako je propisano.’ Naslonio je leđa na kameni zid. ‘Ti se nisi zakleo na poslušnost magistratu!

Voleo bih da vidim to što si potpisao –’ Vajms je prestao da govori jer se mala metalna ploča na zatvorskim vratima otvorila otkrivajući Finijevu majku, činilo se veoma nervoznu. ‘Napravila sam Bang Suck Duck, Fini, sa repom i čipsom, i ima takođe dovoljno i za vojvodu, ako bi on bio tako milosrdan da to prihvati?’ Vajms se nagnuo napred i šapnuo, ‘Da li ona zna da si me uhapsio?’ Fini slegnu ramenima. ‘Ne, i, gospodine, molim vas, molim vas nemojte joj reći, pošto mislim da me nikada više neće pustiti u kuću.’ Vajms odšeta do vrata i reče u otvor, ‘Biću počastvovan vašim gostoprimstvom, gazdarice Zaključak.’ Začuo se nervozan kikot sa druge strane proreza, i Finijeva majka snašla se da kaže, ‘Žao mi je što vam moram reći da mi nemamo srebrne tanjire, vaša milosti!’ Kod kuće Vajms i Sibil su jeli iz prigodne grnčarije, jeftine, praktične i lake za održavanje. On glasno reče, ‘Žao mi je što nemate neke srebrne tanjire, takođe, gazdarice Zaključak, i imam komplet koji ću vam direktno poslati.’ Sa druge strane proreza čulo se nešto nalik tresku, u istom trenutku kada je Fini rekao, ‘Oprostite? Da li ste poludeli, gospodine?’ Pa, to bi moglo pomoći, pomisli Vajms. ‘Mi imamo stotine prokletih srebrnih tanjira u Holu, moj momče. Prokleto beskorisnih, hlade hranu i pocrne čim im okreneš leđa. Čini mi se i da su izgrebani kašikama, takođe. Videću šta imamo.’ ‘Ne možete to uraditi, gospodine! Ona će biti uplašena što ima dragocenosti u kući!’ ‘Da li imate mnogo krađa ovde u okolini, načelniče?’ reče Vajms, naglašavajući poslednju reč. Fini otvori vrata zatvora i podiže svoju majku, koja je očigledno bila zapanjena mogućnošću da poseduje srebrne tanjire, očistio je od prašine i rekao preko ramena, ‘Ne, gospodine, iz razloga što niko nema ništa da se ukrade. Moja mama mi uvek govori da ti novac ne može kupiti sreću, gospodine.’ Da, pomisli Vajms, kao i moja mama, ali je bila prilično zadovoljna kada sam dobio svoju prvu platu pošto je to značilo da možemo imati obrok sa mesom u njemu, čak i ako nismo znali koja vrsta mesa je to bila. To je sreća, zar ne? Zaboga, laži koje govorimo sebi... Kada je zajapurena gazdarica Zaključak otišla da donese ručak, Vajms reče, ‘Između nas, načelniče, da li verujete da sam ja kriv za ubistvo?’ ‘Ne, gospodine!’ reče Fini trenutno. ‘Rekao si to veoma brzo, mladi čoveče. Želiš li da mi kažeš da je to pandurski instinkt? Pošto sam stekao utisak da nisi dugo pandur i da nisi imao mnogo posla. Ja nisam stručnjak, ali računam da svinje ne pokušavaju mnogo da te lažu.’ Fini duboko udahnu. ‘Pa, gospodine’, reče on smireno, ‘moj deda je bio lukav tip i mogao je da čita ljude kao knjige. Često me je vodio u šetnju i upoznavao me sa ljudima, gospodine, i dok su oni prolazili pored nas pričao mi je njihove priče, kao što je ona o čoveku koji je bio uhvaćen in flagrante delicto sa običnom dvorišnom živinom...’ Vajms je slušao otvorenih usta dok je ružičasto, dobro umiveno lice govorilo o pitomom, mirisnom pejzažu kao da je bio nasljen demonima iz najdubljih ponora pakla. Razmotao je čaršaf zločina toliko prljav da mu je trebalo pranje: bez značajnih ubistava, samo gadosti, bu-

dalaštine i sve vrste zločina zbog ljudskog neznanja i gluposti. Naravno, gde je bilo ljudi bilo je i zločina. Sve to je izgledalo neumesno u usporenom svetu velikih prostora i raspevanih ptica. A ipak je namirisao to čim je stigao ovde, i sada je bio usred toga. ‘Osetićeš peckanje’, reče Fini. ‘Tako mi je govorio tata. Rekao je da gledam, slušam i držim na oku svakog čoveka. Nikada nije bilo dobrog policajca koji nije imao deo zlikovca negde u sebi, i on će te uzbuniti. On će reći “Ovaj čovek ima nešto što krije”, ili “Ovaj čovek je mnogo više uplašen nego što treba da bude” ili “Ovaj čovek se ponaša previše arogantno jer je u sebi veoma nervozan”. On će te upozoriti.’ Vajms se odlučio za divljenje radije nego za šok, ali ne previše divljenja. ‘Pa, gospodine Fini, mislim da su vaš deda i vaš otac imali pravo. Tako sam ja poslao prave signale, zar ne?’ ‘Ne, gospodine, uopšte ne, gospodine. Moj deda i moj otac mogli su ponekad imati takvo. Potpuno prazno. To čini ljude nervoznim.’ Fini je okrenuo glavu u stranu i rekao, ‘Samo trenutak, gospodine, mislim da imamo mali problem...’ Vrata zatvora su se zvečeći otvorila kada je načelnik Zaključak odjurio iza zdepaste zgradice. Nešto je kevtalo i skvičalo, a onda je Vajms, mirno sedeći unutra, iznenada imao gobline u svom krilu. Zapravo je to bio jedan jedini goblin, ali jedan goblin je više nego dovoljan u zatvorenom prostoru. Postojao je miris, za početak, i nije se završavao, pošto se činilo da prožima svet. Pa ipak, to nije bio smrad – iako samo nebesa znaju kakve sve smradove organska stvorenja mogu proizvesti – ne, svako ko šeta ulicama Ank-Morporka je bio više ili manje imun na smradove, i zaista je sada došlo do procvata, ako bi to bila prava reč, hobija sakupljanja smradova, 15 i Dejv, iz Dejvove Značka i Marka Trgovine, ponovo je proširio tablu iznad svoje radnje. Nisi mogao flaširati (ili šta god da su sakupljači radili) esencijalni miris goblina pošto to nije bio toliko smrad koliko osećaj, osećaj da tvoja zubna gleđ isparava i svaki oklop koji bi mogao imati rđa velikom brzinom. Vajms je udario tu stvar, ali ona se držala istovremeno rukama i nogama vrišteći nečim što je teoretski bio glas, iako je zvučao kao kesa oraha po kojoj si skakao. Pa ipak, on nije napadao – ako se ne računa biološki rat. Prilepio se za njegove noge i mahao rukama, i Vajms je uspeo da zaustavi Finija da ga udari u glavu svojom službenom palicom, jer, kada je konačno obratio pažnju, goblin je koristio reči, a reči su bile: Da! Da! Mi želimo prav da! Zahtevam! Zahtevam prav da! Dobro? Prav da! Fini, sa druge strane, je vikao, ‘Smrdljivko, ti mali đavole, rekao sam ti šta ću ti uraditi ako te ikada vidim da ponovo kradeš svinjske pomije!’ On pogleda ka Vajmsu tražeći podršku. ‘Oni vam mogu doneti užasne bolesti, gospodine!’ ‘Hoćeš li prestati da igraš unaokolo sa tim prokletim oružjem, dečko!’ Vajms pogleda dole ka goblinu koji se sada otimao iz njegovog stiska, i reče, ‘Što se tebe tiče, ti mala huljo, prestani sa galamom!’ Mala prostorija je utihnula, izuzev Finijevog prigušenog mrmljanja ‘Oni jedu svoje vlastite bebe!’ goblinovog, jednostavno i precizno nazvanog ‘Smrdljivko’, ‘Prav da!’. 15 Sve je to bila misterija za Vajmsa, koji je bio apsolutno siguran da je nemoguće uočiti razliku između pilećeg i ćurećeg prdeža, ali postojali su oni koji su tvrdili da to mogu, i on je bio zadovoljan što su takvi ljudi izabrali ovakvo rešenje za svoje čudne sklonosti umesto da, na primer, pune svoje sudopere ljudskim lobanjama, sakupljenim na glavnoj ulici.

Sada bez panike, goblin je uperio kandžu ka Vajmsovom levom zglobu, pogledao ga u lice i rekao, ‘Prav da?’ Bila je to molba. Kandža ga povuče za nogu. ‘Prav da?’ Stvorenje je othramalo do vrata i pogledalo u smrknutog načelnika, a onda se okrenulo ka Vajmsu sa izrazom koji je dosađivao u čovekovo lice i reče vrlo pažljivo, ‘Prav da? Gospodin po-liiii-caaaj?’ Vajms izvuče svoju burmuticu. Za tu smeđu stvarčicu se moglo reći da ti je cela ta ceremonija kroz koju si prolazio pre nego što bi uzeo prstohvat davala više vremena za razmišljanje nego paljenje cigare. Takođe je privlačilo pažnju. On reče, ‘Pa, načelniče, ovde je neko ko traži pravdu. Šta ćete uraditi u vezi sa time?’ Fini se činio nesiguran, i potražio je utočište u činjenicama. ‘To je smrdljivi goblin!’ ‘Da li ih često viđate oko zatvora?’ reče Vajms, zadržavajući blagi ton glasa. ‘Samo Smrdljivka’, reče Fini, mršteći se na goblina, koji izbaci svoj crvoliki jezik. ‘On se uvek mota ovuda. Ostali znaju šta se dešava ako ih uhvate da kradu unaokolo!’ Vajms pogleda dole ka goblinu, a znao je da prepozna loše nameštenu slomljenu nogu kada bi je video. Prevrtao je burmuticu u svojim rukama, i nije gledao ka mladiću. ‘Ali sigurno bi se policajac zapitao šta se dogodilo takvom jadniku kao što je ovaj da došeta pravo ovamo do zakona i rizikuje da bude osakaćen... ponovo?’ Bio je to skok u mrak, ali, pakla mu, on je skakao tako često da je mrak bio trambulina. Ruka ga je svrbela. Pokušao je to da ignoriše, i samo na trenutak bila je tu pred njim vlažna pećina, i nijedna druga misao izuzev užasne beskonačne osvete. Trepnuo je i goblin je opet povukao njegov rukav, a Fini je postao besan. ‘Ja nisam to uradio! Ja nisam video da je to urađeno!’ ‘Ali ti znaš da se to dogodilo, zar ne?’ I ponovo se Vajms setio mraka i žeđi za osvetom, zapravo, sama osveta činila se razumnom i gladnom. A mala hulja ga je dotakla po toj ruci. Sve se vratilo, i on je poželeo da nije, jer iako svi panduri moraju imati deo zločinca u sebi, nijedan pandur nije trebalo da šeta unaokolo sa delom demona kao tetovažom. Fini sada više nije bio besan, pošto je bio uplašen. ‘Biskup Skour kaže da su oni demonske i drske kreature napravljene kao ruglo čovečanstva’, reče on. ‘Ne znam ni za kakve biskupe’, reče Vajms, ‘ali ovde se nešto događa i mogu da osetim peckanje, osećam to od dana kada sam došao ovde, i to je peckanje na mojoj zemlji. Slušaj me, načelniče. Kada uhvatiš osumnjičenog trebalo bi da se potrudiš i pitaš ga da li je to učinio, i ako kažu da nisu morate ih pitati da li mogu dokazati svoju nevinost. Shvataš to? Ti treba da pitaš. Razumeš? I moji odgovori su, redosledom, pakleno ne i pakleno da!’ Mala kandžasta ruka zagrebala je ponovo Vajmsovu košulju. ‘Prav da?’ Vajms je pomislio: Oh, dobro, mislim da sam bio blag prema momku do sada. ‘Načelniče, nešto je pogrešno, ti znaš da je nešto pogrešno, i ti si potpuno sam, tako da je bolje da zatražiš pomoć svakoga za koga znaš da mu se može verovati. Kao što sam ja, na primer, u kom slučaju ću biti osumnjičeni kojem je, nakon što je položio kauciju od jednog penija i na vlastiti zahtev napismeno se obavezao’, Vajms je pružio delimično zarđali bakarni disk zapanjenom Finiju, ‘zatraženo da vam pomogne u vašoj istrazi, kao što jeste, i to će sve biti fino i lepo i u skladu sa standardima rada u policijskim postupcima, koje sam, moj momče, napisao ja, i bolje ti je da veruješ to. Ja nisam zakon, nije policajac zakon. Policajac je samo čovek, ali

kada se on ujutru budi zakon je njegov budilnik. Bio sam fini i ljubazan prema tebi do sada, ali da li si stvarno mislio da sam došao da bih proveo noć u svinjcu? Vreme je da budeš pravi pandur, momče. Uradi pravu stvar i otaljaj dokumentaciju naknadno, kao što ja radim.’ Vajms pogleda dole ka upornom malom goblinu. ‘U redu, Smrdljivko, povedi nas.’ ‘Ali moja stara mama upravo dolazi sa vašom večerom, komandire!’ Finijev glas bio je vapaj, i Vajms je oklevao. Nije hteo da uznemiri staru mamu. Sada je bilo vreme da izađe vojvoda. Vajms se nikada nije nikome naklonio, ali naklonio se gazdarici Zaključak, koja je skoro ispustila poslužavnik u ekstatičnoj zbunjenosti. ‘Očajan sam, draga moja gazdarice Zaključak, što moram da vas zamolim da pričuvate vaš Man Dog Suck Po za nas na toplom na kratko jer me je vaš sin, na račun svoje uniforme i svojih roditelja, zamolio da mu pružim pomoć u njegovom zadatku od izuzetne važnosti, koji može biti poveren jedino mladom čoveku sa integritetom, kao ovaj vaš momak.’ Dok se žena skoro topila od ponosa i sreće Vajms povuče mladića malo dalje. ‘Gospodine, jelo je bilo Bang Suck Duck. Mi imamo Man Dog Suck Po samo nedeljom. Sa pireom od šargarepe.’ Vajms se okrenuo, srdačno se rukovao sa gospođom Zaključak i rekao, ‘Unapred se radujem što ću probati to kasnije, draga moja gazdarice Zaključak, ali ako biste me izvinuli, vaš sin je cepidlaka u svom policijskom poslu, kao što sam siguran da znate.’ Pukovnik Čarls Augustus Mejkpis je već davno, sa stručnošću dugogodišnjeg stratega, odlučio da dopusti Leticiji da odlučuje o svemu. To ga je sačuvalo velikih problema i omogućilo mu da prčka u svojoj bašti, brine o zmajevima i povremeno odlazi u ribolov na pastrmke, razonodu koju je voleo. Iznajmio je pola milje potoka, ali je sada sa tugom otkrio da ga je teško održavati dovoljno brzim. Ovih dana provodio je mnogo vremena u svojoj biblioteci, radeći na drugoj knjizi svojih memoara, pod ženinim nadzorom i ne mešajući se. Do tog trenutka bio je prilično srećan što je imala ulogu predsedavajućeg magistrata jer je to ponekad držalo satima podalje od kuće. On nikada nije bio baš najbolji u razmišljanju o dobrom ili lošem i krivici ili nevinosti. On je naučio da razmišlja o našima i njihovima, mrtvima ili ne mrtvima. I stoga nije baš slušao grupu koja je sedela oko dugačkog stola na drugom kraju biblioteke, razgovarajući zabrinutim glasovima, ali bez obzira nije mogao da slučajno ne čuje. Ona je potpisala taj prokleti dokument! Trebalo je da pokuša da razgovara sa njom o tome, ali je znao gde bi to završilo. Komandir Vajms! U redu, po svemu sudeći čovek je bio od one vrste koja juriša, i možda se potukao sa tim kako god se zvao kovačem, koji nije bio tako loš momak na svoj način, pomalo usijane glave, naravno, ali je pravio prokleto dobre držače za zmajeve za samo jedan dan i po prilično razumnoj ceni. Vajms? Nije ubica, sigurno. To je jedna stvar koju naučiš u vojsci. Ne traješ dugo ako si ubica. Ubijanje kada dužnost zove je sasvim drugačija stvar. Leticija je slušala tog neizgovorivog advokata i oni su se svi složili da to bude potpisano zbog toga što je taj bednik mladi Rđa to želeo. Otvorio je svoje mesečno izdanje Očnjaci i Vatra. Povremeno je neko utišavao svoj glas, što je smatrao prokleto uvredljivim, s obzirom na to da su oni sedeli u čovekovoj biblioteci, i

posebno što se sa čovekom nisu ni posavetovali. Ali on se nije bunio. On je odavno naučio da se ne buni, i tako je držao oči usredsređene na članak o vatrootpornim inkubatorima, držeći časopis ispred sebe kao da želi da otera zlo. Međutim, među rečima koje nije mogao čuti bilo je, ‘Naravno, on je nju oženio samo zbog njenog novca, znaš.’ To je bio glas njegove žene. Onda, ‘Ja sam čula da je ona bila očajna da pronađe muža.’ Radoznalo oštri ton tog glasa identifikovao je svog vlasnika kao gospođicu Pikings, koja, pukovnik nije mogao da ne primeti, dok je mrzovoljno zurio u stranu punu reklama za azbestne uzgajivačnice, očigledno nije požurila da pronađe muža za sebe. Pukovnik je bio, prema sklonostima, živi i pusti da žive osoba i, iskreno, ako devojka želi da šeta unaokolo sa momkom koji nosi košulju i kravatu, trenira konje i ima lice kao buldog koji je lizao sirće sa čička, onda je to bila potpuno njena stvar. Uostalom, reče u sebi, šta je sa starim ‘Komadina’ Džeksonom, a? Nosio je svake noći razdrljenu haljinu i prilično cvetni losion posle brijanja za momka, ali kada bi došao poziv na oružje mogao se boriti kao prokleti demon. Čudno. Ponovo je pokušao da nađe gde je stao, ali ga je prekinuo Veoma poštovani Mauser. Nikada se nije mogao složiti sa duhovnicima, nije video smisao. ‘Ja nalazim da je veoma sumnjivo što se porodica Remkin pojavila ovde posle tako mnogo godina, zar ne? Čitao sam o Vajmsu u novinama, nije vrsta osobe koju možeš zamisliti kako jednostavno odlazi na odmor.’ ‘Prema Gravidu, on je poznat kao Vetinarijev terijer’, reče Leticija. Na drugom kraju sobe njen muž gurnuo je glavu još dublje u svoj časopis da se ne bi cerekao. Gravid! Ko bi mogao nazvati svoje dete Gravid? Niko ko je ikada imao zmajeve ili ribe, to je bilo sigurno. Naravno, postojale su takve stvari kao što su rečnici, ali taj stari Lord Rđa nikada nije bio vrsta čoveka koja će otvoriti knjigu ako bi to moglo pomoći. Pukovnik je pokušao da razmatra članak o postupku ušivanja grla kod starijih mužjaka i gospa njegovog srca nastavi, ‘Pa, mi ne želimo nikakve Vetinarijeve besmislice ovde. Očigledno, njegovo lordstvo više uživa dozvoljavajući Vajmsu da pušta vetar u dvoranama moćnika. Očigledno, Vajms ne poštuje rang. Zapravo, sasvim suprotno. I zaista, čini se da je spreman da napadne iz zasede pristojnog radnika.’ Smešno, pomisli pukovnik, prvi put ikada da sam čuo kako kovača naziva bilo kako drugačije osim prokletim smetalom. Činilo mu se da su ogovaranja oko stola bila otrcana, izveštačena, kao razgovori novih regruta u noći pred njihovu prvu bitku. Pomislio je, Postoji nalog izdat za Komandira Vajmsa, heroja doline Kum (prokleto dobra predstava! Predivno izvedena. Mir u naše vreme između brata trola i brata patuljka i tako to. Tačno ono što je trebalo! Video sam previše ubijanja u svoje vreme), i sada vi hoćete da mu uništite posao i reputaciju, samo zato što vas je taj sladunjavi momak sa imenom kao trudna žaba šarmirao da to uradite. ‘Razumeo sam da je on veoma nasilne prirode’, reče, oh, kako mu beše ime? Pomalo mutan, po pukovnikovom mišljenju. Kupio je veliku vilu gore blizu Ispusta, jedan od Rđinih drugara. Nikada ga nisam video da nešto radi. Kako mu je bilo ime, ah, da, Edžhil, nije bio čovek kojem možeš verovati kada je iza ili ispred tebe, ali oni su mu se čak i zakleli. ‘I bio je samo ulično dete i pijanica!’ reče Leticija. ‘Šta mislite o tome?’ Pukovnik se udubio u svoj časopis dok su njegove neizgovorene misli govorile, Meni to zvuči prilično dobro, draga moja. Sve što sam ja dobio kada sam se oženio sa tobom bilo je

obećanje polovine udela u prodavnici ribe i čipsa tvog tate kada napustim službu, i nikada nisam to dobio. ‘Svi znaju da je njegov predak ubio kralja, tako da ne mogu zamisliti kako je Vajms oklevao da ubije kovača’, reče Uvaženi Ambroz. Ovaj je malo tajanstven. Radi nešto oko otpreme. Poslat je iz grada da leži ovde na nižem položaju zbog nečega što je uradio devojci. I pukovnik, koji je proveo mnogo vremena razmišljajući, 16 proveo je neko vreme pitajući se u sebi kako, u ova moderna vremena, možeš biti proteran iz grada zbog devojke, i instinkt mu je rekao da to verovatno ima neke veze sa starošću devojke. Nakon što je neko vreme inkubirao tu misao, pukovnik je pisao svom starom drugaru ‘Kazna’ Robinsonu, koji je uvek znao stvarčicu ili dve o ovome i onome i još neku stvar o onome drugome, i bio je sada neki političar u palati. On se raspitao, koliko je moguće, preko svog prijatelja koga je jednom izvukao na bezbedno prebačenog preko jabučice svog sedla pre nego što bi ga klačanski jatagan dohvatio, i primio je kratku poruku sa ništa više od ‘Da, zaista, maloletna, zataškano za velike pare’, i nakon toga pukovnik je veoma vodio računa da se nikada više ne rukuje sa kopiletom. Blaženo nesvestan pukovnikovih misli, Uvaženi Ambroz, koji se uvek činio malo veći od njegove odeće – ta odeća je modno više odgovarala nekome ko je dvadeset godina mlađi od njega – podrugljivo se osmehnuo, ‘Iskreno, mislim da činimo uslugu svetu. Kažu da favorizuje patuljke i sve vrste nižih bića. Od takvog čoveka možeš očekivati bilo šta!’ Da, ti možeš, pomisli pukovnik. A gospođica Pikings reče, ‘Ali mi nismo uradili ništa loše... Jesmo li?’ Pukovnik okrenu stranicu i poravna je vojničkom preciznošću. On pomisli, Pa, svi vi odobravate krijumčarenje kada to rade pravi ljudi zato što ste prijatelji, a kada to nisu vi ih surovo kažnjavate. Ti primenjuješ jedan zakon za sirotinju i nijedan za bogate, draga moja, jer su siromašni takva neprijatnost. Iznenada je osetio oči na sebi pošto je bračna telepatija užasna stvar. Njegova žena reče, ‘To ne pravi nikakvu štetu, svi to rade.’ Glava joj se okrenula nazad dok je njen suprug okretao stranicu, očiju fiksiranih na tekst dok je razmišljao, najbešumnije što je njegov mozak mogao uspeti: i naravno bio je to... incident, pre par godina. Nije to dobro. Nije dobro. Nije dobro kada male bebe bilo koje rase oduzmeš od njihovih majki. Uopšte nije dobro. I svi vi to znate i to vas brine, i dobro je što je tako. Prostorija je bila tiha za trenutak, a onda gospođa Pukovnik nastavi. ‘Tu neće biti nikakvih problema. Mladi Lord Rđa mi je to obećao. Mi imamo pravo, uostalom.’ ‘Ja okrivljujem tog bednog kovača’, reče gospođica Pikings. ‘On stalno podseća ljude na to, on i ta prokleta žena pisac.’ Gospođa Pukovnik prezrivo odmahnu rukom. ‘Nemam pojma o čemu pričate, gospođice Pikings. Zakonski ništa loše se ovde nije dogodilo.’ Njena glava okrenu se prema suprugu. ‘Jesi li ti dobro, dragi?’ upitala je. Na trenutak je izgledalo kao da nije, a onda pukovnik reče, ‘Oh, da, draga. Dobar kao kiša. Dobar kao kiša.’ Ali njegove misli nastaviše: vi ste učestvovali u onome što je, naglašavam, cinični pokušaj da se uništi karijera jednog veoma dobrog čoveka. 16 Pošto mu nije bilo dozvoljeno mnogo vremena za pričanje.

‘Čula sam te da kašlješ.’ To je zvučalo kao optužba. ‘Oh, samo malo prašine ili tako nešto, draga, dobar kao kiša. Dobar kao kiša.’ A onda je lupio svojim časopisom o sto. Uspravivši se, on reče, ‘Kada sam bio ništa više od redova, draga, jedna od prvih stvari koje sam naučio bila je da nikada ne odaješ svoj položaj mahnitim pucanjem. Mislim da znam ljude kao vaš Komandir Vajms. Mladi Lord Rđa će možda biti bezbedan, sa njegovim novcem i vezama, ali veoma sumnjam da ćete svi vi biti. Ko zna šta se moglo dogoditi da niste bili tako nestrpljivi? Šta je malo krijumčarenja? Samo ste povukli zmaja za rep i razljutili ga!’ Kada je njegova žena povratila kontrolu nad svojim jezikom, ona reče, ‘Kako se usuđuješ, Čarls!’ ‘Oh, prilično lako, kako se ispostavilo, draga’, reče pukovnik, veselo se smeškajući. ‘Malo krijumčarenja moglo bi se smatrati za nevaljalstvo, ali ne kada se od vas očekuje da podržavate zakon. Zbunjuje me što se čini da niko od vas to ne shvata. Ako imate imalo razuma, dame i gospodo, odmah sada ćete objasniti ceo taj nesrećni događaj sa goblinima njegovoj milosti. Na kraju krajeva, vaš drugar Gravid je to organizovao. Jedini mali problem je što ste mu dozvolili da to uradi, kako se sećam, bez tako mnogo žagorenja.’ ‘Ali to nije bilo nelegalno’, reče njegova žena ledeno. Njen suprug se nije pomerio, ali u nekom neopisivom smislu on je iznenada porastao. ‘Mislim da su se stvari malo zapetljale: vidite, vi o svemu mislite kao legalnom ili nelegalnom. Pa, ja sam samo vojnik i nikada nisam bio najbolji, ali moje je mišljenje da ste vi bili toliko zabrinuti zbog legalnog i nelegalnog da nikada niste zastali da razmislite da li je to bilo ispravno ili pogrešno. A sada, ako biste me izvinuli, ja idem dole do paba.’ Automatski, njegova žena reče, ‘Ne, dragi, ti znaš da se piće ne slaže sa tobom.’ Pukovnik je bio ozaren. ‘Večeras nameravam da izgladim nesporazume sa pićem i učinim ga svojim prijateljem.’ Ostatak magistrata pogleda ka gospođi Pukovnik, koja je zurila u svog supruga. ‘Razgovaraću o tome sa tobom kasnije, Čarls’, zarežala je. Na njeno iznenađenje, njegov osmeh se nije menjao. ‘Da, draga, pretpostavljam da hoćeš, ali mislim da ćeš otkriti da te neću slušati. Dobro veče svima.’ Začuo se škljocaj kada su se vrata zatvorila za njim. Trebalo je da bude tresak, ali neka vrata nikada nisu sasvim shvatala situaciju. Goblin se već kretao prilično brzo svojim hop-i-ponesi-jednu hodom koji je bio varljivo brz. Vajms je bio iznenađen otkrićem da Fini teško izdržava malo džoginga prema – on nije bio iznenađen – Dželatovom brdu. Mogao je čuti dečaka kako pomalo teško diše. Možda nisi morao biti tako brz da bi prestigao odbeglu svinju, ali morao si biti zaista veoma brz da sustigneš mladog trola sa Slajsa zavejanog do očnih jabučica i trebalo ti je mnogo izdržljivosti da ga prestigneš i staviš lisice na njega pre nego što se spusti dovoljno da pokuša da ti otkine glavu. Policijski posao je očigledno bio veoma drugačiji na selu. Na selu, gde te je uvek neko posmatrao, pomislio je dok su odmicali. Pa, uvek je postojao neko ko te je posmatrao i u gradu, takođe, ali to je bilo uopšteno i u nadi da ćeš možda pasti mrtav kako bi pobegao sa tvojim novčanikom. Nikada nisu bili zainteresovani. Ali ovde mu

se činilo da može osetiti mnogo očiju na sebi. Možda su one pripadale vevericama ili jazavcima, ili šta god bile one stvari koje je Vajms čuo noću; gorile, moguće. Nije imao pojma šta će videti, ali sigurno nije očekivao da će pronaći vrh brda obeležen razvučenim kanapom, obojenim u žuto. Međutim, pogledao je to samo ovlaš. Oslonjeni leđima na jedno od stabala, i posmatrajući veoma oprezno, bila su tri goblina. Jedan od njih ustade, time dovodeći svoju glavu, a time i oči, do nivoa Vajmsovih prepona, što nije bila dobra pozicija da se nađeš u njoj. Podigao je smežuranu ruku i rekao, ‘Vajms? Visi!’ Vajms je zurio dole u njega, a onda u Finija. ‘Šta je mislio sa “Visi”?’ ‘Nikada nisam bio sasvim siguran’, reče Fini. ‘Nešto kao želim vam lep dan, mislim, samo na goblinskom.’ ‘Vajms!’ nastavio je stari goblin. ‘Bilo rečeno, ti biti po-liii-caaaj. Ti biti veliki po-liiicaaaj! Ako po-liii-caaaj, onda prav da! Ali prav da nema! I kada tama u tami! Tama kreće! Tama mora doći, Vajms! Tama raste! Prav da!’ Vajms nije imao pojma o polu govornika, ili čak o njegovoj starosti. Odeća nije bila trag: goblini su očigledno nosili bilo šta što se moglo privezati. Njegovi pratioci posmatrali su ga bez treptaja. Imali su kamene sekire, kremen, opasna stvar, ali gubila je oštrinu nakon nekoliko udaraca, što nije bila uteha kada ste krvarili iz vrata. Čuo je, takođe, da su bili ludi u borbi. Oh, i šta je ono drugo što su ljudi govorili? Ah, da, šta god radio, ne dozvoli im da te ogrebu... ‘Ti želiš pravdu, zar ne? Pravdu za šta?’ Goblinski govornik se zagleda u njega i reče, ‘Pođi sa mnom, po-liii-caaaj’, reči su se kotrljale kao kletva, ili barem pretnja. Govornik se okrenu i pođe svečano u šetnju ka suprotnoj strani brda. Ostala tri goblina, uključujući onog Vajmsu poznatog kao Smrdljivko, nisu se pomerala. Fini prošapta, ‘To može biti zamka, gospodine.’ Vajms je zakolutao očima i podrugljivo se osmehnuo, ‘Tako misliš, zar ne? Ja sam mislio da je to verovatno bio poziv na magični šou sa Neverovatnim Bonkom i Doris i Sklopivi Monocikl sa Mačkom Fidom. Kakav je ovo žuti konopac svuda, gospodine Zaključak?’ ‘Policijska barijera, gospodine. Moja mama je to isplela za mene.’ ‘Oh, da, vidim da je takođe uspela nekoliko puta da napiše reč PLICIJA crnim.’ ‘Da, gospodine, izvinite zbog izgovora, gospodine’, reče Fini, očigledno preplašen zurenjem. Nastavio je, ‘Bilo je krvi po celoj zemlji, gospodine, tako da sam sakupio nešto u čistu teglu od džema, za svaki slučaj.’ Vajms nije obraćao pažnju jer su se dva goblinska stražara razmotala i stajala. Smrdljivko je pozvao Vajmsa da krene ispred njih. Vajms odmahnu glavom, raširi ruke i okrenu se ka Finiju. ‘Dozvolite mi da vam kažem šta ste vi mislili, gospodine Zaključak. Vi ste postupali na osnovu primljenih informacija, zar ne? I vi ste čuli da smo se kovač i ja prepustili takmičenju u pesničenju juče ispred paba, i to je istina. Nema sumnje da su vam takođe rekli kako je nešto kasnije neko čuo razgovor u kojem smo se dogovorili da se nađemo na ovom mestu, jel’ tako? Nemojte se truditi da odgovorite, mogu to videti na vašem licu – još uvek niste sasvim dobili pandursku ukočenost. Da li je gospodin Džeferson nestao?’ Fini je odustao. ‘Da, gospodine Vajms.’ On nije to zaslužio, ili možda jeste zaslužio, silu sa kojom se Vajms sručio na njega.

‘Nećeš me zvati gospodin Vajms, momče, ti nisi zaslužio to pravo. Ti ćeš me zvati “gospodine” ili “komandire”, ili čak “vaša milosti” ako si dovoljno glup da to uradiš, razumeš? Mogao sam poslati kovača da vrlo čudno odšeta kući juče da sam to imao na umu. On je velik čovek, ali nije ulični borac. Ali ja sam mu dopustio da izbaci paru iz svojih cevi i smiri se bez gubitka lica. Da, on je rekao da želi da se sretne samnom ovde gore prošle noći. Kada sam došao ovamo, sa svedokom, ovde je bila krv na zemlji za koju garantujem da je goblinska krv, i sigurno nije bilo znaka nikakvog kovača. Imao si prokleto glup slučaj protiv mene kada si došao do moje kuće i to je i dalje prokleto glup slučaj. Neka pitanja?’ Fini je gledao dole u svoja stopala. ‘Ne, gospodine, izvinite, gospodine.’ ‘Dobro, drago mi je. Misli o ovome kao iskustvu sa obuke, moj momče, i to te neće koštati ni penija. Dakle, čini se da ovi goblini žele da ih pratimo i ja nameravam to da uradim, isto kao što nameravam da ti pođeš sa mnom, shvataš?’ Vajms pogleda ka Smrdljivku i dva goblinska stražara. Sekira se neodlučno njihala, ukazujući da bi trebalo stvarno da krenu. Krenuli su i on je mogao čuti ožalošćenog Finija koji se trudio da bude hrabar, ali je emitovao nervozu. ‘Oni nas neće ni dotaći, dečko, prvo zbog toga što da su to nameravali već bi to uradili, i drugo, oni žele nešto od mene.’ Fini se primaknu malo bliže. ‘A šta bi to moglo biti, gospodine?’ ‘Pravda’, reče Vajms. ‘I mislim da imam predosećaj šta će to značiti...’ Ponekad su ljudi pitali komandira Vajmsa zašto su narednik Kolon i kaplar Nobs još uvek bili u sastavu, kakva je sada bila, moderne Ank-Morporkške Gradske straže, s obzirom da je Nobi povremeno morao biti držan naglavačke i protrešen da bi se pronašli sitni predmeti koji pripadaju drugim ljudima, dok je Fred Kolon zapravo razvio sposobnost da obiđe svoj reon zatvorenih očiju, i završi, još uvek hrčući, nazad u Pseudopolis Jardu, ponekad sa grafitima na svom grudnom oklopu. Lordu Vetinariju komandir Vajms je izneo tri odbrane. Prva je bila da su obojica imali zavidno znanje o gradu i njegovim stanovnicima, zvaničnim i onim drugim, koje se poredilo sa Vajmsovim. Drugi je bio tradicionalni urinarni argument. Bilo je bolje imati ih unutra da pišaju napolje nego napolju da pišaju unutra. Barem je bilo lako držati ih na oku. I ne najmanje važno, svega mi ne najmanje važno, oni su imali sreće. Mnogi zločini su bili rešeni jer je nešto palo na njih, pokušalo da ih ubije, spotaklo se na nekog od njih, bilo pronađeno kako pliva u njihovom ručku, a u jednom slučaju probalo da položi jaja u Nobijev nos. I tako je to bilo i danas, koji god bog ili druga sila da ih je smatrala svojim igračkama usmerila je njihove korake na ugao Jeftine i Ulice Rima, i mirisnu Trgovinu Bewilderforce Dovitljivog. 17 17 Četvrti Dovitljivi koji je vodio duvandžinicu i burmutski mlin smatrao je da njegovom prezimenu nedostaje prestiž, i iz nekog razloga izabrao je ime ‘Bewilderforce’ – koje je zaista postalo prestižno zahvaljujući uspehu njegovog duvanskog preduzeća, koje je bilo izuzetno dobro po mišljenju dobrostojeće gospode i ostalih. I nakon toga postojao je bar jedan Bewilderforce u svakoj generaciji u nizu (mada su devojke uglavnom nazivane Bewildred).

Narednik Kolon i kaplar Nobs, kako to ide sa policajcima, ušli su u zgradu na zadnja vrata i gospodin Dovitljivi ih je pozdravio onim veselim, ali nekako staklastim osmehom kojim trgovac pozdravlja starog poznanika za kojeg zna da će mu dati robu sa popustom od sto procenata. ‘Oh, Frede, baš je lepo videti te ponovo!’ reče on, dok se budilo mistično treće oko razvijeno kod svih malih trgovaca, posebno onih koji vide Nobija Nobsa kako ulazi u radnju. ‘Patrolirali smo u kraju, Bewilderforce, pa sam pomislio da uđem i uzmem svoj duvan i da vidim kako se ti snalaziš u celoj ovoj gužvi oko poreza i svega?’ Narednik je morao da podigne glas kako bi se čuo od tutnjave mlina za burmut, a kolica su se kretala duž fabričkog poda kao potok. Redovi žena za stolovima koje su pakovale burmut i – ovde se nagnuo u stranu da bi imao bolji pogled – linija za proizvodnju cigareta bila je takođe užurbana. Narednik Kolon pogleda unaokolo. Policajci su uvek gledali, na osnovu toga što je uvek postojalo nečega za videti. Naravno, ponekad su mogli otkriti da je razumno zaboraviti da su videli bilo šta, barem zvanično. Gospodin Dovitljivi imao je novu iglu za kravatu, na kojoj je blistao dijamant. Isto tako, njegove cipele bile su očigledno bile nove – po porudžbini, kako je Fred Kolon mogao prosuditi – i jedva primetni miris nagoveštavao je nošenje, da vidimo sad, oh, da, Slatki Kedar za muškarce, iz Kvirma, 15 dolara kap. Rekao je, ‘Kako ide posao? Da li te novi porezi uopšte pogađaju?’ Lice gospodina Dovitljivog pretvorilo se u izraz prezaposlenog čoveka teško pritisnutog mahinacijama politike i sudbine. Tužno je odmahnuo glavom. ‘Mi jedva spajamo kraj sa krajem, Frede. Sreća da izdržavamo čak i do kraja dana.’ Oh, i zlatni zub, takođe, pomisli narednik Kolon. Skoro da mi je promaklo. Naglas je rekao, ‘Veoma mi je žao što to čujem, Bewilderforce, zaista jeste. Dozvoli mi da podignem tvoju zaradu trošeći dva dolara na kupovinu mojih uobičajenih tri unce upredenog duvana.’ Fred Kolon izvadi svoj novčanik i gospodin Dovitljivi, uz glasnu grdnju, odmahnu. Bio je to ritual star koliko i trgovci i policajci, i on je omogućavao svetu da se i dalje okreće. Odsekao je traku duvana sa kalema na mermernom pultu, umotao ga brzo i vešto, i kao da se naknadno nečega setio posegnuo dole i izvukao veliku cigaru, koju je pružio naredniku. ‘Probaj jednu od ovih divnih cigara, Frede, samo uzmi, nisu domaće, napravljene su na plantaži za naše odabrane klijente. Ne, ne, zadovoljstvo je moje, insistiram’, dodao je, dok je Fred ispuštao zadovoljne zvuke. ‘Uvek je lepo videti Stražu ovde, znate to.’ Zapravo, pomisli gospodin Dovitljivi, dok je posmatrao odlazeće policajce, ovo je prošlo prilično dobro: sve što je ono stvorenje Nobs uradilo je da zuri unaokolo. ‘Mora da puno zarađuje’, reče Nobi Nobs kad su krenuli dalje. ‘Jesi li video natpis “traži se osoblje” na njegovom prozoru? A on je napisao cenovnik na pultu. Spustio ih je! Mora da je napravio dobar dogovor sa ljudima na plantaži, to je sve što mogu da kažem.’ Narednik Kolon omirisa veliku i debelu cigaru, najdeblju koju je ikada video, koja je mirisala toliko dobro da je verovatno bila krijumčarena, i osetio je peckanje, osećaj da je ušao u nešto što je bilo mnogo veće nego što se činilo, osećaj da će se ako povučeš nit nešto veliko rasplesti. Okretao je cigaru između prstiju kao što je video da to rade poznavaoci. Zapravo,

narednik Kolon je bio, kada je reč o duvanskim proizvodima, nešto kao najniži korisnik, jeftinoća je bila najvažnija, a procedure sa cigarama bile su strane čoveku koji je veoma uživao u dobrom komadu duvana za žvakanje. Šta je bila druga stvar koju je video da otmeni tipovi rade? Oh, da, morao si je zarolati među prstima i prineti uvetu. Nije imao pojma zašto to treba uraditi, ali je ipak to uradio. I opsovao. I bacio je na zemlju... Staza do vrha Dželatovog brda išla je iza drveća i dalje, uglavnom kroz grmove žukovine i stene koje su virile iz zemlje, sa povremenim parčićima neplodne i beskorisne zemlje, potpuno isprane. Divlja zemlja, pustoš, dom mršavih zečeva, očajnih miševa, ponekog ošamućenog pacova i goblina. I tu među grmljem bio je ulaz u pećinu. Čovek bi morao da se presavije na pola da bi ušao u tu smrdljivu rupu i bio bi laka meta. Ali Vajms je znao, dok je čučećki prolazio, da je bio siguran. Znao je to. Bio je sumnjičav napolju na svetlosti, a dole u tami on je znao. Saznanje je bilo gotovo fizičko dok su se krila tame širila nad njim, i čuo je zvukove pećine, svaki zvuk. Odjednom je upoznao pećinu, sve do mesta gde se može naći voda, bašti sa gljivama i pečurkama, patetično praznih skladišta i kuhinje. Ovo je, naravno, bilo ljudsko viđenje. Goblini su uglavnom jeli gde su mogli i spavali tamo gde su zaspali; oni zapravo nisu imali koncept o prostorijama određene namene. Sada je to znao kao da je poznavao pećinu čitavog života, a da nikada ranije nije bio na nekom mestu koje bi goblin mogao nazvati domom. Ali ovo je bila tama, a Vajms i tama su imali... sporazum, zar ne? Barem je to tama mislila. Ono što je Vajms mislio, prozaično, bilo je, Prokletstvo, idemo ispočetka. Neko ga je gurnuo prstom u donjem delu leđa, i čuo je Finijev uzdah. Vajms se okrenu ka iscerenom goblinu i reče, ‘Probaj to još jednom, sunašce, i dobićeš šamarčinu oko glave, jasno?’ I to je bilo ono što je rekao, i to je bilo ono što je on čuo sebe kako govori... Izuzev što se nešto, ne baš drugi glas, popeo duž njegovih reči kao zmija koja se omotava oko drveta, i oba njihova stražara baciše svoje oružje i odjuriše nazad na svetlost. Bilo je trenutno. Nisu kukali ili vikali. Želeli su da sačuvaju dah za trčanje. ‘Pakla mu, komandire Vajms! To je bilo prokleto magično!’ reče Fini, dok se saginjao da potraži pale sekire. Vajms je posmatrao u gustoj tami i video kako dečakove ruke pipkaju i, srećom, pronalaze ih. ‘Baci ih! Rekao sam da ih odmah baciš!’ ‘Ali mi smo nenaoružani!’ ‘Nemoj se prokleto raspravljati sa mnom, dečko!’ Čulo se nekoliko udaraca dok su sekire udarale o zemlju. Vajms je ponovo disao. ‘Sada, mi idemo da vidimo tog finog starijeg goblina, shvataš, i mi ćemo prošetati bez straha pošto smo mi zakon, da li razumeš? A zakon može ići bilo gde u svojim istragama.’ Prostor iznad glave se povećavao dok su hodali dalje, sve dok Vajms nije mogao da stoji potpuno uspravno. Fini, sa druge strane, imao je poteškoća. Iza Vajmsa čuo se hor udaraca, struganja i reči za koje drage stare mame ne bi trebalo da znaju, a kamoli da ih čuju. Vajms je

morao da stane i sačeka dečaka da ga sustigne, saplićući se o kamenje i udarajući glavom tamo gde se tavanica naglo spuštala. ‘Hajde, načelniče!’ povika Vajms. ‘Pandur mora imati dobar noćni vid! Moraš jesti više šargarepe sa tvojim Bang Sung Suck Dogom ili šta već!’ ‘Crno je kao ugalj, gospodine! Ne mogu da vidim svoju ruku ispred lica – jao!’ Fini je ušetao pravo u Vajmsa. Svetlost zasija, iako ne za Finija. Vajms se osvrnu po krivudavoj pećini. Bilo je sjajno kao po danu. Nije bilo baklji, ni sveća, samo prožimajuća, umereno jaka svetlost – svetlost koju je video ranije, pre nekoliko godina, u pećini, velikoj pećini, daleko odavde, i znao je šta to znači: on je video tamu, verovatno bolje nego goblini. Mrak je postao neverovatno svetao tog dana kada se Vajms, pod zemljom, borio sa stvorenjima – hodajućim, pričajućim stvorenjima – koja su napravila svoj dom daleko od svetla, i kovala mračne zavere. Ali Vajms se borio sa njima, i on je pobedio, i zbog toga je sporazum iz doline Kum bio sklopljen i potpisan, i najstariji rat na svetu je okončan, ako ne mirom onda barem mestom gde bi seme nade u mir moglo biti zasađeno. Bilo je dobro to znati, pošto je iz tame Vajms stekao... pratioca. Patuljci su imali jedno ime za to: Prizivajuća Tama. A oni su imali brojna objašnjenja šta je on bio: demon, izgubljeni bog, prokletstvo, blagoslov, osveta stvorena od mesa, izuzev što nije imao drugo meso osim onog koje je pozajmio, zakon sam za sebe, ubica, ali ponekad i zaštitnik, ili nešto za šta niko nije mogao pronaći prave reči. Mogao je da putuje kroz stene, vodu, vazduh i meso i, koliko je Vajms znao, kroz vreme. Uostalom, kakva si ograničenja mogao namentuti stvorenju napravljenom od ničega? Da, on ga je upoznao i, kada su se rastali, iz zabave, dobre volje, nestašluka ili jednostavno kao nagradu Prizivajuća Tama je ostavio svog žig na njemu, ploveći kroz njega i ostavljajući tu malu i sjajnu tetovažu. Vajms je povukao rukav i bio je tamo, i činilo se da je svetliji. Ponekad ga je sretao u snovima, gde bi klimnuli glavom jedan drugome u znak poštovanja i onda nastavili odvojenim putevima. Meseci, čak i godine su mogle proći između sastanaka i on je mogao pomisliti da je otišao zauvek, ali njegov znak mu je bio na podlaktici. Ponekad je svrbeo. Sve u svemu, bilo je to kao imati noćnu moru na povodcu. A sada mu je dao pogled u tamu. Ali, stani, ovo je bila goblinska jazbina, ne patuljačka pećina! Njegove vlastite misli vratiše mu se nazad sa onim blagim prizvukom, ako da su bile duet: ‘Da, ali goblini sve kradu, komandire.’ Upravo ovde i sada, činilo se da su goblini pokradeni. Pod pećine je bio pokriven krhotinama, đubretom i stvarima koje su goblini možda smatrali važnim, što je verovatno značilo sve, imajući na umu da su oni zbog religije sakupljali svoj vlastiti izmet. Mogao je videti starog goblina koji ga je pozivao da ga sledi pre nego što je nestao. Pred njim su bila vrata, goblinski ručni rad, što se videlo po njihovoj istrulelosti i tome što su zapravo visila na jednoj šarki, koja se slomila kada je Vajms gurnuo vrata. Iza njega Fini reče, ‘Šta je to bilo? Molim vas, gospodine, ne mogu ništa da vidim!’ Vajms je prišao dečaku i potapšao ga po ramenu, zbog čega je odskočio. ‘Gospodine Zaključak, odvešću vas do ulaza tako da možete otići kući, u redu?’ Osećao je kako se dečak tresao. ‘Ne, gospodine! Radije bih ostao sa vama, ako vam je svejedno... Molim vas?’ ‘Ali ti ne možeš da vidiš u mraku, momče!’

‘Znam, gospodine. Imam malo kanapa u mom džepu. Moj deda je govorio da dobar pandur uvek treba da ima parče kanapa.’ Glas mu je drhtao. ‘To je obično korisno, da’, reče Vajms, pažljivo ga izvadivši iz dečakovog džepa. ‘Zapanjujuće je koliko osumnjičeni može biti bespomoćan kada su mu vezani palčevi. Jesi li siguran da se nećeš osećati bolje gore na svežem vazduhu?’ ‘Izvinite, gospodine, ali ako vam to ne smeta, mislim da je trenutno najsigurnije mesto iza vas, gospodine.’ ‘Ti zaista ne možeš ništa da vidiš, momče?’ ‘Ni prokletu sitnicu, gospodine. To je kao da sam postao slep, gospodine.’ Po Vajmsovom mišljenju mladić je postajao neurotičan, i možda je bilo bolje svezati ga nego da ga čuje kako se udara u pokušaju da pobegne. ‘Ti nisi slep, momče, to je samo zbog tih noćnih dužnosti koje obavljam... pa, čini se da sam bolji nego što sam mislio da jesam u gledanju u mraku.’ Fini se ponovo stresao na Vajmsov dodir, ali zajedno su uspeli da povežu načelnika Zaključka sa Vajmsom pomoću oko šest stopa upredenog kanapa, koji je smrdeo na svinje. Iza slomljenih vrata nije bilo goblina, ali je vatra lagano tinjala, sa komadom blaženo neprepoznatljivog mesa na ražnju iznad nje. Čovek bi mogao pomisliti da je goblin pronašao neki razlog da u žurbi ostavi svoj čaj. I govoreći o čaju, bio je tu lonac, što bi rekli zarđala limena konzerva, koji je ključao na žeravici. Vajms ga je onjušio i bio je iznenađen kada je namirisao bergamot, i nekako je ideja o goblinu koji pije otmeni čaj sa ispruženim malim prstom uspela, privremeno, da preplavi njegov osećaj za nepodudaranje. Pa, rasli su, zar ne? A i goblini verovatno postanu žedni, ipak? Ništa o čemu treba brinuti. Mada ako bi našao tanjir finih biskvita definitivno bi morao sesti i odmoriti se. Hodao je dalje, svetlost se nije smanjivala, goblini se nikada nisu pojavljivali. Kompleks pećina je sigurno bio nagnut prema dole, i još uvek je svuda bilo znakova da su goblini svuda, ali od samih goblina nije bilo nikakvog znaka, što bi u teoriji mogla biti dobra stvar, s obzirom da je obično prvi znak goblina bio jedan koji ti sleće na glavu i pokušava da je pretvori u kuglu za kuglanje. A onda se pojavio bljesak boje u tom jednoličnom podzemnom pejzažu sive i smeđe: bio je to buket cveća, ili ono što je bio buket pre nego što je bio bačen. Vajms nije bio stručnjak za cveće, i kada ga je kupovao za Sibil, u bračno preporučljivim intervalima, uglavnom se držao buketa ruža, ili njihovog prihvatljivog ekvivalenta, ili jednu orhideju. Bio je nejasno svestan postojanja ostalog cveća, naravno, koje je razveseljavalo mesto, to je bilo sigurno, ali on nikada nije bio zainteresovan za imena. Ovde nije bilo ruža, kao ni orhideja. Ovo cveće je bilo nabrano iz živica i sa livada, a uključivalo je čak i sitne biljke koje su uspele da izdrže i cveće iz divljine ovde gore. Neko ih je nosio. Neko ih je bacio. Neko je bio u žurbi. Vajms je mogao čitati cveće. Ono je ispalo iz nečije otvorene ruke, tako da se raširilo celim svojim putem kao rep komete. A onda ga je više od jedne osobe izgazilo nogama, ali verovatno ne zbog toga što su progonili već pomenutog nosača buketa, već sudeći po njegovom izgledu zato što su želeli da trče kao što su on ili ona, i čak brže nego što su on ili ona trčali. Bio je to stampedo, zapravo. Uplašeni ljudi su pobegli. Ali pobegli od čega?

‘Da, Komandire Vajms, vi, veličanstvo zakona. Vidite kako vam ja pomažem, komandire?’ Prisnost glasa ga je nervirala; zvučao je previše nalik njegovom vlastitom glasu. ‘Ali ja sam ovde zato što su oni želeli da dođem!’ reče on pećini uopšteno. ‘Nisam imao nameru da se borim protiv bilo koga!’ A u njegovoj glavi, vlastiti glas mu reče, ‘Oh, moj mali ološ, đubretarski narod, koji ne veruju i nisu od poverenja! Koračaj oprezno, gospodine Policajac; omrznuti nemaju razloga za ljubav! Oh, čudan i tajanstven narod, poslednji i najgori, rođeni u đubretu, beznadežni, napušteni od boga. Želim ti puno sreće, moj brate... moj brate u tami... Učini šta možeš za njih, gospodin Po-liii-caaaj.’ Na Vajmsovoj podlaktici simbol Prizivajuće Tame zasija za trenutak. ‘Ja nisam tvoj brat!’ povika Vajms. ‘Ja nisam ubica!’ Reči su odjekivale kroz pećine, ali Vajmsu se učinilo da oseća kako pod njima nešto gmiže. Može li nešto bez tela gmizati? Prokleti bili patuljci i njihov podzemni folklor! ‘Jeste li, ovaj, dobro, gospodine?’ čuo se nervozni Finijev glas iza njega. ‘Ovaj, vi ste vikali, gospodine.’ ‘Samo sam psovao jer sam udario glavom o plafon, momče’, slagao je Vajms. Morao mu je brzo pružiti sigurnost pre nego što se Fini unervozi i potraži izlaz u panici. ‘Ti radiš veoma dobro, načelniče!’ ‘Samo, ja ne volim mrak, gospodine, nikada nisam... Ovaj, da li mislite da će neko brinuti ako budem piškio pored zida?’ ‘Krenuo bih sa time da sam na tvom mestu, momče. Mislim da bilo šta da uradiš ovo mesto neće smrdeti gore.’ Vajms je čuo neke nejasne zvuke iza sebe, a onda Fini reče, potištenim glasom, ‘Ovaj, priroda je uzela svoj deo, gospodine. Izvinite, gospodine.’ Vajms se osmehnu u sebi. ‘Ne brini, momče, nećeš ti biti prvi pandur koji mora da iscedi čarape, a nećeš biti ni poslednji, takođe. Sećam se prvog puta kada sam hapsio trola. Bio je velik momak, veoma gadnog karaktera. Bio sam pomalo mokar oko čarapa tog dana, i ne smeta mi da to priznam. Misli o tome kao nekoj vrsti krštenja!’ Zadrži veselost, pomislio je, napravi šalu od toga. Ne dozvoli mu da misli na činjenicu da mi ulazimo na mesto zločina koje on ne može videti. ‘Smešna stvar – taj trol je sada moj najbolji narednik, i ja sam mu poveravao svoj život nekoliko puta. To samo pokazuje da nikada ne znaš, iako ono što nikada ne znaš sumnjam da ćeš ikada znati.’ Vajms je obišao ugao i tamo su bili goblini. Bilo mu je drago što ih mladi Fini ne može videti. Strogo govoreći, Vajms je poželeo da ih ni on ne može videti. Tu mora da ih je bilo stotinu, mnogi od njih su držali oružje. Bila su to gruba oružja, to je bilo sigurno, ali sekiri od kremena za udaranje u glavu ne treba diploma iz fizike. ‘Da li smo stigli negde, gospodine?’ reče Fini iza njega. ‘Vi ste prestali da hodate.’ Oni samo stoje tamo, pomisli Vajms, kao da su na paradi. Samo posmatraju u tišini, čekajući da se tišina prekine. ‘U ovoj pećini je nekoliko goblina, momče, i oni nas posmatraju.’ Nakon par sekundi tišine Fini reče, ‘Možete li mi reći tačno šta “nekoliko” znači, gospodine?’

Desetine i desetine ćutljivih lica zurilo je u Vajmsa bez ikakvog izraza. Ako bi tišina bila prekinuta rečju ‘juriš’ onda bi on i Fini bili mrlje na podu, koji je već bio prilično zamrljan. Zašto sam došao ovamo? Zašto sam mislio da je dobro da to uradim? Oh, pa, momak je policajac, na kraju krajeva, i već ima problem sa odećom. On reče, ‘Rekao bih da ih ima oko stotinu, momče, svi teško naoružani, koliko mogu da vidim, izuzev par savijenih tačno ispred; mogli bi biti poglavice, pretpostavljam. Po izgledu, imaju brade u kojima možeš, možda, držati zeca. Izgleda kao da nešto čekaju.’ Nastupila je pauza pre nego što Fini reče, ‘Bilo je poučno raditi sa vama, gospodine.’ ‘Vidi’, reče Vajms, ‘ako se ja okrenem i potrčim, samo se drži, u redu? Trčanje je još jedna veština koja je ponekad potrebna policajcu.’ Okrenuo se ka gomili bezizražajnih goblina i reče, ‘Ja sam Komandir Vajms iz AnkMorporkške Gradske straže! Kako vam mogu pomoći?’ ‘Prav da!’ Vrisak je izazvao otpadanje stvari sa plafona. Odjeknuo je oko pećine i odjeknuo još jednom, dok su pećina za pećinom pojačavale poklič, zavrtele ga i poslale nazad. Svetlost se podigla kada su baklje zapaljene. Vajmsu je trebalo par trenutaka da to shvati jer je svetlo koje je on video, neka neobična veštačka svetlost koja se verovatno nalazila u njegovoj glavi, bila svetlija, i čudno se mešala sa zadimljeno narandžastom koja je sada ispunjavala pećinu. ‘Pa, gospodine, čini se da im je ipak drago što nas vide, a?’ Finijevo olakšanje i nada mogli su se flaširati i prodavati očajnim ljudima bilo gde u svetu. Vajms samo klimnu glavom jer se špalir počeo razdvajati, ostavljajući neku vrstu staze na čijem kraju je bilo, bez sumnje, telo. Bilo je blago olakšanje videti da je to goblinsko telo, ali nijedno telo nije dobra vest, naročito kada se vidi u prljavom slabom svetlu i posebno za telo. Ipak, nešto u njemu je likovalo i vrištalo Aleluja! jer ovde je bilo telo, i on je bio pandur, i ovo je bilo ubistvo, i ovo mesto je bilo zadimljeno i prljavo i puno sumnjičavih goblina, i ovde je bio zločin. Njegov svet. Da, ovde je bio njegov svet. U forenzičkoj laboratoriji Ank-Morporkške Gradske straže Igor je spremao kafu, uz pratnju udaljene tutnjave, čudnih bljeskova i mirisa elektriciteta. Na kraju je povukao veliku crvenu polugu i penušava smeđa tečnost zagrgolji u lonac, da bi zatim bila isporučena u dve šolje, od kojih je jedna imala natpis ‘Igori će te zašiti’, dok je druga bila ukrašena sa ‘Patuljci to rade malo niže’. Pružio je jednu naredniku Čeri Guzičici, čije je ranije alhemičarsko iskustvo značilo da je ponekad obavljala dužnosti u laboratoriji. Ali u tom trenutku uživanje u jutarnjoj kafi prekinuo je Nobi Nobs, tegleći narednika Kolona za sobom. ‘Narednik je imao mali šok, Igore, pa sam pomislio da biste mu mogli pomoći.’ ‘Pa, mogao bih da mu dam još jedan’, ponudio je Igor kad se Fred Colon srozao u stolicu, koja je zlokobno zaškripala pod njegovom težinom. Stolica je imala kaiševe na sebi. ‘Vidite’, reče Nobi, ‘nisam ja zabrljao! Čuli ste za duvan koji se daje u znak dobre volje? Pa, on je imao cigaru koja plače. Stavio sam je ovu u vrećicu za dokaze, prema važećim instrukcijama.’ Čeri je uzela vrećicu i zavirila unutra. ‘Ima sendviča sa jajima u njoj! Iskreno, Nobi, da li vam je bilo ko objasnio šta znači forenzika?’ Na osnovu toga što verovatno nije mogla učiniti

stvari još gorim, Čeri je istresla sendviče na sto, gde im se pridružila jedna cigareta sa majonezom. Obrisala ju je malo pažljivije i pogledala je. ‘Pa, Nobi? Ja ne pušim i ne znam mnogo o cigarama, ali čini se da je ova trenutno prilično srećna.’ ‘Morate je držati kod uveta’, reče Nobi spreman da pomogne. Čeri uradi tako, i reče, ‘Sve što ja mogu čuti je krckanje duvana, za koji pretpostavljam da nije pravilno čuvan.’ Odmakla je cigatu od svog lica i sumnjičavo je gledala, a onda je bez reči pružila Igoru, koji je prineo svom uvetu, ili bar onome što je trenutno koristio, jer nikada nisi znao sa Igorima. Pogledali su jedno u drugo, i Igor prekinu tišinu. ‘Postoje takve stvari, verujem, kao što su duvanski žišci?’ ‘Sigurna sam da postoje’, reče Čeri, ‘ali veoma sumnjam da se... cerekaju?’ ‘Cerekanje? Meni zvuči kao da neko plače’, reče Igor, dok je zagledao debelu cigaru, i dodade, ‘Trebali bismo oprati sto, očistiti skalpel, koristiti pincetu broj 2 i dve, ne, uzeti četiri sterilne hirurške i rukavice. Mogla bi biti neka neobična vrsta insekta u njoj.’ ‘Držao sam tu cigaru pored svog uveta’, reče Nobi. ‘O kakvoj vrsti insekta govorimo?’ ‘Nisam siguran’, reče Igor, ‘ali uobičajeno mesta na svetu gde se gaji duvan poznata su po nekim izuzetno opasnim. Na primer, žuti travni žižak iz Hauondalenda se zna da ulazi u lobanju kroz uvo, polaže jaja u mozak žrtve i ostavlja sirotu žrtvu u neprekidnim halucinacijama dok ne izađu kroz nozdrve. Smrt neizbežno dolazi. Moj rođak Igor ih ima puno bure. Veoma su dobre u tome da savršeno očiste lobanju.’ Igor zastade. ‘Tako mi je rečeno, to jest, iako to lično ne mogu da potvrdim.’ Ponovo je zastao, a onda dodao, ‘Naravno.’ Nobi Nobs se uputi ka vratima, ali, neuobičajeno, narednik Kolon nije sledio svog prijatelja. Umesto toga, on reče, ‘Ja ću ostati sa prstima u ušima, ako vam to ne smeta?’ Ispružio je glavu da bi gledao kako Igor pažljivo preseca cigaru po dužini, i reče pričljivo, ‘Kažu da se cigare pravljene u stranim zemljama valjaju na bedrima mladih žena. Lično, ja to zovem odvratnim.’ Čulo se zveckanje i odsjaj18 i nešto pade na sto. Čeri se oprezno nagnula napred. Izgledalo je kao mala skupocena ampula za najosetljivije alhemičarske eksperimente, a ipak, razmišljala je kasnije, izgledao je kao ima kretanja u njoj, kretanja dok je nepomično stajala. Igor pogleda preko njenog ramena i reče, ‘Oh.’ Gledali su ampulu u tišini, tišini koju je prekinuo narednik Kolon. ‘To izgleda sjajno’, reče on. ‘Vredi li nešto?’ Čeri Guzičica podiže obrve ka Igoru, koji je slegnuo ramenima. On reče, ‘Neprocenjivo, mislim, ako bih mogao naći kupca sa dovoljno novca i, kako to da kažem, pravim ukusom.’ ‘To je ungue posuda’, reče Čeri pažljivo. ‘Goblinska ceremonijalna posuda, naredniče.’ Svitanje razuma počelo je da teče preko gasovitog džina, lica narednika Kolona. ‘Nisu li to one stvari gde oni skladište svu njihovu mokraću i sranja?’ reče on, odmičući se. Igor pročisti grlo i pogleda u Čeri dok je govorio, ledeno, ‘Ne tog tipa, ako sam u pravu, i barem ne ovde u Ravnici. Oni koji se osećaju zaštićenima u visokim planinama prave posude, a takođe koriste ungue četke i, naravno, ungue maske.’ Gledao je sa iščekivanjem, ali bez 18 Odsjaj je, zapravo, vizuelno zveckanje.

ikakve stvarne nade, u narednika. Čeri, koja je duže poznavala Freda, reče, ‘Koliko sam razumela, naredniče, goblini u Ravnicama misle da su oni u planinama prilično čudni. Što se tiče ove posude’, oklevala je, ‘veoma se plašim da je ova naročito posebna.’ ‘Pa, izgleda kao da su male hulje to dobro napravile’, reče Fred veselo i, na Čerin užas, zgrabi malenu posudu. ‘To je moje, zato što je previše dobro za smrdljivog goblina, ali kako to pravi zvuke?’ Narednik Guzičica je videla Igorov izraz lica, i da bi sprečila nevolje u odeljenju Forenzike, zgrabila je narednikovu ruku i izvukla ga kroz vrata, zalupivši ih za njima. ‘Izvinite zbog ovoga, naredniče, ali videla sam da je Igor postao malo uznemiren.’ Narednik Kolon je otresao prašinu sa više dostojanstva nego da vrši smotru, i reče, ‘Ako je vredno, onda ja to želim, mnogo vam hvala. Uostalom, to je dato meni u dobroj veri. U redu?’ ‘Pa, naravno da je tako, naredniče, ali vidite, to već pripada goblinima.’ Narednik Kolon prasnu u smeh. ‘Njima? Šta to oni mogu imati svoje osim velikih gomila sranja?’ Čeri je oklevala. Lenj i pompezan kakav je bio, dosije je to pokazivao, uprkos svim očiglednim dokazima, Fred Kolon je bio koristan i upotrebljiv policajac. Morala je da bude taktična. ‘Naredniče, mogu li vam sada reći da sam zahvalna za svu pomoć koju ste mi pružili otkako sam stigla u Pseudopolis Jard? Uvek ću pamtiti da ste mi pokazali sva ona mesta gde se stražar može skloniti od vetra i najgore kiše, i definitivno mi je urezan u sećanju spisak krčmi koje mogu biti velikodušne prema žednom panduru posle radnog vremena. I zaista se sećam kada ste mi govorili da pandur nikada ne treba da uzme mito, i zašto ručak nije bio mito. Cenim vaše odobravanje, naredniče, pošto znam da zbog vašeg vaspitanja niste naročito srećni zbog žena u Straži, a posebno kada je jedna od tih žena patuljačkog opredeljenja. Ja razumem da ste tokom svoje duge karijere morali da prilagodite vaše razmišljanje u skladu sa novim okolnostima. Stoga, ja sam ponosna što sam vaš kolega, naredniče Kolon, i nadam da ćete mi oprostiti kada vam kažem da postoji vreme kada treba da zavežete i prihvatite neke nove ideje u toj vašoj velikoj debeloj glavi umesto što stalno podgrevate one stare. Vi ste uzeli malu tričariju, naredniče, i sada je to zaista vaše, više vaše nego što mislim da možete zamisliti. Želela bih da vam mogu više reći, ali ja znam samo koliko prosečan patuljak zna o goblinima; i ne znam mnogo o tom tipu ungue posuda ali mislim, s obzirom na cvetnu dekoraciju i malu veličinu, da je to ona koju zovu duša suza, naredniče, i mislim da ćete iznenada učiniti svoj život veoma interesantnim jer – mogu li vas zamoliti da spustite to dole samo za jedan trenutak, molim? Obećavam najiskrenije da ga neću oduzeti od vas.’ Kolonove pomalo svinjske oči sumnjičavo su gledale u Čeri, ali on reče, ‘Pa, ako ti to čini neko zadovoljstvo.’ Otišao je da stavi posudu na obližnju prozorsku dasku i videla ga je kako trese rukom. ‘Čini se da se zaglavilo.’ Čeri pomisli u sebi, Dakle, istina je. Naglas, ona reče, ‘Veoma mi je žao što to čujem, naredniče, ali vidite, u toj posudi je živa duša goblinskog deteta i ona pripada vama. Čestitam!’ reče ona, pokušavajući da zadrži rastući sarkazam u svom glasu. Te noći narednik Kolon sanjao je da je u pećini sa čudovištima koja mu brbljaju na svom užasnom jeziku. Spustio je to u pivo, ali je bilo smešno što nije mogao dozvoliti da mala sjajna stvar ode. Njegovi prsti nikada nisu to sasvim uspeli, koliko god se on trudio.

Majka Sema Vajmsa je uspela, nebesa znaju kako, da nagrebe peni svakog dana koji je bio potreban da bi se on obrazovao u Damskoj Školi koju je vodila gazdarica Pomalo. Gazdarica Pomalo je bila sve što dama treba da bude. Bila je debela, i davala je utisak da je napravljena od maršmeloua, bila je blaga prema činjenici da su bešike malih dečaka skoro podjednako podmukle kao i bešike staraca, i, uopšteno, podučavala je osnove alfabeta sa minimumom okrutnosti i maksimumom maršmeloua. Držala je guske, kao što svaka samouverena dama treba da radi. Kasnije u životu stariji Vajms se pitao da li je, ispod beskrajnih slojeva podsuknji, gazdarica Pomalo nosila crveno- -bele tufnaste gaće. Stalno je imala skupljenu kapu i smejala se poput kišnice koja se spušta u odvod. Svaki put dok je davala lekcije gulila je krompire ili čerupala gusku. U njegovom srcu je i dalje postojalo mesto za staru gazdaricu Pomalo, koja je povremeno imala pepermint bombonu u svom džepu za dečaka koji je znao svoj alfabet i mogao ga izgovoriti unazad. A moraš biti zahvalan onome ko te je naučio kako da se ne plašiš. Ona je imala jednu knjigu i svojoj malenoj dnevnoj sobi, i prvi put kada ju je dala mladom Semu Vajmsu da čita on je stigao do sedme strane i onda se ukočio. Na stranici je bio prikazan goblin: veseli goblin goblin, prema tekstu. Da li se to smejalo, da li se mrštilo, da li je bilo gladno, da li će ti to odgristi glavu? Mladi Sem Vajms nije čekao da otkrije i proveo je ostatak jutra ispod stolice. Ovih dana opravdavao je sebe prisećajući se da je većina druge dece osećala na isti način. Kada se govori o nevinosti detinjstva, odrasli često tu greše. U svakom slučaju, ona ga je smestila na svoje uvek pomalo vlažno koleno i naterala ga zaista pogleda u goblina. Bio je napravljen od mnoštva tačaka! Malih tačaka, ako si posmatrao izbliza. Što bliže primakneš oko goblin sve više nije bio tu. Udubi se u to, i izgubiće svaku moć da te uplaši. ‘Ja sam čula da su oni jadni, loše napravljeni smrtnici’, rekla je dama tužno. ‘Poluzavršeni narod, tako sam čula. To je samo blagoslov što ovaj ima nešto čemu može da se veseli.’ Kasnije, pošto je bio dobar dečak, ona ga je proglasila školskim redarom, prvi put u životu da mu je neko poverio bilo šta. Dobra stara gazdarica Pomalo, pomisli Vajms, dok je stajao u toj mračnoj pećini okružen špalirom tihih, svečanih goblina. Odneću kesu peperminta na tvoj grob ako se odavde izvučem živ. Pročistio je grlo. ‘Pa sad, momče, ono što se čini da mi imamo ovde je goblin koji se borio.’ On pogleda dole ka telu, a onda Finija. ‘Možda biste želeli da mi kažete šta vi vidite?’ Fini je bio na korak od drhtavice. ‘Pa, gospodine, pretpostavljam da je mrtav, gospodine.’ ‘A kako si to zaključio, molim te?’ ‘Ovaj, njegova glava nije prikačena na njegovo telo, gospodine?’ ‘Da, mi obično prepoznajemo to kao znak da je leš zaista mrtav. Uzgred, momče, možeš i ti skinuti kanap. Ne bih rekao da je ovo najbolje svetlo koje sam ikada video, ali radiće. Da li primećuješ još nešto, načelniče?’ Vajms je pokušavao da održi ton svog glasa. ‘Pa, gospodine, prilično je isečeno, gospodine.’ Vajms se ohrabrujuće osmehnu. ‘Primećuješ nešto u vezi sa tim, momče?’ Fini je pravio veliku nauku od toga, ali regruti su često radili to na početku, toliko gledajući da su zaboravljali da vide. ‘Dobro vam ide, načelniče. Da li želite da ekstrapolirate?’

‘Gospodine? Ekstrapoliram, gospodine?’ ‘Zašto bi neko bio sav isečen po rukama? Razmislite o tome.’ Finijeve usne zaista su se pomerale dok je razmišljao, a onda se osmehnuo. ‘On se branio svojim rukama, gospodine?’ ‘Vrlo dobro, momče, a ljudi koji se brane svojim rukama to rade zato što nemaju štit ili oružje. I mogu se opkladiti, takođe, da mu je glava odsečena dok je bio na zemlji. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim, ali to mi se čini kao smišljeno kasapljenje pre nego ishitreno sečenje. Sve je u neredu, ali možeš videti da je stomak prosečen, ali oko njega gotovo da nema krvi.’ Onda je zastao. ‘I zbog rane na stomaku znam još nešto o njemu što ne bih želeo da znam’, reče on. ‘Šta je to, gospodine?’ ‘On je ona, i bila je napadnuta iz zasede, ili možda u klopci.’ I, pomislio je, ovde nedostaje kandža. Nakon nekog vremena to postaje zagonetka, a ne telo, reče Vajms u sebi dok je klečao, ali nikada dovoljno brzo, i nikada dovoljno dugo. Naglas je rekao, ‘Pogledaj tragove na ovoj nozi, momče. Mislim da je zakoračila u zamku za zeca, verovatno zato što je bežala od... nekoga.’ Vajms ustade tako brzo da su se goblini koji su posmatrali odmakli. ‘Zaboga, dečko, ovo ne bi trebalo da radimo, čak ni na selu! Zar ne postoji neka vrsta koda ovde? Ti ubijaš jelene, ne srne, zar nije tako? I ovo nije urađeno slučajno! Neko je želeo da uzme mnogo krvi od ove dame! Ti mi reci zašto!’ Vajms nije bio siguran šta bi Fini odgovorio da nije bio okružen goblinima ozbiljnih lica, što je bilo dobro. ‘Ovo je ubistvo, momče, zločin za smrtnu kaznu! A da li znaš zašto je to učinjeno? Mogu se kladiti u bilo šta da je to urađeno kako bi policajac Zaključak, delujući prema primljenim informacijama, mogao pronaći mnogo krvi u čestaru Mrtvog Čoveka, gde je komandir Vajms, kao što je poznato, otišao da se sretne sa iritirantnim kovačem i tako, s obzirom da su obojica bili ljudi kratkih živaca, sasvim je moguće da bi mogao biti umešan u nasilni zločin, zar ne?’ ‘To je opravdna pretpostavka, gospodine, morate to priznati.’ ‘Naravno da hoću, a sad je to totalno đubre od pretpostavke, i ti moraš sada to priznati.’ ‘Da, gospodine, priznajem, gospodine, i izvinjavam se. Međutim, voleo bih da potražim bilo kakav znak prisustva gospodina Džefersona.’ Fini je izgledao pola stidljivo, pola prkosno. ‘A zašto želite to da uradite, načelniče?’ Fini isturi bradu. ‘Zato što sam se jednom pokazao kao prokleta budala, i ne nameravam da to budem još jednom. Osim toga, gospodine, vi možda grešite. Ova jadna dama mogla se boriti sa kovačem, možda, ne znam, ali znam da ako ne istražim ovde sve okolnosti neko važan bi mogao da me pita zašto nisam. A ta osoba biste mogli da budete vi, zar ne, komandire?’ ‘Dobar odgovor, mladi čoveče! I ja moram priznati da sam bio prokleta budala više puta nego što mogu izbrojati, tako da mogu saosećati.’ Vajms ponovo pogleda dole ka telu i odjednom je bilo hitno da proba da otkrije šta je Vilikins uradio sa kandžom, zajedno sa prstenom, koju su pronašli prethodne noći. Nespretno, on reče okupljenim goblinima, ‘Verujem da sam pronašao neki nakit koji je pripadao ovoj mladoj dami i, naravno, ja ću vam to doneti.’

Nije bilo neke reakcije ravnodušne horde. Vajms je razmatrao tu misao. Horde dolaze da ubijaju i kradu. Ova gomila izgleda je kao hrpa zabrinutih ljudi. Odšetao je do sedog starog goblina koji je mogao biti onaj što ga je video na površini pre hiljadu godina, i reče, ‘Voleo bih da vidim više od ovog mesta, gospodine. Žao mi je zbog smrti dame. Privešću ubice pravdi.’ ‘Prav da!’ Još jednom eho odjeknu duž pećine. Stari goblin iskorači napred i vrlo blago dodirnu Vajmsov rukav. ‘Tama je tvoj prijatelj, gospodin Po-liii-caaaj. Ja čujem tebe, ti čuješ mene. U mraku ti možeš ići gde poželiš. Gospodin Po-liii-caaaj, molim te nemoj ubiti nas.’ Vajms je pogledao iza goblina u redove iza njega, mnogi od njih bili su mršavi kao grabulje, a i ovaj, pa, verovatno poglavica, koji je izgledao kao da se raspada dok stoji, nije želeo da ih povredi? Setio se rasutog cveća. Napuštenog čaja od bergamota. Nepojedenog obroka. Oni su pokušali da se sakriju od mene? On klimnu glavom i reče, ‘Ja ne napadam nikoga ko ne napadne mene, gospodine, i neću početi danas. Možete li mi reći kako je došlo do toga da ova dama bude... ubijena?’ ‘Ona je bila bačena u našu pećinu prošle noći, gospodin Po-liii-caaaj. Izašla je da proveri zamke za zeca. Bačena dole kao stare kosti, gospodin Po-liii-caaaj, kao stare kosti. Nema krvi u njoj. Kao stare kosti.’ ‘Kako joj je bilo ime?’ Stari goblin gledao je Vajmsa kao da je u šoku, i nakon nekoliko trenutaka reče, ‘Njeno ime je bilo Prijatni Kontrast Narandžastih i Žutih Latica u Cvetu Štipavice. Hvala ti, gospodin Po-liii-caaaj od tame.’ ‘Plašim se da sam tek počeo da istražujem ovaj zločin’, reče Vajms, osećajući se neuobičajeno postiđeno. ‘Mislio sam, gospodin Po-liii-caaaj, hvala za verovanje da goblini imaju imena. Moje ime je Zvuk Kiše na Tvrdoj Zemlji. Ona je bila moja druga žena.’ Vajms je zurio u smežurano lice koje je samo majka mogla podneti i možda voleti, tražeći bilo kakav znak gneva ili tuge. Postojao je samo osećaj tuge i beznadežne rezignacije činjenicom da je svet bio onakav kakav je oduvek bio i da se ništa nije moglo učiniti. Goblin je bio jecaj na nogama. On potišteno pogleda ka Vajmsu i reče, ‘Obično su slali gladne pse u pećinu, gospodin Po-liii-caaaj. To su bili dobri dani; mi smo dobro jeli.’ ‘Ovo je moja zemlja’, reče Vajms, ‘i mislim da se mogu pobrinuti da ne budete uznemiravani ovde.’ Nešto kao cerekanje našlo je svoj put kroz čupavu bradu starog goblina. ‘Mi znamo šta je zakon, gospodin Po-liii-caaaj. Zakon je zemlja. Ti kažeš, “Ovo je moja zemlja”, ali ti nisi napravio zemlju. Ti nisi napravio tvoju ovcu, ti nisi napravio zečeve na kojima mi živimo, ti nisi napravio krave, ili konje, ali ti kažeš, “Te stvari su moje”. To ne može biti istina. Ja sam napravio moju sekiru, moje posude, i one su moje. Ono što ja obučem je moje. Neka ljubav je bila moja. Sada je to otišlo. Ja mislim da si ti dobar čovek, gospodin Po-liii-caaaj, ali mi vidimo da se vremena menjaju. Pre možda stotinu ili dve stotine godina ovde je bio svet koji su ljudi nazivali “divljina”, ili “zemlja bez ljudi”, ili “pustoš”, i mi smo živeli na takvim mestima, mi smo protraćeni ljudi. Postoji trolovska rasa, patuljačka rasa, ljudska rasa, i meni je žao zbog goblinske rase što mi ne možemo trčati tako brzo.’

Neko povuče Vajmsovu košulju. Ovog puta to je bio Fini. ‘Najbolje je da sada krenemo, gospodine.’ Vajms se okrenu. ‘Zašto?’ ‘Izvinite, gospodine, ali njeno damstvo je naredilo da se vratite za čaj.’ ‘Mi sprovodimo istragu ubistva, načelniče! Ne nameravam da budem nepristojan, ali siguran sam da će gospodin Kiša na Tvrdoj Zemlji ovo shvatiti. Moramo se uveriti da nestali kovač nije ovde.’ Fini se uzvrpoljio. ‘Ne mogu da ne primetim kako je njeno damstvo bilo veoma izričito u vezi sa time, gospodine.’ Vajms klimnu glavom ka starom goblinu. ‘Ja ću otkriti ko je ubio vašu ženu, gospodine, i privešću ga pravdi.’ Zastao je nakon najave dok je još jedno horsko ‘Prav da!’ nije odjeknulo duž pećina. ‘Ali prvo moram, iz policijskih razloga, pregledati ostatak ove... ustanove, ako nemate primedbi.’ Goblin je gledao u njega svetlucavim očima. ‘A ako prigovorim, gospodin Po-liii-caaaj?’ Vajms mu je uzvratio pogled. ‘Interesantno pitanje’, reče on, ‘i ako nam zapretite nasiljem ja ću otići. Zapravo, ako mi zabranite da istražim onda ću morati da odem, i, gospodine, najgori deo je taj što se ja neću vratiti. Gospodine, sa poštovanjem vas molim da mi u potrazi za činjenicama bude pokazan ostatak ovih prostorija.’ Da li je to bio osmeh na licu starog goblina? ‘Naravno, gospodin Po-liii-caaaj.’ Iza starog goblina ostatak gomile je počeo da odlazi, verovatno da bi pravili posude ili punili ih. Kiša na Tvrdoj Zemlji, koji je, moglo se pretpostaviti pošto ništa nije govorilo suprotno, bio je takođe i poglavica (kako je Vajms mogao razumeti) ili jednostavno goblin zadužen za razgovore sa glupim ljudima, reče, ‘Vi tražite kovača? On nas je ponekad posećivao. Ima gvožđa ovde dole, ne mnogo, ali on je našao da je korisno. Naravno da to nije dobro za posude, ali mi smo ga menjali za hranu. Mislim da ga nisam video nekoliko dana. Međutim, svakako ga potražite bez smetnji. Tama je u tebi. Ja se ne bih usudio da ti stanem na put, gospodin Po-liii-caaaj. U svakom slučaju, ovo mesto je tvoje.’ Nakon toga stari goblin pozvao je neke mlađe gobline da uzmu sve što je ostalo od njegove supruge i polako se uputio prema otvoru druge pećine. ‘Jeste li videli puno leševa, komandire?’ reče Fini, glasom koji zamalo nije podrhtavao. ‘Oh, da, momče, a nekima od njih sam pomogao da to postanu.’ ‘Vi ste ubili ljude?’ Vajms pogleda ka plafonu tako da nije morao gledati Finijevo lice. ‘Ja volim da mislim kako sam učinio najbolje što sam mogao’, reče on, ‘i uglavnom sam bio dobar u tome, ali ranije ili kasnije uvek bude neko ko je odlučan da te dokusuri i završiš dobijajući ga srušenog na pogrešan način, pošto je samo bio prokleto preglup da se preda. To ne čini stvar ništa boljom, nikada nisam video leš koji je izgledao dobro.’ Grupa za sahranjivanje sada je nestala u drugoj pećini, i dva policajca su ostali sami, ali osećali su, međutim, da ljudi oko njih idu svojim poslom. Stari goblin je samo stajao tamo i spomenuo da je ta žena bila njegova supruga, gotovo kao da se naknadno setio. On nije čak ni podigao glas! Vajms ne bi mogao tako stajati da je to

bilo Sibilino telo na zemlji pred njim, i takođe je bilo đavolski sigurno da ne bi bio ljubazan prema nekim goblinima koji bi stajali pred njim. Kako možeš tako? Kako te život može tako obeshrabriti? Ulica je uvek bila sa tobom, baš kao što je Vilikins rekao. I Vajms se prisetio dama koje su ribale. Ulica Kokbil bila je tako često ribana da je bilo iznenađujuće što nije bila za nivo niža nego okolno zemljište. Prag bi bio oriban, i onda okrečen; crvene pločice na podu unutra bile bi oribane i onda ispolirane crvenom pastom; a crni šporet bio bi zacrnjen još više nakon što je žestoko izriban crnom pastom. Tada su žene imale laktove koji su se kretali poput klipova. I sve to je bilo radi preživljavanja, a preživljavanje je bilo stvar ponosa. Nisi imao veliku kontrolu nad svojim životom, ali mogao si održavati čistoću i pokazati svetu da si siromašan, ali pošten. To je bio strah: strah od propadanja, gubitka kriterijuma, postajanja ništa bolji od onih ljudi koji su se množili, tukli i krali u tom užasnom metežu svračijih gnezda poznatom kao Šejds. Goblini su se predali, zar ne? Prolazeći kroz promene, svet ih je lagano potiskivao, i oni su odustajali, popuštali... ali ubistvo je bilo ubistvo u bilo čijoj nadležnosti ili uopšte nije bilo. Vezao je svoje misli u čvor ispod brade, zgrabio par tinjajućih baklji i rekao, ‘Hajdemo, načelniče, idemo da se borimo protiv kriminala.’ ‘Da, gospodine’, reče Fini, ‘ali mogu li vam postaviti još jedno pitanje?’ ‘Naravno’, reče Vajms, uputivši se prema tunelu koji je bio vidljivo nagnut ka dole. ‘Šta se dogodilo ovde, gospodine, ako vam ne smeta što pitam? Mislim, ja znam da je to bilo ubistvo i možda je neka hulja želela da ja mislim kako ste vi to uradili, ali kako to, gospodine, da vi razumete taj njihov paganski jezik? Mislim, čuo sam da pričate sa njim, i on mora da vas je razumeo jer vam je odgovarao, gospodine, ali oni govore kao da neko krcka orahe pod nogama, gospodine, i ja nisam mogao razumeti ni prokletu reč od toga, gospodine, ako biste izvinuli na mom klačanskom, ni prokletu reč. Ja želim odgovor, gospodine, jer se osećam dovoljno velikom budalom već sada; ne želim da budem još gluplji nego što sam sada.’ Vajms, u privatnosti svoje glave, isprobavao je izjavu, ‘Pa, pošto već pitaš, ja imam demona ubicu sa kojim delim um, koji mi izgleda pomaže iz nekih svojih razloga. Daje mi da vidim u ovom mraku i nekako omogućava da ja i goblini komuniciramo. Zove se Prizivajuća Tama. Ne znam kakav mu je položaj kod goblina, ali patuljci misle da se njegov gnev obrušava na nevernike. Ako se ovde dogodilo ubistvo ja ću koristiti svaku pomoć koju mogu da dobijem.’ Nije to zaista izgovorio, na osnovu toga što bi većina ljudi vrlo brzo otišla do vremena kada bi završio, tako da je staloženo rekao, ‘Imam pomoć od više sile, načelniče. Sada, hajde da proverimo ovo mesto.’ Ovo nije zadovoljilo Finija, ali činilo se da shvata kako je to sve što može dobiti. Bilo je to jezivo putovanje. Brdo je bilo saćasto sa pećinama povezanim prirodnim i, povremeno, sudeći po izgledu, veštačkim prolazima. Bio je to mali grad. Imao je prljave, grube pećine sada ispražnjene od onoga što je bilo u njima, i tu i tamo lejama gljiva, koje su u nekim slučajevima veoma, veoma polako brali goblini koji su jedva i pogledali policajce. U jednom trenutku prošli su pored otvora koji se činilo da vodi u jaslice, po zvuku, što je značilo da bebe goblini cvrkuću kao ptice. Vajms nije mogao da odoli i pogleda još dublje.

Dok su se spuštali dublje prešli su preko veoma malog potočića koji je izbijao iz jednog zida. Goblini su na grub i praktičan način napravili odvod, tako da je njihovo dalje putovanje bilo praćeno zvukom tekuće vode. I svuda je bilo goblina, a goblini su pravili posude. Vajms je bio pripremljen za to, ali loše pripremljen. On je očekivao nešto kao patuljačku radionicu koju je video u Ubervaldu – bučna, užurbana i puna svrsishodne aktivnosti. Ali to nije bio goblinski način. Izgledalo je da ako goblin želi da napravi posudu, sve što mu je bilo potrebno je da pronađe mesto gde će čučnuti, pročeprka među stvarima koje ima u džepovima i krene na posao, tako sporo da je bilo teško reći da se bilo šta događa. Nekoliko puta Vajms je pomislio da čuje kuckanje kamena o kamen, ili zvuk grebanja, ili nešto što je moglo biti testerisanje, ali kad god bi prišao bliže čučećem goblinu on bi se učtivo okrenuo i nagnuo preko svog posla kao dete koje pokušava da sačuva tajnu. Koliko slina, pomislio je, koliko odsečaka noktiju, koliko ušnog voska može goblin nagomilati za jednu godinu? Može li godišnja posuda slina biti nešto kao fina ženska burmutica, ili bi to bila velika šljapkava kanta? I zašto ne, da, zašto ne zubi? Čak su i ljudi bili pažljivi sa svojim odbeglim zubima i, kad smo kod toga, postojali su ljudi, naročito čarobnjaci, koji su se trudili da učine svoje nokte neupotrebljivim. Osmehnuo se u sebi. Možda goblini nisu bili baš toliko glupi, samo su bili glupaviji od ljudi što je, kad se razmisli o tome, zahtevalo određeni napor. A onda, dok su puzeći prolazili pored goblina sa prekrštenim nogama, on je sedeo na svojoj zadnjici i podigao... svetlost. Vajms je video mnoštvo dragulja: generacije prstenja, broševa, ogrlica i tijara slivale su se kroz vekove u krilo Ledi Sibil, iako je ovih dana većina toga bila držana u sefu. To ga je uvek zbunjivalo. Sibilini dragulji su moćno blistali, ali mogao bi se zakleti da nijedan od njih ne može ispuniti vazduh svetlošću kao što je to mogla mala posuda kada je njen kreator podigao radi kritičke procene. Goblin je okretao sa svih strana, pregledajući je kao čovek koji razmišlja o kupovini konja od nekoga zvanog Čestiti Hari. Beli i žuti zraci svetlosti su svetlucali dok je pomerao, ispunjavajući sivilo pećine nečim o čemu je Vajms mogao misliti samo kao o odjeku svetlosti. Fini je gledao kao dete koje posmatra svoju prvu žurku. Goblin je, međutim, izgledao kao da se podsmeva svojoj kreaciji i bacio je prezrivo preko ramena, gde se razbila o zid. ‘Zašto si to uradio?’ povika Vajms tako glasno da se goblin kome se obraćao sklupčao i gledao ih kao da očekuje udarac. Izustio je, ‘Loša posuda! Loš rad! Biću osramoćen! Napravim mnogo bolju ponovo! Počeću sada!’ Bacio je još jedan užasnut pogled ka Vajmsu i odjurio u tamu pećine. ‘Razbio je! Stvarno je razbio!’ Fini je zurio u Vajmsa. ‘Bacio je jedan pogled na nju i razbio je! A bila je prekrasna! To je zločin! Ne možeš samo uništiti nešto predivno kao to, zar ne?’ Vajms je spustio ruku na Finijevo rame. ‘Mislim da možeš ako si je upravo napravio i smatraš da možeš to bolje. Uostalom, čak i najbolji zanatlija ponekad pravi greške, zar ne?’ ‘Vi mislite da je to bila greška?’ Fini je odjurio do mesta gde su krhotine bivše posude pale na pod, i pokupio šaku blistavih ostataka. ‘Gospodine, on je to odbacio, gospodine?’ Vajms otvori usta da odgovori, ali iz Finijevih ruku se začulo prigušeni zvuk: prašina je padala između njegovih prstiju kao pesak vremena. Fini se nervozno osmehnu ka Vajmsu i reče, ‘Možda je ipak bila malo lošijeg kvaliteta, na kraju krajeva, gospodine!’

Vajms je čučnuo i provukao prste kroz gomilu prašine. I bila je to samo prašina, kamena prašina, sa ništa više boje ili sjaja nego što se može naći u kamenčiću na putu. Nije bilo ni traga blistave duge koju su upravo videli. Ali na drugoj strani pećine jedan goblin je pokušavao da izgleda neupadljivo dok je radio na nečemu što je verovatno bila još jedna posuda. Vajms pažljivo odšeta do njega, pošto je držao svoju posudu kao da je spreman da je iskoristi za odbranu. Nonšalantno, da pokaže kako ne misli ništa loše, Vajms je stavio ruke iza leđa i reče glasom koji je naučio od svoje žene, ‘Svega mi! To izgleda kao veoma dobra posuda. Recite mi kako pravite posudu, gospodine? Možete li mi reći?’ Grnčar pogleda dole na stvar u svojim rukama, ili na stvar u svojim kandžama ako si hteo da budeš gadan, a možda i malo precizniji, i reče, ‘Ja pravim posudu.’ Podigao je svoj rad. Vajms nije bio tako dobar poznavalac kamena koje nije deo zidarstva, ali ovaj je bio blago žut i sjajan. On reče, ‘Da, vidim to, ali kako vi zapravo pravite lonac?’ Grnčar još jednom potraži prosvetljenje iz univerzuma, gledajući gore, dole i svuda gde Vajms nije bio. Na kraju ga je inspiracija obasjala. ‘Ja pravim posudu.’ Vajms ozbiljno klimnu glavom. ‘Hvala vam što ste podelili sa nama tajnu vašeg uspeha’, reče on i okrenu se ka Finiju. ‘Hajde, nastavimo dalje.’ Činilo se da je goblinska pećina – ili brlog ili jazbina, u zavisnosti od efekta koji ste želeli da date – nije bila sasvim paklena rupa kao što ste možda mislili. Umesto toga, bila je to samo, pa, rupa, zagušena dimom bezbrojnih malih vatri koje su izgleda trebale goblinima, zajedno sa pripadajućom gomilicom trulog drveta, i da ne zaboravimo lično đubre. I stari i mladi goblini pažljivo su ih posmatrali dok su prolazili, kao da su očekivali od njih da započnu zabavni program. Sigurno je bilo i mladih goblina. Vajms je morao da prizna kako su među svim vrstama koje govore goblinske bebe bile najružnije, samo male verzije svojih roditelja koji ni sami nisu bili ulje na platnu, čak ni akvarel. Vajms je rekao sebi da tu nema pomoći, da je neki neuračunljivi bog pronašao mnogo rasutih delova, i odlučio da svetu trebaju kreature koje izgledaju kao mešavina između vuka i majmuna, i dao im sigurno jednu od najgorih religioznih dogmi, čak i po standardima nebeskog idiotizma. Oni su izgledali kao loši momci i, bez intervencije Prizivajuće Tame, takođe su zvučali kao oni. Ako bi orasi mogli da vrište kada ih razbiju ljudi bi mogli reći, ‘Zar te to ne podseća na goblina?’ I činilo se da im je, ne sasvim zadovoljan zadovoljan urađenim, šaljivi bog očigledno dao najgori od poklona, samospoznaju, ostavljajući ih na taj način uverene da će nepovratno šetati đubrištem tako da, metaforički, oni nisu čak ni mogli pronaći snage da očiste prag. ‘Oh, prokletstvo! Zgazio sam na nešto... u nešto’, reče Fini. ‘Čini se da vi možete mnogo bolje da vidite nego ja ovde dole, gospodine.’ ‘Dobar zdrav život, momče, šargarepe i ostalo.’ ‘Džeferson mora da je ovde negde. Siguran sam da ima pećina koje smo propustili.’ ‘Ja znam da on nije ovde, momče, samo me ne pitaj kako znam jer ne želim da te lažem. Razmišljam o pokretima da bih lakše mislio. To je stari pandurski trik.’ ‘Da, gospodine, ugazim pri svakom pokretu, i treba da razmislim!’ Vajmes se osmehnu u mraku. ‘Veoma dobro, momče. Smisao za humor je pandurov prijatelj. Uvek kažem da dan nije kompletan bez malo smeha – ’ Zastao je pošto je nešto zveknu-

lo o njegov šlem. ‘Stigli smo do Džefersonovih proizvoda, moj momče. Upravo sam našao uljnu lampu; sigurno nisam video ovako visoke.’ Pipkao je po svom džepu i uskoro se rascvetao plamen šibice. Pa, pomisli Vajms, nije baš tako dobar kao moj, ali se mogu kladiti da radi bolje nego da plaćam patuljačke cene. ‘Ne vidim nikakav izlaz’, javio se Fini. ‘Pretpostavljam da je on izvlačio rudu kroz glavni ulaz.’ ‘Ne mislim da su goblini toliko glupi da žive u pećinama koje imaju samo jedan ulaz. Ovo je verovatno neki koji se čak ni ne vidi spolja. Pogledaj, možeš videti gde je neko vukao teški teret preko kamena – ’ Vajmes zastade. U pećini je bio još jedan čovek. Pa, hvala ti, Tamo, pomisli on. Pretpostavljam da bi pitanje ko je to moglo biti u redu? ‘Gospodine, mislim da se ovde ne radi samo o rudarenju. Pogledajte ovo’, reče Fini, iza Vajmsa. Fini je držao neke knjige, dečije knjige, sudeći po izgledu. Bile su prljave – to je bio, uostalom, dom goblina – ali Vajms okrenu prvu stranicu prve knjige i nije se iznenadio kada je video neverovatno veliku crvenu jabuku, trenutno pomalo nađubrenu od hvatanja mnogim prljavim rukama. Glas u mraku, ženski glas, reče, ‘Nije na sva pitanja odgovoreno, komandire, ali srećom neki odgovori su pod znakom pitanja. Ja pokušavam da podučavam goblinsku decu. Naravno, morala sam da donesem jabuku najmlađima da je vide’, dodala je žena u senci. ‘Mnogi nisu znali šta je to, a pogotovo da nije ono što su tako zvali. Trolovski jezik je neverovatno komplikovan u poređenju sa onim što ovi siroti đavoli imaju. Dobar dan i vama, gospodine Zaključak. Ne sakrivate se od istine u vašem pritvoru?’ Vajms se okrenuo prvi kada je čuo taj glas, i sada je zurio otvorenih usta. ‘Vi? Niste li vi, ovaj...’ ‘Govance dama, da, komandire Vajms. Čudesno je, zar ne, kako ljudi pamte?’ ‘Pa, morate priznati da se to – kako da kažem? – zadržalo u umu, gospođice Felisiti Bidl.’ ‘Vrlo dobro, komandire, s obzirom da smo se sreli samo jedanput!’ A sada je Vajms primetio da je sa njom bio goblin, mlad po veličini, ali mnogo primetniji jer je gledao direktno u njega oštrim i zainteresovanim pogledom, prilično nekarakterističnim za gobline koje je sretao do sada, izuzev sirotog Smrdljivka. Fini, sa druge strane, ulagao je veliki trud da ne sretne damin pogled, primetio je Vajms. On se osmehnu ka gospođici Bidl. ‘Madam, računam da vidim vaše ime barem jednom svakog dana. Kada sam stavljao svog dečka juče u krevet, da li znate šta je rekao? Kazao je, “Tata, da li znaš zašto krave prave velika vlažna govanca, a konji ih prave lepa i mekana i mirišu na travu? Baš je to čudno, zar ne? Da dobiješ dve različite vrste govanceta kada su oba iste veličine i to je ista trava, zar ne, tata? Pa, govance dama kaže da je to zato što krave imaju prostor sa mravima, i mravi im pomažu da dobiju, na neki način, više hrane od njihove hrane, a pošto konji nemaju prostor sa mravima oni je neće toliko žvakati, tako da je njihovo govance i dalje veoma nalik na travu i ne miriši tako loše.”’ Vajms je video da se žena nasmejala, i nastavio je, ‘Verujem da će sutra pitati majku da li će ako jednog dana dobro sažvaće svoju večeru, a sledećeg dana ne uradi to, primetiti da je dobila različite mirise. Šta vi mislite o tome, madam?’

Gospođica Bidl se smejala. Bio je to veoma veseo smeh. ‘Pa, komandire, čini se da vaš sin kombinuje vaše analitičko razmišljanje sa nasleđenim talentom za eksperimentisanje Remkinovih. Vi mora da ste vrlo ponosni? Iskreno se nadam da jeste.’ ‘Možete se kladiti u to, madam.’ Dete koje je stajalo u senci gospođice Bidl se takođe osmehnulo, prvi osmeh koji je video na goblinu. Ali pre nego što je išta rekao, gospođica Bidl uputi neodobravajući pogled ka Finiju i nastavi, ‘Samo bih želela da vas pronađem u boljem društvu, komandire. Pitam se da li znate gde je moj prijatelj Džetro, policajče?’ Čak i pod svetlošću lampe, Fini je izgledao razjareno, ali ako si čitao ljude, a Vajms je bio zagriženi čitač, bilo je jasno da je bez bio začinjen sramotom i strahom. Onda Vajms pogleda dole ka maloj klupi gde je bilo nekoliko alata i neke knjige malo svetlijih korica. Ulica je bila ta koja je naučila Vajmsa da postoji vreme kada je najbolje pustiti nervoznu osobu da postane zaista nervozna, i tako je on uzeo knjigu kao da se prethodni užasni sukob nije dogodio, i rekao, ‘Oh, ovo je Gde je Moja Krava?! Mladi Sem to voli. Da li to učite gobline, gospođice?’ Sa očima još uvek na uzrujanom Finiju, gospođica Bidl reče, ‘Da, onome što vredi. To je težak posao. Slučajno, tehnički ja sam gospođa Bidl. Moj suprug je ubijen u Klačanskom ratu. Vratila sam se na “gospođica” pošto, pa, to je više književnički, a pored toga ionako nije trajalo toliko dugo da se priviknem na “gospođa”.’ ‘Žao mi je zbog toga, madam. Da sam znao bio bih mnogo manje neozbiljan19 ’, reče Vajms. Gospođica Bidl mu uputi bled osmeh. ‘Ne brinite, ponekad je neozbiljnost dobar trik.’ Mali goblin pored učiteljice reče, ‘Prevrnut-mrav? Mrav je prevrnut?’ ‘Suze Pečurke je moj najbolji učenik. Ti si predivna, zar ne, Suze Pečurke?’ ‘Predivno je dobro’, reče goblinska devojka, kao da proba ukus svake reči. ‘Nežno je dobro, pečurka je dobra. Suze su meke. Ja sam Suze Pečurke, toliko je sada rečeno.’ Bio je to neobičan mali govor: devojka je govorila kao da je izvlačila reči sa police i onda ih uredno vraćala na svoje mesto čim bi bile izrečene. To je zvučalo veoma svečano i dolazilo je sa čudnog, ravnog, bledog lica. Na neki način, Suze Pečurke izgledala je simpatično, ako ne baš lepa, u nečemu što je ličilo na kecelju, i Vajms se pitao koliko ona ima godina. Trinaest? Četrnaest, možda? I on se zapitao da li bi svi izgledali tako elegantno kao ona ako bi se dočepali neke pristojne odeće u uradili nešto sa svojom groznom kosom. Devojčina kosa je bila duga, upletena i čisto bela. Začuđujuće, na ovom mestu ona je izgledala kao komad krhkog porculana. Ne znajući šta da kaže, on reče uobičajeno: ‘Drago mi je što sam te upoznao, Suze Pečurke.’ Vajms ispruži ruku. Goblinska devojka pogleda u nju, onda pogleda u njega, a onda se okrenu ka gospođici Bidl, koja reče, ‘Oni se ne rukuju, komandire. Za ljude kojima izgledaju tako jednostavno oni su zapanjujuće komplikovani.’ Produžila je. ‘Izgleda da vas je proviđenje dovelo ovamo na vreme da rešite ubistvo Prijatnog Kontrasta, koja je bila izvanredan učenik. Došla sam ovamo 19 Neozbiljan - eng. flippant.

čim sam čula, ali goblini su navikli na nezasluženo i nepotrebno umiranje. Prošetaću sa vama do ulaza, a onda imam čas sa razredom.’ Vajms je povukao Finija da ga natera da nastavi dalje dok su sledili gospođicu Bidl i njenu pratnju prema površini i blagoslovenom svežem vazduhu. Pitao se šta se dogodilo sa telom. Šta su radili sa svojim mrtvima? Sahraniti ga, pojesti ga, baciti ga na đubrište? Ili on samo nije ispravno razmišljao, misao koja mu je kuckala u mozgu već neko vreme. Bez razmišljanja, on reče, ‘Čemu ih učite, gospođice Bidl? Da budu bolji građani?’ Šamar ga je zahvatio preko brade, verovatno zbog toga što je čak i u besu gospođica Bidl shvatala da još uvek ima svoj čelični šlem. Bio je to zapušač, bez obzira, a uglom svog probojnog pogleda on vide da je Fini napravio korak nazad. Bar je dečak imao nešto razuma. ‘Vi ste bogom dana budala, komandire Vajms! Ne, ja ih ne učim da budu lažni ljudi, ja ih učim kako da budu goblini, pametni goblini! Da li znate da oni imaju samo pet imena za boje? Čak i trolovi imaju oko šezdeset, a mnogo više od toga pronađeš ako si prodavac boja! Da li to znači da su goblini glupi? Ne, oni imaju ogroman broj imena koja čak ni pesnici nisu smislili za stvari kao što su kako se boje pojavljuju i menjaju, stapanje jedne nijanse u drugu. Oni imaju jednostavnu reč za najkomplikovanije osećaje; ja ih znam oko dve stotine, mislim, i sigurna sam da ih ima još mnogo više! Ono što vi mislite da je roktanje, mumlanje i režanje zapravo u sebi nosi ogromnu količinu informacija! Oni su kao ledeni breg, komandire: veći deo njih je ono što ne možete videti ili razumeti, i ja podučavam Suze Pečurke i neke od njenih prijatelja tako da mogu da razgovaraju sa ljudima kao što ste vi, koji misle da su goblini glupi. I znate šta, komandire? Nema mnogo vremena! Oni će biti poklani! To se ne naziva tako, naravno, ali pokolj je ono kako se to završava, pošto su oni samo glupa smetala, vidite. Zašto ne pitate gospodina Zaključka šta se dogodilo sa ostatkom goblina pre tri godine, komandire Vajms?’ I sa time se gospođica Bidl okrenula na peti i nestala dole u mraku pećine sa Suzama Pečurke koja je skakutala za njom, ostavljajući Vajmsu da prepešači poslednjih nekoliko jardi do izlaska na obožavanu sunčevu svetlost. Osećaj koji je pogodio Semjuela Vajmsa kada je zakoračio na jasnu svetlost dana bio je kao da je neko gurnuo gvozdenu žicu kroz njegovo telo i onda je, u trenutku, izvukao ponovo napolje. Sve što je mogao da uradi je da održi ravnotežu, a dečak ga je zgrabio za ruku. Odlična ocena, pomisli Vajms, zato što je ili bio dovoljno pametan da vidi činjenice, ili barem dovoljno pametan da ne počne odmah da beži. Seo je dole na travu, naslađujući se povetarcem koji je duvao kroz grmove štipavice i usisavajući čist svež vazduh. Šta god mislio o goblinima, njihove pećine imale su onu vrstu atmosfere za koju ljudi govore, ‘Pričekao bih dve minute pre nego što uđem, da sam na vašem mestu.’ ‘Voleo bih da porazgovaram sa vama, načelniče’, rekao je. ‘Pandur sa pandurom. O prošlosti i možda o budućim događajima.’ ‘Zapravo, želeo sam da vam se zahvalim, komandire, što mislite da sam policajac.’ ‘Tvoj otac je bio policajac ovde pre tri godine, jel’ tako?’ Fini je zurio pravo ispred sebe. ‘Da, gospodine.’ ‘Dakle, šta se dogodilo sa goblinima, Fini?’

Fini pročisti grlo. ‘Pa, tata je rekao meni i mami da ostanemo unutra. Rekao je da ne treba da gledamo, ali nam nije mogao reći da ne slušamo, a bilo je mnogo vrištanja i ne znam šta, i to je beskrajno uznemirilo moju staru mamu. Ja sam posle čuo da je tovar goblina izvađen iz brda, ali tata nikada nije mnogo govorio o tome kasnije. Mislim da ga je to slomilo, gospodine, zaista jeste. Rekao je da je posmatrao dok je gomila ljudi, uglavnom lovočuvara i siledžija, silazila dole u pećinu i izvlačila gobline za sobom, gospodine. Mnogo njih. Rekao je da ono što je bilo tako užasno to što su goblini bili krotki, znate? Kao da nisu znali šta da rade.’ Vajms je malo popustio kada je pogledao Finijevo lice. ‘Nastavi, momče.’ ‘Pa, gospodine, rekao mi je da su ljudi izlazili iz svojih kuća i bilo je mnogo trčanja okolo i on je počeo da postavlja pitanja i, pa, magistrat je rekao da je to sve bilo u redu pošto oni nisu bili ništa više od štetočina, i da će biti odvedeni na dokove tako da mogu, za promenu, zarađivati sebi za život i neće uznemiravati druge ljude. To je bilo sasvim u redu, rekao je tata. Oni su otišli negde gde je sunčano, daleko odavde.’ ‘Samo iz radoznalosti, gospodine Fini, kako je on mogao to znati?’ ‘Tata je rekao da je magistrat bio veoma čvrst u vezi toga, gospodine. Oni su samo trebali da budu zaposleni i zarade sebi za život. Rekao je da im je učinjena usluga. To nije kao da će biti ubijeni.’ Vajms je namerno zadržavao bezizražajno lice. Uzdahnuo je. ‘Ako je to bilo bez njihovog pristanka, onda bi to moglo biti ropstvo, a ako rob ne radi za svoj život on je mrtav. Da li razumeš?’ Fini je gledao svoje čizme. Da su očne jabučice mogle da ih poliraju njegove čizme bi se morale blistati. ‘Nakon što mi je to rekao, moj tata mi je kazao da sam ja sada pandur i da treba da pazim na mamu, i dao mi je palicu i svoju značku. A onda su njegove ruke počele da drhte, gospodine, i nekoliko dana kasnije on je umro, gospodine. Mislim da se nešto uvuklo u njega, gospodine, u njegovu glavu, čini mi se. To ga je savladalo.’ ‘Da li si čuo za Lorda Vetinarija, Fini? Ne mogu reći da mi se mnogo sviđa, ali ponekad je potpuno u pravu. Pa, bilo je malo gungule, kako mi kažemo, i ispostavilo se da je čovek imao polumrtvog psa, prema posmatračima, i on je pokušavao da spreči vučenje na uzici, a kada je zarežao na njega zgrabio je sekiru sa mesarske tezge pored sebe, bacio psa na zemlju i odsekao mu zadnje noge, samo tako. Pretpostavljam da bi ljudi mogli reći “Odvratna hulja, ali to je bio njegov pas”, i tako dalje, ali Lord Vetinari me je pozvao i rekao mi, “Čovek koji može tako nešto da uradi psu je čovek na koga zakon treba dobro da obrati pažnju. Pretražite njegovu kuću pod hitno.” Čovek je bio obešen nedelju dana kasnije, ne zbog psa, iako sa moje strane ne bi bila prolivena suza i da je zato, nego zbog onoga što smo pronašli u njegovom podrumu. Ne bih da te opterećujem sadržajem. A prokleti Vetinari je ponovo uspeo, jer je bio u pravu: gde postoje mali zločini, veliki zločini nisu jako daleko.’ Vajms je zurio ka talasastim hektarima koji su se protezali ispod njih: njegova polja, njegovo drveće, njegova polja žutog kukuruza... Sve njegovo, čak iako nikada u životu nije posejao nijedno seme, osim u vreme kada je bio dete i pokušao da gaji gorčicu i biber-travu na flanelu, koji je onda bačen jer mu niko nije rekao da treba prvo isprati sav sapun iz flanela. Nije bio dobar materijal za zemljoposednika. Ali... njegova zemlja, dobro? A on je bio siguran

da se ni on niti Sibil nikada nisu složili sa izvlačenjem gomile goblina tužih lica iz nereda koji su oni sa zadovoljstvom zvali domom i odvođenjem ko zna gde. ‘Niko nam nije rekao!’ Fini je legao na leđa da bi izbegao napad gneva. ‘Ja nisam mogao znati za to, gospodine.’ Vajms ustade i protegli noge. ‘Čuo sam dovoljno, momče, i imam dovoljno! Vreme je da izvestimo viši autoritet!’ ‘Mislim da treba barem dan i po galopiranja do grada, gospodine, i moraćete da imate sreće sa konjima.’ Sem Vajms je krenuo žustrim hodom niz brdo. ‘Govorio sam o Ledi Sibil, momče.’ Sibil je bila u sobi za prijeme punoj šoljica za čaj i dama kada je Vajms trčeći stigao do Hola, sa Finijem koji je oklevao iza njega. Bacila je jedan pogled na njega i rekla, prilično veselije nego što je bilo opravdano, ‘Oh, vidim da imaš nešto da raspraviš sa mnom.’ Okrenula se prema damama, nasmešila i rekla, ‘Molim vas da me izvinete, dame. Moram samo na krako da porazgovaram sa mojim suprugom.’ Nakon toga je zgrabila Vajmsa i povukla ga nimalo nežno nazad u hodnik. Otvorila je usta da izruči supružničku propoved o važnosti tačnosti, onjušila i trgnula se. ‘Seme Vajmse, ti smrdiš! Da li si pao u nešto ruralno? Jedva da sam te videla još od doručka! I zašto još uvek vučeš tog mladog policajca za sobom? Sigurna sam da ima nešto važnije da radi. Zar nije hteo da te uhapsi? Da li još uvek dolazi na čaj? Nadam se da će se prvo oprati.’ To je bilo rečeno Vajmsu, ali upućeno Finiju koji se držao na udaljenosti i izgledao spreman da beži. ‘Bio je to nesporazum’, reče Vajms užurbano, ‘i siguran sam da ako ikada otkrijem gde mi je grb neće biti mrlje na njemu, ali ovde prisutni gospodin Fini je bio ljubazan i svojom slobodnom voljom pružio mi je neke informacije.’ Do vremena kada je razgovor između muža i žene bio u punom zamahu, i sadržavao prigušene uzvike kao što su ‘Sigurno ne!’ i ‘Mislim da on govori istinu’, Fini je izgledao spreman za sprint. ‘I oni se nisu borili?’ reče Sibil. Mladi policajac pokušavao je da izbegne njen pogled, ali ona je imala takav pogled koji te je pronalazio gde god da si stajao. ‘Ne, vaše damstvo’, bilo je sve što je izustio. Ledi Sibil pogleda u svog muža i slegnu ramenima. ‘Bilo bi paklene borbe sa nekim ko bi želeo mene da odvede na mesto gde ne želim da idem’, reče ona, ‘i mislila sam da goblini imaju oružje? Prilično gadni borci, kako sam čula. Mislila sam da je ovde bio rat! Mi smo morali čuti za to! Po onome kako ti pričaš o tome, zvuči kao da su bili mesečari. Ili su možda umirali od gladi? Primetila sam mnogo manje zečeva u okolini u odnosu na vreme kada sam bila mala devojčica. I zašto ostavljati neke za sobom? Sve je to pomalo zbunjujuće, Seme. Skoro svi ovde su porodični prijatelji – ’ Brzo je podigla ruku. ‘Ni ne sanjam da te molim da ne izvršiš svoju dužnost, Seme, moraš to shvatiti, ali budi oprezan i siguran u svaki korak. I molim te, Seme – i poznajem te, Seme – nemoj ići kao bik na kapiju. Ovdašnji ljudi mogu dobiti pogrešnu predstavu.’ Sem Vajms je bio siguran da je imao pogrešnu ideju i njegovo čelo se naboralo dok je govorio, ‘Ne znam, Sibil, kako bik ide na kapiju? Da li samo stane i izgleda zbunjeno?’ ‘Ne, dragi, on razbija sve u deliće.’

Ledi Sibil mu uputi upozoravajući osmeh i popravi haljinu. ‘Mislim da nema potrebe da vas više zadržavamo, na kraju krajeva, gospodine Zaključak’, reče ona zahvalnom Finiju. ‘Prenesite moje pozdrave vašoj dragoj majci. Ako joj ne smeta, volela bih da je sretnem dok sam ovde i porazgovaramo o starim vremenima. U međuvremenu predlažem vam da izađete kroz kuhinju, bez obzira šta moj suprug mislio o policajcima koji koriste ulaz za poslugu, i recite kuvaru da vas snabde sa, pa, svime što bi vaša majka želela.’ Okrenula se prema svom mužu. ‘Zašto ga ne ispratiš do tamo, Seme? I pošto uživaš u svežem vazduhu, zašto ne bi otišao i pronašao mladog Sema? Mislim da je pozadi u dvorištu, sa Vilikinsom.’ Fini je ćutao dok su išli dugačkim hodnicima, ali Vajms je osetio da dečakove misli rade na rešavanju problema, koji se pojavio kada je rekao, ‘Ledi Sibil je veoma ljubazna dama, zar ne, gospodine?’ ‘Nema potrebe da me podsećaju na to’, reče Vajms, ‘i želeo bih da shvatiš da ona stoji u potpunom kontrastu u odnosu na mene. Ja postajem nervozan kada mislim da zločin nije rešen. Nerešeni zločin je protivprirodan.’ ‘Stalno mislim o goblinskoj devojci, gospodine. Izgledala je kao statua, i način kako je govorila, pa, nisam znao šta da kažem. Mislim, oni mogu biti prokleta smetala – napraviće čipku od tvojih čizama ako se ne krećeš dovoljno brzo – ali kada ih vidiš u njihovoj pećini shvataš da postoje, pa, deca, stare dede goblini i – ’ ‘Stare mame goblini?’ tiho je sugerisao Vajms. Još jednom se mali dečak gospođe Zaključak borio sa nepoznatim i užasavajućim stiskom filozofije i zgrabio ga, ‘Pa, gospodine, usuđujem se da kažem kako krave mogu biti dobre majke, ali na kraju krajeva tele je teletina, zar ne?’ ‘Možda, ali šta bi rekao ako tele došeta do tebe i kaže, “Zdravo, zovem se Suze Pečurke”?’ Finijevo lice se ponovo namrštilo u naporu nove spoznaje. ‘Mislim da bih uzeo salatu, gospodine.’ Vajms se osmehnu. ‘Ti se nalaziš u teškoj poziciji, momče, i reći ću ti nešto: isto kao i ja. To se zove biti pandur. Zbog toga ja volim kada beže. To čini sve veoma jednostavnim. Oni beže i ja ih gonim. Ne znam da li je to metafizički, ili nešto takvo. Ali tamo je bilo telo. Ti si to video, kao što sam i ja i gospođica Bidl. Imaj to na umu.’ Mladi Sem je sedeo na bali sena na farmi, posmatrajući konje kako ulaze. Potrčao je ka svom tati, izgledajući veoma zadovoljan sobom, i reče, ‘Tata, ti znaš piliće?’ Vajms podignu svog sina i reče, ‘Da, čuo sam za njih, Seme.’ Mladi Sem se izmigoljio iz očevog zagrljaja kao da je biti podignut i ljuljan unaokolo bila aktivnost nedostojna ozbiljnog istraživača u skatološkim studijama, i svečano ga pogledao. ‘Da li znaš, tata, da kada pile pravi govance, ima beli komadić na vrhu koji je urin? Ponekad je to kao glazura na kolaču, tata!’ ‘Hvala ti što si me obavestio’, reče Vajms. ‘Setiću se toga kada sledeći put budem jeo kolač.’ I svaki put nakon toga, dodao je u sebi. ‘Pretpostavljam da sada znaš sve o govancetu, Seme?’ reče on pun nade, i ugleda Vilikinsov osmeh.

Mladi Sem, još uvek buljeći u gomilu pilećeg izmeta kroz malo uveličavajuće staklo, odmahnu glavom ne podižući pogled. ‘Oh, ne, tata, gospodin...’ Ovde mladi Sem zastade i pogleda u Vilikinsa pun nade. Vilikins pročisti grlo i reče, ‘Gospodin Pastrmka, jedan od lovočuvara, bio je pre oko pola sata, i naravno da će vaš momak započeti razgovor sa bilo kime, a zaključak je da mladi Sem, čini se, gospodine, želi da sakupi kolekciju izmeta brojnih šumskih stvorenja.’ Lovočuvari, pomisli Vajms. Potražio je to u svom mozgu i razmislio o tome ko je zapravo okružio gobline pre tri godine. A onda je pomislio, koliko je to važno u poređenju sa pitanjem ko im je rekao da to urade? Mislim da sam uhvatio miris ovog mesta: ljudi rade ono što im je rečeno zato što uvek rade ono što im je rečeno. Ali lovočuvari su lukava gomila; nisu samo ljudska bića ti koje moraju da nadmudre. I zapamti, ovo je selo, gde svi poznaju svakoga, i primećuju skoro sve. Ne mislim da je Fini lagao, tako da i drugi ljudi znaju šta se dogodilo ovde jedne noći pre tri godine. Ne smem biti bik na kapiji, rekla je Sibil, i bila je u pravu. Moram znati gde gazim. Ono što se desilo dogodilo se pre tri godine. Mogu sebi priuštiti da odvojim svoje vreme za ovo. Naglas je rekao, ‘Koliko daleko mogu sa ovim?’ ‘Čini se da ste imali veoma ispunjen dan, gospodine’, reče Vilikins. ‘Jutros ste otišli u pritvor sa malim tupoglavcem koji misli da je pandur, a onda, u društvu goblina, vi i rečeni mali tupoglavac popeli ste se do čestara Mrtvog Čoveka, gde ste se zadržali prilično dugo, dok vi i gore navedeni mali tupoglavac niste izašli napolje i stigli ovamo, minus jedan tupoglavac, upravo sada.’ Vilikins se iscerio ka Vajmsu. ‘Ovde ljudi dolaze i prolaze kroz kuhinju sve vreme, gospodine, a tračevi su neka vrsta valute kada se nađete iza zelenih vrata. Morate zapamtiti, gospodine, da uprkos nezadovoljstvu gospodina Silvera, ja sam najviši plemić ispod stepenica i ja mogu ići gde ja želim i raditi šta ja hoću, a on može da se uguši ako mu se to sviđa. Celo brdo je vidljivo sa nekih prozora u ovoj kući, a sobarice su veoma raspoložene za saradnju, gospodine. Izgleda da se sve devojke otimaju za posao u zdanju na Kolačarskoj aveniji. Veoma su zainteresovane za gradska svetla, gospodine. Vrlo kooperativne. Takođe, pronašao sam prilično dobar teleskop u radnoj sobi. Izuzetan pogled na Dželatovo brdo, znate. Mogao sam vam praktično čitati sa usana. Mladi Sem je veoma uživao u igri pronalaženja tate.’ Vajms je osetio grižu savesti nakon ovih reči. Ovo je trebalo da bude porodični odmor, zar ne? Ali... ‘Neko je ubio goblinsku devojku gore u čestaru Mrtvog Čoveka’, reče on, suvoparnim glasom. ‘Pobrinuo se da bude mnogo krvi kako bi dao našem pronicljivom mladom panduru nešto što bi on mogao smatrati slučajem. On se batrga; mislim da nikada ranije nije video leš.’ Vilikins je izgledao iskreno zatečen. ‘Šta, nikada? Možda ću doći ovamo u penziju, osim što bih umro od dosade.’ Jedna misao je pala Vajmsu na um i on reče, ‘Kada si gledao kroz teleskop, da li si video još nekoga gore na brdu?’ Vilikins odmahnu glavom. ‘Ne, gospodine, samo vas.’ Obojica se okrenuše da posmatraju mladog Sema, koji je pažljivo crtao pileće govance u svojoj beležnici, i Vilikins tiho reče, ‘Imate dobrog momka ovde, veoma bistrog. Uživajte što više vremena sa njim, gospodine.’

Vajms odmahnu glavom. ‘Bogovi znaju da si u pravu, ali, pa, ona je bila iskasapljena, i to čelikom, definitivno čelikom. Oni imaju samo kameno oružije. Iskasapili su je da bi bili sigurni da će biti tako mnogo krvi kako bi je čak i glupi dustabanlija uočio. A ona je dobila ime po bojama cveća.’ Vilikins je ispuštao zvuke neodobravanja. ‘Panduri ne bi trebali da budu sentimentalni, to je loše za rasuđivanje. Sami ste to rekli. Zatekneš se u nekom prokleto groznom porodičnom okruženju i misliš da bi se stvari mogle poboljšati ako ubiješ boga u u nekome od batina, samo kako možeš znati kada da staneš? To je ono što ste vi rekli. Rekli ste da udaranje momka u tuči je jedna stvar, ali kada ima lisice to nije u redu.’ Na Vajmsovo iznenađenje, Vilikins ga prijateljski potapša po ramenu (odmah si znao ako bi te Vilikins potapšao neprijateljski). ‘Primite moj savet, komandire, i uzmite sutra slobodno, takođe. Na jezeru ima kućica za čamce, a kasnije možete odvesti malog momka u šumu koja je, po svemu sudeći, do kolena puna govanaca svih vrsta. On će biti u raju govanaca! Oh, i takođe mi je rekao da želi ponovo da ode i vidi čoveka sa smrdljivom lobanjom. Reći ću vam nešto, računam da će sa umom kao što je njegov on će biti Arhirektor Nevidljivog Univerziteta do šezdesete!’ Vilikins mora da je video grimasu na Vajmsovom licu, pošto je nastavio, ‘Zašto ste tako iznenađeni, gospodine? On može poželeti da bude alhemičar, zar ne? Nemojte reći da želite da bude pandur: ne biste, ipak? Kada si čarobnjak ljudi barem ne pokušavaju da te šutnu u račvanje, zar ne? Naravno, moraš ići protiv užasnih stvorenja iz paklenih dimenzija, ali ona ne nose noževe, i dobijaš obuku. Vredi razmisliti o tome, komandire, jer on raste kao korov i vi ga morate postaviti na pravu stazu kroz život. A sada, ako biste me izvinuli, komandire, otišao sam da nerviram poslugu.’ Vilikins napravi par koraka i zastade, pogleda u Vajmsa i reče, ‘Gledajte na to ovako, gospodine. Ako uzmete nešto slobodnog vremena, krivci neće biti manje krivi, mrtvi neće biti ništa manje mrtvi, a njeno damstvo neće probati da vas obezglavi vešalicom za kapute.’ Gosti na čajanki Ledi Sibil su otišli kada se Vajms vratio nazad u Hol. Sastrugao je selo sa svojih čizama i uputio se u glavno kupatilo Hola. Naravno, ovde je postojalo mnoštvo kupatila – verovatno više nego u nekoj većoj ulici većine gradova, koji su imali limenu kadu, vrč i umivaonik, ili ništa od toga gde su se prali po želji ili zbog potrebe... ali ovo kupatilo bilo je sagrađeno po projektu Ludog Džeka Remkina i podsećalo je na čuveno kupatilo na Nevidljivom Univerzitetu, premda, kako ga je Ludi Džek osmislio, mogli bi ga nazvati Razvratni Univerzitet, pošto je Ludi Džek imao zdrav (ili moguće nezdrav) odnos prema damama, i u njegovom kupatilu se to videlo, oh bože, baš se videlo. Naravno, bele mermerne lepotice bile su dostojanstvene sa urnama, gomilama mermernog grožđa, i uvek popularnim trakama gaze koje su, srećom, padale tačno na pravo mesto kako bi sprečile da umetnost postane pornografija. Bilo je to takođe, najverovatnije, jedino kupatilo koje je imalo slavinu obeleženu sa vruće, hladno, brendi. Bilo je tu i freski, tako da ako ste bili čovek kojeg je lako ubediti onda se moglo reći da su to ventili, mada nije bilo potrebno previše naglašavati da je, takoreći, postojao veliki broj

isticanja na sve strane, stvarno jeste, i dame su bile samo početak problema. Postojala su i mermerna gospoda, takođe, definitivno gospoda, čak i jedan sa kozijim nogama. Bilo je iznenađujuće što voda u kadi ne ključa sama od sebe. Upitao je Sibil za to, i ona mu je rekla da je to najvažnija odlika Hola, i gospoda sakupljači antikviteta često su ga posećivali sa namerom da pogledaju. Vajms je rekao da je mogao to i očekivati, zaista jeste. Sibil mu je odgovorila da nema potrebe za tim tonom glasa, pošto se ona povremeno kupala u njemu kada je imala dvanaest godina i da ne vidi ništa loše u tome. Zbog toga, rekla je, prestala je da se iznenađuje kasnije. I sada je Vajms ležao u luksuznoj kadi, osećajući se kao da pokušava da sastavi sve delove mozga u celinu. Bio je samo nejasno svestan otvaranja kupatilskih vrata, i čuo je Sibil kako govori, ‘Stavila sam mladog Sema u krevet, i on čvrsto spava, iako ne mogu ni da zamislim šta bi mogao sanjati.’ Onda Vajms ponovo zaplovi u toploj atmosferi punoj pare i jedino čega je bio svestan je zvuk odeće koja pada na pod. Ledi Sibil je skliznula pored njega. Voda se podigla, i tako, u skladu sa fizikom svega toga, to je podiglo i raspoloženje Sema Vajmsa. Nekoliko sati kasnije, skoro udavljen u jastucima na velikom krevetu i plutajući tik iznad nesvestice u toploj ružičastoj izmaglici, Sem Vajms bio je siguran da čuje svoj glas kako mu šapuće. I on je govorio, ‘Misli o stvarima koje se ne uklapaju. Zapitaj se zašto fina dama iz plemićke klase luta dole u goblinskoj pećini kao da je to najprirodnija stvar.’ On odgovori, ‘Pa, Sibil provodi pola svog vremena kući pokrivena teškom zaštitnom opremom i vatrootpornim šlemom jer ona voli zmajeve. To je ona vrsta stvari koje plemenite dame obično rade.’ Razmotrio je ono što je imao da kaže, i odgovori sam sebi, ‘Da, ali zmajevi su ono što se može nazvati društveno prihvatljivi. Goblini, sa druge strane, definitivno nisu. Niko nema da kaže lepu reč za gobline, izuzev gospođice Bidl. Zašto ne bi poveo mladog Sema sa sobom da je vide sutra? Na kraju krajeva, ona je ta koja ga je uvela u sav taj posao sa govancima, i ona je pisac, tako da očekujem da će biti prilično zadovoljna posetom. Da, to bi mogla biti dobra ideja, i to bi moglo biti poučno za mladog Sema, i to uopšte neće biti istraga...’ Tako zadovoljan, čekao je početak sna, nasuprot horu zavijanja, krikova, misterioznih udaljenih udaraca, prikrivenog šuškanja, vrisaka, uznemirujućih kuckajućih zvukova, užasnih zvukova grebanja, jezivog udaranja krila u blizini, i celog preostalog bezbožničkog orkestra koji je poznat kao seoski mir. Uživao je u noćnim partijama snukera sa Vilikinsom, samo da bi zaposlio ruke, i Vajms, koji je sada napola slušao neobičnu kakofoniju, zapitao se da li se rešavanje kompleksnog zločina, onog koji je zahtevao određenu količinu pažnje, moglo uporediti sa partijom snukera. Naravno, bilo je mnogo crvenih kugli i one su ti bile na putu, tako da si morao da ih oboriš, ali tvoja meta, tvoja krajnja meta, morala je da bude crna. U Šajru su živeli moćni ljudi i zato je morao oprezno da gazi. Metaforički, Sem Vajms, negde u svojoj glavi, podigao je svoj bilijarski štap. Zavalio se u krevetu, uživajući u čudesnom osećaju da ga jastuci postepeno jedu, i obrati se Sibil, ‘Da li porodica Rđa ima imanje ovde?’

Prekasno se setio da bi to mogao biti loš potez jer mu je mogla reći sve o tome u jednoj od onih prilika kada, tako neuobičajeno za oženjenog muškarca, nije obraćao mnogo pažnje na ono šta je njegova žena govorila, i stoga je mogao biti uzrok nezadovoljstva u tim dragocenim, toplim minutima pre spavanja. Sve što je mogao sada da vidi od nje bio je sam vrh njenog nosa, dok su je jastuci opkoljavali, ali je pospano promrmljala, ‘Oh, oni su kupili Hengnejl Manor pre deset godina ili tako nešto, nakon što je Markiz de Fantailer ubio svoju ženu nožem za orezivanje u kući ananasa. Zar se ne sećaš? Proveo si nedelje pretražujući grad zbog njega. Na kraju se činilo da svi misle kako je otišao u Četiriks i prerušio se tako što nije nazivao sebe Markizom de Fantailerom.’ ‘Oh, da’, reče Vajms, ‘i sećam se da su mnogi njegovi drugari bili prilično ogorčeni zbog istrage! Govorili su da je počinio samo jedno ubistvo, i to je bila greška njegove žene što nije imala ukusa i umrla je nakon samo jednog malog uboda!’ Ledi Sibil se okrenula, što je značilo da – pošto je bila žena srećno obdarena gravitacionim privlačenjem – dok se okretala, jastuk najbliži Semu ponašao se kao zupčanik u lancu, meko se okrenuo u suprotnom pravcu tako da se Sem Vajms sada našao ležeći na licu. Ponovo se izvukao na površinu i reče, ‘I Rđa je to kupio, znači? To je neuobičajeno za starog prdonju da potroši i jedan peni više nego što mora.’ ‘Nije to bio on, dragi, bio je to Gravid.’ Vajms se malo više razbudio. ‘Sin? Kriminalac?’ ‘Verujem, Seme, da je uobičajeni naziv preduzetnik, i sada bih volela da spavam, ako ti ne smeta.’ Sem Vajms je znao da je najbolje da ne kaže ništa, i potonuo je nazad u dubine, misleći na reči varalica, prepredeni trgovac, ubacivač pajsera između dobrog i lošeg, i otimač, tajkun, finansijer i nedodirljiv... Nežno tonući u svet košmara gde su dobri i loši momci tako često menjali šešire bez upozorenja, Vajms se hrvao sa nesanicom na tlu i osigurao da dobije osam sati sna. Sledećeg jutra Vajms, ruku pod ruku sa svojim sinom, zamišljeno je hodao prema kući gospođice Bidl, ne znajući šta da očekuje. Imao je malo iskustva u književnom svetu, mnogo više preferirajući bukvaliste, a čuo je da su pisci provodili ceo dan u kućnim haljinama pijući šampanjac. 20 Sa druge strane, dok se približavao mestu penjući se malim puteljkom, počeo je sa nekim razmišljanjima o njemu. Kao prvo, ‘koliba’ je imala baštu kakva se mogla pripisati farmi. Kada je pogledao preko ograde video je redove povrća i sočnog voća, bio je tu i voćnjak i nešto što je verovatno bio svinjac i, tamo, pravi poljski toalet, vrlo profesionalno urađen, sa skoro obaveznim polumesecom urezanim u vrata, i gomila trupaca pri ruci tako da se najefikasnije mogu iskoristiti svaki put kada se pođe niz put. Celo mesto odisalo je razumom i ozbiljnošću, i svakako nije bilo ono što si mogao očekivati od nekoga ko đubri samo rečima svaki dan. Gospođica Bidl otvorila je vrata delić sekunde nakon što je pokucao. Nije izgledala iznenađeno. 20 To je, naravno, potpuno tačno.

‘Očekivala sam vas, vaša milosti’, reče ona, ‘ili je to gospodin Policajac danas? Iz onoga što sam čula, gospodin Policajac je uvek tu na ovaj ili onaj način.’ Onda pogleda dole. ‘A ovo mora da je mladi Sem.’ Zagledala se u njegovog oca i rekla, ‘Oni imaju sklonost da im se veže jezik, zar ne?’ ‘Znate, ja imam puno govanaca’, reče mladi Sem ponosno. ‘Držim ih u teglama za džem i imam laboratoriju u kupatilu. Imate li neko slonovsko govance? Ono pravi – ovde je zastao zbog efekta – ‘dang!’ Za trenutak gospođica Bidl je imala taj blago staklasti pogled koji je često viđao na licu nekoga ko je po prvi put sreo mladog Sema. Ona pogleda u Vajmsa. ‘Vi mora da ste vrlo ponosni na njega.’ Ponosni otac reče, ‘Veoma je teško držati korak – to znam.’ Gospođica Bidl povela ih je niz hodnik u prostoriju u kojoj je cvetni dezen igrao glavnu ulogu, i odvukla mladog Sema do velikog pisaćeg stola. Otvorila je fioku i pružila dečaku nešto što je ličilo na malu knjigu. ‘Ovo je probni otisak Radosti ušnog voska, i mogu ti ga potpisati ako želiš.’ Mladi Sem uzeo je kao da prima svetinju, i njegov otac, privremeno postavši njegova mama, reče, ‘Šta se kaže?’ Na to je mladi Sem odgovorio podigavši pogled i zahvaljujući se, i sa ‘Molim vas, nemojte pisati u njoj. Nije mi dozvoljeno da pišem u knjigama.’ Dok je mladi Sem veselo okretao stranice svoje nove knjige, upoznao je potpuno tapaciranu stolicu. Gospođica Bidl mu uputi osmeh i požuri prema kuhinji, ostavljajući Vajmsa sa ne mnogo toga za posmatranje izuzev prostorije pune polica sa knjigama, još tapaciranog nameštaja, koncertne harfe u punoj veličini i zidnog sata napravljenog da izgleda kao sova, čije su se oči hipnotički otvarale i zatvarale sa svakim otkucajem – verovatno do tačke u kojoj biste počinili samoubistvo ili zgrabili žarač sa ognjišta u blizini i lupali prokletu stvar dok se federi ne izlome. Dok je Vajms ugodno razmišljao o tome shvatio je da ga posmatraju, i on ugleda okruglo zabrinuto lice i isturenu čeljust goblina zvanog Suze Pečurke. Instinktivno je pogledao ka mladom Semu, i odjednom je najveća grožđica u njegovom kolaču strahovanja bila: šta će mladi Sem uraditi? Koliko knjiga je on pročitao? On mu nije pričao gadne priče o goblinima, nikada, ili mu čitao mnogo onih nevinih, šarenih knjiga sa bajkama koje sadrže košmare spremne da iskoče i neke nepotrebne strahove koji će izazvati probleme jednog dana? A ono što je mladi Sem uradio bilo je da je odmarširao preko prostorije, stao pred devojku i rekao, ‘Ja znam mnogo o govancetu. To je veoma interesantno!’ Suze Pečurke je panično pogledom tražila gospođicu Bidl dok je mladi Sem, potpuno opušten, započeo kratku disertaciju o ovčijem govancetu. Kao odgovor, sa rečima koje su se slagale kao male cigle, ona reče, ‘Za... šta... je... govance?’ Mladi Sem se na to namrštio kao da je neko doveo u pitanje njegovo životno delo. Onda je vedro pogledao i rekao, ‘Bez govanceta, mogao bi da eksplodiraš!’ I stajao je tamo ozaren, potpuno rešenog smisla života. A Suze Pečurke se nasmeja. Bio je to prilično isprekidan smeh, podsećajući Vajmsa na smeh određene vrste žena, nakon određene količine džina. Ali bio je to smeh – pravi, iskren i

neusiljen – i mladi Sem uživao je u njemu, kikoćući se, kao što je uradio i Sem Vajms kojem se hladan znoj slivao niz vrat. Onda mladi Sem reče, ‘Želeo bih da imam velike ruke kao ti. Kako ti je ime?’ Na onaj odsečan način koji je Vajms naučio da prepozna, goblinska devojka reče, ‘Ja sam Suze Pečurke.’ Mladi Sem je trenutno ispružio ruke oko nje koliko je mogao da je zagrli i povikao, ‘Pečurke ne bi trebalo da plaču!’ Pogled koji je goblinska devojka uputila Vajmsu bio je onaj koji je video mnogo puta ranije na licima onih koji su primali zagrljaje mladog Sema: mešavina iznenađenja i onoga što je Vajms mogao nazvati potpuna zbunjenost. U tom trenutku gospođica Bidl se vratila u prostoriju držeći poslužavnik koji je pružila Suzama Pečurke. ‘Molim te budi tako dobra i posluži naše goste, draga moja.’ Suze Pečurke je podigla tanjir i nesigurno ga gurnula prema Vajmsu, rekavši nešto što je zvučalo kao pola tuceta kokosa koji se kotrljaju niz stepenice, ali nekako je uspevalo da uključi slogove vi i jedite i ja pravila. Činilo se kao da je u njenom izrazu lica molba, kao da želi da je razume. Vajms je neko vreme zurio u njeno lice, a onda pomislio - Pa, ja mogu razumeti, zar ne? Vredelo je pokušati i on zatvori oči, zadatak koji je sadržavao malo sumnjičavosti kada si bio licem u lice sa takvom čeljusti. Čvrsto zatvorenih očiju i sa jednom rukom preko njih da odseče i poslednji trag svetlosti, on reče, ‘Da li biste to ponovo rekli, mlada... damo?’ A u tami svoje lobanje je čuo, sasvim jasno, ‘Ja sam pekla biskvite danas, gospodine Po-liii-caaj. Ja sam oprala ruke’, dodala je nervozno. ‘Oni su čisti i ukusni. Ovo sam htela da kažem i to je sasvim tačno.’ Ispekao ga goblin, pomisli Vajms dok je otvarao oči i uzimao kvrgavi, ali ukusnog izgleda, biskvit sa poslužavnika pred njim, onda opet zatvori oči i upita, ‘Zašto pečurka plače?’ U mraku je čuo uzdah goblinske devojke, a onda reče, ‘Ona plače zato da bi bilo mnogo više pečuraka. To je nesumnjivo.’ Vajms je čuo prigušeno zveckanje posuđa iza sebe, ali kada je sklonio ruke sa očiju gospođica Bidl reče, ‘Ne, ostanite u tami, komandire. Dakle, istina je šta patuljci govore o vama.’ ‘Ne bih znao. Šta patuljci kažu za mene, gospođice Bidl?’ Vajms otvori oči. Gospođica Bidl je sela u stolicu gotovo nasuprot, dok je Suze Pečurke čekala na još biskvitskih aktivnosti odajući utisak nekoga ko će verovatno čekati zauvek ili dok mu se ne kaže. Gledala je molećivo ka Vajmsu i onda ka mladom Semu, koji je proučavao Suze Pečurke sa interesovanjem, iako, znajući mladog Sema, većina interesovanja se odnosila na tanjir sa biskvitima. Zato je rekao, ‘U redu, momče, možeš zamoliti damu za biskvit, ali misli na svoje manire.’ ‘Oni kažu da je mrak u vama, komandire, ali da ga vi držite u kavezu. Poklon iz doline Kum, kažu.’ Vajms zatrepta na svetlu. ‘Patuljačko sujeverje u goblinskoj pećini? Vi znate mnogo o patuljcima?’ ‘Prilično mnogo’, reče gospođica Bidl, ‘ali mnogo više o goblinima, a i oni veruju u Prizivajuću Tamu, baš kao patuljci; uostalom, i jedni i drugi su stvorenja pećina i prave Priziva-