Teri Pracet- Njuskalo

Vajms klimnu glavom. Kod kuće je trebalo samo da pucne prstima i stražar bi bio odmah dostupan, ali sada... Pa, nije imao izbora. ‘Vilikinse!’ ‘Da, komandire?’ ‘Vilikinse, nasuprot svom razumu i usuđujem se da kažem tvom, proglašavam te za rezervnog policajca i naređujem ti da odvedeš zatvorenika nazad u Hol i držiš ga tamo pod ključem. Čak bi i prokleta vojska morala biti luda da napadne Hol sa Sibil u njemu. Ali, u svakom slučaju, Vilikinse, ne mogu zamisliti nikog boljeg da čuva moju porodicu.’ Vilikins se isprsio i salutirao. ‘Da, gospodine, naređenja primljena i shvaćena, gospodine. Možete se osloniti na mene, gospodine, jedino... ovaj, pa, kada se vratimo u grad mogu li vas, ovaj, zamoliti da ne dozvolite da iko sazna da sam bio pandur neko vreme? Ja imam prijatelje, gospodine, drage prijatelje koji me znaju dugo vremena i mogli bi mi odseći uši ako bi čuli da sam bio pandur.’ ‘Pa, nije na meni da ističem čovekovo ime protiv njegove volje’, reče Vajms. ‘Da li se razumemo? Bio bih zahvalan ako bi se mogao suzdržati od previše avanturizma. Samo čuvaj zatvorenika i osiguraj da mu se ništa loše ne dogodi. Ako to znači da će neko drugi zbog toga pretrpeti neku razumnu štetu, sa žaljenjem ću prihvatiti tu činjenicu.’ Vilikins je izgledao svečano. ‘Da, gospodine, potpuno razumeo, gospodine. Moj češalj neće napustiti džep.’ Vajms uzdahnu. ‘Ti imaš stvarno mnogo stvari u svojim džepovima, Vilikinse. Ograniči njihovu upotrebu, čoveče. I usput, molim te reci Sibil i mladom Semu da tata juri lošeg čoveka i da ćemo se videti uskoro.’ Fini je gledao naizmenično Vajmsa i Vilikinsa. ‘Drago mi je da je ovo rešeno, gospodo’, reče on i nervozno se osmehnu. ‘Sada, ako ste spremni, komandire, samo ćemo otići do konjušnice i pokupiti par konja.’ Nakon toga je odlučno krenuo prema selu, ne ostavljajući Semu Vajmsu nikakvu alternativu osim da ga prati. Vajms reče, ‘Konje?’ ‘Apsolutno, komandire. Iz onoga što sam čuo trebalo bi da stignemo Fani za sat vremena. Da vam kažem istinu, verovatno je možemo prestići, ali najbolje je da idemo na sigurno, zar ne mislite tako?’ Fini je na trenutak izgledao postiđeno i dodade, ‘Ja obično ne jašem mnogo, gospodine, ali probaću da se ne osramotim pred vama.’ Vajms otvori usta. Onda je Vajms zatvorio usta, zarobivši reči: Momče, radije bih jahao svinju nego konja, ako ti ne smeta? Mislim, svinje samo trče, ali konji? Većinu vremena nemam ništa sa konjem, i onda se vrlo snažno spustim na konja, da bih zatim poleteo opet u vazduh i nemam ništa sa konjem, ali znam da za pola sekunde cela prokleta stvar kreće ispočetka i, da, pre nego što kreneš sa celom pričom o ‘Sve će biti u redu ako se podigneš kada se on spusti’ dozvoli mi da kažem kako to nikada nije vredelo za mene, pošto sam onda ili iznad i malo iznad konja ili se spustim na konja tako snažno da mi je zaista drago što smo Sibil i ja odlučili da imamo samo jedno dete... Fini je, međutim, bio u znatiželjnom i pričljivom raspoloženju. ‘Pretpostavljam da je bilo mnogo konja u dolini Kum, a, gospodine?’

Vajms je bio u škripcu. ‘Zapravo, momče, trolovi nemaju primenu za njih, a patuljci su rekli da ih krišom jedu.’ ‘Bože, to mora da je bio udarac za borca kao što ste vi, komandire?’ Borac? Možda, pomisli Vajms, barem kada nije bilo druge mogućnosti, ali kako je do sedam paklova dobio ideju da ću uživati u samom pogledu na konje? I zašto još uvek idemo prema nekoj štali koja će biti puna prokletinja koje lupaju nogama, ržu, frkću i prevrću očima unazad kao što to znaju? Pa, reći ću ti zašto. To je zbog toga što sam previše uplašen da kažem Finiju kako sam previše uplašen. Hah, priča mog života, previše prokleta kukavica da bi bio kukavica Fini je povukao u stranu tešku drvenu kapiju koja je, Vajmsovom sumnjičavom uhu, zaškripala kao nova vešala i on zastenja dok su ulazili. Da, bila je to konjska štala, i osetio je probadanje u jetri. A bile su tu i neizbežne prišipetlje: krivonogi, sa ne više od jednog dugmeta na svojim kaputima, neodređenom asocijacijom na pacove zbog nosa i nogama kao jadac. Mogao si igrati kroket sa njima. Svaki je imao slamku u ustima, verovatno zbog toga što su na njoj živeli. I, bespomoćno, Vajms se upoznao sa ljudima za koje je znao da su čuli za njega, vrlo veliki policajac sigurno, dok je Fini slikao o njemu prikaz čoveka koji insistira isključivo na tome da jaše najbržu zver koja se nalazi u štalama. Dve životinje zlog izgleda su izvedene, i Fini velikodušno ponudi većeg Vajmsu. ‘Evo ga, gospodine. Opet nazad u sedlo, a?’ reče on pružajući mu uzde. Dok je Fini pregovarao o najmu, Vajms oseti da mu je nešto povuklo nogu i pogleda dole u iscereno lice rezervnog pozornika Smrdljivka, koji prosikta, ‘Velika nevolja, kolega po-liiicaaaj? Velika nevolja za čoveka uplašenog od konja. Prokleto tačno! Mrzim konje, mogu da namirišu strah. Povedi me, po-liii-caaaj. Ja sredim. Nema brige. U svakom slučaju ti treba Smrdljivko, da? Našao si uplašenog goblina? Panika panika panika! Ali Smrdljivko kaže zavežite gubice goblini, ovaj čovek uprkos izgledu nije previše šupak, stvarno tako!’ Bedni mali goblin je spustio još više svoj ispucali glas i dodao, tako da ga je i Vajms jedva mogao čuti, ‘I Smrdljivko nikada nije ništa rekao o po-liii-caaajevom čoveku koji pere košulje i baš lepom samo strelu, hej? Gospodin Vajms? Ne postoji rasa tako bedna da nema nikoga ko se brine za nju, gospodine Vajms.’ Reči su pogodile Vajmsa kao šamar u lice. Da li je mala hulja to rekla? Da li je Vajms stvarno to čuo? Reči su upale u razgovor kao iz daljine, neke velike daljine. Zurio je u Smrdljivka, koji je veselo zveckao zubima ka njemu i užasno se zaljuljao ispod konja dok je, na drugoj strani dvorišta, trust mozgova eksperata za jahanje raspravljao sa Finijem. Očigledno gazda pljunu u svoju ruku i Fini, nasuprot svim procedurama o javnoj bezbednosti, pljunu na svoju ruku, onda se rukovaše i novac promeni ruke, a Vajms se nadao da će im to oprati ruke. Onda, pred Vajmsom, verovatno i na sopstveno iznenađenje, konj je kleknuo. Vajms je to video samo u cirkusu, a svi ostali su se ponašali kao da to uopšte nikada nisu videli. Smrdljivko je čudesno nestao, ali kada te posmatraju nepoverljive oči, kao što čuveni filozof Lu Tin Vidl kaže, moraš učiniti nešto ili biti smatran, u celosti sagledano, kukavicom. I tako je Vajms krenuo klecavim nogama i opkoračio konja koliko god je mogao nonšalantno, napravio čudni pucketavi zvuk koji je čuo da jahači koriste uz svaku komandu i konj se

uspravio na svojim kopitima podižući Vajmsa, nežno kao da je u kolevci, na zaprepašćenje i uz divlji aplauz krivonoge gomile koja je tapšala i govorila stvari kao što su blagosloveni bili, gospodine, treba da radite u cirkusu! U isto vreme Fini je bio sasvim zadivljen, nažalost. Vetar se pojačavao, ali još uvek je ostalo nešto dnevnog svetla i Vajms dozvoli pozorniku da povede blagim kasom, za koji se zaista ispostavilo da je blag. ‘Izgleda da dolazi kiša, komandire, tako da računam da idemo polako dok ne prođemo Gajdašev vir, i onda zaobiđemo plićake na Džonsonovoj okuci, odakle možemo lagano odgalopirati oko plantaže dinja, a do tada bi trebalo da možemo videti Fani. Da li vam to odgovara, gospodine?’ Sem Vajms je dostojanstveno pričekao par sekundi kako bi odavao utisak da ima makar bledu ideju o okolini, a onda reče, ‘Pa, da, mislim da bi to bilo sasvim dobro, Fini.’ Smrdljivko se izvukao iz konjske grive, ponovo se iscerio i podigao veliki palac, na sreću vlastiti. Fini je zategao uzde. ‘Dobro, gospodine, onda mislim da je bolje da požurimo!’ Vajmsu je trebalo malo vremena da u potpunosti shvati šta se dešava. Fini je bio tu, na svom konju, čuo se propisani pucketavi zvuk, i onda nestade Finija, nestade konja, samo prilično mnogo prašine u daljini i Smrdljivkov hrapavi glas koji reče, ‘Drži se čvrsto, gospodin Po-liii-caaaj!’ A onda je horizont skočio prema njemu. Galopiranje nekako nije bilo loše kao kaskanje, i uspeo je da više ili manje legne na konja nadajući se da neko zna šta se dogodilo. Činilo se da je Smrdljivko odgovoran. Staza je bila prilično široka i tutnjali su niz nju, prateći belu prašinu; a onda su se iznenada uputili naniže dok se zemlja sa Vajmsove desne strane podizala i reka se pojavila između drveća. Već je znao da je to bila reka koja nije videla smisao u jurnjavi. Uostalom, bila je stvorena od vode, i uglavnom svi su se slagali da voda ima sećanje. Znala je kako to ide: ispariš, ploviš unaokolo u oblacima dok neko ne prikupi sve zajedno, i onda padaš dole kao kiša. To se dešavalo sve vreme. Nije bilo svrhe žuriti. Nakon svog prvog rasprskavanja, sve si to već pre video. I tako je reka krivudala. Čak je i Ank bio brži – i mada je Ank smrdeo kao slivnik, nije se lagano kotrljao napred-nazad, od jedne obale do druge kao što je to radila Stara Podmuklica, kao da je neodlučna u vezi sa celim tim poslom oko kruženja vode. I kao što se reka migoljila kao zmija tako su išle i obale, potpuno u skladu sa uglavnom mirnim i tihim krajolikom, i bile obrasle gustom vegetacijom. I pored toga, Fini je držao ritam, a Vajms se jednostavno držao, na osnovu pretpostavke da konji verovatno neće samovoljno pokušati da padnu u vodu ako to niko od njih ne traži. Ostao je polegnut pošto su sve niže grane i prepleteno lišće inače pretili da ga stresu sa njegove životinje kao bubu. Ah, da, bube. Rečna obala uzgojila ih je na milione. Mogao ih je osetiti kako gmižu po njegovoj kosi dok ih neki list ili grana ne spljeska. Verovatnoća uočavanja Predivne – broda bez udarca u glavu jedne od njih činila se izuzetno malom. I baš tu, iznenada, bio je odmor za Vajmsovu bolnu zadnjicu, peščani sprud sa par trupaca nasukanih na njemu, i Fini je upravo zauzdao svog konja da stane. Vajms je uspeo da se ponovo uspravi, tačno na vreme, i oba čoveka skliznuše na zemlju.

‘Veoma dobro izvedeno, komandire! Vi ste rođeni u sedlu, očigledno! Dobre vesti! Možete li namirisati to?’ Vajms onjuši, napunivši nos mušicama i veoma teškim smradom goveđe balege. ‘Stoji u vazduhu, zar ne?’ reče Fini. ‘To je miris dvovolovskog broda, bez greške! Izbacuju stajnjak u hodu, znate.’ Vajms pogleda ka nabujaloj reci. ‘Nisam iznenađen.’ Možda je, pomisli, sada pravi trenutak da malo popriča sa dečakom. Pročistio je grlo i bezizražajno pogledao u blato dok je sređivao svoje misli; mali talas se rasprsnuo pored spruda i konji su se uznemirili. ‘Fini, ne znam u šta ćemo se upustiti kada uhvatimo brod, shvataš? Ne znam da li se možemo okrenuti, ili izvući gobline napolje i odvesti ih kući kopnom, ili ćemo morati da otplovimo skroz do obale, ali ja sam glavni, da li razumeš? Ja sam glavni jer sam veoma naviknut na ljude koji ne žele da me vide ispred sebe, ili čak živog.’ ‘Da, gospodine’, započe Fini, ‘ali ja mislim – ’ Vajms je insistirao. ‘Ne znam šta ćemo otkriti, ali pretpostavljam da ljude koji pokušaju da preuzmu brod, čak i plutajući bacač stajnjaka kao Fani, posada će trenutno tretirati kao pirate, i zato ću ja davati naredbe i želim da radiš tačno ono što ti kažem, u redu?’ Neko vreme je izgledalo kao da će Fini prigovoriti, a onda je jednostavno klimnuo glavom, potapšao svog konja i čekao dok je još jedan mali talas pljusnuo pored konja. Iznenadno ćutanje nekoga uobičajeno veoma pričljivog zbunila je Vajmsa, i on reče, ‘Da li nešto čekaš, Fini?’ Fini klimnu glavom i reče, ‘Nisam želeo da vas prekidam, komandire, i kao što ste rekli vi ste glavni, vi ste nadležni, ali ja sam čekao dok ne kažete nešto što sam želeo da čujem.’ ‘Oh, da? Kao šta?’ ‘Pa, gospodine, za početak bih želeo da čujem kako je vreme da uzjašemo i odemo veoma brzo odavde jer se voda podiže i uskoro će se aligatori probuditi.’ Vajms pogleda unaokolo. Jedan od trupaca, koje je on tako neoprezno prevideo, ispružio je noge. Sleteo je na leđa svog konja sa uzdama u ruci za manje od sekunde. ‘Smatraću to naređenje za dato, onda, mogu li?’ povika Fini dok je jurio za Vajmsom. Vajms nije nameravao da uspori dok nije procenio da su dovoljno visoko na nasipu da ne budu interesantni bilo čemu što živi u vodi, a onda sačeka Finija da stigne. ‘U redu, načelniče Zaključak, ja sam i dalje glavni, ali se slažem da ću poštovati vaše poznavanje okoline. Hoće li vas to zadovoljiti? Odakle voda dolazi?’ Bilo je sigurno da raste: kada su stigli bio je potreban lenjir da bi se uverio da uopšte teče, a sada su mali talasi plesali jedan za drugim i počela je da pada lagana kiša. ‘To je ona oluja koja dolazi za nama’, reče Fini, ‘ali ne brinite, gospodine, to znači da će Fani biti privezana ako postane prejaka. Onda se možemo jednostavno popeti na palubu.’ Kiša je sada padala jače i Vajms reče, ‘Šta se dešava ako odluči da produži? Sigurno nije daleko do zalaska sunca?’ ‘To neće biti problem, komandire, nemojte vi brinuti!’ povika Fini sa veselošću koja je terala na bes. ‘Ostaćemo na stazi. Voda se nikada ne diže tako visoko. Osim toga, gde god da je Fani, imaće upaljena svetla, crvena, zapravo uljne lampe. Tako da nemojte brinuti’, završi Fini. ‘Ako je još uvek na reci mi ćemo je pronaći, gospodine, na jedan ili drugi način, i ako mogu da pitam, gospodine, koje su vaše namere onda?’

Vajms nije bio siguran, ali nije bilo policajca koji je voleo to da kaže, tako da je umesto odgovora postavio pitanje. ‘Gospodine Fini, vi pričate o ovoj reci kao o izletu! Pogledajte tamo!’ Pokazao je preko reke ka mestu gde se voda vrtela i grgoljila, i gotovo vidljivo podizala dok su gledali u nju. ‘Oh’, reče Fini, ‘uvek imate parčića koji idu niz Staru Podmuklicu. Jedino kada treba da se zabrinete je ako dobijete prokletanje. 30 Ona se dešavaju veoma retko kada su okolnosti u redu, gospodine, i možete biti sigurni da će kapetan izvući Fani iz bujice dalje od svake opasnosti ako se to dogodi. Pored toga, on se ne može kretati rekom noću po lošem vremenu; Stara Podmuklica je puna srušenog drveća i peščanih sprudova. To bi bilo samoubilački, čak i za pilota tako dobrog kao gospodin Silito!’ Jahali su u tišini, izuzev užasnog vrtloženja i grgoljenja tamne vode u bujici ispod nasipa. Ostalo je još samo malo dnevnog svetla i bilo je prljavonarandžasto, povremeno potpomognutog sevanjem munja, praćenih gromoglasnom grmljavinom. U šumi na obe strane reke stabla su se ljuljala i povremeno gorela, što je, pomisli Vajms, barem pomagalo u plovidbi. Kiša je sada natapala njihovu odeću, i on je povikao glasom koji je odavao njegovo uverenje da mu se neće svideti odgovor na ono što je hteo da pita, ‘Potpuno nevažno, i samo da bi prošlo vreme, momče, možeš li mi reći šta je tačno prokletanje?’ Finijev glas je na početku bio utopljen grmljavinom iza njih, ali sledeći put je uspeo da izgovori, ‘To je povremeni fenomen izazvan olujom kada dođe do zaglavljivanja u dolini otpada koji se nagomila na određeni način, gospodine...’ Smrdljivko se uzverao iz ko će ga znati odakle do glave konja. Telo mu je sijalo bledo plavom svetlošću. Vajms je ispružio prst da ga dotakne i mali plavi plamenčić je zaplesao preko njegove ruke. Poznavao je to. ‘Vatra Svetog Ungulanta’, reče on glasno, i poželeo da je u poziciji da je iskoristi kako bi zapalio svoju zadnju cigaru, čak i ako bi to bilo uz zadah leševa utopljenika. Ponekad ti jednostavno treba malo duvana. Fini je zurio u plavo svetlo sa izrazom takvog užasa da se Vajms jedva usuđivao da ga uznemiri. Ipak je rekao, ‘Šta se onda dešava, momče?’ Munja, sa osećajem za dramatično, osvetli Finijevo lice dok se okretao. ‘Pa, komandire, otpad će se sve više nagomilavati i zaplitati dok ne postane jedna masa, a reka će se podići toliko da će pre ili kasnije nadjačati prirodnu branu, kada će se obrušiti niz reku, nemilosrdno brišući i prevrćući sve na svom putu, celim putem do mora, gospodine. To je ono zbog čega ovu reku zovu “Stara Podmuklica”!’ ‘Pa, naravno’, reče Vajms, ‘ja sam običan čovek iz grada koji ne zna mnogo o tim stvarima, ali pretpostavljam da se nagomilavanje krša koji će se obrušiti nizvodno brišući i prevrćući sve na svom putu do mora uobičajeno smatra za lošu stvar?’ Iza njih se začulo otegnuto škripanje kada je još jedno stablo pogođeno munjom. ‘Da, gospodine. Propustili ste reč “nemilosrdno”, gospodine’, reče Fini oprezno. ‘Mislim da bismo morali probati da uhvatimo Fani što je pre moguće.’ ‘Mislim da si u pravu, momče, i upravo sada predlažem – ’ 30 Tehnički, siloviti vodeni talas na Staroj Podmuklici zabeležen je u tehničkim priručnicima kao pucanje brane, ali svako ko je to iskusio naučio je da proklinje, te otuda potiče promena naziva.

Šta god bilo to što je Smrdljivko uradio, i šta god da je Smrdljivko zapravo bio, konji su već postali ćudljivi do krajnosti. Bilo je previše vode u vazduhu i ostalo je tako malo svetla da se razlika između reke i obale mogla proceniti samo kad vidiš gde si nagazio. Sada je padala jaka kiša, kiša koja je udarala iz svih pravaca, uključujući i na gore, a simfonija mračnog razaranja bila je naglašena zvucima nasipa koji su neumoljivo klizili u mutnu vodu. Konji su sada pomahnitali i usmeravanje nije bilo smisla u usmeravanju, kao ni topline, i svet je postao ništa osim mraka, vode, hladnog očaja i dva crvena oka. Fini ih je prvi video, a onda je Vajms osetio miris. Bio je to obilni, očajnički miris volova koji su postali zaista zabrinuti i bio je dovoljno gust da zasmrdi kroz ovaj metež. Začuđujuće, brod je i dalje bućkao vodu, na neki način napredujući uprkos činjenici da je njegova vučena flotila barži bila preklapana, upetljana i uopšte šibala po reci kao rep besne mačke. ‘Zašto nije negde privezana?’ povika Fini kroz oluju. Zvučalo je kao očajanje, ali Vajms je sjahao, zgrabio Smrdljivkov lepljivi obris i pljusnuo svog konja po sapima. Sada je sigurno imao bolje šanse sam nego da bude sa njim, uostalom. A onda na trenutak njegovo unutrašnje oči pogledaše ka dolini Kum. Skoro da je umro tog dana kada se voda slila sa zidova doline i zagrmila kroz beskrajne pećine u krečnjaku, udarajući ga o zidove, lupajući ga po podovima i plafonima i napokon ga izbacujući na malu peščanu plažu, u potpunoj tami. A tama je bila njegov prijatelj, i Vajms je nesvesno plovio kroz tamu, i tu je otkrio prosvetljenje koje je raslo, i shvatio da se strah i bes mogu iskovati u mač, a želja da se još jednom pročita knjiga za decu može biti prekovana u štit i oklop za besnog umirućeg brodolomnika, koji se nakon toga rukovao sa kraljevima. Posle toga, šta je moglo biti zastrašujuće u spašavanju goblina i ko zna koliko drugih ljudi sa teturajućeg čamca na mračnoj i prevrtljivoj reci u munjama išaranoj tekućoj tami? Sada je trčao duž razmekšane obale, voda se slivala niz njegov vrat. Ali trčanje nije bilo dovoljno. Morao si misliti. Mislio si da kormilar broda zna reku i zna brod. Mogao se usidriti u bilo kom trenutku, zar ne? I nije to učinio, ali on očigledno nije bio budala, jer iako je poznavao reku svega par sati Vajms je mogao videti da nijedna budala neće preživeti na njoj više od nekoliko putovanja. Bila je napravljena da bude zamka za glupake. Sa druge strane, ako nisi bio glup onda je posao kormilara volovskog broda bila prilično dobra stvar: imao si prestiž, poštovanje, odgovornost i pristojnu platu za pristojan posao, uz dodatak zavisti svakog dečaka u svakom pristaništu. Sibil mu je govorila o tome, sa velikim entuzijazmom, jedne večeri. Zašto bi onda, u tako pristojnoj poziciji, čovek upravljao tako vrednim brodom sa vrednim teretom niz reku u večeri koja je obećavala uništenje na svakoj zmijolikoj krivini kada te niko neće okriviti ako se usidriš na neko vreme? Novac? Ne, pomisli Vajms. Reku su zvali Stara Podmuklica, i sigurno novac nije bio dovoljan kada si prestravljeno tonuo u njen blatnjavi zagrljaj. Osim toga, Vajms je znao takve ljude, i oni su bili ponosni, samopouzdani i nemoguće ih je podmititi. On verovatno ne bi ugrozio brod čak ni da mu držiš nož pod grlom – ali tradicionalno je tu i porodica; kormilar uvek radi od kuće, zar ne? I šta bi očajni kormilar onda uradio? Šta bi mogao uraditi ako je nož držan na grlu žene ili deteta? Šta je drugo mogao da uradi osim da plovi, verujući u životno iskustvo i da će ih sve

izvesti na bezbedno? I to ne bi bio jedan nepozvani gost, ne, jer bi onda mogao pokušati da nasučeš brod u brzini dok bi, zategnutih mišića, oslanjajući se na zbrku skočio na palog čoveka i zadavio ga golim rukama, ali to bi radilo samo ako nije poveo saveznike. I zato si ostajao za kormilom, nadajući se i moleći, i očekujući u svakom trenutku tutnjavu prokletanja. Fini je sada trčao duž obale za njim, i uspeo da prodahće, ‘Šta ćemo da radimo, gospodine? Ozbiljno, šta ćemo da radimo!’ Vajms je ignorisao Finija za trenutak. Kiša, zapljuskivanje talasima i pala stabla bili su dovoljna prepreka, ali on je držao oko u pravcu barži. Upravo sada je postojao ritam dok su se vijugale napred-nazad, ali je bio stalno prekidan komadima plutajućih stabala i bilo kakvim pokušajima upravljanja tamo u kormilarnici. Svaki put kada je poslednja barža udarila u obalu postojao je trenutak, jedan dragoceni mali trenutak, kada je čovek mogao skočiti na palubu, ako je taj čovek bio blesav. Tako je on skočio, i shvatio da je skok zahtevao da se izvede još jedan skok i neuspeh da se održi ritam mogao je značiti pad u bujicu, ali skakanje na sledeću baržu, koja se ljuljala i bacala na talasima, mogao si se samo nadati da nećeš zaglaviti nogu između njih, pošto su dve osmometarske barže sastavljene kao sendvič sa tvojom nogom u sredini mogle učiniti mnogo više nego da samo ostave modricu. Ali Smrdljivko potrča i skoči napravivši piruetu tačno ispred njega i Vajms je bio dovoljno brz da uhvati poruku, slećući ravno na sledeću baržu što, iznenađujuće, učini i Fini, koji se zapravo smejao, mada si morao biti na stopu od njega da bi to čuo. ‘Dobro urađeno, gospodine! Radili smo ovo kada sam bio dečak... svaki dečak je to radio... veliki su bili najbolji...’ Vajms je povratio dah nakon prva dva skoka. Prema onome što mu je Fini rekao, Predivna Fani je bila teretnjak, veliki i spor, ali je mogla da preuzme svaki tovar. U tim baržama je moglo biti bilo šta, pomislio je, ali ovde još nije bilo mirisa goblina i postojale su još dve barže gde je još trebalo otići i vreme koje je pokušavalo da postane još gore. Razmišljajući o tome setio se Smrdljivka, koji je očigledno mogao doći i otići da niko ne primeti kada je dolazio ili odlazio. I još uvek je bledo sijao. Vajms je morao da čučne kako bi razgovarao sa njim. ‘Gde su oni, Smrdljivko?’ Goblin je prdnuo, sasvim verovatno kao što to rade klovnovi, više zbog zabave nego olakšanja. Očigledno srećan zbog učinka, on zapucketa, ‘Broj jedan barža! Lako za prići! Lako za hraniti!’ Vajms je osmotrio rastojanje do barže odmah iza Fani. Sigurno je postojala neka vrsta prolaza? Neki način za ulaz u baržu tako da posada može prići teretu? Okrenuo se ponovo ka Finiju, cedeći se od kiše i osvetljen još jednim bljeskom munje. ‘Kolika je posada, šta mislite?’ Čak i ovako blizu, Fini je morao da viče. ‘Verovatno dva čoveka, ili čovek i dečak, dole u onome što nazivaju staja! Zajedno sa inžinjerom, i uglavnom skladištar ili kapetan barži! Ponekad kuvar, ako kapetanova žena ne želi to da radi, mada uglavnom to rade, i još jedan ili dva momka na zanatu i privremeno rade kao obični osmatrači i lučki pacovi!’ ‘To je sve? Nema čuvara?’ ‘Ne, gospodine, ovo nije otvoreno more!’

Dve barže se sudariše, poslavši mlaz vode koji je uspeo napokon da napuni Vajmsove čizme skroz do vrha. Nije bilo svrhe prazniti ih, ali je uspeo da promumla kroz oluju, ‘Imam vesti za tebe, momče. Voda je porasla.’ Spremao se za skok na sledeću nepredvidljivu baržu i zapitao se: čak i tako, gde su ljudi? Sigurno ne žele svi da umru? Sačekao je i ponovo skočio dok se barža približavala, ali se srušio unazad tačno na vreme da vidi svoj mač kako vrteći se pada u uzburkanu vodu. Psujući, i boreći se da održi ravnotežu, čekao je sledeću priliku koju će preživeti i ovaj put uspeti. Skočio je ponovo i skoro pao unazad među izlomljena stabla, ali je balansirajući na ivici poleteo unapred i pravo kroz ciradu, tačno pred nerazgovetno lice koje je preklinjalo, ‘Molim te! Molim te nemoj me ubiti! Ja sam samo uzgajivač komplikovanih pilića! Ja ne nosim neko oružje! Ja čak ne volim ni da ubijam piliće!’ Vajms je uspeo da sleti sa rukama oko debelog čoveka koji bi ponovo vrištao da mu Vajms nije poklopio rukom usta i prosiktao, ‘Ovo je policija, gospodine. Izvinite zbog neprijatnosti, gospodine, ali ko ste do đavola vi i šta se dešava? Hajde, nemam vremena za gubljenje.’ Gurnuo je čoveka dublje u baržu i vlažnu tamu, a prepoznatljivi miris reče Semu Vajmsu da bez obzira da li je pomahnitali govornik bio komplikovan ili ne, nije lagao o pilićima. Od raskokodane pernate gomile u žičanim korpama iza njih dolazio je još jedan miris, objavljujući da je veliki broj pilića, ni u najboljim vremenima najhrabrijih stvorenja, sada bio veoma uplašen. Maglovita silueta je rekla, ‘Policija? Ovde? Pričaj to nekom drugom, druže! Šta ti misliš da si? Prokleti komandir Vajms?’ Barža je ponovo poskočila i zalutalo jaje dolete iz mraka zveknuvši u Vajmsovo lice. Obrisao ga je, ili bar malo razmazao, i reče, ‘Pa, dobro, gospodine, da li uvek imate toliko sreće?’ Njegovo ime je bilo Lažno; u celosti je bilo Slavljenje i Spasenje Lažno, 31 i neizbežno, kada imaš ime Lažno insistiraćeš na objašnjenju zašto, čak i kada te neizbežna vodena smrt ne gleda samo u oči nego svuda drugde, uključujući i obe nogavice tvojih pantalona. ‘Vidite, gospodine, moja porodica je prvobitno došla iz Klača, i naše ime je bilo Talasa ali, naravno, tokom vremena ljudi imaju sklonost da izgovaraju reči na način – ’ Vajms ga je prekinuo, pošto je to bila mnogo prihvatljivija alternativa da ga ućutka. ‘Molim vas, gospodine Lažno, možete li mi reći šta se dogodilo na Fani?’ ‘Oh, bože, bilo je strašno, zaista je bilo izuzetno strašno! Bilo je galame i vike, i siguran sam da sam čuo žensko vrištanje! A sada nastavljamo da udaramo u obalu, ili barem tako zvuči! I oluja, gospodine, biće nad nama dok jagnje dva puta mahne repom, siguran sam u to!’ ‘A vi niste otišli da vidite, gospodine Lažno?’ upita Vajms. Čovek pogleda iznenađeno. ‘Komandire, ja uzgajam komplikovane piliće, gospodine, izuzetno komplikovane piliće. Ja ne znam ništa o borbi! Pilići nikada nisu tako agresivni! Zaista mi je žao, gospodine, ali nisam išao da vidim za slučaj ako bih video, gospodine, vidite? A ako bih ja video, gospodine, siguran sam da bi onda ljudi videli mene, gospodine, i nakon što sam zaključio da bi to mogli biti ljudi koji su živi nakon što su drugi ljudi možda mrtvi, 31 eng. False; Talasa - eng. Thallase.

gospodine, i možda odgovorni za rečene smrti, gospodine, ja sam se pobrinuo da oni ne vide mene, gospodine, ako znate šta mislim? Pored toga, ja nemam oružje, slaba pluća i ukočeni prst. I ja sam živ, u ovom trenutku.’ Uistinu, Vajms je uvideo da u svemu tome postoji neporeciva logika, tako da je rekao, ‘Ne brinite zbog toga, gospodine Lažno, kladim se da imate dovoljno posla sa vašim komplikovanim pilićima. Dakle, nemate uopšte oružja, onda?’ ‘Veoma mi je žao što ću vas razočarati, komandire, ali ja nisam snažan čovek. Sve što sam mogao da uradim je da dovučem moju kutiju za alat na palubu!’ Vajmsovo lice ostade bezizražajno. ‘Kutija za alat? Imate kutiju za alat?’ Gospodin Lažno ponovo zgrabi zid dok se barža odbijala o nešto što nije trebalo da bude tu, i reče, ‘Pa, da, naravno. Ako uspemo da siđemo do Kvirma imam lokaciju gde moram da pripremim sto živinarnika, a ovih dana ako želiš da posao bude propisno urađen onda to moraš uraditi sam, znate?’ ‘Govorite stručnjaku’, reče Vajms dok su obojica posrtali nakon još jednog sudara. ‘Pitam se da li bih mogao baciti pogled na vašu kutiju za alat?’ Postoje vremena u simfoniji sveta kada se njegov zvučni kaleidoskop sudaranja, gromova, vrisaka i oluja iznenada stapa u jedno veliko aleluja! A sadržaj nevine kutije za alat uzgajivača pilića, iako u njemu nije bilo ničega što nije napravljeno od običnog gvožđa, čelika i drveta, ipak je zasijao u očima komandira Sema Vajmsa kao darovi sa nebesa. Maljevi, čekići, testere, oh bože! Bilo je tu čak i veliko spiralno šilo! Šta bi Vilikins uradio sa takvom igračkom? Ale-lu-ja! Oh, tu je i pajser! Vajms ga je odmerio u ruci i osetio kako Ulica raste dok nije dotakla njegova stopala. Čovek sa komplikovanim pilićima je čuo ženski vrisak... Vajms se okrenuo kada je cirada pomaknuta u stranu i Fini upade u baržu zajedno sa naletom kiše. ‘Znam da mi niste dali signal, komandire, ali mislio sam da je bolje da vam kažem da voda opada.’ Vajms je video da je gospodin Lažno zatvorio oči i zastenjao, ali se okrenuo nazad ka Finiju i rekao, ‘Pa, to je dobra stvar, zar ne? Voda? Opada?’ ‘Ne, nije, gospodine!’ viknu Fini. ‘Još uvek pada jaka kiša i nivo vode opada, i to znači da uzvodno od nas ima dovoljno slomljenog drveća, žbunja, blata i drugog smeća nagomilanog da napravi branu koja će postajati sve veća i veća i širiti se u stranu dok se voda nagomilava iza nje, gospodine. Znate šta mislim?’ Vajms je znao. ‘Prokletanje?’ Fini klimnu glavom. ‘Prokleto tačno! Mi imamo dva izbora: da li biste radije umrli na reci ili ispod nje? Koja su vaša naređenja, molim, gospodine?’ Još jedan sudar je potresao baržu, a Vajms je zurio u tamu. U ovom užasnom sumraku neko je uspevao da sačuva ovaj brod od potapanja. Žena je vrištala, a Vajms je imao pajser. Gotovo odsutno posegnu u otvorenu kutiju za alat, uze kovački čekić i pruži ga Finiju. ‘Evo ga, momče. Znam da imaš svoje službeno drvo, ali stvari mogu postati bliske i lične. Pripiši to užasnoj algebri neophodnosti, i pokušaj da me ne udariš njime.’ Čuo je Finijev glas, ovaj put još više izbezumljeno, ‘Šta ćemo da radimo, komandire?’ A Vajms je trepnuo i rekao, ‘Sve!’

Vetar je zahvatio ceradu dok je Vajms otvarao i ona je zalepršala preko reke, ostavljajući uzgajivača komplikovanih pilića da živi u nadi i razbijenim jajima. Izašli su napolje u mrak, njihove senke plesale su u ritmu munja. Kako je do đavola kormilar upravljao brodom u svemu ovome? Svetiljke napred? Sigurno nisu mogle učiniti ništa u ovakvoj noći sem da pokažu mrak. Ali iako je postojala sumnja, pri svakom tresku i poskakivanju, da je Fani bila u pravoj nevolji, Vajms je sada mogao čuti pljuskanje točka sa lopaticama kao jednu čvrstu i pouzdanu temu u kakofoniji, pravilan, umirujući zvuk. To je bio napredak. Postojao je neki red u svetu, ali kako je kormilar mogao upravljati haosom? Kako si mogao upravljati kada nisi mogao videti? Fini je užurbano objašnjavao, a Vajms je izrazio potpunu nevericu još brže. ‘To je istina, gospodine! On zna svaku krivinu na reci, on poznaje vetar, on zna koliko brzo se krećemo i ima štopericu i peščani sat u rezervi. Okreće kada je vreme za to. U redu, obrijao je malo obale sa starom Fani, ali ona je prilično čvrsta.’ Zajedno su skočili na zadnju baržu i pronašli otvor koji je bio zaključan. Međutim, pajser je bio univerzalni ključ. I tamo, ispod poklopca, bili su goblini, vezanih ruku i nogu, do zadnjeg, i naslagani kao glavice kupusa. Bilo ih je stotine. Preneražen, Vajms je gledao unaokolo tražeći Smrdljivka koji je, ispostavilo se, bio iza njega. ‘U redu, prijatelju moj, na tebi je. Mi ćemo ih osloboditi, svakako, ali ne bi mi smetalo malo uveravanja da neću iznenada imati gomilu besnih goblina koji uvrću moju glavu napred- -nazad da bi videli na koji način je mogu skinuti, razumeš?’ Smrdljivko, već mršav kao kostur, izgledao je još mršavije kada je slegnuo ramenima. On pokaza ka gomili koja je uzdisala. ‘Previše ranjeni, previše ukočeni, previše gladni, previše...’ Smrdljivko pažljivo pogleda goblina na dnu gomile i dotaknu mlohavu ruku, ‘previše mrtav da proganja bilo koga, gospodine Po-liii-caaaj. Hah! Ali kasnije, daj hranu, daj vodu i oni će goniti. Oh, oni će goniti kao đavoli, možete se kladiti! Jednom kada im kažem, oh, možete se kladiti! Ali ja ću njima reći, po-liii-caaaj, on velika guzica, u redu, ali ljubazna guzica. Ja ću njima reći, ti udariš njega, ja udarim tebe na račun toga što sada ja po-liii-caaaj. Specijalni po-liii-caaaj Smrdljivko!’ Vajms je smatrao da je to najbolje što je mogao očekivati u ovim okolnostima. Upravo tada je Fini uspeo da podigne poklopac sa velike cisterne, jedne od nekoliko koje su se kotrljale po palubi. Užasni smrad u barži se trenutno udvostručio u intenzitetu, i on se odmaknuo sa rukama preko usta. Smrdljivko, sa druge strane, odobravajuće je njuškao. ‘Prokleto dobro! Ćureći želudci! Hrana bogova! Kopilanski ubistveno putovanje, ali u redu posluženje.’ Vajms je zurio u njega. Pa, u redu, pomisli on, on se muvao oko ljudi tako da je pokupio rečnik, mada je bio sumnjivo oštrouman. Možda mu je gospođica Bidl davala lekcije iz jezika? Ili je možda samo neki okultni avanturista iz pakla koji se zabavljao na račun savesnog pandura. Ne po prvi put. Fini je već sekao užad, a Vajms je pokušavao da oživi onoliko goblina koliko je mogao u žurbi. To nije bio zadatak za bilo koga ko je brinuo o higijeni ili čak imao pojma šta ta reč znači – mada nakon sat vremena u oluji na Staroj Podmuklici to u svakom slučaju nije ništa značilo. Zateturali bi se i ponovo padali, nalazili put do prevrnutog bureta sa delovima mrtvih ćurki i posrtali po klizavoj palubi ka talasajućem i sada polupraznom koritu sa vodom koje je

Fini pronašao i punio jednostavnim prislanjanjem kantice sa strane. Vratili su se u život; uglavnom su se vratili u život. Barža je ponovo udarila u obalu, i okružen padajućim goblinima Vajms zgrabi rukohvat. Polovina cele barže bila je puna buradi koja, ako bi onjušio bilo gde blizu njih, sigurno nisu bila puna mirisnih ruža. Ponovo je hrabro krenuo ljujajućom palubom i reče, ‘Mislim da sve ovo nije za malo putovanje do obale, zar ne? Ima više buradi smrdljivih ćurećih iznutrica nego što bi ovoj gomili jadnika moglo trebati za nedelju dana! Neko je očekivao dugo putovanje! Dobri bože!’ Barža je tresnula u nešto i, po zvuku razbijenog stakla, to nešto je bilo razbijeno. Fini ustade, držeći se za konopac i, otresajući ćureći želudac sa svog kaputa, reče, ‘Krstarenje, gospodine. Ne putovanje, gospodine. Ne trebaju vam sve te stvari ako putujete kopnom. Pretpostavljam da su se spremali za negde daleko odavde.’ ‘Mislite li da bi to bio odmor uz sunce, more, surfovanje i zabavu?’ reče Vajms. ‘Ne, gospodine’, reče Fini, ‘a ne bi im se svidelo ni da jeste, zar ne? Goblini vole mrak.’ Vajms ga je potapšao po ramenu. ‘U redu, načelniče Zaključak, nemojte udariti nekoga ko se preda i, ako čovek baci svoje oružje, budite malo oprezniji prema njemu dok ne budete sigurni da nema još jedno sakriveno negde, dobro? Ako sumnjate, tresnite ih. A vi znate kako to da uradite: koristite stari Bang Suck Cling Buck na njima, ha?’ ‘Da, gospodine, to je recept za pastu za cipele, gospodine, ali imaću to na umu.’ Vajms se okrenu ka Smrdljivku, koji je već izgledao malo deblji nego obično. ‘Smrdljivko, nemam ni najbleđu ideju šta će se dogoditi sledeće. Vidim da su tvoji drugari počeli da izgledaju živi, i tako imate šansu koju smo svi dobili, da potonemo ili plivamo, i ne mogu reći ništa bolje od toga. Hajde, krenimo, Fini.’ Iz ove blizine, Predivna Fani je sada bila zatalasana, škripava zbrka, polupokrivena lepršajućim korovom i granjem. Izuzev oluje i zveckanja i škripanja mehanizama, bilo je tiho. ‘U redu’, reče Fini tiho, ‘bolje je da uđemo unutra kroz štalska vrata na krmi, gospodine, ili kako bi vi rekli, “otpozadi”. To neće biti težak skok, postoji mnogo rukohvata jer skladištar mora izlaziti da pogleda barže. Vidite li dvostruka vrata i mala vratanca? Ući ćemo tuda. Tamo će po svoj prilici biti više tereta duž rampe za stoku, zato što skladištar nikada ne rasipa prostor na podu, i onda idemo središnjom...’ ‘To bi značilo “sredina broda”?’ upita Vajms. Fini se osmehnu. ‘Da, gospodine, i pazite jer je to ogromna mašinerija. Videćete šta sam mislio, pošto ste vi pametni. Napravite pogrešan korak i možete pasti u zupčanike ili na vola, što nikada nije srećna okolnost. Bučno je, smrdljivo i opasno, tako da ako ima mnogo razbojnika na ovom brodu ne bih očekivao da ću ih tamo naći.’ Ja bih, pomisli Vajms; naš gospodin Stratford je vrsta manijaka koja bi htela da nastavi u samoubilačkim okolnostima. Zašto? Tako da teret bude daleko odavde pre nego što bilo ko sazna za to? I Stratford radi za Lorda Rđu, a Rđe veruju da svet pripada njima. Vodili su gobline negde, ali oni su želeli da ih održe u životu – zašto? Potres od još jednog sudara vratio ga je u užasnu sadašnjicu, i on reče, ‘Ja bih očekivao da ću ovde pronaći posadu koju posmatraju kao jastrebovi za slučaj da ubace šipku u mehanizam.’

‘Oh, veoma mudro, gospodine, zaista veoma mudro. Tamo mora postojati neko svetlo iz razloga bezbednosti, ali ne mnogo i sve iza stakla zbog...’ Fini je oklevao, tako da je Vajms predložio, ‘Vatra, možda? Nikada nisam upoznao inženjera koji nije gurao mast gde god je moglo.’ ‘Oh, nije to baš zbog masti, gospodine, to je zbog životinja. Gas se nagomilava, tako to radi! I ako se staklo slomi, pa, to je žalosno spektakularno. Pre dve godine je Veličanstvena Pegi izletela iz vode samo iz tog razloga!’ ‘Da li oni ovde jedu Hang Suck Butt Dog sa repom?’ ‘Ne, gospodine, ne koliko ja znam, ali bangbangduška fuziona kuhinja je veoma popularna na brodovima, to je istina. U svakom slučaju, malo dalje ćete pronaći kormilarsku kabinu, spavaće sobe i onda kormilarnicu, koja ima veoma široke prozore, što je još jedan dobar razlog za napad sa leđa.’ Osvežavajuće, bio je to kratak skok sa dobrim rukohvatom na kraju. Vajms nije brinuo da će ga čuti. Paluba je škripala pod njegovim nogama dok se ušunjavao u Predivnu Fani i krenuo prema sredini broda, ili šta god da je do đavola bio pravi naziv za to, a onda je ona škripala svuda, sve vreme, a takođe i stenjala. Brod je bio toliko bučan da bi iznenadni trenutak tišine mogao privući pažnju na sebe. A ja tražim nekoga ko izgleda kao bilo ko drugi, pomislio je, sve dok ne izgleda kao zlobni ubica. Pa, to izgleda jednostavno. Vajms je bio nejasno svestan ogromnih točkova koji su se mahnito okretali sa obe strane i lanaca koji su se kretali iznad njegove glave i sada je, ovde na vrhu stepenica, bio neko ko očigledno nije tamo gde je trebalo da bude... Bila je to žena, sa malom devojčicom koja se držala za njenu haljinu. Bile su labavo vezane za škripeću gredu i mala uljna lampa iznad njih držala ih je u centru kruga svetlosti. I to je verovatno bilo zato jer je tu bio čovek koji je sedeo malo dalje od njih na stolici, sa samostrelom koji mu je ležao u krilu. I tu se nalazila zagonetka pošto je dugačko uže bilo privezano za svaku njegovu nogu. Jedno dugačko uže išlo je preko poda i nestajalo negde dole, sudeći po toploti, smradu seoskog dvorišta i povremenom mukanju uznemirenih papkara, staji koju je Vajms upravo prošao. Drugo uže nestajalo je u pravcu kormilarnice. Žena ga je uočila i odmah privukla dete na svoje grudi, veoma lagano prislanjajući prst na svoje usne. Morao se nadati da čovek nije to primetio, i nije morao da se nada da je žena shvatila kako je tu da bi je spasao, a ne da joj napravi probleme. To nije bilo neophodno, ali on se osećao bolje što je to bila dama koja brzo shvata. Podigao je ruku ispred Finija, ali momak je definitivno bio materijal za budućeg kapetana; uopšte se nije pomerao. Kao i Vajms, postao je posmatrač. I Vajms je posmatrao, dozvolivši da se tama podigne i proceni situaciju na svoj jedinstveni način. To nije bila Prizivajuća Tama, ili se bar žarko nadao da nije. To je bila samo njegova vlastita ljudska tama i unutrašnji neprijatelj, koji je znao svaku njegovu misao, koji je znao da svaki put kada komandir Vajms privodi nekog opakog i inventivnog ubicu milosti ili pravdi kakvu je zakon u svojoj nepredvidivoj mudrosti odredio, postojao je još jedan Vajms, duh Vajms, čiji je nagon da iseče na komade to stvorenje na licu mesta morao biti okovan. To je, na žalost, svaki put bilo sve teže, i on se pitao da li će jednog dana ta

tama provaliti napolje i zahtevati svoj deo, a on ne bi mogao znati... kočnice, lanci, vrata i brave u njegovoj glavi bi iščeznuli i on ne bi mogao da zna. Upravo sada, dok je posmatrao uplašeno dete, uplašio se da se taj trenutak približava. Verovatno je samo prisustvo Finija zadržavalo tamu u zalivu, užasan nagon da dželat izađe iz njega sa svojim pravom na dolar po ispuštanju, tri penija za uže i šest penija sebi za pivo. Kako je lako ubiti, da, ali ne kada bistri mladi pandur koji misli da si ti dobar momak gleda u tebe. Kod kuće, Straža i njegova porodica okruživala je Vajmsa kao zid. Ovde je dobar momak bio dobar momak jer nije želeo da ga iko vidi kako postaje loš. Nije želeo da bude osramoćen. Nije želeo da bude tama. Luk je bio uperen prema dva taoca i onome ko ga je držao je sigurno bilo rečeno da puca ako povlačenje noge označi uzbunu. Da li bi on to uradio? Trebalo je da budeš malo stariji da bi tama počela da curi unutra, mada je uvek bio jedan ili dvoje koji su bili rođeni kao tama na nogama, koji su mogli ubiti iz razonode. Da li je on bio taj? Čak i ako nije, da li bi se uspaničio? Koliko je osetljiv okidač? Može li ga iznenadni trzaj osloboditi? Napolju, oluja je besnela. Da li je kiša padala ili ne nije se činilo toliko važnim, s obzirom da je unaokolo već bilo toliko prokleto mnogo toga. Žena ga je posmatrala uglom oka. Oh, dobro, svaki trenutak se računa... Pažljivo odmeravajući svoje korake, kao da bi se mogli čuti u svoj toj grmljavini i škripanju, Vajms se prišunjao do opuštenog stražara, sklopio obe ruke oko njegovog vrata i trgnuo naviše. Strela je tupo udarila u plafon. ‘Ne želim da bilo ko bude povređen.’ Vajms je pokušao to da kaže na prijateljski način, ali produži, ‘Ako misliš da možeš povući konopce, dečko, onda mi dozvoli da ti kažem da ćeš ostati bez daha pre nego što ja ostanem bez stiska. Načelniče Zaključak, uzmi to oružje i sveži gospodinove noge. Možeš zadržati njegovo oružje. Znam da ti se sviđa.’ Mora da je nehotično smanjio pritisak, jer njegov zarobljenik promuklo reče, ‘Ne želim nikoga da ubijem, gospodine, molim vas! Oni su mi dali luk i rekli mi da pucam ako brod stane ili budem povučen užetom! Mislite li da bih to uradio, gospodine? Da li zaista mislite da bih to uradio? Samo sam sedeo ovde u slučaju da neko od njih dođe! Molim vas, gospodine, ja nikada ne bih došao ovde zbog ovako nečega! To je Stratford, gospodine, on je potpuni ludak, gospodine, prokleti ubica, on je!’ Došlo je do sudara i ceo brod se zatresao. Možda je kormilara izneverila njegova štoperica. ‘Kako je tvoje ime, gospodine?’ ‘Edi, gospodine, Edi Brasbound. Ja sam samo vodeni pacov, gospodine!’ Čovek je drhtao. Vajms je mogao videti da mu se ruke tresu. Okrenuo se ka ženi sa detetom koje je sada pridržavao Fini, dotaknuo čelo i bljesnuo svojom pažljivo sakrivenom značkom. ‘Madam, ja sam komandir Vajms iz Ank-Morporkške Gradske straže. Da li je ovaj čovek loše postupao sa vama ili devojčicom na bilo koji način?’ Žena se jedva kretala. Podsetila ga je na mlađu Sibil, mirnu i pribranu, koja će se verovatno pre boriti nego vrištati, ali se ne bi borila dok ne bi bila spremna. ‘To je urađeno prilično vešto, komandire, baš kada sam stavljala Grejs u krevet. Kopilani su došli kao vlasnici nekog tereta i ponašali se kao pristojni momci dok moj muž nije rekao da smatra kako će vre-

me biti zaista loše. Ja sam bila u kuhinji, čula sam mnogo vike i onda su nas stavili ovde dole. Lično, gospodine, smatraću uslugom ako ubijete svakog od njih, ali život ne može biti samo zabava. Što se tiče ovog dotičnog, pa, on je mogao biti mnogo manje gospodin, tako da iako bih želela da ga bacite u reku neću prigovoriti ako odbijete da mu privežete teg za nogu.’ Fini se nasmeja. ‘Nisu potrebni tegovi, gospođo! Reka pravi zabavu i mi smo svi gosti! Ja sam prilično dobar plivač, i ne bih se usudio da skočim u ono napolju.’ Vajms zgrabi Brasbounda i zagleda se u njegove oči. Nakon par trenutaka je rekao, ‘Ne, ja znam oči ubice kada ih vidim. To ne znači da nisi gusar, ipak, tako da ćemo držati oko na tebi, u redu, pa ne pokušavaj ništa. Ja ti verujem. Nebo neka ti je u pomoći ako sam pogrešio.’ Brasbound otvori usta da progovori, ali Vajms je brzo dodao, ‘Možeš učiniti svoj život malo lakšim i moguće dužim, gospodine Brasbound, ako mi kažeš koliko ima tvojih veselih bitangi na Fani.’ ‘Ne znam, gospodine. Ne znam ko je još uvek živ, vidite?’ Vajms pogleda ka ženi dok se brod naginjao. Bio je to čudan osećaj – na trenutak se Vajms osećao gotovo kao da nema težinu – i nastala je gungula iza njih, u staji između velikih okrećućih točkova. Kada je povratio ravnotežu uspeo je da kaže, ‘Pretpostavljam da ste vi gospođa Silito, madam?’ Ona klimnu glavom. ‘Da, ja sam, komandire’, reče ona dok se mala devojčica još čvršće hvatala za nju. ‘Znam da je moj muž još uvek živ, jer smo i mi... u ovom trenutku.’ Stala je dok je još jedan veliki talas podizao čitav brod, a onda se Fani spustila uz prskanje i tresak od koga podilaze žmarci, praćen dugim mukanjem vola kojem je bilo dosta i početkom vriska. Vajms, Fini i Brasbound podigoše se sa poda. Gospođa Sillitoe i njena ćerka bile su, začuđujuće, još uvek vertikalne i gospođa Silito je imala mračan osmeh. ‘Taj zvuk koji ste čuli bio je jedan od umirućih pirata, izuzetno mi je drago što mogu to da kažem! To znači da su svi ostali u staji živi. Mogu li vam reći zašto? On skoro sigurno nije skočio! Ova podizanja i padovi su mala pucanja za mene: negde iza nas prokletanje postaje tako veliko da se delići toga odvaljuju i silaze dole ubrzavajući celim putem, vidite, podižući nivo vode i spuštajući je ponovo do kamena kada prođu – i tada moraš znati dovoljno da bi plesao u ritmu! Zato što ako ne plešeš u ritmu pucanja uskoro ćeš plesati sa Đavolom! Čovek je otišao dole sa samostrelom kada je počela borba. Sudeći po zvuku nije bio upoznat sa plesom. Pretpostavljam da je to bio Deset Galona Čarli koji ga je uhvatio kada je bio na zemlji, glupana. Čarli je čuvar volova. Ako on jednom udari čoveka, nikada više niko neće morati da ga udari ponovo.’ Gospođa Silito je to rekla kao činjenicu, zadovoljnim glasom. ‘Ako želite da pokušate krađu sa našeg rečnog broda morate biti spremni na neke veće neugodnosti.’ A ja sam mislio da je grad surov, pomisli Vajms. Primetio je da se obazrivi Fini ponovo naoružao zaplenjenim samostrelom i rekao, ‘Idem ja dole da se uverim. Gospođo Silito, koliko još pirata mislite da postoji?’ ‘Postojala su četiri koji su došli na brod kao vlasnici tereta.’ Počela je da ih odbrojava na prstima. ‘Gospodin Harison, skladištar, dobio je jednog od njih, ali drugi ga je izbo, sotona. Znam da je samo jedan od njih otišao dole do staje, a drugi je pomogao ovom iscerenom malom kopiletu da priveže užad tako da ako neko nastavi sa nekakvim glupostima mi smo bili

taoci, i onda otišao u kormilarnicu. Rečeno mi je da ćemo biti u redu, pod uslovom da moj suprug odnese tovar u Kvirm.’ Mala devojčica držala se za njenu haljinu dok je žena nastavljala, ukočenog lica. ‘Lično, ja ne verujem u to, ali on još uvek nije povredio mog muža. On broji, sve vreme on broji. Moj suprug osluškuje Staru Podmuklicu i pamti! Pokušava da nadmudri šezdeset milja ubitačne vode! I ako on umre, ona pobeđuje gde god da ste...’ ‘Fini, drži svoj samostrel uperen na ovog gospodina, hoćeš li?’ reče Vajms. ‘I ako napravi bilo kakav pokret, uključujući i pokušaj da izduva nos, imaš moje puno ovlašćenje da ga upucaš tamo gde će to biti ozbiljno neugodno.’ Uputio se ka stepenicama i klimnuo glavom Finiju i gospođi Silito, podignu prst i reče, ‘Biću sa vama za minutu!’ I odjuri dole u vrelo i bučno srce Predivne Fani. Snuker, pomisli Vajms. Udaraš lopte dok ne stigne ona prava na red. Osetio je pritisak u nogama dok se plovilo podizalo i trenutno je skočio u vazduh, uredno sletevši kad je Fani pljusnula nazad u vodu. Suočio se sa čovekom koji bi čak i Vilikinsa naterao da dva puta razmisli. ‘Ti mora da si Deset Galona? Gospođa Silito me je poslala ovde dole. Ja sam komandir Vajms, Ank-Morporkška Gradska straža!’ A čovek sa licem trola i telom koje je odgovaralo reče, ‘Čuo sam za vas. Mislio sam da ste mrtvi!’ ‘Obično izgledam tako na kraju putovanja brodom, gospodine Galon’, reče Vajms. Onda pokaza ka očigledno mrtvom telu na podu između njih, ‘Šta se dogodilo sa njim?’ ‘Ja mislim da je mrtav’, zlobno se isceri Deset Galona. ‘Nikada ranije nisam video čoveka ugušenog vlastitim nosom.’ Bilo je teško čuti bilo šta dole u staji s obzirom na mukanje volova i preteće zujanje preopterećenih zupčanika, ali Vajms povika, ‘Da li je imao samostrel?’ Deset Galona klimnu glavom i prstima debljim od Vajmsovog zgloba otkači rečeno oružje sa eksera na zidu. ‘Mogu poći sa tobom, gospodine, ali sve što nas troje možemo učiniti je da držimo stvari u komadu ovde dole!’ Pljunuo je. ‘A u svakom slučaju nema neke nade, prokletanje je tačno iza nas! Vidimo se na drugoj strani, panduru!’ Vajms klimnu glavom ka njemu, na brzinu je pregledao samostrel, napravio male prepravke i, zadovoljan, popeo se nazad uz stepenice. Vajms je razmišljao o nekolicini ljudi preostalih na Predivnoj Fani koji nisu sipali vodu na leđa zadihanih volova ili pokušavali da održe brod u jednom komadu i iznad vode. Udarci su zaista bili sve učestaliji, bio je siguran u to, i izvesno je da kada rupa bude dovoljno velika čitava prokleta brana će popustiti. Svi putnici u kabini izuzev Brasbounda, koji je pao, skočiše zajedno kada je još jedan veliki talas podigao brod. Fini je glasno uzdahnuo kada je Vajms otišao do uzdrhtalog Brasbounda, koji je očigledno shvatio da će verovatno biti nesrećni pobednik takmičenja prvi-preko-boka. I stvarno je zastenjao kada je Vajms pružio čoveku zarobljeni samostrel govoreći, ‘Rekao sam vam, načelniče, ja poznajem ubicu kada ga vidim, treba mi podrška i siguran sam da naš gospodin

Brasbound veoma žudi da odmah pređe na dobru stranu zakona, odluka koja bi mogla učiniti da izgleda bolje na sudu. Zar nisam u pravu, gospodine Brasbound?’ Mladić žestoko odmahnu glavom. Vajms dodade, ‘Radije bih da budeš ovde, Fini. Dok ne budem tačno znao ko je još uvek na ovoj kadi, voleo bih da paziš na dame. Trenutno nisam siguran da znam ko je živ, a ko je mrtav.’ ‘Fani nije kada, komandire’, reče gospođa Silito oštro, ‘ali oprostiću vam ovaj put.’ Vajms joj uputi kratki pozdrav dok su svi osim Brasbounda skočili, idiot se opet spotakao. Uputivši se prema stepenicama, Vajms mu se obratio. ‘Stratford će biti gore sa kormilarom, jel’ tako, gospodine Brasbound?’ Još jedan, veći talas ovog puta, i Brasbound pade. Uspeo je da ustane, ‘I on je čuo za vas, znate kako je to, i odlučio je da ode dole do mora pre nego što ga uhvatite. On je ubica, gospodine, hladnokrvni ubica! Nemojte mu davati šansu, gospodine, Preklinjem vas za dobro svih nas, i uradite to brzo zbog sebe!’ Vazduh je bio naelektrisan, istinski naelektrisan. Sve što je bilo od metala treslo se i zveckalo. ‘Kažu da će se brana vrlo brzo slomiti’, reče Brasbound. ‘Hvala vam na tome, gospodine Brasbound. Zvučite mi kao razuman mladić i reći ću to vlastima.’ Mladićevo zabrinuto lice pretvorilo se u osmeh dok je govorio, ‘A vi ste slavni komandir Vajms, gospodine! Drago mi je što sam iza vaših leđa.’ Bilo je mnogo stepenika gore do kormilarnice. Kormilar je bio kralj i vozio se visoko iznad reke, monarh svega što je posmatrao čak i ako je, kao sad, kiša udarala po skupim staklenim prozorima kao da je otkrila čvrste ploče uvredljive za nebo. Vajms je brzo zakoračio unutra. Vikanje teško da je vredelo, s obzirom da je oluja sve prigušila, ali ti si morao da kažeš to što si rekao: ‘Komandir Vajms, Ank-Morporkška Gradska straža! Uredba o nužnom delovanju!’ Koja nije postojala, ali se zakleo sebi da će bez sumnje biti doneta čim se bude vratio, čak i ako bude morao da traži usluge od celog sveta. Čovek od zakona suočen sa strašnom hitnošću trebalo bi da ima bar neku vrstu smokvinog lista kako bi zapušio usta advokatima! Mogao je videti potiljak gospodina Silitoa sa njegovom kapom. Kormilar nije obraćao pažnju na Vajmsa, ali mladić je stajao gledajući u Vajmsa sa užasom i klecajući. Mač koji je nosio tresnuo je na palubu. Brasbound je skakao sa jedne noge na drugu. ‘Bolje se pobrini odmah za njega, komandire, on će imati trik ili dva u rukavu i nema greške!’ Vajms je ignorisao ovo i pažljivo pretresao mladića, pronašavši jedan kratki nož kakav bi mogao nositi rečni pacov. Iskoristio ga je da odseče komad užeta i sveže čovekove ruke iza leđa. ‘U redu, gospodine Stratford, idemo dole. Mada ukoliko radije želite da zaronite u vodu neću vas sprečiti.’ A onda čovek progovori po prvi put. ‘Ja nisam Stratford, gospodine’, reče on, molećivo. ‘Ja sam Skizi MekIntajer. Stratford je iza vas sa uperenim samostrelom, gospodine.’ Čovek prethodno znan kao Brasbound se kikotao kada se Vajms okrenuo. ‘O bože, o bože, veliki komandir Vajms! Neka sam proklet ako nisi glup kao gomila balege! Ti znaš oči ubice kada ih vidiš, zar ne? Pa, ja računam da sam ubio možda šesnaest ljudi, ne uključujući gobline, naravno, oni se ne računaju.’

Stratford pogleda u Vajmsa i nasmeja se. ‘Možda zbog mojih dečačkih crta, rekao bih? Kakva prokleta budala brine o goblinima, a? Oh, kažu da oni mogu da govore, ali znate kako te male hulje mogu da lažu!’ Vrh samostrela hipnotički se ljuljao napred-nazad u Stratfordovim rukama. ‘Mada, radoznao sam. Mislim, ne sviđaš mi se, i sigurno kao spasenje je da ću te upucati, ali učini mi uslugu i reci mi šta si video u mojim očima, u redu?’ Skizi je iskoristio priliku da očajnički skoči niz stepenice baš kada je Vajms rekao, slegnuvši ramenima, ‘Video sam goblinsku devojku koja je ubijena. Kakve laži vam je ona rekla? Ja prepoznajem oči ubice, gospodine Stratford, sigurno to mogu, jer sam gledao u takve oči mnogo puta. I ako mi treba podsećanje, ja pogledam u moje ogledalo za brijanje. Oh, da, prepoznao sam tvoje oči i interesovalo me je da vidim šta ćeš sledeće uraditi, gospodine Stratford. Mada, kada razmislim, možda nije bilo razumno od mene da vam dam taj samostrel. Možda sam zaista glup, pošto vam nudim priliku da mi se sada predate i radim to samo jednom.’ Stratford je zurio otvorenih usta, a onda rekao, ‘Do vraga, komandire, imam te u šaci, i ti želiš da se ja predam tebi? Izvini, komandire, ali videću te ponovo u paklu!’ Postojao je prostor u svetu da samostrel zapeva kada je iscereni Stratford povukao okidač. Nažalost, zvuk koji je napravio približno je odgovarao reči tunk. Zurio je u njega. ‘Uzeo sam sigurnosnu čiviju i gurnuo je u stajnjak’, reče Vajms. ‘Ne možete pucati bez čivije! Sad, očekujem da imate par noževa kod sebe, i ako zamišljate da prosečete sebi put pored mene biće mi drago da vas uslužim, mada ću vam prvo reći da nećete uspeti, i drugo, ako uspete da prođete pored dečaka koji je odrastao na ulicama Ank-Morporka tamo dole je čovek sa udarcem koji bi oborio slona, i ako ga napadnete nožem samo ćete ga još više iznervirati – ’ Ovaj put je talas bio veći nego ikada, i Vajms udari glavom o krov kabine pre nego što se ponovo spustio pred Stratforda i elegantno ga šutnuo na službeni policijski način u prepone. ‘Oh, hajde, gospodine Stratford, zar nemate reputaciju koju treba da održite? Strašni ubica? Trebalo bi da provedete neko vreme u gradu, momče moj, i ja ću se pobrinuti za to.’ Stratford je pao unazad i Vajms produži, ‘A onda ćete visiti, kao što je pravilno i ispravno, ali ne brinite – gospodin Truper pravi divne omče i kažu da to uopšte ne boli. Reći ću vam nešto, samo da bi napumpali adrenalin, gospodine Stratford, zamislite da sam ja goblinska devojka. Ona je molila za svoj život, gospodine Stratford, sećaš se toga? Ja da! Kao i ti. Pao si na prvom talasu, gospodine Stratford. Rečni pacovi znaju šta treba da rade. Ti nisi, mada moram reći da ste se vrlo lepo prostrli. Ops!’ Ovo je bilo zbog toga što je Stratford zaista pokušao da zamahne nožem. Vajms uvrnu njegov zglob i baci sečivo niz stepenice baš kada se staklo u kormilarnici smrskalo i grana duža od Vajmsa zaora preko prostorije, rasipajući lišće i povlačeći bujicu kiše i tamu za sobom. Obe lampe su nestale, kako se ispostavilo, kao i Stratford, uz puno nade kroz razbijeni prozor, moguće u smrt, ali Vajms nije bio siguran. On je preferirao nedvosmisleno. Ali sada nije bilo vreme da se uznemirava zbog njega, pošto je stigao još jedan veliki talas i voda pokulja unutra kroz prozore bez stakala. Vajms trgnu i otvori mali ulaz na kormilarsku palubu i pronađe gospodina Silitoa koji se borio da se izvuče iz hrpe krša koji je nanela oluja. Jadikovao je, ‘Izgubio sam račun, izgubio sam račun!’

Vajms ga je povukao na gore i smestio u njegovu veliku stolicu, gde se frustrirano udarao rukama po glavi. ‘I sada ne mogu da vidim nijednu prokletu stvar u svoj ovoj tmini! Ne mogu da brojim, ne mogu da vidim, ne mogu da upravljam! Nećemo preživeti!’ ‘Ja vidim, gospodine Silito’, reče Vajms. ‘Šta želite da uradim?’ ‘Vi možete?’ Vajms je gledao napolje ka smrtonosnoj reci. ‘Tamo na levoj strani se pojavljuje ogromna stena. Da li bi to tako trebalo? Izgleda kao da tamo postoji uništeno ploveće pristanište.’ ‘Bogovi! To je Bejkerov Grumen! Evo me, pusti me za kormilo! Koliko je blizu sada?’ ‘Možda pedeset jardi?’ ‘I vi možete to videti u svemu ovome? Proklet bio, gospodine, vi mora da ste rođeni u pećini! To znači da sada nismo daleko od Kvirma, malo ispod devetnaest milja. Mislite li da možete izdržati osmatrajući? Je li moja porodica u redu? Ta mala slina zapretila je da će ih povrediti ako ne budem isplovio sa Fani po rasporedu!’ Nešto veliko i teško je odskočilo od krova i otkotrljalo se u noć, i kormilar nastavi, ‘Trbuh Silito, ushićen sam što sam vas upoznao, gospodine.’ Zurio je pred sebe. ‘Čuo sam za vas. Dolina Kum, tačno? Radujem se što ste na brodu.’ ‘Ovaj, Trbuše? Celo stablo se vrti u struji blizu leve obale, deset jardi ispred! Desno nema ništa što se vidi.’ Kormilo se opet mahnito zavrtelo. ‘Zahvaljujem vam, gospodine, i svakako se nadam da nećete uzeti za zlo to što mi uobičajeno govorimo kao o portu i starbordu?’32 ‘Nisam znao za to, Trbuše, nikada nisam pio starbord. Gomila nečega što izgleda kao izlomljena drva ispred nas, čini se da je mala, i vidim bledu svetlost visoko na našoj desnoj strani, ne mogu reći koliko je udaljena.’ Vajms se sagnuo i šiljasta klada odskoči od zadnje strane kormilarnice. Iza njega, kormilar je zvučao kao da sada drži sve u rukama. ‘U redu, komandire, to može biti Džeksonov Svetionik, veoma dobrodošao znak! Sada kad sam pronašao svoje orijentire i peščani sat koji nije razbijen, dodatno biste me zadužili ako biste otišli dole i rekli Deset Galona da oslobodi barže? Na jednoj od njih je uzgajivač pilića! Najbolje je da ga dovedemo na palubu pre nego što brana pukne.’ ‘I stotine goblina, Trbuše.’ ‘Ne obraćajte pažnju na njih, gospodine. Goblini su samo goblini.’ Za trenutak Vajms je zurio u tamu, i tamu unutar tame, i ona mu se obratila, ‘Zabavljaš se, zar ne, komandire! Ovo je Sem Vajms koji je Sem Vajms u mraku, u kiši, u opasnosti i zato što si pandur ti nećeš da poveruješ da je Stratford mrtav dok ne vidiš leš. Ti to znaš. Neki ljudi postanu đavoli od mnogo ubijanja. Ti znaš da si ga video da izlazi iz kabine, ali na brodu postoji mnogo užadi i rukohvata, a hulja je žilava i savitljiva, i ti znaš, kao što dan sledi noć, da će se on vratiti. Dvostruka opasnost, komandire Vajms, cela tabla je postavljena, goblini koje treba spasiti, ubicu treba uhvatiti – i sve vreme, kada se setite, tu su žena i mali dečak koji čekaju na vas da se vratite.’ 32 U engleskom jeziku leva strana plovila naziva se “port”, kao i vrsta slatkog, desertnog vina; “starboard” označava desnu stranu plovila. (prim. prev.)

‘Uvek se sećam!’ ‘Naravno da to radiš, komandire Vajms’, nastavljao je glas, ‘naravno da radiš. Ali ja te znam, i ponekad senka zakloni svako sunce. Bez obzira, tama će uvek biti tvoja, moj tvrdoglavi prijatelju.’ A onda se stvarnost vratila ili otišla i Vajms je rekao, ‘Dovešćemo gobline na brod, Trbuše, pošto su oni... Da, oni su dokaz u važnoj policijskoj istrazi!’ Došao je naredni talas i ovaj put Vajms je sleteo na palubu, ovog puta malo mekše pošto je bila prekrivena tepihom od lišća i grančica. Dok je ustajao gospodin Silito reče, ‘Policijska istraga, kažete? Pa, Fani je uvek bila prijateljica zakona ali, pa, gospodine, oni smrde kao paklene jame, i to je istina! Oni će najstrašnije preplašiti volove!’ ‘Mislite li da nisu već uplašeni?’ reče Vajms. ‘Ovaj, mala gomila trupaca desno ispred. Sve čisto levo.’ Onjušio je. ‘Verujte mi, gospodine, po mirisu bih rekao da su već prilično nervozni. Ne možete stati i privezati nas za obalu?’ Silito se krhko osmehnuo. ‘Gospodine, sada nema obala, ništa čemu bih pokušao da priđem. Znam ovu reku, ona je besna i tu je prokletanje koje dolazi. Ne mogu zaustaviti ovo ništa više nego što mogu zaustaviti oluju. Prijavili ste se za dugačko putovanje, komandire: ili ćemo se trkati sa rekom ili ćemo sklopiti ruke, moliti se bogovima i umreti odmah.’ Salutirao je. ‘Bez obzira, vidim da ste vi čovek, gospodine, koji radi ono što vidi da treba uraditi i, svega mi, ja se neću raspravljati o tome! Vi ste uradili muški posao svakako, komandire Vajms, i neka bogovi budu sa vama. Neka budu sa svima nama.’ Vajms je otrčao niz stepenice, zgrabivši Finija u prolazu, i otplesa preko klizavog poda do staje. ‘Hajde, momče, vreme je da odbacimo barže. Vučemo previše toga. Gospodine Deset Galona? Hajde da otvorimo ta vrata, hoćemo li? Gospodin Silito me je postavio za nadležnog ovde dole. Ako želite da se raspravljate, slobodno krenite!’ Ogromni čovek nije čak ni pokušao da diskutuje, i otvori vrata udarivši ih pesnicom. Vajms opsova. Gospodin Silito je bio u pravu. Nedaleko iza njih se čulo urlanje i reka se obasjana munjama i plavom vatrom spuštala dolinom kao talas. Na trenutak je bio hipnotisan, a onda se pokrenuo. ‘U redu, Fini, ti počni da dovodiš gobline na brod, a ja ću doneti našeg uzgajivača pilića! Prokleta gvozdena ruda može potonuti što se mene tiče.’ U blistavoj svetlosti prokletog pucanja Vajms dva puta odskoči da bi sleteo na baržu iz koje je već dolazilo kreštanje prestravljenih ptica. Voda se slivala sa njega dok je povlačio vratanca i povika, ‘Gospodine Lažno! Ne, nemojte početi da grabite piliće! Bolje je imati uzgajivača bez pilića nego gomila pilića bez uzgajivača! U svakom slučaju, oni će verovatno plutati, ili leteti, ili šta već!’ Preveo je uplašenog čoveka na sledeću baržu i otkrio da je još uvek puna zbunjenih goblina. Fini je gledao kroz otvorena vrata na zadnjoj strani Fani, i kroz riku i šištanje Vajms je čuo kako viče, ‘To je zbog gospodina Deset Galona, gospodine! On kaže bez goblina!’ Vajms pogleda iza njih, a onda se okrenu nazad ka Finiju. ‘Vrlo dobro, gospodine Fini, pazite na goblinsku baržu dok ja raspravim stvar sa gospodinom Deset Galona, razumete?’ Prebacio je gospodina Lažno na palubu Fani i pogledom potraži Deset Galona. On je odmahivao glavom. Kakav pandur je taj čovek mogao postati ako bi ga pravilno vodila ljudska

bića. On uzdahnu. ‘Gospodine Deset Galona? Rekao sam vam, gospodin Silito mi je dao carte blanche. Možemo li razgovarati po pitanju goblina?’ Džin promumla, ‘Ja nemam kartu i ne znam nijednu Blanš, i neću nijednog goblina na mojoj palubi, u redu?’ Vajms klimnu glavom, smirenog izraza, i pogleda malaksalo po palubi. ‘Da li je to vaša zadnja reč, gospodine Deset Galona?’ ‘Prokleto jeste!’ ‘U redu, ovo je moja.’ Deset Galona pao je unazad kao stablo i počeo da spava kao klada. Ulica te nikada ne napušta... A ono što ti je Ulični Univerzitet govorio bilo je to da je tuča bila nauka, nauka da dobiješ protivnika pred sobom i sa licem na zemlji maksimalnom brzinom i uz minimum napora. Nakon toga, naravno, imao si niz divnih mogućnosti i slobodnog vremena da razmišljaš o njima. Ali ako si želeo poštenu tuču, ili barem pošteniju od većine drugih uličnih opcija onda si morao da znaš kako da udariš, šta da udariš i precizan ugao pod kojim treba udariti. Naravno, njegov dragoceni mesingani bokser je bio neobavezan mada izuzetno koristan dodatak ali, razmišljao je Vajms dok je pokušavao da vrati krv u svoje prste, verovatno bi svaki sud, nakon što bi video Deset Galona, oprostio Vajmsu čak i da je koristio kovački čekić. Pogledao je svoj mesingani bokser. Nije se čak ni iskrivio: dobra stara Ank-Morporkška tehnologija. Selo možda ima mišiće, ali grad poseduje tehnologiju, pomislio je, dok ga je spuštao nazad u svoj džep. ‘U redu, gospodine Fini, hajde da ih ubacimo, hoćemo li? Pronađite Smrdljivka, on je mozak grupe.’ * * * Možda je Smrdljivko bio mozak grupe. Čak ni sada Vajms nije bio siguran šta je Smrdljivko bio. Ali goblini, podstaknuti njegovim hrskavim brbljanjem, trčali su i skakali kao ružne gazele pored Vajmsa i u brod. Bacio je pogled na režeću smrt iza njih, napravio poslednji skok u brod i pomogao Finiju da zatvori i zabravi vrata. A to je značilo da su sada, kada je ventilacija nestala, bikovi u podrumu imali pune nozdrve goblina. To nije bilo, mislio je Vajms, baš toliko loše kada se navikneš – više je alhemijski nego đubre – ali dole ispod je bilo mnogo vike i trzanja dok su životinje pokušavale da pobegnu u svojim točkovima. Vajms je ignorisao to, uprkos podrhtavanju broda, i povika, ‘Pustite barže, načelniče! Zaista se nadam da znate kako!’ Fini klimnu glavom i otvori kapak na podu. Kapljice su se raspršile i prestale kada je kleknuo i gurnuo ruku u rupu. ‘Trebaće nekoliko okreta pre nego što otpadne, komandire. Da sam na vašem mestu držao bih se za nešto kada gvozdena ruda ode!’ Vajms je laktovima probio sebi put kroz preplašene gobline, oprezno se ponovo uvukao u kormilarnicu, i lupnu Trbuha po ramenu. ‘Odbacićemo barže za minut!’ Kormilar, još uvek se

držeći za kormilo i škiljeći u mrak, kratko klimnu glavom; sada se ništa slabije od vriska nije moglo čuti u kormilarnici. Vetar i krhotine su razbili sve prozore. Vajms pogleda kroz zadnji prozor i ugleda veliko, plutajuće, leteće pustošenje od lako povezanog drveta, mulja i kotrljajućih stena koje se primicalo. Na trenutak je pomislio da vidi golu mramornu damu kako se kotrlja sa kršem i hvata svoju mermernu maramu kao da brani ostatke svoje skromnosti od poplave. Trepnuo je i ona je nestala... Možda je to zamišljao... Povikao je, ‘Nadam se da možete da plivate, gospodine?’ baš kada ih je prokleti pucanj sustigao i utvara zvana Stratford uronila kroz prozor i Vajms je čvrsto uhvati, na Stratfordovo veliko iznenađenje. ‘Da li mislite da sam ja beba, gospodine Stratford? Da li mislite da ja ne razmišljam tako?’ Stratford se iskobeljao iz Vajmsovog stiska, vešto se okrenuo i uputio udarac koji je Vajms zamalo izbegao. Bilo je teže nego što je očekivao i, morao je da prizna, Stratford je znao kako da se brani i bio mlađi od Vajmsa, mnogo mlađi. Da, mogao si reći da ima oči ubice, bar nakon što su to uradili više od tri puta i izvukli se. Njegove oči imale su izraz kakav su verovatno imali neki bogovi. Ali ubica u procesu pokušaja ubistva je uvek bio zadubljen, stalno preračunavajući, izvlačeći neku groznu snagu. Ako mu odsečeš nogu ne bi primetio dok ne padne. Trikovi nisu uspevali, a pod je bio klizav od ostataka polovine šume. Dok su se šutali i udarali uzduž i popreko kormilarnice, Stratford je pobeđivao. Kada je Vajms zadnji put jeo, ili se poslednji put pristojno napio vode, ili dobro naspavao? A onda je odozdo došao uzvik ‘Barže otišle!’ I Predivna Fani poskoči kao čistokrvni konj, bacajući oba borca na pod, gde je Vajms jedva imao mesta za udaranje i odbijanje udaraca. Voda pokulja preko njih, ispunjavajući kabinu do struka, smanjujući Vajmsovu izdržljivost na skoro ništa. Stratford je držao ruke oko njegovog vrata, i Vajmsov svet pretvorio se u tamno plavo i pun cerekajuće vode koja je udarala u njegove uši. Pokušao je da misli o mladom Semu i Sibil, ali voda ih je stalno ispirala... osim što je taj pritisak iznenada nestao, i njegovo telo, odlučivši da mu je mozak konačno otišao na odmor, se uspravi. Bio je tu i Stratford, klečeći u vodi koja je brzo opadala, činjenica koja ga verovatno nije zabrinjavala pošto se držao za glavu i vrištao, zahvaljujući činjenici što je iznenada tu bio Smrdljivko, raširenih ruku i nogu na Stratfordovoj glavi, posežući ka dole, šutirajući i grebući sve što je moglo biti šutnuto i izgrebano ili, uz dugački vrisak, povučeno. Njegova milost Vojvoda od Anka, praćen Ser Samjuelom Vajmsom, uz pomoć Komandira Vajmsa, ustade na svoje noge, uz pomoć Školskog Redara Vajmsa u poslednjem trenutku, i svi oni spojiše se u jednog čoveka kad je skočio preko podrhtavajuće palube ipak prekasno da zaustavi Stratforda da svuče Smrdljivka – i određenu količinu kose – sa svoje glave, i bacivši ga na poplavljenu palubu i snažno zgazi. Nije mogao pogrešiti. Mogao je čuti krckanje kostiju dok je bio u vazduhu, tako da je ono što je pogodilo Stratforda bila puna snaga zakona, i njegov gnev. Ulica je stara i lukava; ali ulica je uvek voljna da uči i zato je Vajms u vazduhu osetio kako mu se noge ispravljaju i puna veličanstvenost zakona pogodi Stratforda tradicionalno nezaustavljivim Jedan Čovek On Naglavačke Veoma Žali. Čak je i Vajms bio iznenađen i pitao se hoće li moći to da ponovi. ‘Mi smo na talasu!’ povika Trbuh. ‘Mi smo na njemu, ne ispod njega! Vozimo se na talasu celim putem do Kvirma, komandire! Eno svetla ispred! Neka je slava!’

Vajms je gunđao dok je omotavao poslednji kanap iz svog džepa oko ošamućenog Stratforda, svezujući ga čvrsto za stub. ‘Potonuli ili plivali, vi ćete platiti, gospodine Stratford, nebesima, paklu ili dubokoj vodi, nije me briga kome.’ A onda se čulo škripanje i mukanje pomahnitalih volova koji su duplirali svoje napore da pobegnu od smrada goblina odmah iza njih, talasa ka nebu i, mada bi bilo najpoetičnije reći kako je voda bila svuda po zemlji, zapravo je uglavnom bila na licu Semjuela Vajmsa. Vajms se probudio u vlažnoj i potpunoj tmini sa peskom pod obrazom. Neki delovi njegovog tela javili su se na dužnost, drugi su protestovali da imaju opravdanje od njihove majke. Posle nekog vremena pojavili su se mali, sigurni tragovi: bio je to zvuk talasa, brbljanje ljudi i, iz nekog razloga, nešto što je zvučalo kao trubljenje slona. U tom momentu nešto je zabilo prst u jednu od njegovih nozdrva i snažno povuklo. ‘Ustaj, gospodin Po-liii-caaaj, ili si najveća palačinka koju sam ikada video! Diži se! Spasao gobline! Veliki heroj! Uraaa! Svi će pljeskati!’ Bio je to poznat glas, ali to nije mogao biti Smrdljivko, jer je Vajms video kada je mali goblin potpuno smrvljen. Ali Vajms je svejedno pokušao da se izvuče i to je bilo skoro nemoguće jer ga je krš koji je smrdeo na ribu prekrivao kao pokrov. Nije mogao da podigne ruku i spljeska tu prokletinju koja je još uvek vukla njegovu nozdrvu, ali je uspeo bar da se dovoljno podigne kako bi shvatio da na njemu ima mnogo otpada. Mogao je da razabere ono što se činilo kao udar slonovog stopala, a u svom stanju udobnog haluciniranja dokono se zapitao šta slon radi na morskoj obali, i koliko će slon brinuti o tome da izbegne samo još jednu gomilu naplavina. Ta pomisao iskristalizovala se baš kada je tegljenje njegovog nosa prestalo i hrapavi glas viknu, ‘Ustani i zasijaj, gospodine Vajms, jer ovamo dolazi Džambo!’ Vajms je postao šampion svih vremena u trbušnjacima i iskočio, stresajući komade drveta i školjke, baš kada je stopalo veličine kante za smeće lupilo gde se nalazila njegova glava. ‘Uraaa, bez laskanja gospodinu Vajmsu!’ Vajms pogleda dole i ugleda, oko pola centimetra od velikog slonovskog nokta, iznenada se osećajući nekako postiđeno, Smrdljivkovu figuru kako uzbuđeno poskakuje na vrhu svog debla. Drugi ljudi su takođe uočili Vajmsa i žurili su prema njemu, i on bilo je užasno olakšanje kada je uočio prepoznatljive šlemove Kvirmske Gradske straže, koje je oduvek smatrao previše sitničavim i militarističkim za prave pandure, ali sada ih je gledao kao blistave svetionike duševnog zdravlja. Policajac sa kapetanskim šlemom reče, ‘Komandire? Jeste li dobro? Svi smo mislili da ste odvučeni na pučinu!’ Vajms je pokušao da obriše mulj i pesak sa svoje iscepane košulje i rekao, ‘Pa, momci su mi tamo u Ank-Morporku dali kanticu i lopaticu za moj odmor, pa sam mislio da treba da ih isprobam. Ne brinite o meni, šta je sa Fani? Šta je sa ljudima?’ ‘Sve je dobro, gospodine, koliko znamo. Nekoliko udaraca i modrica, naravno. To je bilo neverovatno, gospodine, ljudi koji brinu o slonovima u kvirmskom ZOO-u su videli šta se dogodilo! Oni vode stvorenja ujutru do obale kako bi se okupala i malo igrala pre nego što se

pojavi gomila, i jedan je rekao kako je video Fani da ide tačno preko doka na vrhu talasa, gospodine, i nekako se spustila na plažu. Pogledao sam unutra, i rekao bih da će joj trebati mesec ili više u brodogradilištu, i točkovi sa lopaticama su smrskani u iverje, ali o tome će se pričati na reci godinama!’ Do sada je pokunjeni čuvar zoo-vrta odvezao svog slona dalje od Vajmsa, dopuštajući mu da vidi plažu prekrivenu vlažnim smećem i, bio je iznenađujuće zadovoljan kada je primetio, prilično velikim brojem pilića koji su žurno kopali za crvima. Jedno od njih, potpuno nesvesno Vajmsa, grebalo je neko vreme po morskoj travi, čučnulo zrikavo ga gledajući, zagrgoljilo jednom ili dvaput i onda ustalo, izgledajući poprilično lakše. Video je da je ostavilo jaje na pesku. Barem je pretpostavljao da je jaje. Bilo je kockasto. Pokupio ga je i pogledao dole ka pilićima, i u svom delimično halucinirajućem stanju rekao, ‘Pa, to mi definitivno izgleda komplikovano.’ Iza linije zapljuskivanja dva vola su stajala skoro do vrata u vodi, i možda je to bila samo njegova mašta koja je navela Vajmsa da veruje kako voda oko njih isparava. Sada je sve više ljudi trčalo i pilići su se razbežali, bio je tu čak i Deset Galona, i gospođa Silito sa svojom ćerkom, izgledajući pomalo mokro, i sa ćebetom oko sebe, ali najvažnije je što nije izgledala mrtva. Vajms, koji je predugo zadržavao dah, odahnu. Izdahnuo je još kada ga Deset Galona potapša po leđima i gospođa Silito mu dala poljubac. ‘Šta je sa Trbuhom?’ reče on. ‘I gde je Fini?’ Gospođa Silito se osmehnu. ‘Oni su dobro, komandire Vajms, koliko možemo reći. Malo su izubijani, ali spavaju. Nema dugotrajnih probelma, prema lekarima. Sigurna sam da će sve biti dobro, zahvaljujući vama!’ Povukla se kada je kvirmski oficir pružio Vajmsu šolju kafe. Imala je peska u sebi, ali nikada peskovita nije imala bolji ukus. ‘Sve se razrešilo veoma dobro, mogli biste reći, gospodine. Mi smo čak bili sigurni da su prokleti goblini uhvatili njihov brod!’ Nikada u istoriji pravljenja kafe nije bilo isprskano tako mnogo stvari i tako jako. Vajms je zurio iza talasa gde je, u daljini, brod napuštao luku i širio jedra. On reče, ‘Dovedite mi Vršioca dužnosti kapetana Bakalara odmah!’ Vršilac dužnosti kapetan Bakalar stigao je trčeći šest minuta kasnije i Vajms nije mogao da ne primeti delove doručka oko njegovih usana. ‘Naš odnos sa komandantom Furnijeom je srdačan u ovom trenutku, zar ne?’ reče Vajms. Bakalar se široko osmehnu. ‘Komandire, kada on dođe ovamo možda ćete morati da se pomučite kako bi ga sprečili da vas poljubi u oba obraza. Gospođa Silito je njegova ćerka.’ ‘Bila je sreća što sam bio od pomoći’, reče Vajms, odsutno gledajući unaokolo, ‘i da li možete reći ovoj gospodi da želim brz brod, jedan dovoljno brz da uhvati onaj brod, i pristojan odred ljudi u posadi, i želim ih sada, a dok čekam voleo bih da mi neko donese čistu košulju i sendvič sa slaninom... bez belog luka.’ ‘Oni imaju prilično brz kater, komandire, za lov na krijumčare!’ ‘Dobro, i nabavi mi kratku sablju. Uvek sam želeo da isprobam neku.’ Vajms razmisli na trenutak i dodade, ‘I napravi još dva sendviča sa slaninom. I još puno kafe. I napravi još jedan sendvič sa slaninom. I, Bakalaru, ako možeš iščeprkati flašu Merkel i Stingbet veoma čuvenog starog smeđeg sosa, kunem se da ću te proglasiti za narednika kada ti se ovde završi man-

dat, pošto svaki čovek koji pronađe pravi izvorni Ank-Morporkški sos u Kvirmu, domu pet stotina prokletih vrsta majoneza, a da mu oči ne budu pune pljuvačke, zaslužuje da bude narednik u svakoj policiji!’ I onda, kao da je sve što je držalo Sema Vajmsa uspravno iscurilo, on lagano pade na leđa, sanjajući sendviče sa slaninom i smeđi sos. Čak bi se i pozornik Bakalar ili, kao što je sada bio, Vršilac dužnosti kapetana Bakalar mogao složiti da on nije bio najoštriji nož u kutiji, ali bilo je neverovatno koliko ste stvari mogli otvoriti tupim alatom. Dok je jurio da izvrši ovaj prestižni zadatak zaustavio ga je jedan od kvirmskih policajaca, koji reče, ‘Haringa! 33 Da li ste čuli za stražara zvanog Petit Fou Artour?’ ‘Mali Ludi Artur? Da, on je jedan od naših momaka!’ ‘Pa, bolje da brzo dođete, moj prijatelju, pošto je on u našoj Stražari. Snažan mali drugar, zar ne? Nekoliko drugih policajaca su mu se smejali, rekao je, ali verujem da su shvatili da greše na neki način – na teži način, kao što se dogodilo. Očigledno je poslat da pronađe komandanta Vajmsa.’ Sem Vajms se probudio iz svinjskih košmara otkrivši da leži na gomili džakova u skladištu na dokovima. Pažljivo je podignut na svoje noge od strane Vršioca dužnosti pozornika Bakalara i odveden nesigurnim korakom do sklepanog stola za kojim se šef kuhinje bavio spremanjem sendviča od cvrčeće slanine, ili radije nekoliko sendviča od slanine. ‘Malo je vrištao’, reče Bakalar, ‘kada sam insistirao da nema majoneza, ali sada možete videti da nema greške, komandire. A imam i jednu neotvorenu flašu Merkel i Stingbat najboljeg, gospodine, jedna jedina u gradu. Plašim se, međutim, da ćete morati da jedete u hodu, ali kuvar je spakovao sendviče u korpu sa vrelim ugljem da održe toplotu. Nemamo vremena za džabalebarenje, gospodine. Kater će napustiti pristanište za deset minuta.’ Beležnica je gurnuta pod Vajmsov nos. ‘Šta je to?’ ‘Vaš potpis za moje unapređenje u narednika, komandire’, reče Bakalar oprezno. ‘Nadam se da vam to ne smeta, ali ste obećali.’ ‘Pametan čovek’, reče Vajms. ‘Uvek zapisuje stvari.’ Bakalar je sijao od ponosa. ‘Takođe sam dogovorio da imate na brodu izbor kratkih mačeva za vas, komandire.’ Vajms se borio sa svojom novom košuljom, i kada se pojavila njegova glava reče, ‘Želim da i ti dođeš, Losose. Ti znaš kako se ovde radi bolje od mene. Usput, šta ste uradili sa zatvorenikom?’ Bakalar reče, ‘Kakav zatvorenik je trebalo da bude, komandire?’ Za trenutak se Vajmsu zaledila krv. ‘Niste našli svezanog čoveka negde na Fani?’ Sada je Bakalar izgledao zabrinuto. ‘Ne, gospodine, nikoga u trenutku kada smo mi stigli tamo. Mesto je bilo u neredu, gospodine. Izvinite, gospodine, mi nismo znali!’ ‘Nema razloga zašto biste to morali uraditi. Izvinite zbog vikanja, ali ako kvirmska policija misli dasunce sija iz mog dupeta onda im reci da bi trebalo da potraže mladoliku osobu 33 Prethodni nadimak pozornika Bakalara kada se pridružio policiji je bio Losos, pošto su mozgovi policajaca radili na taj način.

poz-natu kao Stratford. On je dvostruki ubica, barem... zloban i do sada sigurno naoružan. Recite im da bi učinili svima uslugu ako bi držali stražu na brodu, kod pokretnih ranjenika i svih momaka u vašoj ambulanti, a takođe bi trebalo da pošalju škljocku u Pseudopolis Jard odmah i kažu da komandir Vajms zahteva da dva pripadnika Straže treba da požure golemskim konjem u Remkin Hol da čuvaju stražu kod Ledi Sibil i mladog Sema. Ne želim da oklevaju: znam da su te stvari loše za jahanje, ali Stratford je ludak – oni moraju požuriti!’ ‘Izvinite, komandire’, reče jedan od kvirmskih policajaca, ‘svi mi ovde prilično dobro govorimo morporkški. Ovde svako govori morporkški. Ako nas čujete da govorimo kvirmski to je zato što želimo da pričamo o vama iza vaših leđa. Mi vas pozdravljamo, komandire Vajms, mi ćemo poslati vašu škljocku i potražiti svuda vašeg ubicu i voditi računa o ranjenicima. Sada, molim vas, požurite dole na dok. Kraljica Kvirma je prilično stara, samo jedan korak od toga da bude rashodovana. Naš kater bi trebalo da ih zgrabi za par sati. Hoćemo li krenuti?’ ‘Hajdemo, gospodine’, reče Bakalar, ‘a Mali Ludi Artur će vas obavestiti usput.’ ‘Mali Ludi Artur!’ ‘Da, komandire. Očigledno je bio poslat u inostranstvo da bi obavio taj posao sa goblinima, doleteo nazad u Ank-Morpork i onda poslat pravo ovamo za vama. Kaže da ima priču za vas i nema greške.’ ‘Gde je on?’ reče Vajms. ‘Trebalo bi da ga upravo sada puste iz pritvora, gospodine. Smešan nesporazum, nije učinjena nikakva šteta, sve će biti oprošteno i sve verovatno izlečeno, siguran sam.’ Vajms je bio dovoljno mudar da ostane na tome. Naravno, morska bolest nije bila od pomoći, ali nije počela da se smanjuje ni kasnije, kada je Mali Ludi Artur bez daha završio svoj izveštaj. ‘I šta si otkrio u kolibama?’ upita Vajms. ‘Još goblina, gospodine, svih oblika i veličina, kao i male. Većinom mrtvi, ostali u vrlo lošem stanju, po mom mišljenju. Uradio sam šta sam mogao za njih, toliko je moglo. Da vam kažem istinu, gospodine, mislim da su bili zbunjeni zbog svega, siroti mali đavoli, ali tamo ima razne klope i vode, i ne računam da će oni stražari žuriti, znate.’ Iscerio se i dodao, ‘Zaista su čudni, ti goblini. Pustio sam ih napolje i oni su samo lutali okolo, ne znajući šta do đavola da rade. Mislim, prokletstvo, da sam to bio ja izleteo bih odatle kao hitac i dao tim gadovima baš dobar šut u viljušku dok su ležali. Što se tiče ljudi, pa, znao sam da je hitno i uvek sam mogao sutra poleteti nazad, i barem sam im sipao nešto vode, ali sam mislio da Straža treba da zna i požurio sam nazad u Ank-Morpork i oni su mi rekli da ste otišli na odmor, a Ledi Sibil je rekla da ste otišli niz tu prljavu staru reku, tako da sve što sam mogao je da doletim ovamo u Kvirm i kada sam našao veliki užasni nered znao sam da to ima neke veze sa vama, komandire.’ Mali Ludi Artur je oklevao. Nikada nije bio potpuno siguran šta Vajms misli o njemu, s obzirom na to da je čovek uglavnom posmatrao Figlse kao smetnju. Kada je Vajms otezao sa odgovorom, on upita, ‘Nadam se da sam uradio ono što bi vi učinili, komandire?’ Vajms pogleda ka Malom Ludom Arturu kao da ga vidi prvi put. ‘Ne, pozorniče, vi niste učinili ono što bih ja učinio, što je sreća, jer da jeste onda biste bili predamnom pod optužbom za prekomerno korišćenje brutalne sile u izvršavanju svojih dužnosti. Međutim, vi ćete dobiti medalju i zvaničnu pohvalu za ovo, pozorniče. Upravo sada mi jurimo drugi brod koji vodi

još goblina na to grozno mesto. I mada mislim da ste veoma umorni, očekujem da biste želeli da pođete sa nama u vožnju? Usput, mogu li vam lično čestitati, pozorniče: za nekoga ko je odrastao kao gnom vi ste zaista obavili pravi figlovski posao, zar ne? Vi ste pretukli tuce naoružanih ljudi jednom rukom?’ ‘Oh, aj, gospodine’, reče Mali Ludi Artur lukavo, ‘ali to nije bilo pošteno, ja sam bio brojno jači. Oh, i usput u nekim od onih koliba bila je neka alhemijska roba. Nisam znao šta je to, ali moglo bi vam biti interesantno.’ ‘Dobro primećeno’, reče Vajms. ‘Zašto ne odete dole i odmorite se?’ ‘Aj, hoću, gospodine, ali čim budem mogao moram odraditi zadatak u vezi sa narednikom Kolonom, kojem je zaista veoma loše.’ On pogleda ka Vajmsovom bezizražajnom licu i nastavi. ‘Zar niste znali? Dobio je neku goblinsku džidžu koja je stavila neki uticaj na njega prilično okrutno, i on vrišti i galami i ponaša se kao goblin po ceo dan, prema naredniku Guzičici. Ona ga je premestila u sanatorijum.’ ‘Narednik Kolon!’ ‘Aj, gospodine. A prema kapetanu Angui mi moramo pronaći goblinsku pećinu da prekinemo uticaj, znate? Meni to zvuči malo uvrnuto, ali pola Straže je napolju tražeći mesto sa goblinima i oni ne mogu pronaći bar jedno sa sirotim malim bićima, pošto teško da će se male zveri ovih dana reklamirati, ako znate na šta mislim.’ Mali Ludi Artur opet pogleda ka Vajmsu. ‘Narednik Kolon!’ ‘To je ono što sam vam rekao, gospodine.’ Krv se vratila u Vajmsovo lice, kao što se razumno razmišljanje vratilo u njegov mozak. ‘Može li da putuje?’ Mali Ludi Artur slegnu ramenima. Ispred njih, činilo se da je Kraljica Kvirma malo bliže. ‘Onda, ako biste želeli, pozorniče, možete li otići nazad do škljocke u kvirmskoj Stražari i reći im da stave Freda u kočiju za Remkin Hol što je pre moguće, u redu?’ On dodade, ‘Najbolje je da Čeri dođe sa njim, mislim.’ A u sebi je dodao, Fred Kolon! On mrzi sve neljudsko, u tišini. I za sada je ostao na tome, s obzirom na ono što je ležalo napred, ali je pomislio, Fred Kolon! Pitam se kakvu vrstu posude je on mogao napraviti. Iza njega, Mali Ludi Artur zazvižda čudnu notu i galeb koji je pratio kater u nejasnoj nadi da će imati besplatan obrok od ribljih iznutrica pronašao je teret na svojim leđima i glas u uhu koji je govorio, ‘Zdravo, zverčice, moje ime je Mali Ludi Artur.’ Vajms je voleo da drži noge na nečem čvrstom, kao što su njegove čizme, i sviđalo mu se što njegove čizme isto to vole. Jedro Kraljice Kvirma je sada bilo jasno vidljivo, kater je napustio bezbednost luke i podesio ono što je opštepoznato kao umerena nadutost. A komandir Vajms, Vojvoda od Ank-Morporka, Ser Semjuel Vajms i, ne najnevažniji, Školski redar Vajms, definitivno je odlučio da jede svoje sendviče sa slaninom i ne baci pred ostale stražare. I nije, i nije znao kako, mada je pomislio da je u jednom trenutku otkrio, visko na jarbolu, obris malog goblina koji se ceri dole ka njemu. Spustio je pogled dole na sendviče sa slaninom, koji je tvrodoglavo pokušavao da se vrati gore, baš kao što ga je on odlučno zadržavao dole. Stratford je prešao na tu prokletu olupinu, bio je siguran u to. Prokleto siguran u to. Trebalo je da plati, na prvom mestu, a on nije želeo da visi. Vajms je oklevao. Koliko je mogao biti siguran u to? Koliko je bio spreman da se kocka na osnovu slutnje? To je bio Stratford,

uostalom. On je bio pametan i gadan, tako da si pokrivao svaki ugao, čak iako si znao da pametan čovek u žurbi može pronaći novi ugao za sebe. I tako su svi ljudi koji su činili Sema Vajmsa šetali napred-nazad po krmenoj palubi, ili prelivnika ili desnom stranom broda ili kako god se prokleto klizavo ljujajuće drvo na kojem je stajao nazivalo, rastrzan između nade, mučnine, očajanja, sumnje, mučnine i uzbuđenja potere i mučnine, dok se činilo da je kater jureći snažno udarao u svaki talas kad su se ustremili prema Kraljici Kvirma i pravdi. Poručnik je došao do njega i salutirao, vrlo elegantno, i reče, ‘Komandire, tražili ste od nas da gonimo brod zato što nosi gobline, ali ja znam da ne postoji zakon protiv nošenja bilokakvih goblina.’ ‘Trebalo bi da postoji zakon, pošto je ovo sigurno zločin, razumete li?’ reče Vajms. On potapša poručnika po ramenu i nastavi, ‘Čestitam! Ovaj vaš kater zapravo putuje brže od zakona. Poručniče, zakon će stići. Goblini mogu da govore, imaju društvo, a ja sam čuo jednog od njih kako svira muziku koja bi mogla rasplakati bronzanu statuu. Moderni postupci policijskog rada su takvi da sam ubeđen da su oni odvedeni iz svog doma, a brod koji mi pratimo odvodi ih negde gde ne žele da idu. Vidite, ako ste uznemireni zbog toga, samo mi pomozite da stignem na taj brod i ja ću sam sve srediti, u redu? A osim toga, verujem da bi naš ubica mogao takođe biti na brodu. Ali, to je na vama, poručniče.’ Vajms klimnu glavom prema pramcu i dodade, ‘Tako smo blizu da mogu videti lica njihove posade. Možda biste mi mogli reći vaše namere, poručniče?’ Osećao je da mu je pomalo žao momka, ali ne previše. Preuzeo je posao, prihvatio je unapređenje i novac koji ide uz to, zar ne? Svaki pandur vredan svog pendreka barem bi pogledao Kraljicu sada kad su otišli tako daleko, zar ne bi? ‘Vrlo dobro, komandire’, reče poručnik. ‘Nisam siguran u moja ovlašćenja, ali mi ćemo zaustaviti Kraljicu i zatražiti dozvolu za ukrcavanje.’ ‘Ne! Nemojte tražiti! Recite im da stanu kako bi ih policija pregledala! A ako niste zabrinuti zbog goblina, onda je tu činjenica da sam ja u poteri za ubicom’, dodade Vajms. ‘Najveći zločin – onaj koji ne možemo ignorisati!’ Zapravo, mogao je videti kako Kraljica već izbacuje sidro. Čak je podigla belu zastavu, na njegovo veliko iznenađenje. Njen kapetan ih je čekao dok se kater povlačio u stranu. Imao je izgled rezigniranosti na licu, i reče, ‘Nećemo da pravimo neke probleme, policajci. Znam da je to što sam uradio prokleto glupo. Mi imamo čoveka koga tražite, i sada ga dovodimo ovamo. To nije kao da smo pirati, uostalom. Dobro jutro, poručniče Fazan, izvinite što sam vam napravio problem.’ Vajms se okrenu ka poručniku. ‘Vi znate kapetana?’ ‘Oh, da, komandire, kapetan Ubica je veoma poštovan na ovoj obali’, reče poručnik kad je kater nežno poljubio Kraljicu. ‘Krijumčari, naravno, svi oni to rade. To je vrsta igre.’ ‘Ali kapetan... Ubica?’ reče Vajms. Poručnik se sa lakoćom popeo na palubu Kraljice i pružio ruku Vajmsu, govoreći, ‘Ubice su veoma poštovana porodica u ovim krajevima. Da vam kažem istinu, komandire, mislim da im se ime sviđa. Više bi se bunili da je Krijumčar, pretpostavljam.’

‘Upravo dovodimo momka, poručniče’, reče kapetan, ‘i nije baš srećan.’ Vajms ga je odmerio od gore do dole, ‘Ja sam komandir Vajms, iz Ank-Morporkške Gradske straže, trenutno istražujem barem dva ubistva.’ Kapetan Ubica zatvori oči i stavi ruku preko usta trenutak pre nego što je rekao, glasom koji je odavao izgubljenu nadu, ‘To ne može biti taj komandir Vajms, zar ne?’ ‘Kapetan... Ubica... će nam isporučiti čoveka kojeg tražimo, a onda sam siguran da ćemo prijateljski razgovarati. Znate na šta mislim?’ Čula se neka vika i udarci ispod palube i nekoliko primedbi kako je neko bio veoma jako šutnut. Na kraju je čovek sa tkaninom preko lica i vezanih očiju pola izguran, pola izvučen na palubu. ‘Da vam kažem istinu, biće mi drago da mu vidim leđa’, reče kapetan okrećući se. Vajms se pobrinuo da mornari čvrsto drže čoveka i skinuo mu masku. Pogledao je u zakrvavljene oči na trenutak i onda, veoma smireno, reče, ‘Poručniče, budite ljubazni i zaplenite Kraljicu Kvirma i uhapsite kapetana i prvog oficira pod optužbom za otmicu i moguću otmicu većeg broja osoba, naročito gospodina Džetroa Džefersona, kao i pedeset ili više goblina. Može biti i drugih optužbi.’ ‘Ne možeš oteti gobline’, reče kapetan Ubica. ‘Goblini su tovar!’ Vajms je pustio ovaj trenutak prođe. Kapetan Ubica posmatrao je svet onako kako ga je posmatrao komandir Vajms u slobodno vreme komandira Vajmsa. Za sada je rekao poručniku, ‘Takođe predlažem da zaključate kapetana i prvog oficira u brig, ako to tako zovete, pošto mislim da će gospodin Džeferson kada bude imao slobodne ruke pokušati da nekome udarcem ugasi svetlo. Siguran sam da se sve ovo može rešiti, ali neko će morati da pati zbog ovoga i samo je stvar odlučivanja ko će to biti.’ Razmislio je za trenutak i onda odustao, ‘Ne, mislim da ću prvo razgovarati sa kapetanom, u njegovim odajama. Losose, voleo bih da dođeš i vodiš beleške. Mnogo beleški. Dobro je videti vas, gospodine Džeferson. Poručniče, po mojim najboljim saznanjima Gospodin Džeferson nije kriv ni za kakav zločin osim što ima plahu narav. Ali iako je on čovek zbog koga mi je veoma drago što sam ga pronašao, on nije kopile koje trenutno tražim.’ Bila je, mislio je Vršilac dužnosti kapetana Bakalar, dobra stvar što je imao dovoljno prostora u svojoj beležnici... ‘Kapetane Ubico, dozvolite da ponovim’, reče Sem Vajms posle nekog vremena, dokono se ljuljajući u kapetanskoj stolici; škripala je. ‘Neki ljudi koji su vam nepoznati, ali koje ste odlučili da tretirate sa poštovanjem jer su imali pravu lozinku, što bi rekli lozinku koju koristite u vašim poslovima sa krijumčarima, sa kojima ste razvili ono što bismo mogli nazvati razumevanjem, isporučili su vam čoveka, svezanog i zapušenih usta, i rekli vam da odvedete rečenog čoveka u Hauondalend da, citiram, “ohladi pete na neko vreme”; i vi ste mi takođe rekli kako su vam ovi ljudi rekli da je to sve u redu i po zakonu.’ Stolica za ljuljanje ispod Vajmsa zaškripa jednom ili dvaput dok se okretao zbog dramatike, i on produži, ‘Kapetane Ubico, ja predstavljam zakon u Ank-Morporku, i morate biti upozoreni da brojni uticajni političari širom sveta veruju u moj sud, i, kapetane Ubico, ja znam da nema zakona koji čini kidnapovanje legalnim, ali ja ću pitati mog kolegu i stručnjaka za kvirmske zakone da li on zna za neki lokalni ukaz koji čini legalnim da svežeš nekoga ko

nije počinio zločin i odvučeš ga na brod kako bi ga poslao na nepoznatu udaljenu lokaciju protiv njegove volje.’ Stolica za ljuljanje imala je samo jednu šansu da ponovo zaškripi pre nego što poručnik Fazan reče, oštro, ‘Komandire Vajms, ja znam da nema takve promene u zakonu, i stoga, kapetane Ubico, vas hapsim’, i sada je poručnik spustio ruku na kapetanovo rame, ‘pod optužbom za kidnapovanje, pomaganje i podsticanje otmice, stvarne i moguće teške telesne povrede, i druge optužbe koje mogu nastati tokom nastavka naše istrage. U međuvremenu, nakon našeg povratka u luku, Kraljica Kvirma je zaplenjena i biće, možete biti sigurni, pregledana do dna trupa.’ Vajms je ponovo obrnuo stolicu da njegovo lice ne bi bilo vidljivo obeshrabrenom kapetanu ali ga je poručnik mogao jasno videti, a onda je namignuo ka njemu i klimnuo glavom. Ponovo je zavrteo stolicu i reče, ‘Lišavati nevinog čoveka slobode čak i nedelju dana, kapetane, je veoma ozbiljan zločin. Međutim, poručnik mi je rekao da ste vi poštovani na ovoj obali i uglavnom ste smatrani za uzornog građanina. Lično, ja ne volim svet u kome se mali ljudi koji zbog straha, ili čak obmanuti titulom, bacaju u zatvor dok veliki ljudi, podstrekači ako ne i počinioci zločina, odlaze potpuno slobodni. Očekujem da ni vi ne volite takav svet, eh?’ Kapetan Ubica zurio je dole u svoje mornarske čizme kao da je očekivao da eksplodiraju ili možda zapevaju. Uspeo je da promrmlja, ‘Tu ste u pravu, komandire!’ ‘Hvala vam, kapetane! Vi ste svetski čovek. Upravo sada vama je potreban prijatelj, a meni trebaju imena. Trebaju mi imena ljudi koji su vas uvukli u ovu nevolju. Sad, gospodin Džeferson, kovač, mi je rekao da prema svojoj savesti ne može reći da je bio posebno loše tretiran dok je uživao vaše nelegalno gostoprimstvo. On je očigledno bio prilično dobro hranjen, dobijao je pivo i dnevno sledovanje ruma i čak mu je obezbeđen veliki broj izdanja magazina Devojke, Kikotanje i Podvezice kako bi skratio vreme. On takođe želi imena, kapetane Ubico, i samo ako bismo imali ta imena, sve legalno zabeleženo u pisanoj izjavi, možda bi mogao biti nagovoren da zaboravi svoje zatvaranje u zamenu za određenu količinu novca, oko čega se može pregovarati, i šansu da se bori, pošteno i pravično, bez ograničenja, sa vašim prvim oficirom, koga on opisuje kao “vreću govana”, pomorski izraz koji se ne pretvaram da razumem. Čovek je očigledno uživao dok ga je udarao kada se usprotivio zatvaranju, i gospodin Džeferson bi želeo, takoreći, da izravna račun.’ Vajms ustade i ispruži ruke kao da izvlači grč iz njih. ‘Naravno, kapetane, sve ovo je veoma neregularno, pogotovo zbog toga što ovde imamo našeg poručnika, pristojnog, čistog i ispravnog mladog policajca, ali očekujem kad bi imao Kraljicu na doku i vas pred nadležnima po optužbom za krijumčarenje da bi mogao smatrati kako je čast zadovoljena. To bi mogao biti mali udarac za vas, ali ni upola tako loše kao saučesništvo u otmici. Zar se ne slažete?’ Vajms produži veselo, ‘Poručnik će dobiti pero u svom šeširu i moći će da kaže neku dobru reč u vašu korist, pretpostavljam, dok vi i dalje ostajete ispravan i, iznad svega, savestan građanin.’ Vajms namignu ka poručniku Fazanu. ‘Učim ovog mladića lošim navikama, kapetane, i zato vam predlažem da ga tretirate kao prijatelja, pogotovo ako vam u bilo kom trenutku u budućnosti postavi neka nevina pitanja vezana za pokrete brodova i trgovinu ili nešto drugo u vezi sa time. To je na vama, kapetane Ubico. Ja mislim da vi znate imena, barem imena ljudi sa kojima ste poslovali, a takođe i ime njihovog poslodavca? Želite li nešto da mi kažete?’

Čizme se promeškoljiše. ‘Vidite, komandire, ne želim da steknem neprijatelje među moćnim ljudima, ako znate šta mislim?’ Vajms klimnu glavom, i nagnu se napred tako da je mogao gledati čoveka u oči. ‘Naravno, ja to sasvim razumem, kapetane’, reče on tiho, ‘i to je razlog zašto treba da mi date imena, kapetane. Imena. Jer, kapetane Ubico, ja razumem da vi ne želite da uznemirite uticajne ljude, i upravo sada razmišljam da vaš brod bude zaplenjen i uništen zato što ste trgovali živim, dišućim, inteligentnim, kreativnim iako pomalo aljkavim sapientnim stvorenjima. Strogo govoreći, uvalio bih se u nevolje ako bih odobrio ovo, ali ko zna? Svet se može promeniti veoma brzo, i on će se promeniti brzo za vas.’ On potapša kapetana po leđima. ‘Kapetane Ubico, sada i ovde voleo bih da me smatrate za prijatelja.’ Vajms je slušao i crvena loptica poskakivala je preko čoje, razbijajući obojene loptice, i zakon je bio u celosti smrskan u svrhu održavanja zakona. Kako si to mogao objasniti laiku? Kako si to mogao objasniti advokatu? Kako si to mogao objasniti sebi? Ali sve to se događalo brzo i bio si ili na vrhu ili propadao. Radio si najbolje što si mogao i suočio se sa muzikom koju je svako želeo da svira. Kraljica Kvirma je pristala tog dana, dva i po meseca ranije nego što je očekivana, na zaprepašćenje, zabrinutost ili možda čak i zadovoljstvo supruga članova posade. Lučki kapetan je napravio belešku o tome, a takođe je bio zaintrigiran činjenicom da je većina posade odmah nakon iskrcavanja odmah odlutala pored ostalih brodova u luci do mirnog područja plaže blizu remontnog dvorišta gde je pomalo pohabana Predivna Fani već bila izvučena na navoz. Šetajući duž svog broda, kao mama kvočka sa ogromnim piletom, bio je kapetan Silito, privijajući gipsani zavoj na svojoj ruci; ozario se kada je video Vajmsa. ‘Pa, gospodine, ja vam moram čestitati, iverka mi moga, zaista moram! Odigrali ste muški posao dovodeći nas bezbedno kući, gospodine! Ja neću to zaboraviti, kao što neće ni moja supruga i ćerka!’ Vajms pogleda gore ka brodu i ponada se najboljem. ‘Ona mi izgleda izuzetno pohabano, kapetane – mislim na brod, ne vašu ženu, naravno.’ Ali, činilo se da je kapetan bio odlučan u optimizmu. ‘Izgubili smo mnogo zupčanika za točkove, ali da vam kažem istinu, trebalo je već odavno da se zamene u svakom slučaju. Ali, dragi moj komandire, mi smo jahali prokleti pucanj, sa svim dušama na sigurnom! I, štaviše – Šta do sedam paklova oni rade?’ Vajms je već čuo oštre tonove flaute, ali je morao pogledati dole kako bi video veliku grupu goblina koja je odlučno marširala duž obale. Na njihovom čelu, i na trenutak sijajući plavom svetlošću, bio je Smrdljivko, igrajući staru i besmislenu rakovu nogu. Dok je prolazio pored Vajmsa on zastade dovoljno dugo da kaže, ‘Nema kamene morske obale za gobline! Uraaa! Opet kući, opet kući, najbrže što mogu! I njima gore kao stražarima, oni tapšu! I ko njih pokuša da zaustavi, oh da, pozornika Smrdljivka i njegove male drugare, otkriće da će Smrdljivko biti najgora noćna mőra.’ Vajms se nasmejao. ‘Šta? Šta si mislio? Goblin sa značkom?’ Morao je brzo da hoda dok je to govorio, jer je Smrdljivko nesumnjivo bio odlučan u nameri da odvede gobline odatle što je pre moguće.

‘Smrdljivku ne trebaju nikakve značke, kolega po-lii-caaaj! Smrdljivko je najgori košmar sâm po sebi! Sećate se malog dečaka? Mali dečak otvara knjigu? I on vidi zlog goblina, i ja vidim gadnog malog dečaka! Dobro za nas, mali dečko, da smo mi oboje u pravu!’ Vajms je posmatrao kao marširaju, ubrzavajući dok nisu stigli do žbunja na ivici brodogradilišta, gde su nestali, i za trenutak mu je palo na um da čak i ako bi požurio napred i pokušao da pronađe neki trag goblina ne bi našao nijedan. Bio je zbunjen. To nije bilo jako važno; zbunjenost je često bila pandurska sudbina. Njegov posao je bio da dâ smisao svetu, a postojala su vremena kada bi poželeo da se on i svet nađu na pola puta. ‘Da li se dobro osećate, komandire?’ Vajms se okrenuo i ugledao ozbiljno lice poručnika Fazana. ‘Pa, nisam siguran kada sam zadnji put dobro odspavao, ali barem mogu da stojim! I imam sva imena i opise.’ Tri imena, a jedno, oh, kakvo je to ime bilo, ako si verovao reči nekoga ko je srećan što ga zovu kapetan Ubica. Pa, čovek je bio u svojim pedesetim, ne baš pravo doba da bežiš i kriješ se. Ne, Ubica neće biti problem. Kao ni Džeferson, idiotski huškač, što je zaista bio. Ono što je Džeferson sumnjao, kapetan Ubica je znao. Ali Vajms, sa druge strane, nije zahtevao priliku da prebije Kraljičinog prvog oficira, tipa uistinu neprijatnog izgleda sa bradom kao mesarska čizma. Sada se šepurio pred njim, sa zabrinutim kapetanom Ubicom koji je stajao iza njega. Vajms je odšetao do kovača. ‘Hajde, gospodine, Ubica će vam platiti koliko god je potrebno da bi poručnik bio srećan, i zadržao svoj brod. Smatraćemo to kao lekciju, jel’?’ ‘Tu je još uvek taj prokleti prvi oficir’, reče kovač. ‘Ostatak posade je bio sasvim pristojan, ali on je nasilničko kopile!’ ‘Pa’, reče Vajms, ‘on je ovde, i vi ste tu. To je čovek na čoveka, i biću ovde da bi video poštenu borbu. Danas je zanimljiv dan. Isprobavamo drugačiji zakon, onaj koji je brz i ne pravi probleme advokatima. Dakle kreni, on zna šta vi želite, kao i vi, gospodine Džeferson.’ Ostali članovi posade okupili su se na ovom delu plaže. Vajms je posmatrao lica i sva su pokazivala očekivanja radnika da bi malo zdravog nasilja moglo biti zabavno, i čitao neizgovorene reči. Prvi oficir izgledao je kao čovek koji je mnogo koristio svoje pesnice i temperament, i zato je, pomislio je Vajms, među posadom verovatno moglo biti mnogo onih koji bi voleli da vide kako dobija malu lekciju – ili čak i jednu veliku. Pozvao je oba čoveka prema sebi. ‘Gospodo, ovo je grub meč; obojica znate rezultat. Ako vidim nož neka je bog u pomoći onome ko ga drži. Ovde neće biti ubica, isključujući vas naravno, kapetane, i pred svima vama dajem svoju reč da ću zaustaviti borbu kada budem smatrao da je jedan čovek definitivno dobio dovoljno. Gospodo, na vama je red.’ I nakon toga se mudro odmaknuo. Nijedan čovek se nije pomerio, ali Džeferson reče, ‘Da li znaš pravila Markiza od Fantailera osmišljena za pravilnu borbu šakama?’ Osmeh prvog oficira je bio zao. On reče, ‘Da, znam!’ Vajms nije video, zapravo nije video svojim očima, šta se dogodilo sledeće, sigurno niko nije mogao, ali svi su se kasnije složili da se Džeferson okrenuo kao u izmaglici i oborio mornara. Zvuk njegovog teškog tela kada je tresnulo na pesak bio je sve što je prekinulo tišinu. Nakon jedne sekunde, Džeferson, masirajući šaku da mi povratio krv u nju, pogleda dole ka palom džinu i reče, ‘Ja ne.’ Okrenuo se i pogledao u Vajmsa. ‘Znate? Namerno je pišao na gobline u skladištu. Kopile.’

Vajms je bio napet za slučaj da pali čovek ima drugare bez smisla za humor, ali svi su se smejali. Na kraju krajeva, veliki čovek je prilično bučno pao, pošteno udaren, i to je bilo sve što su mogli dobiti za tuđe pare. ‘Vrlo dobro, gospodine Džeferson, poštena borba ako sam ikada video neku. Možda će ova gospoda odvesti prvog oficira nazad na brod da legne.’ Vajms je ovo saopštio kao naredbu, koja je odmah izvršena kao takva, ali je dodao, ‘Ako je to u redu za vas, kapetane Ubico? Dobro. A sada mislim da ćemo vi i ja krenuti, na sasvim prijateljski način, zajedno sa ovde prisutnim poručnikom, u štab kvirmske Straže, gde ćemo se malo baviti potpisivanjem izjave.’ ‘Pretpostavljam da želite brzo da odete, komandire’, reče poručnik dok su šetali duž Ulice Buđenja. ‘Pa, da’, reče Vajms. ‘Ja bih trebalo da sam na odmoru. Pokupiću mladog Finija iz ambulante i pronaći neki način da se vratim nazad u Hol.’ Poručnik ga pogleda iznenađeno. ‘A ne želite da se vratite na trag ubice što je pre moguće, gospodine?’ ‘Njega? Videću ga veoma brzo, ne sumnjam u to, ali, vidite, čak ni on nije konačni kraj svega. Da li igrate snuker ovde?’ ‘Pa, nisam naučio da igram, ali shvatam igru ako je to ono što ste pitali.’ ‘Onda znate da je krajnji cilj igre da potopite crnu, iako ćeš pogoditi sve ostale boje tokom partije, i udaraćeš crvene iznova i iznova, ponekad koristeći neke od njih da unaprede tvoju strategiju. Pa, znam gde da pronađem crnu, i crna ne može pobeći. Ostale? Kapetan nam je veoma ljubazno dao imena i opise. Ako želite da ih sami uhapsite, za pomaganje i podsticanje trgovine sapientnim stvorenjima radi profita, onda ostavljam tu čast kvirmskoj policiji.’ Iscerio se. ‘Što se mene tiče, nakon što dobijem izjavu nameravam da idem pravo nazad da vidim svoju ženu i malog dečaka, koje sam sramotno, ne, očajno zanemario zadnjih par dana, i znate šta? Čim stignem tamo, povešću ih ovamo nazad! Moja žena će uživati u svežem vazduhu, a mladi Sem će jednostavno voleti slonove, oh, zaista hoće!’ Poručnik se ozario. ‘Mogu li predložiti, onda, da nakon večere uzmete noćni brod? To će biti Crnooka Suzan, prilično brza, kao njena imenjakinja, prema čuvenoj legendi. Mora ići uzvodno, da vidim, tri zaokreta na sat. Veoma je brza, ne uzima mnogo tereta tako da je visoko podignuta. Bićete kući ujutru, šta kažete na to? Taman imate vremena da se opustite, i ako vam se sviđa ideja poslaću jednog čoveka da ode i pronađe Suzaninog kapetana i obezbedi da ne ode bez vas.’ Vajms se osmehnu. ‘Kakva je vremenska prognoza?’ ‘Čisto nebo, komandire, a Stara Podmuklica je glatka kao ribnjak, očišćena od potopljenih trupaca i stenja do kraja sezone. To je sada jednostavna plovidba.’ ‘Dobro veče, vaša milosti!’ Glas je bio nekako poznat i Vajms ugleda, kako se gega niz bulevar nešto što je na prvi pogled izgledalo kao čovek obučen u krzneni pojas dok dalji brzi forenzički pregled nije pokazao da je to bio pustinjak iz Hola. Njegova brada je bila uočljivo čista i obmotana oko tela, kao i dve mlade dame sklone kikotanju. Vajms je piljio u njega. ‘Panj? Šta radite vi ovde dole?’ To je dovelo do daljeg kikotanja.

‘Ja sam na odmoru, komandire! Da, zaista! Svaki čovek mora imati odmor, gospodine!’ Vajms nije znao šta da kaže, tako da je potapšao čoveka po ramenu i rekao, ‘Samo nastavite, gospodine Panj, i ne zaboravite hranljivo bilje.’ ‘Mislim da će mi trebati, komandire...’ Recite šta god hoćete, ali hrana u kantini kvirmske Straže bila je prokleto dobra, čak iako su koristili za nijansu previše belog luka, pomisli Vajms; belog luka u svemu. Vajms, dobro nahranjen, okupan i sa veoma važnim dokumentima u unutrašnjem džepu njegove sveže oprane i besprekorno ispeglane košulje hodao je sa načelnikom Zaključkom do keja prema Crnookoj Suzan. Poručnik i dva stražara su ga ispratili do njegove kabine, gde je patuljak sobar demonstrirao pred njim čistoću kreveta i svežinu posteljine. ‘Počastvovan sam što ćete spavati u njemu, komandire. Otkrićete da Suzan pruža veoma prijatnu vožnju, iako može ponekad malo poskočiti, veoma slično svojoj imenjakinji, ali to se brzo sredi. I, naravno, tu je krevet u susednoj kabini za policajca Finija. Vi biste, gospodo, možda želeli da vidite Suzan isplovljava?’ Jesu. Suzan je imala dva vola, baš kao Predivna Fani, ali bez teškog tereta i sa samo oko deset putnika ona je bila brzi prevoz Stare Podmuklice. Njeni točkovi sa lopaticama, zaista veoma brzi, ostavljali su liniju uzburkane vode celim putem iza sebe. ‘Šta se sada događa, komandire?’ reče Fini, naslanjajući se na ogradu dok su posmatrali Kvirm kako nestaje u sumraku iza njih. ‘Mislim, šta ćemo sledeće da uradimo?’ Vajms je pušio cigaru sa velikim zadovoljstvom. Nekako se činilo da je pravo vreme i mesto. Burmut je bio veoma dobar, ali dobra cigara je imala svoje vreme, mudrost i ličnost. Bio bi nesrećan da vidi kako ovaj trenutak prolazi. ‘Sada ne moram da radim ništa’, reče on, okrećući se prema zalasku sunca. I ne vidim često zalaske sunca ovih dana, pomislio je. Uglavnom gledam ponoć; i ne moram da jurim Stratforda, takođe. Znam ga kao što poznajem sebe. Zastao je u razmišljanju, na trenutak šokiran zaključkom. Glasno je nastavio, ‘Videli ste da su dva kvirmska policajca došla na brod, zar ne? Ja sam to dogovorio. Oni će, naravno, obezbediti da imamo mirno putovanje. Posadi je takođe rečeno da će možda biti nekih pokušaja ubice da se ukrca na brod. Prema poručniku, kapetan Harbinger može da garantuje za celu svoju posadu sa kojom godinama plovi da je lojalna. Lično, naravno, pobrinuću se da vrata moje kabine budu zaključana, a i vama predlažem istu stvar, Fini.’ ‘Pohlepa je u centru ovoga, pohlepa i pakleni otrovi. Oni su oboje ubice i pohlepa je gora, na duge staze. Znate, obično kada govorim mladim policajcima kao što ste vi kažem da u nekim vrstama slučajeva uvek moraš slediti novac, moraš se upitati, “Ko će izgubiti? Ko je na dobitku?”’ Vajms sa žaljenjem baci opušak svoje cigare u vodu. ‘Ali ponekad moraš slediti oholost... Moraš tražiti onoga ko veruje da ga zakon nikada neće uhvatiti, ko veruje da radi sa pravom koje mi ostali nemamo. Posao službenika zakona je da im stave do znanja da greše!’ Sunce je zašlo. ‘Ja verujem, komandire Vajms, da vi imate nešto u sebi što bi moglo okretati točkove ovog broda samo po sebi ako bi čovek to mogao upregnuti!’ reče Fini zadivljeno. ‘Sećam se da sam pročitao negde kako ste rekli da ćete uhapsiti bogove ako pogreše.’

Vajms odmahnu glavom. ‘Siguran sam da nikada nisam rekao ništa slično! Ali zakon je red i red je zakon i to mora biti najvažnija stvar. Svet se kreće po njemu, nebesa se kreću po njemu i bez reda, momče, jedna sekunda ne može da sledi drugu.’ Mogao je osetiti kako se ljulja. Nedostatak sna može otrovati mozak, odvesti ga u čudnim pravcima. Vajms oseti Finijevu ruku na svom ramenu. ‘Pomoći ću vam do vaše kabine, komandire. Bio je to veoma dug dan.’ Vajms nije mogao da se seti kada se skinuo i legao u krevet, ili bolje rečeno ležaj, ali je očigledno to učinio i, sudeći po malim komadima bele pene na umivaoniku u kabini, čak je oprao zube. Spavao je snom mrtvaca osim dela gde su se komadi srušili i smrvili u prašinu, i sve čega se mogao setiti bila je hladna tmina i, podižući se sada na površinu, izvesnost, kao da je poruka ostavljena u crnilu da sačeka povratak svesti. On ide za tobom, Školski Redaru Vajmse. Ti to znaš jer prepoznaješ ono što je bilo u njegovim očima. Ti znaš tu vrstu. Oni žele da umru od dana kada su rođeni, ali nešto se preokrene i umesto toga oni ubijaju. On će te naći, kao i ja. Nadam se da ćemo se nas trojica sresti u mraku. Kada je poruka istekla Vajms je zurio u suprotni zid na kojem su se sada otvorila, nakon kratkog kucanja, otkrivajući stjuarda koji je nosio ono što garantovano plašilo sve košmare, naime, šolju vrućeg čaja. 34 ‘Nema potrebe da ustajete, komandire’, čuo se veseli pozdrav stjuarda dok je pažljivo spuštao šolju čaja u malo udubljenje koje je neka dalekovida osoba dizajnirala u maloj kabini tako da šolja ne bi klizila unaokolo. ‘Kapetan bi želeo da vas obavesti da pristajemo za oko dvadeset minuta, iako ćete naravno biti dobrodošli da ostanete na brodu i završite svoj doručak dok mi očistimo prelivnike i uzmemo sveže volove i, naravno, pokupimo poštu, stočnu hranu i još nekoliko putnika. U kuhinji danas imamo...’ i ovde stjuard sa oduševljenjem zazvecka tacnom ovećih razmera, završavajući trijumfalno, ‘...sendvič sa slaninom!’ Vajms pročisti grlo i reče sumorno, ‘Pretpostavljam da nemate neki musli, zar ne?’ Uostalom, Sibil je bila samo dvadeset minuta udaljena. Stjuard je izgledao zbunjeno. ‘Pa, da, mogli bismo imati sastojke, naravno, ali nisam vas smatrao kao čoveka za zečiju hranu?’ Vajms pomisli ponovo na Sibil. ‘Pa, možda se danas moja njuškica trznula.’ Iako je kabina bila luksuzna, prostrana nije bila. Vajms je uspeo da se obrije brijačem dobijenim od stjuarda, ‘sa pozdravima od kapetana, komandire’, i pažljivo složenu zdelu, sapun i minijaturni flanelski peškir koji mu je barem pomogao da se izbori sa načinom pranja koji je njegova stara majka nazivala ‘pranje delova koje pokazuješ’. Obratio je pažnju na njih, bez obzira, osećajući neodređeni bol zbog saznanja da će ovaj mali drveni svet ispariti veoma brzo i on će se vratiti u svet Sema Vajmsa, supruga i oca. Povremeno, međutim, dok se upristojavao, okrenuo se ka sebi u ogledalu i rekao, ‘Fred Kolon!’ Ispostavilo se da je luksuzna kabina bila predivna za spavanje, iako toliko mala mada je zaista bila pogodna samo za probirljiv leš. Ali na kraju, kada je svaki deo koji je Vajms mogao dohvatiti bio pristojno, mada nasumično, oriban i stjuard mu doneo isposničku porciju voća, oraha i žitarica, pogledao je oko sebe da nije možda nešto ostavio za sobom i ugledao li34 Zvuk laganog zveckanja porculanske šolje o tacnu rasteruje sve demone, što je malo poznata činjenica.

ce u ogledalu za brijanje. Bilo je njegovo, mada se mora reći da ovaj fenomen nije neuobičajen u ogledalima za brijanje. Vajms u ogledalu reče, ‘Ti znaš da on ne želi samo da te ubije. To ne bi bilo dovoljno dobro za takvo kopile, ne na duge staze. On želi da te uništi i pokušavaće sve dok ne uspe.’ ‘Znam’, reče Vajms, i dodade, ‘Ti nisi demon, zar ne?’ ‘Apsolutno ne’, reče njegov odraz u ogledalu. ‘Mogao bih biti stvoren od tvojih podsvesnih misli i prolaznog trovanja muslijem izazvanog prevrelim suvim grožđem. Pazi kuda hodaš, komandire. Gledaj svuda.’ I onda je nestalo. Vajms se odmaknuo od ogledala i polako okrenuo. To mora da je bilo moje lice, rekao je u sebi, inače bi moralo biti obrnuto, zar ne? Hodao je niz rampu u stvarnost i ispostavilo se da je to kaplar Nobi Nobs, posle koga stvarnost nije postajala mnogo stvarnija. ‘Dobro je videti vas, gospodine Vajms! Svega mi, izgledate dobro! Odmor vam je zaista mnogo pomogao. Imate neke torbe?’ Pitanje je postavljeno sa apsolutnom sigurnošću da Vajms neće imati torbe, ali uvek je vredelo pokazati spremnost. ‘Da li je sve u redu?’ upita Vajms, ignorišući ovo. Nobi je počešao nos i mali deo otpade. Oh da, pomisli Vajms, vratio sam se, u redu je! ‘Pa, uobičajene stvari koje se dešavaju su se dogodile, ali mi sve držimo pod kontrolom. Mogu li vam skrenuti pažnju na ono brdo tamo? Bili su veoma oprezni da ne povrede stabla, a Ledi Sibil lično je obećala dugotrajno umiranje svakome ko uznemiri gobline.’ Zaintrigiran, Vajms je pretraživao horizont i ugleda Dželatovo brdo. ‘Paklenih mu zvona! To je škljocni toranj, to je prokleti škljocni toranj! Sibil će totalno pobibliotekariti zbog toga!’ ‘Zapravo, gospodine Vajms, Ledi Sibil je svakako već pročitala sve poruke kapetana Kerota. On je rekao da ovo nije vreme za vas da budete bez kontakta. Znate to, gospodine, veoma ubedljiv policajac, koji čim je došao do škljocne kompanije oni su trenutno pojuri ovamo sa privremenim tornjem. Radili su celu noć, stvarno, i dobili ga perfektno vezanog na Veliku Lozu!’ Ovaj put Nobi je kopao nos, kratko pregledao sadržaj u slučaju da ima neku vrednost, a onda ga kvrcnuo i nastavio, ‘Samo jedna stvar, gospodine, Ank-Morporkške Novosti žele da vas intervjuišu u vezi toga što ste herojski spasli neku predivnu fani – ’ Nastupila je pauza dok su čekali na Finija da prestane da se guši od smeha i povrati dah i onda Vajms reče, ‘Kaplare Nobi Nobs, ovo je načelnik Zaključak. Ja ga zovem načelnik jer je on jedini zakon u ovim krajevima, to jest do sada. Ovo je njegov reon, i to će se poštovati, u redu? Ko je još došao sa tobom iz Dima?’ ‘Narednik Detritus, gospodine Vajms, ali on je gore u Holu, obezbeđuje njeno damstvo i mladog Sema pažljivo prikriven.’ Deo Vajmsa je nesvesno zadržao dah. Detritus i Vilikins? Oni se zajedno mogu suočiti sa armijom. Stresao se. ‘Ali ne Fred Kolon?’ ‘Ne, gospodine Vajms, koliko sam shvatio mi smo bili na putu kada je druga škljocka stigla, ali računam da će biti ovde uskoro.’ ‘Gospodo, ja idem kući’, reče Vimes, ‘ali, gospodine Fini, kada će sledeći brod krenuti dole za Kvirm?’

Fini se ozario. ‘Imate sreće, komandire. Roberta E. Biskvit će krenuti sutra ujutru! Prava stvar za ono što mislim da želite. Veliki i spor, ali to vam neće smetati jer ima kockanja i zabave. Mnogo turista je na njemu, ali ne brinite, gospodine, vaše ime je već veliko na reci. Verujte mi! Samo recite i kapetan Biskvita će vam obezbediti kraljevsku, izvinite, mislio sam komandirsku kabinu na brodu za vas, šta mislite o tome?’ Vajms otvori usta da upita, da li je to skupo? I ponovo ih zatvori postiđen pomišlju da bogatstvo Remkinovih može gotovo sigurno kupiti svako plovilo na Staroj Podmuklici. Fini, kao dobar pandur kakav je postajao, primetio je taj maleni trenutak oklevanja i rekao, ‘Vaš novac ne vredi na reci, komandire, verujte mi. Spasilac Fani ne mora da kupuje sebi cigare ili brodsku kabinu bilo gde duž Stare Podmuklice!’ Nobi Nobs se skoro presavio od smeha i uspeo da se zagrcne, ‘Fani!’ Vajms uzdahnu. ‘Nobi, njeno ime je bilo Frančeska, skraćeno Fani. Razumeš?’ To nije uspevalo kod nekih ljudi; uspevalo je samo kod Vajmsa. ‘I, Nobi, ja želim da sačekaš ovde, i čim stigne Fredova kočija ti si zadužen da ga odvedeš do goblinske pećine na brdu, u redu?’ ‘Da, gospodine Vajms’, reče Nobi, gledajući u svoje čizme. ‘I, Nobi, ako vidiš goblina koji smrdi kao klozet i sija blago plavičasto, pa, to je kolega pandur i nemoj to zaboraviti.’ Sibil je bila na pola puta niz stazu dok se Vajms brzo penjao uz nju, a mladi Sem je jurio napred i zaleteo se u očeve noge, bacajući ruke oko njih najbolje što je mogao. ‘Tata! Znam kako da muzem kozu, tata! Moraš povući njene sise, tata, one su skroz zaobljene!’ Vajmsov izraz lica se nije promenio kada je mladi Sem nastavio. ‘I naučio sam da pravim sir! A sada imam jedno govance od jazavca, i jedno govance od lasice, takođe!’ ‘Svega mi, ti si bio zauzet’, reče Vajms. ‘Ko ti je rekao reč “sise”, momče?’ Mladi Sem se ozario. ‘Bio je to Vili kravar, tata.’ Vajms klimnu glavom. ‘Moraću da malo porazgovaram kasnije sa tobom o tome, Seme, ali mislim da prvo moram popričati sa Vilijem kravarom.’ On podignu Mladog Sema, ignorišući probadanje u leđima. ‘Nadam se da je pranje ruku imalo ulogu u tim avanturama?’ ‘Ja sam brinula o tome’, reče Ledi Sibil, sustižući. ‘Stvarno, Seme, ne držim te na oku samo za trenutak i ti postaneš heroj, ponovo! Zaista! Iskreno, cela reka priča o tome! Borbe na rečnom brodu? Potera na moru? Oh moj bože, ne znam gde bih okrenula lice, pa ako bi bio tako ljubazan da pažljivo spustiš naše dete ja ću pritisnuti rečeno lice snažno uz tvoje!’ Vajms, kada je došao do daha, zareža, ‘To je pravi prokleti škljocni toranj, zar ne? I sada Novosti imaju sve to i napraviće od mene nekakvog heroja, proklete budale!’ Coknuvši, Ledi Sibil reče, ‘Ne, Seme – možda malo toga, ali ti bi bio začuđen koliko brzo novosti putuju duž reke. Očigledno si stajao na krovu kormilarnice Predivne Fani boreći se sa ubicom, i on je ispalio samostrel ka tebi, a strela se odbila! Rekla bih da će u sutrašnjim novinama biti objavljen veliki umetnički prikaz! I ponovo neću znati gde da okrenem svoje lice!’ A onda Sibil više nije mogla da izdrži i prasnu u smeh. ‘Zapravo, Seme, večeras možeš dobiti bilo šta što poželiš za večeru.’ Vajms se nagnuo napred i prošapta, zbog čega ga žena pljusnu po ruci, ‘Kasnije, možda!’

U tom trenutku, nekako ohrabren, Vajms reče, ‘Nisam mogao da ne primetim kako je most ozbiljno oštećen?’ Sibil klimnu glavom. ‘Oh, da, dragi, užasna oluja, zar ne? Odnela je ceo centralni luk i sve tri Sramotnice. 35 Sećam ih se iz detinjstva. Moja majka obično mi je stavljala ruku preko očiju kada smo prelazile most i zato sam se zainteresovala za njih, posebno za onu koja je češala svoju zadnjicu.’ Njen osmeh zablista. ‘Ali ne brini, Seme, golim damama nije teško da svrate.’ Vajms se opustio zbog njenog osmeha, a sićušna izdajnička sumnja je ponovo izronila. Mislio je da ju je zgazio, ali prokletinja se ponovo vraćala. Zato je pročistio grlo i reče, ‘Sibil, razgovarala si o planovima za moj odmor sa Vetinarijem, zar ne?’ Sibil pogleda iznenađeno. ‘Naravno da jesam, dragi. Uostalom, on je tehnički tvoj nadređeni. Samo tehnički, naravno. Popričala sam sa njim o toj temi na nekoj dobrotvornoj zabavi ili tako nešto. Ne mogu se setiti kojoj pošto ih toliko ima. Ali nije bilo nikakvih poteškoća. Rekao je kako je krajnje vreme da uzmeš pristojan odmor od svojih junačkih aktivnosti!’ Vajms je bio dovoljno mudar da ne izusti reči koje su mu došle do usta, i umesto toga oprezno reče, ‘Ovaj, tako da on zapravo nije sugerisao da dođeš ovamo u Šajer?’ ‘Da budem iskrena, Seme, to je bilo prilično davno, ali smo oboje imali u srcu tvoje najbolje interese, kao što sigurno znaš. Mi smo uopšteno razgovarali o tome i to je to, zaista.’ Vajms je ostao na tome. Nikada ne bi znao zasigurno. A u svakom slučaju, kugla je pala. Kasnije, Semjuel Vajms, svi oni, kupali su se u ogromnom kupatilu sa nosom tik iznad površine i izašli napolje osećajući se tačno kao isti čovek kao i pre, ali barem mnogo čistiji. Pisana izjava je bila u trezoru, a kada Remkinovi dizajniraju trezor to nije prostorija u koju ćeš ući u žurbi: prvo ti je trebala kombinacija koja je otvarala manji, mada bez obzira opasno efikasan sef, samo da bi izvadio ključ koji je onda trebalo umetnuti u brave sakrivene u tri odvojena sata u Holu, a svaki sat je okidao mehanizam koji je odbrojavao. Sibil mu je rekla da ima lepe uspomene na svog dedu koji je trčao raskrečen, kako je to starac zvao, niz glavnu salu da stavi ključ u zadnju bravu pre nego satnom mehanizmu prve brave istekne vreme i, naravno, pre nego što giljotine padnu. Ono Što Imamo Mi Čuvamo, pomislio je Vajms dok je to radio. Pa, definitivno su tako mislili. Onda je obukao odeću koja nije smrdela na ribu. Šta dalje? Bilo bi lepo ponovo prošetati sa Mladim Semom. Tata je samosvesno izašao u šetnju sa svojim momkom, zar ne? To je bila slika. Nažalost, ta slika uključivala je udaljenu hrpu narednika Detritusa, koji se stopio sa pejzažom, podvig koji trolovski policajac može postići jednostavnim skidanjem oklopa i zabadanjem geranijuma iza uveta, nakon čega on postaje, pošto je stenovitog i kamenog opredeljenja, prilično veliki deo pejzaža čak ni ne pokušavajući. Obično su trolovski policajci nosili super velike verzije standardnog oklopa, jer se veliki deo moći pandura sastojao u tome da izgleda kao pandur. 36 Bezbednosni aspekti nisu bili važni; postojalo je mnoštvo oružja koja su, ako se vešto rukuje, mogla proći kroz čelični oklop, ali sve što su mogla uraditi trolu bez odeće bilo je da ga naljute. 35 Tri Sramotnice bile su kao što je poznato ćerke Slepog Ioa (ali znate šta ljudi pričaju); one su bile Golotinja, Razvrat i Pohota. 36 To znači, zapravo, da je nešto veće od njega, što će postati vrlo gadno ako mislite da možete to dati panduru pred vama nakon što ste se pobrinuli da budete do krajnika naliveni pivom.

Upravo sada Detritus nije uspevao da zadrži niski profil. On je bio telohranitelj, to je bila istina i još je nosio svoj Paramparčatelj koji je mogao, takoreći, uraditi ono što je pisalo na kutiji. Neka oružja se nazivaju Specijal Subotnje Večeri; Detritusov samostrel sa više strela mogao ti je trajati celu nedelju. A negde, gde ga Vajms ne bi mogao videti, što znači da ne bi mogao ni neko drugi, bio je Vilikins. To je bila tvoja slika: Tata vodi svog momka u šetnju u prisustvu vatrene moći dovoljne da se ubije četa. Sibil je insistirala, i to je bilo to. Da Vajms lično bude u opasnosti bila je jedna stvar i Sibil je to prihvatila od samog početka, ali mladi Sem? Nikada! Dok su se šetali uz Dželatovo brdo da vide novi škljocni toranj, Vajms je pomislio u sebi da Stratford neće koristiti luk. Luk je bio za izbirljive, ali ubica... ubica je želeo da bude blizu, odakle može da gleda. Stratford je ubio goblinsku devojku i nastavio da je ubija dugo nakon što je već bila mrtva. On je bio dečak koji je voleo svoju zabavu. On bi želeo da Vajms zna ko ga je ubio. Vajms, shvatio je Vajms, poznaje ubice suviše dobro za njegov vlastiti duševni mir. Kada su stigli na brdo sreli su iscerenog Nobija, koji je salutirao sa varijacijom na temu šepurenja, ali sa nekom postiđenošću, pošto nije bio sam. Mlada goblinka je sedela pored njega. Nobi je žurno pokušavao da je otera i ona se, očigledno nevoljno, povukla na minimalnu bezbednu udaljenost, još uvek gledajući u kaplara sa obožavanjem. Uprkos svemu, Vajms je pokušao da potisne nagon za smejanje i uspeo da dobije ozbiljan izraz lica. ‘Bratimljenje sa domorocima, zar ne, Nobi?’ Mladi Sem je odlutao do goblinske devojke i uhvatio je za ruku, nešto što je želeo da uradi svakoj ženskoj osobi koju bi sreo prvi put, navika za koju je njegov otac smatrao da će mu verovatno otvarati vrata u kasnijem životu. Devojka je pokušala da nežno izvuče ruku, ali mladi Sem je čvrsto držao. Nobi je izgledao postiđeno. ‘Ja se nisam bratimio sa njom, gospodine Vajms, ona hoće da se bratimi sa mnom! Došla je sa pletenom korpom malih pečuraka i dala mi ih, iskreno!’ ‘Jesi li siguran da nisu otrovne?’ Nobi ga bledo pogleda. ‘Ne znam, gospodine Vajms. U svakom slučaju sam ih jeo, veoma fine, veoma hrskave, pomalo orašaste moglo bi se reći, a Fred je sada ovde, gospodine. Ova mlada dama’ – i na Vajmsovo iznenađenje i odobravanje Nobi nije stavio navodnike na reči dama – ‘odšetala je pravo do njega, uzela tu čudnu sjajnu posudu iz njegove ruke, što je bilo zapanjujuće jer je niko drugi nije mogao dobiti od njega, i to je bilo to! Baš kao i uvek! Mada mislim da ćemo morati da ga podsetimo da se pere, da vrši nuždu samo u toaletu i tako to.’ Vajms je odustao. Bila je istina da svaka organizacija mora imati svoju kičmu, i stoga je bilo razumno da postoji takođe neka osoba koja odgovara delovima koji su uobičajeno namenjeni za kereću hranu. Ali Nobi je bio odan i srećan, a ako je postojalo nešto što je zaista trebalo policajcu to je bila sreća. Možda je Nobi donosio sreću. ‘Šta radiš ovde gore, Nobi?’ upitao je. Nobi pogleda u Vajmsa kao da je lud i pokaza ka privremenom škljocnom tornju koji se klimao. ‘Moram da proveravam škljocke, gospodine Vajms. Zapravo, mladi Toni, koji jedini radi ovde, on ih razvrsta, zamota ih oko kamena i baci dole, što je – ’ Čulo se zveckanje Nobijevog šlema i on spretno uhvati kamen umotan u parče papira pre nego što je pao na zemlju.

‘Što je razlog zbog kojeg stojim upravo ovde, gospodine Vajms.’ Nobi razmota papir i objavi, ‘Jedna dvokrevetna kabina i jedna jednokrevetna na Roberti E. Biskvit, polazi sutra u 21 čas! Imate sreće, gospodine Vajms. Škljocke! Šta bismo radili bez njih, eh?’ Odgore se začuo povik: ‘Odmakni se, čovek silazi dole!’ i Vajms je video kako cela struktura škljocnog tornja podrhtava dok se mladić pažljivo spuštao jednu po jednu prečku, isprobavajući svaku pre nego što bi prebacio svoju težinu na nju. Nekoliko zadnjih stopa je doskočio i pružio ruku Vajmsu. ‘Drago mi je da vas upoznam, Ser Semjuele! Izvinite što je klimav, ali do sinoć smo još uvek radili na tome. Prava jurnjava! Naprosto mora kada Lord Vetinari zahteva, moglo bi se reći. Uradićemo to kako treba kasnije, ako vam ne smeta? Dobio sam vezu sa tornjem Velike Loze, a oni će otposlati to gde god želite, plus slanje škljocki do vaše kuće, takođe. Naravno da ćete morati imati nekoga da opslužuje ovo i održava vezu, ali iz onoga što ja vidim to neće biti problem.’ Mladić je salutirao Vajmsu i dodao, ‘Sve najbolje vam želim, gospodine, a sada idem da jedem i okupam se.’ Čulo se još jedno zveckanje Nobijevog šlema, i smotuljak papira umotan oko kamenčića pao je pred njegove noge. Mladi škljockadžija ga je pokupio i pročitao poruku. ‘Oh, to je samo odobrenje za zatvaranje servisa, potvrđuje da sam otišao na pauzu. Moj pomoćnik je to napisao. Zaista nije morao da to prosledi, ali on je savesna mala hulja i nikada nisam video da neko tako brzo uči. Jednom mu pokaži kako da uradi nešto i to je dovoljno! Baš sposoban mali đavo. A sa onim velikim rukama nema nikakvih problema oko tastature.’ Dok je čovek zviždućući odlazio niz brdo, Vajms je skočio na zaključak kao skakavac. ‘Smrdljivko! Odmah silazi ovamo, ti mali nevaljalče!’ povikao je. ‘Upravo ovde, komandire!’ Mali goblin je već stajao gotovo između Vajmsovih čizama. ‘Ti? Ti! Ti upravljaš škljockama? Ti možeš da čitaš?’ Smrdljivko ispruži obe velike šake. ‘Ne, ali mogu gledati, ali mogu zapamtiti! Mlad čovek kaže, “Smrdljivko, ova špicasta stvar se zove A” i Smrdljivku ne treba reći dva puta, i on kaže, “Ova, izgleda kao dupe, nju zovu B”. Dobra zabava!’ Hrapavi glas je moljakao, ali Vajmsu se činilo na neki ciničan način. ‘Goblin je upotrebljiv, goblin je pouzdan, goblin je koristan? Goblin nije mrtav!’ Vajmsu se činilo da je samo on čuo ove reči. Mladi Sem se premestio da bi uhvatio Smrdljivkovu ruku, ali je bolje razmislio o tome. Bez daha, Sem Vajms reče, ‘Šta si ti, Smrdljivko?’ ‘Šta si ti, Seme Vajmse?’ isceri se Smrdljivko. ‘Drži se, Seme Vajms. Držite se zajedno ili visite odvojeno. Iznad svega, sačekaj. Čekaj, gospodine Vajms.’ Vajms uzdahnu. ‘Mislim da je prilično verovatno da bih mogao’, reče on smrknuto. Pogledao je oko sebe i otkrio da je prikovan pogledima mladog Sema, Nobija Nobsa i goblinske devojke koja je gledala u Nobija kao da je mali kaplar bio Adonis. Postiđen, on slegnu ramenima i reče, ‘Samo prolazna misao.’ * * * Kako god to posmatrali, Fred Kolon je bio jedan od Vajmsovih najstarijih prijatelja – a bilo je otrežnjujuće pomisliti da je to bio i Nobi Nobs. Vajms je pronašao narednika u pećini

čudno ružičastog, zbunjenog, ali bez obzira prilično veselog, moguće zbog toga što je jeo pečenog zeca kao da sutrašnjica ne postoji – što je očigledno bio slučaj sa zecom. Čeri ga je pažljivo posmatrala iz daljine i kada je ugledala Vajmsa uputila mu je osmeh i podigla palac, što je bilo ohrabrujuće. Fred Kolon je pokušao da salutira, ali je morao na trenutak da razmisli o tome. ‘Izvinite zbog ovoga, gospodine Vajms, imao sam neki gadan potres. Sve je malo nejasno, zaista, i odjednom sam ovde među ovim ljudima.’ Vajms je zadržavao dah i Kolon nastavi, ‘Vrlo lepo, vrlo korisno, vrlo velikodušno, takođe. Dali su mi sve vrste gljiva, izuzetno ukusne. Nisam baš mnogo vešt sa pantalonama, ali sam otkrio kako da pričam. Natera čoveka da se zamisli; nisam siguran šta, ali to radi.’ Gledao je unaokolo sa čudnim sjajem u očima. ‘Lepo je ovde, zar ne? Lepo i spokojno, daleko od izluđujuće gužve. Ne bih imao ništa protiv da ostanem malo ovde... Lepo.’ Narednik Kolon zastade, baci zečije kosti preko ramena i brzo posegnu dole u gomilu kamenja pored njega. Pokupio je jedan. Da li je to bila Vajmsova mašta ili je zasvetlucao na trenutak pre nego što se ponovo pretvorio u obični kamen. ‘Ostani koliko želiš, Frede’, reče Vajms. ‘Ja moram da idem, ali Nobi će biti u blizini, i skoro svi ostali iz Straže ili se tako čini. Ostani koliko želiš’ – on pogleda u Čeri Guzičicu – ‘ali možda ne previše dugo.’ Mnoge misli su prošle dok je svakodnevna šetnja mladog Sema napredovala nazad niz brdo i kroz selo, a kada se Džimini pojavio na ulazu u krčmu i uputio Vajmsu mali pozdrav glavom koji je glasno govorio, Vajmsova prolazna misao je bila da pronicljivi krčmar zna sa koje strane duva vetar i shodno tome prilagođava svoja jedra. Niko nije znao bolje od njega da niko ne zna odakle dolaze glasine i kako se šire, ali mali konvoj, čak i ako je to uključivalo Nobija Nobsa i goblinsku devojku, dobijao je osmehe i klimanje glavom gde bi pre nedelju dana bilo prazno zurenje. Strašna istina je ta da niko ne želi da podržava gubitničku stranu. Kada su ponovo stigli do Remkin Hola Vajms pronađe Sibil u ružičnjaku, očigledno uklanjajući precvetalo cveće, nešto što je moralo biti urađeno jer je to bilo na spisku stvari koje moraš uraditi na selu sviđalo ti se ili ne. Pogledala je u svog muža i onda nastavila ono što je radila, i tiho reče, ‘Zabrinuo si ljude, znaš li, Seme? Ledi Rđa se neočekivano pojavila u poseti, odmah čim si ti otišao. Cak! Cak! nastavile su makaze za orezivanje, besno. ‘Jesi li je pustila unutra?’ Cak! Cak! ‘Naravno! Naravno!’ Čulo se još jedno Cak! Cak! ‘I dala sam joj čaj i čokoladne kolačiće, takođe. Ona može biti neobrazovana izbledela kučka koja prisvaja titulu koja nije njena po pravu, ali postoji takva stvar kao što su maniri, na kraju krajeva.’ Cak! Cak! Krak!‘ To sam uradila samo zato što je kvarila simetriju, iskreno. U svakom slučaju, dobila sam predavanje o održavanju normi, i stajanju zajedno u odbrani naše kulture, znaš te stvari, to su uvek samo šifre.’ Ledi Sibil se odmakla sa uperenim makazama za orezivanje i posmatrala grmove ruža kao što revolucionar okrvavljenih ruku gleda svog sledećeg aristokratu. ‘Da li znaš šta je kučka rekla? Rekla je, “Draga moja, koga briga šta se dogodilo sa par trolova! Daj im da uzimaju

droge ako to žele, to je ono što ja kažem.”’ Sa vatrom u očima, Sibil produži, ‘I tako sam razmišljala o naredniku Detritusu i koliko često ti je spasavao život, a onda i o mladom Cigli, tom trolskom momku koga je usvojio. I to me je toliko razbesnelo da sam skoro rekla nešto neponovljivo! Oni misle da sam ja kao oni! Mrzim to! Oni to jednostavno ne shvataju! Dobro su prolazili godinama tako da nikada nisu čak ni pokušali da razmišljaju drugačije, i sada ne znaju kako! Cak! Cak! Krc! ‘Upravo si ubila ružin grm, draga’, reče Vajms, zadivljeno. Trebao je prilično dobar stisak da se tim sečivima prođe kroz tri centimetra nečega što je ličilo na malo drvo. ‘To je bila divlja ruža, Seme, ne bi nikada bila dobra.’ ‘Možda si mu mogla dati šansu?’ ‘Seme Vajmse, ti ceniš svoje nepoznavanje baštovanstva, tako da nemoj počinjati da pleteš društvene hipoteze pred besnom ženom koja drži sečivo! Postoji razlika između biljaka i ljudi!’ ‘Misliš li da ju je suprug poslao?’ upita Vajms, odmaknuvši se malo. ‘On je glavni, znaš, i ja očekujem do kraja dana da ću uspeti da ga povežem sa krijumčarenjem, trgovinom goblinima i svakako pokušajem da pošalje Džetroa Džefersona u inostranstvo da bi ga sklonio sa puta. Znam šta se dogodilo sa goblinima odvedenim u Hauondalend i to nije bilo dobro za njihovo zdravlje. Džeferson mi je rekao da je Rđa stajao iza iseljavanja lokalnih goblina pre tri godine. Nadam se da ću uskoro dobiti potvrdu toga. Sve u svemu, to će obrisati osmeh sa njegovog aristokratskog lica, barem.’ Ptičice su pevale i ruže su ispuštale mirise u vazduh, a Ledi Sibil je spustila svoje makaze za orezivanje u džep kecelje. ‘To će osramotiti starog Lorda Rđu, znaš.’ ‘Nemoj misliti da to ne znam’, reče Vajms. ‘Stari momak pokušao je da me upozori kada sam prvi put došao ovde, što samo pokazuje njegov talenat taktičara. Mada, reći ću ovo o starom kopiletu: on je častan, čestit i iskren. Sramota je što je on takođe tvrdoglav, glup i nesposoban. Ali ti si u pravu, ovo će ga povrediti, premda on mora da je ubio toliko vojnika svojom nesposobnošću da bi sramota trebalo da bude njegova druga priroda, stari prijatelj takoreći.’ On uzdahnu. ‘Sibil, svaki put kada moram da uhapsim nekog glupaka koji je mislio da će se izvući sa prevarom, iznuđivanjem ili ucenom, pa, znam da će tu verovatno biti porodičnih problema, razumeš? Mislim o tome. Brinem se zbog toga. Problem je što idioti počine zločine! Zbog toga pokušavam da poštedim neke od prišipetlji u ovom slučaju, pod uslovom da njihova zahvalnost rezultira svedočenjem. Mogu da rastegnem zakon radi većeg dobra, ali tu je kraj.’ Sibil tužno klimnu glavom, a onda onjuši vazduh i reče, ‘Osećaš li dim?’ Vilikins, koji je strpljivo stajao, reče, ‘Kaplar Nobs i njegova, hm, mlada... dama odlutali su u grmlje sa mladim Semom, vaše damstvo. Narednik Detritus ih je sledio, verujem da se to može nazvati...’ Vilikins se naslađivao rečju kao karamelom, ‘potajno.’ O ovoj poslednjoj činjenici svedočilo je samo grmlje, pošto nije bilo žbunja, ma koliko velikog, koje je moglo prikriti činjenicu da je trol prošao kroz njega. Mala, tiha vatra je gorela u žbunju, praćena pasivnim pogledima od strane Detritusa i mladog Sema, i nervoznim kaplara Nobsa, koji je posmatrao kako njegova nova dama peče nešto na ražnju.

‘Oh, ona kuva puževe’, reče Sibil, sa svim znacima odobravanja. ‘Kakva razborita mlada dama.’ ‘Puževe?’ reče Vajms, šokirano. ‘Prilično tradicionalno u ovim krajevima, zapravo’, reče Sibil. ‘Moj otac i njegovi drugari koristili su ih za kuvanje ponekad nakon pijanki. Veoma zdravi, i puni vitamina i minerala, ako sam dobro razumela. Ukoliko ih hraniš belim lukom imaće ukus na beli luk.’ Vajms se stresao. ‘Pretpostavljam da je to bolje nego da imaju ukus puževa.’ Sibil odvuče Sema u stranu i tiho reče, ‘Mislim da je goblinka ona koju zovu Sjaj Duge. Felisiti kaže da je ona veoma pametna.’ ‘Pa, mislim da neće uspeti ništa sa Nobijem’, reče Vajms. ‘On je zaljubljen u Veriti Pušpram. Znaš, trgovac ribom?’ Sibil prošapta, ‘Ona se verila prošlog meseca, Seme. Za momka koji je izgradio svoju vlastitu ribarsku flotu.’ Gledali su kroz lišće i udaljili se na prstima. ‘Ali ona je goblin!’ reče Vajms, očajnički. ‘I on je Nobi Nobs, Seme. A ona je veoma privlačna na neki goblinski način, zar ne misliš tako? I da budemo iskreni, ja nisam sigurna da čak i Nobijeva stara majka zna koje vrste je njen sin. Iskreno, Seme, to nije naš posao.’ ‘Ali šta ako mladi Sem jede puževe?’ ‘Seme, sa obzirom šta je već pojeo u svom kratkom životu ja ne bih brinula, da sam na tvom mestu. Očekujem da ta devojka zna šta radi; oni uglavnom znaju, Seme, veruj mi. Pored toga, ovo je krečnjački kraj i nema ničega otrovnog što bi puževi jeli. Ne brini, Seme!’ ‘Da, ali kako će – ’ ‘Ne brini, Seme!’ ‘Da, ali ja mislim – ’ ‘Ne brini, Seme! Postoje trol i patuljak u Lobin Kloutu koji žive zajedno, tako sam čula. Dobro za njih, kažem ja, to je njihov posao i definitivno nije naš.’ ‘Da, ali – ’ ‘Seme!’ Tokom poslepodneva Sem Vajms je brinuo. Napisao je depeše i odšetao do novog tornja da ih pošalje. Goblini su sada sedeli oko tornja, zureći u njega. On potapša jednog od njih po ramenu, pruži mu poruke i gledao kako se penje uz toranj kao da je horizontalan. Nekoliko minuta kasnije sišao je dole sa zamrljanom potvrdom o slanju, koju mu je pružio zajedno sa nekoliko drugih poruka pre nego što je ponovo seo i nastavio da bulji u kulu. Pomislio je: živeli ste svoje živote u pećini i oko nje na brdu, a sada je ovde ta magična stvar koja šalje reči, tačno na vašem pragu. To zahteva poštovanje! Onda je otvorio dve poruke koje su stigle za njega, pažljivo presavio papire i odšetao nazad niz brdo, pažljivo dišući i vodeći računa da ne zamahne pesnicom kroz vaduh i ne uzvikne. Kada je Vajms stigao do kolibe žene koja će, za mladog Sema, zauvek biti govance dama, zastao je da čuje muziku. Dolazila je i prolazila, bilo je pogrešnih početaka, a onda se svet okrenuo kada je zvuk potekao kroz prozor. Tek onda se usudio da pokuca na vrata.

Pola sata kasnije, hodajući odmerenim koracima profesionalnog pandura, produžio je do pritvora. Džetro Džeferson je sedeo na stolici ispred. Nosio je značku. Fini je brzo učio. Policija Votersajda posedovala je tačno jednu značku, napravljenu od lima, i zato je za kovačevu košulju bio prikačen pažljivo izrezan kartonski krug sa, napisanim brižljivim rukopisom, rečima Pozornik Džeferson radi za mene. Potvrđeno! Potpis: Načelnik Zaključak. Bila je tu i druga, prazna stolica pored kovača, što je odražavalo dupliranje osoblja. Vajms je seo gunđajući. ‘Kako vam se sviđa da budete pandur, gospodine Džeferson?’ ‘Ako tražite Finija, komandire, on je na pauzi za ručak. I kad već pitate, ne mogu reći da mi se pandurisanje baš dopada, ali možda je to jedna od onih stvari koje vremenom zavoliš. Osim toga, kovačnica je sada pomalo tiha, a isto tako i zločinci.’ Kovač se osmehnu. ‘Niko ne želi da ga ja jurim. A ja čujem kada se nešto događa, jel’?’ Vajms klimnu glavom. ‘Kada vidiš Finija, reci mu da je kvirmska policija pokupila dva čoveka koji su očigledno dobrovoljno ponudili informacije o tome kako su te prinudno ukrcali na brod, između ostalih prestupa, a čini se da imaju celu gomilu drugih informacija koje očajnički žele da nam saopšte u zamenu za određenu količinu milosrđa.’ Džeferson zareža. ‘Daj mi pet minuta sa njima i pokazaću im ja šta je milosrđe.’ ‘Ti si sada pandur, Džetro, ne možeš tako razmišljati’, reče Vajms veselo. ‘Uz to, kugle su se poravnale.’ Džeferson mu uputi bledi osmeh, pun zlobe. ‘Poravnaću im ja njihove kugle... samo da vidim koliko se mogu razleteti. Bio sam klinac kada je prva grupa odvedena i taj prokleti dečko Rđa je bio tamo sav važan, zaista jeste, nagovarajući sve i ismejavajući te jadne gobline. A kada sam istrčao na put i pokušao da ih zaustavim, neki od njegovih drugara su mi dozvolili da ih vidim. To je bilo odmah nakon što je moj otac umro. Bio sam pomalo naivan tih dana, mislio sam da su neki ljudi bolji od mene, skidali su kapu pred gospodom i tako to, onda sam preuzeo kovačnicu, a to ako te ne ubije onda te učini jakim.’ Namignuo je, i Vajms pomisli, uradićeš. Verovatno ćeš uraditi. Imaš tu vatru. Vajms potapša džep svoje košulje i začu umirujuće šuškanje papira. Bio je prilično ponosan na belešku pri dnu škljocke, koja je bila lično od komandanta iz Kvirma. Pročitao je, ‘Kada su čuli da si ti na slučaju, Seme, bili su toliko pričljivi da smo potrošili dve olovke!’ A onda je Sem Vajms otišao u krčmu baš kao što su i drugi ljudi dolazili i seo u ugao ispijajući pintu soka od cvekle sa malko čilija, koja je pomagala da se proguta užina od jednog ukišeljenog jajeta i jednog ukišeljenog luka ugnežđenih u gomili čipsa. Vajms nije znao mnogo o gastronomiji, ali je znao šta mu se sviđa. I, dok je sedeo posmatrao je ljude kako međusobno pričaju i gledaju u njega, a onda je jedan od njih polako došetao držeći šešir ispred sebe obema rukama kao pokajnik. ‘Ime je Hasti, gospodine, Vilijam Hasti. Krovopokrivač po zanatu, gospodine.’ Vajms pomeri noge da bi napravio mesta, ‘Drago mi je što sam vas upoznao, gospodine Hasti. Šta mogu uraditi za vas?’ Gospodin Hasti se osvrnuo ka svojim drugarima, i dobio mešavinu mahanja i promuklih šapata koji su dobacivali ‘Nastavi s tim!’ Nevoljno se okrenuo nazad ka Vajmsu, pročistio grlo, i rekao, ‘Pa, gospodine, da, naravno da mi znamo za gobline i niko ih ne voli previše. Mis-

lim da su oni prokleta smetnja ako zaboraviš da zaključaš svoj pilićarnik i slično, ali ne sviđa nam se ono što je urađeno jer to nije... Mislim, nije bilo u redu, ne na takav način, i neki od nas su rekli da ćemo stradati zbog toga, na kraju krajeva, jer ako mogu to da učine goblinima onda možeš samo da zamisliš šta mogu da urade pravim ljudima, a neki su rekli da pravi ili ne, to nije u redu! Mi smo samo obični ljudi, gospodine, zakupci i slično, ne veliki, ne jaki, ne važni, pa ko bi slušao takve kao mi? Mislim, šta smo mi mogli da uradimo?’ Glave su se nagnule napred, disanje je zaustavljeno, a Vajms je žvakao poslednji hrskavi komad turšije. Onda je rekao, uperivši pogled u plafon, ‘Vi svi imate oružje. Svaki od vas. Velika, opasna, smrtonosna oružja. Mogli ste uraditi nešto. Mogli ste uraditi bilo šta. Mogli ste uraditi sve. Ali niste, a ja nisam siguran da kada bih bio na tvom mestu ne bih uradio bilo šta, u svakom slučaju. Da?’ Hasti je podigao ruku. ‘Siguran sam da nam je žao, gospodine, ali mi nemamo oružja.’ ‘Oh, bože. Pogledajte unaokolo. Jedna od stvari koje ste mogli da uradite je da razmislite. Bio je to dug dan, gospodo, i duga nedelja. Samo zapamtite, to je sve. Zapamtite za sledeći put.’ U tišini, Vajms je odšetao do Džiminija za šankom, primetivši iznad čoveka parče zida koje je bilo mnogo svetlije od ostatka. Na trenutak Vajmsovo sećanje ispuni taj prostor goblinovom glavom. Još jedna mala pobeda. ‘Džimini, ova gospoda piju na moj račun ostatak večeri. Vidite da dobro stignu kući čak i ako treba koristiti kolica. Poslaću Vilikinsa ujutru da izravna račun.’ Samo je zvuk njegovih čizama remetio tišinu dok je hodao prema vratima krčme i zatvorio ih lagano za sobom. Pedeset jardi uz put se osmehnuo kada je čuo da je veselje počelo. Roberta E. Biskvit je bila, za razliku od Predivne Fani, brod koji se drsko šepurio. Izgledao je kao Praščićna dekoracija, a na jednoj palubi mali orkestar je pokušavao da svira kao veliki orkestar. Stojeći na keju, nalazio se čovek koji je nosio šešir kakav bi bilo koji kapetan flote mogao poželeti. ‘Dobro došli na brod, vaša milosti, i naravno vaše damstvo. Ja sam kapetan O’Farel, gospodar Roberte.’ Onda pogleda dole ka mladom Semu i reče, ‘Želiš li da okreneš kormilo, mladi momče? To će biti sređeno! A kladim se da bi i tvoj tata želeo krug, takođe.’ Kapetan snažno protrese Vajmsovu ruku, govoreći, ‘Kapetan Silito nije imao ništa o vama da kaže, gospodine, ništa osim dobrih stvari, zaista! I nada se da će vas videti jednog dana. Ali u međuvremenu, moja je dužnost, gospodine, da vas učinim Kraljem!’ Misli Sema Vajmsa su se sudarale u svojoj žurbi da prođu prve. Nešto u vezi sa rečju ‘kralj’ je stajalo na putu. Još uvek se smeškajući, kapetan reče, ‘To bi značilo Kralj Reke, gospodine, mala počast koju ukazujemo onim herojima koji su zaplovili na Staroj Podmuklici i nadigrali je! Dozvolite mi da vam uručim ovu zlatnu medalju, gospodine. To je mali token, ali pokažite to bilo kom kapetanu na reci i bićete prevezeni besplatno, gospodine, od planina do mora ako to poželite!’ Dovedena do pomame govorom, gomila je počela bučno da aplaudira i orkestar je krenuo sa starim klasikom ‘Iznenađen, zar ne?’, i buketi cveća su bačeni u vazduh, a onda ponovo pažljivo pokupljeni, jer nećeš protraćiti ako ti treba. A orkestar je svirao i točkovi su se okretali, a voda se zapenušala dok je porodica Vajms odlazila niz reku na predivan odmor.

Mladom Semu je dozvoljeno da ostane i gleda plesačice, mada on nije video svrhu. Vajms, međutim, jeste. Bio je tu mađioničar i svi drugi zabavni ljudi koji su se ponižavali u ime zabave, iako je bilo malo smeha kada je mađioničar izabrao njegov džep sa namerom da ubaci keca pika i otkrio da drži nož koji je Sem poneo sa sobom za svaki slučaj. Kada ne očekuješ to, onda bi trebalo to da očekuješ! A mađioničar nije očekivao to i gledao je izbečenih očiju u Vajmsa dok nije rekao, ‘Oh bože, vi ste on, zar ne? Komandir Vajms lično!’ I na Vajmsov užas, on se okrenu ka gomili sa, ‘Veliki aplauz, molim, dame i gospodo, za heroja sa Predivne Fani!’ Na kraju je Vajms morao da se nakloni, što je naravno značilo da se i mladi Sem naklonio uz njega, izazivajući mnogo vlaženja ženskih očiju u celom restoranu. Onda je barmen, koji očigledno nije poznavao činjenice, kreirao na licu mesta ‘Sema Vajmsa’, zbog kojeg se Sem kasnije pretvarao da ga je sramota kada je postao deo ponude u svakoj ustanovi za pijenje u Ravnici, izuzev onih, naravno, čija je klijentela imala sklonost da otvara boce svojim zubima. 37 U stvari, bio je toliko obuzet tom čašću da je zapravo popio jedan od koktela, kao i još jedan nakon njega na osnovu toga što Sibil nije mogla da mu prigovori u tim okolnostima. Onda je sedeo i potpisivao podmetače za pivo i komadiće papira i ćaskao sa ljudima prilično glasnije nego što je inače pričao sve dok barmen nije odlučio da objavi kraj i Sibil odvuče svog pripitog muža u krevet. A na putu do njihovog apartmana slučajno je u prolazu jasno čuo kako jedna gospođa govori drugoj, ‘Ko je novi barmen? Nikad ga nisam videla ranije...’ Roberta E. Biskvit se probijala kroz noć, ostavljajući privremeni beli trag u vodi iza njene pozamašne krme. Jedan vo je odveden u staju kod prelivnika, ostavljajući drugog da održava neko razumno napredovanje dok je turustički brod veslao prema jutru. Svi osim kormilara i osmatrača su spavali, pijani ili umorni. Barmen se nigde nije mogao videti; barmeni dođu i odu, uostalom – ko uopšte primećuje barmena? A u hodniku kod kabina silueta je čekala u senkama, osluškujući. Osluškivala je šapate, škripanje i hrkanje koji su se širili. Bilo je to hrkanje, oh, da! Senka je lagano išla duž tamnog hodnika, povremena izdajnička škripa gubila se u simfoniji zvukova koje je pravio svaki drveni brod u plovidbi. Tu su bila vrata. Bila je tu brava. Malo pažljivog ispitivanja; bilo je od one vrste koja je više pokazivala lukavost i snagu više nego što ih je zaista bilo. Tihi pokret kalauzom, lagano pomeranje šarki, i ponovo isti pokret kada su vrata nežno gurnuta iznutra. Osmeh je bio tako neprijatan da se skoro mogao videti u mraku, posebno okom prilagođenim tami, i onda se začuo vrisak, trenutno presečen – ‘Dozvolite mi da vam kažem kako će ovo ići’, reče Sem Vajms, kad su zvuci jurnjave iznenada ispunili hodnik. Nagnuo se preko tela rasprostrtog na patosu. ‘Vi ćete biti vezani lisicama do kraja ovog putovanja, i pažljivo će vas nadzirati moj posilni Vilikins koji, izuzev što pravi zaista dobre koktele, takođe nije opterećen time da je policajac.’ Pritisnuo je malo jače i nastavio priču, ‘S vremena na vreme moram da otpustim pristojnog pandura zbog policijske brutalnosti, i ja ga otpustim, možete biti sigurni u to, zato što je učinio ono što bi prosečan pripadnik javnosti mogao uraditi ako bi bio dovoljno hrabar i kada bi video umiruće dete ili 37 Ili, možda, nečijim tuđim.

ostatke starice. Oni bi to učinili kako bi u svom umu povratili ravnotežu užasa.’ Vajms je ponovo pritisnuo. ‘Njih zakon često blago tretira, ako uopšte brine o njima, ali pandur, pa, on je čovek zakona – posebno ako radi za mene – i to znači da se njegov posao završava nakon hapšenja, gospodine Stratford. Dakle, šta me sprečava da iscedim život iz ubice koji je provalio u sobu gde je mislio da ću držati mog malog dečaka sa, oh moj bože, tako mnogo malih noževa? Zašto bih ga pritiskao samo do onesvešćivanja, dok prezirem sebe zbog svakog delića daha koji mu nerado dajem? Reći ću vam, gospodine, ono što stoji između vas i iznenadne smrti upravo sada je zakon koji vi ne priznajete. I sada ću vas pustiti, samo da ne biste umrli zbog mene, jer ja ne mogu tako. Međutim, predlažem vam da ne pokušavate da pobegnete, pošto Vilikins nije obavezan zakletvom kao što sam ja, a takođe je prilično nemilosrdan i veoma voli mladog Sema koji spava sa svojom majkom, drago mi je da to kažem. Razumete? Izabrali ste jednokrevetnu sobu, zar ne, gde je mali dečko mogao biti. Vaša je sreća što sam ja kopile, gospodine Stratford, jer da ste provalili u kabinu gde moja žena, iako se ja nikada ne usuđujem da joj to kažem, hrče glasno barem kao svaki muškarac, otkrili biste da ona ima na svoj zahtev značajnu količinu oružja i, znajući temperament Remkinovih, sasvim je verovatno da bi vam uradila takve stvari zbog kojih bi Vilikins rekao, “Hej, ovo je otišlo malo predaleko.” Ono što imaju oni čuvaju, gospodine Stratford.’ Vajms je na trenutak popustio stisak. ‘Vi možda mislite da sam ja prokleta budala. Neki momak za koga smatraju da je bio veliki mislilac jednom je rekao, “Upoznaj sebe.” Pa, ja poznajem sebe, gospodine Stratford, sramota me je da kažem, skroz do dna, i zbog toga ja poznajem vas, kao što znam svoje lice kada se brijem pred ogledalom. Vi ste samo nasilnik koji je otkrio da je to sve lakše i lakše i odlučio da svi ostali nisu zaista prave osobe, ne kao vi, i kada to znate nema zločina koji je prevelik, jel’ tako? Nema zločina koji niste počinili. Možete razmisliti o tome, ali dok vi budete išli na vešanje ja sam prilično siguran da će Lord Rđa, vaš gazda, po svemu sudeći slobodno odšetati. Da li stvarno mislite da će vas on zaštititi?’ Opruženi Stratford je nešto mumlao. ‘Izvinite, gospodine, niste to sasvim razumeli?’ ‘Kraljevski dokaz!’ izgovori Stratford. Vajms odmahnu glavom, iako Stratford to nije mogao videti. ‘Gospodine Stratford, vi ćete visiti, šta god vi rekli. Neću da se cenjkam sa vama. Vi sigurno shvatate da nemate sa čime da trgujete. Toliko je jednostavno.’ Na podu, Stratford je režao, ‘Proklet bio! Ionako ću ti reći! Mrzim tu ljigavu hulju! Šta hoćeš da ti kažem?’ Bio je dobar posao što nije mogao videti Vajmsovo lice, i Vajms je samo rekao, ‘Međutim, siguran sam da će Lord Vetinari biti veoma srećan da čuje sve što budete želeli da kažete, gospodine. On je nepredvidljive prirode, a siguran sam da postoje vešanja i vešanja.’ Sedeći na podu i šišteći, Stratford reče, ‘Svi su pili taj prokleti koktel, video sam ih! Vi ste imali tri, i svi kažu da ste pijani!’ Nasmejali su se kada su se vrata otvorila, propuštajući malo svetlosti. ‘Njegova milost imala je ono što biste mogli nazvati Devica Sem Vajms’, reče Vilikins, ‘bez uvrede, mislim, komandire: đumbir i čili, trunka soka od krastavca i mnogo kokosovog mleka.’

‘I veoma ukusno’, reče Vajms. ‘Odvedi ga, Vilikinse, hoćeš li, i ako pokuša bilo šta znaš šta da radiš... ti si rođen znajući šta da radiš.’ Vilikins dotaknu svoje čelo na trenutak i onda reče, ‘Hvala vam, komandire, cenim kompliment.’ I Sem Vajms je završio svoj odmor. Naravno da tu nije moglo biti samo zabave, ne pored škljocki, ne sa ljudima koji šalju poruke kao, ‘Ne želim da vas uznemiravam, ali ovo će oduzeti samo trenutak vašeg vremena...’ Ogroman broj ljudi nije želeo da uznemirava Sema Vajmsa, ali uz veliki napor volje nekako su uspevali da prevaziđu tu odbojnost i bez obzira to urade. Jedna od njih, a ta poruka nije sadržavala izvinjenje bilo koje vrste, došla je od Haveloka, Lorda Vetinarija, i on pročita, ‘Moramo razgovarati o ovome.’ Tog jutra Vajms je unajmio mali brod sa kapetanom i proveo zabavne trenutke sa mladim Semom skupljajući morske puževe sa stenja na jednom od mnogih malih ostrva na kvirmskoj obali, a onda su skupili drva, napravili vatru, skuvali ih i pojeli uz pomoć igle, trkajući se ko će pre izvući migoljeći komadić iz njegove ljušture, i naravno da je tu bilo crnog hleba i putera, i na kraju krajeva gomila soli i sirćeta, tako da su morski puževi više imali ukus soli i sirćeta nego morskih puževa, što bi bila katastrofa. 38 Dok su momci bili napolju na putu, Sibil je menjala svet na svoj tihi način, sedeći za stolom u svom apartmanu i pišući, prikladnim kurzivnim pismom koje je naučila kao devojka, veliki broj škljocnih poruka. Jedna od njih bila je za direktora Kraljevske Opere čije je njeno damstvo bila glavni pokrovitelj, drugo je bilo za Lorda Vetinarija, a još tri su poslate sekretaru Ispodničkog Kralja patuljaka, sekretaru Dijamatskog Kralja Trolova i sekretaru Ledi Margolote od Ubervalda, vladarke celog nadzemnog dela države. Ali se nije tu zaustavila. Čim se sobarica vratila nazad nakon odnete prve ture do lokalnog tornja na vrhu brda odmah je poslana nazad sa ostatkom. Ledi Sibil je bila zagriženi pisac pisama, i ako je postojala neka osoba od važnosti u Ravnici i šire koja nije dobila pismo od Sibil tog dana to je bilo zbog toga što je njeno ime ispalo iz predivno uvezane i opsesivno ažurirane male crne knjige, koja je bila, zapravo, nežno roza sa izvezenim sitnim cvetovima na njoj, i malom bočicom parfema. Bez obzira na to, jedino uporedivo oružje u celoj istoriji ubeđivanja je bila balista. U poslepodnevnim satima Ledi Sibil je popila čaj sa nekim svojim drugaricama, sve stare devojke iz Kvirmskog koledža za mlade dame, i veoma zadovoljavajuće provela vreme razgovarajući od deci drugih ljudi dok je tiho, vođen porukama razvejanim po celoj zemlji preciznošću i brzinom koju nijedan čarobnjak nije mogao zamisliti, svet počinjao da menja svoje mišljenje. Istovremeno, Vajms je odveo mladog Sema u zoo, gde je upoznao čuvare od kojih su gotovo svi poznavali nekoga sa Predivne Fani i koji su mu otvorili sva vrata, i skoro svaki kavez. Upravnik je lično došao da vidi ko je taj veseli šestogodišnjak koji metodično vaga govance od 38 Za one koji ih ne poznaju, morski puževi, kao školjke i račići, mogu se smatrati morskim slinama.

žirafe na vagi napravljenoj od para starih burmutica, secirajući ga sa parom starih kuhinjskih noževa, i pravi beleške u beležnici sa slikom goblina na koricama. Ali za Sema Vajmsa je glavna atrakcija bila slonova isporuka koju je mladi Sam očekivao – baš dok se Vajmsova grupa približavala, Džambo je ispunio dužnost i njegov sin je bio, skoro doslovno, na sedmom nebu. Čak ni filatelista koji je pronašao retku obrnutu plavu trouglastu marku u zaboravljenoj kolekciji polovnih poštanskih maraka nije mogao biti srećniji od mladog Sema koji se odgegao sa svojom kantom koja se pušila. Mladi Sem je video slona. Bio je i Sem Vajms. Upravnik je rekao da je mladi Sem neverovatno nadaren, i čini se da ima urođeno razumevanje za discipline prirodne filozofije, komentar koji je naveo Semovog oca da mudro klimne glavom i nada se najboljem. Zaokružili su dan posetom zabavnom parku, gde je Vajms dao čoveku dolar za vožnju na ringišpilu i dobio kusur za četvrt dolara. Kada je prigovorio čovek ga je opsovao, zamahnuo štapom i bio iznenađen što je uhvaćen u čelični stisak. Vajms je odmarširao kroz gomilu koja je klicala i predao ga najbližem kvirmskom panduru, koji je salutirao i upitao ga da li bi mogao da se potpiše na njegov šlem. Bila je to sitnica, ali, kao što Vajms uvek kaže, iza malih stvari često nalaziš velike stvari. Takođe je osvojio kokos, izvrstan rezultat, a mladi Sem je dobio dugačku lizalicu sa reči ‘Kvirm’ ispisanom celom dužinom, u koju su zajedno zabili zube, još jedna nezaboravna uspomena. U sred noći Vajms, koji je neko vreme slušao udaranje talasa, reče, ‘Da li si budna, draga?’ A onda, jer se tako rade te stvari, malo podiže glas kada nije dobio odgovor i ponovi, ‘Da li si budna, draga’? ‘Da, Seme. Sada jesam.’ Vajms je zurio u plafon. ‘Pitam se da li će sve ovo uspeti.’ ‘Naravno da hoće! Ljudi su veoma oduševljeni time, znaš; zaintrigirani su. A povukla sam više uzica nego na slonovom korsetu. Radiće. Šta ti je?’ Na plafonu je bio gekon; nije ih bilo u Ank-Morporku. Gledao je ka Vajmsu blistavim očima. On reče, ‘Pa, to bi bio manje ili više uobičajen postupak.’ Nelagodno se promeškoljio, i gekon se povukao u ugao sobe. ‘Ja sam malo zabrinut, ipak; neke stvari koje sam uradio su u okviru zakona, a jedna ili dve preostale su prilično na prečac, takoreći.’ ‘Ti si samo otvorio put da zakon može da uđe, Seme. Cilj opravdava sredstva.’ ‘Plašim se da su mnogi loši ljudi koristili to da opravdaju loše stvari, draga.’ Ispod pokrivača Sibilina ruka se ispruži da dotakne njegovu. ‘To nije razlog zbog koga dobar čovek ne bi to iskoristio da opravda dobru stvar. Nemoj brinuti, Seme!’ Ženska logika, pomisli Sem: sve će biti u redu jer treba da bude u redu. Problem je što stvarnost nikada nije tako jednostavna i ne omogućava rad u kancelariji. Vajms je udobno dremao neko vreme, a onda je čuo Sibil kako govori, šapatom, ‘On neće pobeći, zar ne, Seme? Ti si rekao da je dobar sa bravama.’ ‘Pa, oni imaju prokleto dobre brave na ćelijama ovde u Kvirmu, postoji straža koja će ga nadzirati sve vreme i biće sproveden u Ank-Morpork njihovom kočijom pod oružanom pratnjom. Ne mogu zamisliti okolnosti koje bi mu omogućile bekstvo. Na kraju krajeva, kvirmski momci žele da urade sve to po pravilu. Kladim se da su glancali svoje oklope dok nisu iz-

gledali kao srebrni. Oni žele da me impresioniraju, vidiš? Ne brini, siguran sam da ništa neće poći loše.’ Ležali su tako, udobno, a onda Vajms reče, ‘Upravnik zoo-vrta je bio veoma laskav u vezi mladog Sema.’ Pospano, Sibil promrmlja, ‘Moguće da će on biti još jedan Vulstorp, ali možda ovaj put sa nedostajućim sastojkom zdravog razuma.’ ‘Pa, ja ne znam šta će on postati’, reče Sem Vajms, ‘ali znam da će biti dobar u tome.’ ‘Onda će biti Sem Vajms’, reče Sibil. ‘Hajde da malo odspavamo.’ Sledećeg dana porodica je otišla kući, što bi rekli da su Sibil i mladi Sam otišli kući u Ank-Morpork brzom kočijom, nakon malog zastoja koji je doveo do toga da je rastuća kolekcija mladog Sema izbačena iz kočije i privezana na krov, dok je Sem Vajms uzeo Crnooku Suzan da bi se vratio nazad u Hol, pošto je još uvek bilo poslova koje je trebalo završiti. Pošto je on bio Kralj Reke kormilar mu je dopustio da upravlja deo puta, doduše zureći opsesivno preko njegovog ramena, za svaki slučaj. A Vajms se zabavljao, što je bila retkost. Čudan je osećaj otkriti da radiš nešto što si očigledno oduvek želeo da radiš, mada zapravo do tog momenta nikada nisi ni znao da si oduvek to želeo, ili čak ni šta je to, ali Sem Vajms, na trenutak iznad sveta, bio je kormilar rečnog broda i bio je srećan kao niko drugi. Te noći ležao je sam u opustelom Remkin Holu – izuzev, naravno, stotinu ili tako nešto ljudi u posluzi – premećući događaje iz prethodne nedelje iznova i iznova u svojoj glavi, a posebno svoje akcije tokom njih. Sve vreme je nemilosrdno preispitivao sebe. Da li je varao? Ne baš. Da li je obmanjivao? Ne baš. Da li se ponašao kako bi policajac trebalo da se ponaša? Pa, sad, to je bilo pitanje, zar ne? Ujutru su mu dve mlade služavke donele doručak i Vajms je bio zbunjen kada je video da su u društvu sluge kao pratioca. Otkrio je da je to na neki način laskavo. Onda je otišao u šetnju kroz predivnu prirodu, osluškujući harmonične note crvendaća i tako dalje (nije mogao zapamtiti imena ostalih, ali i one su bile vrlo dobri pevači). I dok je šetao bio je svestan pogleda ka njemu iz svake kolibe i sa svakog polja. Jedan ili dva čoveka su mu prišla, mahnito mu protresli ruku i brzo pobegli, i Vajmsu se činilo da se ceo svet vuče za njim. Nervoza je toliko zasitila atmosferu da je osećao kako bi uskoro trebalo da vikne ‘BUU!’ iz sveg glasa. Ali Vajms je samo čekao... Čekao veče. Kočije su počele da stižu u Ank-Morporkšku Operu veoma rano. Ovo će biti važan događaj: rečeno je da neće samo Patricij biti tu, nego da će biti u pratnji Ledi Margolote, vladarke Ubervalda, plus patuljački ambasador, i crni rubinski namesnik Dijamantskog Kralja Trolova, koji je stigao u grad sa skoro isto toliko dvorana, sekretara, telohranitelja, kuvara i savetnika koliko je doveo i ambasador patuljaka. Na neki neprefinjeni način, ljudi Ank-Morporka bili su veoma prefinjeni i ulice su brujale više nego uobičajeno. Nešto kao ovo je bilo važno. Velika državna pitanja rešavala su se uz

kanapee. Sudbinu miliona i slično mogao je rešiti tihi razgovor negde u uglu i nakon toga je svet postajao prilično drugačije mesto, tako je to išlo. Osim ako niste imali zlatom oivičenu pozivnicu za to veče u Operi, ovo nije bila prilika da otmeno kasnite, u kom slučaju biste otmeno ostali da stojite otmeno pozadi, neotmeno se istežući da biste virili preko glava drugih ljudi. Pred zalazak sunca Vajms je tumarao ispred pritvora, srećan što je uzvratio bratski pozdrav kormilaru malog broda koji je otplovio. Onda je odšetao stazom dok nije stigao do krčme i zauzeo mesto na klupi ispred. Izvukao je svoju burmuticu, pogledao na trenutak u nju i odlučio da bi mu u ovakvoj prilici Sibil verovatno dozvolila cigaru. Kroz prvi raskošni dim zurio je u seoski park i posebno u onu gomilu koja je izgledala kao slomljena korpa. Nekako bezglasno to mu se obraćalo, pozivalo ga, baš kao i kada je prvi put to video. Nakon još nekoliko zamišljenih dimova odlutao je prema vratima krčme. Džimini se široko osmehnu ka njemu ispod sveže oslikanog znaka Komandirove Ruke, gde je uživao u pinti koju svaki škrti krčmar pije svakog dana prilikom čišćenja slavina. To je staro pivo, očigledno, ali šta je pivo nego tečni hleb, jel? A hleb ti ne može naštetiti. ‘Izgledate pomalo zabrinuto, komandire’, reče krčmar. ‘Malo zamišljeni, takoreći?’ Vajms pokaza glavom ka klimavom tornju. ‘Koliko je to važno, prijatelju moj?’ Krčmar pogleda u gomilu kao da nije mu nije mnogo stalo. ‘Pa, znate, to je samo gomila starih pletenih ograda, to je sve. Samo ih nabacaju tamo posle godišnjeg sajma ovaca tako da ne stoje na putu. Pomalo je orijentir, može se reći, ali ne toliko važan.’ ‘Oh’, reče Vajms. Zurio je u toranj. Onda ništa, dakle, mada je ipak razgovarao sa njim. Vajms je zurio u gomilu neko vreme da onda ušao za Džiminijem u krčmu. ‘Koliko brendija imaš ovde?’ ‘To se ne traži mnogo, ali rekao bih pet ili šest boca i malo bure.’ Džimini je napeto zurio u Vajmsa. Vajms je znao šta je Džimini bio: ništa osim čoveka koji je dovoljno znao da bi uvek bio na pobedničkoj strani. Vajms opet povuče dim iz cigarete. ‘Stavi dve od njih pored mene, hoćeš li? I proveri da li imaš dobro pivo u slavini, jer ćeš veoma brzo imati mnogo mušterija.’ Ostavio je zbunjenog barmena i ponovo izašao napolje gde je nastavio da zuri, dok mu je um bio negde druge, i na mnogim mestima. Naravno da će to uspeti, rekao je sebi. Oni svi imaju satove i znam da su ih sinhronizovali, čak i ako nisu znali kako se izgovara reč sinhronizovati. To je racija kao bilo koja druga, a ja sam obučavao većinu njih i računam da ako im se neko obrati sa, ‘Da li znaš šta sam ja?’ oni znaju dovoljno da kažu, ‘Da, ti si uhapšen!’, i nasmešio se u sebi kada je pomislio da su među policajcima dovučenim iz grada bila dva trola, dva vampira, vukodlak i patuljak. To je ono što bi verovatno nazvali simbolikom, pomisli on. Ponovo je izvukao svoj sat, baš kada su rani tragači za večernjom pintom počeli da se pojavljuju. Upravo... sada. Oko zgrade Opere bilo je ogromno zagušenje kočijama dok su tobožnji pokrovitelji, visoki ili niski, napuštali svoje fijakere i ustajali na svoje noge, boreći se za prolaz kroz gomilu